У овом делу језик није онај исти којим сачинитељ пише, него онакав истоветни, каковим је јунак истог дела говорио.  Зато молим, да се одговорност у том призренију на Милана Наранџића баци.  У Новом Саду, у октобру 1859.  Сачинитељ  Милан Наранџић често је своје пријатеље на ручак и вечеру звао и с њима је при добром јелу и вину веселе часе проводио.  Питаћеш ко је тај Милан Наранџић?  То је један човек од сиромашног оца и матере, па је опет себи стекао жену са великим имањем, и то чрез разне странпутице живота.  Сад му је мало више преко триест година, стаса је повишег, леђа мало унапред гибнута, ноге мало кривије; образ му је чист и дугуљаст, очи зелене, глава у вр’у нешто замишљена, поглед му је оштар и лукав.  Носи се одвећ чисто, био је на своју лепоту сујетан, а женски је пол радо имао.  Није му оскудевало ии памети ни оштроумија.  Кућа му је пуна.  Госпођа, премда мало старија, около четрест и више година, но прилична, и гостољубива.  Сада баш није била код куће; отишла је некуд на пут.  Овом приликом његови присни другови и пријатељи замолили су га да им преповеди његов интересантан живот, шта је преко главе преметнуо док је дошао до садашњег стања; а Милан доиста, за удовољити и ’, више вечера преповедао им је при чаши вина ил ’ чаја.  Сви су га слушали са највећим удовољством; и што је год више говорио, све им је љубопитство више расло.  Дакле, Милан Наранџић ово преповеда:  »Ја сам се родио у варошици Н.  год. 182., и то у: цичој зими, зато и јесам тако здрав.  Мати ми је била родом из дољне пургерске класе, добра, но мало џандрљива жена; отац ми је био поштен кројачки, ил ’ баш чисто да рекнем, шнајдерски мајстор.  Нек ми се опрости што пре матер опомињем, јер мати ме је управо овом свету поклонила, и често ми је у детињству крадом, да отац не види, јести давала; отац, пак, често ми је апетит са дизгом ил ’ рифом покварио.  После рођења прва ми је била та срећа, што су ми лепо име надали.  Крстио ме је Јова берберин, и као човек од добра вкуса, надао ми је лепо име — »Милан«.  Многи ће мислити, да то у животу ништ ’ не чини ил ’ он лепо ил ’ ружно име имао.  Није тако.  Познавао сам женски ’ које су мрзиле на имена:  Јосиф, Јаков, Мојсија, Аврам, но допадала су им се имена:  Јулијус, Емил итд.  Моје је име јошт и по томе срећно било, што сам га могао двоструко употребљавати: у простијем друштву Милан, у ноблијем — Емил.  На прве године мога живота не могу се добро опоменути, но мати моја ми је говорила, да сам врло леп био, и сви су њој завидели што тако дете има.  Отац ми је био љут, намрштен човек; радио је цео дан као црв, кад са једним калфом, кад и без калфе; мати ми се тек око ручка, фруштука и са децама бавила.  Кад нас је троје ситне деце у недељу обукла, изгледали смо као из вертепа.  Кажу да сам имао криве ноге као левче, ал ’ сам онда јошт сукњу носио, па се није видило.  Имао сам једну велику сестру од двадесет, ил ’ ваљда и више, година.  Мати је радо крадом пецварила, а особито је кафу радо пила, па и нама је давала.  У оно доба није се баш у свакој кући кафа пила, а код занаџије реткост је била, па обично мајстори љутили су се на жене, када су кафу пиле.  И отац мој у највећу је јарост дошао, када је матер код кафе уфатио.  Било је онда сваког белаја.  Све је говорио, да ће му кафа кућу упропастити.  До шесте године учио ме отац код куће азбуки, и мало молити се, па онда ме послао у школу.  Ту се сад за мене нов свет родио.  Већ сам онда плундре почео носити.  Ту се већ започела познанства са млогим децама.  Ту ми прохуја једна година као један сан.  Из школе па кући, па учи лекцију, па на егзамен пред оца.  Особито знао ми је отац аритметику врло добро и почео ме у њој обучавати.  Друга деца, кад није било школе, ишла су којекуд, а ја, како из школе, а оно свуци чизме па учи.  Није ми дао отац да дерем чизме, а, као мајстор човек, није могао допустити да босоног идем.  Е тако сам проводио прве године мога школовања.  Отац ми је начинио торбу за књиге, која се звала тека, па на дизги обешена висела ми је као патронташ; чизме сам имао јаке, са дуплованим ђоном, који је био са јаким ексерма исцифран; плундре грубе, јаке, хозентрогери од дизге, а на глави капа од седам ћошкова, од манџестера, онаква иста у каквој Лутера молују.  Тако сам онда изгледао.  У овом школском животу није се ништ ’ тако важно догађало.  Учио сам се добро, рачунати сам знао од свију моји ’ другова најбољма.  Но једно ме је највећма мучило.  Био сам увек гладан.  Код куће, истина, имао сам дост ’ јести; лебац је, истина, био црн, ал ’ добар; но све је то мени мало било.  Мати ми је често додавала крадом чанчић резанаца са сиром; наравно, морао сам брзо јести да ме отац не уфати; не једанпут гушећи се са резанци нашао ме отац, и песницом по врату помагао им клизати се.  Но до једног сата опет сам био гладан.  Моји другови знали су зато и звали ме прождрљивим.  Ако ујутру у школи, пре нег ’ што ће учитељ доћи, моји другови, који свој фруштук не могу да изеду, а они са мном у погодбу, па ми даду по шест, по десет палица, па тек легнем за по кифле драговољно.  Код куће, ’ осим матере, на руци ми је била мода сестра, сека Јула.  Она је била на гласу девојка.  Поред пенџера пролазили су многи гавалери.  Ја сам морао много пута на страни бити, да њој јавим ко иде из другог ил ’ трећег сокака, па кад јој добар глас донесем, грошић не фали.  Каткад ме је, опет, терала да код куће не лармам, па опет грошић.  Каткад, опет, морао сам стајати на врати кујнски, да нико унутра не уђе; штавише, и мојим друговима запретио сам онда улазак.  Моја сека имала је неки бели пра ’ у једној кутици, па кад се са неком водом умивала и праом трла, а ја сам децу јурио из кујне: » Напоље, децо, мојој секи није се још образ осушио!«  — Деца изиђу, а ја за ову услугу од моје секе опет грошић.  Сви су фалили моју секу да је лепа; мати да изађе из коже од радости, кад чује да јој је кћи нобл.  Ал ’ све то оцу није се допадало.  Не једанпут сека Јула бегала је испред очиног рифа, и то понајвише због тога што хоће шешир да носи и даје се од гавалера фрајлом титулирати.  У то доба тек велике госпође и фрајле носиле су шешире, и шешир био је у тако великом почитању, да су се даме давале у шеширу портретирати.  Колико је пути било кавге у нашој кући због шешира!  Отац не да, мати брани кћер. » Мани се ти тога, она све слути на господство, ваља да јој је суђено; та колико су већ њи ’ којекакви ’ срећнима постале, па зашто не би и наша Јулка, којој пара у вароши нема?«  Овако је моја мати мислела, ал ’ друкчије отац.  Он како види шешир, одма ’ с њим у ватру, а мати и Јулка не дај, те је одма ’ русвај готов.  Ја сам онда највећма страдао, па гледао сам одма ’ како ћу се тавана дочепати, па онда нити ручка нити вечере, јер се све разишло куд које: отац у меану, мати на ужину код тете Јеле, а сека к другарици једној, која је седела баш до куће виценотароша Марковића, а ја остаде без јела, па гладуј.  Тако смо ми у нашој кући живили.  У школи имао сам већ много искрени ’ другова.  Особито Бранко Орлић, Светозар Цифрић и Љубомир Рудић.  Да почнем од последњег.  Он је био син једног свештеника; оштре памети деран, и добар друг.  Цифрић је био мог кума Јове берберина син, чист деран, но мало и кавгаџија.  Бранко је био син не знам чији; нисам му познавао ни оца ни матере.  Знам да је од добре куће, јер премда је у туђим рукама био, опет није у ничему оскудевао.  Сваки дан ми је донео у школу на фруштук једну кифлу, без да је изискивао да ми удари шест; штавише бранио ме против нападача када се случило, да сам најпре изео земичку, а нисам хтео лећи; он је сваког слабијег против јачег бранио, па и мене ма против петорице бранио је.  Осим ове тројице, који су ми били најбољи другови, имао сам још њи ’ неколико, с којима сам се у течају живота састајао и проводио.  Но морам исповедити, да ми је Бранко најбољи био, премда сам га не једанпут увредио.  Он се добро учио, и ја добро.  Једанпут у класификацији он је био други, пре свагда први, а ја први.  Тетак ми је био учитељ, па је пазио на мене.  Бранко од једа и жалости није хтео кући ићи, због тога што је деградират, па су га сви ђаци као пандури морали силом кући довести.  Од овог доба сви су га за неког немирног дерана држали који ил ’ ће пропасти ил ’ ће продерати.  Сваки је казао: » Ово је чудно дете, богзна шта ће јошт од њега бити, — добро ил ’ зло.«  Када је био четвртак, ил ’ вторник, ил ’ недеља, онда ми, мали ђаци, скупили смо се, па једни ил ’ у шуму на млеко код једне добре сељанке, или да се с ким — тим бијемо.  Ја сам увек са другима на млеко ишао, само не са Бранком, Светозаром и Љубомиром, јер ови су свуд кавге заметали, и то на уштрб Бранка, јер је он увек последњи на мегдану остао, па не једанпут је био жртва своји ’ побратима.  Ја се нисам смео тући, јер када сам донео кући искршен капут, ил ’ олињане кордованске чизме, ту је риф имао посла.  Тако сам ја проводио моје време, и дошло је већ време, да се судба реши: ил ’ на занат, ил ’ у школу.  Већ сам био једанаест година стар, и свршио сам прву латинску школу.  Моја мати желела је да учим даље, па да свршим филозофију.  Мислела је биће од мене поп, па никад боље.  Она је сама била сиромашног попа кћи, но опет задовољна са својим детињством, што је човеку идеал, и само је на то ишла да ја попом постанем.  И доиста, по наваждењу моје матере, решио сам се попом постати.  Но како ћу даље у школу?  Мој отац све у кавги са матером и секом Јулом.  Сирома ’, цео дан ради, па нит ’ се шије нит ’ пара, једва може живити, без да се задужи и пропадне.  