ОДАБРАНА ДЕЛА  ЈАКОВА ИГЊАТОВИЋА  У редакцији  ЖИВОЈИНА БОШКОВА  Приредили  ЖИВОЈИН БОШКОВ, др ДРАГИША ЖИВКОВИЋ, др БОЖИДАР КОВАЧЕК, др ЖИВАН МИЛИСАВАЦ, др БОШКО НОВАКОВИЋ  КЊИГА И  ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ  ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ  ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ  Приредио  ЖИВОЈИН БОШКОВ  МАТИЦА СРПСКА, НОВИ САД  ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА  ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ  ИСТОРИЧЕСКИЈ РОМАН  Године 1389-те петнајсти јуни био је страшан дан за српски народ.  Цар Лазар и султан Мурат борили су се са ужасном силом и жестином; Мурат за господство у Европи, Лазар за обрану своје домовине.  Док су се ратоборни Срби и Турци на Косову борили, и својом крвљу широко поље квасили, царица Милица у свом двору, у Крушевцу, очекивала је брижно какове гласове са бојног поља.  Миличин двор у Крушевцу није носио на себи печат царског великољепија, но одговарао је брижној души Миличиној, и тадашњем стању царске породице.  Призрен је био престоница цара Лазара и право место дворског блеска и сјаја.  Но у бурном времену гди је сам Призрен опасности изложен био, царска породица, по налогу Лазара, своје сигурности ради, морала се у Крушевцу задржавати.  Двор, у ком је сад Милица обитавала, једно старо но пространо зданије, било је прибежиште царске породице.  Његово зидање пада у време српски ’ жупана.  Млоги жупани, банови и војводе седели су у овом зданију, које је у своје доба било красно и весело.  И краљеви од Немањине лозе радо и често су се овде задржавали.  Доцније када се српска влада распространила, нарочито под Душаном, Прилип је био место дворског живота, а Крушевац је у заборавност пао био.  Но после несрећне битке Вукашина краља с Турцима при реци Марици, Призрен и Приштина, Вукашина столица, нису од нападаја турског сигурне биле.  Двор крушевачки лежао је код градских бедема, и давао је изглед оној тачки, гди се мала и велика Морава састављају.  Зданије то дворско било је по мешовитом стилу онога времена зидано, и израчунано на нужду и обичаје оновременог српског господства.  Соба било је подоста, но исте нису биле украшене, као што су раскошна, у Лазарево доба, господа изискивала.  Кадгод, у време жупана, из лова долазећа господа српска ту су се одмарала; ту се проводише српске јуначке шале, ту се каткад и по ’ декоја господска свадба догађала, и слабо украшени зидови одјек су давали некадашње јуначке српске веселости.  Авлије су биле простране да су се по њима јуначке игре, шаљиви мејдани, проводити могли.  Испод бедема тајна нека путања водила је у неку башту, која је изван града лежала и у свези са неком красном шумицом била.  Овде, у старије доба, при бледој светлости месеца, жупанице српске са својим гошћама уживале су тајинствену сладост тихе нојце, поред танког звука лаке тамбурице, поред песме каквог заљубљеног јунака.  У овој башти царица Милица са својом млађом ћерком, красном Милевом, и дворјанком Русном и служитељском пратњом проходала се, да би се тиме мало од своје бриге разабрала.  Вече је било красно и пролетне красоте пуно.  Милица се од средњег века мало одмакла, и старост јој је већ предстојала, но слика јој опет изражаваше неку љупкост која је обично само младости урођена.  Њен висок стас, велике смеђе очи, племенит ход, једном речи, све је показивало да је од красног племена рођена.  Девојачко своје доба провела је на двору Душановом, у средини славе и величаства српског.  Овде је она свог мужа, тадањег кнеза Лазара, познала, одавде се она за истог удала.  Милица у својој шетњи није све ни слушала што јој је Русна о красоти овог предела говорила, јер јој се друге мисли по памети врзле, а не описивање предела које је Русна по својој дворјанској дужности измислила да би царицу забавила, и тек последње дворкињине речи срца јој се коснуше.  Русна је измеђ ’ осталог споменула, како завиди Мари кнегињи, што ће бар изближе видети српску победу над Турцима.  Мара и Вукосава, обе кнегиње, кћери Лазара и Милице и супруге Вука Бранковића и Милоша Обилића, сљедовале су својим мужевима у стан Лазарев.  На последње Руснине речи пробуди се Милица из своји ’ дубоки ’ мисли и рекне Русин:  — Драга моја Русно, ти се само за Мару бринеш, а за Вукосаву ништа.  Та није ни Обилић лошији од Бранковића.  Русна је увидила куда смера царица са овим реч’ма.  На српском царском двору биле су тада две партије, Обилићева и Бранковићева.  Они који су били од старе господске лозе држали су страну Бранковићу, ког је породица већ одавна била славна а отац му Пљадић био је под Душаном управитељ знаменитијих области.  Од мањег племена узвишени, обожавали су Обилића, који сам није био властелинског рода и који је покровитељ био чисте заслуге и јунаштва.  Милица је била наклоњенија Обилићу.  Русна је била Бранковићу наклоњена.  Као кћи Дејановића, славног великаша под Душаном, презрително је у двору гледала на нижег порекла људе.  Осим тога, Вук Бранковић, пре нег ’ што је Миличину кћер задобио, био је велики обожатељ Русне, која га је такође радо видела, и којој је јошт жао било што је Мара кнегиња супруга Бранковића постала.  За стару љубав, веле, хрђа се не хвата.  Русна је била удата, упливом Лазара, за војводу Војновића, који је у једној бици против код Новог Пазара пао.  Један двадесетољетни син, Милан Војновић, остао јој је за утеху и сад се налазио у стану Лазаревом.  Лазар наименовао је исту дворјанку за прво придворно лице покрај царице, јер ју је особито уважавао због њене наклоности према Бранковићевом роду, који је и Лазару особито мио био.  Милица је све то знала, но због дворских одношаја и воље Лазареве није могла свој положај преиначити.  Русна је била средњег доба, и у стасу и држању свом млого је била на Милицу, само што је Милицу оштроумјем надмашавала.  Русна је била, даље, душа дворског живота.  Милица, ако ју баш и није волела, опет није се могла испод њеног уплива сасвим извући.  Русна, пак, из срца је мрзила Милицу, но њено господство [ и властољубије није јој допуштало да се дворског живота мане. ] Овом незгодном положају Милице и Русне неће се нико чудити, јер у светској историји има млого такових примјера дворског живота, који је често и на цео народ од великог уплива био.  Но Русна, као год и Милица, знале су све то покрити.  Када је Русна речи Миличине чула, којих се смисао на њену беседу односио, хитро сабрав мисли, царици је говорила:  — Истина, светла царице, није лошији од Бранковића Обилић, ал ’ опет племе Бранковића важније је од племена Обилићева.  Чувено је име Бранковића одавна по целој српској земљи.  И зашт ’ би за друго био дао светли цар своју кћер Мару кнегињу за њега?  — А зашто је дао за Обилића Вукосаву? — рече мало жустрије Милица.  — Ја мислим да је кнегиње Вукосаве безгранична и непобедима наклоност према Милошу једини томе узрок био; светли цар волео би је дати за Краљевића Марка, па да се тим браком савез и мир између царске и Вукашинове породице закључи, но том је на путу стајала жестина Маркова који никоме првенства не уступаше, па онда и љубав младе кнегиње.  После ових речи, застаде Русна и жудно очекиваше шта ће на ото Милица рећи.  Милица, да би своје мнење бољма изразила, продужи мало ћутање, и посадив се под једну грану, где је већ све одмора ради спремно било, понуди и Русну да седне.  Служитељи, по реду дворском, издалека су ходали чекајући на какав миг ил ’ заповест.  Милева је међутим, поудаљена, ружу брала.  Милица, оданувши, рекне Русин:  — Ти мислиш, драга Русно, да би Краљевић Марко мир донео био мојој породици и српској земљи, но вараш се.  Марко је љута убојица, и силно мари за велико господство, као год и Вук Бранковић.  Као што је цар већ стар, данас-сутра шта би учинила овакова два зета од новорођенога царства?  Шта би било од мојих синова?  Скитнице, као што је данас Краљевић Марко.  И тај Вук Бранковић, којег толико узвишаваш, под видом да је десна рука цару, влада свуд где му се само допадне, самовласно.  Језгро војске за њега је заузето, а моја млада ђеца у ништо се не рачунају.  Само да буде крај овоме рату, одма ’ ћу свим мојим силама настојати да се Вуку власт украти, да не би кадгођ злоупотребу какву према мени и мојој ђеци чинио.  — Мало затим замишљена продужи:  — Чудо што се ти Бранковићи уздигоше и узгордише.  И Вуков је отац такав исти био.  Познавала сам га још на Душановом двору.  Са његове гордости, не једанпут су разни властелини увређени били.  Па и сам син Вуков, мој унук Ђурађ насљедио је сву гордост и властољубје својих предака.  Младић, истом од двајест година, па свуде већ за првенством тежи.  Па и међу самим остарелим војводама тражи си он неку важност.  Мог сина Стефана тек преко рамена гледа као да му неће временом господар бити.  Веруј ми, драга Русно, тај Ђурађ, премда ми је унук, опет морам изрећи да ми је несносан.  У свом личном значају нема ништа од царске породице.  Како ти мислиш о том, драга Русно?  Русна, којој баш није био царичин разговор мио, својом финоћом у почетку гладила је речи царичине, но мало после, следећи својој страсти, изрекла је истој:  — Истина да би Краљевић Марко био самовољан и паштио би се да што више власти на се привуче.  И Вук је, истина, властољубив, али његово властољубије корисно беше цару у свако доба.  Недавно, кад су Турци од бугарске стране на Ниш надирали, он се усиљавао придобити управу над војском која је против Турака послата била.  Он је своју задаћу и овде, покрај млоги тешкоћа, решио.  Њега сви уважавају.  Изглед му је, истина, горд, но његовим разумом и војеним искуством мало кога да не надмашује.  Што се, пак његовог сина Ђурђа тиче, ја бих рекла да његово кадкад неупутно понашање према кнезу Стефану не произилази из недостатка учтивости, но из његове ватрене нарави, која поред тихе нарави младога кнеза непријатно у очи пада.  Но поред свега тога, рекла би ’ да Ђурађ за његове младе године има млого разума и јунаштва у себи.  Што се даље његове саме личности тиче, истина да на свом лицу и јаком телесном саставу носи сасвим печат Бранковићеве племените породице са свим њеним слабим и добрим странама.  На то јој Милица одма ’ беседу пресече, те мало јачим гласом рече:  — Ал ’ о том ништ ’ не говориш да су Бранковићи пуни зависти, да злобе и Обилићу, коме у војсци српској пара нема, и да је већ и сам цар изложен њи’овом упливу ...  Цар је због Вука према самом Обилићу хладан, једном речи, та Бранковићева лоза млого зла чини.  И ја сам се сама у њему преварила.  Са ласкавим реч’ма и свакојаким финим средствима правио си места за мог зета и ја сам се томе напослетку приклонила, те смо му Мару дали.  — Али тако се у оно доба држало да у почетку није имао Вук велику наклоност према кнегињи и да га је само надежда будућег његовог величаства заслепила, — одговори Русна, која није могла страст обуздати, да своје чуство искрено не изјави.  — Знам шта мислиш — рече Милица — теби је он своју наклоност и љубав поклонио; то је све истина, но у онај пар тако је стање наше изискивало.  Ти си онда морала од двора за неко време удаљена бити, но после твоје удадбе све је то заборављено и од то доба си нам ти круна свију дворкиња.  Но то се ја једно само чудим, како и сад показујеш толику наклоност, кад је, као што си сама убеђена, и према теби не баш најблагородније поступао.  — Цар ти је дао удовољства због тога што ти је Мара у Бранковићевом браку претпостављена била и гледао је да ти у Војновићу достојног мужа даде; осим тога и у свим другим приликама искусила си царску благонаклоност, који ти је стару бољу са разним одличијама изгладио.  Но од стране Бранковића та увреда не да се лако загладити.  Ове се речи Русне јако косну, но опет се не даде из равнотеже душевне потиснути.  — Увреда мени нанешена — рече Русна — од моје стране давно је заборављена; и то утолико лакше уколико ми се са свију страна у оно доба доказивало да то тако из важни ’ узрока бити мора, и да моја судба, као жртва царској, онда кнежевој, породици, принети се има.  Од тога доба млого је времена прошло и ја већ имам у мом сину залогу одређене ми брачне свезе.  Част ми пак, изискује последње моје судбе верно држати се.  Ја на Бранковића немам већ узрока мрзити и пристрасна за њега наклоност далеко је од мене, но само оно исповедити морам што на том убеђењу за право налазим, па ћеш ми, светла царице, опростити, ако моме мњењу слободног израза дајем.  После ових речи Русна је мало узданула и од говора престала; Милица, пак, сасвим се замислила, и својим мислима упирала је у душу и срце Руснино.  Милева, донде докле се Милица са Русном овако разговарала, забављала се са својим цвећем.  Милева је била красна девојка.  Стаса танког, који изражава њежну младост, лица белог и руменог, косе смеђе, очију плави ’ на подобије неба, које жртвујућу се невиност изјављују.  Она је била прекрасна као што само једна царска кћи бити може, но немојмо све њене красоте откривати јер ће нам утолико теже бити што је Милева доцније жртва материне политике постала.  Милевино са цвећем забављање и Миличин са Русном разговор прекинут беше доласком нових гостију.  Јеврем, патријарх пећки, Новак, старији саветник цара Лазара, Новаков син Светислав, са својима млађима и неколико калуђера, дођу у крушевачки двор те се одма ’ упуте у башту к царици на поздрав и поклоњење.  Јеврем је био осамдесетољетни старац.  Он је већу част свога века у Светој Гори као пустиник провео.  Наука, честитост и смиреност беху главне црте целог његовог живота.  Народа жеља и царска воља изаберу га за српског патријарха.  Његова велика седа брада дичила му је пун светог израза образ.  Новак, негдар славан војвода сад већ старошћу и ранама оптерећен, у Призрену, у царском двору, проводио је своје последње дане, а због разума и искуства свога, беше особито поштован.  Премда стар, стас му ипак величанствен беше; син му Светислав, јоште млад, свагдар је поред оца живео, а својом добротом и красотом млога је срца себи задобио.  Међу осталима у очи је падао још отац Леонтије и отац Харалампије, калуђери дечански.  Отац Леонтије због своје смирености био је љубимац и достојан ученик патријархов; отац Харалампије морао се пострићи по жељи и налогу свога оца, који је био уважен војвода код цара Лазара.  Патријарх га је узео к себи да би у његовом кругу, поред доброг Леонтија, у смирености напредовао.  Оба калуђера беху од млађих људи.  Када је Милица долазеће госте приметила, променила се у лицу, те као препанута чекала је да чује какве ће јој гласе ови гости донети, јер је знала да се Новак и патријарх код цара у стану налазе, па откуд их сада у Крушевцу?  — Но при свему том, тајећи своју забуну, са полувеселим лицем ишла је царица са Русном насусрет патријарху и Новаку.  Милица је прва патријарха у руку пољубила, за њом Русна, за Русном је притрчала Милева, а за Милевом сви дворјани и дворкиње, слуге и служавке, јер патријарха као свеца неког поштоваше, па је радост код свију била велика.  Многе старе слуге и служавке љубише га и у скут.  — Добро нам дошао, свети оче, и властелине Новаче; откуд вас сад овде у мом двору? — рече Милица са мало промењеним гласом.  Патријарх благослови најпре Милицу, Милеву, Русну, па онда све остале.  — Добродошли, и све добро дошло — рече патријарх — па како си ми ти овде, светла царице?  После ових речи, поглед баци на место где би сео и своје старе кости одморио.  — Одморите се одма ’ овде — рече Милица, и посаде се сви важнији на места, која им одмах на Миличину реч опредељена беху.  Патријарх и Новак заузеше места с обе стране Милице, даље до патријарха седне Русна, а остали се поред њих намештају.  — Да красне баште и красног времена — рече патријарх.  — Не би л ’ добро било овде одма ’ и вечерати, кад је тако красно? — упаде у реч Милица.  — Не би згорег било — одговори шаљиво Новак, — а млађи би се бар донде могли проходати по овој дивној башти.  Миличин један бачен поглед на дворјане довољно беше, да се нужна наредба учини; млађи, пак, приметише куд Новак са својом речи циља, удале се после обичног поклона од старији ’.  — Сад од Косовог поља долазимо — рече патријарх — све је на бојном пољу у најбољем реду.  С почетка беше и мало нереда, али сад је, хвала богу, све већ у реду.  Пре три дана сам благословио војску која је сад спремна и одушевљена.  Сад, пак, дођосмо да код тебе пребудемо, светла царице и да ти за сваки случај при руци будемо.  — На то патријарх мало застане, а Новак му прихвати реч:  — Треба за сваки случај овде да будемо, да би одавде, ако до нужде дође, цару од какове помоћи били.  Битка ће бити на сваки начин врло крвава.  Султан Мурат је силну војску своју на Косову разредио.  Са овако великом силом Турци до данас јоште нису надирали.  Има их преко три стотине хиљада.  Но, хвала богу, има и наших доста.  Српске војске има преко сто хиљада, и то је довољан број за све те Турке, само нек ’ је слоге.  Наша је војска у врло добром положају.  Само сваки војвода нек ’ учини своју дужност, па је победа наша.  Само Вук Бранковић и Милош Обилић у миру да буду.  Ја сам цару предложио да којег год од војске уклони, јер њихов непрекидни инат шкодљив је.  Но надам се да ће их царско лице у свему умерити моћи.  Вук је врло искусан војвода, а Милош је страшна јуначина; под добром управом, кад један од другог не зависи, могу од користи бити.  И Вуков син Ђурађ, премда врло млад, тако је добар војник да се са млогим старим војводама мерити може; но мало је прежесток, па хоће сам себе да прецени.  Ипак, мислим да ће добро бити, јер цар Лазар кроз цео свој век засведочио је да уме војском управљати.  Затим мало стане, па онда без да је чекао да му ко у реч уђе, рече:  — Не би л ’ царица дозволила да још пре вечере можемо за један оченаш одморити се, јер би, ваљда, и сам патријарх исто желео.  Милица драговољно допусти и, радујући се храбрим реч’ма њиховим, дигне се и сама скупа са Русном, а за њима остали и разделе се по дворски станови.  Патријарх и Новак заузму собе у неком малом зданију у башти, које увеселења ради негда сазидано беше, како би после почивке недалеко од совре били.  Милица са Русном врати се у своје одаје, а млађи гости, тек што су се мало од пута опрашили, раштркају се по башти.  Придворници и слуге радовали су се гостима, јер су знали да нови гости ново весеље у двор доносе.  Дворјанима не беше до тога шта се сад на Косову ради, но само до шале и увеселења.  Особито откако цара Лазара у двору нема, постало је све разузданије, као год у кући где господара нема и млоги млађи по кући се врзу.  Царица, премда је озбиљније нарави била, опет се у двору тек само пред њеним очима озбиљно понашало, а како ту она не беше, а оно се све раскалашније веселости предаје.  Тек што се гости мало сместише, одмах се зачу весео жагор слугу и служавки.  Вечера се преправљала, трпеза се намештала, и то усред баште, међу цвећем и густим гранама.  Место је већ било за сто опредељено; у среди празно и пространо, унаоколо, пак, цвеће са гранама.  Мало је прошло времена и већ се је знало за сваког госта који је какав.  Сваки је своју прилику себи уочио.  Светислав шетао се по башти са Милевом и пустио се у њежан разговор.  Отац Леонтије, тек што се опраши и богу помоли, отиде одма ’ у башту и проходао се онде.  Његов поглед имао је нешто смирено калуђерски.  Велике црне очи, црна коса и велика правилна калуђерска брада, а при том бледо лице, усхићаваше не једног и не једну.  Он је овде ходајући очекивао оца Харалампију.  Кад наједаред, ето оца Харалампије.  Његовом доласку следовао је издалека неки смех дворских служитеља.  Они се, ваљда, оцу Харалампију смејаше.  Доиста, отац Харалампије беше чудан светац.  Стасом беше мален, и морао је имати једну плећку нешто криву, јер му се глава к десном рамену јако клонила.  Коса му је била риђа, ретка, а брада сасвим црвена и велика.  Образ му је био светло-црвенкаст, нос врло заоштрљаст, а очи зелене и мале, да се испод бели ’ трепавица једва и видеше.  Лице му се често смешило и по спољашности његовој рекао би да је цео калуђер само за веселости и шалу скројен, но у његовом срцу лежала је подмукла пакост.  При том је био оштроуман и властољубив.  Његов је отац мислио да неће добар бити за војника, па му је сладио калуђерство, где својим особинама, као оштроумијем и памећу, далеко дотерати може.  Свима је у двору у очи пао и један и други калуђер, и одма ’ их дворјани и слуге међу собом прозову: „црним“ и „црвеним“ калуђером.  Где су млоге слуге, ту су и млоги лакрдијаши међу њима, а особито у двору Милице, где их је више но код друге госпоштине, па није ни чудо, што су одма ’ чијем имену понешто придевали.  Вече је било красно, месечина је лепо светлила; но и осим тога беше башта и двор од свију страна осветљени.  Вечера је већ готова била.  Ова је била доиста царска, премда не као у данашње време што бива код млоге господе да поред сијасет познатих и непознатих јела човек гладан остане.  Главну част вечере сачињаваше некол’ко врсти добра печења и добра смедеревска и метохијска вина.  Наједанпут зачује се труба и звонце.  Ово је знак за вечеру.  Код српске господе, а нарочито у царском двору српском у оно доба, скупљали су се гости за трпезу обично под звуком звонцета, за које је у једном углу дворском мали звоник начињен био; а кад је било гостију и од војничког реда, и глас трубе сазивао је госте на обед.  Гости се почну скупљати.  Патријарх, као гост и свет човек, понуђен би да седне у прочеље.  Милица тиме његовом светом лицу уважење указа.  С десне му руке заузме место Милица, с леве Русна, поред Милице Новак, и тако све даље по реду свог чина заузму места и остали гости и дворјани.  Патријарх велегласно очита предвечерњу молитву пре још нег ’ што ће сести, и калуђери га у томе својим гласом пратише.  