ПРЕД ЗОРУ  РОМАН У ДВА ДЕЛА.  НАПИСАО.  ЉУБИША БРАНКОВИЋ.  У НОВОМЕ САДУ,  СРПСКА НАРОДНА ЗАДРУЖНА ШТАМПАРИЈА  1878.  У једној собици у Цириху седела су три млада човека.  Домаћин Мита Васић, из Србије, слушалац педагогије, беше средњег стаса, црномањаст.  Лица је био округла; очи му јако испале напоље, поглед дремљив; кад се смејао, видела су се два реда великих, белих зуба.  Имађаше пуну браду и бркове.  — Радо је куповао књиге; све их је лепо нумерисао и држао у најбољем реду; али није много читао.  — Поред њега се завалио у стару, подерану наслоњачу Коста Нешић, висок, смеђ човек; усне му беху танке и упијене; главу је држао мало на лево; ход му беше „величанствен.“  Није могао добро да изговори глас „р,“ и то даваше његовом говору неку мекост, која је годила многим циришким Рускињама ...  Био је родом из Бачке, доста имућан; изучаваше у Цириху пољску економију.  — А трећи, Радоје Николајевић, омален, широких плећа, седео је на дивану; био је веселе, жустре нарави; и он беше родом из Србије; слушао је у Цириху технику.  — Дакле није баш ништа оставила? ..... запита Радоје, чистећи рукав свога упрљаног и старога капута.  — Какво писамце, или тако што год могло би у многоме објаснити целу ствар ...  — Тражили су, али нису ништа нашли — одговори Мита.  — Пре него што се отровала, пораздавала је све своје књиге и друге ствари познаницама, а нешто је оставила и својој газдарици.  На питања је одговарала само толико, да путује наскоро и да јој те ствари више нису нужне.  Једну пријатељицу, коју је кан’да врло радо имала, посетила је јуче око пет сати после подне.  Поседела је мало код ње и разговарала се о обичним стварима.  При растанку загрли је, заплаче се и нагло се удали.  Кад ова после тога погледа на столицу, на којој је седела њена чудновата гошћа, примети ту албум.  Она сиротица оставила јој је то за спомен.  Око 6 сати беше већ мртва ...  — Бар да је водила дневник — примети опет Радоје.  — Та и овако је све јасно.  Живот јој је постао досадан, па то ти је све.  Шта би више нашао на пример у дневнику?  — Нашао бих ближа објашњења, која би зацело у овом случају била интересантна.  Ми видимо, да се она отровала с тога, што јој је живот постао несносан.  Знамо уопште и узроке томе.  Али њене белешке без сумње би нам бар у појединостима казале више, него што нам је овако познато.  — Штета — рече опет Мита, ходајући по соби; била је врло разборита.  Чудновато је живила овде, па тако је ето и свршила.  Сећам се, како је с одушевљењем говорила о раду, коме ће и она посветити сву своју снагу.  Но то је било само у прво време.  Доцније постаде незадовољна, поче опадати.  Као што знате и ви, на њу је имало ванредна уплива то, што се нашла у околини, коју је до крајности презирала; говорила је, како су ти људи искварени, без икакве енергије, а женскиње неразвијене и услед запуштености већ и неспособне за развитак.  — Па у томе готово да је имала право — примети Радоје.  — Околина — настави Мита, — у коју је она одмах у почетку упала, заиста је била и остала рђава.  Али она није учинила, што је могла и, разуме се, и требала да уради; није ни покушала, да је напусти и да потражи друго друштво, него остаде ту и паде најпосле у очајање.  Неки до душе веле, да је томе крива и нека несретна љубав, али се не зна поуздано, да ли има што год у ствари, или не.  — Ко зна, можда ће у томе бити мало и истине ...  Видиш, и то би најбоље могла расветлити каква њена белешка.  — Чудан случај.  Него свакојако је морала на њу врло рђав утицај имати вест, да су јој брата у последње време затворили због неких трговачких ствари.  — Где?  — Па у Одеси.  Ту јој живи породица.  — Јесу ли прави Руси?  — Јесу.  Радоје устаде с дивана, седе за сто и поче шарати којешта по артији.  — А што нам се Коста тако умудрио, па непрестано ћути? ... запита он.  Коста не одговори ништа.  — То бар није твој обичај.  Не знам, каква је то невоља наишла на тебе, те ти тако немилостиво свезала језик.  Да не жалиш можда за том сиротицом?  Знам, да имаш добро срце, особито у таким приликама ...  Али ти је канда никад ниси ни видео ...  — Виђао сам је — прекиде га Коста.  Радоје се насмеши и погледа на Миту, који је непрекидно корачао горе — доле.  Настаде тишина.  — Имаш ли сваке године да полажеш испит? — запита Мита Радоја.  — Дабогме.  Како ти то да не знаш?  — Па знам ...  Од сад ће ти зацело ићи лакше.  — Разуме се.  Истина, немачки језик још ми није довољно у власти, али тек иде боље.  Лане је било зло.  И заиста је прошле године било зло.  Радоје дошао из Србије, па хоће да учи технику: али не може да се упише, док не положи предиспит.  Не зна језика, а и у предметима, што долазе на том испиту, доста слаб; нема новаца, једва живи, а мора остати ту и мора се уписати на технику, јер најпосле шта ће и у Србији?  У Београду беше свршио техничке студије, колико их ту има, те је сад хтео да у Цириху сврши инжењерство.  Отац му, сиромах сељак, који је осим њега имао још два сина, није могао скоро ничим помагати; тек по каткад послао би му какву малу сумицу новаца.  А он је морао непрекидно радити, да би се спремио за испит и то што пре.  Дању — ноћу радио је у стану код једнога Србина техничара, јер није имао свога стана.  Живео је управо о лебу и води; па ни леба није увек имао доста.  Најпосле положи испит и буде уписан као редован техничар.  После тога му је већ било боље.  Истина, стање му се није поправило, него је у главноме остало онако исто, као и пре; али није више морао поред такога живота толико радити, као пре испита.  — Надаш ли се — поче опет Мита, — да ћеш ове године моћи наћи какву год заслугу.  — Та ја се надам.  Само то је враг, што сам се и до сад надао, па никад ништа.  Ове године ваљда ће бити што год ...  — А ако не буде?  — Онда ћемо као и пре.  Од куће ваљда ће ми слати бар толико, колико сам до сад добијао ...  — Па колико то од прилике износи?  Радоје махну руком.  — Не питај ...  Колико износи ...  Он се горко насмеши, гужвајући артију, по којој је дотле шарао.  — Али опет добро је и то.  Може човек да живи.  Каткад заслужим поред тога још коју пару, па имам обично бар леба доста.  А нађе се више пута овде чаја, онде сира, па ...  Он ућути.  Мита застаде, угризе се за доњу усну, хтеде нешто рећи, но пође опет ћутећи по соби.  — Да немам само толико посла — настави Радоје, — ја бих лакше нашао више заслуге.  Али овако је тешко.  — Дабогме да је тешко.  — Ал ’ већ прогураћемо се ...  — Јеси ли нашао стан?  Чини ми се, да си га тражио.  — Нашао сам.  „Ко тражи, нађе.“  Само ђаво га знао ...  У томе уђе у собу млад човек, смеђ, средње величине, са францеском брадом, по имену Сима Јовановић.  Родио се у Бачкој, у селу П., где му је отац био поп.  Свршив гимназију у *, отиде у Цирих, да слуша медицину.  Био је обично добре воље; но у Цириху наиђе на њега у последње време из непознатих (или бар за други свет непознатих) узрока неко меланхолично расположење, које га је често мучило.  У таком стању је ћутао, избегавао свако друштво, постајао неспособан за рад и тако, разуме се, бивао несносан и себи и другима.  Али тај расположај није дуго трајао.  Обично се после неколико дана почињао ведрити, и тада је бивао опет онаки, какав је био пре те болести.  — Шта је? — запита га Мита.  — Кад долази Милан?  — Сутра.  Писао ми је ...  Он се посади на диван и загледа се у патос.  — Баш сам рад — рече опет Мита, — да се с тим човеком боље упознам.  Допада ми се његов отворен изглед, а рекао бих, да је и начитан.  Само штета, што није довољно радикалан ...  — Та чекај, човече — упаде му Радоје у реч, — још га и не познајеш, а већ доносиш таку пресуду.  — Познајем га толико, колико је нужно, да могу о њему изрећи таки суд.  Онај један разговор, што сам га имао с њим, кад је био овде, уверио ме је, да имам посла с човеком, који нема довољно енергије, да се реши на озбиљнији рад, и који ће по свој прилици увек остати доктринар ...  — Ти већ знаш — примети му Сима раздражено, — да је он доктринар и да ће увек то и остати.  Један разговор теби је доста, да упознаш човека.  У осталом о чем си ти с њим управо говорио?  — Говорили смо о разним стварма.  Било је речи о питањима из друштвених наука („но“, примети Радоје као за себе, „ту не ћеш бити баш врло јак“), затим о практичном раду и т. д.  Из тога сам видео, да је човек радио и да није радио узалуд.  Знања је стекао доста, и то основна знања.  Али све то нема код њега живота.  Он се бави науком више као пријатном студијом, него као средством за озбиљан рад.  О томе сам се најбоље уверио из његова говора о практичноме раду.  