Знате где је Св. Андреја?  Св. Андреја, мала варошица, лежи на десној обали Дунава, између Будима, Вишеграда и Острогона, столица најсилнијих мађарских краљева Матије Корвина и оца великог Лајоша, Роберта, и острогонских примас- патријараха.  Диван предео!  Пред варошицом „мали Дунав“, то јест рукав Дунава; пред очима плодним селима посејана ада; преко даље „велики Дунав“, а тамо опет остатци, развалине римског каменитог моста за прелазак римских легиона.  За леђи варошице и с лева бока све сами виногради и дивне планине, које се са вишеградским шумама сучељавају.  Ту краљ Матија и други краљеви ловили су брзоноге кошуте и јелене.  Па онда она лепа долина између Св. Андреје, Помаза и Будима, као амфитеатар дивовски, а у суседству древни, бели Будим -град, са чувеним купатилима.  Преко од Будима опет Пешта.  Кад се попнеш на врх планине Орловача, видиш преко плава Дунава модре, магловите брегове Ваца, а од стране вишеградске, како Дунав савија и спешисрцу Угарске.  Св. Андреја, Вишеград, Вишеград, Св. Андреја, то су сестра и брат, али близанци.  И радост и жалост су делили.  У слави видели су сувремене дивове, у жалости заједно су стењали и судбу оплакивали.  После славе Роберта и Лајоша насташе бурна времена по удову Лајошеву, Јелисавету , ћер босанског краља, и кад дође отимач пре стола кнегиње Марије, Карло од Драча, њега убије Форгач, и у Св. Андреји у латинском манастиру дух испусти.  Али у оно доба још није постојала Св. Андреја, та варошица, но само леп предео са манастиром.  Још мало па ће бити два столећа како се српски народ у Србији поче кретати да би се од турског ига ослободио Патријарх Чарнојевић извуче из Србије тридесет и седам тисућа породица, с којима се у Угарској населио.  Сви који су се иселили задржали су веру да ће се својим оружјем, а помоћу ћесарске војске, опет у своју драгу стару отаџбину повратити.  Оставили су Метохију.  Стару Србију, алем камен српске круне, изнели су силно благо и оружје, остала је најкраснија српска земља пуста, ослабили су српски народ и бацили су ослобођење васцелог Српства за које столеће назад  И опет се нису вратили.  По Угарској раштркали су их тамо и амо.  Језгро, богаштина, бачена је у Св Андреју, Будим и околину.  Патријарх са тисућама Срба оснује варош Св. Андреју, као нов Енеј, али Троја паде, а српски се Рим не подиже.  Патријарх после оде и стани се у српском Сиону, у Карловци, али вредни Срби у Св. Андреји за кратко време сазидаше куће, подигоше седам цркава и школу, све са красним иметком, искоренише планинске шуме и створише винограде, где роди салаксија, малвасија и нектар, прави синови дичне Метохије.  Трговина поче цвасти.  Св андрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракове; Пешта купује на св. андрејској пијаци робу, Пешта, онда још слабачка у трговини.  А Св. Андрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје: Ми же Сент- Андрејци, цјелог свјета славни! Леп предео, богаштина, лепо вино, красна вода.  Шта хоћеш више?  Сав српски жениусредсредио се у Св. Андреји.  Св. Андреју увек су звали, па и сад зову Сент Андрејом, но ништа не смета што је први слог „сент“, јер и Сентомаш је „сент“, па му опет ништа не фали.  Дакле нека буде:  „Сент-Андреја“, „Сент- Андрејци“.  И паки, ми же Сент Андрејци, цјелог свјета славни.  И доиста, могао је поносит бити Сент-Андрејац.  Ту ти је било великих трговаца, знаменитих војника, чиновника ваљаних, владика и екселенција.  Само по гдекојег да споменемо:  Ето ти два владике, арадског и темишварског, два Авакумовића, оба „екселенције“.  Ето ти „фелдцајгмајстора“Радивојевића, бранитеља Тиролске против Бонапарта, и доцније ломбардијског „командирендера“.Ето ти другог Радивојевића, који се са шаком Срба против тисућа Турака брани, и кад су му „царски“ „слепе фишеке“ дали, и кад се већ пуцати не може, а он као Леонида или Хајдук-Вељко славно пада Јесте ли чули за младог „гренцхусарског“официра Радобицког, коме су, кад је постао обрлаћман,сви у оно доба певали: Виват, виват галант, Радобицки оберлајтнант,и који је доцније у битци код Ватрама, дваест и осам година млад, јуначан потпуковник, на челу својих уланских ескадрона на душмана јуришући, погинуо: пресече га топовско ђуле преко пола и прекиде као Хајдук-Вељка.  А јеси ли чуо када је код Улме, код капитулације ђенерала Мака, надвојвода Фердинанд д ’ Есте са тридесет ескадрона кроз француску војску пројуришао, продерао, ко је у тој опасности надвојводу штитио и све ударце француских коњаника од надвојводске главе „испарирао“?То је био Живко „вахмајстор“,прави Сент-Андрејац, и док је после тога живео, био је у Будиму код надвојводе довек, при свакој паради у његовој ђенералштабској свити.  Па шта да рекнемо о мајору Авакумовићу, који је знао на флаути и хегедама лепо свирати, да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник, тако да све оне красне српске љубавне песме које су пре осамдесет година певане, од њега произлазе.  Па каквих је било ту још ваљаних људи у осталим сталежима!  Сент- Андрејци су од вајкада врло гостољубиви.  Седам цркава, свака има свој „храм“, и онда онамо долазе господа и сељани, да прославе.  Особито „Храм Преображенија“ на гласу је у „Преображенској Цркви“, и многи долазе из Пеште и Будима.  Дођу чак из доње земље, Бачке, Баната и Србије.  Већ у очи Преображенија многи се странци показују и „великолепно бденије“ посећују.  Други дан, то јест о храму, бива дупком пуна црква.  Тако једне године на Преображеније, баш 6 августа по старом, стече се силан народ.  Дан што може бити леп, чисто азурско небо, топло али без препеке.  У цркви служи се света летурђија.  Црква пуна.  Који онде места нема, тај је у порти, и онде се чује служба.  Један младић, прави Сент-Андрејац, у порти разгледа плоче што мртве покривају.  Пред врати на десно једна плоча, клекне па на њој чита: „Здҍ почиваеть рабь божій С ... О ..., поживе Лҍть 87, г. 17 ...“ Остало изглађено.  Један „Сербијанац“ у антерији и димлијама стоји до њега и пита га ко ту лежи.  — Мој дед, рече, живео 87 година, а ја Бог зна хоћу л ’ половину доживети.  Он је дошао из Србије са оцем, под Чарнојевићем, као дете, са још два брата.  А ко сте ви?  — Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда.  Дошао сам у Пешту трговине ради, мало код Милоша (Тако се звао у Пешти један трговац.).  — Па где сте одсели, и где ћете ручати?  — Тамо у биртији. — Ви сте данас мој гост.  — Евала!  Сад јеванђеље читају, прангије пуцају, Србијанац се једнако крсти, моли се Богу.  После службе Сент- Андрејци „фатају“ госте.  Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једног, два или више гостију, па с њима својој кући.  Треба и то знати да су у Сент-Андреји најгоре гостионице, јер Сент- Андрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу на крај изићи.  За то у Сент-Андреји у биртији ретко да има добра вина.  Сад гај младић доведе Србијанца у једну стародревну кућу, недалеко од Преображенске Цркве.  Једна стара капија с бока, а с фронта мала ниска врата.  Кад уђеш, басамак доле, на лево два басамака горе, па соба, па опет три басамака више, па соба: нешто ориентално-европски.  Кућа, или кућица, зидана 1700 године.  — Ето видиш, ту је тај живео што сам му плочу читао.  Кад су ушли, а већ ту је било више страних гостију.  Наш младић није био прави домаћин ове куће; данас је и он гост, али тек кућа му је дедовина.  Његов сродник је прави домаћин, али може и он кога хоће довести.  То је Влада Огњан.  Гости се представе и брзо се упознаду.  Најлакше је тако приликом „храма“ упознати се.  Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка.  После ручка оду да виде коло у порти.  Опет се врате, приспе време вечери.  Та ће раније почети и свршити се, јер ће бити у школи бал.  Баш да се вечера сврши, а нашем полу-домаћину, томе младићу који је Србијанца довео, донесу са поште писмо.  Младић тај звао се Војко Огњан.  Чита писмо, на лицу му се боја мења Пусти писмо на сто.  — Дакле умро сиромах Васа!  — Наш Васа!  Васа Огњан!  Васа Решпект!  Сви од родбине зачуђени; читаш на једном лицу задовољство, на другом сажаљење.  Странци забленуто гледе.  Од родбине неко рече:  — Нека га, добро једаред што је скончао!  Други опет:  — Штета!  Био је Mordkerl!,јунак!  Војко уздахне; њему је најтеже било.  — Сад нећу ићи на бал.  Сви спомени његова жалосна жића сабили ми се у главу.  Ко хоће, нек иде на бал; ко остане, томе ћу испричати живот тог несрећника, ког из свег срца жалим.  Неколико њих кажу да неће ићи на бал, само да чују какав је то човек.  Ту остаде и Јанаћ Сарајлија.  Када се разиђоше који хтедоше на бал, Војко Огњан овако поче причати:  Васа Огњан, или Васа Решпект, био је син нашег чика Игње Огњана-Решпекта.  Које што сам од старијих чуо, које што сам видео сам, све ћу вам испричати.  Пред очи ћу вам ставити једну жалосну породичну слику.  Игња Огњан , наш чика, био је прави Сент-Андрејац.  Шта је био?  Не зна се шта је.  Рувета није имао.  Имао своју кућу и винограде и од тога је живео.  И могао је поштено од свог иметка живети.  Имао је жену Сару и сина јединца Васу.  Неописано добра, мекана, питома жена.  Чика Игња је био мало жестоке нарави, а син исти на њега.  Чика Игња био је и надрикњига, то јест нешто је читао, па је мислио да много зна.  Иначе, био је поштен од пете до главе.  Био је истина особењак, као понајвише њих у породици његовој што су били.  