10 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 10  ДВА ИДОЛА  НАПИСАО  БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ  У БЕОГРАДУ  ШТАМПАНО У ДРЖ.  ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1893  Ала је лепа земља то Српско Војводство, - право да је Српска земља, ал и јесте гнездо соколова - баш је Бог красну земљу створио за красан народ! -  Лепо је то Српско Војводство, у њему је Бачка и Банат, пространа равница, или боље рећи голема башча од сваког биља, а особито од шенице и друге ране, са ливадама, пашама и пољанама, које око не може прегледати, по којима се одрањују силне ергеле коња и чопорови друге стоке, којој броја нема.  У њему је Срем са својим горама и долинама, брдима и планинама, са својим лепим воћњацима и виноградима, са шумама које су непроходне.  Плахо Дунаво, плава Тиса и друге поносите реке јесу богаштина Војводства, какве нема свака земља.  У Војводству има белих градова, лепих и убавих села.  У Војводству има сваке природне красоте.  Каквих предела?  Око их се од милине не може да нагледа, — тако су дивни и красни.  Карловци - Карловци са својом околином - Божја дивота.  Је ли мајка родила Србина који не зна за Сремске Карловце — српски Јерусалим, — у ком се родила наша слава, од куд нам је синуло јарко сунце, те нам се родио красни данак, ускрс наше старе самосталности — 1 мај 1848 године.  Ах, нема тога Србина, који не зна за карловачки предео; — ако и има кога, који није био у Карловцима, тај их познаје из Бранкових песама.  Има људи, којима је Бог дао да могу тако лепо описати своје лепо осећање и природну красоту, да је то милина — Бранко је између ових људи.  Његов „ђачки растанак " тако је нежан, опис карловачке околине у ђачком растанку таки је, као и сама природа о којој пише — умиљат, питом, појетичан и дражестан.  Да је Бранко још у својим песмама напоменуо изгледе, које човек има идући од Варадина Карловцима по лепом друму — да је споменуо чесму, којој путник доспе идући овим путем, и пивару, поред које се пролази пре него што се у Карловце спусти, то бих ја утешен био, јер бих овај опис метнуо за увод овом што сам наумио лепим својим читатељкама приповедити, — па онда ако и ништа друго из мог дела не би честито било, увод би сигурно ваљан био.  Али овако морам замолити оне, који познају карловачку околину, нек је се опомену од Варадина до Карловаца, — а који је не познају, нека себи представе што дражесније себи могу представљати.  Бејаше леп пролетњи данак 1848 године.  У карловачкој пивари беше до 15 простака, сами Сремци, лепи високи људи, јуначког стаса и здравог и ведрог лика.  Одело у њих свију беше једнако, по ногама платнене гаће, по телу бела дугачка кошуља од ћерћелије, сврх кошуље шарена вунена тканица, на глави шешир мало повисок са широким ободом, а на ногама преко вунених чарапа лепи сремски опанци.  Сви ови седеше за једном дугачком трпезом, па пише добро карловачко вино и међ собом шалу збијаху.  На страни у једном ћошку седео је један сам за себе, главу је наслонио на руку, тако да му се видела само једна половина лица — које је туробно било, — овај је ћутао и чињаше се, да ни најмање не пази на то, што други чине око њега, већ само да неке мисли премишља.  Ту сеђаше он подуго тако; у један пут леву руку, на коју се подбочио био, нагло подигне у вис, а десном песницом из све снаге тако удари по асталу, да у мало што се сва стакла нису поразбијала, која пред њим празна беху.  „Браца Симо, — рече после са свим тихо али дубоко и жалосно — дај још вина, данас ме мори туга, а ја кад сам врло тужан, онда сам увек и врло жедан.“  Сремци, који су за дугачком трпезом седели, згледаше се, па један тихо рече својој дружини:  „Овом се добро омиче, ово је већ седма холба.“  У томе механџија донесе једно пуно стакло рујнога вина, те метне пред самца, — овај узме стакло у руку, устане па се окрене великој трпези.  „У твоје здравље, јуначе, — рече са свим пријатељски ономе, који га мало пре оговорио беше — Бог те живео са свом твојом дружином.“  После ових речи стакло искапи.  „С тобом заједно!“ рече за одговор Сремац; и бејаше мало застиђен од пријатељских речи онога, кога је он оговорио био.  „Живео!