Које кавга због шешира, које због кафе, приузрокова да мој отац, дан на дан све љући, па све слабији, поче малаксати; дође једна грозница, и после четрнаест дана и умре.  Премда је дизга и риф његова наука била, и на мени је не једанпут мера од њи ’ узета, опет жао ми је било за мојим оцем, јер поред све битке млого добра сам се од њега научио.  На самртној постељи лежи, па мене дозива: » Нек дође мој Милан!«  »Сине мој, Милане!« — рече ми отац — »видиш, ја сам сирома ’ човек; живио сам тешком мојом муком и вас сам ’ ранио.  Од оне твоје сестре Јуле, праве полутанке, неће ништ ’ бити; она се дала на шешире, а ја, сирома ’, са вами осталима живио сам танко, само да могу поштено живити.  Матер почитуј, ал ’ кад будеш старији, сљедуј моме савету, јер је мати сасвим за Јулом заузета, па за тебе и другу моју младу децу неће се млого старати, јер је и она са кафом мозак попила.  Слушај ме што ћу ти рећи:  Куд год пођеш, иди равним путем.  Предузми себи раван пут.  Немој после ни на десно ни на лево; кад с пута сврнеш, губићеш времена, уморићеш се, задоцнићеш се, па ћеш изгубити твој циљ.  Нећу да ти кажем: буди ово или оно, но што си предузмеш, к томе напред терај јер како натрашке ил ’ на страну пођеш, доћи ће вече живота, па покајаћеш се.«  Јошт је хтео, сирома ’, даље говорити, но мука га спопаде и умре.  Ја сам јошт био дете, па ми се те речи опет срца коснуле; упамтио сам их, плакао сам, био сам на укопу; после укопа одведу ме код Јове берберина, мога кума, дали ми велику порцију кафе, па сам опет све за магновење заборавио.  Моја мати и сестра Јула плакале су при укопу јако.  Сестра Јула обнезнанила се, тако да је виценотарош са матером морао држати док је себи дошла.  Два три дана, па прође сва жалост, а моја сека Јула, у црним хаљинама и црном шеширу, на њему црна фиранта или вал; свуд се показује, сваки је сажаљује, а мене сиромака нико.  Шта ћу сад?  Моја сека Јула тера ме да идем на занат; каже да се немам откуд школовати.  Већ сам био једанаест година, и јошт три месеца, па морам ил ’ даље у школу, ил ’ у шегртлук.  Шта ћу сад?  Мати је имала вољу да се и даље учим, но није било средства томе, ал ’ сека Јула једнако наваљује да се из куће чистим, и ја и сви осим матере, само да је она комотнија.  Ја сам се бојао шегртлука као ђаво крста; осећао сам у себи, да сам за што веће рођен.  Смилује се на мене, на препоруку једног свештеника, неки господин К. у вароши П. те ме узме к себи.  Ту је било школа свакојаки ’.  Мој принципал био је имућан удовац, имао је кућу и новаца доста, но при свем том није био подашан.  После жене није остало деце; зато је издржавао јошт троје деце од овоје сестре, и то једну девојчицу — именом Лауру — около 10 година стару, а мушка деца се звала један Татомир, а други Велимир Мркајлов, стари између 12 — 14 година.  Ишли су оба у школу.  Имали смо једну куварку и једну млађу слушкињу: прва се звала Рези, а друга Лизи.  Можете си сад лако претставити, какова је ово била менажерија у једној кући, гди праве госпође нема.  Господар ретко је био по дана код куће, но како осам сати ујутру, а он од куће; тако исто одма ’ после ручка.  Изван школе морао сам и ја код куће послуживати, намешћати астал на подне и вечери, ићи у дућан за пиринач и друге ситнице, па кад сам добро послуживао, било је онда дост ’ вечере.  Господар није код куће вечеравао.  Но и било је за вечером ината; вечера је слаба била.  Кад сам господарове хаљине и чизме уредно чистио, добио сам увече већу порцију нег ’ остали.  Но све је то мени мало било; стара моја болест, глад, и сад ме једнако мучила.  Тужили су се, да сам изем толико леба као сви други.  Од моји ’ другова било је њи ’ неколико који су у истој вароши са мном у школу ишли, међу овима и Бранко, и Љубомир, и Светозар.  У ђачком животу најгоре су биле мале школе, прва, друга, трећа, четврта латинска.  Оне су биле прави пургаторијум за мале ђаке.  Ове године могу се узети за ђачки шегртлук.  У оно доба у тим школама тукли су ђаке, кад лекцију нису знали.  Имао сам професора врло љутог.  Био је сув, болешљив, па за багателу у јарост дође.  Код куће мало сам имао часа учити се, јер сам послуживати морао, па ујутру ил ’ после подне, кад идем у школу, а мени срце куца како ћу пред шедатора изићи.  Знате ли каква је то страшна звер један шедатор?  Он је у школи солгабиров.  Од они ’ који се најбоље уче избирају се; осим тога, морају бити строги.  Сваки шедатор имао је под својом командом пет-шест лошији ’ ђака, који су морали у школи, пре нег ’ што професор дође, сву лекцију на изуст казати, па ако знаду, оно се забележи на једном великом за то приправљеном папиру, да је знао; ако ли не зна, било је знака и за то.  Незнања знак био је Н. Кад ко није био у школи, онда опет знак:  О. Професор, кад уђе у школу, после обичне молитве, баци поглед на шеде, пак тешко оном који има Н., па га изазове на егзамен.  Тако једанпут за неке дводневне празнике задата нам је била нека велика и тешка лекција; кад дођемо у школу, а оно у шедама сијасет Н. Ту је и моје било.  Шта ћемо сад?  Зачне професор од првога који има Н. — не зна ништа; хајд ’ лези.  Други, трећи — тако исто.  Дође ред на Светозара Цифрића; не зна ништа, лези!  Сад опет Љубомир Рудић; не зна, лези!  Сад опет ред на Бранка Орлића.  Забуни се, не зна ништа, лези, — но овај неће да легне.  Као год међу људма, тако исто н међу децама налазе се различите ћуди и карактери.  Доброг срца деца жале свог страдајућег друга; друга, опет, радују се.  Који из освете, који из зависти, који да се умиле професору, сами свог друга обарају.  Професор заповеди ђацима да га оборе.  Бранко са стиснутим вилицама и готовом песницом дочека нападаче, но, побеђен, морао је дупловану порцију издржати.  Већ сам видио да ће и на мене ред доћи.  Срце ми једнако куцало, и доиста изове професор мене.  Ја сирома ’ с највећом резигнацијом и понизношћу, са спушћеном главом изиђем напоље, па, без да чекам да ме егзаминира, налазио сам за пробитачније к оном месту упутити се, на којем се егзекуција држи, па, прекрстивши се, да ми сви свеци буду у помоћи, легнем.  Професор, видећи моју понизност, каже да устанем, и опрости ми, и тако ја сретно испливам без беде.  Млоги су од ђака на мене због тога негодовали, држали су да немам куража, но то ме није ништ ’ пекло.  Цифрића и Бранка та је ствар јако коснула; Цифрић није више хтео у школу доћи, но одма ’ се ангажира за берберског шегрта; Бранко није могао тако лако оставити школу, јер му код куће ’ нису дали, но зарекао се да ће отсад још мање учити.  Но морам вам и о Бранку преповедати, и то од почетка до краја, јер је његов живот везан био са мојим.  Били смо земљаци и другови, па тако мој живот је поред његовог, а његов поред мога интересант.  Бранко, као што сам већ споменуо, био је од добре куће, тојест имао је нешто имања.  Остао је врло рано без оца и матере, није их ни познавао.  Имао је браће и сестре, но он је био најмлађи.  Сестре се поудаваше, браћа се оженише, а он дође под туторство једног ближег сродника, коме га је отац на самрти поверио.  Овај сродник био је у већем неком званију и у великој чести, и то баш у тој вароши, гди сам се и ја учио.  Овај Бранков тутор, видећи отвореног изгледа дерана, надежду је добио, да ће човека од њега искресати.  Но Бранко и његов тутор били су као оцило и кремен.  У нечем могао је тутор успети, у нечем пак никако.  И тутор је био неки особити човек.  Строг је био преко мере, но честит.  Луксус никакав трпио није; премда је у знатном званију био, носио се ипак просто; рукавице и фрак није никад носио.  Од његови ’ њему потчињени ’ писара онај који је фризирату косу и штруфне на чакшире носио — није се могао код њега скрасити.  Што се живота домаћег тиче, живио је шпартански.  Није никад зими у топлој себи спавао, па и мој Бранко морао је, док је гођ код њега био, поред смрзнутог пенџера зими спавати.  Сад се тек нашао мој Бранко у шкрипу.  Премда је имао свој годишњи доходак, опет морао је намешћати астал, као и ја одовуд.  Како се смркнуло, на њега нема одма ’, тешко њему.  Морао је ићи у гимнастику и фехтшул, па једнако премећати се и бости; код куће, опет, често је морао у подруму винске фртаљчиће дизати.  Сваки се чудио таковом поступању, будући тутор је био могућан, а и Бранко имао је толико, да се могао комотније издржавати.  У највећој зими морао је без рукавица ићи, а на леђа танка јака од јапунџета туторовог, на глави летња капа.  Кревет му је био тврд: једна сламњача, под главом кожни јастук и једно ћебе.  Фруштука и ужине нема, само ручак и вечеру.  Никад крајцаре није добио; све што му је преко нуждно било, у руку му се дало.  Када су питали тутора зашт ’ тако строго с њиме поступа, одговорио је исти: » Хоћу и душом и телом да буде човек прави; имање и новац не чини човека срећним, штавише и нестану, па шта ће онда онај који се на друго што поуздати не може?  Кад му је душа проста и чиста, а тело на сваку околност склонито, онда ће све буре светске лако прекужити, па пре ил ’ после наћи ће за се право пристаниште.  Ко је мекушан, боље да га нема, јер мекан човек сваком је злу, и телесном и душевном, подложнији него други«.  Ово је било, дакле, његово начело.  А, Бранку често је давао овај савет: » На ништа не буди лаком, не буди ласкатељ, улизица, немој отимати, боље ти дај, милост немој од никог искати ни примати, јер онда ниси достојан бити човеком.  Немој бити клеветник, чини што више можеш добра, па кад си већ такав, а ти не дај се од никог газити.«  Ето такав је био живот мога друга Бранка, нити му је који од другова стање његово завидио.  Сви ми познати његови бегали смо, како смо гди на сокаку Бранковог тутора опазили.  