Тако на пример, имао је једног брата од стрица који се по други пут женио, па кад је видео да она синовима од првог мужа вуче, поче је гањати, али кад није хтела ићи, а он узе њене јастуке и перине; па изиђе пред кућу с њима, на пијацу, јер ту је кућа била, и маказама све исече.  Био је баш први дан Духова, но мало је ветар дувао, па раздувано перје тако је изгледало канда снег пада.  Јединца сина од прве жене није трпео, јер га је држао за трошаџију; није се с њиме тридесет година, до смрти, разговарао.  Давао је оном кога је обегенисао и новаца у зајам, ма да је тврд био, и то без обвезнице, и много му је новаца пропало.  И покрај свег тога није се ником тужио, држећи да би и онако временом све то његов син упропастио.  Када је умирао, није се хтео ни исповедити, ни причестити; рекао је околини да није у животу никога преварио, па му није до те нужде.  Док је живео, ма да је имао више кућа, лети код куће најрадије би се по тавану шетао.  Економска лозинка била му је: што год купиш, то је јевтино; што год продајеш, то је скупо.  Син његов, док му је отац живео, био је раскошан; када остаде без оца, штедљив, премда је и госта честито угостио, као год и гладног нахранио.  Он би рекао:  „Док сам имао оца, имао сам ко ми тече, али кад га немам, бар то морам сачувати што ми је оставио“.  И овај је у женидби првој био срећан, али без деце; у другој, несрећан.  Кад је самац био, маст је на фунту куповао, и кад му ко пребаци да је то срамота, одговори:  „Када имам буре масти, куварица краде по вољи, а одмах се не позна; а кад је мало, лакше је ухватити“.  И он, као прави оца син дао је таван још лепше оправити, прозор тавански гледа на сокак, над ’ њим красна пупчаста стрејица, као глориолета,а он намести испод ње столицу, седне, па чита, а овамо гледи у паузи ко сокаком пролази.  Понајвише би читао дела о социалним питањима, о источном питању, о великој Србији која се има саградити; био је ужасан српски шовениста; па онда читао би радо брошире финансијске, особито о аустријским финансијама, о могућном државном банкротству.  Кад би га каква цифра финансијска у брошири пекла, устао би, па би се шетао по тавану тамо амо, као мачак, прави таванородни син свога оца.  Али је био поштен, ма да жесток; слагао није никад, а то ће много рећи.  Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак.  Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: „решпект“.  Ако му се није допало, и онда „решпект“; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда „решпект“.  Тај „решпект“ залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња „Решпект“.  Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа „Решпект“, и тај до смрти остаде.  Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта.  Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.  Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину.  Мог покојног оца никад нећу заборавити.  Мати ми је пре умрла.  Оцу ми је било преко седамдесет година.  У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам.  Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам .  А ја, чешкајући га, гледао бих му у очи хоће ли ми крајцару дати, јер увек сам крајцару или две за то добио.  Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а он сиромах метне ми суву руку на главу и рече:  — Само ми је жао што не знам коме ћу тебе, сироче, оставити.  Те ми се речи ужљебиле у мозак, нити ћу их икад заборавити.  Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван.  У јутру пробудим се, чујем жубор, ларму; обуку ме, уведу ме у другу собу, ' а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен.  Гледим га, лице му се смеши, Бог зна какве је муке у том смешењу, на смрти, у ропцу, претрпео!  Али то смешење никад нећу заборавити; чини ми се канда се на мене смешио.  И то хладно смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха.  Кад су га укопавали, ишао сам и ја за сандуком, али право за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније.  После укопа, одведу ме код чика Игње, и даду ми кафе с кифлом.  Ја сам је слатко појео.  Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу.  Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео.  Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац.  Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, „хусар“.  Па како постаде хусар?  Кажу овако:  Отац му је био престрог, Васа опет жив деран.  За најмању ситнарију га тукао.  Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри по Васи; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи.  Кад се већ сазнало да га ма зашта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу, ма да их није тукао.  „Васа ме је тукао“, то је доста, па Васа извуче фуру.  И то тукао би га страшно.  Када се чика Игња ражљути, он га узме обема рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје.  Срећан Васа ако се онда може подићи и побећи.  Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити.  Једаред у шкрипу побегне и попне се на грану на дуд; отац за њим, зове га доле, прети му: неће да сиђе; отац узме пушку, плаши га да ће га убити ако не сиђе:  Васа не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе: аја, неће!  Напослетку, отац да матери реч да га неће тући, и на материну реч сиђе.  Мати га је увек бранила, али она не поживи дуго, умре.  Сад настадоше по Васу тешка времена, Васа тера своје, а отац своје.  Васа постаде већ повећи.  Васа се није рђаво учио, и рад је даље учити.  Отац рад би га учити, али тако да иде у богословију, а после опет у калуђере, да постане владика, екселенција.  Треба знати да су Сент- Андрејци своје синове радо давали у калуђере, да постану владике, у солдате, да постану ђенерали; ако се то покида, онда за адвокате и трговце.  Чика Игња страшно је мрзио адвокате.  Увек би сину говорио:  „Хоћеш ваљда да будеш адвокат?  Од тог неће ништа бити!  То су варалице!  Има их као кусих паса“.  Када је видео да се два пса кољу, рекао би:  „Гле како алегирају“.  Кад је питао Васу хоће ли у калуђере да постане владика, он је казао да воли бити хусар него владика.  И већ од дванаест година деран треба на што да се одважи, да не буде од њега клуподер.  Али Васа неће да буде друго него хусар.  Ту чика Игњи ни битка не помаже.  Док је мати живела, донде је још све добро ишло:  Васа је имао заштите.  До душе, сирота мати јако га је мазила, што строгом оцу није ишло у рачун.  Мати му крадом додавала што за децу није, као новац, и научио се коцкати, па после и картати.  Почео је од „фрише фире“, па ће доцније дотерати до „макау“.  Већ у детињству су му решиле судбу две крајности: претерана строгост очева и материно мажење.  Измеђ њих ће сад као измеђ Сциле и Харивде бродити, но хоће ли добра пристаништа наћи, видећемо.  Боље је да је отац мало попустљивији био, а мати оштрија.  После материне смрти отац је држао газдарицу, — а да шта ће? — а покрај газдарице једну малу девојчицу, Аницу, једно сироче две године од Васе млађе.  Газдарица, Софија стара, није баш у вољи имала Васу, јер се у ћуди много са оцем слагала, па доказиваласве, и због ње је много пута био Васа лупан.  Аница, пак, држала је Васи страну, и увек му сваку опасност доказивала.  Увек би плакала кад отац Васу туче.  Искрена, добра душа!  Васа је у битке тако већ огуглао да је напослетку примао их као свакидашњи хлебац.  Деца му се ругала: „решпект“.  Био је врло куражан, па кад му ко то рече, а он јуриши на шегрте и ђаке, ма их колико било.  У нужди и камењем се помагао.  Већ из далека је на сокаку познао ко ће га задиркивати, па већ иде да га туче пре него што ће му викнути: „решпект“.  Тако једаред види из далека једног који му обично „решпект“ подвикиваше.  Васа је на сокаку, а отац му стоји код капијских врата, раскречио ноге, па пуши, и гледи дерана.  Васа види оца, приђе к њему па рече:  — Отац.  — Шта ћеш?  — Видиш оног онамо?  — Па онда?  — Па онда, туци ме најпре.  — Зашто?  — ’ Оћу оног тамо да тучем, па волем напред бити бивен, јер ћеш ме и онако после тући.  — А зашто да га тучеш?  — Чућеш, викнуће ми: „решпект“.  Отац га ухвати за кику, продрма га и заошија унутра.  Васа, ако и јесте био несташан и много пута казну заслужио, ипак свет га је држао за много горег него што јесте.  Држали га за најневаљалије дериште у вароши.  Кад је који отац корео своје дете, увек би рекао:  „Бићеш као Васа Решпектов“.  Све неваљалство је у њему сабијено, тако су ми-слили, и никад неће бити добар, већ је рођен рђав.  Родитељи су деци забрањивали с њиме дружити се, напослетку се и сама деца испред њега уклањала, да већ ни друштва ни друга није имао.  Нема више материнске руке, отац неутолив; ником се не може изјадиковати, јер никог нема; ништа му се не верује, ма најистинитије што рекао.  Тако је био већ као дете презрен и сам себи остављен.  Није чудо што је све гори дивљак бивао.  Само једина Аница имала је саучешћа.  Она је плакала кад би он патио.  Кад га газдарица глађу казни, она сирота откида од својих уста, или мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару однесе, и ту, у једном већем бурету сакривен, Васа једе.  Аница стоји код бурета, на једно уво слуша полуокренута вратима да не изненади газдарица, па опет гледи како Васа једе.  Сваки залогај Васин чини јој се да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе.  Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па, заруменив се, с влажним очима из качаре истрчи.  