ДРАГОЦЕНА ОГРЛИЦА  ПРИЧА У СВОЈЕ ВРЕМЕ  написао  Л. Комарчић  БЕОГРАД  Штампарија Н. Стефановића и Друга  1880  Ми обично долазимо јутром на кафу у „Народну“ гостионицу.  Угоститељ је врло добар и дочекљив човек.  Он зна укус својих гостију.  Претплатио се на „Српске Новине“, „Видело“, „Заставу“, „Исток“.  Сви ови листови имају својих муштерија; а ови су опет сви скупа муштерије нашег угоститеља, па је тако — свима право.  Г. Н је права шаљивчина.  Чим новине дођу, његов се посао зна: чита нам све важније и важније чланке и политичне прегледе.  И заиста он добро чита.  Има само обичај да поједина места мало прокоментарише.  Ми му то примамо.  Отуд се изроде живе дебате.  Тако је и јутрос било.  Читао се чланак г. К. у „Виделу“.  Овог је пута г. Н. преко обичаја много коментарисао.  — Хе, људи, рећи ће он, кад је прочитао упоређења § § 432 и 433 грађ. зак. и значај израза свезе „к томе“ или „уз то“, — ово је нов проналазак на пољу правних студија — ово се ноже назвати кемијска анализа параграфа.  Овај је човек заиста неки особењак!  — Узео је лепо § § 432 и 433, па их, ни узми ни остави, као какви кемичар, раствара, аналише — изналази им састојке законодавчеве воље и намере.  За тим приступа прослављеној свезици „уз то“.  Одређује јој однос и на спран § 432 и па спрам § 433 ....  Ко може порицати да ова свезица неће постати од велике историјске важности у аналима законске примене?  — Дивно! ...  Ово се зове доказивање — шта постоји а шта не постоји у горњим § §! ...  Из овога доказивања могла ба се поставити ова математична Формула: а + б = x.  Узмимо сад, да је § 432 раван количини „а“; а § 433 да је раван количини „б“, и најпосле ваља узети, да је свезица „уз то“ равна знаку „+“ (више.)  Или, број законодавчевих наређења у § 432 раван је броју јединица у количини „а“ а број законодавчевих наређења у § 437 раван је броју јединица у количини „б“.  Сад је питање: може ли знак „+“ (више) да упливише на количину јединица у количинама „а“ и „б“?  — Не може.  Тако исто, може. ли свезица „уз то“ да упливише на количину законодавчевих наређења у § § 432 и 433?  — Не може.  Сав уплив знака „+“ (више) ово је: количину „а“ ваља да саберемо с количином „б“ па да добијемо збир „x“; а сав уплив свезице „уз то“ ово је:  Пошто тестатор учини оно, што наређује § 432, он мора да учини и оно што наређује § 433, па да његов тестаменат — последња воља — добије закониту силу.  Ко тражи више јединица у горње две количине — „а“ и „б“ — но што ове у себи садрже, тај не зна ни прве основе аритметике.  Оваком аритметичару био би раван онај правник, који би на силу бога у § § 432 и 433 тражио више законодавчевих наређења, но што их ти § § -и у себи имају ....  Ко ово, људи, још не разуме?  — Ја мислим да је ово сваком јасно — као сунце ....  — Мени, боме, не, повика чича Мићо.  — Вала ни мени, прихвати газда Бојо.  Нити ти знам шта је хтео рећи тај са својим параграФима, ни ти, г. Н., с твоје „а више бе равно је икс“.  Ти си ваљда хтео да нам протолкујеш то што си нам читао о тестаменту? -- Е богме си нас још више збунио.  — Дивно! — повика г. Н. Сад ми ваља кога наћи да „протолкује ово што сам ја толковао! ...“  Јеси ме бар ти, г. учитељу, штогод — разумео?  — И сувише! одговори г. учитељ, а на устима му се развуче чудан осмејак — осмејак, пун хумора и горчине ....  Јес, ја сам вас и сувише разумео!.. а волео бих да вас нисам никако разумео, волео бих да ништа не знам — да сам луд! ...  О, како свет непрестано напредује у моралним грдобама! —  Г. учитељев глас је необично дрктао.  Чинило се, као да не говори смртним људима, већ неком вишем невидљивом бићу ....  Тужио му се на тешке грехе рода људског.  Настало је дубоко ћутање.  — Сутра је света недеља, рече он свечаним гласом, дођите, браћо, на свету летургију, да се богу помолимо ....  А после — да се овде састанемо ....  Причаћу вам једну причу.  Она ће вас занимати ....  Она ће нам одгоненути цео данашњи загонетни разговор  Црква је давно пустила.  Ми смо одржали реч.  Ево нас свију у „Народној“ гостионици.  Само нам учитеља нема.  Сви смо нестрпљиво погледали на врата.  Она су се сваки час отварала; али улазе други људи, а њега још никако нема.  Још смо се сећали чудноватог потреса његова; сећали смо се његова обећања, да ће да нам прича ....  А њега слушати кад прича — није мала ствар.  Он није никад причао што је хтео да прича.  Он је причама решавао поједина питања, која су дубоко засецала у народни живот.  Он је причом расветљавао најтамније расправе, и вазда износио оно на видело, што се хтело, што се намеравало казати.  У осталом наш је г. учитељ сушта доброта.  Ко га је само једном видео, тај га је морао заволети; а ко се с њим из ближе познао, тај га је морао, хоће неће, од срца да поштује и уважава.  Његова школа, његови ученици — то су му предмети најмилије пажње његове.  Он би обично рекао:  — Имам 40 ученика ....  Ако им не поклоним довољно пажње, онда тешко мојој савести! ...  Зар није грозно, кад ко буде узрок, да четрдесет младих година пропадне у нераду?! ...  О општој јавној настави приметио би:  Јавној настави не може бити никад одвише пажње ....  Свуд се штедња може препоручивати, само не у јавној настави.  Она је овој смртоносна ....  Народи могу доћи до праве среће једино путем здраве и брижљиво неговане јавне наставе.  Сва зла, све невоље долазе народима од грубог незнања — од умне сиромаштине.  Ко јавну наставу потпомаже, тај удара темељ прогресу и сваком добру  Г. учитељ има дубоке погледе и у многе друге ствари, обичној памети несватљиве.  Његово је суђење вазда здраво, коректно, одређено.  У изразима је обазрив; али где би народни интерес био ангажован, додирнут, ту му је тон био оштрији од бритке сабље ....  Врата се отворише и он се помоли.  Био је нешто блед.  — Ви ме чекате, рече нам, а на устима му се опази опет онај чудновати осмејак.  Одоцнио сам.  Није ми добро.  Да вам нисам дао реч да ћу доћи, остао бих данас код куће.  Настало је опет ћутање.  Сви смо нестрпљиви били.  Једва г. учитељ отпоче.  — Ја сам давно читао једну причу.  Она ми и данас стоји у памети, као каква живописна слика ....  Чудо, што она има онаку исту потку и основу, као што има тестаменат покојног И. Коларца, о коме се сад, ето, толико збори и пише! ...  Ја сам учитељ.  Не би требало да се упуштам у дискусије ове природе.  То поље припада правницима.  Али ваљда баш за то што сам учитељ, ја сам вазда с побожношћу погледао на оне дарежљиве људе, који јавној настави дају нова живота, свежија полета.  Међу овим светлим људима одавна сам видео и пок. И. Коларца.  Овај велики родољуб, по мом мишљењу, јединствен је.  Малене су наше способности, да и из далека сватимо непрегледни обим добра, које је он свом роду спремио.  Он је спремио, он је упалио неугасно светлило — које ће да светли уму народа српског — не за дан, не за годину, већ за читав низ векова: док траје Српства и његова имена ....  Браћо, моје се груди стежу, мене језа хвата, кад помислим, да се, у самоме срцу народа српског, нашло руку, које се дижу — да ово светлило утуле, угасе!..  — Није нужно да вам именујем земљу, у којој су се развијали догађаји што иду, започе г. учитељ после кратког ћутања — ви ћете је сами погодити.  Доста је да вам напоменем, да је она била поцепана на два три завађена табора.  Ови су, чим се који дочепавао власти, један другог гонили и прогонили.  Кад су међусобни раздори и сваковрсна подметања прешла сваку меру, кад су таласи злоупотреба и насиља почели запљускивати у питома села и у мирне вароши, — онда букну револуција.  У тој земљи потече братска крв.  Тешки ударци револуције заљуљаше, из темеља потресоше и саме друштвене установе.  Шта је невиних живота у овој борби пропало?! ...  Гром је ударао у стогодишњи дуб.  Овај је падао и око себе хиљадама живота смрти предавао!!  Из ове крваве борбе прве богаташке породице излазиле су с просјачким штапом.  Прича се ова односи на једног богатог племића — Артура маркиза де-Ривијера.  Он беше најбогатији поседник оног доба.  Револуција му прогута сву имаовину; она му покоси и сву породицу.  И само неким чудом спасао је себе и свога јединца — дете од непуне четири године, — малог Флавија.  Од огромне имаовине једва је уграбио огрлицу своје покојне жене, Ане Севињске.  Она је умрла, давши живот своме првенчету.  Г. Артур није до смрти заборавио свог друга.  Чињаше му се да живи само за своје дете, које беше жива слика материна.  Г. Артур сломљен низом несрећа, које су га једна за другом сналазиле, — умре на рукама јединог свог пријатеља — Бомјера де-Рула; умре далеко од свога завичаја.  Последње речи Артурове биле су ово:  « Пријатељу Бомјере! ... ја морам да умрем! ...  