КАЛУЂЕР.  ИСТИНА И ПОЕЗИЈА.  од  Дра Јована Суботића.  У НОВОМЕ САДУ.  ИЗДАЊЕ КЊИЖАРЕ ЛУКЕ ЈОЦИЋА И ДРУГА.  1881.  У НОВОМЕ САДУ.  ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА.  1881.  КАЛУЂЕР.  ИСТИНА И ПОЕЗИЈА.  (Писано И. дѣо 1873., ИИ.  и ИИИ. 1880.)  Било је зимње вече у фебруару 1842. г.  Дебео снег бијаше поља покрио, и овај се напрам пуног мѣсеца блистао, као да је најлѣпшим разнобојним драгим камењем посут.  У манастиру Ј ... у Фушкој Гори горѣле су свѣће по свим ћелијама.  Ту се држао тако названи бал.  Администратор манастира радо је добро јео, а још радије добро пио.  Између људи, који радо пију, налази се једна битна разлика.  Једни радо пију сами.  Ови навуку обично у своју одају подоста добра винца, онда се затворе, пећ угрију, па чашицу по чашицу, те тако до зоре, ако их винушко раније у постељу несвали.  Други немогу пити на само по што су живи, и кад им дође воља попити коју чашу више, то траже друштва ма каква и ма гдѣ, па ма се и са кућним слугама у јавној гостионици куцали, или морали отићи у шуму к надничарима, који дрва, сѣку.  Онда им вино годи, а што их кад кад поштени људи пред другима гостима у гостијоници изобличе, и што се по који пут у шуми код ватре сѣдећи у ову стровале, те подобро опрље, то њима није ништа.  У ову врсту овакових Бахусових поштоватеља спадао је и администратор споменутога манастира.  Он, кад је добио вољу да пије, а та му је почесто долазила, или је морао имати Винковића у манастиру, или је сам отишао куда у прњавор, те је гледао, гдѣ се браћа веселе.  Јесу л ’ ти били у качари, или ракиџијници, или у соби, то је њему било све једно.  Незнамо хоће ли што важити у очима читатеља, али ћемо им ипак казати, да је овај узор од администратора манастирских био родом из Бачке, а звао се отац Гаврил.  Но па сад мислимо, да нам није нужде обширније описивати бал у манастиру, који смо мало час напоменули.  Она браћа, која су у прњавору више тако званих „затворених“ кругова чинили, састала су се сада у светој обитељи у једном великом соареу.  Најпре шљивовица, па за тим бермет, па онда одмах црвеника вукла се из манастирског подрума издашно.  Отац“ Гаврил дигне чашу и почне говорити. Сви гости упру очи у њега.  „Пијте браћо, та то је ваше и наше.  То су наши стари садили, наши предшественици, смирени калуђери, и ваши дѣдови, прњаворци, који су светој овој кући њиве орали, винограде садили, копали и жњели, брали и увозили, отакали и претакали.  Па кад смо заједно радили ваља да и заједно пијемо.  Ово су народне куће и народно добро, ваља дакле и народ што одтуда да има.  Пијте.  У славу Божију.“  Гости устану на ноге, изрецитују 11 пути „господи помилуј!“ а дванајесто велико развуку на дугачко и широко.  За тим узме сваки своју чашу и искапи је до дна.  На то ће рећи један од гостију:  „Душа ваља, добро вино.  И моје је добро, ал ово ја много боље.  Чудо, на једном брѣгу виногради, па манастирско боље.  Сад нека ми ко рекне, да ту нечини много света рука.  — Али ми пијемо, и право чинимо; но шта ће рећи отац Теофан?“  „Отац намѣстник?“ прихвати господин (администратор).  „Е шта да рекне.  Сваки нека, чини своје.  Он је дрва насѣкао, шиндру набавио, ћелије покрио.  То му је било велико уживање.  А то уживање кошта много новаца.  Па добро.  Ми му нисмо ништа рекли.  Наш је ћеф добро вино пити.  То кошта много мање новаца.  Па што би то било њему противно?  Сваком своје.  Он покрива кућу, а ја поим христијане: кад дође ко из двора, и запита вас, кои је калуђер у манастиру најбољи за народ, ја знам да ћете ви казати: отац администратор!“  „И хоћемо, и хоћемо!“ повичу нѣки од гостију.  „И право је!“ додаду други.  „Калуђера ваља да има двѣ феле: једни да теку, и ти трѣба да су намѣстници, а кад један манастир уреде, да иду у други, па и тај да доведу у ред.  Други ваља да троше, да и народ има што од манастира, и ти ваља да су игумни и архимандрити, па да отворе руке и подруме, да се и народ мало помогне.  Ако Бог да, те ја постанем игумном, имаћете ви свачега, и винца, и ракијце, и жиока, и вѣнчаница и прошћа и прућа, и свачега.  А отац Теофан има јошт дуго времена радити, ако ћемо да све манастире оправи и уреди, кои су посрнули.“  „Али ако њега игумном поставе?“ примѣти један од гостију.  „Немој да ти се у очи насмијемо!“ рекне му господин.  „Отац Теофан игуман?  То би било само онда, кад би сви настојатељи били као отац Теофан; али од те наше господе има више њих, кои мисле као ја, па неће допустити, да се стари ред квари.  Добро је њему намѣстниковати: игуманство је за паметније главе.  Игуман ваља да је господин, да се о господом мѣша, да се држи чисто, а не да се вере по шпајзу, по подруму, по гумни и по шумама.  За то су млађи.  Ми калуђери сви смо браћа, па ко је за што; ко је за господина, нека господује, а ко је за аргатовање, нека му га.  То је, мислим право!  Тако су радили стари; а тако и сад држе у двору.  Него дај да пијемо; а кад ја постанем игумном, онда ћемо и боље!“  И опет се чује звекет чаша, и опет рецитатив и арија од „господи помилуј.“  Пило се оштро; није дакле чудо, што се морало чешће у подрум по „тазе,“  Онај ђак, кои је обично приступ у подрум имао, није могао свом позиву овога вечера сам одговорити, већ му се морао придружити манастирски шумар.  Шумари су навикнути на хладан зрак, и немогу толико топлине поднети, колико други смртни, кои више посла имају у кујни око ватре, или у соби око топле пећи.  А можда је и пре већ дубоко у коршов загледао.  Доста да шумар набрзо изда, то се једаред низ доксат заједно са пуном ћупом натраг скотрља, и тамо под басамаци некако сложи.  Ђак је био јаче грађе, те издржи до поноћи.  Но истина је, да му је послѣ и много лакше било.  Браћа гости већ се бијаху подобро проредили.  Већ се више њих нађу које под столом, које на поду; а неки се удесише главом на руке а рукама на стол, те хркаху у славу бала замѣњујући клавир, или веркл, или тамбурицу.  И отац администратор није више пио.  Очи су истина миловидно чашицу погледале, али руке бијаху узете, а ноге свезане, те се немогаше с мѣста макнути.  Он наслони главу на наслон од велике столице, у којој је сѣдио, па стане само пљуцкати, а то је био знак, да га ваља у постељу носити.  Ђаци приступе к столици, дигну ову у вис, и однесу свога духовног оца, свој узор и правило, у игумнову ћелију, те га предаду судбини.  Остали прњаворски гости, кои су се јошт могли мицати, потраже мѣста, гдѣ да склоне главе, те једни се пруже на под, а други одсрћу у шталу, и сместе се како се ком даде.  Од калуђера манастирских бијаху ту два млађа члана.  Стари духовник имао је костобољу, то је остао у свом кревету.  Отац намѣстник једио се што се толико вино троши, које га је толико муке стало, учинио се болестним, и уздисао је у својој ћелији, да се до бога чуло.  Она два млађа калуђера или су се чували, или су могли више поднети: доста да су били доста чили, кад други од ноћнога труда попадаше.  Кад се гости којекако поспремаше или боље рећи разспремише, запита отац Митрофан овога друга:  „Је с ’ ти гладан?“  Отац Амфилохије одговори:  „Да ви’ш јесам.  Небих се срдио, да дођемо до какве плећке.“  Отац Митрофан бијаше здрав млад човѣк око 35 година.  Црна дуга коса покривала, му је теме и спадала на рамена; а тако исто црна дуга брада покривала му је дољни дѣо главе.  Широке црне састављене обрве, даваше му црним сѣвајућим очима дивљу ватру.  Друг његов Амфилохије имао је нѣшто мало смеђе брадице, и само му је нос навлачио на себе позорност гледаоца.  Овај је био необично дугачак, и изилазио је у тако танак шиљак, да би се могао у чувалдуз уденути.  „Хајдемо куварици“ рекне Митрофан; „она има сигурно обарене плећке, па ћемо се нас двоица по нашем ћефу провести.“  „То ће бити прави бал“ одговори Амфилохије и жмирне мало очима, а шиљак му од носа повуче се мало на више.  „Ми ћемо имати и женскиња!“  „Хајдемо само“, повиче Митрофан и навуче јаче обрве на очи.  „Хајдемо“, одговори Амфилохије, и пође у кујну.  Манастирске су кујне простране и лѣпе, то је познато.  Таква је била и у нашем манастиру.  Вечера је била издана, с тога је само мала ватрица на огњишту горѣла.  Куварица је сѣдила мало даље од огњишта, и чекала, неће ли за коју каву повикати, а међу тим је у ватру гледала, зѣвала, и час се протрѣсла, час опет мало задрѣмала.  Сад хрупе два млада калуђера у кујну.  „Добар вечер куварице“ повичу оба у једаред.  „Јеси л рада гостима?“  Куварица се тргне из свога др ѣмежа, погледа на улазеће, омахне главом на десно, и одговори невољно:  „Какво вас добар вечер нашло; зар незнате, да смо ближе зори него вечеру.  Ид’те спавати, боље ће бити, и онако ће на скоро зазвекетати будилник!“  Онај шиљконоси стане око куварице скакутати и пѣвати:  „Сладка Маро, Марице, сладка душо душице, дад мало плећке, дад мало плећке!“ На ово обиђе око куварице, и изтргне столицу изпод ње.  Ова осѣти за времена, да ће онај да извуче столицу изпод ње, па скочи, и спасе се, те непаде на земљу.  „О убиле вас силе, шта вам је?“  Шта вас је снашло, што сте ме напали?  Идем одмах господину, да му кажем, шта му свети отци раде!“ повиче куварица разљућена.  Отац Митрофан развуче своје црне бркове; управо је развукао своје устне, али се ове нису видиле од црних са брадом смѣшаних бркова.  „Куда ћеш?  Господину!  Иди слободно.  Господин незна ни је ли мушко ил женско; а у теби ће пре видити св. Флоријана, што долази да му гаси ватру у глави, него куварицу.“  „Дај плећке, дај!“ — „Дај плећке дај“ говорио је отац Амфилохије непрекидајући.  Куварица окрене главу к њему, да види, је ли тај човѣк при себи.  А он удари гласом великим: господи помилуј.  „Дај плећке, Марице, дај плећке душице, дај плећке, дај плећке!“ па кад сврши а он заврши са једним громовитим „дан!“ које се разлегаше, као да је заиста гдѣ на близу топ пуко.  „Нема ту ништа“ повиче куварица, „морам ићи отцу намѣстнику.  Ови ил су пијани трештени, или су изгубили памет,“  Дигне се да пође; али је отац Митрофан дочека у своја наручија.  „Ја нисам крив што се дајеш грлити“, рекне јој загушљивим гласом „сама си ми у руке дошла!“  Ово рекне па је пољуби.  Но куварица бијаше појака.  