То му се једно могло завидети, што је код тутора сијасет књига имао, па је могао читати шта гођ хоће.  Сад оставимо Бранка мало на страну.  Да видимо како сам ја живио.  Код куће послушан сам био.  Најрадије сам слушао куварку.  Она је била права госпођа; носила се лепо као ма која госпођа; било је ту и шешира и вала.  Она се само звала виршофтерком, а ја сам ју звао милостивом госпођом, па онда јести доста.  Лизику сам звао фрајла Лизи, па кад ми је год дугме фалило ил ’ сам подеран био, све је она то испрешивала.  Татомир, Велимир и Лаура били су сродници, па им је млого лакше ишло.  Но међу собом су се често кошкали, па сам онда дошао у најгоре положење, јер нисам знао коме ћу страну држати, а сваки ме је хтео придобити.  Ако је који од њи ’ из шпајза што развукао, а г-ђа Реза одма ’ мене на егзамен, ко је узео, јер ако не издам ко је, онда зло, држи мене за злодјеја, па онда гладуј.  А опет нисам рад ни моју братију издавати, јер сам участвовао у свачему са њима.  Ја сам међу њима био неутралан, премда сам од сваког хасне имао.  Био сам на услуги сваком, па ме оставили на миру, но међу собом били су несложни, па сваки час један против другог какву денунцијацију г-ђи Рези предаје.  Кад су се на мени кола имала сломити, онда је Татомир све на себе узео, и ја од белаја опрошћен.  Што се кујне и стомака тиче, ту сам био већ фала богу задовољан, но немам хаљина; почеле се већ дерати, а мати и сека ништ ’ не шиљу.  Сад је требало да си мало капитала стечем, но како?  Од принципала никад ништ ’; доста што ми и то чини.  Кад и кад добијао сам по коју крајцару, тако кад сам за њомна пијацу ишао, да јој што преватим.  Најбоље ме је плаћала, кад сам јој купус гацао; онда десетак, и то сребрн, не фали.  Но шта је све то помагало, кад сам био лаком, па како преко пијаце пређем, па видим што за јело, одма ’ све потрошим.  Мислио сам се дуго: како ћу ја што заштедети моћи?  Напослетку ово смислим.  Купио сам од црепа малу шпоркасу, која на глави има разрезану као уста рупицу.  У ову касу дакле треба да бацим сваку крајцару која ми до руке дође, па кад буде пуна, разбићу је и извадити суму од два форинта.  Но ко ће држати ту касу?  Ја?  Пробао сам, па ми није дао враг мира, но како који грошић унутри, а ја с ножем у рупу, па грошић уз њега спусти се у шаку.  Кад после покаја ’ се, па дам Лизи да чува касу, и тако ја опет опоравим се.  Како коју крајцару, а ја унутра, но, додуше, слабо се пунило.  Мислим се како би до мало више пара дош’о.  Татомир је имао млого свилени ’ буба или црви, пак сваки пут ми дао по једног црва када сам год дудова лишћа донео и ’ ранио их.  При чишћењу млоги се цркнути сваки дан налазили, а ја поред цркнути ’ метнем на страну по којег живог на мој рачун, па их назначим пред Татомиром у листи усопших.  У оно доба куповали су ђаци једног свиленог црва за крајцару шајна, који је велики био, већ да се умота, и за две.  Ја сам мустровао моје црве, па продавао, по крајцару по две; понеки господски син дао је за шареног и грошић.  Ето новаца.  Но и требало ми, јер су ми ђонови, поред свију педесет ексера, већ издерани били.  Од свакидашњег прихода половину метао сам у касу, половину пак задржао, да могу и с другим чим шпекулирати.  Шта сам, дакле, радио?  Са неколико крајцара ишао сам међу шпилере, међу децу, која се за новце пецкају.  Добијем данас грошић, два, сутра грошић, два, ето берићета!  Половину у касу, половину опет за пецкање.  Тако, дакле, које црви свилени, које пецкање било ми је на такву хасну, да сам се са чизмама снабдео и, што ’ но кажу, закрпио.  Сад сам већ био на ногама: имао сам пет форинти шајна!  Колико је труда коштало, док сам ја до њи ’ дошао!  Сад ми је већ лакше и до сто доћи.  Кад сам већ пет форинти имао, мислим се шта ћу сад с њима.  Долазе опет сваки дан нове крајцаре и грошићи; шта ћу сад, опет, с овима?  Било је ђака, моји ’ саученика, и то од добри ’ кућа, који су своје ситне ствари продавали ил ’ залагали.  Знали су да већ имам коју крајцару, па одма ’ к мени.  Један ми доноси дугмета, други пруслук, трећи панталоне старе, четврти перорезник, и то хоћу ли у залогу или у продају.  Тако сам ја живио, одевао се.  Тако свршим ја прву, другу итд. до седме латинске школе.  Моја мати је међутим умрла, а сека Јула отишла некуд за виршофтерку, остала деца расејала се којекуд.  Ја сам се тако са мојим трудом издржавао, ал ’ у науци нисам могао велики успех правити.  Професори моји сами су увидели, да ни откуд ништ ’ немам, па су ми млого којешта за то време кроз прсте прогледали.  Доста то, да сам ја већ шест латински ’ школа свршио, и сваки који је моју сиротињу познавао, чудио се моме дару, како сам могао тако лепо са мојим силама препливати.  Није ни шала била, кажем, шест латински ’ школа свршио сам сопственим силама.  Сваки је казао: » Овај ће далеко дотерати!«  Од моји ’ другова млоги су судби подлегли.  Млоги су од њих отишли у пургаторијум у шегртлук.  Љубомир Рудић једва је пету школу свршио, па је отишао у препарандију, у Сомбор.  Бранко, сирома ’, он је међу свима највише издржати морао.  Строг тутор никуд му није дао ићи, цео дан, горе нег ’ какав надничар ради, мучи се, иди у школу.  Доиста, сви су га сажаљевали, ал ’ он је већ огуглао, па судби својој предавши се, дао се на читање.  Ту је текар добио неку туђинску нарав.  Ако сам га датом приликом куд у каково наше друштво увести хтео, одма се откинуо, па кући.  Шта ћу са дивљаком да радим?  Дивљак он, дивљак његов тутор.  У школи био је Бранко у неким наукама изредан, а у неким, опет, ни запети.  Но професори имали су призренија прама његови ’ остали ’ својства, па га нису ни најмање силовали на оно на што вољу имао није.  Премда је код куће не само силом, него и од своје воље млого учио, и то све неке изванредне ствари, ал ’ у школи сви су говорили, да јошт бољи ђак би могао бити.  Једне године, када смо у пету латинску школу пошли, не знам због чега, Бранко задоцнио се о четири недеље.  Кад се уписао, ал ’ професор трећи дан каже му, да се за после подне преправи за све оно из ауктора, што је за то време пренебрегнуо.  Бранко не зна како ће испливати; не руча, мучи се, премеће листове, па шта јуначка срећа донесе.  Требало је да научи цео један лист из Цицероновог слова pro Archia poëta.  Кад у школу, ал ’ професор одма ’ Бранка за перчин.  Бранко почне то слово и сретно доврши премда не од речи до речи, но смисао цео је истумачио.  Професор је мислио, да ће Бранко као папагај, као млоги други ђаци, неколико реда одерати, па добро.  Ал ’ кад то види, рече Бранку: » Синко! ако то код тебе тако устраје, бићеш ваљан човек«.  Кад то чује Бранко, зарадова се, јер је мислио пре подна, да ће избрисан бити, па како је сад добро испало!  Па кад је видио, да баш не мора за школу учити колико може, а он тек онолико колико је доста.  Сад оставимо на страну ти ’ шест школа; да видимо шта ће отсад бити, и онако те ђачког шегртлука године биле су за нас само мученије.  Сад је већ за мене и моје другове нов свет настао.  Седма школа, није то шала била у оно доба!  У школи зову ђака професори »доминацио вестра«; кад говори лекцију, седи на столици; ако не зна, ништ ’ не буде псован; у кафану, свуд куд му се год допада може слободно ићи.  То је живот!  Сад ми је већ отворен пут да постанем господином.  Могу ићи у богословију и постати свештеником, могу постати натарошем, ишпаном итд.  Какве надежде, какве фантазије нису ми се по глави врзле!  У седмој школи, у Пешти, та то је живот!  Преко двеста ђака различите коже и длаке, од свију страна.  Па тај слободан живот!  Млади, стари ђаци, све то измешано.  Ту је било свршени ’ препаранда, отпуштени ’ солдата, свршени ’ богослова, та богзна какви ’ ту није било!  Карловачки ђаци добро су се учили, и били су понајвише свршени богослови, и обично изгледали маторији од остали ’.  Већ издалека су се могли познати по дугачким капутима.  С моје стране већ сам могао на крај излазити са мојим животом.  Мој досадашњи принципал давао ми је кост и квартир, а осим тога учио сам малу децу, или у ђачком језику речено, држао сам кондиције.  Истина, нисам морао више астал намешћати, но морао сам мом принципалу у његовим пословима, које је он кшефтом називао, на руку ићи.  Тај његов кшефт састојао се у том, да је новце узајмљивао на велики интерес; обично су га звали »вухерером«.  Да, на пример, пет стотина форинти на три месеца, а интереса од тога је за то време шесет ф., па куд ће боље!  Ја сам му у његовим кшефтовима био као курир, и није ми на штету било.  У празно време у грчкој, чивутској, и богзна каквим каванама, упознао сам се са различите сорте људма: са вухерерима, сензалима, па сам се од њи ’ доста научио, тако да за кратко време не би ме ни ђаво преварио.  Знао сам већ како се препарира, ако ко хоће банкротом да постане; како се женидбе и удадбе чрез сензарију и профит праве.  И ове то већ у мојој седамнаестој години!  Новац је падао, па сам се већ почео носити као каков гавалер.  Зими капут од тифла, па онда кришпин, лети квекер, беле чакшире, лагирате ципеле, па шпацирај се тамо амо.  То је био живот!  У оно доба у П ... био је хаупквартир српски ’ ђака у Крајцгасе, баш гди је Пантеон.  Неколико коракљаји оданде на ћошку симиџиница.  Мала ниска кућица на ћошку, увече јако осветљена.  Ту ти је било пуно ђака, трговачки ’ калфа; ту се частило, пило, певало.  Колико је ђачки ’ генерација та мала кућа видела, колико и ’ је преживила!  Колико има знатни ’ људи, који су овде као ђаци бермет пили, ћајије јели!  Ту сам се и ја ћајијама не једанпут осветио.  Но када сам се већ држао за ноблијег, пренебрегао сам ову кућу, која је толико славни ’ ђака угостила, па ми је за ту неверност и данас жао.  