Божја је то воља! ...  Аманет ти мој син, нејаки Флавије!! ...  Кажи му, да сам хтео живети само за њ и за отаџбину ....  Ја сам сиромах: имање ми је пропало у једној олујини ....  Ја се радујем опет; јер ће нестати оне загушљиве омарине ....  Све ће почети свежији ваздух да оживљује, да крепи.  Ја остављам и њему у аманет да преко свега љуби своју отаџбину! ...  А као успомену некадашњег нашег сјаја и богаства остављам му материну огрлицу ....  Бомјере! ... ево огрлице моје сироте Ане ....  Чувај је! ... подај је мом сину! ... » И — он издану.  Бомјер де-Рул био је такође из богате племићске куће и човек чврста и ретка карактера.  Оженио се ћерком маркиза Бонвиља на годину пре револуције.  То беше жена необичне лепоте: ко још није чуо за лепоту њена лица, за драж њених ватрених очију, за вилински стас најлепшега цвета на вечерњим забавама богате аристократије?!  — Али то беше у исто време жена од оних тајанствених женских карактера, којима још нико није могао да завири до на дно душе.  Па и опет се говорило, да је ово био најсрећнији пар супружника.  И њих је, као и пок. Артура, снашла она општа несрећа.  И они једва умакну, готово с голом душом, у Инглиску.  Тамо је био и Артур са својим малим сином.  Људи, једнаке судбине, запазе се.  Артур де-Ривијер и Бомјер де-Рул постану нераздвојни пријатељи.  Они беху два тела а једна душа.  Они се отимаху, ко ће више показати милоште малом Флавију.  Па и сама г. Бомјерова не беше мање нежна према нашем малом сиротану.  Еле, што је дете изгубило у отац своме, — нашло је у Бомјеру и његовој госпођи ....  Оног истог дана, кад је Артур издануо на рукама свога пријатеља, — бог обдари Бомјера женским детенцетом ....  Све би рекао, да има једна невидљива рука судбине, која, по неком одређеном плану, сади разноврсно биље по путањи слабога човека — сади и биље рајске сладости и биље отровних горчина .... биље добра и биље зла! ...  — Није прошла ни година, настави г. учитељ своју причу, а већ се стушти небо среће над главама наших бегунаца.  Бомјер паде на болесничку постељу, паде да се не дигне.  Први знаци болести већ се показаше као гласници немиле смрти.  Његове се очи замутише; а крупне сузе облише његово зајапурено лице ....  Он виде развалину свију својих снова.  Кад је Артур умро, имао је коме да остави свога сина; али чијој заштити, чијој бризи оставља Бомјер свога друга и она два нејака створења? —  Ова помисао беше му тежа од самртних мука.  Ову тешку бољу однесе он у хладни гроб.  Јес, јес — и пошто је умро, на његовом се бледом челу беху сабрале и скамениле оне три боре, те казиваху како је његова душа — тужна и брижна оставила ову привремену крамину своју!  При последњем часу свом рекао је својој жени:  « Андронито .... друже ној .... ми се растајемо — на веки! ...  Васпитај нашу малу Аделу — достојно имену дома нашег! ...  Буди тако исто добра мати Артуровом сину као и нашем јединчету! ...  У мојој каси наћи ћеш документа, која ће га у своје време увести у породична права ....  Тамо ћеш наћи и један аманет — златну шатулу и у њој драгоцену огрлицу пок. Ане Артурове.  Огрлица је та својина малог Флавија ...  То му је и очинство и материнство.  — Чувај је .... подај је Флавију чим постане пунолетан.  — Нека зна да пријатељ његова оца није ни на смртном часу свом заборавио аманет једног тужног оца, што умре, а своје дете, једину радост своју, остави без нигде никога!..  Андронито, је ли, ти ћеш ово све извршити — кад мени не даде бог? ... » Андронита је ћутала и плакала.  « Сад ћу мирно да умрем! ...  Ох тешких мука! ...  Зар је овако горка самртна чаша?! ...  Збогом децо! ...  Збогом, драга домовино!! ...  Андронито! ...  Збогом!!!.. » И — и он издану.  — Доцкан у вече, на неколико дана по смрти Бомјеровој, седила је Андронита, сва у црно обучена, у кабинету свог покојног мужа.  На камину је плануцала мала ватрица.  Она је бацала слабу црвенкасту светлост на разне предмете у кабинету.  Андронита је се дила за столом, као непомична црна статуа.  Погледи њени беху укочени; а необичан израз на њену лицу показиваше, да се у њеној души кроје тамни планови.  На столу је стајао раздрешен свежањ некаких хартија, а до овога отворена златна шатула.  Унутрашњост њена трепераше у хиљаду разнобојних пламичака.  Брилијанти и смарагди играху се са слабом светлошћу ватре с камина.  То беше тајанствен призор.  То је огрлица пок. матере Флавијеве.  Имала је облик полумесеца са звездом.  На доњој страни огрлице вишаше распетије Христово.  Све је ово било урнек вештачке израде.  Брилијанти и смарагди беху симетрично разређени у пет главних група.  Прва је група престављала звезду уоквирену полумесецом, три средње престављале су испупчени облик полумесеца, а пета — распетије Христово.  Трнови венац спаситељев трепераше у смарагдима; а ране његове означаваху скупоцени и као крв црвени рубини.  Драгоцени овај адиђар коштао је више од милијуна динара,  Њега је пок. Артур дао својој заручници као први веренички дар.  Ваљда је случај хтео, да је Андронита ову драгоценост сад први пут видела.  Кад је шатулу отворила, умал што није посрнула.  У тај исти трен појави се у њеној души чудна и тамна мисао.  Она се од ове мисли запрепасти; али од ње не побеже.  Тако је.  Она се није борила.  Она је само смишљала; а и с часа на час погледала на отворену шатулу, и тада би се њени ватрени погледи опили оним разнобојним преливањем драгог камења — па би тамо и остали.  У њој се пробуди успавани сатана — женска сујета.  Она се исправи, погледа смело и охоло по кабинету; зграби грчевитом руком онај свежањ хартија, однесе га са свим мирно камину.  Ту стаде — звер, а не жена! ... — — — — — —  После неколико тренутака кабинет је био пун дима.  Морали су се прозори отворити да дим изађе.  — Од то доба прошло је много година.  У вароши П .... где је негда потоком крв текла, завладао је благодетни мир.  Друштво је добило готово други облик.  Место старе охоле аристократије, дошла је друга класа људи — госпоштина.  Богати и отмени трговци, фабриканти, велики поседници, занаџије, земљорадини и остали работници, и најпосле, пука сиротиња која свој лебац чека једино од наднице, — сви ови сада уживају« подједнака »права.  Она шаљу своје посланике на народну скупштину, те преко њих исказују где кога шта тишти и боли.  Законодавство, судска извршна власт, општинска самоуправа — све је то друкчије уређено и дотерано.  Па и само јавно мњење добило је своја криоца, те тако узлеће у чист и свеж зрак.  Јавној дискусији дато је бар толико мегдана, да може ова и она друштвена питања да претреса.  Под оваким друштвеним околностима, отпочео се онај знаменити процес о« драгоценој огрлици, »о ком се тада толико говорило и писало, и који је постао дивна грађа за лепу приповедачку књижевност.  Процес се водио против г. Андроните маркизе Бонвиљске, жене Мишеља Мозентала, председника сената у П ....  Процес је повео млади г. Флавије Розети, који је на годину дана пред процес добио од г. министра унутрашњих дела дозволу, да своје презиме« Розети »замени презименом« Артур — Ривијер » Г. Флавије као Розети беше изишао на глас са својих слободоумних списа, кроз које је провејавао свежи поветарац нових идеја.  С тога се на њ била дигла читава хајка.  Говорило се да он намерно распаљује потуљени огањ — привидно стишане револуције У. осталом он је јавно тражио измену свега оног што је као труло и шкодљиво узето са старе друштвене зграде и на нову ударено.  Највећи његови противници били су:  г. Мишељ Монзентал преседник сената у П .... и г. Криш Мањел преседник великог суда у П ...  У осталом г. Флавија Розета нису у опште лепо мирисали у свима вишим круговима.  На против, код млађег света и, што но веле, у народу, био је омиљена личност.  Па и сама промена његова презимена дала је повода многим политичким комбинацијама.  А кад је повео процес противу г Мозенталовице код краљевског судбеног стола у П .... онда је лепо целу публику поделио тако рећи на два завађена табора.  О том се процесу одмах почело да говори као о каквој чудноватој загонетци.  Многи су говорили, да је г. Флавије померио памећу.  С каквим је правом могао тражити од г. Андроните њену рођену огрлицу? ...  И заиста била је доста чудна ствар!  И деца су по улици знала, да је она драгоцена огрлица својина г. Андроните.  Она је била заведена и у брачни уговор као њен адиђар — приликом ступања у брак с г. Мишљем Мозенталом.  И колико се пута дивио свет, кад би се г. Андронита, још једнако млада и лепа, појавила на каквој свечаности с овим чудом од накита из хиљаду и једне ноћи — с огрлицом искићеном брилијантима и смарагдима — каквих ретко која краљица има! ...  