Ту се показао тако млак, захтева тако споре и неодлучне мере, да је мој суд о њему сасвим оправдан ...  Он извади дуван и поче правити цигару.  — Иди молим те — насмеја се Радоје, — знамо ми већ ту вашу радикалност ...  — Ја ти кажем — поче опет Сима, — да је тај човек и у науци и у намерама, што се тичу практичнога делања, сасвим на свом месту.  Ја га боље познајем него ти.  Ти си видео у њему човека, који се бави науком само из забаве; а да си боље погледао, уверио би се, да је у њега ванредан дар, који је он употребио на изучавање наука зато, да би могао бити користан радник, - зацело кориснији него ја и ти!  - Може бити - одговори Мита; - али ће бити нужно, да се најпре, тако рећи, преради, да се промени према новим околностима и према правим потребама ...  - Није нужно - прекиде га Сима, који се међутим устао и такође правио цигару, - да се он мења.  Него боље гледај ти и они, који су као и ти, да се како год промените, јер овако не знам, какве ће асне бити од вас ...  Мита хтеде да се љути.  - Признај истину! - настави Сима.  - Та сети се само ваше „историје“ ...  — Глупост — прекиде га Мита.  — Ти бар знаш, да смо ми увек имали најбоље намере; па ако нам ово или оно није испало за руком, зар је то наша кривица?  Зар ми можемо бити одговорни зато, што су нам неке непредвиђене околности поквариле овај или онај план?  Та ми бар морамо увек бити спремни на таке неприлике!  Ја не појмим, како ти можеш да нам толико пребацујеш те ствари ...  — Мани се тога — умеша се Радоје.  — Ти говориш, како су вам изненадне неприлике поквариле планове; а нећеш да кажеш истину; нећеш да признаш, да су се те неприлике могле и морале предвидети.  Ти велиш: није то наша кривица ...  Па све и да је тако; све и да није ваша кривица, што вам намере нису испале за руком; али је тек зацело ваша кривица, што сте се и упуштали у луде послове ...  — Какве луде послове?!  — Та зар није лудо, предузети себи нешто, о чем сваки паметан човек може бити унапред уверен, да се никако не може извести?  И што је још најлепше, ви се ни после те лекције још нисте опаметили.  — Њима је лекција била сувише слаба — примети Сима, палећи цигару.  — У осталом — рече Мита пола љутито, а пола као с неким багателисањем, — о томе не вреди с вама говорити.  Ми се у тим стварма никад нисмо могли сложити, нити се уопште може човек сложити с тако тврдоглавим људма, дабогме ...  И он запали цигару, коју је дотле непрестано држао у руци; више пута је већ хтео да је запали, али га је у томе спречавала дебата.  На његове речи прсне и Сима и Радоје у смеј.  Ваља знати, да је баш Мита био славан са своје тврдоглавости.  Што је један пут рекао, то је обично бранио до краја, ма се у току препирке и сам уверио, да заступа просту глупост.  Међутим то је уопште ретко бивало, да он у препирци дође до уверења, да је његово мишљење рђаво.  Обично је заступао ма какву бесмислицу с пуним уверењем, да има право.  Добро ће бити, да изнесемо у неколико речи и „историју“, што је спомену Сима.  Ствар је била у овоме.  Оснује се један пут дружина, којој су били на челу Мита, Коста и неки Руси.  Цељ јој беше „непосредан рад за ослобођење народа“, т. ј. дизање револуције.  Тако је било углављено на њиховим скуповима.  — Стајали су у свези са револуцијонарима из разних земаља, с којима су се могли сложити.  Но у најтешњој свези беху са револуцијонарима из неких места у горњој Италији.  Срочише с овима, да путем огромне завере подигну у тим местима буну.  Ту им се чињаше најзгодније поље за тај посао.  Истина, они су највећма тежили, да рашире своје мреже у Русији (Руса је највише и било у дружини); али то време чинило им се најудесније за револуцију у тим местима горње Италије; а план за Русију одгодише.  — Кад се дакле донесе то решење, настаде време „рада.“  Чланови дружине оправише се на пут.  Новаца су имали доста.  Направише себи неко особито одело („најкласичније“ беху им дугачке — преко колена — жуте чизме), те тако упарађени започеше свој „рад.“  Пролазише кроз места, где мишљаху да има згодна материјала за њихове планове, и задржаваху се у њима који дуже, који краће време.  Први им је задатак био, да се упознају с народом и да га придобију за себе; но пошто је само неколицина од њих знала језик тога народа, и то рђаво, то им наравно није остало ништа друго, него да се тако шетају и чекају тренутак, кад ће букнути буна, коју су управо имали да спреме њихови талијански другови.  Јесу ли ови узимали ствар озбиљно, или не — то се не зна.  Но циришка дружина очекивала је од тога сјајан успех и жељно је изгледала време, када ће моћи учествовати у „борби за слободу.“  Они су рачунали, да ће се устанак врло брзо ширити, тако да непријатељи не ће имати времена ни снаге, да га угуше.  А шта би после тога имало да дође, о томе нису много лупали главу.  — Ствар је све већма сазревала.  Завера се заиста нагло ширила.  Већ се углави и дан, кад да се дигне устанак.  Изабране вође отиду на одређена места.  — Међутим полиција им похвата трагове.  Затвори неколико коловођа и поче тражити и остале заверенике.  Чланови циришке дружине утекоше сви, осим једнога Руса, који паде шака полицији; доцније се чуло за њега, да је набрзо побегао из затвора; куда — то се није знало.  Од талијанских другова такође је већини испало за руком, да измакне из опасности.  Још није смеј у соби престао, а неко куцне на врата.  — Нећу да пушим — рече Сима ћудљиво и баци цигару.  — Тричарије! ...  На домаћиново „слободно“ уђе у собу висок, црномањаст човек.  — Стојан Поповић — представи га Мита осталима.  — Слушалац педагогије, господо моја — дода сам гост.  Пошто се сви приказаше, започе гост разговор.  — Без сумње вам је познато, господо, да су данас пре подне сецирали Рускињу, што се отровала.  Видео сам је мртву.  Јако се сирота променила.  Како су јој црте на лицу биле лепе и правилне!  А сад ...  Радоје погледа на Косту, који је стајао у једном ћошку.  Видело се, да је јако узрујан.  — Сви се чуде — настави гост, — како се то збило.  Но сад што би, би.  Него — и при томе се окрене домаћину, — ја вам још не рекох, зашто сам управо дошао.  Мени је нужна једна књига (каже наслов); мислим да је ви имате, па бих вас лепо молио, да ми је ма само на кратко време позајмите.  Мита узме заискану књигу и преда му је.  — Господо моја — поче онај опет, — видите, како сиромах човек мора да се пати.  Ето ја, на пример, нисам у стању да набавим себи ни све оне ствари, које су ми као слушаоцу педагогије (то је и пре и сад изговорио јачим гласом) преко нужне.  Ја се истина трудим, да своје финанцијално стање што боље доведем у ред; али поред свег тога не могу увек да ухватим крај с крајем.  Вама, господо, није ни познато, како сам ја дошао овамо.  Ја сам увек тежио, да се бацим на поље педагогије; но док сам био млађи, никако нисам могао остварити ту заиста племениту намеру, за коју сам кадар много штошта поднети. (Сима гледаше намргођено кроз прозор, а Радоје се смешио).  Једва један пут да ми се прилика за то.  Продам неки део свога имања и дођем овамо.  Остало ми је још нешто земље, коју дајем под аренду.  Тим се и издржавам овде; дабогме, живим доста оскудно, али шта знам, наука ...  Он престаде, погледа на Радоја, који се непрестано смешио, па на Симу, који је још стајао код прозора, окренут леђима; преврне неколико листова у књизи и накашље се. -  — Збиља — поче он наново, — Ја бих, г. Мито, имао с вама још нешто мало разговора ...  Отиду мало на страну.  Гост је шаптао, машући живо рукама; а Мита извади новце и пружи му, колико је искао.  „Најдаље за неколико дана, дуже већ не може трајати, морају ми послати“ ... заврши онај своје шаптање.  — А сад клањам се, господо!  Извините, што сам вам досађивао ...  Он отиде.  — Какав је то човек? — запита Радоје, чим се врата затворише.  - Ја га управо знам само из виђења одговори Мита; — састао сам се с њиме неколико пута на предавањима и то је све.  Чуо сам од њега то исто, што је и вама сад приповедио.  Иначе га не знам.  Одавно га нисам ни видео.  - Тај брбљавац измами од тебе и новаца.  - Да, дао сам му мало у зајам.  За сад је у неприлици.  Види се добар човек ...  Милан Петровић се родио у Бачкој, у селу К. Родитељи му беху у приличном стању.  Имали су своју трговину у том селу, а поред тога су водили и економију, радећи своју и туђу земљу.  Милан јој одлажаше као и пре.  Избегавао је сваки разговор о „заручнику.“  Нашто будити непријатне успомене?  Од прилике после два месеца седели су њих двоје један пут после подне опет заједно.  — Дакле идете зацело? — запита Милан.  — Зацело; кроз две недеље, а можда и раније — одговори она и замисли се.  — Хоћете ли ми писати, кад се настаните тамо?  — Хоћу ...  Она га сетно погледа.  И он је био нерасположен.  После краткога времена заиста отпутова Шарлота с матером у једну варошицу у јужној Францеској.  Ту су живели неки њихови рођаци.  Отац јој је у тој варошици, у којој се и родио, наследио неко добро, те је наумио, да се с породицом тамо пресели, да купи још земље и да економише и тргује с храном.  На то се решио управо с тога, што се услед неке преваре једнога од својих трговачких „пријатеља,“ морао задужити и то тако, да му се учини згодније, да прода трговину, те — исплативши дуг — да за још заостали новац купи земље, него да остане у Паризу и даље.  — Горњи разговор између Милана и Шарлоте био је на неколико дана после тога, кад је она чула за очину намеру. —.  После њихова одласка отац је још неко време остао у Паризу, да доведе све ствари у ред.  Затим отпутује и он.  Кад је Шарлота отишла, Милану беше врло необично.  Наскоро добије писмо од ње.  Из писма се јасно видела њена туга због растанка.  Она је обећавала, да ће му се редовно јављати: но тражила је уједно од њега, да јој и он то исто обећа.  Њено писмо га је обрадовало, али у исти мах оно га је нешто мало и смутило.  Нису ли се они можда заволели Не.  Њих је везивала свеза искрена пријатељства.  Они су били сасвим поверљиви једно спрам другога.  Али љубав, полска љубав, није се развила међу њима.  А да су дуже остали заједно, не би ли из пријатељске љубави поникла најпосле и полска?  - Ко би то знао? ...  Милан се мало по мало навикавао на ново стање.  Радио је као и пре.  Особито се много бавио друштвеним наукама.  Истина, он је то чинио и пре; али у Паризу се занимао скоро једино тим предметима.  После неколико недеља, од како је примио прво писмо од Шарлоте, јави јој он у трећем своме писму, да јој том приликом последњи пут пише из Париза, јер кроз који дан путује у Цирих.  Тада је јавио и Сими за свој долазак.  Већ је четврти дан, како је Милан стигао у Цирих.  Узео је себи засебан стан и живео као и обично.  Тај дан у вече беше приређена вечерња забава.  Један „одбор“ узео је за ту цељ дворану у гостионици.  Задатак тој забави био је, да доведе у ближи додир поглавито Русе и Рускиње с једне стране, и Србе и Српкиње с друге.  Истина, међу њима је било познанства и пре, а упознавали су се они и оне и иначе.  Но опет се нашло за добро, да се приреди та забава са свирком и песмама.  Најпосле зашто се не би мало провеселили?  — Ево и њега, с леве стране — рече Коста грофици Ч., с којом се разговарао.  Она се обазре.  Види млада, црномањаста човека, средња стаса, озбиљна лица, правилних црта, са малом брадом и брковима.  То је био Милан.  Изглед му беше ведар; из очију му сијаше, као и обично, израз мирноће и доброг расположаја; но у њима се ипак, тако рећи, огледала дубока мисао и дубоко осећање.  Забава се већ била започела, кад је он дошао с Радојем.  Сима је изостао; он је уопште врло ретко бивао расположен за таке ствари.  Милан прође у разговору с Радојем баш поред грофице и Косте.  — Врло интересантан млад човек — примети грофица.  Коста ћуташе.  — На сваки начин морам се упознати с њим.  — То не ће бити тешко.  Истина и сам сам тек два пута с њиме говорио, али свеједно ...  У томе им неке Рускиње прекину разговор.  — То је Костина грофица — говорио је Радоје Милану.  — Кажу, да није баш сасвим празне главе.  На сваки начин џеп јој је ипак далеко пунији.  А и спољашњост није јој непријатна.  Као што видиш, Коста нема рђав укус ни у материјалном, ни у естетичном смислу ...  Он красно живи поред ње.  — Бљутаве ствари ...  Међутим приђе им Коста с грофицом Ч. После обичних формалности почне се разговор.  Грофица је непрестано говорила о Паризу, о опери, играчицама и т. д.  За то време се Радоје с Костом уклони.  — Него да видите — заврши она један подужи део своје „беседе“, —- ја овде више радим, много више.  Овде је далеко мирнији живот, све је некако тихо, те човек може у миру да се ода озбиљним студијама ...  Ја то знам из свога искуства.  Није ди тако?  — Ко хоће, може то чинити ма где ...  — То је истина — прекиде му она реч, — али ипак, ипак ...  Видите, ја каткад баш осећам потребу мира.  Нужно ми је тако каткад, да се уклоним из великога света, па да неко време проживим у самоћи.  То је баш потребно ради промене.  Буран живот досади се, кад дуго траје.  То сам ја искусила.  Кад се тако мало повучем у тишину, онда могу врло много да радим.  А ја волим радити.  Па онда допада ми се Цирих и зато, што ту има доста развијених женскиња.  Да знате, како су мени несносне женскиње, које неће да раде и да мисле!  Ја сам увек волела мислити..  Тако је она непрестано говорила.  Милан је морао да је стрпељиво слуша.  Грофица беше висока, плава Рускиња.  Кад је говорила, живо је гестикулирала.  Говорила је с Миланом францески.  Јер он — ма да је добро разумевао руски — није имао у том језику довољно готовости за говор.  Ви дабогме и не знате ништа о моме досадашњем животу.  Ах, како сам ја провела детињство!  Била сам сасвим слободна.  Чинила сам што год сам хтела.  А тако и треба васпитати децу.  Ја не знам, каква смисла може имати ограничавање дечије слободе.  То је по моме мишљењу проста глупост.  Зашто се не би деци пустило на вољу, да раде што хоће?  Истина, не треба их баш распустити, и мора се наравно пазити, да, не учине себи или другима какво зло; али свакојако ваља им дати толико слободе, да се могу самостално развити, да могу стећи карактер ...  Је ли тако?  — На сваки начин нужно је удесити дечије васпитање тако, да се науче деца и сама мислити и према томе поступати; она не треба да буду просте лутке ...  — Да, да — упаде му она опет у реч, — тако је и код мене било.  Зато сам ја и почела тако рано мислити ...  Ја сам увек живела у изобиљу.  Што год сам зажелила, добила сам; па опет сам, још кад сам била мала, жалила сиротињу.  А то је с тога, што сам размишљала ...  Видела сам невољу, па сам мислила: од куда је то? и упоређивала сам тако стање са својим ...  Така сам била увек.  Ја нећу да се размећем, али што је истина — истина.  И данас кад видим сиротињу, тешко ми је ...  Тако сам ја живела.  Кад су ми умрли отац и мати, остане ми велико имање.  После се удам за једнога племића.  Није био тако богат, али је био добар и поштен.  Није имао баш ни сјајних титула; али ја мало дајем на то.  С њиме сам путовала.  Први пут дођем у Париз.  Ах, како смо ту сретно живели!  Али он наскоро умре.  Да знате, како ми је онда било ...  Сад живим тако сама.  Мислила сам, да се одам на медицину.  Али нашто?  Средстава имам доста, да могу живети.  Овако бар имам тим више времена, да читам и студирам, што хоћу.  Особито радо студирам ... тако ... свет.  Тражим познанства с људма.  То је врло нужно.  Ја се познајем с многим емигрантима ...  — Познајете ли Л.?  Он је био у Паризу, а и овде све до скора.  — Знам се к с њим.  О, то је диван човек!  Ја ванредно волим така друштва.  Умела бих се и жртвовати за те људе и за те ствари ...  Видите ли ону црномањасту женскињу?  То је Рускиња, из Бесарабије; врло добра, али је чудна.  Цео свет јој је несносан; често наилази на њу меланхолија.  То је тако смешно ...  — То су жалосне појаве — примети Милан, — но срећом све их је мање.  Људи долазе до убеђења, да место меланхолисања треба радити.  А има се шта радити.  — Јесте ли чули за ону сиротицу, што се пре неколико дана отровала?  — Чуо сам.  Као што веле, та је тражила овде неке идеалне људе, па је случајно упала баш у околину, која је била и сувише обична.  Чудно је, како није потражила друкчије људе, него одмах паде у очајање.  Тај догађај остаје свакако у извесном смислу загонетка.  У осталом она је морала бити наклоњена тој болести.  У томе приступе неке госпе и поведу са собом и грофицу.  — Ми ћемо се видети још овога вечера ... само док неке ствари ... говорила је она, праштајући се с Миланом.  Тек што се растадоше, приђе Радоје Милану, представљајући му Ђоку Цветковића , техничара циришког.  Радоје беше већ приповедио Милану о Ђоки, што је било најзанимљивије.  Ђока је био добар човек; добро се слагао с Радојем, с којим је био и начелни пријатељ.  Само имађаше ту карактеристичну особину, да се слабо брине за строго научну страну начела, која је усвојио; но тим више је лупао главу, градећи најопширније планове, како би се та начела, с којима је он управо само уопште био познат, остварила и то у свима појединостима.  Природно је, да је човек, који је ударио тим путем, просто увек сањо, место да се бавио озбиљним радом.  