ПРИПОВЕТКЕ  ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА  КЊИГА ПРВА:  КОЧИНА КРАЈИНА.  У БЕОГРАДУ  У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ.  КОЧИНА КРАЈИНА  ИСТОРИЈСКИ РОМАН  од  В. ЂОРЂЕВИЋА.  У БЕОГРАДУ  У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ.  СРПКИЊАМА.  КОЧИНА КРАЈИНА.  Молим многопоштоване читаоце, да ми допусте рећи напред неколико речи, колико за роман толико и за ме самог.  Да се какав народ изобрази, да се у њему распростране науке и знања која су тако потребна за друштвени живот у опште, а и за сваког човека напосе, — потребно је да се у њему читање јако распростре.  А чим ће се пре у маси народа каког распрострети и омилети читање, ако не књигама које спадају у забавну књижевност, које примамљујући га на читање својим примамљивим садржем у једно распростиру толико корисних знања; које подижу понос народни, која га сећају славне прошлости, те му тако у најзанимљивијем облику предају историју народну; које престављају толике племените узоре и т. д.? —  По моме смерном мишљењу, и нама би за сад ваљало у књижевности нарочито неговати белитристику; јер док не стечемо публику за читање, док се год књижевници не буду смели искључиво књижевности посветити, дотле нећемо ни имати праве књижевности, дотле ће све бити вечна почињања; а публику која чита не може нам ништа лакше створити него поменута забавна књижевност.  Кад на то погледа, мислим да ми нико неће замерити, што сам се још и сад ђаком усудио да покушам снагу на пољу за које сам одлучно, да на њему привредим отаџбини ако што узмогу.  Такав је један покушај и овај роман који издадох; али ће се по свој прилици наћи когод који ће рећи да ми не замера што покушах, но ми замера што штампам.  Томе ја одговарам да своје почетке штампам из три узрока:  1.) Што ме нека господа, чији глас данас у нашој књижевности много важи, уверише да ти моји почетци зацело неће бити од штете у народној књижевности, ако не буду од какве користи.  2.) Што ће можда когод, ко и бољег знања, и свега има више него ја, или побуђен или ражљућен мојим лошим писањем, написати тако дело, које ће од праве користи по књижевност бити.  И поглавито  3.) Што сам рад још за рана да од јавног мишљења дознам каквом сам стазом пошао, хоћу ли моћи на њој што користовати отаџбини, и ако има наде за то рад сам да дознам погрешке своје.  Оволико о мојој радњи.  Мислио сам да ми је дужност била да то речем.  А што се самог предмета тиче који сам изабрао за овај мој први роман, морам такође коју рећи.  Има две године дана, како сам често с чудним осећањем помишљао на жалосну судбу Коче Петровића тог честитог јунака, у чијој је великој души синула божанствена мисао да ослободи из ропства народ свој, који у мало не беше сасвим пао под тешким тиранством турским, и који ако и није могао да изврши што је наумио, опет је нешто учинио да ми данас уживамо ово слободе што имамо.  Јер да не беше Коче и његове крајине, не би лако могло бити Кара-ђорђа, а без Кара-ђорђа не би било Милоша.  С тога сам прилежно тражио да где год што опширније о томе времену читам; али на жалост наше историје прелазиле су га са две три речи.  Те тако, кад сам писао „Кочину крајину“ врло сам мало историјски података имао, и то сам нашао од чести у делима г. В. С. Караџића, а од чести у запискама официра аустријског г. Шумарског. (Голубица Г. Возаровића.  У Београду 1842). - - -  Колико зависи народно изображење и у опште напредак и благостање народно од изображења женскиња свакоме је познато.  С тога сам се и ја усудио да прво своје дело посветим нашим родољубивим и лепим српкињама, молећи их да срдачно пригрле све што се тиче напретка и изображења народног, јер без тога не ће се никад остварити божанствене наде што их имамо за будућност ...  Та цвеће тек онда напредује кад га нежна женска рука негује и залева.  В. ЂОРЂЕВИЋ.  Кроз стотине година од како је пропала српска царевина, кроз стотине година тешка српска робовања, било је много јада и чемера; србињска мајка пролила је море од суза, од њених уздаха за красним српским соколовима, што као жртве турскога ћеифа изгибоше, помрча плаво небо, помрча сјајно сунце; али опет — све те страхоте не беху ништа спрам оних које снађоше Србина у ово време, о ком хоћу да причам.  Али како ћу да причам? ...  Каким речима да искажем оно, што се једва помислити даје? ...  Или, зар има речи, којима се зулум турски испричати може?  Погледајте само боље у она бледа лица, оне гомиле момака и девојака, што савезана у један сноп, а по нагом телу намазана катраном па запаљена заједно горе, па ћете видети каке су страшне муке, којима хоћаху Турци да сатру Србина.  Ни једна једина реч не отимаше се с њихових бледих усана, ни један јаук није смео измаћи се из отрованих груди да каже каке су то муке, жив сагоревати ...  То беху српчићи, који знадијаху бити и на муци јунаци, који знадијаху јуначки презрети сва мучења ...  Само се по које јадно нежно девојче — слаба женска страна — не могаше уздржати да не уздахне:  — Мајко! ...  Мајко! ...  Али то беше тих уздах, Српкиња не даде, да га крвник чује ...  А кад се сврши страховита жртва, кад се они дични борови, поносите јеле претворише у прах, онда Турци одрешише јадне мајке, које су све до конца гледале како им деца очајно к небу погледају, како их дим задављује, како се бесомучно трзају, како обамиру, и које су виделе и последње самртно трзање, а несу могле помоћи, пустише их да љубе прах своје деце, да га распознају ...  ....  Или, којим речима да се искаже како страшни Турци отимаху с материнских груди одојчад, да их својим јатаганима прекрсте на очи јадним мајкама? ...  А бег, рад чијег се ћеифа све ове страхоте вршише, рахат седећи и пушећи уживаше, топљаше се од милина слушајући јаук и писку јадних жртава.  Али да оставимо овај покор, ено тамо у оном шушњару нешто се бели ...  Шат буде кака кућица у коју несу допрли Турци, и у коју су се, можда, многи сељани склонили ...  Но вараш се, погледај како се у својој крви ваља несрећни домаћин, који погибе бранећи кућу и своје, почуј ону вриску изнутра па ћеш се уверити да су Турци и ово сакривено место пронашли.  Пред једном гомилом Турака клечаше млада девојка, па их склопљеним рукама мољаше за милост ...  Ох, како дивно беше ово лепо чедо у тренутку највећег очајања ... _  Али ја не смем да вам испричам судбу ове лепојке, јер њена је судба тако грозна, да је кадра била и једног Турчина — зар милостивија срца — такнути ...  Он покри лице рукама, да не гледа страхоту; али их брже одними, јер му се учини да је у том тренутку угледао у једном буџаку сакривено дете, и заиста сад угледа једно дете које се беше сакрило, а од страха занемело.  Он му брзо притрча, узе га у наручје, па како су сви били занети око девојчета, нико није ни опазио како овај с дететом умаче на врата.  Домаћин издисаше ...  Баш кад последњи пут отвори своје очи, угледа како Турчин однесе његова сина, и писнувши:  — Мргуде! ...  Чедо моје! ...  Зар и тебе однеше? ... — издахну.  Дете, кад чу глас оца свога, стаде плакати на глас, стаде пружати своје ручице, тамо где му мртав отац остаде, одакле се чујаше плач сеје његове, и одакле га Турчин све даље и даље одношаше.  Мрак беше одавно пао, а Мргуд се једва мало утиша, ућута ...  Тамнина беше тако велика да је човек једва на три корака пред собом видети могао, па опет Турчин ни мало не застајкиваше да види којим ће путем, већ све даље брзо корачаше.  На један пут стаде.  Пред њим се кроз тамнину бељаше нека пруга, која изгледаше као кака савијена бела змија..  Ово као да на Турчина јак утисак учини, јер он од срца уздахну па прошанувши: се с тобом последњи пут растао, а како те сад после десет година походим! ...  Ох, судбо моја црна! ...  Пође даље.  И заиста то беше тиха Морава, која слатко жуборећи протицаше кроз шушњаре и џбунове, којима беху окићене обале с обе стране.  Турчин како дође до оне колибе крај реке, у којој станује превозилац, ударивши силно у врата повиче:  — Хеј Влаше! ...  Устај! ...  Сиромах рајетин за неколико тренутака већ беше на ногама, јер он је знао шта му може нанети и најмање оклевање, а по гласу је познао кака је ово посета у по ноћи.  Турчин како виде да се отворају врата, и да скелеџија дршћући изађе, не хте ни да га погледа, већ одмах пође оном широком угаженом стазом што води великој скели, с којом се таласићи тихе Мораве тако лепо играху, и ушавши у њу седе, метнувши малог Мргуда на крило, а огрну га још боље својим бињишем.  Возар није чекао да му се заповеди.  Тек што гвоздени ланац, којим беше скела везана, звекну скотрљавши се по шљунку, а возар ускочи у скелу и за час поче се кроз тиху ноћ проносити лепрш витих крила у скеле, танких весала ...  Кроз један продрт облак прогледа лепо лице месечево, и на један пут спрам његове светлости синуше пред Турчиновим очима красна поља благословене српске земље ...  Да се нешто у тај мах возар окренуо и агу погледао, видео би да му очи беху пуне суза, а да није са свим занесен био око веслања — лако би чуо тихо јецање, које Турчин не могаше да заустави.  Мали Мргуд, који се беше мало повратио од свога страха, и који виде како ага плаче, стаде га миловати по његовој густој црној бради, па га запита:  — Чико, за што плачеш? ...  Анђеоски детињ глас прође му као нож кроз срце, и његове очи подигоше се очајно к небу ...  Срдачно притиснувши дете на своје груди, разгрну му плаву свилену косу с чеоца, па га жарко пољуби ...  Лак потрес од скеле трже агу из његових мисли.  Он брзо узе малога Мргуда па искочи на обалу, а возар задовољан што у награду за вожњу није ни једну потковицу од црвене агине чизме у чело добио, као што је то врло обично, весело се врати својој колиби.  Док се ага све даље и даље примицаше пољу, мали Мргуд уморен полако заспи.  — Јадно дете — прошапута његов избавилац — колико се уморило.  Нек мало проспава! ...  И то изрекавши пресави своју кабаницу па је простре на траву, те положи дете полако; за тим га с особитом милином гледаше.  — Ох како је блажено! ...  Како слатко спава! ...  Он беше на брежуљку, с којег се далека поља прегледати могаху.  Ово га особитом милином испуњаваше.  Кад му поглед паде к истоку, тамо се подизаше Јастребац планина па му се учини да и сад гледа оне величанствене врхове, с којих је толико пута гледао дивно рађање сунца, оне страхотне провалије, преко којих је некад као јелен прескакао ...  А кад му се поглед мало на страну окренуо, тамо се бељаше мало село ...  О, добро га је познавао! ...  То беше лепи Пањевац, то беше рај, у коме је он одрастао, у ком је проснивао божанствени сан живота људског, у ком је дивну младост своју провео ...  Он паде к земљи, прекрсти руке на прси па очајно јаукну:  Боже! ...  Силни Боже мој! ...  Глава му клону на прси, и у том положају постаја неколико тренутака.  — Потурица, потурица!..  Да л ’ когод зна како је то страшна реч? ...  Али нико не одговараше на његово питање ...  — Али Боже, ти знаш моје срце!  Ти знаш да сам ја то учинио само да спасем живот, али не за мене, већ не би ли њиме што помогао свом јадном, кукавном народу ...  Ти видиш да сам ја свагда чинио колико сам могао, али су моје силе још слабе, врло слабе ...  Данас — ох како је оно страшан покољ био! ... — данас сам врло мало добра учинио, само сам овог анђеока избавио, али ти све видиш, ти све знаш! ...  Опрости, опрости! ...  Ту се јадник смерно прекрсти часним крстом, па се тихо од срца Богу помоли.  Од кад је он сиромах жудео за оваким једним часом!..  Али и јесте био божанствен тај час ...  Он испуни његову душу тишином, ојађене груди милином, а срце надом ...  Већ давно беше почело свитати.  Мрак мало по мало уклањаше се с пута сјајној светлости од прозорја, која све ствари показује у неку прозрачну тајанствену копрену замотане, а исток је све више руменео ...  Већ се из села чуло како млада момчад изјављује питома стада своја, већ се чујаху милозвучне меденице на врату виторогих овнова, који поносито предвођаху своја стада ...  Потурица пробуди мало дете, па кроз једну густу шуму одведе га врло близу села.  — Видиш Мргуде ову стазу?  Хајде полако њоме, ја ћу те сад стићи ...  Дете га погледа својим плавим очима, из којих тек што не груну сузе:  — Чико! ...  Молим те чико немој да ме остављаш! ...  Њему хтеде препући срце од жалости гледајући бедно дете, које после ових речи паде на земљу.  — Бабо, слатки бабо! ...  Сејо мила, где сте ви? ...  — Ћути Мргуде; зар ти не знаш да ти је бабо овде у селу.  Па за то сам те ја и довео овамо.  — Зар је ту мој бабо? ...  О, ала си добар чико? ...  Па пољубивши га у руку одскакута стазом а у очима му се блисташе безгранична радост ...  Потурице на мах нестаде.  Њему беше страшно жао за малим Мргудом, жао му беше што га барем није одвео у село, па га дао коме на душу; али он то не смејаше учинити, јер нико, а особито раја није смела видети његова милосрђа ...  Но тешило га је то, што га је врло близу села довео, па ће га одмах наћи какво пастирче, а знао је добро како су сви његови сељаци добри ...  Лепо пролетње сунце сијну над красним пољима умиљатога Левча, који са својим китнастим селима изгледаше као зелена марама са белим шарама.  