Бог зна како осећање Аницу Васи веже!  И она је сироче, те како сироче.  У гладној години, у оравској вармеђи, жупанији где се тако снажни словачки момци и девојке рађају, а жита није ни видети, јер су саме горе; у гладној години, кад ни кромпир није родио, људи и деца су од глади умирали.  Спусти се од горе, реком Вагом, у Дунав једна лађа, и доплови до Пеште.  У тој су лађи премрле од глади словачке породице.  Ту су сад на баирудецу куповали и продавали.  То јест, куповали су и продавали не онако баш као робље, као на пример у Африци, но сасвим по модерно-хришћанском начину.  Словаци моле да се смилују на децу и да их узму „под своје“.  Милосрдни људи узму их, који мушко који женско, па још родитељу даду по форинт-два „као бакшиш“.  Тако је покојна тетка Сара баш онда у Пешти на вашару била, и видевши код дунавског баира како децу носе, смилује се и она и узме једно девојче од пет година, да за њ два форинта и однесе кући.  Чика Игња није се томе противио.  Шта више узео је као неку срећу, као аманет.  Дете се звало Ханка, но после постаде Аница.  То је ова наша Аница, добра душа.  Васа је већ свршио код куће „славеносербске школе“и прву латинску.То је могао у Сент-Андреји изучити.  Мразовића граматикузнао је у прсте.  Но на страну све те школске књиге, Васа је најволео читати српске јуначке песме, из неких старих „собранија“.  Што је год читао о јунацима, све је држао да се баш то тако збило, ма да је на немогућност наличило.  Како сече Арапе Краљевић Марко, јунаштво Страхињ-бана, — то Васа не би допустио да је могло бити друкчије.  Те виле српских јунака, те су живеле и живе остале.  Оне Осијанске слике где српски јунак, кад му је врућина, ишчупа с кореном читаву јелу из земље, па на коњу јездећи држи јелу у руци, а сунчани зраци кроз лишће на токе му падају, — то је све тако било, као год и оно кад се Марко буздованом у облаке хита.  У недељу или о „храму“ тражи слепца да му пева јуначке песме, и онда би се тако заблејао у њега, и дао би му последњу крајцару.  Онда би му се представљали џиновски ликови, и тек би презирао садашњи мекушан нараштај.  Но сад треба даље да иде у школу.  Сад се тек зноји чика Игња шта ће с њиме.  Ако га да у школу даље, могао би временом постати адвокат, а то је смрт за чика Игњу.  Неће у богословију, а неће ни докторију; па кад већ сад неће, у толико ће мање хтети кад већ време томе дође Није га рад за шегрта дати, јер има толико да као јединац, ма ништа не имао, може живети, и то од „грунта“.Предомисли се: даће га годину-две дана на пробу.  Да га у Будим у латинске школе.  Кад је већ опремљен отишао, нико није за њим жалио тако као Аница.  Кад је чула да ће у Будим, једнако је плакала.  Васа је био у Будиму код једног имућног касапина на „косту и квартиру“.  Чика Игња је хтео да је на добром месту, где неће гладовати, да Васа не може рећи:  „Не могу учити од глади“.  Васа ништа не учи, већ се коцка и карта.  После опет иде са касапским шегртима где волове туку, у „битонгу“,и каткад је и он помагао штрангу вући.  Коме се ђаку касапски живот до падне, тај или неће више бити ђак, или је рђав ђак.  Јако је пофалиочика Игња што је сина код касапина дао у „кост“.Боље да га је дао код свештеника, али овако од „владичества“ нема ништа.  Касапски је занат за ђаче јако примамљив.  Има у себи тај занат нешто јуначко, швалересно.Па момци здрави, јаки, „феш“; кад опаше белу кецељу па сече месо, обнажене мишице му све играју, па кад метне девојци у котарицу месо, она сва дркће од радости.  Васа је имао у родбини касапа, па се већ од детињства навикао на касапницу.  Овде је сад господарев син већ касапски шегрт, и његов парњак, и овај га свуд води.  Васа прве године добије „другу класу“ и мора школу „повторити“.  Кад то чује чика Игња, ражљути се и закључи да га више у школу не да, но да га код куће задржи.  Васин газда, касапин, намоли оца да га још за једну годину остави на проби.  Отац се реши и на то.  Друге године Васа иде опет у ту исту школу, али не напредује.  Не иде му у главу латински нипошто.  Већ је момчић, па крадом иде са газдиним сином на „музику“.  Зна већ добро играти.  Газда има красну велику ћерку, образи да јој пукну.  Васа, место да иде у школу, остане код куће па с фрајлом игра полку: он звижди а фрајла пева.  Газда га је здраво волео, био је жив деран.  Газда је имао још једну млађу ћерку, тако око десет година, па не би бранио да га да отац за касапа, могао би му бити зет, фајн момчић, а јединац.  Прође Васи и та година, школу опет није свршио.  Кад то чује чика Игња, ражљути се; оде сам директору да запита за сина.  Носио је обично чакшире у чизмама и доламицу, али кад иде у Будим, то јест кад би се свечано обукао, онда панталоне, зелен, дугачак капут од „трајдрота“,и цилиндар-шешир с широким ободом, доле узан горе широк.  Кад дође директору, а овај исприча да његов син ништа не учи, да је увек у „битонзи“ где волове туку, и већ коље овце, но боље ће бити ако га на занат да.  Чика Игња се упрепастио.  Две године изгубити, две године трошити, па узалуд!  Доведе Васу кући са великом натегом истуче га, јер се Васа већ отимао, и закључи да мора код куће остати и економ бити.  Чика Игња је тај мах последњи пут Васу тукао.  Васа је донекле оца слушао, али кад одједаред реши се и каже оцу да би рад бити касапин.  Отац неће да зна за то, и нападне на Васу да га туче.  Васа се отме из шака и побегне, не зна се куда.  Свуд га траже, нема га.  Отац жалостан, озлојеђен.  Само је Аница знала за њега куд побеже, јер му је она још онај дан нешто хаљина додала.  Васа је побегао у Будим, управо своме газди, и јави му да је рад код њега остати као шегрт.  Газда га драговољно прими, премда није допуштењем очиним, но он ће то, мисли се, код оца уредити.  Отац га свуд тражи; оде у Будим, нађе га код газде, зове га кући.  Васа се поплаши, но неће кући, већ побеже и сакри се у касапницу.  Отац сад не зна где је.  Газда моли оца да га код њега остави, но он се не да ни осолити, већ науми тражити, курентирати, сина.  Оде у варошку кућу и ствар пријави, но узалуд.  Онај исти дан газдин један момак, „понкнехт“,због неке кривње добије дванаест палица.  То је момка јако осрамотило, ражали му се, па, не рекавши газди ни речи, оде у Пешту у „вербскоманду“ и врбује се за катану.  Још онај дан начује то Васа, и сутра дан оде и он у „вербскоманду“ да се врбује за хусара.  Био је у шеснаестој години, и мера му је била таман као што треба.  Приме га.  Отац, љутит, иде кући, заборавио је у „вербскоманди“ тражити га.  Мислио је, вратиће се доцније газди, или ће кући доћи.  Кад се чика Игња кући вратио, чека три четири недеље, месеце чека, но Васе нема.  Бог зна где је већ Васа!  Чика Игња доцније чује да је његов Васа катана, прави хусар.  Дошао је један момак кући на „урлауб“од те исте регименте, и све му испричао.  Чика Игња падне у, велику жалост.  Није шала, изгубити добру жену, тетка Сару, сад опет јединца.  Јер бадава, како је Васа постао хусар, прави је блудни син, изгубљен син, за чика Игњу, нити хоће више да зна за њ.  Сад се тек чика Игња дао на дешперат.Постао је прави мизантроп.Пре тога трезвен човек, а сад се пропио.  Није трпео друге људе већ мизантропе, као што је и он.  Газдарица и Аница служе га.  Газдарица још већма ватру потпирује, грди Васу, и гледи како би Аницу истисла, јер она једнако за Васом плаче.  Но чика Игња не да Анице, она му је сад као рањеница.  Најрадије примао је старог Јову Дениколу , бесног немеша, племића.  Ужасног изгледа старац, ужасан пијанац.  Седе куждраве косе, очи крваве, седе брчетине спуштене; велика коштуњава људина, канда га сад гледам.  Кад се њих двоје састану, онда да чујеш дивана!  Долазе један другом на вино, па се теше.  Деникола теши чика-Игњу:  „Видиш, вели, и ја сам био хусар, па још и на робији; па још сам ту, поштен човек“.  Деникола је у фуријиубио човека, ни сам не знајући из какве накане,и би осуђен на много година робије.  Кад чика Игња дође к њему, а он изнесе вина.  Чика Игња пије из чаше, а Деникола из зеленог бокала од две оке; тај бокал је још од његовог оца остао, на њему је изрезано: „Stephanus de Никола nobilis, anno 1804“.Када се Деникола разузури, а он натегне бокал, па онда узме стару кустуру и на сокаку пред кућом сече дуд, псује, а деца све беже испред њега.  Кад опет код Игње Решпекта дође Деникола, онда се тек започне важан разговор: како је било некада и како је сада.  — Какав је сад магистрат,а какав је био некада! вели чика Игња.  Негда су били сенаторикао јунаци, ишли су у седнице у оперваженој долами, са самур-калпаком, па златан појас, тако као што се још наши стари на контрафама нацртани виде; а сада носе фрак, калајисан шешир, ноге као забодене две тачке, прави шнајдери.  Па какви су онда судови били строги!  Тако, почупале се две женске, и једна оној другој витицу из главе ишчупала, и процес није дуго трајао, ни три дана, па каква праведна, строга осуда!  Будући су обадве криве биле, досуђено би да се у записник стави укор изречен обадвема, а витица да буде зашивена за лист протокола, под истим бројем, и тако да се метне у архиву на сахрану, на вечиту срамоту те две бештије, а не као што сад суде ти шнајдери.  Као што смо чули ових дана за онај процес због пите, где су две господске куће због тога десет година процес терале.  