2-га КЊИГА КОЛАРЧЕВОГ ФОНДА 2-га  ОМЕР ЧЕЛЕБИЈА  НАПИСАО  М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ  У БИОГРАДУ  У ШТАМПАРИЈИ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ  1886  „Причање је души посластица“  Његуш  Султанов Мушир, Сердар-Екрем, Омер - Паша, године 1850, савлада буну босанске и херцеговачке властеле која се тада, ваљда пошљедњи пут, бијаше дигла да брани своју предиону автономију од стамболских централистичких рефорама!  Поносити Сердар - Екрем, Потурчењак, крьаше, једног по једног, најгласовитије племиће у Босни и у Херцеговини; савлађујући њихову силу, он побијаше и њихов глас и важност у народу.  Силнога Али- Пашу Сточевића-Ризванбеговића освоји и зароби, па га посади на магарца лицем к репу; и тако га проведе кроза сву Босанску Крајину!  У оваком свом јаду, некада бијесни Ризванбеговић викаше:  — Та зар нејма ни једнога Турчина, да ме убије: да ме смрћу избави од ове бруке?  — Нејма! одговорише му војници Омер -Пашини:  — Од нас ни један није Бошњак ни Херцеговац а, по твојој памети, само су они прави Турци!  По што га је обрукао како Турчин никад није обрукао Турчина — одузе му и чемерни живот! ...  У Подрињу, око Зворника, Сердар - Екрем похвата 35 бегова, окова свакога алком око врата, и алку свакоме закова за један жељезни ланац, па тако наврстане посла, преко Србије, у Цариград, у заточење.  Тај низ окованих бегова, као низ ждралова, гледали су Срби, и нису могли начудити се чуду, дотле невиђеному!  — За што тако немилостивно поступаш с овим Турцима? упита Омера један његов пређашњи једновјерац: — нијесу зар сви толико криви?  — И да нијесу криви ови, одговори Омер-Паша: — криви су њихови стари.  Шта су они чинили Хришћанима (својој по крви браћи, ово им је још мало.  И ја, Потурчењак, хоћу за све оно да им платим, како се већ, послије овога, никада Хришћани не би с њима кусурали ....  — А за што их шаљеш баш преко Србије?  — За то, да пјешице пронесу окове кроза Србе, да се ови задовоље те да ....  Овдје Мушир махну руком за знак, да се више не говори о том.  И разговор се прекиде.  Бошњаци Турци, гледајући шта чини Омер-Паша, од старих силних бегова, говораху међу собом:  — Није ово Турчин!  Влах је он; и име му је Панто!  Омер, дочувши за такав говор, на једном великом скупу, јавно рече:  — Бре, ако се ви не смирите онда ћете ме одиста памтити, док сте год живи! ...  Слушаоци ником поникоше.  Тада се у крви утопи мисао о босанској предионој независности; тада султан, захваљујући Потурчењаку Србину, стеже са свим у своју песницу Босну и Херцеговину, ваљда да може лашње обје те лијепе српске земље, као јабуку из њедара, једнога јутра пружити своме сусједу од Беча Ћесару! ...  У то, злокобно за босанску властелу, вријеме, у Зворнику живљаху двоји Видајићи.  Пред једнима бијаше Али- Паша Видајић који је године 1831 био с Хусејин - Капетаном, „Босанским Витезом“, против Султана: а пред другима — Махмуд - Паша Видајић, који је онда држао цареву страну.  Рођаци овога пошљедњега Видајића не страдаше од Омер - Паше онолико, колико други бегови босански и херцеговачки.  Истина је један од њих био прејурио преко Дрине у Лозницу, али је то било више од страха него од праве погибије.  Онда су једни говорили, да Омер - Паша штеди Махмудове Видајиће за то што је Махмуд први одустао од „Босанског Витеза“, и прешао на цареву страну; а други су увјеравали, да су неки Срби ишли Сердару Екрему, као некадашњем свом једновјерцу, и подухватили му се за ове Видајиће? ...  