Г. Мишеље је бар једва чекао дан суђења.  „Позваћу, рекао би смешећи се, све наше пријатеље — г. Криша Мањела председника великог суда, г. Сомјера Лафајета великог пристава код кр. судб. стола, г. Сенжерма директора краљев. правног факултета, сву г. г адвокате, наше кућне пријатеље, — нек дођу тога дана, да заједно уживамо задовољство, које тако жудно ишчекујем .... да видимо г. Флавија Розета Артура Ривијера — овог кепеца, с толико славних презимена, како се ваља у мору свог рођеног понижења!“  Ово би г. Мишеље говорио с особитим одушевљењем.  Г. Апдронита би избегавала овакве разговоре А кад би се десило да их слушати мора, она би само ћутала.  Од како се ова парница повела, она је једнако нешто сетна и невесела била.  По сву ноћ не би могла око на око метути.  Често би скочила с кревета као изван себе ....  « Да ми је само докучити, од куд је прибавио доказе? — промрмљала би као у бунилу ....  Документи су сви спаљени — то сам сигурна ....  Ја сам их својом руком у ватру бацила ....  Гледала сам својим очима када их је пламен прождро ....  Ја сам то дете на сигуран начин од себе за на веки отурила ....  Дала сам му презиме „Розети“ ....  Место рођења, крштеница, све је то као што треба измењено и удешено ....  А сад?  — Он излази с правим презименом! ...  Подиже тужбу — против мене! ...  Тражи материну огрлицу — од мене ....  Погађа све!  — То је страшно! »—  Ја морам томе ући у траг! повикала би као смушена, морам спасавати част своју .... будућност свога детета ....  Сирота моја Адела!“ — —  — Судбене су новине већ огласиле и дан суђења.  Парничари и сведоци добили су своје позиве.  Сад су чињене само „претходне“ спреме.  Г. Флавије је позвао преко новина све пријатеље правде и правице да тога дана дођу на суђење.  Ово је исто чинила и противна страна — само мало скромније.  Она је, онако, без хуке и буке, учинила „шта треба“, а све у прилог« своје праведне ствари », нападнуте „својине“ — од познатог« комунца »....  Шта више чињене су и „целисходне“ конференције.  О овом се процесу водише по ваздан живе препирке. Код света је већ тај обичај: „свој леб једе а туђу бригу води!“  Цела је публика нестрпљиво ишчекивала тај кобни дан пресуђења.  Неко се морао тог дана понизити.  Свет се обично радује туђој несрећи, понижењу.  Он увек мисли да је у томе нешто и сам ућарио.  То је производ његова образовања ....  На неколико дана пред само рочиште догађало се нешто у кући г. Мишеља Мозентала, или боље рећи у соби г. Андроните што је свакако од интереса по нашу причу.  Било је доцкан у вече — скоро око пола ноћи.  У соби г. Андроните горела је непрестано свећа.  Она је примала посету за посетом.  Гости су један по један долазили и одлазили.  Са свима је г. Андронита имала важне разговоре.  Најпре је примила посету свога мужа г. Мишеља Мозентала председника сената у П ....  « Ја сам вас звала, г. Мишеље, рече она своме мужу, кад овај у собу уђе и учтиво се поклони.., Имам да вам саопштим врло важне ствари » „Како сам сретан, драга Андронито, што сте ми допустили да се ставим на расположење ваших наређења, и како“ ...  „Доста .... престанимо с тим „сервилностима“.  Нас чека разговор озбиљније природе! ...  Ми немамо кад да се на ситно обавештавамо ....  Звала сам вас да вам кажем отворено — доста немилих ствари ....  Оне условљавају - ни мање ни више но коначну пропаст нашег имена, наше части; угледа положаја, имања, ...  Ви треба да напустите илузију: да сте већ сигурни да ћете видети пониженог вашег противника Артура Ривијера ....  Како ми се чини, све се ставило у изглед: да то буде у обрнутом виду“.  Г. Мишеље се забезекну.  Није умео ни речи да проговори.  Знала је г. Андронита слабу страну његову.  Она је тамо и управила свој хитац.  « Тако је, настави она са свим хладно, част ваша, ваше супруге, будућност мог детета, — моје сироте Аделе, понос вашег дома — на обронку су пропасти, понижења, срама ....  Још само два три дана, па је све било и прошло!..  И тада ће цео свет бежати од нас, као од кужне куће! ...  Имате ли снаге, г. Мишеље Мозентале, преседниче сената у П .... да овај обрт ствари дочекате, да све ове немиле ударце примите на своја леђа? »—  Г. Мишеље је само колутао очима.  Он од свега ни речи разумео није, а био се опет жив пренеразио.  Он је био права слаботиња и у најмањим неприликама; а међу тим се необично радовао туђој несрећи.  У осталом он је био од детињства лукав, подмукао, подвалаџија првог реда; а најодличније својство беше му — сервилност и удварање пред личностима од положаја.  Он је имао обичај да рече:« памеметније је водити рачуна о личности, која што тражи и жели, но о ономе шта она тражи и жели ».  Његов високи положај има да благодари једино овим његовим својствима и методи, како је он та својства у извесим приликама примењивао.  « Ја вас не разумем, драга Андронито, промуца он једва полугласно: каква је то несрећа што нас чека? — — Ко нам је спремио те ударце? »....  Ово рече па стаде зверати око себе, баш као да је пао у понор те изненадне провалије ....  Просто, он се беше изгубио.  Њему се учинило, да се дигла на њ сва она војска, којој је он толико пута ногу подметао.  « Разумећете ме, рече г. Андронита бацивши на њ поглед, којим му је хтела рећи:  Кукавицо! — још није ни наступила несрећа која нам грози, а ти си већ — мртав! ...  Дакле разумите ме:  Ваш противник г. Флавије Розети, сада Артур Ривијер — онај кепец, с толико славних презимена — како ви велите — прибавио је на сву прилику јаке доказе: да је он законити син Артура Ривијера и овога супруге Ане Севињске »....  « Па шта се то нас тиче? »— упаде јој у реч г. Мишеље; а очевидно се видело, да је мало дошао к себи, кад је видео да му опасност не грози од какв« високе »и од« уплива »личности.  « Мало само стрпљења.  Немојте ме прекидати.  Ви знате да је он подигао против мене тужбу.  Он тражи од мене моју огрлицу — као његово очинство и материнство ....  Шта би од нас било, ако он, према нашим законима, нађе три безизузетна сведока, који би пред судом осведочили: да они позитивно знаду, да је моја огрлица била својина Артурова, да је овај њу на прошевини даровао својој заручници Ани Севињској? »—  Г. Мишеље се опет збуни.  Он хтеде да нешто примети, али му г. Андронита не даде.  Она настави:«  Отуд би се породило питање, којим сам путем ја до ове драгоцености дошла?  — А могле би се врло лако на самом суђењу изнети и такове околности, које би овај грађански спор преокренуле у кривични.  И онда би тек наступила права несрећа — од које и ја зебем ....  Часа се часити не сме! ...  Ви сте човек такође од« уплива ».  Сви су закони еластични — па и наши.  Ова еластичност може нас спасти а и упропастити.  Изберимо прво.  Г. Флавије је мрска личност у свима« вишим »круговима ....  Јесте ме сад добро разумели? » « Више но што мислите, но што се надати можете, »одговори г. Мишеље а преко уста му се развуче сатански осмејак.  Видило се лепо да му је понуђена права његова улога.  Он се на један мах нашао на тврдом земљишту.  Он се развесели и сигурним гласом додаде:  « Сретан сам, драга моја Андронито, што вам у напред казати могу, да се на моје услуге можете без бриге ослонити ».  « Е сад ме оставите, рече г. Андронита нешто мирније; али међу тим знајте, да ћу и ја будним оком на све мотрити. » — После четврт сахата г. Андронита имала је другу још важнију посету.  То беше човек од својих 30—32 године.  Одмах се видело да му је уживање овога света угасило ону мушку свежост на лицу ....  Преставимо пред собом живу мумију, па ћемо имати лични опис г. Жилкреда де-Муља, јавног правозаступника у П ... и народног посланика за срез С ....  Он је као адвокат своје име прославио у многим мистериозним »споровима.  У политичним питањима увек се држао« назора »које су« виши кругови »заступали.  Он је био владин кандидат у пет срезова.  У срезу С .... добио је већину од два гласа.  Његова победа прослављена је ношењем бакљада.  У четири остала среза грозно је пропао.  Кажу, да му је, као зли дух, г. Флавије Розети — свуда кварио посао  « Добро ми дошли, г. Жилкреде! ... ви сте увек тачни — тачнији сте и од самих часовника.  Ови по кад-кад и греше; а ви?  — Ви сте прави регулатор! » Овим ласкавим речима г. Андронита предусрете г. Жилкреда, кад овај у њену собу уђе и до земље се поклони.  « А г. Андронита Бонвиљскаприхвати још ласкавијим тоном г. Жилкред, — била је и остаје најнежнија, најблагороднија — прва међу првим госпођама у нашој престоници, и по срцу и по лепоти и по величини грациозности и по строгом суђењу ....  Ова одлична својства, госпо, мене очаравају.  С тога сам увек пред вама збуњен.  Али ви сте опет сушта милост ....  