Једна госпођа дала у симиџиницу питу баклаву, а и друга таку исту; тепсије су једнаке, пите једнаке, па симиџија, враћајући им, промени пите.  Ту сад једна госпа „с увредителним речма“ пошље другој питу; увреда не само пите, него и ко је правио, и ко ће је јести, те изиђе отуда процес повреде поштења, и после десет година једва се сад сврши, и те пите, као што кажу, с процесом коштале су хиљаду форината. Тако чика Игња постаде све већма заједљив.  Од сад тек на свашта је казао: „решпект“.  Тако и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: „решпект“.  У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.  Чика Игња, што старији, све несноснији.  Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио.  Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.  Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао!  Могло би доћи да син оца још туче.  Па чим се у свом дешперату јоште бавио?  Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије.  Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.  Чика Игња читао је књигу о „Наваринској битци“,о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу.  Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и „у здравље свесилњејшег императора Николаја“ и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен — „даже до морја“.  У соби у челу висила је икона патрона Св. Стевана, а пред овим опет висило је велико сребрно кандило, и кад се год на пут спремао, очитао би пред великомучеником молитву, прекрстио би се и икону пољубио.  И онда је куражно ма куд ишао.  Код кревета његовог над главом висио је у оквиру рукопис његовог оца, једно писмо, и то из великог поштовања спомена очиног.  Даље на зиду висиле су контрафе „Винтер, Фрилинг, Сомер и Хербст“и један велики „кводлибет“на ком се могло видети много чудотворних фигура.  — Ето такав вам је био мој чика Игња Решпект, и сад смо се мало дуже забавили, а ја не могох још свршити.  Него ако изволите који дан опет овде гости бити, ако вас даље интересира, верујте занимљиво је познати живот тог особењака Васе Решпекта.  И ви, брате из Србије, остан’те овде као гост код нас, да знате код куће испричати шта се овде збива.  — Бе аферим, слушао бих те три ноћи.  Хоћу, вала, код вас остати, да чујем хоће л ’ тај Васо делија постати.  — Дакле, сутра ћемо продужити.  Сутра опет млади домаћин овако даље приповеда:  — Тако пролазе дани и месеци чика Игњи; прођу и две године, све у друштву Дениколе и подобне братије.  Тако прођу две године.  Ја могох имати тако седам година.  Било је баш Преображеније као јуче; ту се баш у овој кући, овде, родбина састала, и страни гости, баш тако као јуче, па кад почеше наздрављати, клопну неко на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униформи, чаков бео на глави, и поздрави:  „Добар дан!  На здравље ручак!“  То је био Васа Решпект!  Сви се гости убезекнуше.  — Ето вам Васе у госте.  Хоћете л ’ ме примити, нећете л ’ се стидити вашег рода!  Нисам ником зла учинио, рече гост.  Збуњени га гледају.  Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му:  — Седи, Васо, добро дош’о!  Ти си наш; ако се отац на те срдио, не срдимо се ми.  У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему.  Он седне, и прво спомене како га отац к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе да овај за њега моли да му отац опрости.  Деникола је оцу отишао и јавио, али отац неће нипошто, не прашта.  Каже да му је кућу осрамотио и стару његову главу.  Деникола му је претио да ће га он сам довести онамо, али отац је казао да неће ни њега пустити.  И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори.  Газдарица љутито одговара да се данас више ником не отвара.  Треба знати да је у оно доба Угарска давала годишње у „царску војску“ само 36. 000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калфе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци.  Регрути су били сами сељаци, паори.  Ко је добровољно или самовољно у војнике стао,а иначе од добре је куће, ту би се кућа, породица, држала осрамоћена; такав „самовољац“ је блудни син, и као солдат прави изгубљени син, enfant perdu.  Таки су обично бесни били, и од њих би зазирали.  Сад почнемо испитивати га како је постао солдат.  Донесу му јела, па једе и прича.  Каже како је стао: добио је десет форината „хандгелт“,па онда га бацише у „транспортсхаус“,одатле опет у региментски „депо“,па онда учи се јахати, екзерцирати.  Знао је читати и писати, и рачунати, и сад тако млад, па већ је каплар постао.  Васа Решпект већ је каплар.  Сад је добио „урлауб“ да посети свој завичај и да моли оца за опроштење.  Он је својим стањем задовољан, и кад ислужи може опет што бити од њега.  То јест, вели он, ако рата не буде; али ако рат какав букне, онда ће остати, куд пукне да пукне, јер војевао би радо.  „Урлауб“ само три дана траје, па мора натраг, па онда ће опет с региментом у Пешту марширати „у логор“.  На мене дерана Васа је велики утисак учинио.  Нисам очи с њега скинуо.  Он то примети, после ручка дигне ме у крило, и каже ми:  „Је л ’, баћо, и ти ћеш бити хусар?  Немој бити „цивил“.“  Већ онда сам га волео, ма да су га сви мрзили.  Бадава, мени је већ онда као јунак изгледао.  Неки су на њега попреко гледали.  Од моје родбине један је главом махао, није му се цела његова та историја допадала.  Толико се само још опомињем да су неки од родбине оцу ишли да га приволе да му опрости.  Отац није на то пристао.  Васа је ожалошћен што га отац не прима, но одарен од родбине врати се регименти.  Чика Игња сузе рони што има неваљала сина.  Сам се исповеда пред целим светом да му је син неваљао, да од њега ништа неће бити, да ће на послетку до вешала доћи.  Чика Игња поштен је човек, па кад он сам то каже, свет му верује; па већ сваки у напред Васу за неваљалца држи, нити га може ко одбранити.  Васа је већ осуђен, прокажен, проклет.  Нема никог у вароши који добра о њему мисли, и ако није ником зла учинио; шта више, и ако га добро не познају, и то зато јер је у детињству био не знам овакав онакав, и што га отац проклиње.  Чика Игња све дешператнији бива, и по две недеље не обрије се.  Сваки дан опада.  Толико имање, мисли се, а нема добра наследника, нити радости под старост да види вредна сина и веселу унучад.  Мисли се на кога ће све то оставити.  Има два брата рођена, а браће од стрица и полусестара ваздан.  Као год што је сам он особењак, тако су му и браћа; само сваки у другој форми.  Чика Игњин отац био је имућан човек, и својим синовима је леп иметак оставио Чика Игња био је најстарији, и као слеме куће.  Млађи до њега исплаћен је, и „све школе“ је изучио.  Најмлађи је, које у новцу, које у „грунту“, удовољен.  Средњи, „високоучени“ брат, већ свршивши све школе, дошао је кући, и рад је да ступи у „варошку службу“, код магистрата „слободне, привилегирате, короналне вароши сент- андрејске“, као трећи „почастан“ виценотар, или подбележник.  Страшна служба!  И доиста у Сент-Андреји теже је било то постати, него ли у свету, на страни, нешто више, јер је овде била велика конкуренција.  Тај средњи брат, Јоса Огњан, најпре још као јурат потрошио је имање своје, које је прилично било, и иште секод магистрата за „почасног“ виценотара.  Глава што може бити добра, — али не доби, буде одбијен.  Душевним и телесним врлинама обдарен младић то к срцу прими; огорчен, опрости се од својих, и закуне се никад у своју варош више неступити.  Са Сципиона речма: ingrata patria, non habebis ossa mea, оставио је своју Сент-Андреју, и доиста одржао је реч, није се никад више вратио, као год и многи други њени синови.  Овај брат дође у Будим, без иметка, без познанства.  Сродне душе, особито у нужди, нађу се, познају се.  Не може ни овде одмах службу да нађе, но на срећу узме собу у једној кући где је седела и свој дућан имала једна најзнаменитија, најлепша „машамода“.Ова „машамода“ узме га на „кост“, поче га потпомагати, и као што је имала додира са већим кућама, буде извор његове среће.  Потпомагала га и новцем, могло јој бити.  Упозна се наш Јоса са једном знаменитом и „зјело“богатом породицом.  Чланови те породице у Русији код „гарде“ служе.  Он оде у Русију, у Петроград.  Пре него што ће отпутовати, да пријатељици реч, ако се срећно врати, одмах ће је за вечитог друга узети.  Јоса се бавио око пет година у Петрограду, и то покрај те породице као „дворски гост“.  Онда је још Александар И царовао.  Јоса је био отворена глава, добар играч, па у додиру том стекао је неку неописану дипломатску углађеност.  Красан му се изглед ту отворио, нудили га службом; изгледи по њега изредни.  Сваку понуду одбија, није рад своју отаџбину, своју пријатељицу оставити, за то добром „баћушки“ који онде ваљане људе примерно одликује, на свему захвали Пун знања и искуства врати се натраг, и буде одмах лепом службом у Будиму одликован  Како се вратио и службу добио, одмах је узео своју пријатељицу за жену; премда су му понуђавали „прве богате“ партије, он је остао својој пријатељици веран, и живели су чак у дубоку старост, обоје, посредни, да им јединац не умре и породица данке омрчи.  Као сад да су ми пред очима кад се на променади шећу.  Она мајестетичнадама, он такођер; чакшире беле у финим виксованим „штифлама“, без напршњака, бела кравата, обријано фино лице, ход лаган, господствен, прави дипломатски изглед; па пребачени преко леве руке госпојин шал.  Баш сви су за њима гледали.  Дипломат човек, из Метернихове школе.  