Онда беше Пањевац најлепше село у целоме Левчу.  Његове спретне куће беху мале, али тако беле и чисте као у какој вароши, баште им беху тако уређене, а улице тако чисте, да би се човек морао чудити.  Особито на крају села с ону страну Мораве што беше покојнога кнеза кућа, е баш милина ти је погледати је! ...  Све ти је тако намештено и уређено, е одмах мораш помислити да ваљана газдарица овом кућом управља.  И неси се преварио, јер погле, она је одавио пре сунца устала, па наређује млађе и_свакога учи како треба свој посао да врши.  Сад је видиш око живине, сад музе краве, а сад опет ено је око тора.  Кнежева удовица беше жена средњега раста, у лицу још тако лепа, пуна и младолика да не би нико рекао да јој има тридесет година, из црних очију сипаше ватра пуна љупкости и милости, а за дугу косу, која се у плетеницама блисташе низ бео врат, не би умео казати да л ’ је она црња, јали кадифели галош који јој конђу везиваше ...  Тек, што се она постара за овце па пође вратима, истрча јој на сусрет живахни дечко у шареној кошуљи и са свиралицом за појасом, кога си на први мах могао познати да је син њен.  Он одмах притрчи мајци, па је пољуби у руку.  — Нано, да није Павао већ изјавио стадо? ... питаше је он.  — А што си ми се Кочо сине нешто успавао данас?  Од кад те он чека.  — Ја не знам нано ...  Али, да знаш шта сам снио ...  Јест ...  Али ја не умем то да начиним ... и лепо детиње лице изгледаше за један тренутак смућено, али брзо опет сијну — молим те слатка нано да ми ти сашијеш! ... — па је лепо мољаше упрвши своје очи у мајку.  — Али шта ти говориш?  Ти ми још неси казао шта си снио, шта ли ме молиш? ...  — Аха, зар несам? ...  А знаш шта сам снио?  Дошла моја мала мркша па ме моли, а уз то непрестано ме је миловала и љубила само да јој начиним огрлицу од црвене чохе па да је окитим плавим и жутим ђинђувама, а по среди да метем све беле шљоке, и врх свега једну малу меденицу ...  Видиш нано шта ме је молила моја лепа Мркша, па ја то не умем да начиним, за то те молим слатка нано, начини јој ти то.  Он је тако лепо молио, да му се мајка од срца насмејала, али му је и обећала начинити што мољаше.  Сад Коча хтеде да одскакуће к овцама, које Павао баш онда изјављиваше, да потражи своју Мркшу, али лепо јагњешце већ се умиљаваше око свога малога газде, и он се саже, те га миловаше по његовом меком као гар црном руну.  Пошто је још један пут опоменуо матер да не заборави на Мркшину огрлицу, одскакута Коча са својом љубљеницом поред осталога стада.  Мајка Кочина уђе у кућу, па пошто је растребила и почистила по кући, оде да умеси проју.  Случајно подиже главу, и опази где јој Коча трчи, сав запурен и задуван од трчања.  Шта му је сад пало на памет?  —- Нано, нано!.. — викаше Коча још с врата.  — Шта је сине?  Да се Мркша још нешто није присетила за огрлицу? ...  — Није, није ...  Тамо на пландишту ... и уморен Коча једва исприча мајци како су нашли једно дете, које плачући тражи свога оца, и које је залутало.  Кнегиња одмах пође за дететом и за час Мргуд буде доведен у њену кућу, где су се свакојако трудили да га утишају.  Кочина мати одмах је из речи детињих дозвала шта је и како је, па се у себи радовала и по хиљаду пута благодарила Богу што јој тим дететом, које је она већ звала својим, дао прилику да учини задужбину за покој душе свог господара а за здравље и спасење свог јединца, кога је више волела него себе саму.  Пошто је уморени Мргуд мало заспао, зовне мајка Кочу, узме га на крило па му поче говорити:  — Сине, ја велим кад се пробуди Мргуд, да му дамо нешто од твојих хаљина и да га лепо нахранимо, па после нек иде куд хоће! ...  Коча искочи из материног крила, па је зачуђено гледаше.  — То ... не ће бити нано! ... али се дете брзо покаја што тако оштро проговори мајци, јер њега је покојни бабо научио да свагда слуша своју мајку, па зато јој стаде обасипати десницу пољупцима — немој нано живота ти; та зар те није жао сиромашка Мргуда.  О, да си видела како кроза сан виче: бабо, сејо, зар ме више не волите?  Он нема ни оца, ни мајке, нигде никог свога, па зар да га и ми пустимо? ...  — Ама нас је много у кући, а несмо ни ми богати! ...  Очи Кочине засијаше се.  — Е добро, ја ћу да гладујем само нек се он храни ...  — Али ја не ћу ...  Коча на ново ђипи, погледа у матер, па бризну плакати.  Мајка се не могаше уздржати да га не загрли.  — Прави отац! ... шапуташе она љубећи га.  И сужњу у најмрачнијој и најдубљој тамници сине по који зрачак сјајнога сунца, па и у црном српском робовању био је по који ведрији дан, долазио је по који часак, у коме је Србин мало дахнуо душом; али то беше по њега још црње, јер после таких тренутака много му теже падаше тешко робовање много му горчи беше чемерни живот.  На три године после оног догађаја, који напред испричах, промени се везир београдски, и с тиме као да се много промени ...  Мало по мало нестајаше оних шарених гуја, које исисаваху и последњу кап јуначке српске крви, оних бесних бегова и спахија, који сваким својим отровним дахом умртвљаваше по неког дичног Србина, којима не могаше проћи ни један дан, а да зверски не смрве и не погазе какав красни цветак ...  Нико, ни Срби ни Турци не знађаху где се девају те аждаје људске; хајдука слабо беше, а и рибари на Дунаву причаху, како још не видеше да таласи бујне реке пронесу какав искићени турбан, или каки бињиш са златним ројтама ....  Испрва Турци гунђаху вртећи главом, али се не жестише много, јер ти насилници не догрдеше само раји, већ и њима; но кад поче везир једнако да гледа и пророковог слугу и рајетина, кад у меџлис узе половину од влашких кнезова, кад поче влашка реч да вреди баш колико и турска, онда се они разгоропаде, и хиљадама јатагана сукнуше из силава као какав пламен.  Задрхта срце у сваког Србина, јер се побојаше да ће тај огањ сагорети везира, који им се тако добар показиваше, који их чуваше као рођену децу своју, но се преварише, везир умеде на мах да угаситу ватру, па опет дељаше подједнако правицу, опет брањаше права а смрвљаваше кривца, не гледајући да л ’ је Србин или Турчин ...  — Валах и билах!  Покор од Турчина! ...  — Ма чоче ко би помислио, сјећаш ли се како је заједно с нама млавио влахе ђе их гођ стигосмо? ...  — Знам кардаш, тек ...  Да то није пријевара била? ...  — Ако и јест оно била пријевара, ово ље није, а тако је притегао да не смијеш помолити зуба ...  — За вјеру пророкову, шта се од нас почини! ...  Таки се разговори вођаху по чађавим турским кавама, у којима се кроз густ дим од наргилета могаху видети многи Турци како замишљено гладе своје седе браде.  — Погле, погле брате молим те ...  Како весела бујна младеж игра, како нам на деци звекећу ђердани, за које се сад не бојимо бесних Турака! ...  — Браћо, мене је чисто страх да помислим да је ово све истина што очима видим, све ми се чина неверица ...  — Али да л ’ се ико од вас надао да ће у своје старе дане оволику срећу доживети?  Та ово није робовање, већ ми се чисто учини по који пут да се повратило наше царовање! ...  Овако се опет зборило по живахним и веселим саборима код цркава, које сад не смеђаху да оскврне бесне туркешање, тако зборише седи српски кнезови гледајући срећу своје деце ...  Ади сви ови што се чудише понашању везирову да су једне тамне ноћи видели како неки Турчин избави из турских аждајских уста једно српско дете, да су слушали каке чудне речи донашаше Морави тихи ветрић с брежуљка, да су знали зашто везир у београдском граду сваке недеље прегледа барут и оружје, које беше смештено у негдашњој цркви Ружици, да су то све знали не би се ни мало чудили ...  Време је брзо пролазило, и наша два мала пријатеља беху већ одрасли момци.  Они заиста беху пријатељи, живели су да не може боље бити, као два брата, а Коча са својом мајком труђаше се да се у кући ништа не учини што би Мргуда подсетило да он није прави брат Кочин или да је њега кнегиња из милости посинила.  Једнака нега, једнако одело, све једнако беше међу њима, и они живљаху срећно.  Али што су одраслији постајали, то је и разлика између њих двојице постајала све већа и већа.  Једно вече кад Коча дође кући, потражи свога брата.  — Мргуде, — повиче му радосно још с врата — радуј се! ... -  — Шта је? — запита Мргуд хладно.  — Да чујеш шта сам намислио.  Прексутра је у Враћевшници сабор, па сам чуо да ће да иде и Мирко Степанов из Сења, ти већ знаш за што, да се покаже са својим шарцем, о коме се већ свуда говори да нема нигде лепшега ни ватренијега коња.  Хајде да и ми идемо нека не мисли баш да ми немамо коња!  — Прођи се Бога ти! ... одговори Мргуд равнодушно. _  — Ама како брате можеш тако да говориш? ...  Та помисли молим те! — и лепо Кочино лице засја се од жара — Кад узјашеш пламена коњица па полетиш преко поља као муња преко неба, а ти на њему као да се на чунићу возаш, па само га утишкујеш милујући га по врату, који тако поносито држи као лабуд, грива му се вије у зраку као кака застава, а из ноздрва фрче ватру, да ти се чини халу си узјахао! — и раздрагано момче ређаше што китњастије могаше само да приволи брата, да и они иду на сабор, али кад виде да је он као хладна стена, онда помисли да ће га нешто друго побудити, па му поче казивати да ће се тамо надскакивати, пуцати у нишан, и да ће бити сваке јуначке игре и збора, али то све баш ни мало не дирну Мргуда, који прекиде Кочу у говору па му рече:  — Махни се тог хваљења, то све није ништа, само се човек умори забадава.  Зар није боље седети код куће мирно, него се пребијати по којекаком стењу и по којекаким невољама? ...  — Брате?! ... чуђаше се Коча.  — Али кад си баш навалио, ето хоћу и ја да идем, ал ’ то само за то што знам да те нана не ће пустити да сам идеш! ...  — О мој добри Мргуде — повиче Коча, па загрливши га љубљаше га, и ако — као што се видело — овоме не беше баш најмилија та братска љубав.  Већ се и смркло, и Мргуд је одавно ркао, а Кочи се још не дремаше.  Он је чистио и опремао своје сјајно оружје, загледао и чистио бабове токе, које ће сутра прси да му красе, а међу тим непрестано трчкараше у коњушницу да види да л ’ му је намирен вранац, кога миловаше и казиваше му кака га радост чека, мислећи да га живинче разуме.  Тако исто постара се за братова коња, па онда леже да отпочине, али сан далеко бегаше од њега, и пошто се дуго мучио да заспи једва после по ноћи мало сведе очи.  Али и ако је он тако доцне заспао, опет док се Мргуд пробудио, он је већ био одавно обучен.  Ех, како му лепо доликоваху оне плаве чакшире са златним ковчама, како му зелена долама беше упијена око витког и поноситог стаса, како се сјајаху злаћане токе на јуначким као брежуљак испупченим грудима!  Лице му беше румено и пуначко као у детета, а брчићи му се надметаху с обрвама, па не знаш шта је веће, шта ли црње ...  Црна кокорава коса спушташе му се до рамена, а на глави имађаше калпак од беле свиле.  А шта да му речем за оружје?  Та сама димишћија вреди небројено благо, а камо ли пушке све у сребру ...  Али није ни чудо, то беше кнежевско оружје!  Док се Мргуд облачио, Коча опремаше коња, јер он се не даваше да га момци оседлају и зауздају, то је само Коча могао ...  Таман поче свитати а два брата одјездише из Пањевца.  Ћутећи јахали су они један поред другог, јер Мргуд није радо никад говорио, а Коча није хтео да га узнемирује у његовим мислима, већ џарне свога вранца, па лети, прескаче преко којекаких врлети, па се онда опет врати свом брату, који са свим хладно и мирно јахаше.  — Мргуде! — повиче на један пут Коча жарко — погледај под Црни Врх! ...  Мргуд подиже полако главу па баци поглед под планину, где угледа неколико коњаника.  Оружје им одсјајкиваше спрам сунца.  — Видим, и они ће можда на сабор, одговори он равнодушно.  — Ха, та зар не видиш?  Ено, оно је Мирко на шарцу, па гле још шта је с њиме друштва.  Ех славе ми још ћемо и халке поиграти!  — Кликне Коча па одлети за оном гомилицом.  Мргуд се само подругљиво насмеши на његове последње речи, па га пусти нек се истрчи, а он обичним ходом јахаше даље.  Мећу тим Коча за час стиже ону гомилицу коњаника, а то беше све сама млада ватрена момчадија, улети међу њих па их љубазно поздрави, а они сви поскакаше с коња да се с њиме ижљубе и за јуначко здравље упитају, јер то све беху његови другови и пријатељи.  Мирко последњи сјаха, а Бог зна да л ’ би и сјахао да га не беше срам да буде изван целога друштва, а и није се баш најрадије пољубио с Кочом, јер му се на први поглед учини да је Кочин вранац жешћи од његова шарца, да је Кочино оружје лепше од његова ...  То је Мирку мрже и мучније било него да је онај дан Бог зна шта изгубио ...  Ту они мало поседаше на траву у крај друма, разговараше се, причаху један другом шта им се десило од кад се растадоше, с највећом сладошћу сећаху се оних шала што их заједнички збијаше, а у том стиже и Мргуд, који се такође са свима поздрави, али много хладније од Коче, јер овај како никад скоро није из куће излазио, тако се слабо с ким и познавао.  Пошто се мало одморе, уседоше сви на коње, па весело шалећи се и један другог задиркујући примише се уз Црни Врх.  Само Мирко по кадкад испод ока погледаше вранца Кочина, чисто не могаше одвојити очију од оног поноситог држања његова.  