Леонтије са дубоким и пријатним својим гласом коснуо се срца свију старијих, но отац Харалампије имао је нешто крештав глас, а поред тога није знао чисто исказати жива, но место тога рекао је „зива,“ а поред тога и његов мало изванредан поглед такав је смешан изражај калуђеру дао да млађи, који су за трпезом седили, мало што се сви грохотом не насмејаше.  И доиста, да није било царице, патријарха и Новака, сви би се на њега заценили били.  Особито Светислав и Милева одвећ приметљиво се смешише.  Калуђер, који је сам по себи врло добро знао да је он по себи смешна личност, није се ништа збунио, јер му се већ више реди таково што десило.  Он је и сам на све то смешљиво лице показао, и није дао приметити да га та подсмешљивост врећа, премда му је на срцу друго нешто лежало.  Но и на том осмејкујућем се лицу лежала је нека сакривена освета, која се изразила у његовом погледу, којег је бацио хитро на Светислава и Милеву којима се најсмешнији чинио.  Премда старији нису дали на себи приметити да им је калуђер смешан, опет и они, поред млађи ’ који су се још мало смешили, добили су добру вољу.  Патријарх је озбиљно лице показивао, но није се могло на њему приметити да негодује зато што му је калуђер постао предметом неког смеха, јер је и сам у себи осећао да има томе узрока, а друго, у двору морао је мало и кроз прсте гледати.  Штавише, кад је Новак запитао за будалу Петошка, царица одма ’ даде га дозвати да на веселост већ расположене госте мало својим будалаштинама још већма развесели.  Вечера је била добра, а гости при добрим апетиту; вино добро улеваше им све бољу и бољу вољу.  Особито и код стари ’ Србаља, вино и добра воља били су свагда у друштву.  Најважније ствари се поред чаше вина започињале и свршавале.  Ако је ко непријатеља имао, па му је желео одољети, при чаши пуној мислио се како ће му доскочити.  Ако је кога љубовца изневерила, при чаши винца тражио је утјехе и мислио о новој љубави; битке није било никад без винца, јер вино и битка су као брат и сестра, или као муж и жена.  Кад се почело јести, слабо је ко на другог и пазио до на самог себе и мало се говорило; када је дошло до чашице, све је настајало живље и живље.  Дошао је и будала Петошко.  Он се пред гостима лепо поклони, па одма ’ заузме место на страни, које му се већ напред означило; јер је већ његова столица за њега приправна била.  Кад га видеше, сви се насмеју.  Петошка је добио цар Лазар од Балше, зетског господара, који га је у Котор к себи узео због његови ’ шала и лакрдија са којих је целом Приморију познат био.  Петошко није био луд као што су га држали, и од Латина је млого којешта научио, но у старо доба као год и данас, било је господе која су хтела да имају за луду онаковог човека који је доста мудар да си могу дати казати од такве мудре луде оно што си не би радо од другога дали рећи.  Петошко је био мален но поширок.  У струку је био мало шири него у плећима; труп дугачак, кратке ноге, кратак широк врат.  Глава му је била велика и четвороуголна; уста повећа, усне подебеле, зуби велики, ретки, очи жућкасте, уши не толико велике колико дебеле.  Он није баш лудо но више лукаво изгледао; у данашње доба да се обуче у фрак, изгледао би као какав велики дух, жени, који још далеко дотерати може.  Петошко на његовом трону, или столици, која је била подоста велика тако да се цео човек у њој изгубио и која је била са разним бојама намалана са оба бока видела се изрезана два велика ува какова су у познате животиње великих ушију — седео је без сваке забуне, гордо, осмевајући се на подсмешљиве госте.  Особито, пак, са задовољством гледао је на оца Харалампију, који је такођер подсмешљив поглед на Петошка бацио, радујући се што ће господа Петошка у шкрип узети, те са тим се онај први смех забунити који је на његов рабош друштву веселост улио.  — Како си ми, Петошко, — рече Новак — нисам те већ одавна видео.  Ја сам мислио да си ти ’ дегод у војсци, на Косову, а тебе ето још овде.  — А шта ћу ја онде, кад и онима не хасни што су онде.  Да сам ја цар, знао би ’ ја шта би онде требало чинити — одговори Петошко.  — А сад не би рад онде бити?  — Не.  — А да си цар?  — Да сам цар, не би чекао да Турци мене потраже, него потражио би ’ ја њи ’.  — А кад би ји ти потражио, шта би онда било?  — Шта би било?  — Јурио би ’ ји свуд пред собом.  Но не би ’ захуктао, као краљ Вукашин на Марицу, без да знам шта онде лежи.  Свагда треба да се зна откуд се иде, па онда путовање мора бити срећно.  — Дакле ти би бољма војевао него краљ Вукашин?  — Бољма, богме, бољма но што ви сад војујете.  Ја кад би ’ видео млого непријатеља, сакрио би ’ се у гору као миш у рупу, па кад би они овамо-онамо тумарали, а ја би ’ онда изишао па би ’ их појединце рибао.  — А откуда би ти знао да има млого ил ’ мало непријатеља кад тамо никог не пуштају?  — То је најлакше.  Послао би ’ каквог калуђера у турски ’ хаљина онамо, да све извиди.  После ове речи поглед је бацио на оца Харалампија и на то сви се почну смејати.  Сам један патријарх није се у лицу променио, но није ни негодовао, јер млого више стрпљења имаде, а да би то одма ’ за зло примио.  Осим тога, био му је Петошко са својих лакрдија познат.  Новак, да би мало забунио Петошка, почео је друге врсте разговор.  Новак је био највећи приврженик породице цара Лазара, па је зато без сваког устезања говорио.  Царица му то није замерала.  — А да л ’ би се, Петошко, женио? — запита Новак.  — Би ’ — одговори Петошко — ал ’ онда кад не би ’ био будала, јер будала и калуђер не сме се женити; калуђер зато јер се заклео да неће ниједну, а будала зато, што би сваку хтео, а њега ниједна неће.  — А би ли ти волео да ниси будала? — запита га Новак.  — Не би ’, јер будалу нико не дира, а мудрога цео свет.  Код господара зетског Балше, једанпут хтедох бити мудар, па сам му рекао: зашто он да влада са Зетом, као и Алтоман са Босном; не би ли боље било да уместо толиких господара један влада са српском земљом, био сад тај један Вукашин или кнез Лазар?  Балша ме даде за то добро избити!  Други пут, кад сам му из шале казао да је лепа земља та Босна и како би још лепша била када би његовом постала заповедио је да ми се сваки дан даде метохијског вина колико хоћу.  Није добро свагдар да је човек мудар.  Када су Турци са Арнаутима на Нови Пазар ударили, и ја сам био у српској војсци, и некако ме Турци са неколико других ухватили.  Одведу нас у Кроју; онде Турци моје другове посеку, а кад дође ред на мене, повиче један арнаутски капетан:  „Не дирајте га, то је будала, није ништа крив“.  А Турци ме одма ’ отпусте да могу ићи куд ми је драго.  После ови ’ речи Петошко заиште мало вина које му се одма ’ и даде.  — Па како то да се даш ухватити — запита Новак.  — Боље је дати се ухватити нег ’ улудо гинути — одговори Петошко, и на то је чашу смедеревског искапио.  Док се Новак и Петошко овако разговараше, донде се остали смејаше и чаше после сваког одсмеха празнише.  Веселост је све већа и већа настајала.  И сам патријарх, који је одвећ озбиљан био, показивао је на свом лицу неко задовољство.  Милица и дворкиње чинише се такођер расположене.  Млађи, када видеше старога Новака да је тако добре воље, мало се ослободе, па се почну слободније и разговарати.  Отац Леонтије био је једини на коме никакве промене приметити није било; он је одвећ озбиљан био, и замишљен је изгледао.  Отац Харалампије био је добре воље и на свачију реч и поглед оштро је мотрио.  Особито је гледао на Милеву; да није калуђер рекао би, да га се је красота кнегињина срца коснула.  На Светислава није баш љубазно гледао.  Наједанпут патријарх узме чашу те наздрави царици:  — За здравље цара, царице, и целе царске породице; мир и благослов свима — затим се отпоји тихо калуђерски „Многаја љета”.  За њим се дигне Новак:  — За здравље јуначке српске војске, која се сада на Косову против Турака налази.  Затим се заори јаче војничко „Многаја“ које су започели при столу десивша се лица војничкога сталиша.  Затим наздрави Петошко:  — Да бог поживи све будале, ја се морам за будале постарати.  Сад се изроди баш весео жагор.  Весела реч и добро винце дало се у млогих примјетити.  — Сад да сам млађи, ал ’ шта ја велим, само да сам од једне љуте ране слободан, да могу коња јахати, па не би ’ дао за богзна шта, само да још једном поред цара противу Турака војевати могу — рече Новак, мало загрејан, а у оку му се суза купила.  Као старијем војнику и војводи, тешко му је било не бити у рату.  Ово војничко чувство највећма се у њему изражавало у веселом друштву, поред добре метохијке, а мисли му тада једнако лебдише над прошлим биткама.  Милица и Русна приметиле су шта Новаку на срцу лежи, па су започињале такав разговор који је Новаку годио.  — Камо сад они ’ војвода, који се под царем Душаном тако прославише? — рече Милица.  — Где су она времена када си ти, властелине, у млађим твојим годинама војевао?  Не једанпут те је мој покојни спомињао — дода Русна.  На ове речи Новаку је суза канула.  — Да, где су та времена, и ’ оће ли још кадгод настати — упадне Новак.  — Опомињем се добро на оновремене војводе.  Реља Крилатовић, па и сам Вукашин, па онда Угљеша и Гојко.  Кад су Грци чули само име Угљеша, већ им је било доста.  Па војвода Жарко, па тада млад још кнез Лазар, како се прославио против босанског бана.  И ја сам још онда млад био.  У Босни сам добио две, близу Рудника од Мађара пак три, и то тешке ране.  И твој покојни, Русно, одвећ се је показао, но у доцнијим ратовима противу, код Новог Пазара; наравно, он је био још дете према мени.  Но оставимо прошлу славу на страну, и сад имамо још доста српски ’ јунака који ће српско име прославити.  После ових речи Новак једну чашу испразни, а донде му Петошко у реч упадне:  — Зато све натрашке иде — рече Петошко.  Новак није ни слушао шта Петошко булазни, јер велика господа, када су у великом разговору била, ни пазила нису на то шта таква будала говори, него му остављаше све на вољу нека говори шта хоће.  — Еј, само да се Алтоман није одметнуо био од цара одма ’ у почетку, били бисмо ми већ давно Турке савладали и осветили би се због битке Вукашинове, код саме реке Марице — рече Новак.  — Све се то може још збити, само да бог поживи цара.  Он је већ после Вукашинова пада Србију спасао, па ће ју кадар бити и узвисити — одговори патријарх.  — Само њега да бог поживи — потврди Милица.  — Само ми се то не допада, што смо се из Призрена у Крушевац доселили — рече Петошко, на ког се сад слабо и пазило.  — Још ће он Турке сасвим утаманити — рече Новак.  — Ал ’ ако не утамани, шта ће онда бити — рече Петошко, на коју је реч Милица којој су будалине речи у ушима звониле, лице снуждила.  — Тако је красна та српска војска на Косову да ни Душан краснију није имао — рече Новак.  — Ал ’ ако опет Турци буду јачи, шта ћемо онда.  Сад смо већ од Призрена чак до Крушевца скочили, па куда ћемо после одавде?  Ваљда у Зету, Балши у госте? — рече Петошко.  Ове је речи свако добро чуо, те се свачијег срца мало коснуше.  Но Новак, који је то примјетио, хтеде својим важнијим реч’ма будалу забунити.  — А бога ти, Петошко, кога ти држиш за најбољег војводу?  — Оног који је најмудрији и најлукавији.  