Ви ми праштате?“ —  „Како сте добри, г. Жилкреде! ... повика усхићено г. Андронита.  — Да знате с каквом сам вас зебњом чекала? ...  Доносите ли ми добре или рђаве гласе?  — Говорите, г. Жилкреде! ...  Слушаћу и једно и друго с једнаком пажњом.“  „Доносим вам, госпо, и добре и рђаве гласове, одговори г. Жилкред неким само њему својственим тоном.  Сви наши пријатељи стоје чврсто уз нас.  Они су праве стене.  То је прво.  Сад иде друго.  — Г.  Флавије Розети — сада названи« Артур Ривијер », као да је прибрао доста знатну хрпу доказа, да их против вас на идућем рочишту употреби ....  Између свију доказа најмистериозније су неке, у пола нагореле хартије.  Оне су нађене у кабинету пок. Бомјера де-Рула на неколико дана по смрти овога ....“  — За име бога, госпо, шта вам је?! — повика г. Жилкред, кад смотри г. Андрониту где се, као мртва, свалила у наслоњачу.  Самртно бледило беше покрило њено још доста лепо лице.  Она је била изван себе.  — После неколико тренутака г. Андронита дође мало к себи.  Г. Жилкред је био поред ње.  « Добро сте учинили, г. Жилкреде, што сте остали код мене, и што о овој мојој малој несвестици нисте известили мог мужа ...  Сад ми је боље; продужите молим вас! ... немојте ни најмању ситницу изоставити која се као доказ појављује! »—  « Не би било разумно, госпо, да о вашој ствари и даље говоримо — бар за вечерас ....  Ви сте још тако бледи ....  Потресени сте, знам; а и коме не би било криво, кад нас ко, ни крива ни дужна, нападне у нашем праву ....  Ја вам, госпо, разумем положај.  То није мала ствар — спорна вредност прелази милијун динара! ....  Па онда из овог се спора испредају ваздан којекакве ствари, које нису најпријатније ....  Злобни језици ни сад не ћуте ...  Добро би било, го спо, да се одморите ... » « Не, не, г. Жилкреде; ја хоћу још вечерас да чујем све, да сазнам све .... хоћу да видим оружје, које је против мене, моје части, мог сиротог детета, — наперено! — — Мало пре, истина, беше ми зло — наравно потресена сам ....  Бог свети зна, шта се неће још изродити!  Али сад ми је боље ....  Говорите само. »—  Г. Жилкред није имао куд; морао је да продужи своје извешће о доказима, које је г. Флавије Артур поднео суду.  « Као што сам вам, госпо, напоменуо, г. је Флавије добио од неког три у пола изгорела некаква документа.  Прва два писао је пок. Артур - де-Ривијер, а трећи пок. Бомјер де-Рул, ваш, госпо, први муж.  Из првог документа види се: да је пок. Артур правио план, по коме ће се његов син Флавије васпитати.  Желио је да то буде у духу демократском.  У другом су документу остали од ватре поштеђени само ови непотпуни ставови:  —«......... мом сину Флавију Артуру...... јеру остављам златну шатулу и у њој његове матере пок. Ане.. вињ... огрлицу у брилијантима, смарагдима и рубинима у вредности 1, 200 000 динара........ под И, ИИ, ИИИ,.......... увешће га у остала .... кад се врати у отаџ. ... ... ..... старатељ ... буде ... пријатељ Бомјер де-Рул.  Лондон 24 ... бра  .........  .. тур де-Ривијер. » Трећи докуменат је списак посмртних ствари и докумената пок. Артура де-Ривијера.  И овај је докуменат много ватром оштећен.  Чудо је божје, да ватра није оштетила ни једно слово у рубрици, под којом је, руком пок. Бомјера, заведена огрлица — предмет о ком се управо и води овај занимљиви спор!  Ово су ти документи, госпо, који ће управ овај спор изнети на глас. »— — — — —  После дугог и немог ћутања упитаће г. Андронита.  « Па шта мислите, г. Жилкреде, хоће ли то довољно бити да ми се огрлица одузме? »—  « Да то није довољно, зна, госпо, и сам ваш противник.  С тога се ваљда и позвао на два сведока.  Ови ће му, вели, осведочити: да је пок. Артур де-Ривијер, испросио госпођицу Ану Севињску месеца маја 17.. године: да јој је тог вечера дао као веренички дар једну скупоцену огрлицу искићену брилијантима и смарагдима; да она стоји у златној шатули; да има облик — фасон — полумесеца са звездом; да на њеном доњем боку виси Христово распетије, и да ће они ту драгоценост познати кад им се на углед стави.  — Ово је све лепо.  Опис се подудара с вашом огрлицом.  То није никакво чудо.  Па њу знаду сви наши виши кругови.  Ви сте је носили на свима нашим свечаностима  Г. Флавије заборавља јасни пропис § .... нашег грађ. закона.  По овом законском наређењу, потребна су за пуноважан и пуноправан доказ овога рода, — три безизузетна сведока, а не два.  А ако он случајно, мисли, да му трећег сведока замене оне у пола нагореле хартије — онда се он у рачуну преварио.  Његово право, код све његове дојакошње спреме доказа, остало би на дну сињег мора као мала ситна парица. » « Ја ако он нађе и тог трећег сведока?! — зар онда да ја пропаднем?! »— повика г. Андронита готово сломљеним гласом.  „Хе, онда, госпо, признајем, положај нам не би био најпријатнији ....  Али чему још на овом свету нема лека?  — Онда би се приступило оцени тих сведока, завирило би се у њихну прошлост, у садашњост, у њихове« односе »и на спран тужене и тужилачке стране, па — међу нама речено — кад се хоће, онда се увек нађе« узрок », који, макар једног од тројице сведока, хвата за уши па га избацује из реда« безизузетних сведока ».  И онда, разуме се, остаје старо« ststus quo ».  « О, г. Жилкреде!.. ви сте мој анђео хранитељ ....  Спасите част несретне матере ... спасите бар моју драгу Аделу! » На ове речи Андроните, на ово очајно мољакање несретне матере, — г. Жилкред се чисто трже, а његово бледо и жољаво лице посу нека врста бледуњаве црвени.  « Ох, госпо, не зборите тако ни пред ким више!..  Ви сами себе оптужујете!!..  Ја сам сав на вашем властитом расположењу! » — И ако је пола ноћи већ давно и давно превалило, и ако је г. Андронита била одвише потресена, изнемогла, она је ипак, те исте ноћи, имала још три »отмене »посете.  И свака је трајала по четврт часа.  По свој прилици цељ ових доцних посета била је једна иста.  — Госпођица Адела беше већ велика девојка.  Било јој је 18 година.  Она је брижљиво однегована а још брижљивије васпитана.  У овом је погледу г. Андронита потпуно одговорила последњој жељи свог првог мужа пок. Бомјера, оца Аделина.  Ако се игде да јасно опазити она физиолошко-психичка особина, коју деца самим рођајем наслеђују од својих родитеља, — она се очевидно опазила на госпођици Адели.  По лепоти свога лица, по грациозности свога витког стаса, по живој ватри својих црних очију, — Адела беше истоветна мајка; а по доброти свога срца, по чистоти своје узвишене душе, по чврстоћи свога челик карактера, она беше сушти отац.  Адела је имала тело материно а душу очеву.  Адела је имала две ретке особине.  Изванредну лепоту тела и изванредну чистоту душе.  Она је умела прво да цени, а друго да обожава.  Она је радо читала и то увек озбиљне ствари.  Струја ондашњег друштвеног препорођаја и до ње се дотакла.  Расправе о« еманципацији »жена — одвећ је волела.  Често би у себи рекла, да је на овом пољу врло мало рађено.  Због тога је друштво у великом назатку.  У једној је прилици повикала доста јетко:«  Да жена није била роб за толике хиљаде година, данас би друштво стајало на са свим другој основи — и своје образованости и својих политичких слобода ....  Роб не може ни родити ни васпитати слободна човека, већ — опет роба ....  Ја ово не говорим толико ради саме еманципације жена, колико ради истинског прогреса самог друштва »....  Она је особитом вољом пратила сваки напредак друштвени.  Била је одана и срцем и душом народној ствари; а мрско је погледала на мртвачку руку назадњаштва.  До ње су дошли и списи г. Флавија Розета.  Овога је човека обожавала, и ако га никад видела није.  У колико се на њ дизала већа граја, у толико је он у њеним очама постајао већи и узвишенији.  Најзад Флавије је постао њен идеал.  Кад је први пут чула да је Флавије повео парницу против њене матере због огрлице, — она се запрепастила.  Њој је ова ствар остала са свим загонетна.  Она није могла да верује, да би Флавије, тај идеал њене душе, могао без узрока да нападне на туђу ствар, на туђе право, па на ово била баснословна драгоценост; а опет, од кад памти, — за се, она зна, да је та проклета огрлица била њене матере.  Ове су мисли мучиле њену душу.  Она је од то доба почела да сумња у све.  Она се у један мах нађе и без свога идола и без своје матере.  Она је постала јадно, самохрано сироче.  Кад би се при столу, за ручком или вечером, повео разговор о овом спору, она би одмах устала.  И тај дан нити би излазила из своје собе, нити би што јела.  С тога се обично овај разговор избегавао кад је она ту.  У очи самог рочишта, седила је Адела у својој соби, сетна и невесела.  Она гледаше преда се замишљено.  