Тури га снажно од себе и одтрчи у своју собу.  Отац Амфилохије потрчи за њом, али не могаше у собу, јер се она бијаше опрла из нутра.  Међу тим опази он кључ у врати: закључа дакле брже собу, и повиче:  „Баш добро, ухвати се птичица у клопку.  Сад хајде да тражимо плећку, па онда ћемо да читамо куварици горопадну молитву.“  Узму свѣћу и оду у комору, гдѣ су разна јестива држана.  Ту наиђу на обарену плећку, изнесу је у кујну на куваричин стол, узму ножеве и стану се частити.  Куварица види ове с ножеви како плећку конабе; поплаши се од насртаја каквог послѣ тога благовања, па узме велику мараму, изађе кроз прозор, кои је у ходник водио, напоље из собе, прокраде се кроз отворена врата манастирска напоље, па идиди — управо у Карловце.  А она двоица кад се наједу плећке оду на куваричина врата, и отац Амфилохије почне по познатој ноти „дај плећке Марице“ пѣвати другу пѣсму, која је звонила налик на ону прву, али је други садржај имала.  Кад одпѣва поему стане маукати као мачак, одкључа врата и тури их у собу, мислећи, да ће куварица бити јошт на врати и ова отискивати.  Но куварица била је већ на крај прњавора, врата попусте, а отац Амфилохије ђусне колики је дуг у собу на под.  Отац Митрофан мишљаше да ће куварица преко онога из собе изкочити, па разшири руке, да је заустави.  Тако су стајали та два ваљана калуђера подуже.  Онај један лежаше колики је дуг на поду, а онај други стајаше са свим глумачки о раширеним рукама пред врати.  Сад се онај први полагано дигне.  У устајању осѣти да му је нос влажан, ухвати се дакле прстима за нос, да га те влаге опрости, али му прсти на брзо покажу, да та течност није ништа друго него најплеменитији сок у тѣлу отца Амфилохија.  И сад види да је љоснуо на нос, да оштри шиљак нос није био у стању сачувати од ближега додира са цигљама на поду куваричине собе, те да му се тако избио врањ на бурету, у ком је крв држао.  Што се више усѣкњивао, то се више крвљу умазивао, и тако му се друг од истине поплаши, кад га крвљу обливена види.  Он разширене руке нагло склопи, да се дланови ударе и своје чудо фактично покаже.  Међутим је отац Амфилохије кораком напрѣд ступио, те је тако у онај пар, кад су се шаке отца Митрофана састати имале, главом међу њих доспѣо.  Шаке Митрофанове приближивале су се као двѣ локомотиве једна напрема другој.  Митрофан је био чврст дѣчко, а чудо његово било је велико.  Није дакле ни мало чудо, што су му се шаке из све снаге једна другој приближивале, ни што је било врло ризично за главу, која би се међу њима нашла у оном моменту, кад им се ваљало састати.  На несрѣћу нађе се донета Амфилохијева глава баш у онај пар на оној точки, гдѣ су се та два локомотива сусрѣсти имала.  Може се дакле помислити каква је то пљуска била, која је Амфилохијеву главу усрѣћила, кад су се Митрофанове шаке с њом сукобиле.  Лупа је била истина мања него да је длан о длан ударио: али је Амфилохије помислио, да му доиста шпанске чизме на главу натичу; тако му се учини, да му се лубања разпаде.  Пре свега повуче се једним кораком натраг, па онда кад види управо шта је, полети к огњишту, зграби замашан гвоздени ватраљ и удари на Митрофана.  Овај није истина био крив у правом смислу рѣчи, али је ћушка била доле његових руку, те му ипак у мозгу зазори, да отац Амфилохије нема часа најпре разабрати, је л ’ то било хотимице или нехотице, него да ће он њега оним ватраљем одалачити, па ма га послѣ на колѣни за опроштење молио.  Зграби дакле мантију једном руком с једне, другом с друге стране, па јуриш повратном линијом путем, коим бијаше у кујну дошао, а то ће рећи из кујне на поље, па ходником до басамака, онда уз басамаке горе, те оним дугачким ходником к ћелијама, док недојури до своје.  Ту забрави обоја врата и спољска и изнутарња, метне јошт стол пред врата, стане пред ова, и дигне обѣма рукама у висину батину глогову, којом се помагао, кад је шуму обилазио, и која би и најгоропаднијег вампира у млѣво сатрла.  Отац Амфилохије са ватраљем полети за другом, но кад дође на басамаке уплете се у мантију и падне.  Док се он дизао и изплитао, дотлѣ се отац Митрофан бијаше у сигурност ставио.  Крв из носа цурила је једнако; глава му је од Митрофановог загрљаја јошт једнако бучила, као да у њој млин на два кола меље.  То га све примора да остави Митрофана, и упути се чесми, да заустави крв из носа, и да накваси главу, која му горијаше као да је у њој жива жеравица.  С тешком муком заустави крв, и разхлади главу, па онда пође да легне, да се мало загрије и поврати од ноћне незгоде и сваковрстне напасти.  Кад се свуче и у постељу легне, проговори сам себи:  „Но ове покладе запамтићу док сам жив.“  Куварица је срѣћно у Карловце утекла.  Она је у митрополитском двору служила пре него што бијаше у манастир у службу отишла, и тако је тамо дворске чиновнике познавала.  Наравно да се овима тужила како је у манастиру прошла.  Ови јој савѣтују, да даде написати тужбу, и да је поднесе Њ. Ексцеленцији, а међу тим да иде у манастир и да иште од намѣстника своју плату, што јој је припадала.  Она тако и учини.  Тужба буде Њ. Ексцеленцији предана.  Администратор манастира имао је такође своје пријатеље у двору, и од ових дозна на скоро, да су и он и братија грдно обтужени.  Сви се поплаше горопадно; а куварицу да су могли добити, смождили би је живу.  Ова дође ноћу у прњавор, и сутра дан, чим је зора заплавила, ушука се у манастир и дође о. намѣстнику.  Од овога се није плашила, јер га је познавала, да је човѣк доброга срдца, а није ни у шта био умѣшан.  Увѣрена је дакле била, да ће јој одмах плату издати, па ће тако исто кришом из манастира отићи, те је неће нико ни опазити, а камо ли злоставити.  Тако је и учинила.  Али су њени противници рачунали као и она.  Она ће доћи по плату, то су за сигурно држали.  Доћиће или рано ујутру или по мраку у вече.  И то су имали разлога као истину узети.  Дакле .... поставе стражара, кои је имао на то мотрити, па кад дође, одмах господину јавити.  Овај стражар проведе нѣколико дана на свом мѣсту узалуд.  Куварице нема ни у вече ни у јутру.  Али дође и право јутро.  Куварица докраде се, што је више могла кришом до манастира, и оде о. намѣстнику.  Но будно око стражара опази је, и таки јави господину, да је птица у клот улѣгла.  Противници њени направили су јошт тре тога план, како да је добију, кад дође, па по томе оде одмах сваки на своје мѣсто.  Два слуге опреме коње, те стојаше само чекајући заповѣст.  О. намѣстник био се опремио, да иде на посао, кад нѣко на врата лагано куцне.  „Слободно“, повиче он на то; но упрѣпасти се, кад види да је куварица.  „А што си долазила, човѣче“, повиче јој на сусрѣт.  „Хоћеш силом да зло прођеш, па и мене да бациш у бѣду!“  „Ја сам само дошла по моју плату, одговори му куварица приступајући му руци.  „Ви знате, да ми нисте платили.  Знате, колико ми припада, па дајте ми што је моје, а ја ћу одмах отићи одкуда сам и дошла.  Немора нико ни знати да сам овдѣ била.  А њима сам ја већ добар ручак скувала у двору, знам да ће грцати, кад га стану кусати, срам их било.“  „Баш за то ниси имала доћи.  За плату си могла и другог ког послати.“  „Ја сам сирота жена, мени новци трѣбају, а ја немам никога, у ког би се могла поуздати.  Па баш и да ме виде, шта ми могу.  У двору знаду да сам дошла овамо, па ће бити вражке потѣре, ако данас кући не дођем“, одговори куварица уздајући се у заштиту дворскога зрака.  „Добро добро“, проговори о. намѣстник нагло.  „Ево ти твоје плате ... а ено ти врата, па бѣжи куд те очи воде.  Ја нећу ништа да знам ни за тебе, ни за твоју тужбу, ни за двор ни за никога,“ Ово рекне, па приступи столу, одброи онолико, колико је плата куваричина износила, и даде јој новце.  Куварица узме новце и пољуби га у руку, па се окрене к вратма да пође на поље.  У тај пар чује се ход ђаков близу врата намѣстникових.  Овај изиђе пред врата, да види куда иде ђак, и да неће њему, па да га дочека пред врати, да му неулази у собу.  И доиста, ђак му приступи, и рекне му, да га зове господин, да му тај час дође.  О. намѣстник закључа своју ћелију, и оде администратору.  Овај је сав дрхтао од љутине.  „А та је ту!“ повиче к долазећему, пре него што овај сасвим ступи у собу.  „Ко та?  Запита о. намѣстник колико могаше мирније.  „Ко та, ко та!“ дрекне администратор јаростно.  „Знаш ти добро ко.  Она куја, што иде и лаже у двору које шта на поштене људе.  Али ја ћу се њој осветити, већ ако небудем жив.  Куварица је код тебе.  Немој врдати.  Ја знам за цѣло, да је она мало пре к теби ушла.“  „Истина је“, одговори о. намѣстник хладно. „Она је дошла по своју плату, но ја сам јој ту дао.  А даље ме се ништа нетиче.“  „Ја од тебе ништа и нетражим.  Ти си и онако нѣки дивљи светац.  Али ћу ја њу дати изшибати, да ће ме се до гроба сѣћати!“  О. намѣстник тргне се, кад чује ове рѣчи администраторове.  Он се нађе уврѣђен том самовољом, и запита:  „Коим правом!“  „Не ћу правом него воловском жилом!“ одговори администратор у бѣснилу, (У оно врѣме казнили су мушке кривце штапом, женске овде споменутим сурогатом.) Него пуштајте је из ваше ћелије, да је неморам сам из ње извлачити, те да се не прави хука бука без невоље.“  О. Теофан види, да ту непомаже ништа говорити, и да ће најбоље бити немѣшати се ни у тај чин започете комедије.  Он слегне рамени и рекне:  „Радите што вам драго; ја нећу ни за што да знам.  Мене се ништа нетиче.“  Кад дође у своју ћелију, погледа подуго на куварицу и више искрено него обзирно проговори јој:  „Јесам ја реко, да ће бити ђавола!  Што си долазила.  Господин зна да си овде, а зна, да си га тужила Ексцеленцији, па вели, да ће те изшибати, да ћеш га се до века сѣћати.  Него гледај да идеш од мене, јер ће те силом одовуд одвући,“  Сирота жена удари на ово у плач, клекне преде о. намѣстника и стане га заклињати и преклињати, да је неда срамотити, да она воле у бунар скочити, него да је шибају, и за сав вѣк убију; да она неиде из ћелије, док је жива ...  На ове рѣчи скочи, и зграби са стола намѣстникова мали турски ножић, кои је овај собом носио, кад је у шуму на цѣо дан ишо, те се њим служио сѣкући хлеб и оно мало смока, што бијаше том приликом за се понео, да глад уталожи.  „Ево!“ повиче куварица, кад нож у руке узме.  „Хоћу се, бога ми пре убити овдѣ на мѣсту, па нека вас суд све посапиње, него што ћу се дати од оних злотвора без сваке кривице шибати и срамотити!“  Она изрече ове рѣчи тако да о. намѣстник није мого ни најмање о истини и збиљи тих рѣчи посумњати.  Њему дође пред очи сва криминална процедура .... и зној га пробије.  „Хо, јесам ја награисао!“ повиче у страху и бризи, крстећи се.  „Ни крив ни дужан, сад да ја страдам.  Окани се тога, несрѣћнице, па гледај да како побѣгнеш, а немој се убијати и мене у несрѣћу бацати.  Ху, шта ће рећи свѣт и људи; а ова моја црна браћа једва би то дочекала, да ме једаред за свагда скину с врата.  Дај тај нож!“  „Ни за живу главу, док год небудем изван ових зидова!“ одговори куварица с дивљом енергијом.  Сиромах о. намѣстник хода по соби, разбија главу и мисли, шта да ради, али никакве паметне мисли.  Најпослѣ стане и рекне:  „Овако ће бити најбоље!“ изиђе на поље и оде администратору.  „Неће бити добро, господине“ повиче овом још с врата.  „Зашто не“ запита га овај намргођено с погледом пуним отрова.  „Ова хоће да се убије у мојој ћелији, ако је дирнете, па шта ћемо онда?  Ето нам на врат свима и четника и жандара, и полиције и ексекуције; па ће бити свашта, и пуцаће свѣт од нашег покора.“  „Ти њу пуштај из твоје ћелије, а друго је моја брига,“ одговори му администратор и окрене му леђа.  О. намѣстник уздахне, окрене се на пети, и оде опет у своју ћелију.  Ту је застао јоште куварицу.  Дуго времена стајали су неговорећи ни“ рѣчи.  Сад зазвони звонце на ручак.  „Е сад ће сви у трапезарију, и ја морам тамо.  А ти гледај па умакни.  Ако се сад не спасеш, онда је зло готово.“  Ово рекне о. намѣстник, узме чин на себе, и пође у трапезарију, а ћелију остави отворену.  У трапезарији нађе се и администратор и сва братија.  Сѣдну ручати.  На једаред чује се да нѣко оштро звиждне.  И администратор и братија скоче од трпезе и потрче на поље.  Изиђе и намѣстник.  Има шта и видити.  Куварица изишла из манастира и јури као бѣсом гоњена к прњавору.  Отац Митрофан и Амфилохије похитају низ басамаке у порту, а одонуд к шталама, и за тили час види намѣстник, како два слуге на коњи јуре оним истим путем, којим бијаше отишла куварица.  За коњаницима трче она два млађа калуђера, да им мантије све лете за њима.  „Сад ће бити, шта ће бити“, повиче администратор и оде у своје собе, из којих је на далеко мого видити.  „Али шта је то.“ запита стари духовник, који такођер бијаше изишо из трапезарије, да види да није ватра.  „Шта им драго сад“, одмахне о. намѣстник рукама.  „Нека буде, шта хоће, само кад је моја ћелија остала на миру.“  Куварица се нѣкако срѣтно прикрије, јер пред ноћ скоро врате се и коњаници и калуђери с празним рукама.  Нису били срѣћни у лову.  Кошута им умаче.  Грдећи и псујући врате се у манастир и оду администратору.  Јесте ли је добили!“ запита овај горѣћи од нестрпљења.  „Јесмо врага!“ одговори Митрофан, као да пропаде у земљу.  „Па на што ти тај нос!“ запита администратор љутит Амфилохија, „кад јој виси мого на траг наићи!“  Амфилохије нађе се на то уврѣђен; али таки за тим прими за шалу, и одговори:  „Није нам био добар вѣтар господине!“  „Сад ће тек да буде комендије“ продужи администратор неузимајући на ум одговор Амфилохијев.  „Све ће пуцати по двору.  Њ. Ексцеленција напућиће се као ћурак, а дворски капелан једва ће дочекати.  Сад сам свршио.  Од игуманства нема ни рѣчи више, а епитимију већ видим у напред, гдѣ се као змија к мени приближује.  Свему је томе он крив.  Тај ће ме човѣк главе доћи.  Свему је он крив.“  Митрофан и Амфилохије нису чули, кога господин управо мисли, али су му ипак мисли погодили, па и они повичу:  „Свему је он крив!“  „Је ли?“ запита администратор, и погледи им у очи.  „Јест!“ одговоре она двоица једногласно.  „Крив је!“ рекне администратор пресуђујући.  „Крив!“ одговоре за њим ови машући главом и одобравајући пресуду.  „Дакле ћемо га судити“  „Хоћемо!“  „Али хоћете л ’ се ви држати чврсто“  „Као челик!“  „Ји л ’ тако?“  „Тако је, и остаје!“  „Е добро,“ рекне најпослѣ администратор.  „Сутра ћемо држати калуђерски суд!“  „Ми стојимо на свом мѣсту,“ одговоре два млађа калуђера.  „А сад лаку ноћ!“ рекне администратор.  „Лаку ноћ,“ одговоре млађи калуђери, и изиђу на поље.  Намѣстник је знао, да у ову ствар није ништа помѣшан, па је хвалио Бога, да му се куварица с врата скинула.  Скандала је било, кад су калуђери по прњавору и селу трчали и њихови коњаници у потѣру летили, и сви од свакога, кога су срѣли, распитивали, није ли видио манастирску куварицу ... није ли видио куварицу манастирску: али се то њега није тицало, па је мирно лего у постељу, и тиме је боље спавао, што је чуо да су се гонци вратили, а куварице нису ни видили.  Сутра у јутру устане рано, напије се мало шљивовице и заложи се којим залогајем хлѣба, па онда завије у крпицу мало хлѣба и сланине, што да му буде ручак, и пође да иде у шуму да надгледи, да људи, долазећи у тај дан као у уредни дан у шуму по огрѣв, квара нечине.  Свој турски ножић опази на столу, јер га је куварица јуче тамо била оставила, имајући више поуздања у своје ноге и прњаворске пријатеље него у своју руку и турски ножић.  Дигне дакле тај ножић и задене га у чизму по обичају свакдањем.  Тек да пође напоље из ћелије, ал ето ти му ђака и зовне га к администратору.  Мислећи да ће какву заповѣст добити, пође тамо.  Кад ступи у собу, тргне се.  У прочељу код стола сѣди администратор, до њега с десне стари духовник, а с лѣве стране О. Митрофан и Амфилохије.  Сви су у пуном чину; сви се укочили званично; ћуте да се могла мушица чути кад би пролетила.  Рукама броје бројанице, а гледе у руке.  Намѣстник помисли одмах: неће добро бити.  Али упне све силе, да равнодушност одржи, и пође да сѣдне на своје мѣсто до отца духовника.  „Стани!“ загрми сад администратор.  „Недостои се теби, да сѣднеш на оно честно мѣсто, на ком си до данас сѣдио!  Ти си грѣшник, а ово ти је свештени суд!“  „Ви нисте моје судије!“ проговори на то о. намѣстник.  „Јесам ли што против правила црквених и против закона мирског погрѣшио, ено ми судија у Карловцима, у Вуковару: а ви немате ништа са мном као вѣтар са опаклијом.“  Ти си нама сгрѣшио, а не честњејшем конзисторијуму или племенитој вармеђи: зато ти ми и судимо!“  „Та баш за то неможете ми судити, и да сте ми иначе законите судије, јер се вас тиче: ко је и кад судио сам у својој ствари! примѣти о, намѣстник.  „Ми смо теби већ суд изрекли, па ћемо га и извршити; а ти тражи послѣ лѣка, гдѣ хоћеш!“ одговори администратор.  „Ти си пустио куварицу да утече, па си узрок да се сад направи читав скандал у свѣту: за то ћеш бити затворен 3 дана о хлѣбу и води у брашнари!“  „Је ли тако братијо?“ запита погледајући на друге калуђере.  „Тако је! одговоре ови сви климајући главом.  „Па и ти отче духовниче!“ проговори намѣстник зачуђен.  „Кад господин тако заповѣда, морамо слушати,“ одговори дуја са свим мирно, у пуном увѣрењу да чини своју дужност.  „Ја непристајем на ваш суд, и непризнајем вас за моје судије, и идем из ових стопа у Карловце Њ. Екселенцији, да се тужим, да види, какве славне калуђере има.“  То рекне, па изиђе на поље и упути се својој ћелији.  Они други пођу за њим, и стану га нудити да иде у брашнару.  „Та идите О. Теофане .... па шта ће вам бити ... три дана није вѣк ... па ћемо онда опет бити добри пријатељи ...  Оканите се Карловаца ... нама ће се више вѣровати него вама једном“..  Овако говорише, и сад га један повуче мало за мантију, сад други.  О. Теофан је ћутао, па само ишо и својој ћелији хитао.  Кад дође до ове, залети му се администратор, зграби га за прси, па повиче:  „Што га мољакате; сложно, па ћемо га у брашнару силом одвући, кад неће добровољно тамо да иде.“  О. намѣстник стане се отимати, те тако у том отимању удари ногом о предња врата своје ћелије, која су била отворена.  У чизми од те ноге имађаше онај турски ножић, и онај га мало убоде.  И нехотице дакле понесе му се рука тамо, и извади нож иза чизме.  Кад добије нож у руке, стане, дигне руку с ножем и повиче им:  „Натраг од мене, да ме се нисте такнули.“  Други калуђери прсну од њега надалеко.  Администратор га пусти; удали се нѣколико корачаја од њега, па му се онда дубоко поклони и рекне:  „Хвала о. намѣстниче; сад смо готови.“  На то сви оду, а о. намѣстник дркћући које од зиме које од раздражености, уђе у своју ћелију, и забрави се изнутра.  Глава му је била сва забуњена.  Познавао је пакостна срца својих противника.  Знао је да су у стању и најгоре што измислити и на њега потворити.  Нож у руци није се баш ни њему самом допадао, а што се могло ту подметнути и налагати, то је само нагађати почео.  Сад се чује ход од више људи.  Мало час стану ти људи пред његова врата, те стану спољска врата закивати.  Шта је то помисли о. намѣстник и полети кључаници.  На ову види нѣколико људи из прњавора, који бијаху пушкама наоружани, и ту на стражу стану.  Од врата оде к прозору; но како се тргне, кад и ту види два човѣка с пушкама на стражи.  „Шта је то“ Запита сам себе.  „Шта ће ови са мном?  Та ови мене склепташе, као да сам убијца!“  Пође по соби оштро; пређе нѣколико пута горѣ долѣ, па онда на једаред стане, метне руку на чело, дигне лице к небу, и повиче:  „Та ти ће мене и направити убијцом!  Гоне ме ... ја се отимам ... администратор ме зграби за прса а ја извучем нож и дигнем руку с ножем ... та то је само по себи доста, да баци сумњу на мене.  Још нека коју рѣч дометну, нека измисле, да сам на кога замахнуо ... да сам на кога ножем насрнуо ... а ти људи, како видим могу рећи и оно, што нису чули, и оно, што нису видили ... они су у стању сами себе ножем зарезати и казати, да сам ја то учинио ... они су у стању ... у стању ...  Шта су у стању ... у стању су човѣка права здрава у највеће зло увалити, само да својој освети задовоље“  На ово пође опет по соби и стане у мислима понављати, шта је било.  У један мах застане, скрсти руке на прси, стане главом трѣсти, и трѣсућим се гласом проговори:  „Оно пакостно, злобно, ђаволско смѣшење администраторово кад ми нож у руци опази ... онај сатански глас, коим ми је повикао: сад ти хвала!  