Његове колеге су га јако решпектовале, живео је на већој нози, што ’ но кажу.  Кућа му је у сред града, на кат, мраморни басамаци, мраморни бунар у свакој кујни, красно обиталиште, леп салон, у једној соби слике од првих европских сликара, у другој соби тропско цвеће, па у трећој опет саме тице, канарине, папагаји.  У позоришту је његова ложа прва до командујућег ђенерала.  Кад о Божићу у цркву дође, његова бунда од куне што је из Русије донео, све очи к себи привлачи.  Тако скупоцених имао је три.  Најмлађи брат Игњин, Стеван, и то је био особењак, али у жалосној форми.  Прохујао је мале школе, па даље није хтео, али га отац није дао учити, но остаде код куће, покрај Игње.  Кад је Стева момак био, проводио је своје дане у лудо.  Није ништа радио.  Био је леп, образи су му били фини, нежни као у какве девојке, и то му је шкодило.  Девојке су грамзиле за њим.  Изредан играч, понајвише је време у женском друштву проводио; обичаји су му женски, мекушни.  Кад се хтеде женити, оно јагма за њим; свака је мислила: благо оној која ће га добити; чика Игња није био леп, нити се за њега грабиле.  Стева, кад се жени, наравно да се мора оженити себи равном, то јест кокетом.  И доиста, оженио се лепом девојком, добром играчицом, кокетом, све као што је он, и тако немарљивом газдарицом као што је он.  Таман пар људи кућу да упропасти!  Игранке, балови , светковине, шале, то је био њихов посао, а код куће, све се наопако промеће.  Сва три брата један с другим нису говорили.  Узрок је томе, као обично, деоба.  Васина регимента одмаршира у Пешту у „логор“.  После „логора“ та регимента не врати се на пређашње место, а то је било далеко, већ добије друго ближе место за штаб, и Васа дође са својим ескадроном у једно село, сасвим близу Будима, на штацију.  Сад улучи прилику, па иште „урлауб“ на неколико дана у Будим и добије га.  Дође у Будим и представи се свом чика Јоси.  Живог изгледа, „феш“, млад каплар допадне се стрицу; задржи га као госта, каже му да кад год дође на „урлауб“, да остане код њега у квартиру, да се добро влада, а он Не за њега распитивати и, ако заслужи, преко пријатеља „командирендера“ препоруку израдити.  Тако је Васа више пута у Будим долазио.  Једаред чује да му је отац умро.  Сиромах чика Игња доиста из дешперата умре.  Васа то јави свом обрштару, каже да има после оца наследити.  Регимента по реду заузме се за њега, пише магистрату, и пита за наследнике.  Магистрат одговори да је Игња Огњан умро без тестамента, а оставио је после себе јединог сина Васу Огњана.  Па још у поруци и то дода: „да је оставио сина који је већ у детињству због неваљалства од оца прогнан, да је то целој вароши познато, и да је непоправим“.  Када то Васа чује, крв да му се смрзне.  Баш судба га гони.  Шта је могао он магистрату сметати?  Има такових људи које судба од постанка гони, и готово људи их нагнају да буду рђави.  Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет.  Отуда увукла му се у црте лица нека необична озбиљност, истесана туга и огорчење.  Никад од како га знам не видех да се насмејао.  Шта!  Ни да се насмешио!  То се у регименти, а нарочито у његовом ескадрону, прочуло.  Како би најмање што фалио, одмах би га претпостављени укорио да је окорео тврдо-главица и „непоправим“, баш и да није тако било.  То је Васу јако болело.  Већ у младости навукао је неку црту дешперата; у том дешперату дао се кад и кад и на пиће и на карте.  Од његове регименте доћи ће једно одељење у Будим, на „фајерпикету“.У том је одељењу и Васа Решпект.  Сад је Васа Решпект у Будиму.  Посети каткад стрица.  Овај га добро прима, и по некад обдари га.  У граду је седео гроф К., „зјело“ богат.  Имао је тај гроф једну лепу собарицу да јој је пара требало тражити.  Била је од јаке куће, али у првом васпитању поклизнуто.  Од степена до степена, од куће до куће, из руке у руку, дошла је до садашњег стања.  Иначе није јој ништа фалило, само што је носила титулу „собарица“.  Васа начини познанство с том собарицом.  Звала се Матилда.  Васа и Матилда, каплар и собарица, кад се шећу, изгледају као два пеливана.  Васа мисли да је срећан, добио друга у свом очајању, и доиста, дао би живот за њу.  Боље би било да није дошао на „фајерпикету“, да није никад Матилду видео!  Матилди се добро води.  Васи додаје новаца.  Васа не пита откуд тај новац; шта се то кога тиче.  Васу је обузела страст картања, која је толикима имање, здравље, част и живот одузела.  Отпутује гроф са породицом у купатило.  Остане код куће стара грофица његова мати, са пар чељади, и са Матилдом.  Грофова породица имала је много злата и драгог камења у великој вредности, и то у последњој соби.  Матилда наиђе на кључ који све то отвара, извади драго камење, покида шкрињицу у чем је све то лежало; још на врати истави браве, да се чини канда је ко на силу ушао и покрао.  Грофица је нешто глува била, а ноћу је учињено.  У ту собу чељад нису одлазила.  Сутра дан још је било толико времена, те драга оде Васи, и замоли га да он то чува.  Васа прими све то на сахрану.  А како не би примио младић од двадесет година такво што на сахрану из руку такве виле Равијојле, такве Сирене!  Матилда још онај дан јави старој грофици да је брава од собе где се драгоцености чувају откинута и обијена.  Кад онамо грофица, има шта видети: обијена, скрхана шкриња, а драгоцености нестале.  Подиже ларму, дођу од полиције, позатварају чељад.  Чељад засведочише алиби, то јест да ону ноћ нису ни спавали код куће; пусте их, а сумња паде на Матилду, и затворе је.  Паде сумња и на Васу, јер се готово сваки дан онде у кући показивао.  Матилда заплашена баци кривицу на Васу, то јест изрече могућност такву Затворе и Васу.  Из Матилдиног изрека, и подударних околности, а можда што се сам Васа није знао или није хтео бранити, осуђен би Васа Решпект на дванаест година робије.  Васа Решпект је осуђен, издржао своју казну, и умро.  И то дело остало је као психолошка загонетка код свију који су га познавали.  Може бити да је невин.  Силна љубав према Матилди начинила га жртвом за спасење Матилде.  Васа је био од тог калибра да је то могуће.  Васу мало су још у вароши познавали.  Матилдин бурно прохујан досадањи живот налик је да је Матилда тај злочин учинила и на Васу бацила.  Тај злочин је у вароши велику узрујаност проузроковао.  Публика већином кривицу баца на Матилду.  Пред моралним судом ствар та није ни дан данашњи на чисто.  Доста то, Васа постаде робијаш.  Па робијаш без оца и мајке, без брата и сестре, да га свесрдно оплачу!  А шта ради Аница?  Чика Игња нагло је умро, као што рекох, без тестамента.  Газдарици су нешто исплатили, а и Аници очи замазали Све имање су му продали и новац метнули у сиротињску касу.  Кад је Васа постао хусар, нико га тако није жалио као Аница.  Увек је о њему распитивала.  Кад је Васа споменутог Преображења овде био, заборавио је за Аницу, није о њој распитивао.  А она, сирота, дошла је крадом амо у кујну, па кроз прозор Васу гледи, а сузе брише.  Кад је Васа напоље изишао, у тој пратњи није Аницу приметио, а она се стидела ословити га.  И ко му могао то у оној забуни замерити; особито Аница је била још дете кад је Васа кућу оставио.  Код Анице клице љубави проникле су још у детињству наспрам Васе.  Из сажаљења израсла је љубав Она је Васу из срца љубила, као што тек може бити.  После смрти чика Игњине Аница мора у службу.  Чује да је Васа у Будиму.  Иде и она у Будим, у службу.  Лако јој било наћи.  Висока, красног стаса плавојка, бело лице, азурске плаве очи, златна коса, умиљате румене усне, све је само препоручивало.  А и вредна је била.  Кад доби службу, у недељу шета се, гледи на солдате хоће ли Васу угледати.  Васа у галами протискује, али већ из далека око драганино примети драгог.  Да, Васа је њој драги; међу сузама је она њега својој души, свом срцу приденула.  Позна га, притрчи к њему.  Он је тек онда познаде кад му се исказала.  Али се Васа онда још са Матилдом поносито шеташе, на поздрав тек хладнокрвно отпоздрави, метнув јој руку на главу, па са:  „Анице, шта радиш?“ даље оде.  Матилда је мрко погледи и пита Васу ко је.  Он каже да је служавка и код оца отхрањена, и са тим би крај.  Васа, не да је презире, но није му на памет пало да је Аница своју негдашњу срдачност у љубав претворила.  Аници је опет жао што је Васа тако хладно предусрео.  Гледи дуго за њима а очи јој се влаже.  Кад год би га на сокаку видела где на коњу језди, увек би стала и на њега гледала, и, ако би је приметио, клањала би се.  У касарну није хтела ићи; стидела се, и толико већма што се он од ње клонио.  Није знао Васа какав бисер љубави и оданости у њој лежи!  Но није дуго трајало, и пуче глас о Васиној несрећи.  Чула је и сирота Аница.  Њена љубав нађе себи пута и преко тамничара к сужнику, робијашу.  Васа је прави робијаш.  Чами са осталим несрећницима у „казамату“, плеснивом робијашком лагуму.  Какав је жалостан робијашки живот!  Тамо око „Београдске Капије“, тамо су ти лагуми.  Па какви су ти лагуми?  Мрачне јаметине, влажне; кроз гвоздене решетке светлост продире тамо.  Па змије, гуштери и јакрепови!  Кревет му је влажна слама.  Видиш робијаше како гмижу; жута, зелена, подбухла лица; очи тамне, угашене; на ногама вуку им се ропски ланци.  Тако сад Васа, живостан младић од двадесет година, извлачи се из „казамата“; на њему робијашко руво од дебела сукна, страшан синџир на ногама, а он још поносито, јогунасто главу горе држи.  