Слабо бледило на њеном сетном и невеселом лицу престављаше слику тужна анђела.  Она је мислила о сутрашњем кобном дану, о злосретној парници.  Сутрашњи дан суђења беше за њу дан — страшног суда.  Њена се врата отворише.  Неко уђе у собу.  Она то не чу, не виде, не осети ....  « Адело, дете моје », проговори један глас.  Она се трже као из дубока сна.  То беше њена мајка.  Оне стајаху једна према другој као две камене статуе.  После дугог ћутања, рећи ће јој г-ђа Андронита:«  Адело, ћери моја, мајка ти је дошла, да ти саопшти једну важну ствар .... » Адела је цептила као прут.  Она је слутила.  „Сутра је дан, дете моје, када се решава о твојој срећи, о твојој будућности.  Општи је савет свију наших пријатеља нашао за нужно, да се и ти пред тим судом појавиш — да, с нама заједно, својим само присуством протествујеш противу напада на нашу част, наше име, нашу имовину.  То захтева интерес наше куће ....  Спреми се, ћери моја! ...  Мајка те твоја зове.  — Зове те из гроба глас оца твога! ... » Адела је стајала као громом поражена, нема — бледа као смрт.  Таком се позиву никад надала није.  Мајци својој никад ништа одрекла није.  Та она је према њој увек била — нежна мати.  Њој има да благодари за свој живот .... за нешто више од живота — за своје образовање.  Оца свога није упамтила, мајка јој је била и отац и мајка ....  И та је мајка зове данас да иде пред суд, да својим присуством брани нешто, на што она мрзи као на црну смрт .... да иде пред суд, да својим ушима чује — можда нечувене ствари .... можда своје рођено понижење ....  Страшно! ...  Она се мало прибра.  Исправи се, погледа матери право у очи.  У њеном погледу беше нечег узвишеног, божанственог.  То беше свечан призор.  Њена мајка, г-ђа Андронита, клону пред овим погледом .... обори очи доле.  Чекала је шта ће њена ћер рећи — као што осуђени чека од суда своју пресуду.  « Мајко, повика Адела свечаним гласом, ви нисте никад чули из мојих уста реч« непослушности »; ви то ни у делу видели нисте.  Ја сам веровала, ја и сад верујем — да то код добре деце ни бити не може; али ја сам тако исто мислила, да добра мајка неће, не може захтевати од свог детета оно, што је немогуће ....  Мајко, ви сте мени увек били добра мати .... Размислите! ... шта захтевате од мене, детета свога, ваше Аделе! ... » Г. се Андронита исправи као муњом погођена.  Њу су речи Аделине смрвиле.  Она је сад први пут опазила грдну провалију, која је раздваја од њена рођена детета.  Она је лепо видела, да је Адела завирила до у дубину душе њене, да је опазила нечисти смер своје црне мајке, па је као невини анђео пита:«  Куд ме вучеш — грешна мајко?! ... » Адела је била толико потресена изненадним захтевом своје мајке, да није ни смотрила забуну њену.  Она је била између две ватре: између одвратности да иде суду и помисли да своју не послуша мајку.  Она није смела ни на једну ни на другу страну.  « Ја знам, започе она нешто мирнијим гласом, сутра ће се судити и пресудити спор о вашој огрлици ...  Па нека.  Пустите, моја слатка мајко, нек се то без нас сврши ....  Немојте ићи ви — па онда не дајте ни мени ....  Ја мрзим ту парницу, с тога, ваљда, омрзох и на вашу огрлицу.  Она је ваша, то знам од детињства.  Тако ће без сумње и судови казати.  Али, мајко, на њој ће остати вечити жиг сумње.  Њега не могу ни судови збрисати.  Тај накит никад неће красити наше груди.  Он би их у очима света понижавао.  Он је за нас већ сад, и пре суда, туђа ствар — наше понижење ....  Зар би ви допустили, мајко, да то понижење на суду лично тражимо.  —« Никад! »повика несретна мати и паде у наручје честите ћери.  — Интерес ове приче изискује, продужи г. учитељ даље, да се вратимо на неколико година пре оне несретне револуције.  Једнога тамног јесењег вечера догодило се нешто у вароши П .... што је чак на 28 година доцније послужило као изредна потка нашој приповетци.  С варошима је исто што и с људма.  — Ко је онда видео варош П .... данас је познао не би.  Улица у којој се овај догађајдесио, данас више и не постоји.  На њој данас лежи дугачак фронт прекрасних кућа чувене улице.  Било је доцкан у вече.  У улици којој је већ и име заборављено, једва се могла видети по која људска прилика, или по који беспослени шврљало, и ако је то у оно доба било најживље шеталиште.  На једном савијутку, одакле се могло видети до на оба краја ове на лакат наличне улице, беше се зауставио мали један дечко и разастро своју робу по свом покретном дућанићу, који обично носи по вароши обешена о своме врату.  Дућанић нашег малог трговчића беше пун пунцит игала, почињући од најмањих шивачица, па до оних што се њима шију сламњаче и џакови.  Он је сигурно за то стао овде, што му је тога дана била рђава проодња, па се сад нада, не би ли које тесте свога еспапа протурио каком задоцњеном купцу.  На сред среде свога дућанића беше наместио мали од црног лима светњак.  То управо и не беше светњак, већ справица за жижу.  Њен горњи тасић беше напуњен лојем и машчуром, а у среди беше намештен дебео фитиљ од кучина.  Чим је на ово место дошао, он је одмах упалио жижу.  Црвени пламен с великим и отегнутим црним димом сукљаше до изнад главе детиње, те тако лепо осветљаваше и нашег трговца и његов еспап. —  Јадно ово дете беше више голо но одевено.  Оно мало дроњица више се држаше на концима разне боје, но на платну, од кога су некад биле.  Оно је морало па сваки начин бити и босо ....  Ноге му нисмо могли видети од сенке коју је дућанић бацио; али се ипак видело, како сироче често поштапа ногама ....  А и беху, за пакост, одвећ хладни последњи дани месеца октобра.  Оно је дуго овде стајало, па све узаман.  Не дође нико, ама ни да се пошали да коју иглу купи.  Баш то беше један од врло рђавих дана за пазар.  Није се могла ни жижа заслужити.  А што се опет беше помамио хладан северац! ...  Већ му је два пут гасио жижу.  И сиромах дечко још није губио куражи.  Беше му више досадна ова ноћна осама но хладна јесења ноћ.  Он започе певушити.  Паде му на ум некаква онда омиљена песмица с тужном и дирљивом« аријом ».  Али он опет није сметао с ума главну цељ.  Између сваке строфице тако је вешто уметао читав низ хвала, којима је обасипао свој еспап и позивао муштерију што туда пролажаше.  И, бога ми, почеше људи застајкивати.  За час је продао око стотињак игала.  Али то брзо пресече.  Наравно, које је доба ноћи! ....  Он поче још тужније изводити своју песмицу и живљом хвалом обасипати свој еспап.  Млад један господин, огрнут госпоским огртачем, иђаше улицом.  Кад чу како дечко пева, он застаде да га слуша.  « Шта квариш таку лепу песму, деране један! рече му смешећи се.  — Ја ваљда нећу бити крив, господине, што нисам могао узети вашег учитеља певања да ме боље научи? »— одговори дечко као из рукавице.  Непознати се господин грохотом насмеја овом вицкастом одговору.  « Како ти је име? упита га на једаред.  — Огист.  — Огист, а презиме?  — Ја сам без презимена.  — Шта зар ниси упамтио ни оца ни мајку?  — Ја само знам за моју старку.  Она се брине о мени — као што видите.  Никад само не заборавља, да ме обдари кишом од песница, кад не будем сретан, да јој доста игала продам.  — А мислиш ли вечерас да будеш те уде среће? упита непознати с нешто више интереса.  — Хм! рече дечко и ђаволасто развуче лице, то би ми се, по несрећи, могло и догодити, ако ме ви, господине, пустите да и даље којешта ћеретам. » То рече, па се окрете и на једну и на другу страну улице.  Још се неки виђаху да иду.  Он поче ређати и хвалити све врсте својих игала, позивајући муштерије да дођу и да пазаре што је за кога, ударајући нарочито гласом на чудо јевтину цену; али све му беше узалуд.  Нико више на њ ни главе не окрену.  Непознати му заједљиво рече, да му је сва вика узаман.  Огист му као срдито примети:  « Господине, какво задовољство налазите у мојој несрећи?  — Па лепо, рече непознати, а каквог разлога ти имаш, да мене не понудиш својим еспапом?  — Што ми се чини, да ви, сами собом, не крпите више хаљине, одговори Огист заједљивом учтивошћу, и мерећи госпоски изглед непознатог.  — То се тебе бар не мора тицати ....  Дед, дај ми игала за ово пара! » Огист пружи руку, узе новац и принесе га уз жижу.  То беше лујдор.  — Ево вам сав мој дућан .... и остаћу вам дужан још три пут толико, повика дечко, мислећи да господин с њим шалу збија.  — Не, рече непознати, задржи и паре и твој дућан, само од сад пази, да лепше певаш, и да не заслужујеш бој.  — Господине, повика Огист, ви овим новцем ударате темељ мојој срећи! ....  Би ли ми бар казали како се зовете, како бих доцније потражио, нашао свог добротвора.  — То баш није нужно“, одговори непознати и хтеде поћи.  