Онај мефистов поглед, коим је нѣколико пута погледао, осврћући се, кад је од мене одлазио!  Онај грохот пакла, којим су се остали непријатељи смѣјали, кад су ме оставили мѣрећи ме од главе до пете погледом, у ком се огледаше највеће злурадо весеље: хо, то су хрђави знаци ... у том лежи моја судбина!“  Дуго је ишо час брже, час лакше, час жестоко, час мирније, по соби.  Напослѣдку стане и рекне: „ја сам свршио!“ спусти руке долѣ, преплете прсте и стане их кршити, а глава му клоне дубоко на прси.  „О моја златна будућност!“ повиче најпослѣ и баци се на столицу, која стојаше при писаћем столу, наслони лакат на стол, а главу на руку, и суза му се заблиста у оку.  Тако поћути по дуго, а сузе су једна другу стизале на образу.  Маши се у џеп, извади мараму и убрише сузе, па онда опусти обѣ руке на крило држећи обѣма мараму, дигне лице горѣ, и стане говорити:  „Сврших гимназију ... тим ми се отвори пут на све стране живота.  Мого сам поћи путем, којим су толико пошли, па сам својим очима видио да су срѣћни ...  Ја нећу тим путем ...  Срце ме вукло у манастир!  Тако ми се узвишен тај позив учинио, да ми све друге изгледе помрачи.  Мир и тишина усамљенога мѣста годила ми је души, кад само на њу помислим.  Ноћне службе божије дизале су ми душу у небо.  Звекет будилника прије зоре ... глас звона у пустињи и потпуној тишини ...  Сутон онај у цркви при оно мало свѣћа, које се запаљиваше ... анђеоски гласови црквених песама ... узвишеност побожности ... свѣст, да се ту моли Бог за сав свѣт, за све, који јошт у сну почивају ... који можда у грѣху каквом бдију ... којим сатана душу лукавим сном можда тек уплиће ... да та молитва свесилном створитељу иде и за оне, који леже на одру смрти, да не могу ни устима ни срдцима од Бога милости запросити ... да се та молитва диже и за мајку, којој јединче умире, па стоји од жалости окамењена, и неможе ни устне да мрдне ни ногама да крене, а камо ли лѣка да заиште од онога лѣчника, пред којим смрт бѣжи као пред сунцем мрак ... ох, и сад ми се груди пуне, срце ми се надимље, кад се сѣтим, колико ме је пута та јутрења молитва за све људе узвисила над људама и дигнула међу чисте духове! ...  Мислио сам све што знам, све што могу, употрѣбити, да се дигне света кућа, која ме у своје крило прими, да сијне у очима људи, да набави средства, којим ће народу сваковрстно моћи помагати.  Већ ми је пред очима стајало благо, које смо трудом, штедњом, и мудрим разполагањем стекли ... већ су ми пред очима стајали они синови народа мога, који се неимадоше одкуда учити, па их манастир на науку посла.. већ сам видио школу нову, велику, чисту, коју је манастир саградио и у коју је дѣцу сиромашку безплатно примао и учио ... већ сам се унапрѣд радовао оној душевној утѣхи, коју је болан, тужан, несрѣћан, потиснут, оскрбљен хришћанин код мене нашо у братском саучешћу, у духовном разбору, у пријатељској подпори ... видио сам се како долазим као анђео утѣшитељ к разтуженој овчици, као анђео хранитељ очајавајућој души, као анђео помоћник сирочету, које само стојаше на, гробу отца и мајке, на гробу наде и живота свога!“  „Па сад! па сад“ викне гласом, у ком се видило, да му се срце цепа; „сад да нађем у манастиру гроб свему, што ми је било најмилије, што ме је држало, дизало, крѣпило, узвишавало! ... као убијца да одем из манастира у ... тамницу!“  Ту мисао немогаше поднети.  Скочи нагло на, ноге ... потрчи к другом столу и зграби тамо нож онај, који је иза чизме извуко, и који бијаше тамо бацио кад је у ћелију ушо.  „Неће до тога доћи!“ викне у очајању.  „Кад сам ушо у манастир, умро сам за свѣт ... у мојој је власти умрѣти и за сам манастир!“  Чудним погледом гледао је на нож, док је ово говорио.  У оку му је сѣвала туга и весеље.  Но сад му се поглед замути, види му се да му је нова мисао на памет дошла.  „Самоубијца!“ повиче на то згрозивши се.  „Сад сам невин, и ако узстрадам, поћићу тратом спаситељевим ... а ако се убијем, „сам себи ударам печат најгрознијег грѣха на чело!“  На то се спусти на колѣно, прекрсти руке на прса и тихо проговори:  „Хвала ти преблаги спаситељу, што ми ту мисао посла.  Већ сам био на прагу грѣха, кад ме мисао на тебе, натраг поврати.  Та ти си горе јошт био гоњен, па ниси руке против себе диго: а ја који сам се завѣрио, да ћу тебе увѣк пред очима имати, мало сам себе за навѣк неубих и овога и онога свѣта!  Хоћу, спаситељу; увѣк ћу на тебе мислити, и то ће ме одржати, да неклонем, да се неокаљам, да се неогрѣшим!“  Сад се дигне, и сасвим миран продужи:  „Сад нека раде, што им је воља.  Ја сам на све готов.  Оче Теофане!  Ти си дошо у манастир, да будеш калуђер какав трѣба да буде ... незаборави на то.  Ти мораш тај остати, и кад ти је добро и кад ти је зло.  Ти мораш такав и умрѣти!“  Ова бура у души бијаше га јако уморила; сад осѣти тек, да је малаксао.  Спусти се на своју постељу, и примири се.  Сое му се сад духу представи као какав сан, и тѣлесно и духовно измучен заспи.  У то дође и подне.  Администратор сѣти се, да му апсенику ваља дати јести, јер ако овај умре од глади, како ће онда одговарати.  Даде дакле предња врата одковати и пошље нешто јела намѣстник у по манастирском ђаку.  Шум, кад су врата одкивали, пробуди намѣстника из сна.  Он се дигне, и осѣти се са свим опорављеним.  Устане са постеље и гледаше к вратма, очекујући шта ће да буде.  Врата се спољска отворе, и нѣко куцне на његова врата, што се отвараху унутра.  „Ко је?“ запита он сасвим мирно.  „Ја!“ одговори му онај, што бијаше куцнуо.  По гласу позна о. намѣстник ђака манастирског.  „Шта хоћеш Јосифе““ запита га на то.  „Донео сам вам мало јела.  Отворите, господине; неплашите се ничега.  Ја сам сам ту.“  О. Теофан одкључа врата и ђак унесе чинију с нѣшто мало јела, један комад хлѣба и једну флашу воде.  Улазећи у собу баци ђак чудан поглед на намѣстника.  Он се бојао, да овај нескочи бѣсно на њега, па је био приправан бацити све, што имађаше у рукама, и ретирирати за оружане стражаре.  Но кад опази, да је онај сасвим миран, мирнији него икада, окуражи се, и уђе у собу, па метне на стол све, што бијаше собом донео.  „Шта се ради на пољу“ запита О. Теофан кротко.  „Духовник је отишо у Карловце; ваљда је однео тужбу на вас!“ одговори ђак.  А је ли ту господин администратор?“ запита даље О. Теофан.  „Он је код куће?“  „Јесте л ручали већ?“  „Јесмо.“  „А ти иди господину и кажи му, да му имам нѣшто рећи, него, нека допусти, да му дођем.“  Ђак оде, и за мало врати се с одговором.  „Но?“ запита га О. Теофан.  Јосиф се смѣшио.  „Шта вели господин?“  „Мал ’ га није капља ударила, кад сам му реко да хоћете к њему да дођете.  Он се сигурно боји, да га неудавите!“  „А ти иди и кажи му, нека он дође овамо.  Ту је стража, а и ти можеш ту бити; а ако му је све то мало, нека поведе и Митрофана и Амфилохија, и колико их год јошт хоће.“  Јосиф оде, и врати се скоро.  „Господин вели, да нема с вама никаква разговора.  Ви сте на добром мѣсту, а он јошт на бољем.  Он је јавио ствар у двор, па сад како нареде.“  „Добро дакле!  Сад знам на чему сам.  Он неће к мени, ја немогу к њему.  Бог све види па ће судити и њему и мени!“  Ђак оде, стража код врата остане, али се предња врата незакују.  Кад ђак отиде, приступи О. Теофан к столу, на ком је јестиво било стављено, и сѣдне, да се мало подкрѣпи.  Таман узме кашику, да мало кусне од донесена варива, кад му нѣшто падне на ум, те онај час тргне кашиком од јела натраг.  „Ко зна је ли чисто?“ промумла лагано кроз зубе.  Но таки за тим одговори сам себи: „нека је и отровано, ја ћу јести; грѣх ће пасти на њихову душу, а ја ћу се кратким путем свега покора ослободити, јер ја већ видим, да ће цѣо мој живот бити гомила свакојаких чуда и покора.  У какво сам друштво упао, нећу га се опростити без рана у срцу и у души.  Међу тим буди божја воља!“  То рекне, па се побожно прекрсти, и стане ручати.  Наравно, да му је она мисао грло стезала, али је ишло: нарав је силнија била од сумње, и ђак изнесе празну чинију, кад по њу опет дође.  Дође вече и ноћ.  Стража се пред његовим вратма и под прозором мѣњала, и О. Теофан увиди, да је све како ваља удешено.  Сваковрстне мисли недаше му дуго заспати; али око поноћи савлада га сан, и он проспава мирно до зоре.  Кад се дигне из постеље, осѣти се као на ново рођеним.  Више дана прође, и све остане по старом.  Само је стража бивала све мекша, него првих дана, што су видили да је он мирнији.  А можда се већ и сувише скупо видило администратору много људи држати, те је по свој прилици нѣке одпустио, јер се више нису мѣњали, него су исти пред врати стајали, па ноћу тамо спавали и кад кад музикално хркали, а на подне одлазили су у кујну, те су тамо ручали, остављајући ког човѣка на згодном мѣсту, од куда је могао видити, ако би апсеник хтѣо умаћи из затвора.  То је О. Теофан примѣтио.  Наравно, да је то морало дати повода читавој гомили мисли.  „Ко зна шта су ти на мене наплели.  Најбоље би било, кад би ја како пре комисије дошо до двора, па ексцеленцију о правом стању ствари извѣстио.“  Од то доба пазио је врло позорљиво на оно што се око њега збива.  Осми дан спреми све што му трѣба, па кад му стража оде ручати, а он полагано изиђе из собе, и из манастира, те се срѣћно дочепа поља и горе.  Нов живот осѣти у себи, кад се нађе у слободној природи.  Ноге му чисто добију крила, и одмицао је од мѣста свога затвора, као да лети.  Стража руча и стане на своје мѣсто и неузимајући на ум, да им је птица излетила.  Тек кад ђак Јосиф донесе ручак, и уђе у собу, види да ту нема никога.  Завири у сваки кут, у сваки закутак, али о. намѣстника нема.  Одтрчи без душе администратору и јави му, да је гњездо празно.  Овај пошље одмах људе на све стране, да га ухвате и натраг доведу: али се ови врате о празним рукама.  О. Теофан бѣше се тако пожурио, да га нико није мого стићи.  Кад дође у Карловце, чује да ексцеленција није ту него у Н. Саду.  Ми смо више пута употрѣбили рѣч ексцеленција, а незнамо, да ли наши читаоци знаду управо, ко је то.  У оно врѣме био је србски митрополит у Карловци једини, коме је тај наслов припадао, па је тако тај наслов значио управо што митрополит.  