Ко би га чуо, кад развија те своје планове, а не би га иначе познавао, рекао би, да је луд.  Но у самој ствари он није био будала; истина, није баш био ни ванредно одарен, али тек имао је бар обичну порцију памети.  Зло је код њега било то, што се с потпуним одушевљењем одао на те сањарије и то тако, да га његова обична памет, укалупљена у те снове, није могла довести до увиђења, како је детињаст његов „рад“; а у исти мах био је сувише тврдоглав, да би се дао од другога о томе лако уверити.  — Он је био дошао из Минхена у Цирих.  Ту се набрзо упозна с Радојем, који се с њиме непрестано и у шали и у збиљи препирао због тих његових планова, што му их је он саопштио, тражећи од њега „непристрасну критику.“  Радоје поред све своје добре нарави у таким препиркама често је сасвим губио стрпљење, и тада је обично говорио:  „О тим лудоријама нећу више да говорим.  Измишљај ти од сад ако хоћеш и нове врсте ексера за то твоје друштво — не марим.  Нећу више да се једим.“  Али се опет зато првом приликом упустио с њиме најпре у шалу и заједање, а после и у озбиљну препирку због тих ствари.  Ђока се дакле сасвим ревносно одао на склапање калупа, по коме би се имало удесити ново друштво, што мора наступити после садашње друштвене форме.  Он није нимало тврдовао у својим пројектима.  Није давао само општа „упутства,“ него је улазио у највеће подробности.  Тако је, на пример, особиту пажњу поклањао уређењу станова новоме друштвеном строју.  Захтевао је пре свега, да се избере најлепши стил, по коме се имају градити куће.  Куће морају бити врло велике и са свих страна окружене зеленилом.  До најмањих ситница описивао је унутарње уређење соба са гледишта санитетског, естетичног и т. д.  Између тих дворова постојала би, наравно, најсавршенија комуникација, коју је он такође опширно цртао.  — Водио је, разуме се, бршу и о кроју одела, о понашању у друштву (особито о понашању мушкога света спрам женског), о количини и каквоћи јела, о уређењу локала за једење и т. д. и то тако, да новом друштву не би остало ништа друго, него само да прими његов рецепт и да живи по њему.  Али то су још ситнице према другим његовим плановима.  Он је најозбиљније премишљао и о томе, како да се регулише — киша.  Он је до душе признавао, да техничка средства, која су њему позната, не могу послужити тој великој цељи; али је био уверен, да се и у досадашњем развитку технике може наћи бар основа за решавање тога задатка.  По његовом мишљењу требало би само да се нађе човек са довољно умне снаге и енергије, те да ту ствар покрене, па би она после већ ишла својим путем и то зацело далеко брже, него што би се могло и очекивати.  У осталом ту није улазио дубоко у појединости, јер је и сам увиђао, да „нема темеља за то.“  Но утолико је опширније говорио — о дизању брегова и грађењу језера.  Није налазио за нужно, да доказује потребу брегова и језера за људско здравље и уживање.  То је ствар, која се и по себи разуме.  Него се само трудио да покаже, како би се тој потреби што боље и што лакше могло одговорити.  „Новим људма“ не би остало ништа друго, него да копају језера (дабогме, где их нема) и у исти мах да од ископане земље дижу брегове.  То би, наравно, био сувише мучан посао, кад људма неби стајала на расположењу техничка оруђа, далеко савршенија него што су данашња.  — Још много више знања и вештине изискује се за његов предлог, да се по потреби — мења клима.  Немојте мислити, да се он зауставио код општега захтева: треба по потреби мењати климу.  Не; он, истина, није у томе питању ишао тако далеко са сликањем подробности, као иначе: али је опет гледао, да пружи бар што више градива и практичних упутстава људма, који буду израђивали те појединости, на жалост, без њега.  Таки је био човек, што га је сад Радоје приказао Милану. '  — Дакле ви сте тај — започе Милан, смејући се, — што хоће да ослободи друштво од сваке бриге за нови строј ...  Ви, као што чујем неуморно премишљате о томе, како да усрећите човечанство потпуним нацртом новога устројства; и не само то, него пишете већ и рецепте, како ће будући људи имати да се владају и према спољашњој природи - т.. д.  Ђока је изгледао мало збуњен; али то га брзо прође.  — Моја је намера — одговори он -— далеко скромнија.  Не мислим ја, да ослободим људе од свију брига за нову друштвену организацију и уопште за нови друштвени живот, него сам само рад, да и својим слабим силама допринесем тој цељи, колико сам кадар ...  — Ама, човече — упаде Радоје, — ко тражи од тебе, да доприносиш што год тој цељи?  Сама та цељ је глупа!  Ти хоћеш да олакшаш људма бригу, па им пружаш којекакве рецепте, које ни ђаво не треба!  Хоће човек да ради нешто, па не зна, шта ће; него дај прави на памет планове, како треба људи кроз толико и толико година да једу, пију, да се носе, да копају језера и таке ствари!  — Заиста — поче опет Милан — ја се чудим, како ви још нисте увидели, да су прошла времена, у којима су и таке сањарије могле имати вредности.  Погледајте око себе, и видите, како се сад ради.  Утврђују се општа начела на строго научном темељу, и шире се тако прекаљена на све стране.  А појединости се имају удешавати на основу тих општих начела при самоме остварењу новога друштва.  Истина, између најопштијих начела и најдубљих појединости постоји читав низ специјалних начела и крупнијих појединости, које ваља и унапред расправљати и решавати.  Али треба увек имати на уму, да се то мора чинити са највећом пажњом.  При томе се мора свагда узети у обзир, колико нам научних чињеница стоји на расположењу, с којима можемо тачно рачунати.  Не сме се никад заборављати, да се у подробности новога друштвеног устројства имамо упуштати тим више, што се већма приближавамо друштвеноме преображају; јер с једне стране тим нам је потребнији што потпунији нацрт нове организације, а с друге — тим више научних дата имамо на расположењу, тим боље су нам познати услови, при којима ће се извршити тај преображај.  Проста је детињарија дакле, писати без икаква научна основа унапред читаве рецепте, и особито још рецепте чак и о таким предметима, о којима се још за дуго време не ће моћи доносити научни закључци ...  Милан је подуже говорио о томе.  — Потпуну форму — заврши он, — коју ће та начела морати примити при увађању у живот, одредиће тадашњи услови, који нама сад не могу бити познати, но који се не ће моћи сасвим слагати са захтевима тих начела, ма да суштина њихова не сме бити при остварењу им оштећена.  Што се већма приближујемо томе тренутку, тим ће нам и ти услови бивати све јаснији и познатији, и то разуме се најпре општији, па онда специјалнији.  Тај први облик, што ће га узети на себе ова начела, биће дабогме прелазан.  Затим ће се започети промене, које се морају свршити с тиме, да ће се цела друштвена организација довести у потпун склад са теоријском правдом и једнакошћу, како је ова изражена у нашим начелима.  — Ви и сами кажете — узе реч после краткога ћутања Ђока, — да према околностима треба и појединости издаље испитивати и одређивати.  Ту зацело спада, на пример, уређење новога брака ... па онда удешавање климе ...  То све нужно је раније почети расправљати ...  Радоје удари у смеј.  — Иди ми с твојим новим браком!  Шта оно све прописујеш новим младенцима?..  Да, они не би смели живети у једноме стану ... не би се смели често састајати ... да им не би оладнила љубав ...  Он прсне опет у смеј.  — Ви као да слабо познајете праву љубав — проговори Милан, смешећи се.  — Зашто?  Па ја мислим, да тај предлог, бар у начелу, није нимало рђав.  У пракси то би се могло удесити ...  — Зар ви збиља држите, да је тај ваш пропис потребан, да би се могла одржати љубав?  Та помислите само, шта је љубав!  Зар они, који се истински воле, нису управо допуна једно другом?  Па какве досаде може ту бити, ако су они више заједно, него што би то ваш рецепт допустио?  По себи се разуме, да они нити могу нити би хтели бити баш увек заједно.  Али за те ствари градити правила ...  И он се засмеја.  — А не верујем — започе опет Радоје, — да ће се и клима по твојим упутствима регулисати.  Новоме друштву по свој прилици не ће бити нуждан твој прст, да га у томе питању поведе правим путем.  - Знам ја — одговори Ђока, — да су у твојим очима све те ствари ситнарије.  Ти просто ниси кадар да увидиш, да се решавање таких питања не даје никако избећи.  Што се тиче питања о клими, то је зацело једно од најважнијих..  - У будућности — прихвати Милан — мораће се доиста између осталих решавати и решити и то питање о дотеривању климе према човечијим потребама.  Мора се признати, да је то питање ванредно важно.  