Ти велиш да су Угљеша, Гојко и Вукашин славне војводе биле.  Јест.  Али зашто да изгубе тако лудо и војску и своје главе.  Није то доста само бити јак и знати се ваљано борити; ваља знати непријатеља и преварити.  Балша је рекао да се он не би никад са својом силом тукао са Турцима на равници као што је поље Косово, јер Турци имају више коња, а коњ свагда може човека лакше погазити нег ’ човек што ће њега убити.  Може један тројицу потући, ал ’ кад дођу шесторо на коњу на једнога, овај мора пропасти.  Непријатеља треба гдегод на згодно место домамити, откуд га човек може добро тући и на воду натерати га.  Па онда и овде је зло где има славни ’ војвода.  Од велике силе и славе један другог неће да слуша.  Српске војводе су понајвише славне, па опет све гину и губе војску, а у Турака мање славни ’, па опет напредују.  Када има млого славни ’, а оно гледа један другог да упропасти, или им у нужди не помаже, па чека да један другог прогута.  Једанпут су ишла два курјака у лов, па су уловили једног зеца; онај који је зеца у зуби држао хтео га је и прождрти, јер га је он сам дочепао; други курјак не да је ишао даље да лови да и он што дочепа, но почео се са другом кошкати, да и он има на половину зеца право.  И после дугог ината договоре се да на месту оставе зеца а да га онда скупа изеду кад још што улове; овај други курјак био је лаком на лежећег зеца, па тек што се мало удале, пошље првог међу овце, где га пастири умлате, а он се врати да изеде зеца; но лисице су већ изеле зеца, и наместо тога наишао је на ловца који га убије.  Оба платише за лакомост.  Ето такове су ти наше војводе.  Ја мислим да ниједан није добар војвода, јер ниједан не би слушао једног најглавнијег, а који не зна слушати, тај не зна ни заповједати.  — А од кога си ти све то, Петошко, научио?  — Најпре је Балша од мене, а после ја од Балше.  — А који су најбољи јунаци?  Да ли их код нас има подоста?  — Тога има доста.  Ту су Обилић, Косанчић, Топличанин, девет Југовића, и остали ’ сијасет.  Шта ли је још халовити Краљевић Марко коме пара у турској војсци нема.  Но шта је хасне кад Турцима служи.  Још веле да је млади Ђурађ Бранковић превазишао досадашње Бранковиће.  Но баш то је зло што има толико јунака, па се због тога баш толико цјене, да се сваки једног краљевства вредан држи и тиме шкоде и себи и свјету.  Ми будале смо у том млого бољи.  За нас нико не мари, а ми ни за кога, па смо мирни од свјета и свет од нас.  Благо оном коме бог не да млого памети и јунаштва.  На то се мало сви најсмејаше; особито смешне се учине последње ове речи Светиславу.  Петошко, бацив поглед на Светислава и друге војничког реда госте, па стиснувши мало свој меснат образ, рече:  — Тешко ономе јунаку који лудо војује, но још горе младом левенти, који се весели и цвећем кити онда када му се другови са Турцима бију.  Ове су речи Светислава нешто поразиле.  Он је баш онда љупко погледао на цвет од крина којег за прсима задевеног имаше, којег му је Милева дала.  Поруменив и постиђен, не знаде шта ће у хитрини да рече.  Отац Харалампије од радости насмеја се појаче на Петошкине речи, и као неку малу освету изрази тиме проти ’ Светиславу за први његов познати смеј.  При том Милевин образ нека стидљива румен обасу.  И Новак примети забуну Светислављеву, па мало живљим и озбиљним реч’ма почне га извињавати.  — Је ли, Светиславе, ти ћеш ту поред твог оца чекати опредјелење да, кад устреба, пред непријатеља пођеш.  Требају нам и овде јунаци да створе нову преправну војску ако цару устреба.  Твоја три брата су на Косову а и ти ћеш кад устреба оцу образ осветлати.  Прапрађед ти је био војвода Гребострек, па и потомци му неће лошији бити.  — Ја мислим да кад до тога дође, показаћу да сам за сабљу рођен.  Са овим реч’ма циљао је Светислав на оца Харалампију, који је као син војводе, место сабље изабрао камилавку.  — Свака струка, синови моји, има своју красну дужност.  Само сложно, сваки по својој струци, па ће сијнути сунце Душановом народу — рече тихим гласом седи патријарх.  Милица је увидила да ће Петошко са својим искреним будалаштинама још и тако што рећи што би се дотакло којега госта, зато се постара зараније исте будалаштине пресећи.  — Не би ли сад добро било да дозовем тамбураше или гусларе, да коју отпјевају?  Тамбураш је наш дуго био у служби код драчког кнеза.  Он зна удесно уз тамбуру певати све песме што су их приморци од Латина научили.  Глас му је јасан као сребро.  Гуслар се зове Грман.  Он је родом из Приштине.  У младости је био војник под царем Душаном, пошто је доцније ослепио, гудало га је ’ ранило док није у двор примљен био.  Он зна разноврсних јуначких песама, а и глас му је још јак.  — Ја бих рекао да гуслара послушамо.  Сад када се можда већ српска војска на Косову са Турцима бори, приличније су гусле од тамбурице.  О како дивно гуди Грман, да се срце у човеку стегне!  Чуо сам га последњи пут трећи дан Васкрса па ми још и сада његова песма срце цепа — рече Новак.  Милица одма ’ даде дозвати Грмана.  — Нисам ни мислила — рече Милица — да ће ми данашњи дан тако весело проћи; цео дан сам била јако брижна, и да нам славни гости не дођоше, не бих ову ноћ могла преспавати, тако ми је нешто тешко било.  — Нами је баш драго, одговори патријарх, но још ћемо радоснији бити, ако нам се глас српске победе који дан донесе.  — Дуго неће трајати, а гласа морамо чути, јер пре неколико дана већ тако су обе војске једна другој супрот стајале да тек што се нису судариле — одговори Новак.  Тек што је то изрекао, ал ’ ето Грмана.  Грман је био висок, коштуњав старац; на образу му се читати могло да није једаред био међ ’ стрелама и мачеви.  Обрве велике, седе, бркови седи опустили се на рамена, очи, истина, слепе, ал ’ велике и пуне изражаја, лице доста румено; још се на истом лицу познају две боре сабљом нанешене.  Хаљине су му биле просте, но јако удесне.  Од белог сукна чакшире, кратак лак гуњац, прслук отворен, лаки опанци са танким, преко чарапа унакрст обвијеним каишом.  Држање му беше благородно, да се позна да је негдар војник био.  Кад га је когод овако старог и слепог погледао, имао је шта видети.  Млоги садањи мекушци када би га видели и глас му чули, крв би им се смрзла.  Грмана је довео један служитељ и посадио га испод једног повећег дрвета.  Кад је осетио да је већ пред гостима, прослови:  — Добродошли, бани и властели, војводе и јунаци!  Бог вам дао сваку срећу и довољство — поздравио је госте громовитим гласом.  — Бог ти добро дао, Грмане.  Дед ’ испјевај што јуначки онако као што умеш.  Но, напиј се мало да ти глас боље иде — рече Новак, на чију реч одма ’ се даде вина пјевцу, који искапивши једну подобру чашу и погладивши своје бркове, узме гудало и гусле у руке.  Гусле су биле просте, каогод у обичног слепца који пјева славу своји ’ преткова.  Сви су сад на Грмана гледали и чекали како ће започети.  Он није дао дуго на себе чекати.  Почео је једну песму о Душановом рату са.  Пјесма је била обична, но Грман знао је у њу са својим гласом и гудалом улити нешто величествено.  То није било обично пјевање, што се само уву допада и срце усхићава, но нешто више.  То је било тужно јадиковање које срце чупа, и чежња за прошлом славом.  Глас је био громовит, каогод што је био глас Душанов усред борбе.  После ове пјесме јуначко чувство обузме цело друштво.  Новаку се суза из очију пустила.  — Еј, где су та времена када смо у Романији војевали.  Онда Турчин јошт није знао где лежи Призрен и Приштина.  Да су ми сад оне младе године.  — Затим мало уздане Новак, но опет, задавивши своју тугу, рече пјевцу:  — А гдје си ти био онда, старче?  — Ја сам се онда близу кнеза Лазара борио, на ког су млоги душмани наједанпут напали били.  Он их је силном руком обарао.  Но и ја сам једним ударцем једног оборио, баш кад је на кнеза одостраг руку дигао да га посјече.  Боже мој, како смо сви онда друкчије изгледали.  Камо сад такови јунака?  Онда нисмо питали колико има душмана, но само гдје је душманин?  — Да, то је истина — продужи Новак — није се онда питало, колико ји има, па смо опет свагда победу одржали.  — Али цара Душана сваки је морао слушати, нити је трпио ког упорног војводу — рече Петошко.  — Кад је Душан само око на ког бацио било је доста; сваки му је поглед био заповест — дода Грман.  — Јер, који није хтео слушати, с тим је кратак рачун правио; на други свет, или у Гургусовачку кулу — примети Петошко.  Новаку нису се баш допадале такове примедбе; и да не би Петошко јошт дубље заишао поред Грмановог простодушија, тражио је други предмет разговора.  Он ако је сам у себи све то и осећао што Петошко говори, опет чест војводска није му допуштала да отрпи од будале таков разговор, у којем се великаша слабости и страсти, и заслужене њи’ове каштиге одвећ живо представљају.  Прочи гости почеше већ такође међу собом тихим гласом примедбе правити о растројењу српском и непослушности великаша.  — А колико си ти рана задобио старче — запита Новак Грмана.  — Свега седам, и то три тешке — одговори Грман.  — А ја већ оне што сам од Татарина задобио и не бројим за ране, давно су већ излечене сасвим, но имам ји јошт неколико које ми јошт и сада пакосте.  Све је то Новак говорио да само горњи разговор мало збуни; и на то опет шалу започне са Петошком.  — А колико си ти рана задобио Петошко?  — Имам, богме, и то две велике.  — Да чујемо какве?  — Кажу да сам се у цичој зими родио, па ми је глава презебла, и имам рану у мозгу.  Моја мати, сиротица, умрла је, а о мени смиловала се једна пастирка, те ми живот одржала.  Да сам се лети био родио, можда би ’ био сад какав војвода или владика.  — Ко је то видио, рану у мозгу! — рече неки дворјанин једном госту, смешећи се и тишијим гласом, но опет да се чути могло.  — Онај само може имати рану у мозгу, који се са мозгом роди, јер веле да има људи, који се без мозга роде и зову се шупљоглавцима.  Но и јест да има људи на којима се види да не имају мозга, па су гори него они са запаљеним мозгом.  Но и тима је опет бог дао нешто што други не имају.  И човек је као животиња.  Једна животиња има рог, друга оштре зубе, једна велику снагу, друга лукавство.  Тако исто и људи.  Један има шупљу главу, други има млого мозга.  Па шта је боље од та два?  Кад једно, кад друго.  Један има млого памети а има јагњећу нарав, онда кад међу курјаци живи.  Шта му ползује памет?  Други има мање памети ал ’ има гладак образ и ћуд лисичију па међу јагањцима и зецовима никад боље — ето тако се цео овај наш свет промеће.  Ово је било као одговор посмешљивом дворјанину.  Више-мање, сваки се смејао на Петошков разговор.  — А где ти је, бога ти, друга рана? — запита га Новак.  — Друга ми је рана на срцу.  По несрећи, кад сам се зими родио и мозак ми се повредио, морало ме и срце забољети.  Но ова се боља у праву рану претворила истом онда када ме нису хтели за калуђера оставити.  — Па како ти је било кад си био калуђер, и како си калуђерство оставио? — запита Новак, који је знао да ће Петошко што смешно рећи, но није бранио ништа за друго, само да се чест војничка не повреди.  