И стрицу је његова несрећа велики удар задала.  Он у општем поштовању, а синовац му синџир носи, па још зашто, због великог злочина.  И сам није на чисто је ли доиста крив, јер је учин јако заплетен.  У толико већа жалост, а срамоту тешко је скинути.  Ја сам онда ишао у мале латинске школе.  Чуо сам за његову несрећу: ма је крив ма није, мени је било жао.  Робијаши морали су грубе послове извршивати.  Видим једаред робијаша прате два: солдата, он у среди, путуња на леђи, иде на чесму да воду граби.  Кад напуни путуњу, а они опет натраг.  Ја станем пред њега и понудим му десетак што сам прескрбио.„На, браца Васо, узми!  Ја сам твој братац Војко.“  Погледа ме оштро, пољуби новац, и тек ми рече „Буди добар“, па даље.  Солдати допуштају робијашу милостињу давати.  „Буди добар“, из уста једног робијаша који је због злочина на дванаест година осуђен — страшно штогод!  Никад те речи заборавити нећу.  Нисам веровао да је он такво зло учинио  Деца су ми у школи пребацивала да имам рода робијаша; ја сам га из петних жила бранио, нити сам га се онда, нити после икада постидео.  Свецем робијаши пуштени су да иду у цркву; дођу у пратњи у цркву, ту је и Васа.  Стоји у синџиру управо као укопан, висок, танак; ситних образа, танки мали брчићи, црни као зифт, црна коса, лице бледо, очи мрке, али оштре да те пресеку, руке прекрштене.  И сад канда ми је пред очима.  Очију нисам са њега скидао.  Кад је крај служби, у порти стану робијаши у ред, па им деле милостињу.  Кад ко пружи милостињу, он руком руку одбије и дародавца мрко погледи.  Већ га после знали, па нико му није ни пружао.  Само би од мене примио; али му ја нисам у цркви давао, него на сокаку, где нас нико не види.  Но и стриц му слао сваког свеца и колача и новаца, и то само свецем; иначе није било дозвољено.  Тамничар је строг човек, али Аница упозна се са тамничаревом ћерком.  Од своје мале плате, и што је још код куће скуцкала, дарује тамничара, и он је пусти Васи на разговор, и да му преда потајно донесене му ђаконије и коју пару.  Сад тек трезни се Васа.  Увиђа какво је благо имао, и какво сад има у Аници.  Сам се на себе једи што тако доцне познаде скроз Аницу.  Једаред на само исприча јој сву своју патњу, а она опет своју жалост и тугу.  Каже му да јој тешко пало што није хтео с њом ни да се разговара, да је она њега још кад је био код куће волела.  Васа је сасвим тронут, седи на креветној слами, Аница до њега.  Ухвати јој десном десну руку и заклиње јој се живим Богом да ће је узети ако се једаред из ропства ослободи.  Ропска заклетва, у тамници много важи.  Аница се опет њему закуне да га никад неће оставити, ма шта од ње и њега било.  Тако је Васа све изгубио, али добио је Аницу, верну другу, најбољег пријатеља.  Она му је била све  Тамо где је Васа био у тамници, у околини је диван предео; али и тај диван предео покрај тих тамница постаје смутан.  Тако једног децембарског дана шећем се онуд не бих ли случајем Васа из тамнице изишао, да му дам коју пару.  Пада снег, чавке, вране, те тамничарске тице, над главом гракћу.  Све мутно.  Падају ми на ум жалосне мисли.  Недалеко је одавде пијаца Св. Ђорђа, где је Матије краља, брата Сибињанин-Јанка, син Владислав погубљен што је у Београду грофа Цилског Улрика, зета Ђурђа Бранковића, убио с дружином.  Ту су погубљени још многи други, све за слободу, као хедерварски Контод краља Жигмунда.  Вратим се опет, али врата се тамнице не отварају.  Смућен вратим се кући, и уз пут дам пару слепој просјакињи, за ослобођење Васино, и с тим ми срцу одлакнуло.  Умре тамничар, који је истина био строг, али ипак Васи је чинио многа добра.  Много пута да се такво што сазнало, био би и сам затворен.  Дође нов тамничар, не строг, но баш немилостив, Нека страшна неотесана људина, на прсима златна и сребрна колајна и крст „Kanonenkreuz“од Липиске Битке..  Дошла је строга наредба да морају робијаши учити занат.  Један робијаш, абаџија по занату, тај ће их учити абаџилуку.  Васа неће да учи, коморатисе једе.  Један оптужи, денунцира Васу тамничару.  Тај је обично оптуживао.  Јаростан тамничар изгрди Васу под формом укора, и каже му да ће страдати ако се усуди још од посла отимати се.  Васа дозна денунцијанта робијаша.  Нападне на њега са таком жестином, и поче га гњавити да душу испусти.  Остали не могу да помогну гњављеном робијашу: не сме нико да приђе Васи.  Он једном ногом клечи на прсима душманину, левом га руком држи за врат, а десном прети осталима.  Робијаши почну се код врата решетке дерати за помоћ, јер Васа ће камарата да удави.  На вику дође тамничар са стражом и спасе робијаша.  Да доцније дође — био би удављен робијаш.  Жестоки тамничар дигне штап, па поче по Васи ударати, но Васа ђипи као рис, не промишља се, но одмах тамничара за прси, па га онда с ногу превали, и поче давити.  Да не би страже, не би тамничар више жив изишао.  Робијаши га не би одбранили.  Стража поче претити Васи да ће одмах дешаржиратиако не пусти, или ће га бајонетом пробости.  Стража је познавала дивљег тамничара, па није рада Васу без велике нужде да утамани, а толико мање што је тамничар био нападач, што опет није у реду.  Васа добије каштигуКакву?  Нећу ни да спомињем.  Но и тамничар је добио велики укор, и једва те га није и што горе постигло.  Васу затворе у један лагум самцата, једно да не удави каквог камарата, друго за каштигу да остане самцат.  Васа је забележен у робијашком протоколу што се тиче владања као „непоправим“, „инцорригибле“, али није морао абаџилук учити.  Махнули су га.  Васа то и воли.  Васа је тако задовољнији.  Он нема ни онако друга ни пријатеља, осим Анице.  Али Аницу нови тамничар Васи не пушта.  Кад дође, отера је.  Она му тек на сокаку може што додати, кад га стража прати а тамничара онде нема.  Васа опет жалостан што Аница не долази.  Зна да је тамничар не пушта, зарече се осветити му се, ма га шта коштало.  Прилика ће доћи.  Васа у тамници од дуга времена прави прстење, ланце и минђуше од коњске гриве.  Један хусар, на његову молбу, ишчупао му из репа његовог милог парипа „Бећара“ длаке, па је од њих начинио Аници минђуше, ланац на врат и прстен.  И мени је начинио прстен и ланац на сахат, и својим негдашњим камаратима такође.  Ја сам волео тај мали поклон.  Али Аница не би га дала ни за драго камење.  У самоћи тако, кад му се и то досади, а он је научио једног миша да му са длана хлеб једе.  У тамници има доста мишева и, кад спава, трче му преко образа.  Тај његов миш научио се баш онда појавити кад Васа једе; био је сасвим припитомљен.  Па онда опет имао је великог паука крсташа који му је долазио, и тако би му по руци и прстима трчкарао.  На његовој паучини остављао га на миру, и гледао би га како муве и бубе хвата.  Кад га паук чешће обилази, то јест посећује, боље је воље: видеће Аницу и нешто ће му пружити.  То не фали.  Па опет из дуга времена наново плете ланце и прстење.  Од крпа и штранге и пар клинова начини као љуљашку, па ту седне, баш до решетке куд зраци продиру, да може боље видети.  Тамничар је знао и за миша и за паука и за прстење.  Учиниће он да Васи преседну мишеви и пауци.  Тамничару је срамота било што га је један робијаш гушао и гњавио; он, поседник двеју медаља за храброст и липиског крста, јунак од Липиске, то не може тако оставити, но мора се осветити, и то јуначки.  У једно доба отиде у лагум Васи, сам, без страже, у намери да се с Васом потуче измеђ четири ока, или управо да га туче.  Откључа врата, уђе, а Васа баш даје хлеба мишу.  Миш, кад виде тамничара, побеже.  Тамничар пљесне штапом Васу по руци, покида паучину и љуљашку, одскочи па штапом ожежи Васу.  Васа скочи, па онда одбије руком ударац, и јуриш на тамничара.  Сад се почну борити.  Није имао тамничар времена ни сабљу да извуче.  Једнако се гушају; тамничар је јача, храбра људина, каткад дигне Васу у вис да га о земљу тресне као јаје, а Васа танак, еластичан, извуче се, ногу од земље одбије и на послетку тамничара свали.  Сад га из шака више не пушта; клекне на њега и дави га.  Тамничар риче као во, удавиће га.  Опет дотрчи стража и избави га.  Васа опет буде кажњен, али би кажњен и тамничар, јер се видело да је он био опет нападач.  Овог тамничара преместе, дође други.  Овај је по Васу био много бољи.  Чуо је каква чуда праве с Васом, па се махнуо тиранског поступања, па је саветом Васу настављао.  Сад може понекад њему доћи и Аница.  Васа се мало опет смирио.  Страстан карташ, нема сад ни с ким да се игра, али опет увек има код себе пак карата, па их разбацује.  Карташу је лакше тек кад види карту.  Радо је метао на „лутрију“.  Колико је пута добио „амбо“ни рачуна нема, а добио је и један повећи „терно“од шест стотина форината.  Нешто је дао од тога госпођи тамничарци за њену и мужа јој доброту као подарје, нешто себи задржи, а оно друго да Аници, да нешто за себе употреби, а оно остало у сахрану узме.  Васа није био жељан новаца, још је он погдекојем робијашу делио, особито који је имао деце.  Ма да је у ланцима, али је по улицама ишао слободним лицем; сав га град познавао, и многи би га сажаљевали.  Тако проводи Васа у тамници дане и године.  Највећи терет лежао је на срцу, на имену његова стрица, чика Јосе.  Можда би му како год за руком пошло да га одавде каквим упливом у други какав град преместе, али онда још горе: у случају каквог Васиног изгреда овде може коју добру реч прословити, али на даље, тешко је.  Но сад да видимо, док се Васа тако пати, шта други раде.  