У њему се страшно мутило, као кад небо помрча пред каку олују ...  Црни Врх пун је врлетних стена и страховитих провала, а друм, који преко њега води, мора често због каке јазбине или пролома далеко да обилази.  — Е баш ми браћо досади ово обилажење, та ваљда још несмо бабе?  Овамо! ... викну Коча на дружину, па са својим вранцем као тица прну преко провале на другу страну.  Дружина се мало заустезаше, јер видеше да им ту лако може гроб бити, али опет ни један не хтеде да буде постидан већ се залети па макар се и не вратио.  И Мирко прескочи шкргутнувши зубима, али и то где је јазбина много ужа била.  Мргуд није марио што ће остати постидан ако остане иза целога друштва, он имађаше кад у оном тренутку да размисли како је то опасно, како лако може сломити ногу и руку, или и саму главу изгубити, па за то са свим спокојно оде даље друмом да обиђе, не слушајући кикот, који се за њим кроз планину разлегаше.  Коча већ беше Мирку кост у грлу, па је сад овај само мислио како да се њему искали.  Насрнути није смео, јер није узрока имао, али кад их Мргуд после по сахата обишавши стиже, поче се овоме ругати, надајући се да ће тако наљутити брата његовог.  — Мргуде јуначе, немој молим те сатирати ту халу, е баш си бињеџија да ти на далеко равна нема, како прелети као соко! ... и уз то стаде се подсмевач из гласа смејати.  Мргуд се чињаше да га не чује, и да не разуме подсмевку; али Коча плану као да си шаку пушчана праха на његово срце просуо.  — Рђо од рђаковића! — грмну — намах да си умукао, па немој да заборавиш да је то мој брат! ...  — Ба! — одговори Мирко смејући се — нуто жестока момка.  Мој хвалишо, не хаје Мирко ни за мало боље! —  Коча се с великом муком и довде уздржао, али сад јурну с јатаганом, баш као кад се орао залети на јастреба.  Мирко трже пушку иза појаса да је свом противнику саспе у груди, али га она слага, а он је баџи у провалу.  Мргуд жалосно гледаше како се скупоцена пушка раздроби о шиљасте стене у јазбини, па уздахну:  — Красна блага што би се за ту пушку узело! —  Међу тим је Коча хитро дочепао Мирка за руку, којом трже другу пушку, извину му је и хтеде да га на земљу обори, али сад прискочи дружина па их развади да не би крв пала.  Они иђаху даље, али без оне отоичашње шале и веселости; а Мирко сваким се кораком у себи заклињаше да ће се Кочи кад тад осветити.  У то стигоше опет до једног великог потока, који од синоћне кише беше нарастао као читава река, и сад Мирку дође у главу да и он Кочу чим год посрами, па викнувши:  — Ко је јунак за мном! — сјаха с коња те се залети да је из трке прескочи; али као да не беше вичан томе послу, он се сурва у воду.  У том тренутку, кад цела дружина остаде као скамењена, Коча заборави на увреду, којом га Мирко увреди, па брзо сјаха с коња, на мах збаци оружје и скочи за Мирком.  Цела дружина не могаше репи проговорити, чисто не дисаше док не угледа Кочу на површју, па још кад видеше како на својим рукама изнесе Мирка, радосно кликну па га опколише.  Рад оволике племенитости Кочине његови га пријатељи још већма заволеше.  Чисто хтедоше да га удаве грлећи и љубећи га, али се он брзо отрже од свега тога, па се труђаше да поврати Мирка, јер он није знао ништа за се.  Мргуд стајаше мало по даље па гледећи у земљу гризаше своје усне тако јако, да у мало не шикну из њих крв.  Овај догађај поремети његова осећања спрам Коче.  Оволика честитост пробуди у њему завист ....  Кочини другови, који га до сад љубљаху, сад га чисто обожаваху.  Међу собом шаптали су:  — Ово ће бити велики човек! ...  Кад је Мирко видео ко га је избавио, волео би да је три пут умрьо него што је то доживео; место да захвали он се у себи хиљаду пута заверавао да ће се Кочи осветити за оволико понижење.  Коча хтеде да остане да чува Мирка док се са свим не оснажи, али му овај притворно захвали рекавши да ће у једном селу, које је врло близу било, да седи док се са свим не поврати, па ће онда кући да иде.  И тако оде дружина.  На сабору беше весеље како света Враћевшница одавно није видела.  Ту се беше искупила храбра Гружа, ту беху поносити Рудничани, а и из питомога Левча беше доста гостију.  Чисто не знаш шта пре да погледиш, чему пре да се чудиш, да л ’ оној смерној лепоти красних Српкињица, да л ’ оним младим витезовима што се играху као млади лавови, јер из сваке њине игре просијаваше чудно јунаштво. ...  Али сваки гост, који доцније долажаше, особито погледаше једнога човека.  То беше Коча.  Старци распитиваху зањ што им се веома допало оно високо поштовање, које указиваше спрам сваког старијег, млади момци распитиваху зањ што им је памет занело оно његово оружје, и његова вештина којом гађаше, којом се бацаше и надскакиваше.  А и лепе девојчице погледаху га из прикрајка, скупљаху се у гомилице после сваке игре само да се наразговарају о Кочиним ватреним очима, о његовом поноситом челу, и о његовом господском руву.  Ово је све гледао Мргуд из прикрајка, само је гледао па се кидао, а у прсима му се изроди пакао ....  Беше пред вече.  Цело небо застрто црним облацима, само на западу бејаше румено, и могло се видети како сунце полако залази обмотавајући овај свет у сену од најцрњих облака неком дивном светлошћу, која трепћаше као ватра.  Једно момче веселог лица а ватрених очију приступи Кочи, баш кад он из лова дође.  — Здраво Кочо! повиче му срдачно.  — Здраво Богу хвала, а ти како си? прихвати му овај пријатељски.  — Истина ти си сад био у лову — одговори овај — па би требало да починеш, али ... не, Коча није никад уморан.  Да ти кажем нешто! —  — Па говори ваздан!  — До вече је прело!  Па знаш ...  Коча се слатко насмеје.  — Ено га, ја сам се сетио да ће тако нешто бити.  Ко о чему баба о уштипцима, те и он о лакрдијама.  Шта ли ти је сад дошло на памет?  — Нешто врло лепо, само хоћеш ли да идемо заједно?  — Бога ми! ... и Коча сумњиво погледаше к небу, по коме се мућаху црну облаци као у човеку свакојаке страсти.  — Шта гледаш у облаке, зар не видиш да хоће да се скрхају један преко другог трчећи некуд као да их у паклу на вечеру чекају!  — Шта му драго, хоћу.  Имаш ли што да ми наручиш?  — Донеси мало барута.  — Барута?  Ене сад, та ваљда не ћеш убијати на прелу девојке.  — Донеси ти само.  С Богом!  —- У здрављу!  Тако се растадоше ова два пријатеља.  Ала је лепо на селу прело! ...  Ала су красне оне песме што се по дуговима разлежу! ...  Па оне просте, чисте шале девојачке! ...  Још кад би се ко прикрио да чује девојачке исповести, или кад би могао слушати оне разговоре што се воде међу оним бабама што су око своје ватре поседале, па се рашћеретале, ох ала би страшних приповедака чуо! ...  Ето, већ се скупљају живахне и веселе девојчице, скупљају се у шумици на старом прелишту.  Ала нешто да она шумица око прелишта зна говорити, шта би нам лепих ствари испричати умела! ...  Веселе секе од срца певајући почеше ложити ватру.  — Сека Јело — на један пут повиче једна црнка — шта то радиш?  — Па зар не видиш.  Треба да наложимо ватру, сад ће се све друге искупити!  — Хеј, јагњенце моје, како ништа не знаш да су пањевачки момци највештији лисци, па само раде како да нас ухвате па да нам се смеју.  Ево да видите они су за цело и вечерас какав угурсузлук учинили! -  Све девојке љубопитно очекиваху да виде шта ће отуда изаћи, а она мудра познаватељка пањевачких момака узе жарило, разгрну дрва што беху наслагана за ватру, па стаде чепркати по пепелу.  — Ха, узвикну она радосно пљеснувши се рукама као да је Бог зна шта нашла, па се онда зацени од смеха.  — Шта је, шта је?  — Ха, ха, ха, хтели момци да нас уплаше, ха, ха, ха, гледајте шта су сакрили под пепео!  Све се нагоше да виде, па кад угледаше сакривен барут, а оне све прснуше у смех.  Дуго се разлегао кикот, док у неко доба сетиће се једна другарица:  — Знате ли шта?  Ти угурсузи што су хтели бајаги да нас уплаше, по свој прилици ту су негде сакривени, хајде да их потражимо.  Јест, ал ’ док се они сетише, браћа охладише ...  Кочин друг, видевши како му цуре доскочише, оде безобзирце кући, али Коча прошврља мало по лугу, па кад се почеше на ново разлегати лепе девојачке песме, он се опет привуче, али не да прислушкује девојке, јер то му се чињаше врло ниско, него дође близу баба, па сакривши се иза једног грма слушаше њихове разговоре.  — Хајде, ћути молим те.  Цвета вештица?  О растите уши да више чујете! ... чудила се нека бака.  — Јест, јест! — потврђиваше приповедачица — па не само вештица, него још и коњобарка.  — Шта?! повикаше запрепаштене баке.  — Ја вам рекох, само кад погледа онако по свом занату, намах и коњ и коњаник згрувају се на земљу; па их не диже никака видарица ...  — Господе помилуј! — смерно се кршћаху баке — далеко јој лепа кућа! ...  — Ама зар ви слушате ту стару лажу? — поче опет она прва баба што никако не одобраваше приповедачици: — та она и кад се крсти Бога лаже, шта ви ...  Овде јој увређена прекиде реч кидисавши на њу:  — О кукавицо једна, и ти ми имаш нешто да кажеш?  Знаш ли да ћу сад казати оно што си зимус ...  Сад устаде једна баба да их помири.  — Ех, ех, доста је било свађе.  Зар вас није срамота, паметне старе жене па се џангрижу, а шта ће радити деца, кад то виде од вас.  Ево ја ћу вас намирити.  Кад одем прексутра у Јастребац да наберем лековитих трава, ја ћу гледати да ухватим каку гују, па онда даћу је теби Миленијо, усади јој у главу чесно бела лука, нека стоји тако четрдесет дана, па онда извади оно чесно те га задени у конђу, или га сакри у недра.  Тако отиди у недељу у цркву, па се завуци у какав кут, и видећеш, ако буде Цвета вештица, она ће се прогурати кроза сву светину, наћи ће те ма како да се сакријеш, и навалиће да ти отме оно чесно лука!  — Добро, тако, то је врло добро, тако ћемо видети која има право! — повикаше све, и тиме се оконча свађа.  Ћутало се мало док не поче једна бака, која је дотле само ћутећи прела и ни у што се мешала није.  — Знате шта је секе моје?  Ја ћу нешто лепо да вам причам, али немојте ме после терати да вам кажем од кога сам чула, ја вам живота ми не смем казати, јер сам се заклела ...  Коча се стресаше док ова баба говораше.  Тај глас тако пун неке тајне улеваше уњ неку слутњу, неку чудновату слутњу! ...  — Па добро, ми не тражимо да нам кажеш од кога си чула, само нам причај! — одговорише њене друге, па пометавши предива на крила пажљиво чекаху да се почне приповетка.  Коча није могао сам себе да разуме.  Шта је њему до те приче?  За што му срце тако узбуњено куца? ...  — Знате ли ви да стари Драгомир има ћерку? ... рече тајанствено бака.  Коча се трже.  Драгомирова кућа беше баш уз његову; тај старац беше чудан, он живљаше сам у својој кући, у коју нико није долазио, али га је Коча јако поштовао што беше чуо да много о његовом јунаштву причају, не гледајући што је Драгомир страшно мрзио на његову породицу због неке старе свађе с Кочиним оцем.  — Зар онај пустињак? — зачуђено питаху бабе — он има ћерку?  Та он се никад није ни женио! ...  — То и јест она велика тајна, коју нико не зна, и коју ћу да вам ... али — ту се бака нечега сети, па као што оне свагда имају тај обичај — али даље од нас да се не чује! ...  — Немај бриге де!  Зар нас не познајеш?  Само причај ...  Каква је то тајна? —  Пошто се старица пажљиво неколико пута окрену и својим другама препоручи да о тој тајни ћуте, изусти тајанствено:  — Драгомир је ћерку добио с вилом из Јастрепца! ...  Све баке стајаху као скамењене.  По који пут погледале би се као да се питају:  Верујеш ли ти ово Бога ти?  — За то Драгомир живи сам, па никога не пушта у своју кућу! ... рећи ће једна.  — За то он скоро цео век свој проведе у лову по Јастрепцу! ... врћаше главом друга.  — Ја сам одавно рекла: видите ли тог Драгомира, он није са свим чист! ... увераваше трећа.  Кочу прођоше мрави кад бака изговори.  Он није могао да разуме шта тако чудан утисак има нањ све што се вечерас причаше о Драгомиру.  — Па да знате — продужи бака пошто је доста времена дала да се чуде њеној причи — како је лепо то вилино дете!  Онаке очи, као што их има Драгомирова Лепосава, нигде, нигде не ћете наћи.  Црне су као мурећеп, којим хоџа пише записе.  На лицу јој се блиста сунце, зато нико и не сме да јој у лице погледа, а по леђима отпочива јој ноћ, тако је густа и црна она коса, што се као црна крила до земље спустила.  Па како мирише та коса!  Од три корака не смеш јој се више приближити, јер чини ти се да каде хиљаду кадиоца све најсветије смирне, па ти се чини хоћеш да изданеш од божанска мириса!  — А од куд ти то све знаш? — запита једна бака завидећи јој што задоби сву пажњу чудноватошћу своје приче.  — Нико не зна ни да има Драгомир ћерке, а ти знаш чак и како је лепа!  — Знам, јер сам је видела! — одговори она мирно.  — Видела си је? — повикаше све зачуђено.  — Ти си видела Драгомирову Лепосаву?  — Бога ми — и сад се она окрену око себе — није била даље од мене колико до оних тамо девојака!  — Па Бога ти де нам причај како си је видела! ...  — Хоћу ... али ... само ... немојте Бога вам да се даље чује, — мољаше старица и ако је по себи знала да ће поред свију обећања до зоре цело село знати ту тајну.  — Та ... молим те, зар нас не познајеш?  