При том познавао је доброту патријархову, који, познавајући светске слабости, са светитељском смиреношћу све је слушао.  И у оно доба војнички и свештенички чин биле су две такове точке човеческог реда и сталежа, које су себи противне неке црте и поњатија у себи садржавале.  Мирољубиво начело свештенства није се слагало са ратоборним духом војника, па зато војник радо се смејао на рачун калуђерства, а особито где се какав повод у поповским слабостима налазио.  — Кад сам већ дораст’о, знао сам читати и писати па сам се дуго мислио на коју ћу страну.  Одем у војску.  Ту ме почне сваки преко рамена гледати. После млоги ’ несрећа домислим се да идем у калуђере.  Мислио сам у себи: читати знаш, можеш јошт далеко дотерати.  Одем у један манастир близу Скопља.  Ту ме прими игуман, неки отац Герасим, не знам ни сам шта је био, пола Грк пола Србин.  Он ме узме на искушеније; но да сте видили то искушеније.  Најпре пост, те пост.  И то би ’ доста дуго трпео да нису к томе и друге беде дошле.  Ја једем дан на дан пасуља и сочива, и то баш посно, у чистој води; а игуман и братија купус са сланином, шунке и печење.  Већ ми се језик и уста испуцала, а братија веле: калуђер мора добар носник бити, ради отпуштенија не само своји ’ но и туђи ’ грехова — а они су баш онда најмасније залогаје у уста турали.  Но то јошт није доста.  Ја пијем чисту воду, а они старо смедеревско вино; доиста велике муке за мене који сам се већ вина пити подобро навикнуо.  Они веле: искушеник треба да са бистром водом ишчисти бурне и мутне мисли из главе, и да му срце постане чистим извором добродјетељи.  Но они, који нису већ били искушеници, нису се морали у том бистром извору купати.  После обједа, отац Агапије са жмиркавим, но од смедеревке мало упаљеним очима, ишао је весело по прњавору и тако весело насићеном лако је било онде својим обојег пола овцама поученија давати.  Отац Пајсије закрвавио је очи као Угљеша кад је седамнајст Грка посекао.  Преподобном, пак, оцу Герасиму обично после јела већ и онако му црвени нос тако је набубрио да се чинило као да су му на врху јошт два мала носића нарасла.  И онда је био најљући.  А ми искушеници, тек ради па пости.  Па осим тога, братија такове су нам пакости чинила да смо мислили капи крви већ у нама остати неће.  Они то све веле за нашу поуку и душевни напредак чине.  Није ли наш Спаситељ толико муке претрпео за човечески род, а ви црви, који нисте достојни вашом ногом у његов храм ступити, нисте кадри искушеније смирено подносити?  Тако је отац Герасим искушенике укоравао.  Био је са мном на искушенију и неки поморац именом Јанићије, који је био научен на смокве и неранже и на масна јела; па је одма ’ у почетку из манастира утекао.  Ја, опет, да би ’ си искушеније одлакшао, имао сам у прњавору једног доброг пријатеља, којег жена ми је све додавала што сам желио и што је само могућно било.  Но то се скоро дознало, па игуман, јаростан, почео ме једнако псовати, но све је било бадава.  Једном, љутит, рекне ми:  „Ти, синко ниси за калуђера, ти ћеш јошт до анатеме доћи, но чисти се одавде, да нам не срамотиш манастир“.  Ја сам све то мирно подносио чекајући крај искушенија и моје невоље.  Но напосљетку већ нисам могао издржати.  Пазило се на мене јако и почну ме не само постом него и глађу морити.  Кад су братија поред прасећег печења доброг вина пили, ја сам морао донде молитве велегласно читати и осушена моја уста водом влажити; постао сам већ тако жут да сам мислио већ ћу се скоро посветити.  Напослетку, нисам већ могао издржати, јер видео сам да игуман само то жели да мене с врата скине, па сам се већ одважио и сам калуђере оставити.  Последње недеље отпојао сам са једним гласом вечерње, а у понедељник није ме већ било у манастиру.  За знак спомена однео сам са собом и игуманову једну ћелепушку, но за овај грех покајао сам се и на Св. Николу у Приштини, у цркви, велику сам свећу упалио.  Од тог доба силно сам тужио и турао сам се од немила до недрага.  Да сам којом срећом у манастиру остати могао, била би срећа по мене јер богзна шта би већ био данас.  Бар сваки је калуђер казао да са мном нико није могао изићи на крај.  Но шта ћу када се већ тако збило.  Док је Петошко све то говорио, гости су се слатко смејали, само једном оцу Харалампији није се то допало што је већина гостију све на њега гледала, као да се то њега тиче.  Поред овако разног разговора већина гостију би се јошт дуже забавила, но царица није хтела патријарха и Новака дуже задржати, па је од софре прва устала а затим се дао свима знак да се и други удаље.  Царица се са својом свитом удаљила, желећи гостима добру ноћ.  Ноћ је већ дубока настала.  Патријарх са своји калуђери, очитавши благодарителну молитву, са Новаком се удаљи.  Сваки је гост себи опредељен конак имао.  Новак је јошт понешто са патријархом насамо говорио, па се и он удаљи да почива, па да свој разговор сутра продужи.  Отац Леонтије са оцем Харалампијем на једном су конаку били.  Стражар са куле већ је два сата викао, и све осим служитеља предало се спавању.  Служитељи на удаљеном крају двора јошт су ћеретали и веселили се.  Кад је гођ гостију, онда су служитељи највеселији, јер онда им свашта лакше дође до руке.  А гости и знаду шта слугама треба.  По служитељским конацима текар је било весело.  Грман, Радојко и Петошко помешали су се међу служитеље.  Ту је сад било правог весеља.  Грман је међу њима као неки праотац седео, и ако се ко са Петошком ил ’ са другим којим кошкати почео, његова једна реч све је на своју меру довела.  Радојко је кадикад весели жагор са својом тамбурицом прекидао.  Што се у богатом Поморју весело певало, све је то Радојко знао и са својим красним, но кадикад раскалашним пјесмама успаљивао је чуства дворски ’ служитеља и слушкиња.  У двору су и служитељи мекушнијима и раскалашнијима постали, па су радије слушали љубавне и лакрдијашке песме уз танку тамбурицу, него громовити глас Грмана и његови ’ тужни ’ гусала.  Када је певач престајао, донекле задиркивали су Петошка.  Петошко није ником остао дужан, но сваког је за продрзљиву шалу намирио.  Но баш зато смех и увесељење било је веће.  Ако се која служавка подебело с њиме шалити хтела, он је њој одма ’ њене слабости изјавио, јербо је знао која на кога поглед баца.  Јули куварки пресело је што се с њим нашалила, јербо јој је пребацио како је на црвеног калуђера гледала, и то је општи смех произвело.  Но и сам црвени калуђер био је предмет њи’ове шале.  Служитељи нису у свом друштву ниједног госта на миру оставили.  То је већ што обично код служитеља.  О патријарху, истина, говорили су као о каквом свецу, но опет радије су се са другим забављали.  Новак са његовим војничким разговорима и гордим држањем није им се допадао.  Отац Леонтије чинио им се тих и мртав; но допадали су им се неке младе левенте, који су са Светиславом дошли.  Светислава су престављали како за Милевом уздише, а Милеву како се зарумени и како јој очи блистају кад на Светислава поглед баци.  Слуге, како свагда тако и у оно доба, имали су својој класи сходно поњатије о свету, о горњој и долњој класи и њи’ова пресуда није мимоишла ни највиша лица.  У свом кругу, тако исто каогод великаши у своме, премећали су својим мненијама цео свет.  Отац Харалампије био је често спомињан.  Његов стас, његова брада, његове подмукле очи, биле су често у разговору.  — Како се теби допада, Митре, тај црвени? — запита Петар другог служитеља.  — Бре, ма’ни се ти њега, велики је то враг, не видиш га како изгледа, као да је већ ђаво од њега ушур узео.  Онај црни поред њега изгледа као јагње поред лисице.  Очи му једнако на све стране стрељају — рече Митар.  — А зар ти мислиш, да у калуђерству не има ђаволштине? — запита Петар.  — Има доста и ђаволштине, но опет има и такови ’ који су као какове светиње.  Видиш, тај црни благ је као сунце.  Тај малте неће кад-тад, кад не буде светог Јеврема, патријархом постати — одговори Митар.  — Зар мислиш да срећа сваком једнако служи? Баш тај црвени може временом великим постати, јер такав зна сваку дату прилику на своју корист употребити.  И мени да је мало срећа послужила, и ја би ’ већ досад већим постати могао — упадне Петошко, који је њи’ов разговор слушао.  — ’ Ајде не булазни, будало.  Теби би требало кожу одерати и од ње гајде начинити — одговори му подсмешљиво Петар.  — Па да могу таковим дедацима памет усвирати.  Ет ’ тако се чељад јошт веселила.  Пјевање, шала, заигравање све се већма чуло.  Јула, једна од куварица, често је напоље излазила, кад замало ал ’ она са притворним страхом утрчи да је неко плашило видела.  Који са смјехом, који са уверењем о плашилу, ђипи па запита, где га је видела.  Она им прстом покаже правац.  — Ено онде, недалеко од јеле, видела сам потајно провлачити се нешто црно.  Чини ми се као да сам и мале рогове му видела — рече заплашена и сујеверна Јула.  — Ајд’мо, Митре, да хватамо тог ђавола.  Ја сам чуо да већ одавна овде плаши, но ја се ништа не бојим.  Јошт само да попијем једну, па кад га ухватим, нећу га донде испустити, ма шта било, док год ми не испуни оно што желим.  Мора ми казати, шта ради моја драга бјелопољка Савка, па и новаца ... ил ’ ћу му душу хрђаву истерати.  Бојиш се зар Митре? — рече мало наквашен Петар.  — Ја да се бојим? — не бојим се ни стотину ђавола, познајем ја већ ђаволе; ’ ајд’мо да га вребамо, а ви други донде на миру будите — рече озбиљним гласом Петар и оде за Митром.  — Нека се само шале; могу они јошт зло проћи.  Они не верују у привиђења, ал ’ ја верујем.  Кад сам била као млада у служби краља Вукашина у Приштини, тако ме је све једнако неко превиђење плашило, у међедовој кожи, и то задуго.  После, кад ми је један добар богобојажљив калуђер очитао молитву, нестане привиђења — упадне у реч нека баба сујеверна.  — Не треба се са привиђењ’ма шалити.  И ја сам их доста већ видео — одговори један, такође старијег доба служитељ.  — Ал ’ ако нешто наиђу на какову животињу необичну, биће смјеха — рече подсмешљиво Петошко.  Докле је отац Леонтије мирно спавао, донде су мутиле свакојаке мисли у глави оца Харалампије.  Он је био немиран дух.  Мерио је при софри свачије речи, сваки поглед.  По његовом немирном духу, другу би какову струку живота изабрао био, која би његовој нарави одговарала.  Но није смео очину вољу кварити.  Зато је он опет остао сам у себи оно што је пре био, и камилавка није му била у стању ћуд и страсти му изменити.  Освета, пакост и високоумије није га оставило, но поред тога био је оштроуман и на све решителан.  Кад издалека чује неки жагор међу служитељима, остави спавајућег оца Леонтија и цео у црно увијен, пође ближе к том жагору, не би ли наишао на каквог слугу ил ’ слушкињу с којом би што потајно и поверљиво проговорити могао; он је јошт дању приметио више служитељски ’ образа који су му неко поверење уливали.  Шта је мучило тако у ноћно доба оца Харалампија да се на тако необичан поход даде?  