У школи, истина, нисам био од најбољи ’ ђака, ал ’ опет сам знао толико, да се могу до идуће класе довући.  Имао сам млого ситни ’ кшефтова, па сам у њима време изгубио.  А и онако нашто би ми биле оне метафизике, кад нисам рад хале водити.  Ја тек хоћу да постанем господин и до лаког живота да дођем.  Мој Бранко једнако своје тера; у школу мора уредно ићи, а изван школе учи опет друго што.  Ми остали идемо већ и по балови, и други мести гди се веселити можемо, као у пиваре итд., ал ’ Бранко не зна о том ништа.  Тако је био у свима тим стварма невин као мало дете, а већ младић од 17 година!  Ми му густирамо наш начин живота; он се чини невешт.  Особито бегао је од женски ’.  Није му дозвољено било у никакву кућу ићи гди су женске.  Кад је на сокаку идући какву женску видио, која је своју главу кроз пенџер промолила, а он одма ’ на страну.  Идући у цркву, ако се мало задоцнио, већ није смео дубље унутра, но код први ’ врата се завукао.  Што се наука тиче, у метафизики ни запети, но увек би га човек код куће видио поред Плутарха, Ксенофонта, Јулија Цезара, Вегецијуса, Клаузевица; Плутарха је готово на изуст знао.  Некада, замишљен, рекао би: » Шта ће од нас бити?  Још која година па смо прешли двадесет, а Наполеон је већ од 24 славан ђенерал био!«  »Та иди, молим те, шта ђеду нами Наполеони!  Дај ти мени да ја дођем само до бакара и малог господства, па на част ти друго!«  »Ја, опет, не браним ни најмање за новац; ја хоћу тако да живим, да се и после моје смрти зна да сам живио.«  Бадава је било и речи просипати, јер му се није могло избити све то из главе.  Тако смо ми досад живели.  Но скоро ће једна велика промена настати.  Код куће код мог принципала сасвим је друкчије изгледало, него када сам у кућу први пут ушао.  Лауре већ код куће није било.  Дали је пре две године у воспитаније у неки институт.  Лиза се удала за једног фелдвебла.  И онако Реза није ју могла трпети.  Татомир и Велимир већ су људи; један је јуриста, други у осмој школи.  Мој принципал тера своје кшефтове, а ја поред њега живим као фиршт.  Реза је била глава целе куће, а ја као вицегазда.  Каква разлика између сада и пре шест година!  Онда са сепетком за госпођом милостивом, Резом, а сада комотно на канапету пружен, чекам да ми се донесе црна кафа после ручка, па тек пред вече са Резом испод руке у шетњу.  Говело ми се са свију страна. Јела, која радо једем, кувају се често.  Вечера, премда принципала код куће нема, боља је нег ’ ручак.  Ако ме што заболе, одма ’ дај умшлоге, теја, богзна шта јошт.  Госпођу Резу тек сам просто Резом звао.  Пекла се јако о мени, а то све зато, што сам и ја њој био у свачему наклоњен, једном речи, што смо се врло добро слагали.  Но није дуго ова срећа трајала.  Велимир почео ме пред принципалом денунцирати, да се ја са Резом шетам, да ми она у свему гове, да се јако на вечеру троши.  У почетку принципал није веровао, после чинио се као да кроз прсте гледи, по на послетку хака нам дође један бал.  Реза са мном оде инкогнито на бал.  То примети Велимир, па принципала внимателним учини.  Уђе у Резину собу, с неким другим кључем је отвори, а Резе нема, а моје пресвучене хаљине онде.  Не треба више.  Кад ујутру инкогнито кући дођемо, а оно врата изнутра затворена.  Шта ћемо сад?  Верна Резина слушкиња; дотрчи, па јави како се то догодило.  Кад ал ’ наједанпут отварају се врата, — ето мога принципала пред нама, са разрогаченим очима.  А ми у балном оделу стојимо пред њим, канда какову оперу претстављамо.  Ја у фраку, црним панталонама, сав прашан, кришпин о полу рамена виси.  Реза у роза хаљинама са мало поремећеним венцом на глави, тек што отвори уста да проговори, ал ’ је предвари принципал: » Ви, Резо, идите ми јошт данас из куће; сит сам вас већ.  Што јошт имате примити, одма ’ ћете добити.«  Па онда окрене се к мени: » А и Ви такођер чистите јошт данас«.  Са тим окрете се, па у своју собу; нити ту времена каквој ескузацији.  Велимир је већ наредбу од свог ујака добио шта да чини.  И тако, видећи да се нема куда, оставим кућу тај исти дан; а тако исто и Реза.  Жао ми је било оставити Татомира, јер сам с њим добро живио.  Реза се није у вароши станила, но сутрадан оде у своју отаџбину у варош М. да посјети своје сродне; новаца је прилично имала.  Сирота Реза!  Како је невино страдала!  Невино велим, јер поред свег тога што ми се обећала да ће се скоро вратити, није се више вратила, но одма’се удала за неког ишпана; а да није била, тојест, да је мене волела, а она би ми остала верна, па би се натраг вратила.  Ја сам имао нешто мало новаца, и хаљина, па сам мислио, поред тога и поред кондиције опет неће ми ништ ’ фалити.  Но мој принципал отишао је свуд гди сам кондиције имао, па ме тако оцрнио, да су ми сутрадан сви отказали.  Шта ћу сад?  За једно магновење, за месец два дана могу се одржати, ал ’ како ћу после?  Дођем у квартир к једном од моји ’ другова, и то у Крајцгасе.  То је био Пера Здравковић.  Њему је новац био сасвим ишчезао, па тако исто и другима који су к њему долазили.  Почео сам да кшефтујем с њима: коме сам узајмљивао без залоге, коме поред залоге; од гдекојег и куповао сам хаљине.  Код нас је сад соба изгледала као какав тандлмарк; ђака пуно, хаљина пуно.  Какви ’ фела ђака ту није било!  Има ли лепшег живота нег ’ ђаком бити?!  Како се радо опомињу и старци ђачког живота!  То је особити неки живот, особита појезија живота!  Но нису ни сви ђаци једнаки; и ту има свакојаки ’, као и у другим класама.  Било је ђака који су од куће слабо или никако снабдевени били.  Наравно, овима се најгоре водило.  Слабо одевени, кост танак, ако какове кондиције имају, јошт бож-помози.  Ови су изгледали понизни, сваком услужни, па тек друге ил ’ треће године видило се какве су длаке.  Било је ђака који су прилично снабдевени, од никог не зависе, и понајвише гледали су после свршени ’ наука у какву службу доћи, као варошки виценотар, вицефишкал.  Ретко који од ови ’ да је у богословију ишао.  У друштву ретко су били ексцежџије.  Било је ђака који су од сиромашне куће, ал ’ одког тог велике су стипендије вукли, лекцију своју увек су знали, лено су се носили, долазили су у ђачка друштва, ал ’ само зато да виде шта ови раде.  Од ове класе било је поједини ’ који су се на сокаку устручавали од они ’ који су раскалашнији били и мало небрижљиво се носили.  Од ови ’ млоги су већ докучили знатне позиције у животу, но они сами су остали незнатни.  С овима није се нико радо дружио.  Било је ђака од богати ’ кућа; ти су се са сиромашним ђацима добро слагали, с њима су живили и проводили, браћу своју су потпомагали, били су ексцесивни, но у доцнијем животу солидни, понајвише добро су се оженили и економију јаку водили.  Носили су се каткад изредно, грофски, каткад, опет, као они под првом нумером.  Било је ђака који су увек лекцију добро знали, високоучено лице показивали, никад ништа нису уживали, но само су критизирали: овај ил ’ онај је овакав ил ’ онакав.  Ти јаше на облацима без седла и мамуза; ретко који пропадне међу њима, ал ’ као обични људи скончају се.  Било је, још, ђака који су у млогоме изванредни били.  Мало знали што се у школи учи, а изван тога више нег ’ сами професори.  Они никад нису учили оно што им се налаже, но напротив шта им се запрећује.  Једни од њиови ’ другова држе и ’ за фантасте, други, опет, обожавају и ’.  Од ови ’ један се убија ил ’ га убију, други полуди, трећи постане великим човеком.  Ове су главне сорте ђака.  Има и друге потсорте; има који из једне класе, у другу прелази; има издајице, који свом другу врат ломе; има велики ’ карактера.  Овако различите сорте ђаци мешали су се са мном.  Узајмим коме новаца, ту је одма ’ част: пива, вина, шта ко хоће.  Ја мој интерес напред сам извукао, ал ’ како ћу са капиталом, од кога залоге немам?  Донекле је добро ишло.  Сваки коме узајмим води ме на вечеру, — по нас неколико, да нам је весела мајка!  Једне сорте ђаци заједно су држали; ако је један од њи ’ новаца имао, благо сваком.  Тако је то после редом ишло.  Нашло се међу њима који су саможиви били, себе и своју крајцару сакривали, а браћу своју издавали; те су звали филистерима или ћифтама.  Тако сам мало помало животарио, и могу казати задовољно, најзадовољније досада у животу.  Жао ми је било само Бранка, што неће ил ’ не сме у наше друштво да ступи.  Но предузео сам си ма како га задобити за наше друштво.  Али како?  Са јелом и пићем нема ништа.  Само да ми га је једанпут домамити к мени насамо.  Одем једаред к њему са Татомиром; код њега, сам је он код куће.  Ту га одма ’ заокупим, да дође к мени да види моју трговину, да види како ја живим.  Наведемо га да дође.  Кад он види моју болту, зачуди се; мислио је да је у каквом чивутском дућану. » Видиш«, речем му ја, »ово сам ја стекао, а ти поред твог Наполеона и Плутарха ниси кадар ни један дан поред твог труда живити«.  »Па добро, шта да радим, да и ја независно живити могу?« запита Бранко.  »Е, држ; кондиције, тргуј као и ми«, рече један већ приличио бркат друг.  »Дајте ми, дакле, кондиције и ја хоћу да будем независан«, повиче Бранко.  »Ако хоћеш, сутра ћеш добити једну, за кост и квартир, код једног ковача«, одговори пређашњи.  »Ето ти руке — рече Бранко —- од сутра сам независан«.  Сви се на то зарадују, па одма ’ с њим у пивару једну гди је музика свирала.  Он је отсад већ наш регрут.  Он је весело с нама ишао, премда је све шта ће се с њим стати њему ново.  Сви познати скупише се као на чудо каково, и сваки се новом регруту радовао.  Сад је ступио у наш круг, морамо га инсталирати.  