“ ускликоше и остали Сремци, те чаше подигоше у вис, куцнуше се њима и вино из њих сташе испијати.  У тај мах уђе још неко у собу, — чудновато беше овај обучен: на себи је имао кратку платнену кошуљу, која му је једва допирала до појаса, тако да му се између кошуље и гаћа — које беху од грубог платна и врло кратке — голо тело видело, на врату је имао црну уску пошу, од које крајеви падоше му по прсима, на глави је имао мали шешир са округлим данцем и уским ободом, као што носе Бачвани и Шајкаши, ноге су му биле босе без обуће, а у руци је држао једно држаље од канџије, из целог се човека одмах могло видети, да је јадна сирота.  Иначе он беше здрава људина, крупан и висок, имао је дугачку косу, која му с чела преко главе на рамена беше шчешљана — као што носе косу обично прости Бачвани, лице му је било мршаво и од сунца опаљено, имао је велике црне очи, над којима су му биле танке и црне обрве, као што му је од исте боје био и дуги брк над руменим и танким уснама.  Кад је ушао у собу погледа око себе, па се намршти, као да му је неугодно било, што су ту весели људи, јер као с приговором и жалости рече:  „Ви сте овде, браћо, весели!“  „Јесмо, хвала Богу!“ одговорише гдекоји.  „Хе, та један пут се само живи, па зашто бисмо били невесели за овога једног живота:  Вељаше му као у песми други.  Но на Бачванину се могло опазити да га ни песма ни речи Сремаца не охрабрише, јер он место одговора тек ману главом, па се после посади за онај сто на страни, за којим је пре само један седео, и тако бејаше сад њих двојица, један туробнији од другога.  После мало ћутања Бачванин повиче:  „Механџија! по што ти је вино?“  „Четир грошића,“ рече овај.  „Скупо, скупо.“  Ну после прилично дугог размишљавања као да се на какво велико дело одважио рече:  „Е, дај једну холбу.“  Механџија донесе и пред њега метне вино.  У томе Бачванин извади једну кесу од коже, у којој је било нешто сребрних новаца, па ове почне пребрајати.  „Двадесет форинти! е, хвала Богу, ето нешто заслуге — из ових ћу новаца моћи нешто радости створити мојој сиротној породици, — колача и шарених јаја деци за Ускрс, а мојој жени нешто мало хаљинице, — јест то мора бити, нека им је весеље на благ дан, та и тако им је доста туге преко целе године дана ...  „А за себе? — за мог старог оца? — што за нас?  „Е, ми смо људи — Бог је нас обдарио чврстим срцем и јаком нарављу — ми смо јачи на несрећи!  „А мом брату?! — брату мом, који не види бела данка — до ког не допире ии слободан зрак, ни Божје сунашце — шта њему?  Зар да не допру до њега ни знаци братинског миловања?  „О, не, први новци за њега — њему све ово, нека зна да има нас, који га се сећамо; моја деца и моја жена угледаће се на мене и на мог старог оца, па ћемо лакше сносити сиротињу — одла’нуће нашем срцу, јер ми ако и јесмо у свачем сиромашни, ал ’ смо богати у љубави једно према другоме, па је и то леп од Бога дар за нас. —  „Сви, сви ови новци за мога брата, нека лакше проведе свој благи данак у црној својој тамници — све ово њему, та и то је тако мало, кад помислим да он за пас тамо пати.“  После ових речи, које је у себи премишљао, стаде хукати.  „Па ја још онде седим те пијем вино, кад ми је свака крајцара као капљица крви из срца.  — О, Боже, ја сам неваљао, злочест човек.“  За овим спусти главу па стаде горко уздисати.  Сремци, који су пре сви тако весели били, сневеселе се, видећи овога невесела и жалосна — и тако за мало, место звеке од чаша и веселих усклика настаде у соби велика тишина.  Ову тишину први наруши онај, који је и пре самца хтео да задиркује, говорећи да му се вино добро омиче.  „Хеј, пријане — рече сад Бачванину — та не уздиши овде, Бог те помогао, јер видиш, ја сам врло милостива срца, па кад видим да ко уздише, не може ми се пити — немој уздисати, брате, већ ходи, пиј с нама — па ће те проћи туга.“  Бачванин подигне главу, па жалосним погледом промери онога који му је саветовао да пије, после му рече са свим ниским гласом:  „Велиш?  Проћи ће ме - - е, не пролази то тако брзо кад ту боли.“  И руком покаже место, где му срце лежи.  