Но у врѣме наше приповѣтке није било митрополита.  Митрополит Станковић бијаше умро, а митрополију је администрирао бачки епископ Хранислав.  У овом дакле случају био је ексцеленција управо администратор митрополије, премда му та титула по праву није пристојала.  Тражећи ексцеленцију, тражио је О. Теофан епископа Хранислава, пак чувши, да је у Н. Саду, преноћи у Карловци, а сутра рано похита у Н. Сад.  У Н. Саду имао је О. Теофан рођака, и тако се смѣсти код њих, док се састане са адвокатом и док га овај научи, шта трѣба да ради и како да говори.  У Н. Саду је у оно врѣме био између других адвоката и Печеновић.  Печеновић је имао од куда живити, па се бавио адвокацијом више по ћефу.  Међу тим је много држао на своје адвокатство, и увѣк је најпре увио и један и други брк, кад је хтѣо да рекне: адвокат Печеновић.  У друштву пак био је Печеновић на свом правом мѣсту, и тако је више и био у друштвима него у прокуратури.  Ко је хтѣо да га сигурно нађе, ваљало је да га потражи пред „кранцом“ кад је било лѣпо врѣме или у „кранцу“ кад се није могло на пољу диванити.  И О. Теофан је бадава тражио Печеновића, код куће: рекну му да ће га за цѣло послѣ ручка у „кранцу“ наћи.  „Кранц“ је била гостионица у Н. Саду, чини нам се иста, која и данас то име носи.  У оно врѣме био је друштвени живот у Н. Саду у највећем цвѣту; људи су имали свашта доста, плаћали су мало, па су се по највише частили и у друштву проводили.  Кафане су у осталом и данас пуније свѣта него цркве, а у оно врѣме била је у њима читава тишма.  Дан је био лѣп, сунце пригрѣјало: и тако јо пред „кранцом“ било најзгодније за сунчање.  О. Теофана пође послѣ ручка у „кранц“ да види хоће ли се тамо састати са траженим заступником.  Ишо је од „фазана“ к пијаци, дакле данашњом улицом „беле лађе.“  Јошт небијаше до ћошка дошо, на ком се та улица са пијацом код ондашње варошке куће спаја, али чује гласан смѣх од „кранца“ а за тим перорирајући глас адвоката Печеновића.  Кад савије на десно види у истину пред кафаном више господара у једној гомили, а пред њима Печеновића.  Мора да га бијаше когод дирнуо, јер баш у тај пар говорио је тражени одвѣтник:  „Тако је то, тако.  То вам кажем ја, адвокат Печеновић; а ко је адвокат Печеновић, то ће вам казати магистрат новосадски и архива бачке и торонталске вармеђе!“  То рекне, па се баци у позитуру, дигне главу охоло, па стане једном руком један брк увијати а другом други.  Ови су му били намазани, па су на крајеви изгледали као увоштен чизмарски фонал.  Они други стану се на ново грохотом смѣјати.  Они су се онда разумѣвали, па су се смѣјали једним мислима покренути једногласно; а ми морамо нашим читаоцима ствар мало разтумачити, да могу њихов смѣх разумѣти.  Печеновић није много радио ни у Н. Саду, а у бачкој и торонталској жупанији мого је имати процес и пол.  Пак пошто се он бацакао, као да су архиве напоменутих јурисдикција, биле пуне његових алегата, а у ствари је било као што мало час рекосмо: то је наравно, да је тај контраст морао слушаоце на грохотни смѣх побудити.  Печеновић је био човѣк друштвен; он је дакле са своје стране што више доприносио, да се друштво боље забави.  Он је своју улогу мајсторски играо, а публика му је вѣштину радо награђивала, па су се они смѣјали да су им све сузе на очи врцале, а он је стајао, па их је гледао, као да хоће да рекне: Sublimi ferio sidera vertice!  У тај пар приступи му један знанац са стране и рекне му:  „Коно, ено вас тражи онај калуђер!“  Печеновић се окрене и позна О. Теофана.  „А, ви сте, отче намѣстниче!  Које добро?“  О. Теофан приступи сад ближе, поздрави учтиво све присутне, и одговори му:  „Та имам велику бѣду, па сам дошо, да вас молим да помажете!“  Печеновић погледи тријумфирајући на своју дружину.  „Ето вам најбољег доказа.  Не само Бачка и Торонтал него и Срѣм тражи помоћи од адвоката Печеновића!  Но сад с Богом.  Хајдемо отче намѣстниче“ рекне овоме и пође с њим кући.  Један од дружине, по изгледу имућан у изображен трговац повиче за њим:  „Коно! понесите пера и мастила!“  Овим се указивало на то, да се господину адвокату код куће перо разкречило а мастило сасушило, а тога ће му ваљати да информацију забележи.  Он се окрене натраг и одговори:  „Гледајте ви ваш риф; а моје перо и мастило је овдѣ“ показујући на чело, као да њему нетрѣба ни пера ни мастила, јер све добро запамти.  „Е коно, опростите; нисам знао, да ви имате у глави мѣто мозга мастило!“ примѣти онај, што га је зајео, и сви се стану на ново грохотом смѣјати.  Међу тим је кона био до ћошка католичке цркве отишо, те тако му реплика остаде неприобштена.  Кад дођу кући, посади О. Теофана на столицу, а он напуни лулу, укреше на труд ватру, запали духан, сѣдне код стола и рекне:  „Е сад ми казујте!“  О. Теофан стане му све казивати, како су хтѣли куварицу шибати — како су њега осудили и у затвор тѣрали ...  Господин одвѣтник слушајући разговор, као да је чине примѣњивао закону, и тражио забрањено доле, за то је ћутио, и уз говор калуђера по коју за себе реко ... Scandalum publicum ... homagium ... birsagium ...  „Шта велите господине“ запита О. Теофан, који није разумѣвао шта то све значи.  „Ништа, ништа ... говорте ви само даље“ рекне му правознанац, „ово су наши рецепти.“  Калуђер настави даље: како се убо у ногу, нож тргнуо и оне разтѣрао.  Conatus homicidii, ... свештеници су ... дакле pericidii ... ту стане махати главом и скупи уста ...  „Шта је за Бога господине“ поплаши се О. Теофан; „ви нѣшто кисело гледите!“  Правозналац му само даде руком знак да говори даље.  Калуђер настави, како су га смѣста затворили и стражу поставили.  Minor potentia ... centum floreni birsagium ex aequo inter actorem ac judicem dividendi ...  О. Теофан престане говорити, кад ове латинске рѣчи чује, које су му сасвим нове биле, те није ни оно разумѣо, што би иначе мого по граматичком смислу знати.  Сад настане моменат, у ком су обоица ћутали.  Иза кратке почивке пусти господин адвокат велики један дим из уста, и рекне: „даље!“  Калуђер омахне главом, и приповѣди све до краја.  „Е шта сад велите на то све господине!“ запита он, кад је све казао, што је држао да му ваља казати, а казао је и оно, што трѣба и оно што је мого прећутати.  Али јуридички пацијенти су као и медички; они мисле да морају казати и најмању маленкост.  Адвокат је ћутао, премишљао, па онда оштро проговори:  „Показаће њима Печеновић, шта је мајор шта ли minor potentia! ... изтрѣшћу им џепове, да им ни мрвица хлѣба неће у њима заостати ... имаће ту посла и вицишпан и седрија ... до краљевске табле и септемвирата ... до самог краља тѣраћу их немилице.  Изтѣраћу им мачку на оџак, што но веле, да ће све пуцати!“  Док је адвокат овако говорио, окуражавао се мало по мало калуђер од свога страха и бриге.  Сад почне онај на ново.  „А ви се ништа небојте.  Истина, да се из вашег дѣла може изводити conatus homicidii ... и кад узмемо, да је то био ваш духовни отац, и conatus parricidii.  То није мала ствар ...  То се каже нашим језиком отцеубијство ...“  Калуђеру стане коса на глави у вис скакати, и зној га пробијати, кад чује те страшне рѣчи.  Адвокат није на то пазио, него је даље говорио ...  „Из тога видите, да то није шала ни ствар мала ... ариште ... касација ... десет година робија ... а може бити и capitividium exempli causa ...“  Ту стане махати главом, погледи у калуђера и рекне му озбиљним гласом: „појко, нисте добро радили!“  Калуђер се препао до дна свога срца.  Све му тло клоне.  Кад овако говори његов адвокат, да шта ће болан говорити противник, шта ли судије!  „Е мој господине,“ промуца напослѣдку.  „Видим ја то и сам.  Да је добро, неби ја к вами ни дошо.  Него помажите ако можете ... а ако неможете, а ви кажите искрено па да идем да скачем у Дунав док је раније, да небуде чуда!“  Даље није мого говорити.  Зној му је све цурио низ лице.  Извади мараму и стане га брисати.  На то почне адвокат, као да се са свим измѣнио.  Глас му је био пун поуздања, он скочи са столице, узправи се охоло, и почне јачим гласом:  „Та шта сте о преплашили?  Знате пред киме стоите?  Ви стоите пред Печеновићем ... а Печеновићу нису јошт никога затворили, а камо ли обѣсили ... неће ни вас.“  То је била пуна истина, што је господин адвокат реко, њему нису никога ни затворили а камо ли обѣсили,.. али није никога ни заступао.  Међу тим то поуздање и тај сигурности пун глас охрабри калуђера, те је свога правозналца мирније слушао, кад овај продужи:  „Имам ја пријатеља и у Вуковару и у Пешти ... инквизицију ћемо обуставити ... протоколе ћемо написати, како је за нас повољно ... вицишпана ћемо подкупити ... седрију ћемо подплатити ... а онда је код краљевске табле готов посао ...  Него, имате ли ви попо мало цванцига ... или талира ... па ма и дуката ... јер ће трѣбати ... трѣбаће Бога ми, и то доста!“  Калуђер се бијаше мало окуражио, а кад чу за дукате, мало га капља неудари.  Дукати и он!  Намѣстник кои сваку манастирску крајцару као светињу гледи и у манастирску књигу уноси ... и дукати!  То је contradictio in adjecto!  Није дакле чудо, што са свим малодушно проговори:  „Дуката!.. а од куд сиротом калуђеру дуката!“  „И ви сте намѣстник?!“ рекне мало чудећи се мало невѣрујући адвокат.  „Та намѣстници манастирски треба да имају више новаца, него настојатељи.  Знате како наши људи кажу: што црвено црквено, а што је бѣло, туторово цѣло.  То кад се на калуђерски преведе значи: што је црквено, то је настојатељево, а што је бѣло, то је намѣстниково цѣло!“  На то се стане сам грохотом смѣјати, а како му је био глас кречећ и оштар, морало се у цѣлом дунавском сокаку чути, у ком му је кућа била.  „Ви се смијете господине“ рекне калуђер, „а мени је до плача.  Ако то неможе бити без великог новца, ја сам обѣшен ...  Хајде вама јошт којекако за ваш труд смоћићу, имам нѣшто и отчинства.  Али да купимо и солгабирова и јурасора, и вицишпана и сву седрију ... тога блага нема ни сав манастир, у ком живим!“  „Но, но!“ тѣшио га је правозналац „није то баш толико, та непродају та господа своје увѣрење ... него само за труд ... да нетроше врѣме бадава ...  Пак онда ћемо видити, можда свега, тога неће трѣбати.  