Несташлук, ил ’ освета, ил ’ друго што?  Видећемо.  Отац Харалампије, тако увијен, тихо међу гранама сакривен, корачао је све ближе не би л ’ наишао на какову познатог већ образа особу.  Тако се мало-помало већ приближавао оној страни где су се слуге веселиле.  Јула куварка која је, као што смо јошт пре споменули, често друштво своје остављала, примјетила је да се нешто црно к њој приближава.  Она није познала калуђера, па са страхом побегне унутра и осталима је, што је видела приповедала.  Да је она знала да је то отац Харалампије, не би се била тако устрашила, јер јој се његов образ одвећ поверителан показивао.  Кад је отац Харалампије примјетио да Јула заплашено унутра трчи, стао је и очекивао је да ли ће ко изнутра опет напоље изићи.  Међутим, Петар и Митар, добро наквашени, истрчали су напоље и ишли су онамо ће се црнило.  Калуђер је хтео брзо уклонити се, но није му за руком изишло, јер није добро познавао унакрст свуда пружајуће се стазе, па је баш натрчао на Петра, а и Митар му је за леђи био.  — Ко си, да си, ал ’ већ не утече испред нас  — викне Митар.  — Стани да те видимо, ко си, шта си? — запита га Петар, а калуђер цео се скупио, па тихим гласом почео се извињавати, на које служитељи слабо слушају.  — Немојте мислити, браћо, да је рђаво какво створење.  Ја сам овде само мало стазу померио, не могу да спавам, па сам изишао прохлађивати се — рекне калуђер, који је једнако браду са мантијом покривао да га не познаду.  Но баш због тога постане служитељима подозрителан.  — Дед ’, Митре, шта га гледамо толико?  Вуцимо га унутра, та то није ђаво, то је неки опасан ноћник — повиче Петар.  — Ајд ’, вуцимо га — повиче Митар, и одвуку калуђера унутра, поред сви ’ његови ’ молба и извињавања.  Када су га унутра видели и познали да је то црвени калуђер, роди се такав смјех и така вика да и подаље спавајући гости мораше се из сна пробудити.  Калуђер се сада у чуду нађе, и молио се у себи богу да га само сад од ове беде избави.  — Калуђер!  Црвени калуђер! — викали су подсмешљивим гласом несташни служитељи.  — А шта си ти, оче, тражио ноћу, кад сви већ гости спавају? — запита га мало зачуђен Митар.  — Тражио је какве вештице — одговори други слуга подсмешљиво.  Калуђер још није се ни издувао, па са честим запињањем гласа почео је говорити, но скоро се опет разабрао.  — Ја сам калуђер светог патријарха, као што ме видите; не могу да спавам, па сам изишао мало на чист ваздух, па сам се тако шетао по башти; а ви сте сигурно мислили да је то какав нечист дух? — рекне калуђер.  На ове његове речи гдекоји су се смејали, гдекоји, пак, удостојили га уважења.  — Вештице и калуђери морају ноћу тумарати  — рекне један млад подсмешљив момак.  Но Грман се на истог слуге речи разљути и узме под заштиту калуђера.  — Не треба шалу и подсмех проводити с оним људ’ма који се са светињом баве.  Ваш одрешен језик и ваша раскалашност, децо, јошт вас може на зло навести.  Седи, оче, и не слушај ове напаснике, а и они ће морати умукнути.  Калуђер се сасвим охрабри и седнувши, као да се ништа необично није стало, почне се с њима разговарати.  Слуге су такођер к себи дошли и умерили се, да не би старијим до ушију дошло како су са калуђером поступали.  Особито Јули је жао било што се тако из превиђења догодило и да је познала била калуђера, не би ништа од тога било.  Зато, да би своју погрешку поправила, са умиљатим гласом запита га да ли му може с чим служити.  — Дај ми чашу вина да ме страх прође — рекне као из шале калуђер.  Јула га послужи драговољно.  — Би л ’ ти, Јуло, отишла за манастирску куварку? — рекне Петошко, на које се сви почну смејати.  — Ајд ’ не булазни, Петошко, не видиш ли себе какав си — упадне Грман, који је имао намеру калуђера бранити.  Кад су се јошт мало пошалили и понасмејали, калуђер им рекне да је рад на свој конак вратити се, но да не би опет као пре прошао, замоли да га ко отпрати.  Митар се сам понуди, а и Петар, искајући опроштење хтеде им сљедовати, но калуђер га одбије.  Отац Харалампије рекне им добру ноћ, и отиде с Митром.  Већ су се петлови готово искукурикали, тако је већ близу зоре било.  На то престане жагор веселости; слуге се такође разиђу и тишина највећа свуда завлада.  Калуђер са Митром помало је к своме конаку ишао и искушавао је Митра не би ли што од њега дознао од они ’ ствари које су му на срцу лежале.  Митар, да би изгладио свој пређашњи суров поступак, на свашта му је са највећом готовошћу одговарао.  Митар је био од оне феле служитеља, који је за добру реч, а особито за жут новац, и највећу тајну изјавити готов био.  — Е видиш, човече, како сам од вас ноћас страдати могао, но ништа зато, ти ћеш зато опет бити човек, па ћеш ти то са мени учињеном каквом услугом поправити — рече калуђер, пружив му поред тога који новац.  — О с драге воље, оче, заповедај са мном ма у које доба, ја ћу ти се ма у чему одужити — рече благодарно слуга.  — А јеси ли ти тако поуздан човек да ти се и што важније поверити може?  — Реци ми што год желиш, све ћу ти учинити — одговори новцем заслепљени слуга.  — А бога ти, би л ’ би могли ми овде гдегод сакривени што проговорити без да нас ко примети?  — Ево овде мало даље, у оној густини, онде неће нас нико примјетити — одговори слуга.  Када онамо стигну, стану, па га калуђер почне о неким стварима запиткивати.  — Бога ти, шта се чује овде код вас у двору, неће ли вам се књагиња Милева скоро удавати?  — Све се то говори, ал ’ богзна хоће л ’ од тога што бити.  Све се то сад о другим стварима брине.  Турци задају свима велику бригу.  — А бога ти, да ли је често у двору Светислав?  — Он често долази овамо, но не верујем да ће од тога што бити.  Русна дворјанка рада би ју за свог сипа, а царица за Светислава, но цар малте неће Русни по вољи учинити, јербо одвећ воли младог Војновића.  — А за ким тежи Милева?  — Е наравно да воли Светислава, јербо јој је овај често пред очима, па се зна у женским забавама, а Војновић је јуначина ком је забава тек коњ, мач и копље, па прежесток изгледа.  — Русна, дакле, не воли Светислава?  — Наравно, не.  — Како би могао човек изненадно до ње доћи да се насамо поразговори.  — Она обично пре подне с једном девојком овуд се шета, па одавде иде к царици.  — А где је Светислав?  — Он је на удаљеном одавде конаку.  Кад се у двору налази, често иде књегињи, која се са дворјанским девојкама забавља, па поред ситне тамбурице пева песме заљубљени ’.  — А што је, бога ти, књагиња тако смутна?  — Кажу да због Бранковића који се једнако са Обилићем кошка, ... па јој је, кажу, страх јошт какав ће крај имати овај рат.  — Да л ’ би се могло што из књегињини ’ уста дозната?  — Јулке куварке сестра, млада Љубица, књегињу служи; Јула може што више о том знати.  — Е добро, мој драги, сад иди спавати, па ми само буди човек, а ја нећу на тебе заборавити.  После ови ’ речи даде калуђер слуги јошт покоји новац, па се удаље.  Сваки отиде на свој конак, и све је још у двору санак боравило.  Сутрадан у двору велика је живост владала.  Дворјани и дворјанке састајали се са новодошавшим гостима и по свом обичају забављали су се, које у шали које у озбиљности.  Новак је одма ’ посјетио патријарха у намери да се поред јутрењег залогаја с њим мало поразговара.  Патријарх је у готовости био, јер је већ онда своју јутрењу молитву са својим калуђер ’ ма свршио.  — Како си спавао, свети оче? рекне Новак после обичног јутарњег поздрава.  — Ја сам за једно два сата починуо ал ’ после сам се пробудио и не мого ’ више заспати.  Мисао ми је све на Косову била; желео би ’ најновије гласове оданде чути — рекне тихим гласом патријарх.  — И ја једва сам могао преспавати; и ја сам те исте мисли имао у глави.  Све се бојим какве нове неслоге, јер тек тако би могли Турци са својим млоштвом побједити.  Но опет се уздам у бога и у разум цара.  Сутра ил ’ прекосутра морам што важно чути.  — Ако бог да те крст победу одржи, треба цару саветовати да у случају његове смрти све у реду буде, и да се не подели земаљска влада међу неколико властољубиви ’ великаша јер то би велики ударац био за цео народ — рекне патријарх.  — Треба Бранковића мало ограничити, јер већ и сад кадикад тако што ради што му као једном великашу без повреде царске власти не принадлежи.  Ја сам већ цару о том спомињао, ал ’ он све даје времена у том; па после држи и за претерано што се о Бранковићевом властољубију говори — рече Новак.  — Мораће се закон донети такав, по којем се забрањује строго употребљавање такови ’ права од стране великаша, која само законом крунисаној глави принадлеже.  Такав закон нуждан је не само за Бранковића, него и за млоге друге, јер млого ји има који би то исто чинили што и Вук Бранковић.  Треба сваком могућном злоупотребљењу државне власти пут пресећи.  Ми се морамо и за наше потомке побринути да нас не проклињу да смо им само земаљски неред после себе оставили — одговори озбиљским гласом патријарх.  — Нек се донесе закон да је сваки онај издајица отаџбине и народа, који државну владу себи присваја, и који једну част народа од друге цепа, и нек ’ се такав издајица смрћу казни — рече јачим гласом Новак.  На то Патријарх дубоко замишљен стане говорити.  — Одавна већ српски народ од самољубиви ’ великаша страда.  Сваки је рад бити бољи, силнији од другога.  Народ за њима као овце за пастиром иде, па више такови пастира на више страна народно стадо деле.  Како је млогобројан и снажан српски народ, кад га не би властољубиви великаши кидали, шта би јошт од њега бити могло.  Тек што умре Душан, а Вукашин већ његовом сину круну отима.  Тек што је кнез Лазар српско царство обновио, а већ Алтоман гледа да очупа комад земље од цара.  Ако цар Лазар умре без каковог расположења и установљеног строгог закона противу себични ’ великаша, настаће опет старо зло па ће народ у чељуст непријатељу.  Од славне српске земље начиниће се туђа ропкиња.  Прилип, слава српска под Душаном, већ у турским рукама, Приштина ће им, ако се не узбију, у руке пасти па ће се џамије поносити онде где су Христову науку православни Србљи слушали.  Од српске славне и богате земље биће пустолина; народ ће се распудити и у горе повући испред насртајућег непријатеља.  Синови православног народа мораће полумесец почитовати, само да си живот спасу.  Да, тако мора бити ако се ред какав не начини и ако се великаши не умере.  Но и ја се млого надам од цара, само сад овај рат да се срећно оконча.  После ови ’ пророчески ’ речи престао је говорити патријарх, а и Новак дуго је замишљен ћутао док наједанпут не прослови:  — Само да сам мало млађи, али шта ћу кад сам већ близу гроба.  За кратко време можемо нашим млађима науку делити, ал ’ је питање хоће ли нас слушати?  Овако се дуго јошт разговараше родољубиви старци, и тек доцније, кад су к царици поћи намерили, прекинули су тај разговор.  Оставимо сад старце на страну, да видимо шта су донде други радили.  Царица је чекала Русну.  Русна, по обичају своме, шетала се међутим по башти.  