Али Огист га кумљаше и преклињаше најмилијим предметима све дотле, док непознати не рече:  « Мени је име Артур маркиз де-Ривијер. » То рече и нестаде га у помрчини.  Дечко оста неколико тренутака непомичан ....  За тим склопи свој дућанић, и оде право горњем крају, и с часа би на час промрмљао:  « Артур маркиз де-Ривијер ...  То име нећу никад заборавити. » Кад би г. Мишељ Мозентал, преседник сената у П ..... једном већ дао своју реч, да ће он, својим упливом — где треба« подејствовати », да ова и она ствар, предмет, питање и томе подобно, добије овај или онај вид, правац, исход — како то већ коме треба, — онда се човек слободно могао на њ ослонити.  То му је била добра страна.  До душе, он није обраћао велику пажњу — да ли ће та његова« одржана реч », коме трећем шкодити и у колико; да ли ће се она слагати са чистом савешћу, правдом, правицом, законом.  Сви ови појмови по мишљењу г. преседника сената, негативне су природе.  Они могу да постоје, а могу и да не постоје.  Апсолутна је само цељ.  Ко тражи цељ, тај не сме да се упушта у испитивање каквоће оних срестава, којима се може постићи тражена цељ.  То је, по г. Мишељу, закон природни.«  Природа, рекао би он, не води бригу о томе, што њени јачи створови сатиру слабије, да би своју« егзистенцију »одржали.  Друкчије она не би ишла своме савршенству. » О моралу би рекао:  „Све што у природи нема, у то не треба да верујемо.  У природи нема морала.  Он је раван нули. » — То су била његова начела.  Он је имао доста« начелних пријатеља ».  У прве је убројавао:  г. Криша Мањела, преседника великог суда, г. Сенжерма директора краљевског правног факултета, г. Сомјера Лафајета, великог пристава код краљ, судбеног стола, г. Жилкреда де-Муља, чувеног правозаступника у П .... и народног посланика за срез С ....  А осим ових најглавнијих, било је њих још у свима струкама и по звању и по науци.  Сва ова господа веровала су, као у какву догму, у — своју цељ и у принципе које смо горе навели.  По овоме они су поставили ова правила:  а, Све што је јаче, силније, моћније, — то мора остати јаче, силније, моћније;  б, Ради свог опстанка, природна је нужност, да се и ми савијемо око те јачине, силе, моћи;  в, Тако ћемо и сами бити сила, моћ, јачина;  г, Ко у ове принципе верује и по њима се управља, тај је наш« начелни пријатељ »; а ко у ово не верује, тај је наш« начелни непријетељ »;  д, По овоме ће се одређивати правац« наше политике ».  Ово рађа —« наш политични виши резон »;  е, Наш је« политични виши резон »; — хладан, неумитан, и  ж, Кад се нешто има да учини — што захтева« наш политични виши резон », — онда ни један наш начелни пријатељ не сме поставити питање:  „За што се тако ради? "  У горњих седам тачака означена је догма г, Мишеља Мозентала и његових« начелних пријатеља », по којој они раде и живе, и по којој ће сигурно и умрети. —  — Од онога још вечера, када је г. Мишељ чуо од своје супруге, г. Андроните, нов обрт ствари у њеној парници о огрлици, он није мировао ни дању ни ноћу.  Обиграо је све своје „начелне пријатеље“, избио је до у највише кругове.  И, душа ваља, свуд су га лепо, срдачно, пријатељски дочекивали, тако рећи с раширеним рукама.«  Ствар »разуме се „његове жене“, примата је свуд са симпатијом.  Шта више, на толико места изјављивали су му отворено: да они јако сажаљевају, што се једна распуштена и размажена« клика »људи дигла и насрнула на његов поштени дом, на његов породични мир и спокојство — на својину честите г. Андроните ....  Давато му је уверење да њихова« праведна ствар »мора наћи заштите код земаљских закона.  Неки су са својом добром вољом према племенитом г. Мишељу и његовој супрузи, г Андронити, толико далеко терали, да су овом спору дали озбиљан политички значај ....  « Ово је, рекао је на једној конференцији г. Сомјер Лафајет, велики пристав код краљевског судбеног стола, —« права аван-гарда „комунских »првака — први јуриш њихов на нашу својину! ...  Господо, будимо на опрезу »! ...  « Зар не видите, благородна и племенита господо и другови, повикао је г, Криш Мањел преседник великог суда у П ...., читаву војску наших противника иза овог нечувеног спора — овог мудро смишљеног атентата на нашу својину, част, име, углед, пордицу и све друго, што преставља ауторитет« постојећег стања »?!..  Лепа ствар!  — Данас нека отму од г. Мишеља и његове честите супруге вредност од 1, 200. 000 динара; сутра од другог ког нашег пријатеља опет једну таку ситницу и т. д. и т. д, — па смо онда сви, што нас је год, обрали бостан!  — Овим смо им, могу нам после сами наши противници рећи, одузели неколико милијуна сиротињских суза — а више ништа.  Ово ћемо употребити опет против њих ....  И, заиста, ово би била нова метода, начин, којим се ми, рођеним нашим оружјем, — гонимо и прогонимо! ....“ (Живо одобравање). — — —  « Па није то све, прихватио је г. Жилкред, јавни правозаступник за варош П .... и народни посланик за срез С ...., они би овим спором, ако би га — да нас бог и од помисли сачува — добили, све нас, у очима бесвесне гомиле, што се народом зове, до у прашину понизили.  Они би онда том свом народу победоносно повикали:  — Видиш, народе, твоју господу! — тамо је гњездо најфинијих лопова ....  Ми смо само у једној њиховој кући, код једне госпође, супруге г. преседника сената, — нашли једну ствар украдену, утајану од милијуна!  — По мом мишљењу, господо, ово и јест права њихова цељ.  Она би, то сами увидети можете, нанела црну пегу на читаву нашу начелну партију.  Моје је мишљење:  И мачка има нокте да се брани ....  А ми?  — Гледамо скрштених руку, како наши« политични противници », наши, управ непријатељи, хоће да опљачкају једну — од најотменијих кућа, једног од најревноснијих бораца на пољу интереса наше партије! ».... (Живо одобравање).  « Честити наши другови ову су ствар претресали с гледишта« социјално-политичног », узео је реч г. Сенжерм, директор краљевског правног факултета.  Ја се дивим бистрини њиног ума.  Они су ову ствар с тога гледишта преставили у правој боји њеној.  А сад, нека племенита господа дозволе мени, да је и ја по својој струци испитам, и да своје мишљење изречем.  Ја ћу бити кратак.  Да почнем.  Закони су хладна, мртва справа, — машина која расправља разна спорна питања и појединаца и корпорацијона.  Справа ова не би имала никакве стварне вредности, да је људи не крећу, не оживљавају.  Она може да буде одвећ корисна и одвећ штетна по људе, по партије, по земље, по народе, — по мери, како се она покреће, управља.  Једни и исти закони, примењени на једне и исте случајеве с двојаким тумачењем и разумевањем, дају појам човека, који има ћуд.  Закони, дакле, имају као и људи своју ћуд ....  Разуме се за то, што тим законима управљају људи — жива ћудљива створења — а не они овима.  Ова мртва справа, господо, у нашим је рукама ....  Чувајмо се, да се што не би догодило, што би је из наших руку истргло и предало у руке наших противника! ...  Ви сте сви, што вас је год ту, благородна господо и другови, мудри и увиђавни.  Ваши су погледи дубоки.  Они боље разуму и прошлост и даље виде у будућност, но обични — лаички погледи.  Ви ме разумете.  Наши противници хоће да се послуже овом мртвом справом ....  Хоће њеном силом да отму од једног најплеменитијег нашег једномишљеника — вредност од циглог једног милијуна и двеста хиљада динара ....  Ја рекох, господо, хоће да отму!  — Опростите, молим вас, овом тривијалном изразу.  Он ми се, ето случајно измакао.  Мој је принцип, да у излагању мисли будем благ и објективан.  Али сама природа предмета, о којој се саветујемо измами ми израз: они хоће да отму.  То се могло казати — траже, желе да присвоје, или да им судови досуде ....  То сам и хтео рећи.  Ја сам мишљења: да им се ово не допусти — силом опет оне мртве справе — коју људи, обичне памети зову:« земаљски закони ».... (Бурно одобравање).  Ето какво је дејство произвео« уплив »г. Мишеља Мозентала председника сената у П ...., ето докле је он својим заузимањем довео« праведну »ствар своје супруге г. Андроните! —  Ми би могли још сад на овом месту рећи:  Он је своју реч одржао.  — Нараштаји за нараштајем долазе на овај свет и — ишчезавају, продужи г. учитељ даље.  Кад погледамо цигло за сто година назад — видимо читаву хиљаду милијуна људи на овоме шару земље наше.  А сад — где су ти људи?  — Где су они силни цареви, краљеви, кнежеви; где њихови великодостојници — министри, посланици, паше, везири, ђенерали, официри — где су оне силне војске, од којих је тада свет цептио? ...  Јес, јес — још једном упитајмо: где су ти људи, жене, деца, девојке — лепотице ондашњег доба; где су њихна осећања — љубав, мрзост, смиреност, надувеност; где су њине недомашне жеље, где наде; где су им горке туге и жалости, а где бурна весеља и радости — где је онај безбројан и силан свет? — —  Све, ама баш све покрива земља црна ....  