Пошто су још неколико тренутака уверавале једна другу да не ће нико више дознати за ту тајну, причаше она:  — Ви знате да се Станков син Марјан рђаво живи са женом.  Чисто не може човек да помисли за оног мирног Марјана ...  Еле ја знам шта је.  Њему је нека вештица учинила! ...  Ову последњу реч тако је бака са страхом изговорила, као да то беше име најстрашнијег сатане.  — Учинила му! — прошапташе баке крстећи се, ама да л ’ је то истина жено?! —  — За цело.  Хе, познам ја то одмах.  Одем вам ја до Марјанове жене, жао ме је сиротице где онако млада и лепа вене, па јој речем тако је и тако моја ћерко, а она: аман за Бога мајко помози ми ако што знаш од тога.  Обећам јој, па једну ноћ, та није била ноћ, већ онако пред зору, тек је било дуго до сунца, пораним па хајде из села.  Ја не знам да л ’ сте ви виделе иза Драгомировог ружичњака па поред пута што води к Морави неколико виловњача? —  — А шта је то? — запита једна.  — Шта?  Не зна ни како се зове вилинско цвеће!  — Ха, ха, ха, — смејаху се остале.  — Јест, јест, ја сам видела неколико виловњача, па шта ће даље бити? — прихвати једна што беше љубопитљивија.  — Ударим све поред тога цвећа, па хајде, хајде, кад, а на један пут нестане виловњача.  Погледам око себе, аја нема.  Кад мало боље загледам, а оно поред последњег цвета нека рупа.  Разгрнем шибље, кад тамо ...  Баке чисто не дисаху.  — Кад тамо а оно красна пећина, у коју се улази по неким мермерли стубама.  Ха, помислим, ту ћу наћи што тражим, — ви сте већ погодиле за што сам ја поранила! —  — Да тражиш навале и помаме! ... одговори једна тако убеђеним гласом, као да није могуће да је што друго било.  — Да бог-ме, да отчиним јадног Марјана.  Сиђем у пећину, не знам шта пре да погледам.  Оно по зидовима само злато и сребро, а по земљи прострта све најскупља свила.  Ја се чисто уплаших:  Куку мене где зађох?  Још се ни начудила несам а сијну нека ватра као да сва пећина букну.  Брже се скотрљам у један кут чекајући да видим шта ће од мене бити.  Стаде нешто да шушти, а светлост све већа.  Ја већ видех да од мене нема ништа, па барем да видим шта је.  Ал ’ опет несам смела голим очима да гледам, него кроз ону црвену ивицу од склопљених прстију на рукама, којима бејах покрила лице ...  — Шта си видела, шта си видела?! — забрзаше многе.  — На дивану од кадиве сеђаше бела вила, а на крилу јој лежаше дивна Лепосава, коју она миловаше и разговараше се с њоме! —  — Разговараше?!  И ти си чула како вила збори?  О, кажи нам очију ти је л ’ и у ње глас као у других жена? ...  — Није, већ знате како на велики петак, кад износе Христа у олтару, певају?  Ето онако и још лепше звони вилински глас. —  — О хвалимо те Боже! ... кршћаху се бабе.  — Па Бога ти, шта је говорила Лепосави?  — Тешила ју је да не тужи што је тако вас дан затворена, и каза јој да не ће дуго то бити.  Рече јој да ће јој отац скоро допустити да излази у село, да иде својим рођакама, и да оне к њој долазе.  До сад јој је то забрањивао зато што се бојао Турака зулумћара, који би му је због њене лепоте одмах отели, а с њоме би му и живот узели.  И уз то вила непрестано љубљаше своје дете, и после сваког тог вилинског пољупца постајаху они лепи обрашчићи све сјајнији, све руменији, а она уста чисто згараху у руменилу! ....  Бака остаде причајући те своје чудне приче које њене другарице тако пажљиво слушаху, девојчице још весело певаху, али Коча не хтеде ништа више да чује, он је вечерас доста чуо, његово жарко уображење беше тим чудним сликама толико успаљено да му више нигде не беше станка.  Слика тог вилинског одојчета непрестано му трепћаше у души, и још већма га дражаше што је он таку слику често себи стварао, дивио јој се, забављао се њом.  Учини му се да је њу видео, или ако то не, а оно ју је за цело снио.  Његове груди таласаху се бурније него да је по дана у најбешњем трку јурио свога вранца.  Чисто је сав дрхтао.  Пошто је дуго шврљао по пољу, дође кући.  Овде већ бејаху сви поспали, па за то и он не будећи никог леже да спава.  Узалуд је склапао очи, сан је далеко од њега бегао.  Он хтеде да заборави што беше то вече чуо, али је баш тим жешће понављао све те приче и бајке.  На послетку видећи да нема нашта од спавања устаде с постеље, која му се чињаше да је од самих игала, па оде у врт да се шеће, али му се и ту не допадне, већ брже опреми вранца, узјаха, па одјезди.  Да су га сутра запитали куд је јахао не би им умео казати.  Он се у зору врати као мртав од умора, а није ништа видео што је мислио да ће видети.  Истина он не беше тако детињаст да верује оне бабске приче што се на прелу причаше, али опет он се није могао уздржати да не потражи оно вилинско цвеће око друма што води к Морави, да не потражи ону тајанствену пећину где вила милује чедо своје.  Он је дуго лутао, па не нашавши никака цвећа око друма, и не нашавши никака трага од пећине вратио се.  Мајка га питаше зачуђено где је тако рано с коњем био, али он ништа не одговори, само ћутећи пољуби јој руку па оде те леже да отпочине.  Мргуд није био љубопитљив.  Њега се слабо тицало шта Коча ради и куд иде, особито од оног дана кад је видео колико је Коча са својим својствима над њим узвишен.  Слуге по кући шапутаху тајну да кнежевић некуд ноћу иде.  Али за све то Коча није марио; он опет друге ноћи изјаха пред зору мислећи да ће сад за цело наћи што је јуче можда због оне велике ватре превидео.  Али се врати ка и јуче ништа не нашавши, и сад се за цело беше решио да више не буде тако детињаст; али преко ноћ усни му се у једном дивном сну оно красно лице вилине ћери.  Толико га јадника занеше оне црне очи, што му се црње од гака учинише, њега толико опи она милота што се прелевала у оним образима који беху лепши од најруменијих јабука, он се толико занесе за мирисавом косом девојчице, која му се учини црња од свионе гриве његовога плахог вранца, да се није могао уздржати а да не полети к том дивном створу да једним пољупцем у себе стопи сву ту божанствену лепоту; али у том полету трже се, па се и пробуди.  Дође_му да свисне од муке што се из тако лепог сна пробудио, и пошто је залуду дуго чекао да опет заспи само не би л ’ се продужио небески санак, скочи на ноге па опет похита своме вранцу, загрли га као да га тиме мољаше да му опрости што га тако дуго мучи, после га опреми па узјаха, и одлети да опет јури преко оних поља, преко којих је узалуд толико јурио.  Срчани Кочин вранац као да познаваше да му је господар весео па подиграваше што лепше могаше, али Коча би га само тужно по који пут помиловао по поноситоме врату, па опет брижљиво погледаше за оним што извесно знађаше да не ће наћи.  Већ се беше по небу разлила она млечна светлост што свагда пре зоре засија, као да хоће да опере небо од оних оних тмина ноћних, од оних црних страсти, па да га спреми за најсветију страст, за најсветији румен пољубац румене зоре.  Сад Коча виде да је време кући ићи, јер он се, од како је свако јутро изјахао, свагда тако враћао да га је први ко се у кући пробуди увек затицао у постељи; па за то окрене вранца својој кући и јахаше полако.  Кад би наспрам ружичњака Драгомирова Коча на један мах заустави коња.  Учини му се да се нешто бело миче кроз густе редове ружичних џбунића.  Доиста то беше неко женско чељаде у сасвим беломе руху, само што тако брзо промаче да га је Коча тек сако опазио.  Учини му се као да му неко ножић у срце забоде, и сад га нико не би могао уверити да оно не беше истина што на прелу исторокаше брбљаве баке, да то што промаче не беше чедо лепо из горице виле.  Како је Коча тај дан провео чекајући ноћ, а каке је муке ноћу претрпео чекајући зоре, то вам не могу казати, нити би и сам Коча знао испричати.  На послетку дође опет оно време, у које он изјахиваше, и он се за час нађе близу ружичњака.  Сад није јурио по пољу што је пукло да му краја догледати не можеш, што се отегло као вечност, већ је на мах ишао оном месту, с кога је јуче угледао да промаче лепо вилинско чедо.  Тако је бар он мислио.  Кочу не превари његова слутња.  Насред Драгомирова ружичњака стајаше младо црнооко девојче држећи у руци један пупољак од руже, што се тек развио беше, и на коме трепћаху бисерне капљице од ране зоре, а поглед јој тако смерно, тако љупко а уједно и с неком жудњом управљен беше на онај крај неба, одакле се разлеваше зора.  Коча је само погледа, па му се на мах учини да му срце оним силним клопарањем, да му рука у којој дизгине држаше оном дрхтњавом, да му коњиц рзањем, да му тице што цвркутаху у ружичњаку старога јунака својим цвркутом, да му небо трептањем свога кристал-плаветнила, да му све то бурно казиваше:  — То је она! ... она! ... она! ...  Заиста лепо беше то дете, много лепше него што бака приповедаше, много лепше него што га жарко Кочино уображење у најватренијем сну створи; или можда много приношаше онај узвишени полет, што јој с толико чара иа лицу нацртан трепћаше. -  Али на један пут трже се лепа сневалица, осмехну се сама себи, зар што се толико занела, па одскакута од џбуна до џбуна да покупи све најлепше цвеће те да њиме искити своју дугу црну косу; а Кочино срце мину страшна стрела кад угледа онај божански осмех на оним лепим усташцима.  Случајно угледа и она Кочу, који на једном брдашцу са својим дичним вранцем стајаше непомично, гледећи дивно вилино дете.  Одиста човек не би могао на њему никака живота опазити, тако ју је непомично гледао.  Један њен поглед беше кадар да угуши у њему све оне бесне страсти и ону бујност.  Он је тихо сматраше, тихо се наслађаваше гледајући лепоту њену.  Беше му тако мило око срца, као да гледа како дивно румено вече, а то је њега често усрећавало.  И она гледаше млада витеза с особитом милином и детињском безазленошћу, која јој се јасно на лицу читати могла.  Да л ’ томе беше узрок његова мушка лепота, и оно јуначко држање, или то што он беше први људски лик, који је она осим оца свога угледала?  Све више се ширио осмејак с оних ружичастих усница по целом лицу, који му кажеваше како јој је мило што га је видела.  У том тренутку поче се сунце рађати, и она се трже па побледи као да је Бог зна како страшно погрешила, па одмах одскакута кроз ружичњак кући.  Само се један пут осврнула те слатко смешећи се погледала Кочу, па је онда нестаде; а њему се учини да је чуо неко тихо божанско и „С Богом! ...“  Не само Кочини укућани, него и цело село не могаше се начудити великој промени, која се учини с Кочом.  Она жива ватра, онај младић, коме се на далеко не могаше наћи друг, који је први био сваком јуначком послу, онај весељак, у којега досеткама и шалама не беше краја, поста замишљена ћуталица, који није никуд из куће излазио, само што је по који пут сам изјахао, ал ’ и за то нико не знађаше куд је ишао и кад се враћао.  Нико се није могао томе довити.  Јадна мајка много је ноћи провела не могући заспати премишљајући каква то туга мори њеног Кочу, каква је то бољка што му попи оно красио руменило с његових млађаних образа, али се није могла присетити.  И Мргуд се чудио, што му се брат промени, али са свим с друге стране.  Он је с радошћу гледао како слаби онај коме он завиђаше, страшно завиђаше, и чије свако и најмање дело беше узрок да га још већма мрзи.  Али је Мргуд вешто умео сакрити своју мрзост.  Нико никад на то ни помислио не би.  Беше света недеља, леп дан у пролеће.  Подне превалило а липе испред куће бациле далеко по мекој трави своје густе сенке.  На трави сеђаше брижна кнегиња па тужно погледаше свог јединца, који мало даље од ње лежећи на трави, беше се загледао у кебо, па чисто не могаше да одвоји очију.  У то дође Мргуд.  Лице му беше тамно, глава оборена к земљи: тако дође и стаде чело главе брата свога па га с изразом дубоке боље гледаше.  Баци очи и на матер а њој грунуше сузе.  — Кочо, брате мој! — једва на послетку промуца Мргуд клекнувши крај њега.  Коча се трже:  — Ти си Мргуде? седи!.., па онда се мало придиже, и наслонивши се на леву руку, гледаше брата свог с љупким осмехом.  За тим узе његову, руку у своју па је миловаше.  Мргуд се учили да јеца.  — За што брате, за што тако радиш?  Што не кажеш шта те боли, па да ти помогнем ако знаднем, или да барем и ја с тобом делим бољку твоју, само нек ти је лакша! ...  Кнегиња све ово гледаше и слушаше, па колико јој је јада задавало Кочино стање, толико ју је тешила помисао да јој после ње не ће Коча сам остати на овом свету, већ да ће имати верна пријатеља, да ће имати брата, који га љуби свом душом.  Од срца благосиљајући Мргуда прикри се она тако да је могла чути све ако би се Коча брату исповедио, а да њу и не спази.  Кочу јако дирнуше ове Мргудове речи.  Његово и онако разнежено срце јако к себи прими то да има на свету неко који га тако жарко љуби.  — Мили Мргуде, ни ја не знам шта је, а да ишта има ја бих теби казао.  Мене ништа не боли, ја сам онако исто здрав ко што сам и пре био, па не могу да се начудим шта је вама те мислите да сам болан?  Али Мргуд пе одустајаше од онога, што је намислио, па највештијим начином, што само најгори притворници знају, дотле је Кочу дотерао, да је хтео свиснути од бурних осећања.  