Како је сад било нашем Бранку међу толиким људма?  Цигани ватрено свирају, чаше се куцају.  Бранко једну-две попио, па му се очи засветлише; гледа амо тамо, види женска лица, музика га очарава, не зна ни сам шта се с њим стало.  Тако све траје до поноћи.  Бранку мало позли, изведу га напоље, па опет га уведу, па је све добро.  Ништа, он је већ отсад наш.  Није научен био на ту буну.  Оданде смо га водили »Код два пиштоља«.  Ту опет весели се, па оданде сви скупа у мој квартир.  Ту опет до зоре, па онда који кући, који пак код мене.  Бранко и јошт двојица код мене остану.  Када смо се пробудили, било је скоро подне.  Бранко замишљен на кревету седи; питам га шта је забринут, ваљда се већ покајао, ил ’ се боји свог тутора.  »Не бојим га се, нит ’ сам се покајао, но водите ме тамо гди је та кондиција, јер ја већ кући више не могу«.  Знао сам му нарав, па га нисам хтео више затракивати, него кажем Просићу, који му је кондицију обрекао, да га води онамо.  Овај га одведе, и Бранко остане онде.  Хаљина, осим на себи, није имао.  Шта ћемо сад?  Од тутора искати?  Тај ако дозна, тешко мени.  Бранко пише тутору, да се ништ ’ не брине за њега, он је на добром месту, хоће да је независан, хоће сам да се издржава, и благодари му на досадашњој неги.  Тутор га поче свуд тражити.  Шиљао је своје људе, да га вребају; од другова сваки се чини невешт, а полицаја у оно доба није било да га могу тражити.  Но нашао се један издајица, и то од они ’ ђака који су се за високоучене држали, и изјави да га овим и оним сокаком сваки дан около једанаест сата пре подне виде.  Тутор пошаље вребача, овај напипа гди седи и јави му.  Сутрадан ујутру рано тутор онамо, и нађе га.  Псује га — не вреди ништ ’, моли га — ни толико.  Он хоће да је независан; ако му се буде зло водити, обратиће се опет на њега.  Шта ће с њим? — пошље му хаљине и остави га на миру.  Не прође две-три недеље дана, а Бранков тутор се нагло разболе и умре.  Био сам са Бранком на укопу.  Први и последњи пут видио сам овде Бранка плакати.  Добије новог тутора, који се само за свој џеп бринуо, па нит је докучио правац, по којем Бранко корача; почео га гонити, називао га лудом и фантастом, да од њега неће ништ ’ бити, и претио му да ће му сваку помоћ одвући, ако му се у свачему Бранко не подвргне.  Он хоће да га беамтером начини; Бранко не да се ни осолити.  Сад остане сам себи остављен.  Но он поред мене, са мном заједно, излазио је добро на крај.  Живили смо задовољно.  Кад ал ’ на једанпут изгуби Бранко кондицију.  Посвади се са својим принципалом.  Није се могао онде слагати, јер на таквом месту мора бити ђак врло понизан, често мора ласкати, а често и неугодност какову поднети.  То већ није било по програму Бранковом ког је од свог тутора наследио, пак првом приликом незгоде оставио је место своје задобивене независности, да опет ново тражи.  Он дође к мени.  Што смо имали то смо заједно са Здравковићем делили.  Ђаци који су нам дужни били, од части почеше се сакривати.  Шта ћемо сад?  Ту нема ексекуције ни персоналареста.  Но имали смо доста ствари, па сад смо почели ми залагати и продавати.  Данас чакшире, сутра капут, па ни бригеша.  Цео посао нам је био најпре у школу, из школе кући, па онда хандлуј.  После подне опет у школу, из школе кући, па у пивару.  Пасија је била видети ту трговину.  Та три сокака, Крајцгасе, Сербенгасе и Бастајгасе, ту су хандлови све врили, јер је ту највише ђака било.  Особито у време вашара и вакације најбоље су кшефтове правили.  Како је који хандлов у авлију ушао и повикао: » Хандле!« — одма ’ сам га по гласу познао који је.  Били су њи ’ преко двадесет који су од мене куповали.  Ђаци су мени доносили њи’ове ствари, јер сам и ’ ја скупље продати умео.  Како сам видио какве чакшире, знао сам напред шта ће хандлов за њи ’ дати.  Но опет крајцаре нисам фалио.  Ал ’ ме хандлови и решпектирали; куд год сам пролазио, свуд су ми капу скидали; ил ’ ако су ме из далека видели, а они окрену к мени главу па вичу: » Хандле«.  Већ ме то и женирало јако.  Кад и кад мислио сам се: шта ће са мном бити, ако нестане еспапа, а дужници ми не плате дугове?  Кондиције нисам имао, а већ не би и ’ рад ни имати; већ сам се одучио.  Па већ долази крај године, школа ће бити завршена, па што бог да.  И доиста, достигнемо и крај школске године, и ја и Бранко, и остали.  Бранко већ се научио на наш живот; ишао је у пивару као год и ми, и, шта више — заљубио се.  Гди смо ми седили, у истој кући седио је један господин, около триест година стар, леп пун изражаја образ, држање господско.  Госпођа му је била идеал лепоте.  Такав образ тек Рафаел могао би смислити.  Стас благородан, образ дугуљаст, млечан, очи као небо плаветне, на уснама јој се лепота распучила, као у пркос образу да покаже беле зубе, за којима се сакрива красноречив језик, да излије сву милост срца.  Једва је имала дваест година.  Имали су једно красно мушко дете од две године Даље су имали једну слушкињу врло малу ал ’ здепасту девојку од дваест година.  Он је давао лекције у француском и енглеском језику, био је шпрахмајстер.  Код куће је ретко био, само на подне; ноћу после дванаест долазио је кући.  Госпођа по цео дан седила би код пенџера једног, поред женског посла, и гледала је шта ми ђаци радимо.  Особито видио се јој интересантан тај вашар код мене.  Ђаци који су к мени долазили и стихове знали правити, опевали су је у стихови.  Ако је кроз пенџер каквог ђака замолила да јој пошље из наше собе дете, сваки је радо трчао, по вољи јој учинити, само да може од ње један признателан, милостив поглед добити.  Бранко је, само кад школе није било, по читав дан седио на столици, прекопута госпођином пенџеру, књигу у руци, па мало у књигу, мало на пенџер.  Мало дете, Алфонз се звало, сваки час је к њему отрчавало и с њим се играло.  Бранко је ово дете врло радо имао.  Мати је то приметила.  Једанпут дете не да Бранку мира, но вуче га за руку к њима у собу.  Бранко неће, дете плаче; тад мати сама понуди га да уђе.  Бранко је остао онде више од једног сата и разговарао се.  Када је натраг дошао, очи му се светлиле, стидљив румен му образ обузео, није ништ ’ хтео да говори, па онда постао је врло замишљен.  Он се заљубио.  Ето дивљака у окови.  Опет и отсада седио је на столици својој и пиљио тамо, но дозвољено му је било онамо и у собу ићи, што је он често и чинио.  Сваки је завидио Бранковој срећи, па и ја сам.  Ја сам већ од почетка истој дами већ велике комплименте правио, и млого пута се насмејала на какав мој смешан акт.  Ал ’ сви моји комплименти нису имали успеха, а то без сумње због тога, што је знала да сам ја глава тандлмарка, јер иначе, будите уверени, ником не би милост своју пре поклонила нег ’ мени, јер био сам од свију моји ’ најлепши, — леп, чист као капља.  Сад је Бранко гледао у даму као у богињу.  Кад се сусретне са њеним мужем, зарумени се и не сме у очи да му погледи.  Када је исти изишао с њом да се шета, што је врло ретко бивало, онда се Бранко врло смутио, па је дуго за њима изглеђивао, па јошт теже му је било, када је видио да на сокаку једног пролазећег нема који се не би окренуо за дивотном дамом.  Но када се вратила, опет је ове добро било.  Тако је трајало неко време.  Кад наједанпут разболе се нагло мали Алфонз и умре.  Болест је само неколико дана трајала.  Бранко је за време те болести по цео дан поред малога седио и матер тешио; но мати је показала више тврдоће и резигнације нег ’ сам Бранко.  Сутрадан, да се дете укопава.  Отидем и ја јошт први дан с Бранком онамо, да видим последњи пут малог Алфонза.  Мати сама са слушкињом поред њега седи.  Дете канда је од белог воска начињено, а јошт мали румен на образу.  Кад видиш матер и дете, па да није мртвачког сандука,, рекао би да Венуо лебди над спавајућим Купидоном.  Ту почнемо ју сажаљевати, ал ’ она без икакве душевне слабости, уфати Бранка за руку, у очи му стаде гледати, па прослови: » Ви сте младић јошт, но поверићу Вам моју тајну, која ми на срцу као цента лежи.  Ваше добро срце, непокварена нарав оправдава то поверење; из чистога срца у чисто срце уливам моју бољу.  Ја сам од једне славне породице.  Мој је отац био гроф Б., а моје је име Ида.  Овај несретник, ког Ви за мога мужа држите, није мој муж.  Воспитана у двору мог оца, била сам предмет уважења у нашем окружију.  Исти несретник дође са неколико господе код нас у госте.  Била сам онда шеснаест година.  Гост је тај био гроф Ц. из Пољске, био је онде у нешто помешан и прогнан.  Мом оцу његова породица била је позната, па га понуди да подуже код нас остане.  Човек је спољашности добре, речи углађене, наскоро задобије наклоност моји ’ родитеља.  Они нису знали за његово прогнаније, и за јошт неку околност.  Запроси ме.  Најпре су се затезали (родитељи), после се реше.  Ја нисам противу стала.  Венчамо се.  Живели смо у очиној кући једну годину.  Кад наједанпут, почне се он са мојим оцем кошкати.  Муж ми наједанпут заповеди да будем приправна на пут.  Још онај дан смо отпутовали и дођемо у П. Но чује то мој отац и пише ми, да сам несретна женска; мој муж да има живу закониту жену.  После неколико дана жена његова дође у Пешту и поче с њим процес.  Ја хоћу да га оставим, он преклиње ме да останем детета ради.  Обречем му доникле, док се са мојим оцем не уговорим.  Пре осам дана пишу ми да ми је отац умро, и да дођем кући.  Ето, сад умре и дете, и тако раскинута је сва свеза.  Сад идем мојој матери.  Вами за спомен ево један прстен и мој минијатурпортре.  Носите ме у спомену, као што ја Вас у срцу.  Кад Вас буре светске напопадну, погледајте на овај лик и нећете клонути, јер и ја под ударцем моје судбе клонула нисам.  