Док се ово догађало, дотле онај, који је пре на само седео, опет се био на лакат наслонио и чињаше се да на ништа не пази шта се око њега чини, — но кад се Бачванин потужи да га на срцу боли, онда устане са свог места, приђе са свим Бачванину, ухвати га за руку, па са највећим саучешћем рече:  „Ту те боли, брате? ту, велиш — показујући страну од срца, — онда јао теби, јер то је љут бол, који кад обузме сиромаха простака, ретко ко да се икад од њега излечи.“  Бачванин га погледа, његов се поглед састане са сажалителним погледом самца — и како се њихови погледи састадоше, тако и они узеше се руку у руку.  Погледи ти беху изразителни — ти погледи везаше њихове душе у вечито пријатељство, јер они разумеше један другог.  Они се гледаше неко време, као што се гледају двоје љубавника, — после онај усамљеник оде к огради, где механџија држи своје вино, узме сам један велики ћуп пун вина, па га метне пред Бачванина.  „На, пиј — рече му, а глас га је издавао да му је срце здраво дирнуто — пиј, пиј ал ’ много.“  „Видиш продужи после мало ћутања — већ је томе много година, како ме ово псето овде уједа — ту, ту боли — и са десном песницом удари себе у прси са оне стране, где човеку срце лежи; ту боли и дан данас, пет година ја нисам преспавао једну ноћцу због љутог бола; после сам пио, пио сам цео дан — од јутра до мрака, и од то доба спавам, јер кад вече настане ја више ништа не знам за себе, о мојој будућности, о садашњости, о прошлости, не знам ни о чему — не знам ништа, не боли ме ништа, ... на, пиј и ти — ал ’ много пиј, гле овако!“  И ћуп који је повелики био натегне, а кад га је од уста одујмио, ћуп је до пола тек пун био.  „Испиј ово друго, ал ’ до капи.“  Бачванин је главом махао.  „Пиј, кад ти велим — рече му овај наговарајући га — пиј, кад ти велим, па за данас све ћеш заборавити.“  „Све ћу заборавити? — рече Бачванин, и образи му се поџегу од пламена који му је у срцу букнуо у тај час — велиш? све ћу заборавити!  Ал ’ ја нећу ништа да заборавим, ја нећу да заборавим да ја имам код куће жену и ситну децу, којима сам ја све на овоме свету; ја нећу да заборавим да мој отац код куће гладује у највећој сиротињи, — мој отац? — мој отац, који се научио сваком изобилству на овоме свету, који је још и пре две године најбољи газда био у целоме нашем селу — то ја не смем заборавити — а ни то, да онима, који су нас до тога дотерали — треба се осветити.“  Кад је Бачванин овај последњи слог изрекао, странац га чврсто за руку стисне па му проговори:  „Не бој се, то и нећеш заборавити — доћи ће може бити време, те ћеш се Богу молити да заборавиш, о, ал ’ је нећеш моћи заборавити; видиш, љута ти је то жеђа — жеља за осветом.  „Ах, Боже мој!  Боже мој! шта не бих ја дао, да је мом срцу другојачије него што је, — а то би сигурно другојачије било, само кад бих један часак заборавио оно, што се са мном догађало. —  „Хој, брате, ал ’ видиш то се не заборавља лако, спомен прошлости тако се прилепио за моје срце као што се многогодишња рђа прилепи за углађено гвожђе.  Али рђа на послетку изеде гвожђе, а моје срце је цело, цело, цело — па чини ми се сваки дан све веће, јер се сваки дан нова змија леже у њему, које ме све љуће и љуће угризају — ах змије су ове успомена прошлости моје. —  „Молићеш се Богу да ти никад освета и на памет није пала — али, али касно. —  „Нећеш да заборавиш ништа?  — Ја бих благосиљао Бога, да ми узме ум и разум, да ме учини као луду стоку, да се ничега не знам опомињати.  „Јер кад се опоменем прошлости моје тако ме љуто срце боли, боли, боли, боли. — —  „Вино, вино, још вино је једно, које има о мени сажаљења, јер кад пијем вино, много, много, много кад пијем, онда изгубим свест, па ме не боли ништа, али кад се мало разберем после тога и разум мој радити почне, и ја се опомињем моје прошлости, онда, онда сам ја јако несрећан.  — А ти?“  „И ја, и ја! — рече Бачванин брзо.  — Видиш пре неколико година мој отац бејаше најсрећнији човек на своту, онда он имађаше мене и мога млађег брата, које он миловаше као што отац може миловати; мој Милан беше тада од три, а моја Јеца од две годино — о та како је он још миловао ову децу, своју унучад, та волео их је него све друге у кући.  „А ми сви поштовасмо њега, као што је он нас љубио — неисказано.  „Но није само ово миловање и поштовање било све наше добро, ми бесмо и иначе срећни у сваком смислу.