Она слатка братска љубав занесе га, па није сиромах ни могао помислити да је то само у речима, већ загрли Мргуда па га братски притиште на груди ... али ... он се и у том часу највећег узбуђења, кад се човечијем срцу чини да ће мало одахнути ако ма коме повери оно што у себи крије, и у том узбуђењу Коча није ни речце казао, није казао; јер Србин љуби, жестоко љуби, али ћути..  Коча се истрже из братског загрљаја, који мајци његовој толико блаженства у ојађено срце улеваше, па похити свом вранцу, за часак опреми га, па га узјаха.  — Шта је то Мргуде, од кад се и ти приволи да јашеш? — насмехну се Коча кад виде како му и брат брзо опрема коња да с њим изјаше.  — Ја знам да ти волиш кад и ја уз тебе јашем па хоћу да ти учиним по вољи, јер нема тога труда, који ја не бих поднео за те! — тако одговори Мргуд па и он ускочи на коња.  Мати изађе пред њих да запита куд су наумили, а они се сагоше преко својих коња те је целиваше у руку казавши јој да хоће мало у шетњу.  Они су дуго јахали, разговарали се и шалили се, па и ако је Мргуд све те разговоре и шале наводио онако како је мислио дознати што је хтео; али се заман трудно.  Кад су се пред вече кући вратили Мргуд ни словца није више знао него кад су пошли од куће.  Од јахања, те најмилије његове забаве, беше се Кочи повратила његова румен у лицу, његове црне очи букћаху опет оним необичним пламом, који толико узноса даваше његову мушким лицу, и он беше опет онако леп, онако дичан као и пре.  Мајци задрхта срце од радости кад виде Кочу опет весела, па за то хиљаду пута у себи благосиљаше Мргуда.  А он ипак није клонуо од своје намере.  Кад би дознао шта је то, што Коча крије, њему би много лакше било да ради оно што је намислио, за то како дође а он смишљаше начине како да га искуша.  Он је најпосле из свега опхођења Кочина видео да је овај неку цуру замиловао, и сад је само гледао да докучи која је то.  У то му мајка каза нешто, што овај једва дочека па хајде Кочи.  — Знаш шта је Кочо?  Да идемо до вече на село. —  Коча га зачуђено погледа.  — На село?  А од кад ти поче ићи иа села? .... запита га смешећи се.  — Та знаш не бих ни вечерас ишао, али вечерас ће, кажу, бити код кума Милована неко особито село.  Кажу да ће овај наш особењачки сусед Драгомир да доведе своју ћерку, која никад није до сад излазила међу свет, и за коју светина толико булазни, да кад би човек и пола веровао било би много! ...  Како је било младоме кнежевићу кад му брат ове речи изговори, не може се исказати.  Њему се на један пут окрену кућа наопако, а у души беше тако потресен, да чисто хтеде полудети за оно неколико тренутака.  Дакле да је опет види? да се с њоме разговара?! ...  Али код свега тога унутрашњег потреса, да је ко други на место Мргуда покрај њега био не би ништа опазио.  Само Мргуд кадар беше разумети онај плам, којим сенуше соколове очи, само његово лукаво око беше кадро да разуме за што од један пут онако задрхташе усне у младића.  — Дакле то је? — премишљаше лукави Мргуд — добро кад сам дознао, сад знам шта ваља чинити! ...  Па онда навали опет на Кочу да оду на село; и овај пошто се још мало противљаше, на послетку пристаде.  Смрче се.  Ноћ је била тиха и лепа, а цела природа пупа лепоте.  Онај мирис, који ветрић доношаше с пространих и цвећем изобила окићених левачких ливада, оживљаваше све неком особитом милином.  По овакој ноћи пођу браћа на село са својом старом мајком, па како је Милованова кућа била скоро на другом крају села, то се Коча могао доста науживати ове лепе ноћи.  Нада, то једино осећање, које чини те човек у овим небројеним бедама живота не свисне од очајања, које и најнесрећнијег човека може по кадкад толико занети да мисли е је са свим срећан, то свето осећање владало је у прсима младога Коче, и он тако расположен гледаше небо, гледаше небројене звезде, премишљаше чудне, лепе мисли.  Он се није могао да начуди тој највећој сили која створи те небројене светове, па сваки упути куда је она хтела, није мотао да схвати зашто је то све тако.  Часом би зажелео да се вијне у та бескрајња небеса да види шта казује то вечно сијање и трептање, да види то највише величанство па да се у тој светињи изгуби, да га нестане!  И још многе, многе таке чудне мисли заносише његову велику душу, која беше за велика дела створена, којој овај живот беше мален, ово делање ниско, и која кад не имађаше прилике да се покаже у каким великим делима, где би засијала са свом својом сјајношћу, а она се узвијаше у небо, излеваше се у великим огромним мислима.  И Мргуд је мислио, много је мислио, само што његове мисли беху црне, као што му и ниска душа беше, па за то је он полако ишао упрвши свој поглед у црну земљу.  Али камо срећа да је погледао у небо, да је видео пун сјајни месец, да је видео оне мрке пеге по њему, па би се онда сетио што је слушао од старих мудрих људи за што је Бог на месецу насликао Кајиново убијство.  Ох, камо срећа даје к небу погледао! ... - -  А стара мајка премишљаше како ће развеселити свог Кочу, како ће га излечити од оног црног сета, па после мишљаше како ће то срећан живот, какви ће то блажени последњи њени дани бити кад удоми оба своја сина ...  Хеј надо, варљива надо! ...  У то стигоше своме пријатељу, који их прими што може бити боље; и уведе их у своју собу која већ беше скоро пуна гостију.  Соба беше истина мала, али скромно, лепо опремљена.  Пошто се кнегиња и синови њени поздравише с укућанима и гостима, уђе у собу лепушкато поличарче, па их послужи медљаном ракијом.  Кочина мајка погледа у девојче па у свог сина, и пријатно се насмеши, а девојка обори стидљиво очи к земљи.  Гости се почеше смејати а она побеже на поље.  Само Коча то ништа није опазио.  Он је јако занет био; али ипак да се не би опазило он приђе неким младићима, с којима се познавао и који једва дочекаше да с њим говоре.  На један пут се пронесе кроз госте:  — Ето старца Драгомира! ...  Лако се може помислити с каким су нестрпљењем и радозналошћу сви чекали да виде тог чудног старца, о коме се толике бајке разношаху као о каком виленику.  И заиста улеваше у сваког поштовање оно озбиљно лице старога витеза.  Његове црне очи сипаху јоште жестоку ватру, а све на њему беше тако значајно, тако тајанствено ...  У његовом ходу и држању беше толико поноса да сви гости, кад он у собу уђе, можда и нехотице устадоше да му се с поштовањем поклоне.  А млада Лепосава? ...  Њено појављење превазиђе свако надање, све гатке, које се беху разнеле.  Она безазленост не беше као у других девојчица, беше нешто више но што сељани умедоше и помислити, или можда им се то чинило само. -  Уз Драгомира с његовим јединчетом иђаше и стара нека тета, коју је старац као најближу сродницу за то к себи узео, да му ћерку упозна, уведе у свет, о коме она ништа скоро не знађаше.  Ја не ћу да досађујем онима, који ово ушчитају, само тим па тим, како се сваки који је угледао Лепосаву чудио и крстио, како је био занесен и опијен том божанском лепотом, па за то не ћу ни да причам како је сваког тренутка, у коме гости беху у једној соби с тим анђеоком, све више расло њино чуђење, јер ако кажем да им се учинио ваздух у соби много мириснији и слађи од како она у собу дође, да им се учинило да би њене очи у највећој тамници лепше светлиле од хиљаду свећа, ако то речем, не ће ми веровати, за то ћу да причам шта се даље учини, шта би с Кочом.  Коча је једва к себи дошао кад ју је угледао, јер он познаде оно лице, а и како га не би познао, та оно беше једино на овоме свету, он је познао онај слатки осмејак што јој се вечно на лицу блистао.  Тек што се мало од чуда повратио, а то је већ било прошло пола весеља, повика ђаволаста момчадија:  — Ех како ми је то село, кад се ни јастучић није играо! ... -  — Јастучић, јастучић! ... прихватише и старији, који хтедоше да се мало смеше и да се сете својих ђаволија у младости.  Девојке сакриваху једна другој главу у недра, као да су мрзиле на ту игру, али ипак игра се поче.  Коча, који је другдаш доста радо играо, сад се не би ухватио да није био занесен и да је могао мислити шта ради.  Он виде да се сви његови другари ухватише па му се учини да то тако мора бити, па за то и устаде; а свирац као да је знао како та игра у срце дира младе момке и девојке, извијаше што боље знађаше.  И Лепосава беше у колу, јер и ако је она вечерас први пут изашла у друштво, опет је њу брзо тетка научила свему што јој ту у друштву требаше, а ништа није лакше него женско чељаде томе научити.  Њој се то чудно учинило, што свак живи у њу гледи, па се окрену првоме момку што се до ње ухватио беше, те га запита:  — Бога ти брате, за што ме сви гледате?..  Међу тим дође јастучић њој у руке.  Свако с највећом радозналошћу очекиваше да види, пред кога ће клекнути Лепосава, то јагњенце које не зна ни какве враголије, сваки је мислио да ће је њено чисто анђеоско срце научити.  И несу се преварили.  Лепосава узе јастучић па ни мало не премишљајући, само погледа по колу, па са свим весело притрча Кочи, спусти предањ јастучић и клече с једне стране на њега, а Коча ни сам не знаде како се спусти на другу полу јастучића, а још мање шта се учини с њим кад пољуби она румена усташца, из којих га задахну неки божански дах, нека милота, за коју речи нема ...  Ох јастучићу! ....  Како је страшна твоја сила! ...  Гости се зачуђено погледаше кад су видели како место веселог кикота, који обично крунисаваше сваки пољубац на јастучићу, место тога кикота и задиркивања сада беше глуха свечана тишина.  Као да свакоме заповедаше нека вишња сила да поштују најсветије осећање људско.  А Драгомир?  Кад он виде шта му учини шћерца, сену му пламенита љутња у оку, и прошану полако шкргутнувши зубима:  — Та зар ни један момак није лепши од њега? ...  Зар је морало бити да први пут пољуби сина мог највећег крвника! ...  Један ђаволан, коме се ни мало не допаде ово ћутање и замишљеност, и коме више беше до весеља него до анђеоске лепоте, поче тихо али тако смешно певати „Свети Боже! ...“ да сви прснуше у смех заборавивши оно, што их тако тронуло беше.  Драгомир је хтео свиснути од муке кад угледа да му шћерца то вече и у другим играма и шалама показиваше колико ју је занела лепота Кочина.  Он је страшно мрзио на покојнога кнеза, па та страшна мржња пређе и на сина, зато му се учини да је грдно погрешио што је младо своје јединче на село довео.  Али опет он је био тако стари лисац, да је ту љутњу сакрио од свију гостију, само није могао од Мргуда, који је нарочито на то оштро мотрио, јер је одмах у почетку села опазио шта бива у Кочину срцу.  Мало доцније пошто одиграше мачванку, певао је слепи гуслар красну песму од цара Лазара, певаше је тако слатко и од срца, а гусле тако тужно јечаху, да му се свака реч свакоме морала учинити горком сузом ...  Драгомир уграби ову прилику да оде, па се учини да му тужна песма зададе толико јада, да није могао више да слуша, већ се диже па на кратко опростивши се оде, и одведе своју красну шћерку.  Кочи нигде више не беше станка после оног пољупца на дивном јастучићу.  Нигде, нигде чињаше му се немаде зањ станка, нигде мира.  Једно јутро не затекоше га у соби, и ако синоћ легао беше, и на мах су се сетили да га је лов тако рано измамио.  Да л ’ је заиста кнежевић у лов изјахао, то ни он сам не знађаше, јер он сад ни за што није знао осим за неко младо божанско девојче, у кога беху тако црне очи, тако румена усташца, и тако лепо дице! ...  - Он је само бесно јурио свога вранца као да хоће измаклу срећу да стигне.  Он је био толико занесен, да ни опазио није како васцели божији дан пројаха, како је дошао до под Јастребацпланину; он беше толико заборавио на овај свет, да не осећаше ни глади ни умора.  Њега је засићавала помисао да је Лепосава, да је тај анђео, та најлепша девојка на свету његова.  А зној од умора, који му капаше с поносита чела, утирало је сећање на божанске тренутке, које му скоро донесе једно вече, које га расхлађиваше као какав најслађи ветрић у пролеће.  А да је и најмање знао шта око њега бива, он би видео скромну црквицу варваринску, видео би колико је далеко отишао, па би се вратио кући.  За то он иђаше све даље ни на што не осврћући се, не гледајући што неуморни вранац сад се једва мицаше ...  Ади није ни чудо.  Ни броја не беше од неко доба данима, што их Коча тако проведе.  Кочу јако у срце дираше лепо тихо пролетње вече.  Оно једино беше кадро да га тргне из ове велике занесености, која га обузела беше.  Кад стиже кули Тодора од Сталаћа, о којој ће ти сваки гуслар из Поморавља чуда испевати, онда опази Коча да се и на високу планину пред њим и на пространа поља иза њега спушта најлепше вече како само у пролеће и у јесен бити може.  Кнежевић одмах сјаха, пусти вранца на траву, па стрча да се напије бистре хладне воде из слатког сестринског загрљаја српске и бугар- Мораве, које тако дивно ромораху испод старе срушене куле, као да причаху коју од оних чудних прича што се о њој разносе ...  После се попе преко силног нагомиланог камења на највишу стену што још остаде од дворова чувенога војводе, седе на мекану зелену траву, која беше по њој израсла, па тако уживаше, одатле се услађаваше красним вечером.  Пространа, недогледна китнаста поља како сте лепа!  Како сте кадра и најнесрећнију душу поутешити својим цвећем, својим жутим класјем, својим накитом од сребрних поточића, својим небројним питомим стадима што по вама пасу!  