Ја сам видила Вашу оданост прама мени, и велико участије, и знам да би ми и Ваше пожртвовање поклонили.  Но Ви сте млад човек, и за веће што позван, него да будете страсти једне женске цил, нити сам рада пут Ваше веће будућности пресећи.  Но ако Вас кадгод каква судба потера, што се поред Вашег отвореног срца лако догодити може, ето Вам адрес, дођите к мени, ја ћу Вас у свако доба отвореним срцем примити.«  После ови речи стане, а Бранко тронут пређе и пољуби јој руку, зафали накратко, ал ’ топло, па ју замоли да и она од њега каков спомен прими, бар једну књигу; она умиљато прими његов предлог.  Отрчавши у своју собу, брзо донесе неколико књига на избор, од који ’ је она само једну, и то француску, узела, ако се опомињем дело неко од Мадаме де Севигнé.  На то дођу неки непознати и ми отступимо.  Бранко је однео дете на фијакеру, на крили га држећи, у гробље, и метнуо му је венац на крст, и са тешким срцем растао се од гроба.  Сутрадан дама пакује, ја и Бранко помажемо јој.  Прекосутра доћи ће кола у пол с сати да даму возе.  Сви ђаци знали су за то, па се скупили.  Она изиђе на сокак да седне на кола, Бранко пред њу, пољуби ју у руку, она њега трипут у чело.  Седне на кола, јошт стискује Бранку руку, ми сви у глиди скидамо капе, вичемо: » Срећан пут!«  — Бранку шешир паде с главе, кола се крећу, полазе, она руком поздравља, док је наједанпут нестане.  Цела кућа нам остаде смутна, све комшинице, жене и девојке, плакале су за дивотном грофицом.  Кад већ ње нестаде, онда тек Бранко постаде смутан.  Није га могао ни прстен ни портре умирити.  Прстен је био од велике вредности: пет прилични ’ дијамантски ’ камена сачињавали су га.  Сирома ’ Бранко!  Видио сам да не зна у свету живити.  Да сам ја био на његовом месту, не би ’ у тандлмарку проводио.  Да јој је само једну реч рекао — она је то ишчекивала — па би могао Бранко с њом на кола, па би у каквом каштељу могао комотњејше живити; а овако, колико ће текар јада да претрпи!  Сви су ђаци жалили лепу госпоју.  Истина, није се ни један усудио к њеном пенџеру прећи, од њеног погледа сваки насртљив морао би тронути, ал ’ задовољство је било такову моделу и видети.  Ђак, ако је како невољан био, код мене је утеху нашао, јер кад ју (је) видио, заборавно је на све.  Сад остаде кућа празна; ми наше даље терамо.  Бранко невесео.  Тек после два-три дана почео је осећати праву бољу.  Наиђе иа њега прави дешперат.  Не може да једе; да видимо, може ли да пије?  Водимо га свуд, но он тек за музиком из почетка стоји, а после морао је, хоће ли неће ли, с нами држати.  Напала га нека меланколија, а наш џеп — колера.  Јошт је било ствари за залагање и продавање, а и крај године је већ ту.  Ђаци полажу егзамене; нико не долази да плати дуг, па онда богзна како ћемо.  Но опет мало помало долазили су.  Новца је опет дост ’ било.  И Здравковић је нешто новаца добио, а и Бранко, не од тутора, но од другог неког, који је знао да Бранко има свог имања, па као бајаги тутор мораће све то исплатити.  Крајем године састају се ђаци разне сорте, опраштају се, један другом плаћа што је дужан, па онда последње вече — гдигод у трактер, па оданде у кафану и тако даље.  По сорти својој тражио је сваки ђак своје сорте другове, па једни иду на једну страну, други на другу.  Као што сам споменуо, једни се звали филистери или ћифте.  Ови, кад су се скупили, избегавали су своју веселију братију, тражили су да проведу заједно у каквом трактеру, гди је све солидно, гди су беамтери, на гласу фишкали, и уопште какова лица којима би се са својим солидитетом препоручити могли.  Ту је после бивало разговора какав је овај и онај, а међу собом су се возвишавали.  Седили су каткад до два сата по поноћи, па њи ’ десеторо ретко су попили свега дваест халбсајтла.  — Ови ретко дуг живот воде.  Страдају од шкрофла, подагре и јектике.  Но било је друго, опет, друштво, који су се звали »Бранденбургери«.  Под овим именом били су познати сви они који су радо свуд ишли.  Један је за другог свуд одговарао, од пића се није ни најмање затезао, било то вино ил ’ пиво, доцне је легао, свог друга, ако је дужан био шнајдеру ил ’ шустеру, није издавао, као поменути филистери; два месеца носио се лепо, три месеца у оклепаном шеширу; није се од никог устручавао, није бранио шта ћифте о њему говоре; у свако друштво, од своји ’ пријатеља позват, ишао је, — филистере није могао трпити.  Понајвише били су здрави, млоги су од њи ’ постали велињим људма, млоги су од водене болести, шлога и лунгенциндунга умирали, — кад су умрли, ћифте су и ’ оговарали.  Бранденбургери, кад нису имали новаца, ишли су на јефтина места, и онде су проводили, на пример у гостионици »Код капижона«.  Кад су, пак, дост ’ новаца имали, онда »Код Лицинијуса«, у Хопфгартен итд.  Ми, Бранденбургери, скупимо се у Хопфенгартену.  Ја управо нисам био ништ ’, тојест, нисам био ни Бранденбургер ни филистер, него обадва наједанпут, само издајица нисам био.  Бранко сад из дешперата морао је постати Бранденбургером.  У глави му је само Ида.  Сад се тек фантазија разгорела!  Како је Ида отишла, почео је јако уздисати, и од тог доба неће да престане.  Он отсад сваки час уздане, па ако га ко пита зашто уздише, онда тек на по сата уздане.  Кад је насамо, често гледи на портре Идино.  Само код музике задовољство налази.  Последњи дан скупе се ђаци, и то сами Бранденбургери, у Хопфенгартену.  Ту је и Бранко.  Једе се, пије се шта ко хоће; сваки има дост ’ новаца, Цигани једнако свирају.  Ја нисам имао баш највећу вољу, јер њи ’ неколико фалило је, који су имали доћи и дуг платити.  Но братија на главу да дигне бирцауз, ил ’ боље рећи трактер.  Ми смо један велики астал заузели, па када се гости мало разређивати почели, дођоше и Цигани к нами.  Кад се ђаци каквом већом приликом при чаши вина састану, онда ретко кад да каква комендија не испадне.  Тако је и сад морало бити.  Близу нас за једним асталом седели су неколико њи ’, међу њима један берберин, који је дошао курз да слуша, и један богат ковач из варошице К., који је у истој варошици формундер био.  Ово је у једној вароши најглавније пургерско званије и било.  Понајвише се јаки, грлати и богати људи бирали.  У истој варошици седела је удата сестра Бранкова, и Бранко је пре две године вакацију онде провео, па су га познавали.  Формундер рече берберину: » Онај младић ми је познат, мал ’ да није брат госпође Н«.  »И ја мислим то исто; идем да га питам«, и са тим пређе берберин Бранку.  »Молим Вас, нисте ли Ви брат госпође Н.?«  »Јесам«.  »Познајете ли ме?«  »Познајем.  Ви сте онде берберин, Ви се зовете Дежи«.  »Јест, баш мило ми је; ено и господара формундера; желио би Вас видити; чуди се како сте већ цео човек«.  »Познајем га, видео сам га коње поткивати«.  Формундер, видећи како се већ дубље разговарају, сам пређе Бранку и поздрави га, па одма ’ и он поред Бранка седне.  Био је здрав, јак човек около педес’т година, у шпенцлу са великим сребрним гомбама, па прилично накресан.  Бранко прими га љубазно, но сад формундер, бесан, неће даље да иде, но хоће са ђацима.  Он пије, куца се са ђацима, а не зна да из његове вароши има јошт двојица, који све то гледају.  Мало помало мора са сваким ђаком да се куца, да пије док се није сасвим отрескао.  Берберин повукао се натраг, па тек гледи шта ће да буде.  Формундер је заспао код астала и већ хрче увелико.  Ђаци га сад лепо дигну и положе на земљу, на леђа, па тако пруженом руке преклопе као мртвацу.  Сад даду около њега, над главом, испод ногу и код бока шест свећа запалити, па онда запојаше сви у хору Хинеско Јектеније, а Цигани су морали акомпањирати.  Бадава је Бранко против тога протестирао, ништ ’ не помаже.  Но и формундер ни да брком макне на ту ларму.  Његови земљаци гледају, па се смеју, па, ће све то код куће приповедати.  Тако он лежи читав сат, ђаци своје терају.  Кад наједанпут почне се будити, па дизати; ђаци помогну му, ал ’ га наједанпут више њи ’ шчепају, па га дигну на астал, а не даду му доле.  Он тре очи, ’ оће ногом доле, ал ’ ни разговора, но Цигани свирају, а њему уклопе бутелију ликера, под кондицијом да испије бутелију.  Најпре неће, после мора, и то тако славан човек — формунд једне привилегирате вароши.  Једанпут, двапут, па јошт једанпут, па празна бутелија.  Онда га скину, па удри с њим у францес.  Не зна како ће; уфате га двојица испод руке, па вуци анаван, гурај га, па ето шасекоте, па после с њим чардаш, па мазур, па тако даље, чак до зоре.  А кад зора — сви се изгрле, па се пакуј кући, па тек ћемо се опет почетком нове школске године састати.  Сутрадан нема нас више, само ја, Бранко и Здравковић.  Живили смо као и досад, и чекали смо нов курз, да се у јуристе упишемо.  Бранко једнако меланколизира, но ја и Здравковић тешимо га.  Ида не може да му из главе изиђе.  Све је мање и мање говорио, све је ишао по башчама, усамљен, почео већ стихове писати.  Мислио сам да ће полудети.  Онда ново нешто смислим.  Наумим да се дамо на курмахераје, а ја ћу почети; Бранко, у почетку, за то не би се могао задобити, али мислио сам довешћу га код какве лепе фрајле, па мора Иду заборавити.  Почнем га молити да се шета са мном.  Од примљене вересије и продати ’ неки ’ ствари имао сам толико новаца, да до почетка школе могу гавалерски живети.  Бранку је узајмљивао неки сензал, на велики интерес, под кондицијом да ће од куће наплаћен бити.  Носили смо се лепо, више нег ’ што треба да заробимо какво срце.  Здравковић није бранио за гавалерство: он је опет све жеднио; понајвише одмарао се код сата у пивари и, што је реткост, дошао је код фрау Еве до кредита, да је могао каткад и на вересију пити.  Шетамо се једанпут поред једне куће, од које је пекар био госа.  