Има у Срѣму господе ваљане .... честите ...  Нећу ни ја за мој труд много искати ... та земљаци смо, па ваља један другом да помажемо.  Него ћу ја све то да размислим ... да разберем ... да екскутирам дотичне законе ... да видим децизије куријалне ... пак онда ми дођите ... а то ће бити за мѣсец дана све у реду: и онда ћемо говорити по рачуну, на нека говоре цифре.“  Калуђер устане да пође:  „Е добро, господине, ја ћу доћи, него шта сам дужан за овај разговор, да вам одмах платим, јер нисам рад бити дужан.“  Адвокат се усправи поносито, и проговори:  „Шта ви мислите!  Знате л ви да стојите пред Печеновићем, а Печеновић није јошт ни од кога узео ни крајцаре за савѣт; кад што напишем, ваља да ми се плати ... а савѣтом помоћи човѣку то је nobile officium свакога адвоката обојега суда.  За то смо учили.  Није Печеновић на то спао, да гули сиротињу: њему је бог дао да може поштено живити: па ако може помоћи, помоћиће више Бога ради него наплате.  Дакле дођите ви у своје врѣме; а ово је савѣт gratis!“  На то пружи калуђеру руку, и изпрати га напоље.  Кад О. Теофан изиђе од адвоката оде у Јовановоску порту, да му се мало глава разхлади, и да се у тишини размисли, шта да ради.  Дошавши у порту прође једно дваред горѣ долѣ, па онда скине шешир, протре чело, и мећући опет шешир на главу проговори:  „Од адвоката нема ништа!  То је пут дугачак.  Боље ће бити, да и не задирем.  Ако они пођу тим путем, е онда се морам бранити, па по што по то!  А ако они нестану на тај пут, онда би било од мене лудо да подадирем ствар, која се може за мене јошт зло свршити.  Господин Печеновић има право.  На том путу трѣба доста трошка.  Хајде нека узмемо, да ће им мачку истѣрати на оџак, као што рече, али и мени неће бити на лако ...  Него да идем ја пре свега код епископа Хранислава, да видим, како ће се тамо ствар узети!  Тако ће бити најбоље.  Даклем идем одмах сутра!“  Са овим сврши сиромах калуђер своју шетњу и муку за тај дан.  Осване дан, кад ће сиромах О. Теофан да приступи Његовој Екселенцији.  Ми смо досад свуда писали ексцеленција: ово је правилно по латинској граматици, али не по изговору нашега народа.  И будући да сад О. Теофан приступа лично администратору митрополије, то ћемо ми ту титулу онако писати, како из његових уста изиђе.  Четвртак је био, кад се О. Теофан нађе у двору, да замоли за аудијенцију.  Аудијенције код наших екселенција, тражиле су се и давале овако.  Обично је долазио свештеник у двор епископов или митрополитов само онда, кад је имао или какову милост просити или какову немилост чути.  Није дакле чудо, што се сваки јављао мањим од макова зрна.  Ту се скинуо шешир још на капији од дворишта, па се ишло с голом главом прѣко авлије, на коју је случајно мого поглед високе једне особе баш онда пасти, кад је тај просјак или осуђеник туда пролазио.  Ко је год том авлијом мимо долазећег или изпред њега пролазио, добио је дубок поздрав од овога, па ма био и сам фурунџија, јер и код нас се знало за „милост малих људи“ па је сваки палио свѣћу и самоме ђаволу.  Док је ишо уз степене на први спрат, ту је сирома попа прокашљивао, да очисти грло за орацију, чешљао браду и косу, да небуде чупав, и приправљао нос, да му бурмутском самовољом недонесе какву замѣрку.  Кад се дошло пред врата од сале, ту се стојало и чекало, док се катани или собару свидило, да обрати своју високу позорност на попу, и да га запита шта ће.  Пред тим катаном или собаром клањао се свештеник до црне земљице молећи покорним гласом, да га пријави код Њ. Екселенције.  Овај је ишо у салу, пак онда изишавши, јављао је високу резолуцију, по којој је попа одмах ушо к свом поглавару, или је одлазио неимајући срѣће видити му усрѣћавајуће лице.  Овако је и О. Теофан доспѣо до владичиних врата, с том само разликом, што камилавку није скинуо; јер је ова по чину морала исто тако на свом мѣсту стојати, као клобук код војника.  Ту је чекао дуго, јер собар се недаваше видити.  Наравно да је у мислима опетовао по десети пут оно, што је смислио Екселенцији казати; и за то је имао очи упрте у прозор од ходника, а чело му је показивало, да се тамо нѣшто кува и пече.  Сад шклоцне брава на владичиним вратима, а О. Теофан сав се стрѣсе, мислећи да ће можда сама Екселенција изићи.  Врата се отворе, и једна свештена особа изиђе ... али је то био дворски протођако- Варнава.  Варнава је био мирски ђакон, па је у калуђере отишао, кад му је супруга умрла.  Он је био човѣк по нарави благ, а при том је свршио и философију.  Био је дакле углађенији него многи онога времена.  О. Теофан познавао је Варнаву, и зато се обрадује кад га види, на та мало слободније дишући запита, неби л мого Њ. Екселенцији ући.  Варнава се врати к владици, па за мало изиђе к О. Теофану с гласом, да га владика неможе сад примити, јер има конзисторију, него послѣ ручка у 3 сата нека се пријави.  О. Теофан оде кући, на излазећи из двора прогунђа:  „Неће бити срѣће, одбише ме од врата.“  Да упознамо мало наше читатеље са Њ. Екселенцијом, с којом ће О. Теофан мало час посла да има, остаћемо код ње.  Епископ Хранислав, екселенција интерегнума послѣ смрти митрополита Станковића, живи јошт у спомену многога старијег Србина.  Он је био чудновата слика.  У науци и владању био је безпрепорно најбољи од свих наших оновремених епископа: али је имао чудноватости у понашању, које су му она својства у велико побијала.  Нарочито је био особењак према лѣпоме полу.  Приповѣдају, кад је био протођакон код митрополита Стратимировића, да су му послали двѣ женске, које су ради своје парнице прѣд конзисторију биле дошле, да га информирају.  Ове су брже изишле напоље из његове собе него што су у њу ушле.  Одмах за тим дозове свога послужника ђака и заповѣди, да му собу тамјаном изкади.  Сто је и сто пута тај дан себи јасно реко:  Шта ће рећи његова екселенција, кад чује, да су женске у мојој соби биле!  Шта ће на то рећи његова екселенција!  Његова Екселенција није на то ништа рекла, јер није ништа о том чула; али се то приповѣдало дуго времена у Карловци, како је Хранислав кадио собе ради тога што су му женске особе прѣко прага у собу прешле.  Јошт је једну особеност имао епископ Хранислав у својој нарави.  Он је био прѣко мѣре чуваран, тако чуваран, да је већ прелазио у тврдице.  И са ове стране приповѣдају се многе ствари о њему.  Ми ћемо једну споменути, која управо спада на нашу материју.  Хранислав је био као архимандрит настојатељ у манастиру Раковцу.  Манастирско добро чувао је као зеницу у оку.  Сва су бурад с пићем била запечаћена, и нигда се није продавало и истакало, да он није ту био.  Једаред пошље му један новосадски адвокат човѣка с писмом, да му даде нѣколико холби шљивовице.  Он прочита писмо и види шта се ту управо пише, али немогући се на ту мисао навикнути, да од манастирског добра што даде, запита листоносца:  „Шта ће твој господин од мене?  „Та ето ваљда пише у писму“, одговори овај, који је архимандрита познавао.  „Он иште шљивовице!“  „И послао је ову чутуру!“  „А за што иште од мене шљивовице?“  „За то што је сам нема!“  „Хм! па зашто баш од мене?“  „Јер зна да ви имате најбоље.“  „Али није моја, него манастирска!“  „А ви му пошљите од манастирске!“  „А шта ћемо с рачуном?“  „С рачуном је најлакше.  Два пут два шестнајест, па чист рачун.“  „Ја неумѣм такав рачун правити.“  „А ви подајте отцу намѣстнику, њега су већ научили.“  „Жао ми је, ал ћеш се вратити са празном чутуром?“  „А ви ћете изгубити онај процес код новосадског магистрата.“  „Шта?  Изгубити процес То би била штета за манастир.“  Архимандрит се стане мислити, он прорачуни у памети, шта је боље по манастир, или ша даде адвокату шљивовице или да изгуби парницу.  Најпослѣ слегне с рамени и промумла кроз бркове:  „Добро је кадкад и таковом светцу запалити свѣћу.“  Онда зазвони, да му ђак дође.  Док је ђак долазио, мѣрио је архимандрит чутуру очима.  Учини му се повелика, па да се увѣри колико прима, запита писмоношу:  „Колика је та чутура?  „Сајтлик и по“, одговори овај, а чутура је ваљда и десет пута толико примала!  „Ал си мајстор“ примѣти на ово архимандрит.  „Та ту иде много више.“  „Неиде господине; вама се то само чини.  Зар се ви у чутурама разумѣте То само ми прости људи знамо, који из чутуре пијемо; а ви велика господа пијете на пол сајтлика, па вам се све друге мѣре чини грдне велике.“  На то дође ђак.  „Води овог човѣка у подрум, па му налиј“ ту чутуру шљивовице из оног бурета, знаш!“  Овде учини архимандрит руком знак, који је ђак разумѣвао.  Ђак прими кључеве од подрума и оде с писмоношом у подрум.  Кад дођу у подрум, нађу све у најбољем реду.  Сва бурад запечаћена.  И оно буре, из ког је ваљало дати шљивовицу, бијаше запечаћено.  Писмоноша узме бургију и пробуши дно, гдѣ је ово било најтање.  Шљивовица шикне прамом, и ови напуне чутуру.  Запти писмоноша рупу, па онда узме чутуру, и поднесе је под нос.  „Хо, да лѣпа мириса, као босиљак.  Није право, да се и ми мало ненапијемо.“  То рекне па онда дигне чутуру на напитницу и стане наздрављати.  „У здравље нашега господина настојатеља ове свете обитељи.  Да му бог да да ове године напуни све хамбарове и све подруме.  Стока му се хиљадила, а коке му дукате носиле.  У славу божју а у његово здравље.“  За тим принесе чутуру к устнама и напије се шљивовице.  Међу тим се догодио интермецо.  Архимандрит није имао вѣре у ђаку, него је за њим полагано и сам пошо, сиђе се у подрум и стане на последњем басамаку.  Кад је онај наздрављао, чује ђак њеки шум на басамаци и баци очи тамо.  У који пар онај чутуру принесе к устма, у тај пар опази ђак архимандрита.  Мал ’ га неудари капља.  „Господин“, пришапне писмоноши, и стане се спремати да се врати из подрума.  „Господин?“ одговори писмоноша лагано, „баш добро!“  На то дигне чутуру и почне другу здравицу:  „У здравље господина архимандрита Хранислава.  Да му бог да, да постигне на скоро како жељу своју, тако и жељу цѣлога народа, и да метне златну митру на главу, коју је заслужио ко ико!“  И опет принесе чутуру к устима.  Архимандрит се побои, да јошт која здравица непослѣдује, и зато приступи ближе говорећи:  „Доста је већ здравица, хајдете само на поље!