Њу је већ одавна вребао отац Харалампије, приближавао јој се, и тражио је прилику с њом састати се.  Русна је њега опазила.  — И ти се, оче, овде шеташ.  Је л ’ св. патријарх добро почивао? — запита га поверителним гласом Русна.  — О врло добро, и како не би у овако веселом двору.  Код нас калуђера све је смутно, па кад на оваково место дођемо, а ми мислимо да смо у рају — одговори ласкателним реч’ма калуђер.  — Ако се не варам, ти си, оче, војводе Миливоја син? — запита га Русна.  — Јест, мој отац је војвода Миливој.  — Па је л ’ твоја ил ’ његова воља била да постанеш калуђером?  — Не толико моја, колико његова.  Ја сам хтео да будем војник, но рекоше да нисам за то.  — Па зашто ниси ступио у другу какову царску службу, та бар војвода Миливој примљен је добро код цара па би му цар жељу испунио?  — Мој отац ми је казао да је сад јошт најбоље у калуђерству; решителност и бистар поглед калуђеру леп пут отвара.  Ја, истина, радије би ’ сам доламу место мантије и калпак место камилавке носио, и срцу дуг платио ал ’ бадава је, кад је већ мој отац тако хтео, нек буде.  Ја сам се већ на овај живот навикао.  Само ми је жао моји ’ добри ’ другова, као што ми је био један, Ђурађ Бранковић.  Он, премда је млађи од мене, тако је од мене почитован и љубљен да би све за њега жртвовао.  Доиста нема му пара.  С њим се којекакве ветрогоње, успоредити не могу — Са овим последњим реч’ма је калуђер на Светислава циљао.  — Дакле тако ти младог Бранковића уважаваш?  — Тако богме.  — А да л ’ познајеш мог сина, Милана Војновића?  — Врло добро.  Видео сам га скоро на Косову кад је патријарх војску благосиљао.  Он је први јунак.  Он и Ђурађ свима у очи падају.  — Но, то ми је драго.  А познајеш ли изближе Светислава.  — Познајем га.  Он је мекши од калуђера.  Док се Војновић и Ђурађ на Косову боре, донде он уз тамбурицу љубавне песме пева.  — Е то му не треба замерити, он је јошт врло млад, и отац му је стар и слаб, па као јединац, мора над оцем лебдити — рекне подмуклим гласом Русна.  — Ђурађ и Војновић у шестнаестој години са старијим јунацима су се мерили.  А што се тиче лебдења, и мој отац је стар, па зато не држи ме већ одавна код себе.  Ове речи калуђера Русин су се врло допале и весела се са истим растане.  — Е, збогом, видећемо се скоро.  — Са овим реч’ма отишла је својој пратњи, која ју је већ на једном удаљеном месту ишчекивала.  И калуђеру је мило било што се са Русном састати могао, само му је жао било што се с њом дуже разговарати није могао.  Он је чуо за Руснин велики уплив код двора, а осебито код цара Лазара.  Она је правац у двору давала.  Међутим, удаљи се и калуђер и шетао се тамо-амо.  Наишао је и на Јулу куварку, која му је ноћас толику беду проузроковала.  Можда је сама Јула њега тражила да му се какогод извини.  — А куда море? — запита ју калуђер.  — Ја идем мојој сестри Љубици, која младу књагињу послужује, да јој нешто кажем.  — Ви женске све неке тајне међу собом имате — рекне калуђер онако својски и умиљато, као да није калуђер.  И Јули се та његова снисходителност допадне, јер ниже класе људ’ма, а нарочито куваркама, особито се допада ако ји ко већег реда пријатељски ослови.  Онда би му и срце дале.  — Дакако да имамо — одговори весело Јула.  — А бога ти, кажи ми какве су то тајне, јесу ли исте од твоје Љубице, ил ’ од кога другог?  Могла би си ми што казати у накнаду за то што због тебе мал ’ нисам ноћас мутно прошао, а ионако познато је да ми калуђери знамо тајну чувати.  На ове речи јако се Јулине очи засветле и сујета њена улије јој уверење да се калуђеров ноћашњи поход ње тицао.  — А бога ти, оче, шта си ноћас тако тумарао  — запита га љубопитљиво Јула, без да је на посљедње калуђерско питање пазила.  — Не питај то сада, него одговарај на оно што сам те питао.  — После ови ’ речи калуђер ју ухвати за руку, па на све стране погледавши да га ко не примјети стисне нешто новаца Јули у шаку.  Јула најпре није хтела примити, но калуђер ју принуди.  — А бога ти, кажи ми право, да ли твоја млада књагиња Светислава милује?  Ти ћеш то сигурно добро знати, јер твоја Љубица све то мора знати.  На ове речи Јула се застиди.  Она је црвеног калуђера за обичног калуђера држала, који је мало понесташан, ал ’ не би никад, мислила да би се њега млада књагиња у чемугод тицати могла.  Она је сад са самом књагињом у мисли и чувству свом љуборевњивом постала.  Њој је пријатељски говор калуђера јошт у почетку на срце пао, па сад не би рада да он за другог мари.  Калуђер ако и није био леп, ал ’ га је опет знала уважити, јер је у себи мислила: богзна каково добро могу од њега јошт дочекати; не једна је већ тако срећном постала чрез доброту калуђерску.  — А зашто питаш оче, за књагињу и за Светислава?  Знаш, то су велика господа.  Онамо не сме ни обичан левента доћи, а камо ли калуђер — рече мало са незадовољством Јула.  — Та мани се ти тога, имам ја другог узрока зашто сам рад све да знам.  Само кад би ’ се могао на тебе ослонити да могу све дознати, а ти би си добро поред тога прошла.  Ја би ’ сам рад све знати шта се о књагињи Милеви и Светиславу ради.  Љубица доста-свашта може чути, а ти опет од ње, а ја би ’ могао од тебе.  А ти ћеш бити, велим ти јошт једанпут, добро награђена.  Јеси л ’ с тим задовољна?  — Јесам, па шта да учиним?  — Кажем ти, све да ми јавиш шта се около књагиње ради, и то свагда и у свако доба.  — Хоћу, но сад морам хитати.  С отим остави Јула калуђера, пуна радости.  Јулино је срце јошт и до пол ’ сата куцало неким непознатим чувством гоњено.  Она није знала шта да мисли.  Њој се чинило да није могуће, да је због књагиње њу калуђер ословљивао.  Она је сасвим друго мислила.  Њена личност је ту прву ролу играла.  Калуђер се врати оцу Леонтији и с њим се о различним стварима разговарао.  У двору је већ у то доба све врвило.  Дворске и новодошавше гостинске слуге мотали су се тамо-амо.  Међу собом, кад би се сусрели, говорили су о ноћашњој незгоди црвеног калуђера, на које је после смех сљедовао.  Калуђеров тај случај сазнао се у целом двору.  Осим патријарха, Новака и оца Леонтија сваком је већ то познато било.  Није ни чудо.  У двору, као год у малом месту, сваки најмањи глас одма ’ се разнесе.  Један од другог, госпођа од слушкиње, господар од слуге, све чује шта се изван ради, и то увеличателно.  Светислав, када је чуо шта се са калуђером стало, грохотом се насмеје и намисли датом приликом од тога шалу какову заметнути.  У двору се све преправљало за ново угошћење гостију.  Служитељи су свакојаке приправе за то доносили.  Ишчекивали се јошт нови гости.  Стари војвода Драгаш од Прокупља имао је доћи са својом породицом.  Патријарх и Новак спремили су се на подворење царици.  Царица их је такође спремна примила.  У једној великој соби где се обично гости примају само са Русном седила је, остале млађе дворјанке и дворјани уклонили се, и то је био знак да се о важним стварима разговор водити има.  После обичног међусобног поздрава [ рекне царица: ]  — Ја сам ову ноћ боље преспавала него пређашњу, ваша присутност улила ми је бодрост и тишину.  О, да ми само јошт ови дани срећно проћу.  — Даће бог па ће све бити добро — рекне Новак поузданим гласом.  — Сад ако нам се цар по божијој вољи са победом врати, гледаћемо да отсад у свако доба и у свачему преправнији будемо него досад.  Мир и устројство унутрашње мора бити стално, па онда све добро иде — рекне патријарх са неким достојанством.  — Треба гледати на то да разне струке управе способним људ’ма у руке дођу, људ’ма, којима су и преци већ славни били и који и данас велико уважење уживају — рекне Русна.  — Та да, на то треба гледати, само што опет има људи који се за свашта хватају и који мисле да од свију све боље уму — одговори, на Вука Бранковића циљајући, Новак.  На то уђе један дворјанин и јави да је ту војвода Драгаш са младим Вуком.  Царица му да поручити да ји одма ’ жели видити.  Тек што дворјанин изиђе, а војвода Драгаш са Вуком већ дође.  Драгаш је био један од старији ’ војвода, који већ због своје слабости ратне терете сносити није могао, и тако као царски саветник бавио се кад у царском двору, кад пак на свом двору у Прокупљу.  — Добру срећу донео сам, светла царице!  Ево довео сам младог књажевића Вука, здрава читава.  Царевић Стеван није хтео код мене остати, но упутио се к цару на Косово — рече Драгаш.  Царица загрливши свог младог сина Вука, рече:  — Шта, забога, зар мој Стеван оде на Косово?  — Сад бар као млад имаће прилике у војеној струци што велико видети.  Турака има више него што их је противу Вукашина на Марици било.  Без да сам о том што знао, млади царевић отишао је тамо; но, као што сам после извештен, срећно је онамо стигао.  — Шта се чује од Косова? — запита Новак, најпре поздравив га скупа са патријархом.  — Ја сам већма удаљен оданде него ви овде, ви можете пре каков глас оданде чути.  Што се у последње доба у војсци збивало, то је, као што кажу, да се Обилић и Бранковић не слажу и да ји је цар карати морао — рече Драгаш.  — Ми смо већ од тог доба онде били и све је остало у најбољем реду.  Ми смо тек јучер амо стигли.  Но од тог доба нисмо ништа чули, шта се онде стаје.  — Да бог да, да будне добро.  Ти млади људи све хоће да на свој рачун војводују — рече искреним гласом Драгаш.  — Мислиш на Бранковића и Обилића? — запита царица.  — Та да — одговори Драгаш.  — Но Вук није баш млад, већ је у зрелом средњем веку.  Па има баш и млади ’, који су велико што учинити кадри.  Цар Лазар је као младић одликовао се у босанском походу под заставом Силног Душана — упадне у реч Русна.  — Све су то прама нас деца, је л ’ Новаче?  Па опет знамо се и сад повиновати бољма него садашњи млађи који су ради тек заповедати — одговори сасвим отворено Драгаш, који баш није радо ни слушао где се женске у такове важне ствари мешају.  — Све је то добро, ил ’ ко млад ил ’ стар отаџбини услуге чини — рекне умерено патријарх.  Овако су се дуго разговарали о разним важним стварима док не дође време обједу, а кад објед дође, гости опет заузму своја места, каогод и Петошко своје, па су се частили, веселили; после обеда старији мало у шетњу и разговор, а млађи опет у различне игре, свирку и певање.  Тако су се обично проводили дани у двору.  Радост, весеље, игра, шала, једно је из другог произилазило.  Царица, откако је цар на Косову, у свему је била мало натраг повукла, ал ’ како гости дођоше, одма ’ је и двор свој обичан весео и жив изглед добио.  Буди шта да је Милици и другим старијим на срцу лежало, дворски је ред изискивао да докле су гости ту, весело мора бити.  Тако се, дакле, и други дан весело провео и дубока ноћ је опет затекла частеће се госте.  Петошко је опет своју будалаштину са сваким, а особито са оцем Харалампијем проводио, и свашта је смешно казивао.  Грман је опет певао и Драгаша војводу на плач навео.  Штавише, и песник Радојко је о љубави певао и млада је срца распаљивао.  Мислио би човек, да се двор у рај претворио.  Мислио би човек, да онде никад велика жалост ни родити се не може.  