Али јасно је, да ми за сад немамо никаква основа, да га научно претресамо, а још мање, да доносимо већ и нека упутства, како би се имало поступати при практичном решавању тог питања.  Нашто лутати по мраку?  Доцније ће се, наравно, моћи и морати и о том предмету на основу науке премишљати и доносити практични предлози.  Но у садашње доба не остаје нам друго, него да се задовољимо с тим, да будућности оставимо, нека реши чвор, који ми никако не можемо раздрешити.  Како ће се то учинити — о томе не знамо ништа.  — Не може се ваљда свуда остати при општим начелима и општим захтевима — примети Ђока неодлучно.  — То не.  Ја сам већ рекао, да има ствари, у којима се мање или више даје ићи у појединости.  То зависи од поузданих података, којима се ту можемо послужити.  Али очевидно, где таких дата никако и нема, ту престаје сваки разговор о тим појединостима ...  Међутим се Мита шетао по дворани са Јелицом Симоновићевом.  Јелица беше црномањаста, лепа, жива и умна млада девојка.  Отац јој је био чиновник у вароши Б. у Бачкој.  Те године је дошла у Цирих, да изучи педагошки курз.  — Та женскиња — говорио је Мита о грофици Ч. — доста је развијена.  Може се рећи, да је своја средства у великој мери употребила на то, да се образује, и то у напредноме правцу.  — И мислите, да јој је то пошло за руком?  — Рекао бих, да јесте ...  Наравно, друго је питање, би ли се с тим средствима дало урадити и више, много више.  Поћуташе неколико тренутака.  — Штета — поче опет Мита, трудећи се, да буде што пријатнији, — што је тако сувише разговорна.  Некима се то допада; у тој брбљавости они виде само живост ...  Него видите ли, како се укусно и, што је главно, неутегнуто и просто одева?  Црно одело јој врло добро стоји, као и уопште ...  Он погледа на Јеличино одело, које такође беше црно.  У томе се приближе Милану, који се разговарао с Ђоком.  - А, ви сте се упустили у врло озбиљне теме — прекиде разговор ове двојице грофица Ч., која се на један пут ту нашла и чула последње речи Миланове.  — Тражим вас.  Да сам знала, да ми оне госпе немају ништа интересантније казати, не бих никако ни отишла с њима.  Тако ми је било досадно ...  Она се потруди, да и на лицу изрази, како јој је било досадно.  Затим поче опет приповедати о којечему, но набрзо примети на Милану знаке нестрпљења.  Међутим је Мита с Јелицом већ стао поред њих.  Он је прилично говорио руски, те грофица одмах започе разговор с њиме.  А Милан пође с Јелицом по дворани.  - Зашто ми рушите те лепе снове, као што их ви називате? ... говорила је после неког времена Јелица.  — Зато, што су снови — одговори Милан, смешећи се.  — Ви држите дакле заиста, да су те моје наде неоправдане ...  А ја сам себи тако лепо цртала, како ћу педагошким радом спремати ново покољење са новим појмовима ...  У памети сам већ смислила, како да се сасвим самостално удеси та радња ...  Сад видим и сама, да је све то уображење.  Заборављала сам на то, да ће и мене, као и све друге, везати система, која се нимало не слаже са мојим плановима ...  Она се замисли; на лицу јој беше изражена невеселост и огорченост.  - Да, ви нисте помишљали на сметње, на које морате наићи у своме практичном педагошком раду и које вам никад не ће допустити, да остварите те своје тежње.  Ваше намере су доиста лепе, али остају прости снови с тога, што вам се не ће при васпитавању и образовању деце оставити одрешене руке, него ћете се морати равнати према усвојеној и утврђеној системи ...  — Утврђеној системи ... рече она замишљено.  — Видите, ја сам се надала, да ћу наћи тако место, где ће ми руке бити толико одрешене, да могу радити по својој вољи.  Управо, ја сам се трудила, да сама себе уверим о томе.  А да сам узела у рачун све околности, које су ми сад пред очима, морала бих доћи на ту мисао, да су моји планови чиста сањарија ...  Али ипак нешто ће се моћи и остварити, видећете само — заврши она с пуним уверењем.  — У томе имате право.  Нешто ће се моћи остварити од тих ваших намера.  Али само не треба да се заносите сувишним и празним надама.  — А шта мислите ви радити као професор? — запита Јелица после кратког ћутања.  — Као професор предаваћу своје предмете, гледаћу да дам својим ђацима правилно гледиште на ствари, које им будем предавао, а према околностима да утичем на њихов развитак и иначе, помажући им, да у свему дођу до правилних појмова.  — И то је све?  — То је све.  Од професора се не може ништа више захтевати.  У осталом, зар је то маленкост?  — Не мислим тако.  Ја знам, да је то по себи голем задатак и да мора бити од ванредно корисна уплива на развијање омладине.  Али можете ли се ви ограничити на тај уски круг? ...  Она му гледаше управо у очи.  — Као професор морам се ограничити на тај круг.  А иначе ...  — Иначе? ...  — То је сасвим друга ствар.  Ту се отвара друкчији изглед.  Видите — дода он мало после, — тај други изглед, што се отвара свакоме, ко хоће да ради, да се бори за добро, даје човеку таку живост, таку снагу ...  Утицати на малу околину — и то је нужно, кад год се да прилика за то.  Али везати се једино за тај круг ... не, то не иде.  За озбиљан рад иште се простора; мора се ширити уплив на све стране; нужна је борба у великом размеру.  Рад у великоме — то је главно ...  Он је говорио одушевљено.  — А шта мислите, хоће ли скоро наступити згодне прилике за таки рад?  - Нама треба средстава; а, то се мора наћи.  Наскоро ћемо развити и ми своју заставу.  Под њу ће се скупити све, што мисли добро и поштено.  Тешка ће бити наша борба; али нас ће одушевљавати убеђење, да се боримо за ослобођење од трулежи.  Слика светле будућности, за којом тежимо, увек ће нам бити сјајна мета, којој ћемо се приближавати, пробијајући се кроз таму.  Наши редови морају бивати све гушћи.  Гладни и голи неизбежно ће постајати свеснији и ступати под нашу заставу; маса народа, који се мора пробудити, састављаће под том заставом снагу, што ће уништити сву трулеж и донети задовољан живот свима ...  Видите, таки нам се изглед отвара ...  Јелица му читаше у очима и у целоме кретању страсну оданост томе раду.  Он је говорио тихо, но речи му опет беху задахнуте жестоком ватром и најтврђим убеђењем, да победа не сме и не може изостати.  Други дан у вече седео је Сима у Милановом стану, кувајући чај; а Милан је ишао горе-доле по соби.  Они су живели наблизу, те су се скоро сваког вечера састајали, сад код једног, сад код другога.  На столу је било сира и масла.  Сима је лепо изрезао швајцарски сир на парчад, чекајући да вода провре, те да њоме прелије чај.  — Ти људи се мени никако не допадају.  Не може се с њима ништа радити — тврдио је Сима зловољно.  — Видећемо, видећемо ...  — Ја знам, да од тога не ће бити ништа.  — Не може се то тако поуздано казати унапред.  Наша је дужност покушати, да се зближимо сви; па ако нам то не испадне за руком, није наша кривица.  — Уверићеш се сам, да је све бадава ...  — Можда ти имаш и право; али тек свакојако морамо се покушајем уверити, је ли баш тако.  Нија нама ниједна снага на одмет.  У осталом ти и сам кажеш, да има између њих и таких људи, с којима ћемо се можда моћи сложити.  — Има неколико; али то све није поуздано.  Првом приликом повешће се може бити опет за каквим Митом или Костом.  — Зло је — поче опет Милан после неколико тренутака, — кад се људи већ навикну на тај правац.  Но сад било то, како му драго, ми морамо своје чинити.  Састајаћемо се и разговарати се, па ваљда ће бити какве асне.  — Само се немој надати, да ће се моћи доћи до солидарности, какву ти замишљаш.  Ови људи нису за тај посао.  Милан се већ и сам мало упознао с некима од тих људи, о којима је била реч, и ниједан му се није допао.  Но он је ишао за тим, да се — ако је икако могућно -— с њима споразуме, те да сви саставе организовано коло, које би имало сложно да ради на остварењу својих начела.  Чај је већ био преливен, и њих двојица већ су јели сира и масла, кад им дође Радоје.  Понуде и њега, али он се поче устезати.  — Јеси ли већ јео?  — Та јесам ... масла и леба ...  — Е, на пићеш чаја.  — Како сад живиш? — запита га мало после Милан.  — Боље него лане ...  Од прилике сад животарим, као ти, Симо, што си лане провео оних петнајст-шеснајст дана ...  Он се засмеје.  — Но, онда ти баш ни сад не стоје акције најбоље -— примети Сима, смејући се.  На Миланово питање објасни му се то.  — Сима се један пут превари, те потроши сав новац још прве половине месеца.  Није хтео да иште од куће, него узајми нешто мало од једнога познаника и поче водити особиту економију.  Доручковао није ништа.  У подне је јео по мало сира, масла или тако што год. А у вече се задовољавао са чашом млека.  