“  И тако се сврши ова парада.  Али ђак добије добру ексхортацију, да он има налоге настојатељеве строго изпуњавати; па кад му се каже, да наточи чутуру, онда да неда и на здравице, и тако даље.  Овако је мислио епископ Хранислав о стварима, којих је ради о. Теофан долазио, да се тужи.  Сѣдница се конзисторијална сврши.  Епископ је био болешљив па зато није никога задржао на обѣд.  Он и Варнава ручали су сами.  Био је пост, и Варнава је јео пасуља.  А епископу лѣчници нису дали да једе варива, него су му наредили мало пилета.  Јео је што је морао; али није мого срдцу одолѣти, да неуздахне и нерекне:  „Благо теби, Варнаво!  Ти смѣш јести пасуља ... а ја сиромах морам да се патим са овим пилетом!“  Ово рекне, па на ново уздахне.  Варнави би боље годило пиле него пасуљ: али шта ће.  Он погледа смирено на епископа и стане га тѣшити: утѣшите се, Ваше Високопреосвјашченство!  Поста има још доста, а вама ће скоро бити добро, па онда нећемо ништа друго кувати него један дан пасуља а други сочива! и онда ћете жељу изтѣрати!“  „Бог из тебе проговорио!“ рекне му на то владика, али не иронично, него у пуној истини.  Како се ручак сврши, уђе момак и јави, да је дошо архимандрит Раковачки.  „Баш добро“, одговори епископ.  „Ја сам га и звао, да се с њим мало разговорим о тој саблазни у Ј ...“  „Ту је намѣстник Ј ... чки“, примѣти Варнава, „и моли, да га пустите пред себе.“  „Казао си ми јутрос“ одговори владика.  „Кад дође, а ти га уведи.“  За тим устану од стола.  Варнава цѣлива десницу св, владике и оде у свој стан у двору, а владика оде у своју собу, и прими архимандрита Раковачког.  Мало за тим уведе Варнава О. Теофана.  Овај метанише три пута и пољуби владику у руку, па одступи три корака у натраг и стане са спуштеним главом.  Епископ је дознао тужбу администратора, и братије манастирске против намѣстника од архимандрита Раковачког, кои је баш тога ради у Н. Сад к администратору митрополије био и дошо.  Зато с негодовањем проговори О. Теофану:  „Оче намѣстниче, ти си зло урадио?“  „Јесам, Ваша екселенција!“ одговори О. Теофан смирено.  „Ја нисам ваша екселенција; ја сам јошт само Ваше Високопреосвјашченство!“  „Ако нисте, а ви ћете бити“ одговори на то О. Теофан с најпунијим освѣдочењем, и онда настави: „па благо нама кад будете!“  Епископ Хранислав желио је јако да постане митрополитом, па му је свашта, било угодно, што је на то циљало.  За то благо запита О. Теофана даље:  „А шта је то било?“  „Ако допустите да Вам преповѣдим, ја ћу сушту истину казати.“  „Nemo inauditas convinci“ (нико нетрѣба, да се осуди док се непреслуша) одговори му владика.  „Кажи, али по духовничкој дужности.“  (О. Теофан почне преповѣдати.  Кад стане казивати како су куварицу злоставили ... како су је хтѣли шибањем да каштигују ... како су је по прњавору и селу у пол дана витлали ... владика је све корак по корак од чуда и ужаса у натраг одступао, и напослѣдку се нашо већ код врата друге собе.  Преповѣдање намѣстниково мал није изтѣрало из собе владику, који је у оваковим стварма био осѣтљивији и од саме мимозе (најосѣтљивија биљка).  Кад је О. Теофан ову епизоду свршио, проговори владика у највећем чуду:  „Па шта ће рећи свѣт на то!  Шта ће рећи Illustrissimus Bitto (администратор жупаније срѣмске)!  Шта ће рећи Њ. Ексцеленција гроф Ревицки (канцелар мађ. канцеларије)!  Калуђери ... жена ... манастир ... шибе ... оче архимандрите“, окренувши се к овоме, „љуља се црква ... прѣти нам нова Гоморра!  А они о том у тужби ништа и неспомињу?“  „Спомињу“, – одговори архимандрит звучним басом; „спомињу, јест, али дакако онако фино, јест, како је по њих добро!“  Владика није мого да се од чуда поврати.  Више је пута опетовао, као сам са собом говорећи:  „Калуђери ... куварица ... жена ... шибе ...  Шта ће рећи Illustrissimus Bitto?  Шта ће рећи Excellentissimus Reviczky?..  Па ја администратор ... ја глава ...  С главе риба смрди ... a capite piscis ...  Ја крив ... ја крив ...  А ту конгрес ... ту избор митрополита ...  Ал ће се радовати Рајачић (владика вршачки) ...  То је таман вода на његову воденицу ...  Живковић ће (темишварски владика) рећи:  Ето ти Хранислава ... Хранислав је светац, а гле шта му раде калуђери ...  Хранислав је крив ...  Није Хранислав крив ... крив је (Станковић) митрополит; умро ексцеленција Стратимировић ... умрла дисциплина у богословији, у свештенству, у цркви, у манастирима ... нема више архимандрита Крстића ... нема игумна Иринеја ... архимандрити само знаду упрегнути 4 коња па хајд у Руму, части се, онда у Митровицу, части се ... зови сто гостију у манастир, части се ... а игумни опашу двѣ педи широк црвен појас, па разкопчају горњу мантију, па хајд по прњавору, да га виде како је лѣп, као црвен петао!  А калуђери ... A bove мајоре discit arare minor (од старијег учи млађи), плету курјук и браду ... лакиране штифле ... шешир ко локвањ, да непоцрни ... па лѣп попа, па цифраст попа ...  Ша онда да буде? русвај!  Ко да је крив!  Администратор Хранислав!  Није крив Хранислав ...  Само нека буде, што би ваљало да буде, показао би њима Хранислав, да је у њему оживио други Стратимировић.“  „Па то није немогућно“ проговори архимандрит своим мирним озбиљним басом ...  Владици се слегне мало жуч на ову примѣтбу, и заћути.  Ово употрѣби архимандрит и рекне О. Теофану, да говори даље.  О. Теофан почне казивати, како се он мучи, да се добро манастирско сачува, а како администратор троши ... харчи ... разсипа.  Он је то примѣрима разјашњавао ... па је и послѣдњи бал описао, како је био ...  Може се мислити, да се чуварном владици кожа јежила и коса на глави од ужаса дизала.  Он је више пута од чуда узвикнуо, руку о руку ударио ... ћелепуш час пол с главе свинуо, час пол на главу метнуо.  „Ми ћемо пропасти ... пропашћемо, оче архимандрите ...  Док још неизумрѣте ви, који сте из школе Стратимиревићеве и Иринијеве, биће како тако: а послѣ ће бити ... знате, шта ће бити? манастири ће падати под конкурс ... калуђери неће имати хлѣба ...  Неће бити чаше вина у манастиру да се света служба служи ...  То ће бити, да, тако ће бити, па ћете видити.  Крајње је врѣме, да се ти људи стегну ... да се у запт узму ...  Ако то тако дуже потраје, знате л шта ће слѣдовати?  Народ ће се дигнути, па ће та добра у своје руке узети, а разкошне настојатеље уклониће од управе манастирске, кад неуму да је руководе, а влада ће казати: имате право, кад нису за то, нека нешкоде сами својој цркви ни манастирима.  А калуђери неће се смѣти ни појавити у народу да просе милостињу, него ће им људи рећи: ви разсипате, а ми од уста да одкидамо, па да вам дајемо; ви недржите бдѣнија него пијанке; ви непостите него се гостите; ви непокривате манастире цигљом ни лимом него интабулацијама ... па јошт ово ... па и ово ... идите па радите како знате.  Наши стари подигли су вам велике куће, дали су вам велике грунтове ...  Но кад ви тако с њима поступате, ми ћемо нашу крајцару на што боље и племенитије употрѣбити.  А како народ од калуђера руке своје дигне, неће нико у њихов ред ни ићи, па ћете видити, да ће доћи врѣме, да ће бити манастира али калуђера бити неће.“  „Али да непадне кривица на нас,“ продужи владика окренувши се к архимандриту ... „да небудемо и ми криви томе разсулу, оче архимандрите, морамо чинити своју дужност.  Ми морамо бити строги ... праведни али строги.  Зато ћете ви отићи тамо са консисторијалним бележником, па ћете цѣлу ствар изпитати, и што је нуждно наредити.  Ја вам дајем пуну власт, да можете учинити ондѣ на мѣсту све што буде потрѣбно, па само да ме о свему извѣстите.  Нека вам Варнава напише нуждно изаслање, а ја ћу га одмах подписати.“  „Како изволѣвате,“ одговори арлимандрит.  „И ја судим, да морамо бити строги, јер ће сва дисциплина изтајати као восак на сунцу. Јест ...  Него оче намѣстниче, нисте нам јошт ништа казали о правом предмету администраторове тужбе.  Он јавља, да сте ви потегли на њега ножем, и да су се само бѣгством могли спасти од велике бѣде и несрѣће.  Јест.  Кажите како је то било!“  „Ето видите, докле то иде“, проговори владика у очајању, „Ми ћемо јошт дотлѣ дотѣрати, да ће бити и онога, што несмѣм ни да изречем.“  О. Теофан приклони главу, и смирено проговори:  „Огрѣшио сам свети владико, и радо ћу пољубити свету десницу, која ме буде казнила.  Али није тако било опасно, нити је на зло смѣрало.“  Сад приповѣди шта је и како је било с ножем.  „Овако је било.  Ево грѣшника, а ту је судија: ја ћу сваку пресуду са синовном покорности примити!“  Владика Хранислав био је пѣсник.  Он се у своје млађе врѣме надтицао са Лукијаном Мушицким на двору митрополита Стратимировића: и колико је традиција до оно доба донела, ми смо год. 1830. јошт слушали, да су многи давали предност Храниславу.  XXИИИ ода у И. књизи Мишицкових стихотворенија садржи одјек овог одношаја.  У овој оди пита Мушицки:  Смемо ли, Пијеридо, у Карловце, дрзко где поју:  „Отступи ти пијто просте“.  А ово је била Хранисављева најновија пѣсма митрополиту Стратимировићу год. 1816. списана.  И доиста, које смо год пѣсме Хранисављеве пред очи добили, у свакој је дисао прави дух пѣснички.  Владика дакле Хранислав био је доиста пѣсничка природа.  Може се мислити, како се са овим ножем, који О. Теофан истина на обрану бијаше подигнуо у зрак, сложи читава поворка слика, грозних, црних и крвавих пред духовним оком пѣсника- владике.  Он се стрѣсе од грозе и повиче:  „На што калуђеру нож!  Зар он неможе гризти зубма оно мало хлѣба, што понесе у шуму.  Није него да му припашемо сабљу.  И онако изгледа та сцена, као да су ту били пијани солдати, а не смирени изпостници.  Нека само чује то Њ. Величанство, па да виш шта ће рећи!  Шта ће рећи?  Та то су солдати, тамо не могу владати владике, тамо трѣба дати генерала за заповѣдника.  И то би било и право: калуђери са сабљама и пушкама, и владике са штурмхутом ... то би лѣпо стојало ...  Оканте се ви ножева.  Како једу Турци без ножева ... па и без виљушака ... како су се толики пустињици хранили без свих тих апарата?  Али ту би трѣбала стега и гвоздена рука ... и може бити да ће јошт доћи врѣме, да ћемо и сами желити, да нам дођу на управу генерали и обрштари.  