Споменуто је да је чика Игња умро.  Оплакала га родбина и Деникола.  Био је, сиромах, поштен, али особењак, и много је узрок Васиној несрећи.  А због тога и сам је био несрећан.  У жалости, без искре наде, умро је.  Куд ће горе?  Сад да видимо шта је са Стевом.  Прве године добро пролазе; већ има и двоје деце, мушко и женско.  Стева и госпа му нису Игњине форме, они све на веће теже.  Узели су за мустру чика Јосу и његову госпу.  Ништа се не заслужује, само се троши.  Па се више троши него што иметак доноси.  Све једнако капом ветар тера, све у шали живот проводи.  Нико њима није раван.  Живе као два голуба.  Али настану рђаве године почну дугове правити, и опет ни једно не ради; нити он прискрбљава, нити она чува.  Он цело после подне у кавани, а она по „визитама“; још није хаљине износила, већ их собарици поклања.  Деца све у свилу обучена, као папагаји, на ваздух их не пуштају.  Држе се као какав принц и принцеза.  Већ знаду шта ће син бити и за кога ће се кћи удати.  Син ће бити „владика“, ако га срећа послужи и митрополит, а кћи ће поћи за капетана млада који ће сигурно постати ђенерал.  Доктор и бабица су увек онде: он уђе, она изиђе.  Опет се праве дугови и живи се обично галантно.  Но подигне се један, други кредитор, дође се и до „егзекуције“.  У оно време могло се помоћи и донекле и против егзекуције, а то је била „резистенција“правосуђа, феудалан остатак.  То је у Мађарској овако ишло.  Дође егзекуција да попише и процени, на лице места.  Оптужени, који треба да плати, узме судца испод пазуха за руку, па га изведе напоље; али ако овај неће да иде, а он га избаци заједно са адвокатом тужитељевим.  Судац опет јави то вармеђи, а она одреди „брацхиум ", то јест оружану силу, пандуре или солдате, па ако је оптужени јачи, има много слугу, он и ове отера, па се опет иште помоћ.  И таква егзекуција каткад трајала је и по пет година, али на послетку сломи се осовина дужнику, јер на послетку опет све мора са грдним трошковима платити.  Наравно, такав дужник морао је имати адвоката, свог „фишкала“.  И Стева је имао једног таквог фишкала.  Звао се „Бабоња“ и био је од „тренчинске столице“. „Зјело“ паметан муж, латински је говорио као Цицерон.  Како дође каква егзекуција, а Бабоња је већ ту па Стеву научи, а Стева опет судца под руку, па с њим напоље.  Произвео „резистенцију“, а судац се после и сам смеје, и кад се састану, они заједно једу и пију.  Кад Бабоња дође, онда је увек трактација. Кад је какав адвокат из Пеште морао ићи у Сент-Андреју на егзекуцију, тако му је било као да иде у Африку, и који се одважи тамо, тај је адвокат јунак.  И покојни чика Игња, кад Стева није хтео да пристане на то да он, то јест Игња, остане у наследству веће куће, извео је такође судца испод руке, и довео је дунђере и зидаре да тестеришу куће на две поле, и тако његова остаде, јер се на то измирише.  Стева је и сам по нешто продавао, и, што ’ но кажу, „рупе запушавао“, то јест нешто отплаћивао, али је већ било доцне.  Тако је то трајало петнаест година.  Лепо се живело и процеси терали.  Но сад је ту крај.  Не помажу већ „резистенције“.  Продаје се једно за другим; само је још остала једна кућа, у којој живи.  Бар да хоће она остати.  Дође и та кућа на мунту.Стева се и сад у Бабоњу узда да ће мунту покварити.  Бабоња је био од те сорте адвоката којима је доста два три процеса те да могу од њих живети.  Дође дан мунте.  Ту је и Бабоња.  Већ је друга мунта.  Кућа се мунта и прода.  Бабоња судцу преда писмен протест.  Стева се још нада да ће му кућа остати.  Ручак ваљан за Бабоњу справљен.  Бабоња добро руча, добро вино.  Стева је од своје родбине вино добио.  После ручка дигне се Бабоња да иде, и иште мало новаца.  Стева ни сам нема, па се извињава.  Бабоња, незадовољан, полази.  При поласку Стева га ухвати за руку, па га пита: шта ће са том мунтом, са тим његовим протестом бити?  Бабоња уз пут одлазећи, рече му:  „Кроз двери си пришел, кроз облок прођеш“.  То ће рећи толико: кад си наследио, ушао си кроз врата, кад те промунтали, бежаћеш кроз прозор.  Бабоња оде и не ступи више у кућу Стеванову, која већ и онако није његова.  Дође време да Стеван из куће излази.  Неће.  Купац га са „брахијумом“ избаци.  Сад Стева нема ништа осим покућанства.  Узме квартир.  Родбини досађује, виче: „помагајте!“  Родбина нешто помаже, али ко ће трута хранити?  Престане и то.  Па Стева је добио за време процеса још три девојке, а син добије конштаки остане још у детињству хром.  Има људи и жена који међу собом буду и у нужди једнаки и једнако стрпљиво нужду сносе.  Но има опет таквих који, ако су пре добро живели а осиромаше, одмах се међу собом кошкају и кољу.  То су мали духови, па их има доста и у највећем сталежу, као год и у најнижем што има који чвршћом душом нужду подносе.  Стева није био од оних духова који нужду стрпљиво и срчано сносе, па ни његова Катарина.  Док им се добро водило, ту је једно другом тепкало: она њега звала „Штефка“, он њу „Катарина-материна“, па где год се сусретну у кући, у соби, свуд се гладе, глоцкају.  Она њему намешта косу, навија му бркове; он њој закопчава хаљине, витице јој у склад удешава, и то је све тако трајало донде док нису натрашке пошли.  Сад се Стева и Катарина у нужди почну кошкати, инатити, и једно другом несрећу пребацује.  У браку, како видиш да се кошкају, или је од које стране мањкање или недостатак љубави, или немају новаца; тако ћеш у гдекојој кући познати да немају новаца како чујеш кошкање.  Катарина пребацује Стеви, вели: камо срећа да није за њега пошла кад није кадар жену издржавати, „могла сам се за бољег удати“.  А он опет вели: камо срећа да се није никад женио, или да је узео ма како просту, само чуварну; он је имао имања, али Катарина није знала чувати.  После је није више ни звао „Катарина“, већ „Ката“, а она њега не зове „Штефка“, већ „човече“.  Деца расту, а нужда све већа.  Овако се дуже живети не може.  Он би тражио какве службе, али није ни за шта; и да нађе, не може такву добити да породицу захрани.  Стева почне из куће ситнарије продавати, па иде у биртију.  Пропио се.  Узајмљује од оних којима је он некад бацао, но и они га после одбију.  Жена не да из куће продавати, у кући сад крв и нож.  Жена га пред светом оговара да је кукавица, да је свему он крив.  Тим је, мисли се, она извињена.  Стева долази кући после по ноћи и пред зору, виче, лупа.  Деца се пробуде, јаучу, моле.  Она се пусти у коштац, и потуку се.  Он њој ишчупа витице, она њега изгребе.  Он оде и не врати се кући; она оде родбини својој и покаже кроз плач ишчупане витице, они је наговарају да не живи с њиме, а она се зарече да доиста неће више.  Ето лепог Стеје, гласовитог играча, и лепе Катарине!  Све је сад пропало: и лепота, и част, и имање!  Катарина је била одважна и отворена женска; да је свој природан дар употребила, не би пропала кућа.  Добије нешто помоћи од своје родбине, остави своју варош и пресели се у Пешту.  Но шта ће сад са четворо деце без ичега?  У нужди развио се њен „жени“.  Треба лаким послом заслужити и опет живети.  Оде у грчке куће, код великокупаца који са свилом раде.  Добије посла да мота свилу.  То се на фунту израђује.  Хроми син већ има двадесет година, хром, али добар, вредан и паметан деран.  Једна кћи, најстарија, од осамнаест година, једна од петнаест, а трећа, најмлађа, од дванаест година.  Све могу радити, свилу мотати.  Њих четворо и мати пета, много се може урадити, може се живети.  Сад сви приону послу и почеше честито живети, особито син као црв је радио, један за двојицу.  Деца се звала:  Петар, Катарина, Милка и Марија.  Тако мотајући свилу, могли су поштено живети, само да није ђаво у два лица ствар кварио.  Катарина била је вредна, окретна, али мало каћиперка.  Кад се удала, да се тако окретала од почетка, боље би било.  Донекле је све добро ишло.  Када се опет новац по руци преметао, као да је ђаво у њу ушао.  Није доста што је добро на крај излазила, него се бацила опет на неки нобилитет. Била је поносита својом женском децом, особито Милком — Емилијом.  Сином Петром била је иначе задовољна, јер готово он је највише радио, али је здраво жалила што је хром.  Док је мањи био, не једаред је рекла:  „Да га хоће Бог примити“.  Таква лепота као што је Катарина била, да добије хрома сина — то јој није ишло из главе.  Сад кад је спала на њега, онда је био добар; али тек Емилија била је прва.  Петар или је свилу мотао, или је спремао.  Имао је и мали дућан, бакалницу; продавао је дуван, луле, шећер и друге ситнарије, и све је држао у красном реду, да је знао где свака чиода лежи.  Мати кад донесе новац, Петар планује где шта треба уложити, купити, и не једаред је матер одвратио да не купи ову или ону луксузну ствар; не једаред је одвратио матер да какву баклаву питу не направи, јер је мати волела посластице, а он је био чуваран.  Али бадава, матери Емилија, па Емилија!  Али и јесте била врашко девојче та Емилија.  Стас, мало виши од средњег, али фино опругласт, онако као што бива код девојчица у првом периоду младости; пуна, а у струку танка, па опет пуна, па опет ужа; ножице танке и узане, али пуне и повисоке, па витка — цео стас онаки као што Арап газелу спева, а лице бело, као у „пенородне Венере“: млеко и крв.  Образи полудугуљасти, са две јамице; усне као јагодице, а у куту мале чаробне рупице; рупица и на малој брадици; очи сиве и умиљате; обрвице танке и нежно завијене; коса плава у зеленкасто се превија.  