Но поред свег тога редовно је после „ручка“ пио црну каву.  Издржао је ту „дијету“, не говорећи ником ништа.  Само је био у то доба врло раздражљив и суморан.  — Шта ручаваш обично? — запита га опет Милан:  — Како кад — одговори Радоје.  — Кад сира, кад масла; а више пута скувам сам себи у самовару жита, засладим мало, па то ти је моја „деликатеса“ ...  Он се наново засмеје.  Сима је сипао чаја у две чаше.  — А шта си данас јео?  — Масла ...  — Па то и у подне и у вече?! — прекиде га Милан. _  — Остало ми је од ручка за вечеру — смејао се Радоје.  — Па то би ти могао сад узети мало сира ради промене ...  После ћемо и теби насути чаја.  — Та готово ...  Нисам се баш прејео ...  — Но, па што се дајеш молити?  Још мало, па би нестало сира ...  Милан промеша кашиком шећер и почне пити.  Радоје потроши заостали сир.  Међутим је Сима донео и трећу чашу, те наспе чаја и за њега.  — Ти би могао чешће долазити у вече овамо.  Кад нас не нађеш овде, онда ћеш нас наћи код мене — рече Сима.  — Доки ћу, кад будем могао.  Али имам много посла, а и стан ми је далеко одавде.  Разговор пређе на друге ствари.  — Ако хоћете — говорио је Радоје, — могу вас прекосутра одвести у ту фабрику.  Видећете свакојаких машина.  — Је ли ту онај твој познаник механичар? — запита Сима.  — Јесте.  Преместио се у ту фабрику, док сам ја био код куће, у Србији.  — А кад си ти био код куће? — запита Милан.  — Сад скоро.  Морао сам ићи тамо, да уредимо имање, кад ми је умр’о отац.  Имам два брата, па они сада газдују, а мени ће шиљати по коју пару ...  Шта ћеш ... сиротиња ...  Штета само за путни трошак.  Нису ме требали звати, или управо нисам ја требао ићи.  После тога ућуташе.  Радоје извади парче артије и поче на њој нешто рачунати.  Милан погледи и види све неке мале цифре.  — Рачунај, рачунај — смејао се он; — не израчуна ти, мој Радо, ништа!  — Та чекај само!  Ваљда ће и „мојој шеви пући далак“! ...  Кад попише чај, оставе Милана самог.  Он седе за сто и писао је до једанајст сати.  Тада устаде, отвори прозор, скува себи још један чај, испије га већ свучен, угаси лампу, затвори прозор и легне.  После два дана отиде заиста у фабрику он, Сима, Радоје и Јелица, која такође пристаде уз њих.  Чим уђоше у фабрику, Сима се згрози и окрене главу на страну.  Опазио је једнога човека, коме на лицу беше извајана блиска смрт.  Сиромах радник био је у последњем степену туберкулозе.  Сасвим опао, изнемогао, са упалим тавним очима и увелим цртама на полу-мртвачкоме лицу, стајаше он још поред машине, јер — мора се јести, ма шта и ма како.  Симу је та појава јако дирнула.  Уопште је он био и остао и доцније осетљив у таким приликама.  То су у доцнијим годинама добро знали његови познаници, који су га виђали на клиници у одељењу за унутарње болести.  Ту се могло на њему приметити, како га дубоко дира појава каквог болесника, кога чека скора смрт.  Хируршке операције (сечење ноге, руке и т. д.) гледао је напротив доста мирно.  Пођоше по фабрици, да разгледају машинерију и иначе сву радњу.  Ту је било радника сваке врсте: људи, жена и деце.  Неки их погледаху радознало; други бацише само летимичан поглед на непознате госте, па затим радише свој посао даље: неки их погледаше тако, као да би хтели рећи: шетајте се, гледајте туђу муку, кад вам може бити ....  Радници, већином тавна лица, јадна изгледа, кретаху се овамо-онамо.  Деца свршаваху свој несносни посао стрпљиво; али из увела лица, мрачна погледа и целога утученог створа им могла се читати прерана, тужна озбиљност, што је доноси несрећа и јад.  Цела та слика представљаше страшан протест против друштвенога строја, који радничком свету сиса крв на памук ...  Јелица беше суморна.  — Вас непријатно дира ова појава — проговори Милан.  — Врло непријатно — одговори она.  — Гледајте те јаднике, како се крећу ту као сенке, или стоје као укопани, мучећи се целога века ...  Из њиховога зноја, из њихове крви гради се богатство милијонара: а они сами сретни су, ако нису гладни и ако могу да се склоне од зиме, ветра и кише ...  — Па докле тако? — рече Јелица тихо, удубљена у мисли.  Монотони звуци машинерије, раднички јадни ликови, а особито гробовско лице онога несретника, од кога се Сима згрозио, — све то као да питаше: докле тако?  — Радионице — говорио је Милан, — у којима би требало да се весело и без муке спрема, што је потребно друштву за трошење, изгледају као гробнице.  Рад је постао страшило, мука, осуда на смрт ...  И то ће трајати све дотле, док тај патнички свет не осети своју снагу и не пође путем, који води не само његовом, него општем добру ...  А док год он мирно сноси јарам, и не помишљајући, може ли се тај терет збацити; док год он скапава од невоље, не слушајући позив људи, који га буде и зову на борбу за нов живот, — дотле ће њега ово стање тако исисавати и убијати, и цело друштво ће непрестано патити од трулежи, која је заразила све слојеве и све установе ...  Глас му беше нешто жешћи; у очима му је горела ватра, која показиваше дубоко осећање неправде и крајње неправилности садашњега друштвеног устројства.  — Цивилизација ... насмехну се Јелица презриво.  — Стари век је имао своје робове, средњи век своје, а наше време може се подичити најфинијом врстом ропства, али свакојако ропства ...  — То су последњи робови.  Више их не ће бити ...  Њих је тако много, па ипак све сносе, јер су несвесни.  Кад се освесте, видеће, да сви имају исту жељу и исте интересе: наш утучени сељак и овај радник овде пате од једног истог зла.  А кад се ти људи сложе и озбиљно потраже промену, онда је ствар свршена ...  Милан и Јелица врате се одатле кући; а Сима отиде са Радојем у његов стан, да узме неку књигу.  Уђу у једну опалу кућу, попну се на први спрат и по тамном ходнику дођу до Радине собе.  Радоје откључа врата и обојица се нађоше у мрачној собици.  Светлост допираше само кроз један прозорчић са стране, кроз који се видео само зид суседне куће и више ништа.  У јадној, влажној и загушној собици беше сав намештај неки олупан сто, једна столица и кревет.  — Па како ти ту, море, живиш?  Та ово је подрум ...  — Мораћу изићи ...  Само не знам, како да нађем други стан.  Бољи станови су скупи.  А овде се не да ништа радити ...  Па и за осветљење мора се много трошити, јер се не види нимало, чим је облачно, а иначе још и којекако ...  — Пресели се ти за сад у мој стан.  Можеш одмах.  Ствари и тако немаш никаквих.  То мало аљина лако је понети.  А после ћеш се моћи настанити код Ивана.  Он има велику собу ...  — То не ће бити рђаво ...  — Хајде, купи што имаш, па да идемо, да се не давимо ту ...  Но, ти си баш будала!  Зар се ниси могао постарати за себе друкчије?  Он ћути, па седи у подруму ...  Тога дана је ноћио Радоје код Симе, а одмах други дан пресели се у стан Ивана Платкина, Руса, медицинара, с којим су се добро познавали.  После кратког времена приреди се у Милановом стану састанак ради договора о начелним стварима.  У одређено време скупе се ту осим већ познатих Срба још неколико њих, које из Србије, које из Аустро-Угарске.  У разговору, који се одмах започе, показа се после првих речи различито мишљење у многим питањима.  Мита је „званично“ и „достојанствено“ разлагао своје мисли.  Он је у таким приликама увек узимао неки „учеван“ тон, којим је хтео да да важности своме говору, не разбирајући много, је ли тај тон на своме месту.  Говорио је сваки час и обично дуго; кад је ушао у „такт“, глас му беше спуштен, а позитура као у каквог старог професора филозофије.  Сима се непрестано љутио, и често се осецао на оне, с којима се није слагао, т. ј. који су повлађивали Мити и Кости.  А највећма се једио на самога Миту због тога његовог начина и држања у говору, и сваки час га је прекидао кратким заједљивим или опорим примедбама.  У томе је тако далеко ишао, да се Мита морао више пута „оградити против крајњег непоштовања слободе говора“ и т. д.  Но то је обично само изазивало смеј.  Коста је викао и размахивао и ногама и рукама све дотле, док није сустао и промукао.  Један од њихових присталица непрестано је гласно одобравао све, што је Мита или Коста рекао.  Други је дуго време ћутао, па онда на један пут скочи на столицу, изговори кратку „беседу“ и заврши је громким гласом овако:  — Друкчије нема слободе!  Нема среће! ...  То јест ...  Затим се мирно спусти са столице и седне на њу, чудећи се скоро и сам своме пређашњем одушевљењу.  Он је сваки свој говор свршавао са:  „То јест“; а и писма је обично тако завршивао.  Мита, Коста и неколицина уз њих захтеваху само „рад“ по што по то, не схватајући услове, без којих не може бити озбиљна рада, него само игре и то ужасно шкодљиве и опасне игре.  