Како ли сте дивна кад вас обавије тај сјајни танахни вео од румених сунчевих потоњих зрака! ...  Полако се спушташе тиха црна ноћ, полако неосетно обгрљаваше поља као како тихо тужно сећање кад стане да обузима срце човечије ...  Што тиша беше природа, то лакше могаху допрети до Кочиних ушију оне лепе песме што се разлегаху по околини.  Ох, красна српска земљо, та ти си врело од најслађих песама, ти си шумица, у којој су сами најмилотнији славуји! ...  Из далека се чујаше како по друму шкрипе натоварена кола, а тамо опет чујеш лајање сеоских паса ...  Мало час кад попрестану песме чујаше се какав леп женски глас где довикује брацу свога из поља, а одзивљу јој се бели јагањци својим срећним блејањем и својим звонцима.  А кад се и то све утиша чујаше се из даљине потмуло клопарање каке воденице, или се наш Коча загледа у каку румену ватрицу што се тамо далеко светлуцала као каква звезда ...  Кроз мрак промицаху тихе реке, красне Мораве, оне непрестано шуштаху, вазда причаху и никако не могу да испричају ту дугу красну причу ...  И Коча ју је слушао, па му се тако лепа чињаше да би је до века слушао, само кад би крај њега била мала вила, красна Лепосава ...  Сад, кад му млађано срце беше препуњено милином, кад беше опијено лепотом природном, па кад се овако опоменуло Лепосаве ... онда је тек осећало како су слатка уста њена, онда му се она у памети учини хиљаду пута лепша.  Ако би случајно погледао над собом, морао би се мало тргнути ...  Иза њега се уздизаше планина чак до неба ...  Стара ћуталица тако страшно у ноћи изгледаше са својом густом тамном шумом да би сваки слутити могао како она у себи страховиту тајну крије ...  Намах му падоше на ум оне силне бајке што их као дете слушаше од мајке своје о страшноме Јастрепцу.  Али он не хтеде да мисли о тим причама, у које ни мало не вероваше, не хтеде њима да квари оно сретно стање, у ком беше због уживања тако дивна вечера, па зато сиђе с развалине, намири свога вранца, који га оним чисто брижним рзањем тражаше, па пошто га веза за једно дрво, простре своју кабаницу на густо мирисаво биље и леже да отпочине.  Али он прилично дуго не могаше заспати.  Пред њим се уздизаху развалине од кула и дворова Тодора од Сталаћа што тако чудно изгледаху обасјане бледом месечином, и њему се не могаше да не мисли о том несретном војводи ...  Он се сети оне песме што пева како је жалосно погинуо војвода Тодор, па се даде на жао младоме кнежевићу, жао му беше злосретна јунака.  Али мало по мало мењаше он те сетне мисли, па премишљаше о себи, о своме злату ...  Да л ’ знате како је то слатко кад се човек успављује најмилијим надама, најмилијим осећајима, сећајући се најмилијих својих? ...  Тако је заспао Коча.  Тишина је све већа постајала.  Осим шуштања горе, и осим ромора Моравиног ништа се више чути не могаше ...  Беше као што бива у по ноћи.  Коча је снивао, страшно, чудно снивао ...  Учини му се као да још гледа у развалине, па као да на један пут кроз гомиле од сурваног са зидова камења угледа где се нешто црни.  Погледа боље кад оно угледа нека црна гвоздена врата.  Таман он мисли и чуди се од чега би то врата бити могла кад се врата страховитим шкрипањем отворише и из њих изађе неки црн створ налик на човека, па пође к њену.  Кад изађе из сенке од зидова, и кад паде нањ бледа сенка месечине, угледа Коча црна стара калуђера где му се кашљуцајући и поштапљући се приближаваше.  У њега беше бледо испосничко лице и оштар поглед ...  У сувоњавој леваци бројаше бројанице, а бела коса посребрњена месечином дивно му се спушташе по црној мантији до појаса.  Кад дође до Коче он стаде, па промуклим гласом рече му:  — Не бој се сине!  Устани па ме чуј! ...  Коча се покораваше.  Он устаде и смерно чекаше даље заповести.  — Немој се ни мало чудити — говораше стари слуга божији — што ме овде видиш, још мање ономе одакле изађох.  Ја у једној црквици под земљом станујем вршећи заповести силних заповедница над Јастребом ...  Овде ућута, па прокашљавши се мало настави:  — Чуј ме синко!  Ти си најсрећнији од свију смртних, ти си постао љубимац мојих моћних господара, који су ми и заповедили да ово сад к теби дођем па да ти то кажем, и да те к њима упутим.  Синко, послушај моје речи.  Мало даље од овог смиљаника, на ком се разговарамо, има у трави заметена стазица која води у планину, и која ће те врло брзо одвести тамо где треба, и где ће се сав благосов божији на тебе излити, као што ти га и ја недостојни слуга његов дајем ... и пошто је благословио младића, нестаде црног калуђера.  Коча се трже иза сна па се кршћаше и чуђаше како је то чудан сан био.  Још таког не бејаше уснио.  Погледа око себе свуда мирно.  Вранац бејаше онде где га је везао, и нигде не може никака трага опазити.  Погледа у небо, и учини му се по звездама да је по ноћи давно прошло.  Више му се не спаваше, а овамо га је непрестано копкало оно што је чуо од калуђера у сну, па пошто се мало размислио скочи с кабанице, огрну се њоме, јер му беше прилично хладно, па пође као од шале да тражи ону стазу, за коју му калуђер рече да води у Јастребац, и — на највеће своје чудо нађе је ...  Он стаде неколико тренутака да промисли хоће ли не ће ли поћи стазом.  Кад је видео да му се ништа рђаво догодити не може, и после ако угледа каку опасност он се лако може вратити, а на послетку и онако не ће далеко већ мало да прогледа па да се врати, јер са зором треба поћи кући; јер је знао како се његова мајка сад зањ брине.  Промисливши дакле добро све то он се пригрну још боље кабаницом па пође стазом ...  Путем виђао је Коча много лепих положаја, којих је тако пуна српска земља, које она показује жељном оку и у питомим драгама и у каменитим бреговима.  Али све то, и те страховите стене што ти се чине е су стубови на којима небо стоји, и те дољице окићене цвећем и травом што у оним суморним стрменима изгледају као осмејак блаженог девојчета у сред туробних лица озбиљних старица, и ти непрегледни амбизи, којима нигде страховита краја нема, све то беше Кочи врло обично.  Он је скоро и одрастао лутајући по таким околинама, па за то га то толико и не заношаше, и за то ни мало не застајкиваше код њих, већ се све већма пењаше у гору.  За мало, и он се попе на један вис.  Случајно омаче му се поглед низ планину, и како га дарну у срце оно што угледа испод ње!  Сјајном месечином осветљен, а тихом ноћи уљуљкан, спаваше у дољи питоми Крушевац, красно место, у коме је свети кнез живео и владао ...  Као што пламен за час обузме све докле се прострети може, тако на један мах обузе нежно Кочино срце црна туга ...  Како беше погледати ту варошицу, која је ретко и у сну срећна, у којој сад зверје господари, и своју зверску ћуд врши! ...  А ту на том истом месту, за времена српске среће, кад Србин слободан беше, ту је цветала свака срећа и задовољство; ту цароваше цар српски, ту шетаху по царском двору, коме сад ни трага Турци не оставише, славни јунаци српски, честите војводе и остала господа српска ...  На место свега тога сад се ту шири бесни муселим са још бешњим јањичарима ...  Ту на том истом месту живљаху слободна браћа српска, срећна и задовољна, а сад на том истом месту пишти кукавно српско робље у тешким томруцима ...  На послетку, по оним пољима вијале су се онда свете заставе, злаћани крсташи страховите српске војске, од које је зазирао сваки крвник слободе и хришћанске лепе вере, а сад, ох, сад је свуда пусто ... пусто ...  Таке мисли преламаху се у Кочи кад му поглед паде на Крушевац ...  Њему беше тешко око срца, учини му се хоће издахнути ...  Тако му је тешко било.  За то скиде калпак, клече на стену да у смерној молитви одлане срцу своме, али осим побожне молитве, он се у души страховито Богу заклињаше, да ће само за то живети да ради да се избаве браћа његова, да се избави србадија од црна робовања, заклињаше се да ће за то погинути ...  Тек што заврши ову најсветију заклетву, а иза њега зачу се дивно божанско појање ...  Песма беше дивна, али оно што више заношаше Кочу од песме, то беху гласови, који је певаше, ти гласи беху исти Лепосавини.  Коча се осврте, али ништа није спазити могао, само је песму све лепше и лепше чуо, и то однекле с више ...  Можда певаху анђели на небу славећи Бога? ...  На послетку сети се младић да то мора бити на оној вишој стени, која се више ове, на којој је стајао, подизаше, па за то се брзо попе на њу да би видео шта је.  Али кад се по стрмој стази попео горе, укочи се као да се скаменио.  Тамо беше простран леп равањ, окићен најлепшим зеленилом, и на њему таласаше се коло од девојака, таласаше се тако дивно као и песма коју играчице певаху.  На први поглед познаде Коча да то не беху обичне девојке, које му не даваше мислити необично доба и место, не могаше мислити рад оне чудне игре, коју играху и каку он до сада ни чуо ни видео није, не могаше мислити рад оног необичног одела од неког белог платна сјајног као ватра а бељег и од снега.  Он не зна да је игда видео у цуре или жене онаку косу, која се лелујаше до земље, онаке венце од цвећа, које чисто згорева у руменој боји својој, који им се преко прсију прелевају као дуге преко неба ...  На послетку не могаше мислити да то обичне цуре или каке сељанке беху рад ... рад оне зрачне лепоте, која им се сија на лицима, и која беше тако необична и чудновата, да кад им се коло тако обрташе, да је Коча разговетно више таких лепота видети могао, онда је он узалуд гледао, јер ништа од силног сјаја разазнати не могаше, само што му се учини да свако то божанско створење има суште лице његове дивне Лепосаве ...  Оволика лепота тих необичних играчица, коју он не могаше у себе да схвати, коју не могаше да разуме, и нехотице подсети га на оно, о чему он синоћ силом не хоћаше мислити, о чему је много слушао од своје мајке, која му често причаше о чудесима у Јастрепцу, сети се и задрхта ...  Он беше нагазио на вилистан, на вилинско коло! ....  Тек што је ова муња сенула преко мутног неба његове душе, а виле опазише да је грешни смртник гледао њихову божанску игру ...  У тренутку би заповеђено једној да накаже грешника за дрскост његову, а оне све зачас развише своја сјајна зрачна крила, која им под дугом косом сакривена беху, па неке прнуше сјајном небу, на коме се баш онда дан од ноћи дељаше, а друге одлетеше, к својим горским потоцима, где ником не беше приступно и где оне становаху.  Све се ово у часу згоди и Коча само спази како једна вила што остаде извади из недара неко сунце — шта ли — он само опази где нешто сену, и — он више ништа не виде.  - Млади кнежевић беше мртав ....  Страховита вилинска стрела згоди му честито срце његово ...  Тако страховите беху лепе виле, јер оне не хоћаху да и један смртник може казати како је видео вилинско коло, како је видео њихова лица ...  Сиромах младић није се ни тренутка мучио, као треском згођен пао је одмах на истоме месту.  Глава му се завали с онако још отвореним очима, које као да се и у смрти не могаху начудити чуду од лепоте, што им својом сјајношћу смрт зададе ...  Јуначке руке његове, којима мнидијаше јадник убијати крвнике своје и слободе браће своје, без икакве снаге лежаху сад разбацане по росној трави ...  А из срца, које тако жарко одушевљаваху најсветији људски осећаји, из тог чистог српског срца тецијаше бистра и румена крв његова као црвен поточић преко мртва и непомична његова тела, као преко хладне стене.  Он беше мртав ... мртав ...  Јадни младићу, шта ти донесе твоја налетна нерасудност! ...  Сад вила распусти своја сјајна крила да се узвије у ваздушни свет сејама својим, које се још као звездице бељаху у зраку, али у тренутку кад полете, погледа још једном бледо мртвачево лице, које у оној бледоћи, и онако лепо много лепше изгледаше, и учини јој се да је на њему нешто опазила што јој се учини страшно сродно.  То беше Кочино осећање спрам лепе Драгомирове јединице, које му на лицу јасно изречено беше, и које не би кадра ни смрт да истре ...  Вила полако опет се спусти над мртво момче, убриса му младо лице мирисавом косом својом, па га дуго гледаше ...  Да је Коча још жив био, он би чуо ове речи што их тихо шапуташе вила:  — То су оне велике црне очи, оне јуначке веђе и мали гарави брчићи, то су они исти пламени образи, она слатка уста, то је оно лице, о коме ми моја мала Лепосава толико прича ....  Јадно момче ....  Тако збораше вила, па је на један мах нестаде, као што нестаје оних звезда што прелете преко неба па се угасе.  Али не потраја дуго, а вила се опет врати носећи у руци лековито вилинско биље.  Одмах клече крај лепе жртве, покри му оним биљем рану на прсима, из које још истицаше крв, и коју беше начинила отровна вилинска стрела, и она се наже нањ па му лако љубљаше побледеле усне ...  Што више обасипаху ови вилински пољупци хладна мртвачка уста, што се више простираше по укоченом мртвом Кочином телу божански дах од тих пољубаца, све се више повраћаше живот у њега.  И док рана на срдашцу под чудотворним биљем зарасте, дотле синуше оне црне очи опет оном младићском ватром, дотле се поврати у пуне Кочине образе њино руменило, а његове уснице под вилинским пољупцима задрхташе ...  — Он је извидан! — радосно се пљесну рукама бела вила.  