Да виш како би се онда све у своје врѣме урадило ... да виш како би рачуни изгледали.  Али ако и недођу генерали и обрштари на управу, доћиће зацѣло капут, и онда ће вам бити по вољи, а сад се између себе кољете и износите своју наготу на видѣло.  Нека вам буде.  Ја само знам, да ћу ја чинити своју дужност.  Строг изпит и праведан суд!“  „Ваша екселенција“, почне О. Теофан.  Владика прсне:  „Нисам ја екселенција ... а ласкачи су најгори“ ...  Сиромах О. Теофан протрне сав.  Но поврати се и понизно проговори:  „Нисам мислио ласкати.  Реко сам Вам екселенција, што сам држао, да администратор митрополије свакако више стоји него редовни епископ.  А најпослѣ ми то нѣкако иде у реч, може бити, што желим, да тако буде.  Што се ствари тиче, ја ту немолим, да ме штеде и заклањају: нека ми буде како сам заслужио.  Али само молим, да буде изтрага непристрана и суд праведан, а то мислим, да ми се неможе у грѣх уписати.“  „Ја ћу послати господина архимандрита Арсенија: против тога неможе нико никаква приговора учинити!“  „Боже сахрани“, примѣти О. Теофан, који се у истину обрадује, што ће ствар у руке тога мужа доћи, кога су сви као разборита, страстима неподложна познавали.  „Мени ништа неможе бити повољније, него да високопречестњејши господин архимандрит Арсеније на изтрагу дође.  Он је строг, али и праведан: што он рекне, ја ћу примити, па ма ми се и главе тицало.  Само јошт молим, да би ме заклонили од злостављања братије, док комисија недође.  Јер они могу мене дотле и утаманити, а то неби било право.  Ја молим, да би ми дали писмо на администратора манастирског, да ме недирају, док недође комисија.“  Владика се био међу тим мало, разхладио, и зато му одговори повољно.  „Нека вам буде; наредите оче архимандрите, да намѣстник добије писмо, да га недирају, док ви неизиђете.“  О. Теофан метанише, пољуби владику у руку и оде са архимандритом у дворску канцеларију да прими писмо.  За кратко врѣме буде све наређено, и сиромах намѣстник крене се сутра дан у манастир.  Ми се нећемо више са епископом Храниславом састати, и зато ћемо јошт коју о њему да наведемо.  Епископ Хранислав имао је извѣстно много дара и науке; али слѣди хисторичне нити је у нашој књижевности, нити у наглој цркви оставио.  Од године 1726. водио се бој између народа и клира о упливу онога у црквену управу.  Повѣстнички моменат у овом чини инштрукција за будимске (XИВ. пунктова) посланике на сабор од те године.  Сабор београдски од 1730 знаменит је ради побѣде, коју је народ на њему задобио, пошто су ту пунктови будимске инштрукције били примљени.  У тим се пунктовима искало:  1., да народ бира епископе;  2., да народ бира управу народних добара;  3., да се без сабора ништа не свршује ни у народним ни у црквеним стварма.  Но побѣда ова од год. 1730. била је илузорна.  Хијерархија је против ње радила.  Влада јој је била на руци.  Одтуда је слѣдовао жесток сукоб између хијерархије и народа, који је 1778. године на врхунац доспѣо, и у писму Србаља будимске епархије, писаном митрополиту србском, свој израз добио.  Но превага хијерархије све је постајала већом, и будимским заступницима даје се улазак у сабор од год. 1790. само wenn sie recht artig sein warden, sonst warden sie hinausgeschmissen. Ово нису праве рѣчи дотичног Ерласс-а, али прави смисао.  Године 1790. дође Стратимировић на прѣсто патријарха Арсенија ИИИ.  Он учини примирије с народом.  Управо наступивши велики догађаји у Европи баце наше мало гибање у запећак.  Митрополит Стратимировић имао је доста од државника у себи.  Он је држао ред у свештенству и калуђерству, да се неда повода тужбама, и да се неузбуди нова навала.  Што је чинио против закључака саборских, чинио је тајно.  Али је уједно морао држати под уздом и сваки напрѣдак и сваки намѣри му противни развитак духовни.  Његова политика била је чисто конзервативна.  Овим је духом дисао и епископ Хранислав, и ми смо тај дух опазили већ и у разговору са О. Теофаном.  Митрополит Станковић био је већ либералнији: али је мало митрополисао.  Па ипак се под њим појави гибање новога живота у свештенству и калуђерству.  Они ударе на прѣчаге духовног развитка; ови на прѣчаге дисциплине.  Ту се морала или стара политика по што по то одржати ... на ово се чинио позваним епископ Хранислав; или се морао сасвим нов правац узети ... овај је налазио презумтивног представника у епископу Рајачићу.  Но нити је онај могао стари ред одржати, неимајући енержије довољно и снаге; нити је овај био успособљен, да нову еру својом иницијативом и својом снагом створи, неимајући довољне науке ни стварајућег духа.  Прѣко епископа Хранислава пређе повѣстница муком.  Он умре као епископ бачки, без слѣди: ни саме му пѣсме нису га штампом преживиле.  Епископ Рајачић буде на скоро већином сабора позван, да прими управу црквену у своје руке.  С њиме ћемо се састати, и онда ћемо можда коју и о њему проговорити.  Од епископа Хранислава остала је у традицији нашој жива његова калафа.  Калафа је она кутија од плеха, у којој се носе калуђерске камилавке, а и епископске круне.  Епископ Хранислав носио је своју калафу увѣк уза се.  Чинило се да стоји на њој написано: omnia mea mecum porto (све своје носим уза се).  Говорило се, да му је та калафа била оно, што је садашњим банкијерима вертхајмова каса.  Садржај те калафе остао је тајна за увѣк.  За живота није ником допустио, да у њу завири; кад је умро, није било у њој ништа видити.  Ко је био код њега кад је умирао? незнамо; како је садржаја калафе нестало? и то незнамо; можда ће будућност донети „тајне Хранислављеве калафе“.  О. Теофан није био „сазидан“ од примања код Његове Екселенције.  Више је очекивао од свога говора.  Смислио бијаше све лѣпо и красно: како ће екселенцију задобити, показујући му се највећим привржеником и поштоватељем његових великих заслуга; како ће ствар представити у свѣтлости, да сва ова падне на њега а противници да дођу у мрак и таму; како ће заузети старѣшину својим идејама, које је о задаћи калуђера и манастира имао: но све то паде у воду.  Екселенција се бијаше разљутио уобште на поступање калуђера, па тако паде и он с њима у један кошар.  „Кажем ја, да неће добро бити“, говорио је самом себи кад је из двора епископског изишо.  „Како ме јутрос епископу непустише, већ сам знао колико је куцнуло.  Кад човѣк што почне, па му хоће да пође за руком, а оно се само од себе развија; а кад се што почне, па прекине, увѣк ће рогобатно да изпадне.  То је сигуран знак, да неиде само собом: а што се силом надвезује и крпари, то неизпадне никада чисто и цѣло.  Но што му драго: барем сам се осигурао од насртаја братије у манастиру до излазка комисије; а кад једаред господин архимандрит Арсеније дође у манастир, онда ако ме казне бићу зацѣло и крив.“  Сутра дан сѣдне на кола и оде у манастир.  Администратор манастирски већ је имао глас, да је О. Теофан био код администратора митрополије, па је промислио за сваки случај, како да се влада.  Нарочито је добио из двора у Карловци поруку, да ће на сваки начин доћи у комесији и протођакон, са овим је већ био и знао је, да му је пријатељ.  О. Теофан, кад се од пута мало очисти и уреди, оде к настојатељу, и преда му писмо од администратора митрополије, у ком му се јавља, да ће до који дан доћи у манастир дворска комесија, а дотле да сѣде сви на миру, и намѣстника никако да недирају.  Настојатељ је намрштен читао бурунтију.  Кад је прочита, поцѣпа је на ситно комађе и трѣсне је о земљу.  „Ја сам господар у манастиру, и нико други“, повиче на то из петних жила, и погледи на намѣстника закрвављеним очима.  Док недође суд од честњејше конзисторије, дотлѣ ће стојати, што сам ја наредио.  Ви ћете оче Теофане, одмах у вашу ћелију, па ћете бити у аришту, као што сте и били; али вам савѣтујем, да непокушавате више бѣгати, јер ћете зло проћи.  Стража ће добити строгу заповѣст, да вас одма из пушке убије, како се макнете, да бѣжите.  Научићу ја вас држати свете обѣте, које сте положили.  Кад ја заповѣдим, ви морате слушати, слѣпо слушати, па било вам право или небило.  Сад одлазите ... па тубите, што вам рекох!“  О. Теофан није се надао оваковом дочеку.  Међу тим и он је имао доста времена размислити, како му се ваља држати.  Зато и сад одмах одговори: „ја сам шиљао више пута ђака к вама, да ме пустите преда се, да вас као млађи за опроштење молим, јер сам пронашо, да је то моја дужност.  Ви ме нехтѣдосте примити.  Ја тому нисам крив.  Сад стојим пред вама, и хоћу ову прилику да употрѣбим, да вам то кажем, што сам вам онда казати хтѣо. Ја нисам послушао вашу прѣсуду: као калуђер погрѣшио сам.  Моје је било послушати, па онда правду тражити.  Ја сам нехотице нож на вас диго; нисам, бог ми је свѣдок, ни на крај памети имао, да га против вас и братије употрѣбим, али сам вам њим загрозио.  Ту сам погрѣшио.  Кад дође прилика, да трѣба трпити или нападати, калуђер ваља оно да избере.  Признајем дакле да сам погрѣшио и као калуђер и као млађи и у једном и у другом случају.  Зато вас молим да ми опростите.  Овим сам своју савѣст олакшао: а ви чините, како најбоље знате.  Ја ћу ићи у моју ћелију, и сматраћу се ариштанцем; бѣгати нећу, тог се небојте.  Да сам мислио бѣгати небих вам овамо ни долазио.  Стражу можете ставити.  Моја рѣч везаће ме више за моје ариште, него пушка вашег стражара.  Стража може и заспати, а може се дати и подкупити: а моја рѣч остаје навѣк будна, нити се даје уклонити, док ме ви од ње неодрѣшите.“  То рекне, метанише, и приступи руци настојатељу, али му је овај недаде цѣливати.  О. Теофан учини на то своје метаније, као да је рукоцѣлованије извршио — ни оде у своју ћелију.  Настојатељ није разумѣо духовно разположење свога противника.  Он помисли, да је то слѣдство, што су га у Н. Саду зло примили, и добије јошт више куражи.  Стави једног шумара на врата од Теофанове ћелије, али га више ничим није узнемиривао.  Приобшти и другој братији, што му је О. Теофан говорио, и ови су у пуној сигурности очекивали конзисторијалне изасланике.  Непрође нѣколико дана, а ови дођу.  Дође архимандрит Арсеније, као што је отац Теофан желио, али дође и протођакон Никанор, као што је друга страна очекивала.