Против њиховога правца највише је говорио Милан, изнашајући озбиљне разлоге у сваком питању, које би дошло на реч.  На послетку се почне и љутити, видећи крајњу тврдоглавост и збрку појмова у Мите и другова му.  Скуп се сврши без споразума.  Разиђоше се.  У соби остаде само још неколицина.  — Заиста — проговори Милан — с тим људма је врло мучно изићи на крај.  Тешко ће се ту доћи до онога, што би ми хтели.  — Узалуд је сав труд — рече Сима и одмахне руком љутито.  — Сувише су тврдоглави — настави Милан — и много више говоре, него што мисле.  Језик као да им увек иде напред ...  — Ја сам ти то још пре казао.  — Ти се, Симо, баш наопако љутиш.  — Та ... какви су ми то људи!  — Ти се не мењају — примети Радоје.  — Моћи ћемо ваљда још кога од њих откинути — поче опет Милан.  — Зацело — потврди један.  — Нису сви баш таки.  — Ја морам да се чудим — рећи ће наново Радоје, — како су ти људи плитки!  — Можда не ће ни они увек таки остати — проговори неко.  — Можда ...  — Ех, не ће остати! ... прекиде га Сима.  У томе дође писмоноша.  Донео је Милану препоручено писмо.  Погледаше на поштански жиг.  Писмо је било из Париза.  — Гле, из Париза — рече Радоје.  — Ко ти то пише?  Ваљда онај ... како се зове ...  Лео ... заборавио сам му презиме ...  Милан отвори писмо.  — Лео Пикар — проговори он.  — Да, да, Пикар.  Милан поче читати писмо.  Кад га после неколико тренутака погледаше, примете, да се променио у лицу.  Био је блеђи него обично.  Од тога доба прошло је већ неколико месеци.  Они су се још неколико пута састајали, али узалуд.  Милан и они, који су се с њим слагали, покушавали су све, да би Миту и другове му убедили, како им је правац некористан и бесмислен; али сви њихови покушаји прођоше без успеха.  Истина, испало им је за руком, да уведу у своје коло неколицину од оних, који се дотле не беху још потпуно решили ни на једну страну.  Но од сталних присталица Митиног и Костинога програма не разуверише ни једнога.  Кад видеше како стоје ствари, окану се на послетку своје намере.  Милан беше од неког времена прекинуо с тим људма скоро сваку свезу.  А и остали његови пријатељи све су слабије долазили с њима у додир.  Међутим Милан је често бивао са Српкињама, које су се бавиле у Цириху, учећи медицину или педагогију.  Највише их је било из Србије.  Између свију њих упадаше у очи својом бистрином и доста темељном образованошћу Јелица, с којом се Милан први пут нашао на вечерњој забави, што је напред споменута.  Он се с њоме сасвим добро упознао.  Даваше јој књига, објашњаваше јој разне ствари и т. д.  Одлазио јој је, обично с Радојем заједно, и у стан.  Каткад им је испало за руком, да поведу са собом и Симу; али то је бивало врло ретко; њега је уопште било врло тешко ма и за врло кратко време спријатељити са женским друштвом, па је с тога врло ретко долазио у додир и са оним женскињама, које су им биле начелне пријатељице.  Од прилике после четир месеца, од како је био онај састанак, видимо опет Милана с Радојем у Јеличином стану.  Овај се набрзо уклони ради неких својих послова, те тако остаде Милан сам с Јелицом.  — Је ли вам скоро писала Шарлота? — запита га она.  — Писала ми је пре четир дана.  Баш данас сам јој одговорио.  Јавила ми је важну новост о себи.  Удаје се.  — Удаје се?  Ваљда се није вратио онај ...  — А, то не.  Удаје се за једног званичника.  Хвали ми се, да је сад наишла на ваљана човека.  -— Дакле заборавила је сасвим на онога бегунца.  — Наравно; није ни чудо.  А да сте је видели како је изгледала првих дана после бегства тога човека!  Али то дабогме није могло дуго трајати.  Мало по мало постајала је веселија, док се није сасвим умирила.  Збиља, нешто се не сећам, јесам ли вам говорио, да је пре неколико месеци била врло опасно болесна.  Баш смо држали први састанак; већина се већ разишла, кад ми дође писмо од њеног кузена, у коме ми јавља, како су му телеграфисали, да је Шарлота на самрти.  Али одмах после неколико дана извести ме, да је криза прошла и да је она изван сваке опасности.  Поведе се разговор о другим предметима.  На Јелици се могао приметити неки немир.  Чинило се, као да би хтела нешто да каже, а не зна како да почне.  Она је, истина, одговарала на питања и уопште није била расејана у говору; али опет би Милан, да је пажљивије мотрио на њу, могао приметити, да јој је нешто неугодно и да не учествује у разговору онако живо, као обично.  Но њему није ни пало на ум, да обрати пажњу на то, те тако није ништа ни опазио.  — Баш сам јуче премишљала — говорила је она, — како ће изгледати наш рад, кад се као свршене слушалице педагогије вратимо доле.  Све ми се чини, да ми не ћемо моћи тиме ништа аснити ствари.  Ето, на пример, шта ћу ја радити, ако добијем какво место?  То исто, што и друге.  Предаваћу предмете, који ми падну у део, и то је све.  — Ви сте данас расположени, да сами побијате цену своме будућем раду.  Сећате ли се нашега разговора о том предмету на оној вечерњој забави, где смо се први пут видели?  Тада сте сувише много давали на тај педагошки рад, а сад га напротив сувише понижавате.  Велите, предаваћете своје предмете и то ће вам бити све.  Али не ће бити тако.  Једна иста ствар може се износити на врло различите начине.  Не говорим сад о методама, згоднијим или незгоднијима за разумевање и учење оних, којима се предаје; него мислим ту сам дух предавања, гледиште, са којега се посматра и претреса цела ствар.  Тај дух је на сваки начин различит према различном образовању и поглавито према општем правцу и начелима, којих се придржава предавач или предавачица.  Ето видите дакле, да и као учитељица можете бити од користи, упливишући у доброме правцу на своје ђаке.  Дабогме, таки рад сам по себи не би нас далеко одвео, али тек не смемо га омаловажавати, јер он, ако ништа друго, а оно бар спрема материјал за даљи рад, учећи ђаке, да и сами мисле, да не примају све, што се затекло, као добро и паметно.  Таки нараштај постаје далеко способнији за усвајање и најрадикалнијих здравих мисли; а то није маленкост.  Но осим тога, ко вама смета, да учествујете и у раду за начела, који ће се водити јавно с том цељи, да непосредно обавештава и задобија људе за нашу ствар?  Зар не можете и ви према својој снази и околностима учествовати у борби против старога друштва, што ће се водити листом, књигама и т. д.?  — То је истина; али опет нама све то иде теже ...  — Нека само свако учини, што може, па то је доста.  — Па онда како смо ми ограничене у друштву!  Ако прекорачиш извесна правила, што важе само за женскиње, колико имаш неприлика!  Наравно, ми не ћемо и не морамо баш у тој мери пазити на та правила, као што је то обичај, али тек не можемо их се сасвим одрећи.  А то је тако несносно ....  — А зар ми не морамо да се обзиремо на „ред“ који је обичајем прописан за мушки свет?  — Та и ви морате то да чините, али далеко мање него ми; и после вама је и то мало правила, што за вас важе, лакше прекорачити, него нама.  — Тек свакојако толико је извесно, да је и вама отворен пут за рад.  Што је тај пут ужи и незгоднији, тим се мање може урадити.  Но то није ваша кривица.  — Па и та педагогија — поче Јелица опет мало после — тако је слабо обрађена.  Дабогме, није ни чудо, кад се не зна човечија природа ...  А то се не ће тако скоро ни испитати.  — Да се људска природа испита, као што ваља, за то ће зацело требати још врло много времена.  То је једно од најтежих и најзаплетенијих питања, што их наука има да реши.  Али и тај материјал, што је до сад скупљен, довео је до многих научних закључака, које би само ваљало правилно употребити при васпитању.  Но то, наравно, не иде у садашњем друштву.  — Како ће да буде добро васпитање у друштву, које је труло?  О кућевном васпитању да и не говорим ...  Кад погледамо само на школу, видимо одмах, како је сва система образовања удешена према томе, какво је само друштво.  Наравно, они који уређују школе, уређују их по својим појмовима и интересима горњих сталежа.  Прост народ нити што разуме, нити се меша у што год. А и како ће?  Није му до тога: а и да хоће, не може ...  — Види се, да се ни ту не може баш ништа паметније урадити, док се не сруши сам корен ...  У новоме друштву, разуме се, моћи ће се одмах применити у живот и та начела, што их је наука о васпитању до сад утврдила и што ће их још међутим утврдити.  Ново васпитање спојиће у себи све, што је нужно, да из детета постане што савршенија личност, која чува своју и туђу слободу и која уопште уме правилно мислити и осећати.  