Управ око поноћи, кад су сви највећма разгрејани били, дође један служитељ, те јави, да на дворским вратима јако лупају, да их има млого, и то на коњу, и да желе унутра ући.  — То ће бити какав глас с Косова — повиче Новак.  — То ће бити Баоша, који је такођер обрекао доћи са зетском неком господом — рече Русна.  Заповест се даје да се одма ’ исти страни унутра пусте.  Сваки је у помешаном чувству радости и страха чекао да види какови ће то гости, какав ли глас бити.  Страни са својом војеном свитом ујездивше, сићу с коња, и упуте се управо к трпези.  Имали су и шта гледати.  Млади Стеван царевић, од јурења ослабљен и блед, ишао је напред, за њим млади Јаблановић сав крвљу обојадисан; поред њега млади Војновић од жестоки ’ рана једва мили; Костреш војвода без леве руке и десног ока.  Кад су их видели, свак се уплаши.  На лицу се новодошавшим читати могло да се није добро збило на Косову.  — Говорите, децо моја, откуд тако?  И где је цар и српска војска? — запита жалосним гласом Новак.  — Зао глас доносимо вам.  Погибе цар, изгибе српска војска.  Издаше нас Арнаути, но још горе, издаде нас Вук Бранковић.  Све је пропало.  Но дајте нам да седнемо и да се мало поткрепимо, јер цео дан нисмо ништа окусили.  Од јуче, како је изгубљена битка, једнако јездимо; већ смо сваки по пет коња изморили амо хитајући — рече царевић, па са својом дружином седне и поткрепив се са чашом вина почне са осталима јести.  Царица, коју је царевић у руку целивао, дође изван себе од страха и жалости да се тек доцније разабрати могла.  Милева се пустила у тужан плач и јадиковање.  Русна, опоменувши се цара Лазара и гледајући рањеног сина, сузе је ронила, патријарх, прекрстив се, у себи је неку молитву читао.  Новаку и Драгашу сузе су низ образ рониле.  Светислав је Милеву тешио.  Сви остали као окамењени гледаше на ужасне гласоноше, а гдекојим се, опет, чинило све то као неки сан.  — Синови моји, говорите, да од бога нађете, шта се тамо догодило? — запита жалосним гласом Драгаш.  На његово питање војвода Костреш прослови:  — Када је свети патријарх војску благословио, све је било у највећем реду.  Но трећи дан арнаутске војводе одметну се и пређу Турцима са дванаест тисућа војске.  После опет Вук Бранковић и Обилић, због женских сплетака, посваде се.  Милоша назову невером, Милош остави своје војено оделење и, без да је ко о његовој намери што знао, отиде у турски стан и убије Мурата.  Турци јаросни ударе на нас, но узбијени буду силно.  Навале са новим силама, но буду још жешће узбијени.  Сваки држаше да је победа српска.  Но Турци навале и трећи пут са новим силама на уморене Србе, који се без престанка борише, од почетка борише, не могоше са новим силама битку обновити.  Турака је било као мрави.  Сва им је војска из Европе и Азије ту била.  Зачне страховита сеча; Срби секу Турке, но на исто место нови Турци ничу; Србин пада, но нема спомагателне силе.  Најхрабрији већ погибоше.  Још беше под управом Вуковом до десет тисућа добрих војника, но не хтеде се у битку упуштати, говорећи да се са таковом силом Турцима отпор дати не може, но мора се натраг к Босни повући, да спасе што се спасти може и да нову војску устроји.  Он се доиста повуче натраг са својом силом, а остали, који су се могли кроз мноштво турско протући, протуку се, који пак нису могли, у ужасној борби исечени су.  Ето тако, једва смо се са овеликом муком претукли, а цар Лазар погибе.  Погибе и Мурат од Обилића и Обилић од Турака.  Крв се на Косову потоком лила.  Сто тисућа мртви леже онде.  Милица са својом свитом отиде на свој конак, међу непрекидним јадиковањем.  Млађи се сви удаље, а старији све новим и новим испиткивањем путнике мучише.  — Шта би с Југом — запита Новак.  — Погибе са својих девет синова.  — Где је мртво тело цара Лазара?  — Код Турака.  Тако су још дуго и подробно распиткивали о целој битки, па напослетку, видећи да уморни и рањени јунаци отпочинути морају, дигну се да отиду.  Патријарх сузним очима очита благодарителну молитву и после тога сваки на свој конак отиде.  Настане жалосна ноћ.  Гдекоји од умора тихо почива.  Но већа част у туги и мутним мислима очекива настајући дан.  Сутрадан, познало се на свачијем лицу, да се што велико стало.  Дворјани, служитељи, сви су смутни тамо-амо ходали.  Нестане радости, нестане весеља у крушевачком двору, и богзна хоће ли се икад исто вратити.  Кад у неко доба сва крушевачка звона жалосно зазвоне.  Људи распитују коме се то звони, а кад чују да је то за цара и изгибшу му војску, туга нападне сваког Србина.  Сваки је волео и почитовао цара Лазара.  Сваки се надао да ће он обновити Душаново царство.  Већ је унутрашње непријатеље био побједио; сад му је већ лакше било и са спољашњим.  Па гле сад жалости!  Ко ће на његово место ступити?  Ко ће са поплашеним народом управљати?  Стефан је јошт млад; партаје у народу владају, Вук Бранковић је силан, Милица је властољубива.  Ко има толико снаге и поверења да одма ’ са народом управља?  Царица сазове савет.  Шта се има сад чинити, то је било најглавније питање.  У савету сваки је очи своје на патријарха бацио.  После толике несреће и челични Новак мало духом клоне.  Царица је као нема гледала и ишчекивала на патријархову реч.  Патријарх се као анђео хранитељ показао.  На образу му је била написана жалост, но очи му божаствен зрак одаваше.  Пун наде је сваки на њега гледао.  Патријарх прослови:  — Кад је божија воља била да народ толика бједа постигне, морамо опет поглед наш на бога управити да нас из ове бједе избави.  За душе падши ’ такође побринућемо се, но засад пре свега нек се учини наредба да народ без главе не остане, као овце без пастира.  Ја судим да би најбоље било да се Стефан прогласи одма ’ за цара но да му се даду одма ’ добри саветници као привремено правитељство, који ће одма ’ све мере употребити да се већа опасност одбије.  — Ја би ’ рекао, свети оче, да је то јошт прерано да се Стеван одма ’ за цара извиче.  Он је јошт млад, па поред све своје памети, у ово опасно доба могао би на себе навући мржњу старијих војвода и властелина, који у овако опасно доба изискују да се најпре бједа отклони, па онда тек да се о поменутом брину.  Вук Бранковић је јошт доста силан јер има војске, а царевићу није ни најмање наклоњен, па би могао јошт већи белај починити.  Међу нама нек је изречено да се после отклоњене опасности одма ’ и прогласи и крунише Стеван за цара, али пре свега треба одбити Турке; то је први посао — одговори патријарху Драгаш.  — Е добро, дакле шта да се чини?  Ко ће управљати донде? — запита Новак.  — Нека се начини обрамбени одбор који ће земљу бранити па и управљати народ док се мир не поврати — одговори Драгаш.  Стеван, који је са тихим духом и смиреношћу Драгаша слушао, почне говорити:  — Право има Драгаш.  Мог покојног оца царска власт јошт је сасвим крепко стојала.  Он је имао млого тајни ’ непријатеља.  Који нису били у стању за живота отклонити га, употребиће сада сву силу своју да гњев свој на његовом сину искаде.  Ако Турчин буде даље насртао, они неће против њега ићи, но у толикој забуни гледаће да што од сина Лазарева откину.  Одбрана домовине — прва је дужност, нека се сви противници Лазареве породице саједине на исту одбрану, па када је домовина одбрањена, нека народ даде круну ономе кога за најзаслужнијег држи.  Ја ћу бити срећан, ако народу мом и у мањем кругу помоћи могу.  Зато, желио би ’ да се одбор правитељства установи.  Свети и Драгаш са царицом, мојом матером, нека привремено управљају.  Сваки се дивио умерености Стевановој.  Драгаш реч прихвати:  — Тек таковим начином можемо у овој опасности раздор отклонити.  Но немојмо времена губити.  Гледајмо што пре нову војску да скупимо, да Турке код Мораве дочекамо, свако магновење је скупо, желио би ’ чути да ли се свети патријарх и Новак војвода у томе слажу?  — Ја нећу противусловити када велиш да је твоје мнење спасително.  Ти добро познајеш великаше, па ћеш и најбоље знати како ваља с њима поступати.  Само после, ако бог да, па се мир поврати, немојмо заборавити на породицу Лазара, на његовог пунонадежног сина Стевана — одговори патријарх, ком се погдекоја кап сузе низ образ пустила.  — Нек буде дакле тако, но само гледајмо да што пре наредбе учинимо, да време не губимо — рекне Новак.  — Је ли светла царица с тим задовољна? — запита патријарх.  — Ја сам с вашим закључењем задовољна, и надам се да на моју децу заборавити нећете — одговори кроз плач и к поласку дигнувша се царица.  — Ја дајем мој благослов привременом правитељству — закључи патријарх.  После ове речи сви се дигну и разиђу, да нужне наредбе за одбрану учине.  Оставимо сад Крушевац у његовој жалости, жагору и забуни и видимо шта на другом крају Срби раде.  Вук Бранковић се са десет хиљада одабране војске из косовске битке у Босну повукао.  Приврженика имао је доста.  Он је сад намеравао своју војску умложити, Лазареву породицу у теснац довести, па са Турцима помирив се круну на главу метнути.  Народ је сад био без главе па му се све лако чинило.  У Вишеграду наскоро држао је савјет са својим сином Ђурђем и млогим великашима.  Сви важнији, који нису били пријатељи Лазареве породице, скупе се около њега.  Кад ји све сакупи, почне им говорити:  — Ви сами видите, да нит ’ је Милица управљати кадра, нити пак Стеван.  Овај је млад, она је женска глава.  Ту треба да је човек који ће народ из толике беде извући.  Сад треба само војску оставшу поткрепити, царичине приврженике умалити, па одма ’ са Турцима примирије учинити.  Друкчије спасенија нема.  А и Турци неће бити баш тако тврдоглави јер су на Косову видели српско јунаштво па не би ради, по свој прилици, јошт једанпут такову једну битку покушати, јербо би им могла доћи главе.  Они ће се с нама помирити.  Особито увидеће Турчин и моју важност и показано му пријатељство, јер зна да смо ми с нашом језгром војске у добро доба на њи ’ ударили, богзна шта би се јошт било стало.  Турчин зна да Србина једна косовска битка, ако га је и понизила, ал ’ га није сатрла.  Ту је јошт Морава, Дрина, Дунав; па и кршне горе ће га зауставити.  Турчин се не може угњездити, ако му тек сам народ земљу не уступи.  Мора и Турчин тање жице навући.  Но само унутри да се од зла опростимо.  Како судиш ти, Љубовићу?  — Ја то исто велим.  Но само требало би кораке ухитрити док се не би царичина страна поткрепила.  Она сада нема војске, но ако јој се времена да опет ће ју скупити, па ће онда све теже ићи.  Познајем добро Новака и Драгаша; они, по свој прилици, на њену страну већ раде.  Но ја би ’ јошт пре свега желио да би се ти одма ’ за владаоца српске земље прогласио.  Приврженика имаш свуда доста, а имаш и војске да противнике одма ’ угушити можеш.  Ионако сад кад већ Лазара нема, ко ти се може противити?  Па и ко је био тај кнез Лазар?  Није ли и он оружаном руком Вукашинове земље заузео, и по којем праву када је и Вукашин породицу имао, и то какву јошт.  Камо пара Краљевићу Марку, који се морао због кнеза Лазара по туђим земљама потуцати и Турцима служити?