Од свију њих, у целом широком свету — једва ако још живи који стотињак слабих, погрбљених стараца.  Па и они су давно и давно прекинули све свезе с овом мешавином новога света.  Он више није њихов.  Они се више не познају ....  Села, вароши, путови, пролази — добили су други облик; у њима седи, станује, по њима ода други — непознат свет.  — Они више нису међу нама — оно су само њихове сени. — —  А сад бацимо поглед — у напред за сто година, па се упитајмо:  А где ћемо ми тада бити?  Онамо где и они први — под црном и хладном земљом! ...  Страшна мисао! —  Од ње свак преза, бежи.  А не би требало.  Требало би да нам је то и полазна и излазна тачка најозбиљнијих наших размишљања — при сваком раду, смеру, при сваком озбиљнијем делу.  Ове су мисли без притворства, без образине.  Оне су огледало у ком се види задња цељ човека — оно што је био, што је сад и што ће да буде.  Оне грозно исмејавају оно наше охоло« ја ».  Оне нан иронично кажу: то ваше садање« ја »— равно је збиру оног пре вашег рођења и оног после ваше смрти ....  Али, ове су мисли и узвишене.  Оне нас упућују да вршино своју дужност и на спрам нас самих — нашег моралног угледа за кратко доба нашег живота — и на спрам наших ближњих — нашег подмлатка друштва, земље, отаџбине.  Мисли нам те казују, да је све пролазно, привремено, а само не — добра дела учињена роду своме, роду, који не умире, већ живи вечно, живи и испитује дела и рад наш ....  Изриче нам пресуду — вечног проклества или вечног благослова!..  О, многозначајне ли су речи покојног Његуша ИИ:  А рашта ли долазе на овај свет кукавице, подлаци, положаре, чанколизи, потрпезне кучке — ова губа на сваком друштвеном телу?..  Какву „благотворну“ мисију има она да изврши?  — Да губа, да трује где год стане и до шта се год дотакне! ...  Блажен ли је онај, који је лечи, утире! ...  Светао ли је онај, који чиста срца и невине душе друштвеног подмлатка чува, заштићује од те несретне кужне болести!  — Та у подмлатку нашем ми продужујемо наше биће!  Подмладак је наш — копија нас самих, наше посмртно „ехо“.  Старајмо се, да то наше рођено „ехо“, не буде наказа погрда, срам — наше - посмртно понижење! —  Ми смо старост.  Старост је прошлост.  Прошлост је нешто што мирише на гроб.  Наш подмладак, — то је наш препорођај, наша будућност, наш феникс, који вечно живи, који не умире! —  Зар ово није од утехе?  Јесте.  Флавије Артур Ривијер, још као „Розети“ — свршио је средње и основне школе у Лондону.  Доцније пређе у своју отаџбину — у варош П ....  Ту сврши природне науке.  За тим му дође у главу да учи и медицину.  Што науми то и учини.  У време његове парнице био је у четвртој години медицине.  Тада му је било 26 година.  Он беше достигао мушку снагу и мушку лепоту.  Флавије је био од почетка свога школовања први међу својим друговима.  У природним је наукама показао особите воље и дара.  У медицини још више.  Био је од природе скроман, отворен, искрен и преко сваке мере милосрдан.  Он је био и сам сиромах, али је ипак сваки залогај радо делио са сиромашним својим друговима.  Био је у опште веселе нарави; само по каткад би се десило да се удуби у неке неразговетне мисли.  Тада би изгледао сетан и невесео.  Он је био млад.  Али је опет имао велику, тамну, непровидљиву прошлост.  Његово рано детињство престављало му се у чудној слици.  Чинило му се као да и данас слуша громовиту вику, пуцњаву, трчање, бежање; писку деце, јаук жена ...  Да ово није страшан сан грозничава детета?  — Он није знао.  После овога боље се сећа два човека ....  Како су га ови људи мазили и миловали! ...  Један од ове двојице морао му је бити отац! ... а онај други? — шта му је он био?  — Не зна.  Сећа се и једне жене.  И она га је волела — исто као мати.  Да л ово беше његова мајка?  — И то не зна ...  Све му се чинило, да је још у детињству од неког чуо ове кобне речи:  „Твоја је мајка умрла.“  — Онда није ни знао шта то значи. —  — Доцније, и они људи и она жена и сва друга чељад ишчезоше — одоше некуд ....  Куд?  — Он ни данас не зна! ...  Зар није ово загонетно?! — — —  Од то доба за њ настају дани, које никад заборавити неће.  То су дани детиње туге, детиње осаме — то су дани страдања и мучења! —  Једног дана остао је сам самцит код куће — које?  — Ни он сам знао није.  Ту је чекао дуго, дуго.  Плакао је, викао је, звао је — у заман све! ...  Смрче се.  Дође мрак.  А он још сам.  Нема ко ни свеће да упали!  Он се заценуо од плача.  Најзад је клонуо и — као дете заспао.  Кад се пробудио — још веће чудо!  Он беше у са свим другој соби, покривен некаким дроњцима.  У целој соби не беше ни једне лепе, читаве ствари.  То беше више нека јазбина но соба.  Флавије се престрави.  Сад није умео ни да плаче.  Велике беде, несреће — човека занеме, децу ућуткају ...  Флавије је упро очи на ону страну где се нешто видело налик на врата.  Она се отворише.  У собу уђе једно страшио.  — Тако се бар запрепашћеном детету учинило.  То беше стара, погрбљена бабетина.  Лице јој беше грдно и рапаво.  Нос кукаст, брада савијена.  Ово двоје као да се беху саставили.  Очи јој беху мале, округле, зелене — као трава.  На врх чела је имала некаку грдну масницу.  Десна јој обрва беше неком пржотином, на другом крају чела, уздигнута.  То беше прави сатана у облику бабе, спрженог лица и зелених очију.  Како је ушла у собу стала је пред Флавија.  Поче му пиљити у очи ...  Он и не дисаше.  Има једна врста страха, пред којим и најплачљивија деца занеме.  Тај страх беше обузео нашег малог сиротана.  Чинило му се, ова ће га баба сад појести.  Она проговори:  « А, — деране мали, ти си већ будан! ...  Устај, устај; бака ти је спремила доручак » Ове благе речи, чуо је мали Флавије од своје баке — тада, па више никада. — — — — — —  Сад настаје читав низ беда и невоља ....  Сиромах Флавије; први је дан био лупан!  За што?  — Што је казао баби да му је име:  Флавије ....  « Теби је име Розети, штене госпоско! повикала је она, а очи су јој светлиле, као мачци кад је деца окупе тојагама испод кревета, — Розети! јеси чуо, Розети?! »и тако га лупи дланом по образу, да се сирото дете претурило ...  Од то доба нико га друкчије звао није — већ Розети.  Али он се опет никако није могао навићи на ово име.  Кад би га ко на улици, кад је почео продавати печено кестење, упитао: како ти је име, мали?“ — он би одговорио:«  Флавије, »али би се одмах тргао и  додао:« зову ме овде и Розети. » Бабу Флавијеву звали су сви —« баба Джома »....  Још оно јутро, кад се Флавије пробудио у баба Джоминој соби, он беше у другим хаљинама.  То беху сами дроњци.  Сирото дете стидило се у овим дроњама и од саме баба Джоме.  За све време док је код Джоме био, сваки је дан ма за што од ње бар по једну ћушку добијао, а било је случајева, кад га је баба на мртво име остављала.  Сирото дете није никад знало, за што је могло бити лемано.  Често је извукло бој за оно, за што се надало да добије бољу вечеру или бар какву благу реч.  Просто, овој се несретној баби није могло умостити.  Први је дан морало понети за бабом пуну корпу печеног кестења, и ваздан уз њу џуприти, док она све кестење не распрода.  По некад се остајало до неко доба ноћи.  А опет што му је храна несретна била!  Добијао је јутром по црн комадић леба, који је више личио на печено блато, но на шенични лебац.  Овакву и оволику порцију добијао је и у подне и у вече.  Сретан је то дан био, кад је и Флавије добио да што кашиком сркне ....  А колико је пута остајао и без овог црног леба?!  — Томе нема ни есапа.  То би се редовно дешавало, кад би за шта извукао бој или кад би се баба вратила доцкан у вече с непродатим печеним кестењем.  А то се, по несрећи, догађало врло често.  После неколико месеци, предомисли се баба, па почне само дете шиљати да јој робу продаје.  Сад су тек настали мучни дани по Флавија.  Беше настала зима, а он још у оним дроњама и бос ....  И тако је морао по ваздан дреждати и кроз плач викати:  « Добро печено кестење — два за пару! »...  По каткад би се догодило, да поред њега прође по која милосрдна душа, која се сажали на јадно — голо дете, па му сву котарицу откупи.  Он би тада радостан отрчао кући, дао баби паре, и тога би дана био миран.  Али Джома се новом јаду досети.  Она се сетила, на који је начин дете једног јутра брзо продало кестење.  Оно беше с парама, што но реч, брже дошло, но што је отишло.  Од тога доба Флавију није помогло ни милосрђе добрих хришћанских душа.  Он се мораде одмах враћати с другом корпом пуном печеног кестења.  