На пенџеру видимо лепу фрајлу.  Она баца на нас, хоћу да кажем на мене, умиљат поглед; тако једанпут, двапут, после и трипут.  До који дан видимо да виси таблица на капији: издаје се месечна соба.  Падне ми на памет, да одма ’ оставимо стари квартир и овај да узмемо.  Наговорим Бранка, кажем му да и онако жалостан је за њега стари квартир, гди је Ида седила, да идемо у нов.  Он не брани.  Здравковић остане јошт у старом, док термин не дође.  Ми, дакле, одма ’ узмемо тај квартир и уселимо се.  Господарова кћи била је млада, па бела, румена, пуна, као све пекарске кћери.  Звала се фрајла - Фани.  Мати једна мала, дебела жена и одвећ љубазна.  Отац је био есенција од свију пургера, увек добре воље, па гостољубив.  Имао је јошт два сина, но били су изван, на занату.  Фрајла Фани ударала је у клавир.  Седили смо на једној кујни, ал ’ и наша соба имала је на сокак изглед.  Мало помало, па смо се сви одомаћили.  Госпођа и фрајла радовали су се што имаду јуристе у квартиру, па ће моћи добити билете на јуристански бал.  Госа често нас звао на вечеру.  Било је дост ’ са сиром резанаца, а ми смо, опет, за његову љубов не једанпут морали ићи »Код пужа« на халбсајтел.  Кад једанпут погледимо преко пута, а ми имамо шта и видити.  Мог некадашњег принципала фамилија седи преко пута.  Видим Татомира и Велимира, и једну врло лепу фрајлу у црном.  То ће бити Лаура; дошла је из воспитања.  Запитам ја јошт онај дан слушкињу, а она ми каже да су се овамо пре четрнаест дана доселили, да су господара болесног овамо донели и прекјуче укопали су га.  Сад му је ту сестра, госпођа и наследница са својим дедама, а имање је велико.  Свако дете добиће триест хиљада сребра.  Е, сад дупловане среће: с једне стране фрајла, с друге стране фрајла!  Нађем се са Татомиром.  Он ме зове к њима, па и Велимир нема сад ништа против мене, јер онда зато је био противан, јер вели да сам се са Резом »слизао«.  А ја њему на то кажем да поштеди »и мене и госпођу Резу, која је сад ишпаница, и могла би своју чест тражити, и заклињем се ја мојим поштењем, да се против мене и Резе никад ништа доказати неће, нити се може.  Са тим буде крај процесу, и ја дођем к њима.  Лаура ме познала.  Почела се на мене смејати.  Питам ју на што се смеје.  Они ми каже: » Знате кад сте изели велики чанак резанаца и јошт поред тога две роспрадле, у опкладу са Татомиром?«  То ми се баш није допадало од једне фрајле из института, но мислио сам опет: ово је само фамилијаритет стари, па јошт боље.  »Видите, фрајлице, сад Вам опет сасвим мало једем; нарав ми се преокренула; сад да ми је мало фазана, дивљачине какве, па компота«.  На то дође мати.  Пољубим ју у руку.  Почну јој све о мени приповедати, и буде ми дозвољен долазак у кућу.  Сад: » Збогом!«, па сутрадан доведем и Бранка, и фрајла Лаура свирала му је утешителне песме на клавиру.  Лаура је била врло лепа девојка; да нисам видио Иду, рекао би ’ да је најлепша од свију досада што сам видео.  У половину је на Иду изгледала.  Очи су исте Идине биле.  Запитам Бранка;: је ли тако?  И сам је исто рекао.  Одемо кући.  Пита нас фрајла Фани гди смо били, па се смеши.  Видела нас кад смо оданде изишли.  Кажемо јој да је то наше старо познанство.  Сад сам се ја сам собом борити почео: за коју ћу се од ове две изјаснити, или ћу се обадвема понудити?  И Фаника је била богата.  Већ канда су ми у џепу обадве.  Ако код куће, гледам преко пута Лауру; ако код Лауре, бацам око на Фанику.  Гледали смо да спојимо две куће, да се упознаду; но није било могуће, Лаура је аристократична.  Почели смо и у театар ићи; поделили смо си роле: једанпут идем ја са Лаурином фамилијом, другипут Бранко; тако исто и са Фаникином.  Ја сам имао тешку ролу, јер нисам се нигде замерити хтео.  Хтео сам да свака задржи надежду, да ће ме задобити.  Но овако дуго није могло опстати; требало је да Бранко започне, да се реши на једну ил ’ на другу страну.  Пита Лаура, пита Фани, зашто је он увек тако смутан, док им нисам казао узрок, а кад га оне почну задиркивати, а он њима показује Идино портре, прстен, па говори, да му никад са срца сићи не може.  То је опет мени на пут стајало, јер баш то сажалење прама Бранка изродило је и неку симпатију прама њега.  Наумим сад ствар преломити.  Премда поред неуспешног труда могао сам и то докучити — временом да се обадве на једанпут у мене заљубе, и да и ’ видим за собом на ланцу љубави; но мрзело ме чекати, зато узео сам и ’ појединце.  Почнем најпре од Лауре; она почела се смејати и све ми спомиње неке старе ствари, напослетку и госпођу Резу.  Сад већ ражљућен, манем се Лауре и почнем око Фанике.  И она поче све о Бранку сневати.  Већ готово сам се и на Бранка почео једити, зашто бар мени прави конфузију.  Мени је било свеједно, једна или друга.  Сад измислим други план.  Почнем Бранку живо претстављати, да је Лаура, кад ју човек дуже гледи, иста Ида, и душом и телом.  Дан по дан, и њему се све већма почела Лаура допадати, премда је увек и пред њом казивао да му је Ида незаборављена.  Сад сам га већ, што кажу, деложирао. Фани, видећи да се Бранко више Лауре држи, из симпатије уђе у антипатију, и поче Бранка мрзити.  А то је баш у мој рачун ишло.  Сад ја заокупим Фанику, ал ’ она почела се устезати; онда ја, опет, лепо око матере; претставио сам јој како ћу ја постати оваквим и онаквим господином, и до неколико година.  Она ми је постала врло наклоњена.  Господару сам писао све што му је нуждно у кшефту: квите, конте итд., једном речи, био сам му бухалтер.  Хер - Шмалц — тако се звао мој пекар — не једанпут при чаши вина, као из шале, нудио ме да постанем пекар; он ће ме скоро за калфу начинити, па онда добра женидба, па ето среће.  Но ја сам се нашао увређен.  Ја, већ јуриста, па да ми један бургер тако што и из шале рекне!  Но све сам ја то за Фанику претрпио.  Тако мало помало пролазило ми је време, па кад ми се већ досадило дуго оклевање са Фаником, од које нисам могао набрзо обећање добити, напишем једно писмо пуно чувства и фантазије, и предам шегрту да даде Фаники.  Оно је било као неки ултиматум љубави.  Шегрт тури га у кошуљу код прсију.  Дође господар у веркштат, шегрт није јошт однео кифле у пивару, госа уфати га за косе, поче га дрмати, испаде му писмо.  Види адрес на Фанику, отвори га, а кад прочита, а он оде Фаники, почне је егзаминирати, па да мати не дође, не знам шта би с њом било.  Ја о том ништ ’ не знам; био сам онда баш у шетњи.  Кад се вратим, имам шта чути.  Мој Хер - Шмалц ражљућен каже ми да се не би од мене томе надао; да он то у својој кући не трпи; откаже ми квартир са том примедбом, да ђаке више никад у кући држати неће.  После четрнаест дана морали смо се у други квартир вући.  Фани за сво време није се смела са мном разговарати.  Уселимо се ми у други квартир; и Здравковић к нами дође.  Међутим, почну се ђаци скупљати.  Нов курз је настао.  И ми се упишемо.  Настану опет весели дани.  Дан на дан једи, пи.  Тако све две недеље је трајало, па онда опет нестане новаца; опет залажи и продаји.  Бранку куратор његов неће да да новаца; хоће да Бранка начини беамтером.  Бранко је већ свршио осам школа, па је могао одма ’ у практику.  Но Бранко не да се ни осолити.  Сад куратор мислио је да ће га с тим принудити, ако му не да новаца.  Бранко није јошт никакова правца имао.  Он се у јуристе записао, а мрзео је на фишкале да једног очима не види.  Како је ко о процесу говорио, одма ’ је Бранко оданде бегао.  Он се досад једнако са неким изванредним штудијама забављао.  Но куратор изгубио је свој рачун, кад је мислио да ће Бранка с тим на свој план принудити, ако му помоћ одрече.  Бранко није се могао преломити.  Сад сам се и сам мало бринути почео, шта ћемо и како ћемо.  Јошт мало, па ће све ишчезнути.  Бранко је имао своје људе који су му доникле узајмљивали, но напослетку и то је престало, кад су видли да куратор неће да зна за њега.  Здравковић већ пет месеци ништ ’ не добија, па Бранко троши на њега као на себе.  Бранко је имао ту слабу страну, да је сваком веровао; могао је од њега човек лако новац измамити; ако ко нема капута целог, а он има два, одма ’ подај један.  Тако мало помало дошли смо готово до ижице.  Изгледа слабог; с кондицијама нисам рад мучити се.  Мислим, мислим, док не смислим на једно.  Почнем мом Бранку Иду наново претстављати и речем му, да сам ја као он, а ја би ’ ишао потражити је, па ни пет ни девет, узети ју за жену.  Бранко буде немиран, стара рана позледила му се.  Тако ја њему дан на дан набијај уши, док се напослетку не реши да ју потражимо.  Бар ако друго ништ ’ не буде, а оно даће нам барем трошка.  Њене последње речи сам Бранку често опомињао, па и Бранко није се сумњао о добром успеху.  Дакле, овај план скрешемо.  Да ја и он, гдигод можемо, узајмимо што више новаца, па да се, осим тога, добро, што се може најбољма, оденемо, па онда пут у шаке.  Узајмим ја од моји ’ познати ’ нешто новаца, неке хаљине попродајем, па онда код шнајдера и шустера све на вересију колико хоћемо.  Тако исто и Бранко учини.  Но тешко нами, ако ово усиљавање без успеха остане.  Шта ћемо са Здравковићем, и шта ће он сам без ичега овде радити?  Нек дође с нами.  Из школе лако је било десетак дана изостати, без да се зна у школи, особито кад је човек јуриста.  Дакле, ми већ на путу.  Владали смо се по Идином адресу као морнар по компасу.  Доста је далеко њено место.  Дођемо четврти дан у село Н.; видимо велики каштељ, питамо ко је ту спаија; одговоре: грофица Б. Ту је, дакле, Ида.  Ми даље ни не питамо, но упутимо се управо к каштељу.  