Коча устаде као после кака тешка спавања, протре очи, па кад пред собом угледа вилу, а он као да се сети шта је с њим било, за то паде пред њу на колена и склопивши руке хтеде да јој благодари, али му она не даде да говори:  — Младићу — рече — ти си спасен од очевидне смрти, а то за то што ми те беше жао млада и зелена, па си зашао.  Али пази од сад, јер у свету можда не ће у свакога бити сажаљења.  А сад за ово захвали Богу великоме!  Коча само подиже очи к небу, али ни једну реч није умео да изговори.  — Чуј ме даље Кочо! ... продужи вила, а Кочу прође језа кад чу да му вила име зна — ја сам те веома омиловала.  Би л ’ ти мене примио за своју помајку, као што бах ја желела да ми такав срчан јунак буде посинак? ...  Кочи се чисто учини да ће од радости да занеми.  Он брзо прихвати њену белу нежну руку коју му она пружила беше, пољуби је жарко, а она њега у чело па рече: -  — Да си ми срећан, дуговечан и благосовен сине мој! ...  Коча је опет пољуби у руку, и тим се сврши света српска тајна.  Помајка Кочина саветоваше га како треба као поштен човек да живи, казиваше му да не жали јурнути и у највећу страхоту за добро браће своје, јер у највећој невољи она га не ће оставити.  - После тога раздрагана вила још га је нешто запитала.  — Сине Кочо, кажи ми најватренију жељу своју да ти је испуним, да ти покажем колико те милујем! ... -  У овом одсудном тренутку други би се мислио да л ’ би славе, да л ’ би небројена блага искао, или друго како благо, које му је срцу тако исто мило; али Коча није ни мало размишљао.  Истина он се сетио дивне среће, коју би уживао кад би красна Лепосава била његова љуба, а овако не имађаше за то никаке наде, јер га је стари Драгомир страшно мрзио: али он није то захтевао.  — Мајко — смерно склопљеним рукама мољаше млади јунак — слатка мајко, ја само то од тебе просим, да ме укрепиш те да не клонем у страшном послу, који сам намислио радити, укрепи ме да не клонем кад станем ослобођавати србадију из ропства! ....  Младићева глава клону на прси а на вилином лицу засја небеска радост.  Она се не могаше задржати да га силно не загрли и на своје груди притисне.  — Сине — у највећем заносу од радости шапуташе вила — ти си достојан унук Марков.  — Па онда клече вила те склопивши руке као да ће се Богу молити, шапуташе:  — Побратиме Марко радуј се!  Завет што си ми га на самрти дао ево хоће да се испуни.  Радуј се, Србадија ће опет да буде слободна! ...  — Па онда опет загрли Кочу.  — Јуначки ради, слушај свагда честито срце своје, па се не бој, света ће се намера твоја испунити.  А за толику твоју племенитост, коју сад показа, ево ти се заричем:  Диван један јунак, који је у свему вредан тебе, биће ти побратим; а најлепше девојче на свету биће ти вереница! ...  Сад и теби треба да се одмориш после оволиких чуда и мука.  Спавај, и немој се чудити ако се пробудиш на истом месту где си оставио пламена вранца! ... —  Зора још не беше зарудела, али је на небу већ трептила она његова јасно љубичаста хаљина, у којој дочекује зору, кад се Коча пробудио на својој кабаници, која сва беше мокра од росе као и његове хаљине.  Он се побожно прекрсти, устане и погледа око себе.  Вранац га поздрави веселим рзањем, а по шуми се орила славујева песма.  Каква беху та чуда?  Да то све не беше сан? ...  Коча није смео више да о томе мисли, ту му се чињаше вртоглавица, у којој се бојаше да ће памећу преврнути, па зато се ману свега, и слушаше како лепо звони кроз рану тишину мало звоно сеоске црквице на јутрењу ...  Још оне ноћи кад се Мргуд вратио са села није имао мира да спава.  Једва је чекао да сване па да одмах почне вршити што се у пакленом срцу његову тако дуго кувало.  У јутру тек што је устао, дође му мајка врло брижна.  — Синко Мргуде, Коча опет тера своје! ...  Мргуд је то једва дочекао, па за то као уплашено прихвати.  — Шта рече мајко? ...  — Кочи није добро сине.  Јутрос је опет некуд одјахао ...  Мргуд се начини веома замишљен, па после се на један пут трже.  — Не мајко, то ни по што више несме бити.  Ако још мало тако устраје, доћи ће сам себи главе — А сад морам похитати да га што пре нађем и вратим ... јер — и овде се потруди да се начини као човек, који Бог зна каку тајну познаје — да ти знаш куда он иде! ...  Таман хтеде кнегиња да га пита кака је то тајна, а он брже боље стаде се спремати и говорити.  — Махни се тога нано, овде је сваки тренут страшно скуп.  Он је можда већ ... ох Кочо једини брате мој!  Тужно уздисаше притворник, па брзо узјаха свог коња и откаса путем, који вођаше скели, а остави јадну кнегињу у страшним бригама.  Мргуд је брзо стигао Морави, још брже се превезао у Ћуприју, па се упутио светој Раваници.  За то време мућаху се по његовој глави многе мучне мисли.  — Мирко мрзи Кочу — премишљаше он — ја сам видео својим очима оно, рад чега ће он нањ страшно мрзити док је год жив, а ... а и ја нешто тако имам ...  Зашто је бајаги он бољи од мене?  Зар што је луђи па не жали живот ни колико две паре?  Такав јунак могао би ја бити само да ми Бог није дао памети ...  Или зар што је личнији на оку?  Ех чудна ми посла!  Да и мене не мрзи онако детињасто китити се, баш бисмо се могли мерити.  Та ни у чем, ни у чем није бољи од мене, и ако сваки каже да јесте.  Та он је само угурсуз, кукавица ...  Па како је бенаст ...  Та ја морам да га мрзим ...  Тако премишљајући беше Мргуд већ стигао до Сења, па кад то угледа он поче лакше ићи, и добро гледаше да не ће гдегод опазити свога пријана Мирка.  Кад беше на сред села, а он га угледа где пред кућом оправља кола, па се у то беше тако задубио да не би ни опазио Мргуда.  Али овај сад разигра коња па кад стаде звекетати сребрни такум на коњу, Мирко подиже главу да види какав је то бињеџија.  Кад га угледа претвараше се да му је неверица:  — Бог и душа мој прико!  — Здраво Мргуде љубазно га поздрави Мирко, па пође ближе к њему.  — Здраво, како ти Степановићу! — одпоздрави му онај исто тако, па се саже с коња те се братски пољуби с њиме, као да се нимало не сећа како га је у Црном Врху осрамотио.  Ту се после разведе пријатељски разговор, из кога Сењанин дознаде да Мргуд бајаги намерава у Раваницу, па га свакако одвраћаше од тога бар за сад, него да остане који дан код њега да се мало прочасте, па могу после заједно у Раваницу, а до ње нема више него сахат.  Мргуд се из прва нећкао, али кад пристаде видело се да је то једва дочекао.  И тако остане он код Мирка, где су се ваљано веселили.  Између осталих пријатељских разговора започе од један пут Мирко:  — Збиља и не питах те пријатељу.  Шта ти ради брат? ... —  Мргуду се учини е му грану сунце кад овај сам поче о ономе, што је он најволео.  На ово питање он се намргоди, и учини се да га је то страшно увредило:  — Не знам.  Ја за таке људе не разбирам. —  Чудо што се мисли ова два младића тако подудараху, да је реч једнога била читава срећа другоме.  — Управо да ти кажем — поче опет Мирко — мени се онај твој брат не допада! ... —  — Шта не допада, прихвати живо брат Кочин — шта не допада?  Треба да га мрзиш, да га презиреш као сваког угурсуза и будалу.  Молим те помисли, сети се, како си хтео главу да изгубиш у Црноме Врху рад његове лудости и пакости! ... —  Степановић поћута малко, па онда пружи Мргуду руку, коју овај једва дочека, те се срдачно руковаше. -  — Мргуде, ми треба да будемо побратими.  Ми смо рођени да један другоме будемо верни пријатељи.  Што један помисли; то и други већ зна, што један осећа, то други већ исказује једно исто љубе обојица а што један мрзи то и други мрзи од свег срца! —  И заиста тако беше, они се побратише.  После опет продуже своје разговоре, који им тако мили беху.  — А баш је штета — рећи ће Мирко — што ће код онако лудога Коче пропасти све имање и богаство што остаде од покојнога кнеза! ...  — Бога ми право велиш, и би одавна он све то прошћердао, да ја несам скљанао и чувао! ... одговори му побратим.  — Опет, опет, куда ћеш ти сам на све стране.  Већ знаш шта побро, треба га уклонити да не убија срећу многима.  Он ће на послетку дотерати да честита кнегиња проси па да се хлебом храни! ...  — Ох, ти си благодат божја!  Ми бисмо велики севап учинили, кад бисмо га смакли с овога света да не срамоти славну кнежевску родбину, и да је не упропашћује! ...  Сад мало ућуташе, док тек Сењанин:  — Јест, ал ’ како ћемо? ...  — Убити га не смемо, јер овај везир прави је угурсуз баш као да му је брат.  Би нас обојицу утукао.  Већ ми треба штогод да измислимо, како ћемо га се отарасити а да нико и не сања да смо ми ту помешани.  — Већ лако ћемо, само кад се знамо.  Од сад треба обојица да пазимо на што он ради, па један другоме да јављамо! ...  Пошто су се сити наразговарали, и пошто је Мирко свога побратима добро угостио, опрости се овај да се кући врати оставивши се пута у Раваницу.  Баш кад једном ногом стаде на бињакташ сети се да нешто не каза свом побру,  — Збиља, ово сам заборавио да ти кажем, а не ће бити сгорег да знаш, Прочачкао сам да је Коча веома заволео неко девојче Лепосаву!  Мирко се чисто изгуби од радости.  — Истину ли велиш?  — А што, зар је то тако важно? — запита Мргуд бајаги не увиђајући у томе каке важности.  — Та кажи ми само чије је то девојче? —  — Неког наџак-чиче Драгомира из нашег села.  — Је ли доиста лепа? —  — Као уписана ... —  — Е — са свим задовољно усукиваше Мирко оно неколико чекињастих длака што му беху на место јуначких бркова — е сад буди_без бриге.  Само мотри шта ћу ја из тога да исплетем.  Само гледај! ...  Побре се још једном ижљубише па се растадоше.  Ледно јутро освану београдски везир мртав пред вратима градске барутане Ружице.  Ово је пукло као гром по срцима несретне Србадије, која тек што беше мало главу подигла, мало живахнула у слободнијем зраку, под управом овог првог човечног Турчина ...  Ал ’ ко зна да л ’ је и то Турчин био! ...  Јер ево шта се збораше по димним каванама турским, кад се зачуло да је везир убијен.  — Алах ил ’ Алах!  Нека је благосовен Бог, и нека се вечно слави име јединог пророка његовог! — благосиљаху седе хоџе и дервиши срчући арапску каву.  — Правда се опет навршила! ...  — И зликовац је ухваћен! — додаваше други поред другог ког стиха из корана.  Мало по мало прелажаху они из бунцања на саму ствар.  И многи, који још не знађаху на чему је ствар, мољаху да им се приповеди, док ће један имам започети причу, али да би већу важност својој приповетци дао окрену турски као што је он мислио:  — Валах и билах кардаш ево како се десило.  Саали Бег - Мујагић, што но је родом из Зворника, не може више бива оћима да гледа покор што се ућини од дина и имана.  „Е бива — реће ми једноћ — овај везир бацио је и сарук и рз (образ) под ноге.  Нити слуша цара ни муфтије.“  — Овде имам прекиде причање па повуче два жестока дима из свог као песница ћилибара, и два гутљаја каве, па онда на тенани продужи своју причу:  — Ефендум бенум брате ми си мој! реће ми Саали Бег-Мујагић бива ово се ћудо и паћариз не море дуље трпљети.“  Е бива рећи ћу му ја на то, а шта ћеш му?  ЕФендум бенум сила Бога не моли бива, па шта ћеш му де?  „Валах и билах ја ћу му доћи хака“.реће он бива.  Турци изјављиваху своје чуђење мумлајући неке неразговетне речи, из којих се само чути могло по које „Алах!“, и вртећи главом, или гладећи своје браде.  — Ама зар то рекао Саали Бен-Мујагић?.. не вероваше једна јуначина, која тако што не би веровао за другога осим за себе.  — Јест бива то рекао исти Саали Бен-Мујагић из Зворника ље!  Ене га бива жива ... хм! — срдито увераваше стари имам, који беше ражљућен, што се његовој причи не верује.  — Батали Ибро де! — утишкиваху Турци прзницу, који је баш имао вољу да се вечерас с ким год свади; па се онда обрнуше старцу — Шта би даље ефендум?  — Е бива, шта ћу вам више дуљит лакрдију — настави он достојанствено — брате ми си мој драги, што рекао Саали- ага то је ућинио бива.  Он се пришуња покрај везира бива те уђе за њим у они безистен што ли је, ђе но је бива, брате ми си мој, сад ђебана, а он га ни опазио није бива.  Кад тамо кардаш бенум, а оно везир ђаурски клања бива, јере је та ђебана ефендум бенум некада ђаурска Ружица била ...  Обично имам тако по мало застајкиваше у својој причи да би дао времена онима што га слушаху, не би ли се они дивили његовој речитости, и заиста после сваког тог почивања није изостало по које „Алах ил ’ Алах! ...“  — Кад бива он то угледа, он бактише и кидише те примлати ђаурског пса! ...  Чича смешећи се засукиваше свој брк гледајући какве силе имаше његова прича.  И заиста зачуђено шапћући мудре коралске изреке разилажаху се обично Турци из својих кава после сваке овако чудне за њих приче. —  Исто онако као што се при наступању овог убијеног везира скупљаше раја да се заједно обрадују и развеселе, тако се и сад ноћу при јасној месечини могаху угледати многе гомилице, само што им се на лицима могао познати највећи страх и сумња место пређашње радости.  Неки се договараху где ће да испосакривају своје сјајно оружје, за које су знали да ће им га до који дан поотимати, како би га у невољи сви скупа зграбити могли да се бране.  