Ми сви знамо, како се данас деца тиранишу, особито код куће.  То, истина, не угуши у свакоме прави осећај за слободу, без којега човек није човек, али у већини га зацело јако ослаби.  Мало их је, који га задрже у пуној мери.  А како ће се то под новим околностима моћи неговати и развијати!  Како ће онда васпитачи пазити, да се то поштовање слободе своје и свачије утврди још у детињству!  Па осећање правде и поштења!  Уопште нама је тешко и замислити, како се у новом друштвеном устројству могу развијати сви морални осећаји.  — Зацело — проговори Јелица, — цела слика будућности дивна је ...  Зашто смо дошли на свет тако рано? ...  — Шта?  Зашто смо дошли тако рано?  До душе, пријатније би нам било, живети у новом друштву, него у овом; али онда би се други морали борити за то ново друштво, у коме би ми доцније живели, као год што сад ми имамо да освајамо тај нови свет, у коме ће наши потомци живети.  У осталом зар наша улога није лепа?  Зар није пријатно, борити се за нов живот?  Ви ћете се, на пример, већ морати задовољити с оним, што је могућно у садашњости; али треба да помислите, да ће и ваш рад спремати будућност, у којој ће између осталога и ваше педагошке наследнице моћи уживати плодове нашега труда.  Оне ће већ моћи васпитати децу тако, да буду у доцнијим годинама кадра стећи сасвим здраво гледиште на свет и друштво.  Ти нараштаји не ће знати ни-за-какве глупости, којима се данас свет кљука од малена (осим што их буду познали у историји развитка и образовања).  Строго научно, стварно образовање ума, развијање осећаја према моралу и општим човечијим потребама — то ће тек ту бити могућно.  То ми знамо и за то се и боримо.  После неколико дана седео је Милан у јутру, читајући последње издање Рошерове политичне економије.  У томе га прекиде писмоноша, који му донесе једно писмо.  Кад га је прочитао, устане, ходаше неко време по соби горе-доле, затим опет седне, али не настави читање.  Премишљао је, али не о ономе, што је читао, нити о каквој другој научној ствари.  Мишљаше о нечем другом.  После подне седео је опет у својој соби.  Хтеде баш да пише нешто, али му међутим дође Јелица, којој се није надао.  Она га збуњено поздрави.  Он устаде; чудно се осећао.  Понуди је, да седне.  — Донела сам вам натраг ову књигу — поче она.  Глас јој показиваше, да је узрујана.  Метне књигу на сто.  Милан погледа књигу, узе је и прочита наслов, ма да је одмах видео, каква је књига.  Дуго је гледао целу ону страну, на којој стајаше наслов, име писца и т. д.  Међутим се Јелица одмакла од стола и посматрала је неку слику.  - Је л те, да је лепа слика? — проговори Милан, окренув се њој.  Књигу је још држао у руци.  Она не одговори ништа.  Само га погледа и насмеши се осмехом, какав се обично виђа у оних, који су у неприлици.  - Група је врло вешто нацртана — настави он, не знајући управо ни сам, зашто о томе говори, а међутим је осећао, да је добро ма чиме прекинути ћутање; — та девојка са заставом напред, а за њом читави редови радника са верно погођеним изразом лица ...  Она тек сад примети, да та слика представља групу радника са једном девојком на челу, групу, која корача напред, левајући марсељанку.  - Јесте ли овде набавили ту слику? — запита она.  — Не, донео сам је из Париза.  Настаде несносно ћутање.  Милан је иначе умео ћутати (премда није био ћуталица, шта више, кад је налазио за добро, говорио је врло много), и није му бивало нимало досадно, ћутећи седети у друштву, у коме се на сву меру говори и ћерета, или седети ма с ким иначе, не говорећи ништа.  Али у овај мах беше му та тишина баш неугодна, а Јелици кан’да још неугоднија.  - Јутрос ... поче он опет, али му се учини незгодан почетак.  Она погледа у њега, па онда у књигу, коју он полако спусти на сто.  — Ја сам мислио — настави одмах затим, — да вам што пре ... одговорим.  Нисам се могао надати, да ћете ви сами доћи овамо.  — Ово је — проговори Јелица — заиста чудно ...  Морало вас је изненадити ...  Али ја нисам могла да издржим ...  Писмо ... моје писмо ... зацело сте примили ... то видим ...  Она ућути.  Била је као у ватри.  Глас јој беше мало промукао.  — Јутрос сам га добио.  Цела ствар ми долази тако изненада, тако брзо ...  — Мора вам бити чудно ...  Али није друкчије.  Ја ... ја сам управо болесна ...  Већ од неколико дана не знам шта да радим.  Не могу да спавам, не могу да седим ... непрестано сам као изван себе ...  Нисам могла дуже трпети ...  Ето, ни ваш одговор нисам могла дочекати.  Сама сам дошла ...  — Седите — понуди је Милан опет; — зашто стојите?  — Могу ... сешћу ...  Она седне на диван.  Милан је седео на столици према њој.  — Вама је нуждан мир.  Ви сте јако узбуђени.  При оваким стварима иште се ладнокрвно размишљање.  Ваља узети у обзир све могућне последице.  Треба рачунати с њима; треба промислити, како да се ствар најбоље реши и доведе у ред.  Ја сам, као што вам већ рекох, јутрос примио ваше писмо ...  Он је говорио врло нежно.  — Па сад знате све — прекиде му она реч нагло; — пре сте можда и превидели, а можда сте што год и приметили ...  Али сад је све јасно ...  При тим речима устаде Јелица и дође до Милана.  Једну руку метне му на раме, а другу на столицу, на којој је седео.  — Сад знате све ... понови она страсно, гледајући му у очи погледом, који изражаваше потпуну оданост и жестоку ватру, што је у њој горела.  — Свакојако је нужно — започе Милан опет, трудећи се, да буде што мирнији, — да говоримо озбиљно.  Седите дакле, па да се разговоримо ...  — Видите ... ја сам тако збуњена ...  Од вас сад све зависи ...  Нашто најпосле ти дуги разговори?  Немојте ме мучити ...  Реците само: да, а после можемо говорити о свему ...  Онда ћемо све друго удесити, је л’те? ...  Она га гледаше тако страсно ...  — Ви ме не ћете одбити — настави Јелица нежно, — је л’те да не ћете? ...  Она га стиште за руку.  Милан јој задржи руку у својој, а другом дохвати столицу, метне је поред своје и посади ту Јелицу.  — Ви сте јако узбуђени — проговори он мало промењеним гласом; — умирите се, одморите се ...  Она заиста дрхташе од узбуђења.  Неко време је ћутала и само га гледала.  Рука јој је још била у његовој.  Он протре чело, намешташе себи косу и никако не нађе, шта да почне.  — Дакле?  Што не говорите ништа? — започе на послетку она, меко гледајући на њега својим црним очима.  И глас и осмех јој био је тако нежан ...  — Видите, треба да ми кажете: да ...  Али ја и тако знам ваш одговор ...  Милан јој пусти руку.  — Но, уверите ме, да знам ваш одговор ...  Јелица га у тим речима опет узме за руку.  — Кад будете мирни — проговори он, извлачећи полако своју руку из њене, — ја ћу вам онда одговорити, а дотле ...  — Зашто ме мучите толико?  Једна ваша реч довољна је ...  Нашто то оклевање?  — Али ваше расположење ...  Не, не, овај тренутак није никако згодан за објашњења у тако озбиљним стварима ...  — Објашњења ... шта ће објашњења? ...  Она га гледаше чудећи се и са неком стрепњом у исти мах.  — Шта ви то говорите? ...  Ви ...  — Ја вам кажем само то — упаде јој Милан у реч, смешећи се, — да је с обадве стране нужно мирно расположење, кад хоће да се говори о таким ствар’ма, о којима ...  — Али шта да се говори? — прекиде га она.  — Треба да се разумемо — поче Милан опет.  — Ви сте према мени сасвим искрени.  И ја ћу према вама бити искрен и рећи ћу вам, како ја мислим ...  Јелица скочи са столице.  — Мени се чини — проговори она скоро очајно? — да ви избегавате ...  — Будите уверени — умириваше је он, а и сам међутим устаде и пође к њој, — да ћете наскоро ... ако хоћете, одмах сутра, или можда још вечерас чути од мене, што захтевате ...  Само у овом тренутку немојте то тражити ... сасвим је незгодан ...  Он је посади на диван.  — Али шта значи то?  Зашто ви ... зашто се не изјасните? ...  — Седите само — рече Милан, видећи, да она опет хоће да устане.  — Ви тражите од мене одговор ...  — Да, да, реците један пут ...  Нека се већ сврши ...  — Ви ћете већ и сами увидети, да ја имам довољно разлога, што желим, да сад не говоримо о тој ствари.  Ту треба објашњења, треба озбиљна разговора.  А расположење, у коме сте ви сад, никако није удесно за то.  — Не, не — поче она опет, — свршујте ...  Ја могу све чути ...  Чини ми се, толико сам већ чула, да ми можете казати све до краја ...  Милан ћуташе неколико тренутака.  — Ваше ћутање — настави Јелица опет спуштеним, тавним гласом, — показује ми, чему се имам надати.  Кад би ваш одговор био повољан за мене, ви би ми га зацело казали.  То бих ваљда могла чути и сад ...  Ви још ћутите.  Сад знам све ...  Могла сам знати још пре ...  Последње речи једва су се чуле.