Били смо ја и Бранко добро екипирани; Здравковић је имао на себи хусарску либерију, био нам је пединтер, јер смо хтели да се покажемо, као што се свечи за такву кућу.  То је мој план био, премда је Бранко на то мрзио.  Пошљемо Здравковића да нас објави, да каже: » Могу ли два млада господина подворење своје учинити«?  — Врати се Здравковић. — »Могу«.  Е сад хајдмо, као у какве сватове.  Кроз једну велику авлију уђемо у једно старо, али лепо зданије.  Из далека видимо једну стару, господског изгледа госпођу.  Кад пред њу, дочека нас лепо, пољубимо је у руку, па ја започнем ко смо и шта смо.  Прими нас лепо, а ја продужим: да смо милостиву госпођу Иду позна вали, седили смо с њом у једној кући, и да нам је дала слободу посетити ју.  Одговори нам, да јој је драго пријатеље њене кћери у својој кући видети, но истом изјави нам, да је она пре три недеље умрла.  Које од путног штрапаца, које пак од жалости због њене несрећне судбе, разболе се, паде у тифус, и нестаде је.  Бранко као окамењен гледи, слуша.  Госпођа гледи на Бранка.  Бранко пређе ближе госпођи, извади Идин портре и покаже јој:  »Овај портре мени је спомен од Ваше кћери.  Дала ми га је при растанку.  Држим га као моје спасеније.  Ово је опет прстен од ње поклоњен.  Она је прва женска била пред којом сам бољу срца мога излио.  Спомен њен пратиће ме до гроба«.  Па сад Бранко разведе такову предику, какву јошт ја никад чуо нисам.  Као год да је на гуслама опевао славу Идину.  И ја и грофица плакали смо, само Бранко није сузу пустио, но стајао је међу нами као жут клас у роси.  Када се изговорио, грофица га загрли и пољуби, оросивши сузама његово лице.  Грофица сад постаде сасвим искрена и почне приповедати како је њена Ида Бранка спомињала, како је о њему приповедала.  Задржи нас који дан у госте.  Бранко заборавио и на наше финансијално положење; све је тек о Иди с грофицом говорио.  Ја сам видио да би му грофица и душу дала, јер је њена Ида једнако о Бранку сањала, ал ’ Бранко није знао прилику употребити.  Грофица је силно богата; пет хиљада да нам да, то би било као на пут; а Бранку би дала без сумње, јер га је као Иду гледала.  Ја напоменем Бранку да заиште, фалити неће.  Он, ражљућен, рече да то чинити неће, да он није дошао овамо да проси, да му је доста невоље што Иде нема, па ма шта било од њега, он је готов сносити.  Кажем му на то да ћу ја искати; он одговори, како то учиним, пробуразиће ме.  Што он једанпут каже, није му требало двапут противусловити, јер је он готов.  Тако он неће, ја не смем; вратићемо се наопако.  Здравковић, као наш хусар, са слугама грофичиним је ручао, вечерао и спавао.  Био је задовољан, није му ништ ’ фалило, и добро је своју ролу играо.  Бранко је са мном отишао у гробницу, гди је Ида лежала.  Мати нас је пратила.  Бранко је нагнуо главу на стојећи споменик, и од цвећа и венаца, који су споменик окружавали, узео је парче по парче, и к срцу притиснувши, задржао је себи као спомен.  Са великом жалошћу се одавде удалимо.  Ми хоћемо да идемо, она нас не пушта, док једва десети дан откинемо се.  Она да четири коња упрегнути, да Здравковићу десет дуката на трингелд, па, изљубивши Бранка као сина, отпусти нас, с том молбом да ју чешће походимо.  Цел нисмо докучили.  Бар ја нисам.  Здравковић је најбоље прошао.  Дођосмо у Пешту.  Здравковић са дукатима у џепу пландује којекуд.  Бранко да полуди за Идом, ја дешперирам.  Кредитори нас већ чекају.  Нисмо донели новаца.  Почели су нас жестоко вијати.  Што смо год излишног имали, продали смо.  Но то ништ ’ не помаже.  Они једнако нас гоне.  Иду декану на врат; декан нас зове и јави нам, да су млоге тужбе противу нас, зна и то да две недеље нисмо ишли у школу, па ако ствар не уредимо, добићемо consilium abeundi, то толико значи: бићемо протерани.  Сад смо пали у декредит.  Ђаци од филистерске багре почели су нам се потсмејавати.  Тако у једном друштву почеше филистери Бранка пецкати; Бранку није требало млого, но груне међу филистере, а ови пете под квекер па беж ’.  Но једног је једним ударцем тако набоксирао, да је почео крв пљувати.  Туже га декану, држи се академичан концес.  Једва га ослободе, издржавши ариште осам дана.  Кредитори једнако наваљују.  За сваког човека је хрђава ствар кад има кредиторе, ал ’ за ђаке најгоре.  Ту никад мира нема.  Помислите само нас троје у једној соби.  Треба која крајцара за ручак: продај данас панталоне, сутра кошуљу, чаршав, прексутра саре.  Дође у суботу вешерка, који тај је од нас код куће.  Здравковић јој каже до дође ујутру; нема Наранџића сад код куће.  Вешерка у седам сати лупа на врати; мртва тишина, нико се од нас не миче; над кључаницом обешен је пешкир, да се не провиди.  На пенџеру бела провидљива фиранга, ал ’ се у креветма тако постирамо, да се нико не види.  Доникле лупа, па оде.  До по сата, ето шустера.  Тај јаче лупа, хоће да провали врата.  Нико се не јавља.  Лармајући оде, после већ када је с кредом на врата написао, да ће сутра ићи декану.  Мислимо се, само к нами нек не дође.  Ето опет шнајдера.  Тај тихо лупа, гледи кров кључаницу, опет лупне, па учини се канда је отишао, ал ’ ето ти га код пенџера.  Тако једанпут, да видим да ли је отишао, устанем, обучем шлафрок, метем шешир на главу, па ајд ’ к пенџеру.  Кад онамо оћу да завирнем, а ето шнајдера пред пенџером.  Јошт нисам додирнуо фирангу, па станем, па укочим се као штатуа.  Фиранга је бела провидљива, шнајдер ме види, па каже: » Та зашт ’ не отворите, господине Милане?«  Ја не мичем се.  Шнајдер: » Та, богами, Ви сте, видим Вас, отворите«.  Код мене ни око не миче се.  Тако он моли ме, преклиње ме.  Аја, ја ни не дишем.  Шнајдер оде.  Прексутра дочепа ме у »Белој лађи«, у кафани, пребацује ми да ме видио код пенџера, па га ни унутра пустио нисам.  Ја му кажем, да то нисам ја био, него мој клајдершток, са шеширом, и уверио сам га.  И дан-данашњи држи, да сам био клајдершток.  Кад нисам имао у недељу чисте кошуље, а ја зимни пруслук од црне чоје, па до горе закопчам, па тек од јаке шпицеве дам да вире више мараме.  Тако сваки дан ујутру до десет сати, живили смо у правом белагерунгу.  Обукли смо се за пет минута, а за два били смо већ на сокаку.  Увек смо пазили на сокаку да на кога опасног не натрапамо.  Кад сам ишао по Најмаркплацу, или око лутеранске цркве, и овде и онде било је шатра, па како опазим, поред шатре шетајућег се кредитора, а ја тихо помало.  Он у једној линији шатре иде, а ја у другој у противном правцу, али паралел, осврћући се да ме кроз какову празнину не опази.  Е, тако смо се мучити морали.  Нестало нам већ и провијанта и мундира.  Нити је Бранко нити Здравковић могао што заслужити.  Ту сам ја издирати морао.  У кафани, у »Белој лађи« заслуживао сам по коју форинту.  Ко не познаје »Белу лађу«?  Вредно је да јој спомен потомству остане.  Зидање »Беле лађе«, ако је истина, пада у време после созданија света на две хиљаде година, онда када се Фараон у Црном Мору утопио!.  »Бела лађа« негда била је тако на гласу, да у целој земљи ма каков великаш који је у Пешту долазио стидио би се да у »Белој лађи« није био.  Пуна је она, била господе и богаташа.  Но када су нове и веће јошт гостионице произникле, поче се слава њена умањавати.  Но и после у млогима остала је славна.  Из Долње Земље трговац о вашару куда ће нег ’ у »Белу лађу«.  Ту се може састати с ким жели: ту ће наћи сензала, наћи калфе, ако му треба, упутићеду га на каквог фишкала, ако има с ким какав процес.  Гдикоји се већ тако били научили на »Белу лађу«, да му плате, на друго место не би ишао.  Најпре му овамо долазио деда, па онда отац, па сад унук.  Шта више, волео је у истој соби бити гди му је деда био.  Доћи у Пешту, а не сврнути у »Белу лађу«, значи толико канда није ни био у Пешти.  О вашарском добу фацирајући ’ калфа сијасет.  У мојој највећој нужди заслуживао сам овде покоју крајцару, и зато остајем истој кафани увек благодаран.  Седнем у један ћошак, па чекам хоће ли бити каквог изгледа.  Дођу трговци, требају калфе, меру једног, другог, трећег, читају атестате; једног приме, другог одбију, погађају се.  Хоћу и ја једног мог сродника да препоручим.  Један солидан господар баш гледи на њега, мери га.  Ја пређем са истим мојим к њему и запитам га, да ли би му био од потребе.  Иште атестате; овај извади из џепа, но у исти ма ’ испадне му једна карта — маков кец; овај ти брзо стане једном ногом на кеца, господар јошт то није приметио, но узме атестате, па чита.  Нуди га да седне до њега, мој Јован не сме с места да се крене; опет га јачим тоном нуди.  Шта ће, мора ногу дигнути.  Кад оно — господар примети, устане, врати му атестате. » Ти, синко, ниси за мене«, и оде.  Сад тражи опет другог господара.  Ако је требало коме што написати, па ма иштанцију, ту сам ја био, па цванцик-два не фали.  Није било дана да нисам што заслужио.  Али све је то било мало на нас тројицу.  Како тако, опет бисмо се крпарили, да нас опет кредитори нису заокупили.  Не једанпут сам мислио: благо оном ко падне у конкурз, па му не долазе у кућу кредитори на врат.  Кажем ја њима да нас мане, да смо банкротирали, али они веле: » Ђак не може банкротирати«.  Дан на дан ујутру као литија гости.  Кажем Бранку да се барем он отсели каквом пријатељу; он ме послуша.  Но и овде не даду му мира.  Већ се није могло издржати.  Једно после подне ја и Здравковић комотизирамо, или боље рећи дешперирамо, на кревету.  Уђе Бранко.  Очи му се светле, горе-доле дешператно корача.  Питам га шта му је.  Онда стане, погледи нас обадвојицу, пружи нам руку. » Збогом, браћо, мене нећете више видити, ја одлазим!«  Па с тим ’ оће да иде. » Бре, чекај, Бранко, и ја, и ми идемо с тобом ма куд«.  »Ви нећете куд ја; ја идем у солдате.«  »Па идем и ја.«  »А ти хајде!«