Други опет стараху се да остале драгоцености које је за ово неколико година свак слободно носио склоне, а трећи се разговараху о јадима и страхотама које тек што се несу просуле по кукавној српској земљи ...  Неки опет:  — Бог да му душу прости јаднику, он је био анђео по Србе и по сваког поштеног човека! ... захвално се сећаху свог доброг везира, кога тако кукавички смакоше.  — Ала народе чудна удеса! ...  Он Србин, па се потурчио само да својима добро чини, постаде везир, па и опет, опет му дођоше главе! ...  — Боже благи што ти је суђен часак! ...  — А Бога ми браћо, да сам се тамо десио, имена ми божјега не бих жалио подметнути своје прси да онај крвников нож не дође до оног најпоштенијег срца! ...  — Е мој брале, па да је вас двадесет стало предањ, и да је стрела оли зрно из пушке пролетело кроз све вас; никоме не би ништа било до ономе коме је дошао суђен часак! ...  — Божанство је то брате, није шала! ...  — Јест богме божанство, ја! ...  И сељаци кад изговараху на своја уста ову свету реч, свагда се скромно кршћаху.  Друге опет гомилице овако зборише:  — Тешко нама браћо, Сали Бен - Мујагић, убица нашег доброг везира стао је на место њега! ...  — Ох покора, што ће се од нас да чини! ...  — Ама је л ’ то истина човече? ...  — Кажу људи брате.  Турци не могу да га се нахвале што им је скинуо с врата халку, које их је притезала па несу могли живети како су они хтели, и за то га начинише везиром, а цар, веле, мора му послати берат на везирство па још и три туга, што је тако јунаштво учинио! ...  — Ама не ће бити тако — сумњаше други — мени казиваху људи да се он не смеде примити везирства, већ да је постао ћаја- паша уз новог везира! ...  — Е веруј! ...  — Тек свакако по нас наопако, јер и тај везир чији је он ћаја, ље није бољи од њега, а ако и јесте мора све онако радити као што му ћаја хоће, јер за час може проћи као наш добри везир, Бог му дао у рају насеље! ...  А шта мислите како изгледаху лепа и питома села српска, што у потоње време тако живахнула беху?  Пуста, страховито пуста.  Нигде живе душе неси могао видети осим по ког рајетина, који с обореном главом — као да се стиди имена свога — промицаше кроз пусто село у поље да на њему као мрав ради, па да с чемерним знојем једва толико за се заради колико да исхрани сиротињу своју.  Нигде, нигде више неси могао видети срећна осмејка да благује на лепушкастим обрашчићима веселих девојчица и невестица, јер неси могао ни њих видети.  Оне сакрише своје лепоте у мрачне кућице, у најмрачније кутове, где нигда не ће видети сјајнога сунца, нигда оног божанства што се зора зове, што га лепо вече кажу ...  Сакрише се да увену оне ружице на обрашчићима, да усахну они пупољци на слатким нељубљеним усташцима, да оседи она врана коса немилована, јер да се те лепоте само помоле па ето у кућу кише од самих громова ...  Ох, па зар више никад да не јече по зеленим луговима нежне песме из славујских девојачких уста? ...  Бог зна да л ’ ће икад више ...  Та зар нигда више да не заигра дивно коло, да се не проведу сјајни сабори код светих српских богомоља? ...  Никад више ...  Па ...  Аох ...  Зар никад више да не заблиста у србињској руци сјајно оружје никад на његовим поноситим грудима злаћене токе? ...  Дај Боже, али мрко, тешко ...  Такав покор почини онај црн глас што као отровна олуја хукну па окужи сву красну српску земљу ...  Како мало живахнуше Турци, добивши опет слободу да могу радити што им ћеф заиште, не гледајући што ће то тренуће свирепог њиховог задовољства унесрећити и ојадити хиљаду људских ерца, — од то доба са свим друкчије оживе и београдски Багдат, београдски Дорћол.  Чисто лепше певаху хоџе са својих мунара, с већом милином долажаху правоверни на своју ужасну ал ’ по њих свету молитву „Алах-ху!“  Па и сама весеља севдалијских османлија беху сад лепша.  Хајде само да уђемо у ову каваницу, коју с поља ките красни асмалуци, који својим зеленим лишћем, својим зрелим китнастим плодом рекао би осмејкују се као како девојче што својим осмејцима и својим ђаволастим погледима свако срце придобити може; који ките најлепше клупе од мирисног ораховог дрвета, на којима кад правоверни узме абдес чини му се у седмом је небу, и који те рекао би својом лепотом маме ...  Само да уђемо у ту каваницу па ћемо се о томе уверити.  Око оџаклије, на којој букћаше ватра као како страсно срце, на којој се пецијаше горка кава, најмилије пиће турско, простираху се свуда у наоколо дуги прљави миндерлуци од црвене чохе, коју Турчин најволи, да га потсећа на крв, коју он најрадије пије ...  Тамна и густа магла од дима из чибука и наргила спустила се од таваница, на којима се шаренише корански стихови, па до црвених турских јеменија, које су правоверни изували седајући и прекрштајући ноге, а које је чађаво циганче, каванско слушче, уређивало те стајаху око мангала у реду као војници.  Да си заредио па разгледао оне чудне слике што кроз маглу провириваху, као што кроз вечерњи зрак провирују питоми виногради и шумицама окићени брежуљци, да си разгледао видео би много слика што их врло ретко у животу виђаш ...  Ту седи озбиљни Арабистанац, што је на својим камилама дотерао најмириснију бошчу за честиту господу и бегове београдске.  Испод његовог белог бурнуса види му се чађаво лице, које је изгорело у непрегледним пустарама од жестоког арапског сунца, а ако се мало насмеши или започне причати каку причу, што је синови пустиње љубе као какав хлађани извор, а ти му угледаш беле зубе што су бељи од најчистије слонове кости.  Спрам њега нија се полако какав стари војник, кога је живот и судба далеко одвукла од његовог завичаја, па много афијуна једе не би ли мало позаборавио тугу своју, што му срце тако јако притискује.  На његовом лицу видиш нацртан срећан сан.  Остави га, нека сиромах сања своја мила поља, своју кућу и родбину, своја бела стада ...  А до њега угледаш гомилицу јунака, који жестоко зборе о неком јунаштву.  Поред оног зверског беснила, што се у тим зборима сија сваком Турчину на лицу, зачуђено угледаћеш на неком челу испод турбана са свим другачији јуначки понос, угледаћеш у гдекојим ватреним очима са свим другачији плам.  И како ти је онда срцу кад те нешто штрецне:  — Ох то је несрећно Српче, које потурчише док још одојче беше, да после својим јунаштвом своје убија! ...  А овде? ...  Овде је тек оно, рад чега си у кавану ушао да видиш.  Овде је оно бескрајње весеље, коме се Турадија предаде од како погибе београдски везир.  Ту се беху искупили највећи обожаваоци страсних уживања, којима се они и предаваху без икаких граница.  Они заборављаху на коран, већ пише и пише руменог винца, певаше колико их грло доношаше, а кад би стали да се мало одморе, онда слушаху ситно ћемане, уз које певаше млада дајирџика у дајире, које позвецкиваше као дробне гривне на руци или богати ђердани на грлу девојачком.  Међу весељацима беше и убица везиров, бесни Мујагић.  Њему брзо омрзе ситна песма од ћеманета, досади му се слушати једногласно дајире, пљесну рукама и викну:  — Чочек-кьзлар!...  И две младе доста лепе девојке, два лепушката циганчета, које се дотле у једном куту сладише димовима из наргила, изађоше на среду да играју.  На њима беше красно одело.  Црвени фесови, испод којих се распуштаху небројне витице, беху са свију страна окићени цвећем, које се спушташе чак до ђердана од шарених ђинђува на врату ђаволастих играчица.  Јелечићи беху тако згодно скројени да изгледаху као срасли с витким стасом девојачким и показиваху га у најлепшој, природној његовој лепоти.  Кроз прорезане јелеке на прсима виделе су се навезене бурунџук-кошуље, а о појасу лепршали су се појасеви с кићанкама, који се у игрању увијаху око пуних и облих девојачких руку као припитомљене лепе змије око мермерних стубова.  У једне беху беле шарваре, у друге црвене, а обе имађаху на ножицама жуте местве од најлепшег сахтијана па им се тако ноге жућаху као у соколова.  На један миг Салијин почеше чочеци играти.  Најпре стадоше једна спрам друге па се нежно погледаху, бацаху једна другој руком пољупце, полетеле би једна другој у загрљај, али у тренутну тргле би се па се свака за се са собом играла, подскакивала и окретала често погледајући што знађаху боље и вештије у небо.  На послетку не могаху се задржати, оне се жарко загрлише, њихове руке тако се извише и испреплетоше у игри, да би се сваки скаменити морао од чуда који ијоле не беше навикнут да гледа те вештине чочека.  Игра беше брза и бурна, тако да ти се чинило да чочечке ноге и не додириваху по поду прострти ћилим; а шарваре се лепршаху и гоњаху се као два ветра.  Њихова тела беху тако гипка и од детињства у тој вештини научена, да се један чочек могао око другог увити као ладолеж уз каку стабљику, па кад се тако увије на послетку поднесе своја уста под уста своје другарице с таким погледом, који јој јасно исказиваше најжарчу жељу за пољупцима; али тек што она склопи уста, а ладолеж се у тренутку одви па јој се пљескањем руку свећаше ...  Али најдивније у тој игри бејаше песма, коју чочеци кроза сву игру певаху, и која обично певаше какав тајни састанак у харемској башчи, под мирисном дгуњом ил ’ неранџом, како слатко миловање, како ашиковање ...  Један Турчин, који вечерас нешто сувише беше натукао чалму на очи, па све с погнутом главом преда се гледаше, непрестано је гледао како се Салији допада ова чочечка игра, па кад виде како овај дође до лудила од страснога заноса, онда викну играчицама:  — Ђузел Фато!  Девере ти окрените ону песму о красној Лепосави, што је ономадне певасте код Халкића! —  И чочеци као да знађаху колико се њему та нова песма допада, отпеваше је што лепше умеше.  Ту се казиваше каке су очи у Лепосаве, којима кад погледа сунце помрча, брегови се крећу а потоци пресуше; ту се певаху њена мала крмезли-уста, којима кад прозбори чини ти се шећер сагрева и најслађи мед се прелева, и за чији се пољубац закрве два брата рођена; певаше се назли-грло Лепосавино, рад чије дивоте стотинама младића бесомучки у пропаст скачу ...  Онај Турчин што захтеваше ту песму дође изван себе од усхићења.  — Аферим!  Ја сам мислио она се лепота не може испевати, оно треба само видети па осећати, али међер ви је и испевасте.  Чок аферим! — и при овим речима даде чочецима, који видеше да им се бакшиш спрема, па се у игри тако извише да им ага спусти на уста четири златне махмудије — истина ви сте опевали само мрвицу од Лепосавине дивоте, али и то је сувише! —  Колико је и бесни Мујагић био том новом песмом раздражен и опијен, опет се зачуди кад виде колико његов комшија напојнице даде па га за то запита.  — Зар си је ти кардаш видео? ...  Турчин само подиже очи у вис па тешко хукну.  — А дина ти је ли лијепа? —  — Валах и билах, нека нијесам Турчин већ каурско псето, ако има у цијелом пророковом рају таке хурије! ...  Мујагић плану, па тако беше приличио наквашен загрми:  — А тако ми свечеве браде и тако ми оштре ђорде, сутра ће бити красна Лепосава у моме харему! ...  То изрекав јурну па као бура излете из каване ...  Мало по мало разилажаху се Турци, и ко је у тај мах прошао улицом морао је чути силно клопарање халки на авлијама од харемова.  Кад изађе онај Турчин, што тако издашан беше у напојницама, изађоше за њим и чочеци.  — Фато! — говораше полако Турчин веома радостан — ти си реч одржала, а ја не знам како да ти захвалим!  Ето ово за сад! — и пружи јој пуну шаку новаца ....  Кад се Коча вратио са свог пута, на ком је толика чуда проживео, или управо просањао, нађе код куће толико промена, да се чисто скаменио.  Кад је пролазио кроз питоми Пањевац, који до сад свагда бејаше весео, у коме скоро никад не престајаху песме и врева од радина што на све стране тумараху као у какој великој вароши, он није могао да разуме шта значи та свечана тишина као да је ушао у празну цркву, шта значи та пустош, кроз коју тако чудно одјекује кас његова ватрена коњица, не знађаше где се дедоше они умиљати погледи, они ђаволасти осмејци, који га свагда тако слатко предусретаху? ...  Вртећи главом од чуда прође кроз село, у коме рекао би не беше живе душе, па се упути кући својој страшно у срцу зебући да и тамо не буде тако пусто, да се и кроз његове одаје не разлеже заман глас његов, који ће мајку и брата дозивати ...  На срећу превари га страшна слутња.  Он нађе и мајку и брата, и ако не онако као што их је оставио.  Стара мајка седела је на прозору, где је ваљда тако дуго узалуд чекала мила сина да јој се с пута врати, па кад га још никако не беше, онда би јој клонула седа глава на тужне прси, и горке сузе лише се низ њено свето лице.  Мало подаље сеђаше и брат његов Мргуд.  И он беше главу оборио земљи, зар од тешких мисли што се по њој мућаху.  — Мајко! ... брате мој! ... узвикну на послетку Коча пошто их је подуже гледао како седе, не могући се од чуда уздржати.  — Шта је вама?! ...  — Кочо чедо, ти ли си?  Ох камо те до сада?  Мене умори страх да те нигда више видети не ћу! — притискиваше обрадована мајка сина свог на груди као да прођоше толике године од како га видела није, а на лицу јој кроз неку црну облачину од бриге просијаваше материнска радост.  — Где си брате ако Бога знаш! — обрадова се и Мргуд и ако рад својих узрока, по којима му доста мило беше што се Коча вратио, и он га плаховито љубљаше.