Баба је видела, да се лепа парица да извлачити и из плача, голотиње и босотиње — овог јадног детета.  Она му при поласку издаде поруку, да — за живу главу кући не долази, док и последњи кестенчић не прода.  Па како је у свету врло мало милосрђа, то је сиромах Розети и за то морао да пати.  Морао је да трпи глад, да подноси бој од баба Джоме, чим му се десило да све кестење не прода, или да му се паре не подударе с продатим еспапом.  После једног љутог боја, што је кукавно дете од баба Джоме добило, она — сва задувана — кроз зубе проморога:  « Ово је прави мачији живот; не — још је жилавији!  До сад би и сам ђаво скапао, а овом штенету — баш ништа није.  Још бих рекла да се од боја гоји, да му глад прија ....  А — овде се мора тражити други лек ....  Овде се мора окренути други лист! ...“  — — — — — — — — — — —  Једнога вечера Флавије се врати прилично доцкан.  Било је скоро два сата ноћи.  Није могао ни пола кестења да прода.  С тога је заостао, не би ли који у вече протурио.  Ал све би у заман.  Кад је видео да по улицама бива све ређе и ређе света, он се крену и дође кући.  Оно је сироче знало шта га чека.  Па које од зиме, које од страха — дрктало је као прут.  — Кад хтеде да уђе у собу, он чу неки разговор.  Познао је глас баба Джоме.  Она је неком нешто говорила.  Најпосле рече живљим гласом:  « Сто динара па нека је сретно! ....  Ни пребијене паре није вам ниже ».  — Пристајем, одговори други непознати глас ....  То ми је истина доста скупо, али шта ћу, треба ми; ја управ морам једног таког дечка имати; а знате, г. Джомо, мене су баш упутили на вас ....  — Оно, знате, господине, добро су вас упутили, и он је онакви, каквог ви, као што велите, тражите, — али не знате како ће мени бити без тог обешка ...  Беше ни као десна рука .... одавно ме замењује .... и баш сам вам мало врло мало, за њ тражила »....  Флавију беше тада 9 година.  Четири је већ близу како је код баба Джоме.  Патња је свима, па и деци најбољи учитељ.  Он беше од овога учитеља много што шта докучио ....  Кад је чуо горњи разговор баба Джомин, њему пођоше мрави уз леђа.  Он је знао, да му баба спрема нове беде и невоље.  « Ја баш не марим, рече непознати глас, можете се и пишманити; за ме је баш и онако прескупо ....  Бог с вама, сто динара, то је 10. 000 пара динарских!  То је већ капитал ....  Ја се управ чудим, шта ми би да пристанем; јес, нисам био ухватио рачун, колико ће изнети путни трошак, па онда одело на тог дерана ....  Не, не, баш је много; а бог ме не бих га могао ни држати као ви .... особито одело, на обућа..  — Ха, ха, ха! — насмеја се баба Джома сатанским кикотом, — одевајте ви њега, господине, само као ја, па вас никад неће коштати ни пребијене паре; а што се обуће тиче, он воле бос, но обувен — барем се код мене није хтео никад обути ....  А ја, кад сам већ рекла, — сто динара, нећу од речи ударати; то бар нисам никад чинила, — рече баба Джома, попуштајући очевидно за то, што је видела да је ударила на мајстора.  — А већ и ја немам куд, рекао сам — а баш што је скупо, скупо, — нек остане тако — даћу вам ето динара ....  — Сто, ни паре мање! ...  Него да вам још нешто кажем! ...  Тог дерана ваља вам лемати сваки дан, а не дати му јести сваки други дан, ако хоћете, да од њега видите асне ...  То вам је мој савет! ...  Ја сам добро измерила тог обешењака ....  Код њега је — што више батина, а мање леба, то више рада ....  — Не брините ви већ ... знам ја шта треба тим птичицама ...  Падне ли он мени шака, он ће, хоће неће — прести као мало маче ....  — Тако ваља, рече баба Джома, очевидно веселим тоном, баш ми је мило, што сам му доброг газду нашла.  Бар ће временом и он човек постати, и онда ће ме се сећати .... а већ знам, да је овај свет неблагодаран ...  Али до врага, што га већ нема?! ...  Вечерас баш као за пакост .... » Флавије се и нехотично накашља.  « А ево га! повика баба и врата отвори ....  Јеси продао, Розети, кестење, ха?  — Ниси! — стани да ме бар још на измаку упамтиш! ...  Биће ти на срећу!! ... » То рече и дочепа јадно дете за јаку; ћуши га по образу тако немилостиво, да је сироче — писнуло као црв под кором ....  Оно тужно и жалосно баци поглед на странца ....  Даље не знаде шта би.  Шта би?  Као разјарена звер, што би скочила на жртву своју, тако и странац сину муњевитим погледом ....  И баба Джома већ лежаше као трула мешина за вратима.  « 3ар си заборавила да ово дете није више у твојим сатанским рукама?! »..  То рече, баци јој једну кесу новаца, узе запрепашћено дете за руку и оде с њим у помрчину.  Ко би после неколико тренутака завирио у собу баба Джомину, могао би лепо видити, како овај ђаво — баба, као да ништа било није, — поред свеће седи и броји паре, што јој је онај странац бацио ...  Бројала је и бројала и опет бројала, својим очима није веровала.  У кеси је било: место сто динара, равно сто лујдора! ...  Кад се Флавије сутра дан пробудио зачудио се.  Он беше у лепим спаваћим хаљинама, у белој чистој кошуљи и у великој пространој соби с лепим великим прозорима, окренутим на улицу, којом пуно света иде тамо и амо.  Мало за тим уђе у собу једла жена.  Могло јој је бити 24—26 година.  На њеном се лицу огледаше добра душа.  Она се љупко смешила. —  « Устани, чедо моје, рече после мале паузе, устани; ја и мој Джон Петар — чекамо те да с нама доручкујеш! » Флавије устаде.  Беху му спремљене нове новците хаљинице.  Г. Джоновица му поможе да се обуче.  Жена ова беше и душом и телом сушта доброта.  После неколико тренутака — Флавије је доручковао, први пут после четири дуге године — кафу с млеком и белим колачом.  Започео се нов живот.  Флавије је провео у кући Джона Петра и г. Беле, његове супруге, као код оца и мајке, пуних десет година.  Они су га дали у школу.  Свршио је четири основне школе и шест гимназија.  Они су му често говорили:  « Ако увек останеш тако добар и добро узучиш, онда ће доћи онај добри човек да те види ....  Да знаш како он често за те пита! ....  Сећаш ли га се? ....  Да њега није било, ти би и данас продавао кестење проклете баба Джоме! »....  Кад је свршио шести разред гимназије и добио сведоџбу, да је с одличним успехом свршио средње школе у Лондону — рече му г. Джон Петар:  « Дете моје, време је да се растајемо! ... » Ту је стајала и г. Бела.  Она је плакала.  И Флавије је плакао.  г. Джон Петар само је главу окренуо.  И њему је био овој растанак тежак.  « Тако је, започе опет г. Джон, што бити мора, мора ...  Флавије чедо моје, онај пријатељ твој, онај добротвор и твој и наш, хоће да ти идеш у твоју отаџбину.  Пођи одмах.  Ево ти адресе од стана у вароши П .... у Ф ....  Пођи са срећом.  Сећај се нас! ...  Ми смо те били заволели као своје рођено дете ....  Ти си био увек добар ....  Ми те.. » И ту се загуши од плача и сам г. Джон Петар.  Г. Бела је јецала као мало дете ...  А Флавије?  — Он није умео да овим добрим људима каже — ни „збогом!..“  Био се заценуо од плача ....  Тако се растају добре душе.  Ето за што би се Флавије понекад удубљивао у мисли.  Он је гледао у своју чудновату прошлост.  Он је још ни до данас разумео није.  Највише би мучило душу његову, што још не познаје свога добротвора, свога избавитеља, свога анђела хранитеља.  Колико га је пута гледао у сну — светла као јарко на планини сунце! —  « Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не истрже из вампирских руку оне проклете бабе?  — Наказа, леш.  Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не намести код оних добрих људи, — да ме не школова?  — Умни богаљ.  Њему имам да благодарим, што сам на путу, да и ја коме од асне будем! ....  Да ли ћу се показати достојан његове доброте?  Овако би Флавије често у себи мислио.  И то би трајало дуго, дуго — докле га год не би тргнуо из мисли какви његов друг .....  Његово физично биће беше углед свежости, здравља, мушке јачине.  Сав његов спољашњи изглед престављаше пријатно и мирисно пролеће у човекову животу.  Његова душевна страна, умна моћ, бистрина, зрело суђење, брзо сватање, — беху још даље измакли.  Он по телу беше младић, а по души — зрео човек.  Био је и срцем и душом одан народној ствари.  У борби за народна права и слободе био је неустрашив.  Он би рекао:  « Народне слободе, његово друштвено уређење — то је његово право, његова својина.  Ја не могу да разумем ону господу, која је могла да се толико осмели да, под разним изговорима и марифетлуцима, тако дуго држи под својим печатом ову народну својину ....  То је и сувише дрско! .... » Кад би га упитали, за што је баш изабрао да учи медицину, — он би одговорио:  « Да лечим сиротињу.  То је једина класа људи бројем највећа, која нема својих лекара ....  И здравље је човеку капитал.  Оно је сиротињи још нешто више.