Чаробно створење!  Додуше, морала је сваком у очи пасти.  Свако ко је види загледи се у њу, особито белоћа лабудска сваког је као центом у срце ударила.  Кад је ишла с матером, увек спуштене очи, не сме у свет погледати; сваки као асасна њу гледа.  Емилија није на матер личила, већ на оца, премда је и мати угледна женска била.  Сад је већ прешла славу своју, очи су јој већ мало упаднуте, али њена црна маст, изазивајући поглед, жешће понашање, имало је још нешто примамљивог.  Сваки Емилију хвали; била је и паметна девојка Већ има и просилаца, ма и преко реда, и то ваљаних људи: један трговац, један гвожђар.  Петар каже да је да, мати нипошто.  Вели, прво да је врло млада и не да је преко реда пред старију сестру, друго, лепа је, паметна је: даће је да се још изучи, па Бог зна какве партије још може правити.  И доиста, да је да се учи.  И на шта је дала?  Дала је код „машамоде“, да се приправи за „модистку“, ако до нужде дође да може живети.  Хајде нека.  Па онда је дала да учи играти.  Нека и то.  Али дала је да учи одједаред и гитар, и хегеде,и певати.  То је већ много и излишно.  Емилија је имала леп таленат, и за годину дана све је научила.  И док је све то учила, мати је правила познанства, само да Емилију што боље на углед стави.  Мати води већ Емилију на бал, са другом сестром.  Бадава је.  Петар одговара да то не чини, да је то за Емилију рано, и да јој с тиме сујету улива.  Мати га не слуша.  Сад настаде Емилијино златно доба.  Први пут дође на један редутски бал.Може се рећи да су се баш за њом отимали.  Дође на други бал, већ је припозната лепота и играчица.  Дође јуристански бал,Емилија не сме фалити.  До тога је дотерала да је већ и „соло“ играла.  Свуд јој пљескају на игри, јуристе да се помаме за њом, прате је из почасти с бала кући.  Емилији није више требало, она је у седмим небесима.  Мати је сад не би дала ни за каквог трговца ако тек није мали милионар.  И доиста, Емилија била је на врхунцу срећног изгледа, али сујета, та кога захвати, мори га као куга.  Сад јој већ не требају ни трговци, ни јуристе: њене очи бацају се на кавалере, на богатство и високо племе.  Петар са сестрама једнако ради и лепо заслужује; и чика шаље девојкама новчану припомоћ.  Могу се лепо, елегантно носити.  Шта више треба једној младој и лепој девојци?  Онда је њен цео свет.  Кад се улицом шеће, кад покаже свој вилински створ, на бела рамена спуштене бурмасте косе, стане и онај па је гледи који иначе за годину дана поглед на женску не баци.  На променади свако око на њој почива, сваки распитује чија је, а мати од милине све расте, смеши се кад од пола увета чује лепу реч за Емилију, и шетајући се сажаљив поглед баца на ружније и скромне девојке.  Већ је бољи кругови друштва познају.  И у позоришту је звезда Даница — Емилија.  Наравно да иде у позориште.  Већ знаду и чија је кћи, зна се да је сирота девојка.  То је Емилији јако шкодило.  Не би јој шкодило да је мати није тако на високо дизала, али то је на њу сенку бацало.  И јест, чудна је то ствар кад свет види једну младу лепотицу да се носи као прва дама, а дозна се да је сирота; тим много губи.  И свака таква лепотица дође до свог врхунца, па онда — или лево, или десно, или стрмоглав!  Чика Јоси није се допадало што је мати Емилију тако подигла, а и онако за матер није много марио.  Жао му је било сироте девојке, а толико више што је на себи носила сасвим оригиналан тип његове породице.  Хоће да је уда, долазе к њему ваљани људи и препоручују се за Емилију.  И ону двојицу је чика послао, но матери је то све мало.  Чика види да то неће на добро изићи, па једаред за свагда поручи да је мати за честита човека ког је он препоручио уда, или неће више за њих да зна.  Мати не попушта.  Чика укине сваку припомоћ.  Матери ни бриге.  Мати, кад откуд кући дође, ништа друго не приповеда него како Емилију хвале.  Емилија је код куће ослобођена од кућевних послова.  Обуче се, па гитар или хегеде у руке, па свира.  Па онда опет гледи кроз прозор; какав познати кавалер на коњу пројезди, па је поздрави.  Било је и непознатих, па су је поздрављали, само да се могу упознати.  Нема опасније за младу девојку него кад је извичу да је лепа.  Онда је све код огледала, једнако се намешта и сама себи се највише допада.  И никад јој не падне на памет да лепота пролази, дође болест, дођу године, и набори се лице.  И већ то у природи лежи да доцније доба не пада на ум, јер би иначе још пре остареле.  Емилија је готово сваки дан у свили и кадифи обучена; ако није у свили и кадифи, ипак је на њој каква скупља материја, него обична.  Чика Јоса пошље опет једног ђувегију за Катарину.  Мати Катарину, премда је њено име носила, није волела као Емилију.  Да Катарину за једног малог трговца.  Чика јој нешто у име мираза поклони.  Сад чика, још последњи пут своју доброту да покаже, заиште Емилију к себи, да је он чува и уда.  Мати се не да осолити.  Каже: ко ће Емилију, тај мора и матер к себи узети, па и Петра и Марију.  Све, све, али ко би матер узео кад је бурне нарави; особито чика, који је научио са дипломатским, углађеним људма живети.  Сад се њих чика сасвим махне.  Он је баш то и хтео, да из материних руку девојку извуче.  Како се Катарина удала, већ је у кући теже ишло.  У почетку сви су радили, њих петоро.  После је престала Милева радити, сад опет Катарине нема.  Мати опет слабо ради, иде по кућама познанства правити, и да чује шта се о Емилији говори.  Дакле раде само Петар и Марија.  Четири руке да издржавају пет душа, много је!  Чика ништа не шаље.  Већ почну у кући натезати.  Петар каже матери да понуде Марију чики, можда ће је примити, па би се ваљда и на остале смиловао.  Мати неће; пркоси.  Шта више једнако грди чику и стрину како неће да је потпомажу, да је то срамота.  Не само код куће, него и изван грди их.  Све то стрина чује.  Мати Катарина била је, као што је споменуто, одважна, решителна, и знала је ствар покренути.  Кад су пропали, то је лепо било од ње да се у нужди са толиком децом знала наћи; али бадава, код ње је била та погрешка као код многих других по свету: како се мало опорави, како боље пође, одмах почне, што ’ но кажу, „беснети“, па се опет замрсе конци живота.  Петар и Марија не стају с послом, у кући све на мањак иде, нужда се већ почиње осећати.  Да упрегну и Емилију у посао, опет би боље ишло, али од тог нема ни разговора.  Треба Емилији „по сезони“ нових хаљина; не може се.  Мати жива да се изеде.  Мати купи излишне ствари, и сиромах Петар да свој нов капут матери, а она с тим „потајно“ у заложну кућу, па донесе новаца.  Емилија мора имати опет нове хаљине по најновијој моди.  Али и то дуго не траје, а сиротиња се не може притајити, као год ни кашаљ. -  У кућу слабо је ко долазио, мати је на то врло пазила, и кад би ко у кућу долазио од њене воље, тај би морао бити „кавалер“.  Из трговине откуд су свилу за мотање добивали, покушали су гдекоји момци да праве познанство.  Ко зна, може бити да би ко срећу донео.  Мати је сама ишла са девојком у дућан по еспап, Емилија никада; мати јој не да, а ни она не би ишла по еспап који све њих храни.  Емилија неће ни за „калфе“ ништа да зна.  Дођу трговачки момци на „визиту“ и незвати, кушају срећу, Емилија их хладно прими.  Они се морају са Петром задовољити, који их усрдно прима.  Још дођу једаред дваред на визиту, а Емилија је у својој соби затворена, чује их а не јавља се; мора свирати, виолину штудирати.  Један од њих клопне да уђе, а Емилија извињава се да не може.  Фумигира их.Овима више не треба, отиду, али више никад се не сете да дођу.  И то је целој породици јако шкодило.  Они се сад сасвим друкче према њима понашају.  Кад мати дође у дућан по еспап, или исти прерађен натраг донесе, сви хладни према њој.  На мери не сме ни једна длака фалити, а пре по који лот— и кроз прсте се гледало.  И то је било на штету.  Па онда почеше их мало и претресивати: какав је то нобилитет?  Каква је та фрајла Емилија „дама“ да не прима момке из „велике трговине“ који ће такође временом „велики“ трговци бити?  Па онда још и то се знало да их чика више не потпомаже, и тим им је кредит смањен.  Емилија већ стекла непријатеља.  Емилијино понашање истина није било лепо спрам тих момака, али у положају на жалост њеном доследно.  Питаћете, како то?  Мати је Емилију навикла на ту мисао да она мора какву „већу“ партију постићи од трговаца који су још „калфе“.  По томе морала је избегавати и сенку, а да се са „калфама“ не разговара, да се такво што не прочује.  И у томе сама себи доследна, није волела када су је калфе на јавним местима, као променади, позоришту, поздрављале.  Отпоздрављала се тако као да се то ње и не тиче.  Наравно, таква девојка, да је ма како лепа, морала је стећи непријатеље.  Мати је још и јавно говорила да она под небом ни за каквог калфу њену Емилију не би дала.  Свему је томе мати крива била.  Но још један их ђаво гонио.  Отац, Стева, као што је већ био сасвим пропао, казато је како је својима био на терету, и како се њега сваки отресао.  Ко ће лењивца хранити који није ништа научио радити!  Док је шта било, док је шта добивао, трошио је, и све утукао.  Дошли му каткад баш тако црни дани да га баш и глад поче напастовати.  Код брата, чика Јосе, не сме се ни показати.  Шта ће сад да ради?  Чуо је да се Катарини и деци добро води, и да нешто помоћи од чике добијају.  Нужда закон мења.