Било то како му драго, нас се овдје тиче само један од ових Видајића, врло удаљени рођак Махмудов, по имену Хамза - Бег, који се одавна није мијешао не само ни у каку буну, него ни у какве политичке разговоре.  Надгледајући своје земље, којих је имао много дуж ријеке Дрине, Хамза - Бег је махом и боравио по својим селима, међу сељацима, својим чивчијама.  У Зворнику пак кућа Хамза-Бегова бијаше на најљепшем мјесту.  Са своје диванане Хамза је, по вољи, могао разгледати и чудну сутјеску, кроз коју дере брза Дрина између Зворника и Сакара, и лијепу родну раван, која се пружа од Зворника доље к Јањи и к Бијељини ....  У оно вријеме, у које се почиње ова приповијетка, Хамза - Бег бијаше већ човјек стар.  Шездесет и пет година могао је имати, као једну.  Он се и носи са свим старински, и живи како су му живили стари.  На глави му је свакад бијела хамедија; на леђима љети дугачко непостављено џубе, од чохе пепељаве боје.  Њим обавија доње хаљетке, и широке димлије од црнога памук-атлаза: на ногама носи жуте местве, и по врх њих црвене јеменије с репићима на петама.  Хамза је човјек врло космат: али браду и брке добро поткресује, а веђе је пустио да расту по вољи.  С тога су у њега веће обрве него у некога брци.  Сав је јако просиједио.  Кад Хамза иде улицом, увијек носи у руци дуги чибук са скупоцјеним такумом од жутога ћирибара.  Некад дође те посједи на дућану свога доброга пријатеља Муј - Аге Приједорца, који држи велику болту, баш до градских врата; а некад оде у велику кавану, до Барјак-Джамије, у коју долазе стари Турци те сједе, пуше, и по мало разговарају.  Хамза је човјек веома ћутљив; готово никад ништа и не говори.  Једнога дана, послије по дне, сједи Хамза на дућану својега пријатеља и пуши, док ће му Муј - Ага рећи:  — Дина ти, беже, не одбиј муштерије, ако дође, док ја отпаднем кући, да нешто донесем!  — Иди! рече Хамза, и пушаше даље.  Муј - Ага измаче, а два странца те у дућан!  — Ми бисмо жељели, рече један од њих: — купити два ћирибара, ено од оних горе!  И показа штапом какве ћирибаре жели купити.  — Не браним! тромо проговори Хамза, и малко се окрете к странцима.  Онај други странац који је дотле ћутао, сада срдито рече:  — Зар ми од вас тражимо допуст, те нам тако одговарате?  Какав сте ви трговац?  — Остави га! шану му на ухо другар:  — Ово је Турчин, и још Хамза - Бег Видајић: од њега је доста и оволико ....  Међу тим стиже Муј - Ага, и препазари с купцима ћирибаре.  Излазећи из дућана, странци говораху:  — Јесте овај Турчин чудноват човјек!  Не ће да прекине своју немарну госпоштину ни онда, кад му доносиш злато на ноге!  А Хамза, оставши с Муј - Агом, шапће сам у себи:  — Чудни су људи ови јабанци!  Није им доста што им се даје добра роба по умјерену цијену; него још траже, да им трговац, пазарећи, подскакује као ћочек уз даире! ...  У оно вријеме кад се у свој Босни, а особито дуж Дрине, много говорило: да ће Србија, ђоја због Малог Зворника, завојштити на Босну, Хамза - Бег, једнога дана, бијаше сазвао своје чивчије, да му сијеку баскије за неку зграду.  Изишавши, око по дне; да види како радини раде, Хамза заста посленике на ужини под, великом тополом.  Против својега обичаја, сједе и он у хлад, код њих и, готово нехотице, пусти се с њима у разговор.  Међу радинима бијаше неки Грбави Трипко, велики шаљивац, коме су Турци обично праштали, макар што да рече, јер је својом лијепом шалом и њихову суморност много пута растјерао.  Овај Трипко, видећи Хамзу овако добре воље, ни пет ли шест, него правце запита:  — Збиља, Беже, ако нешто Милошевић пријеђе Дрину, као што се говори, шта ћеш онда ти?  — Зар ти, Трипко, мислиш, одговори Хамза: — да је крст од сто ока (те га ја не могу дићи)?  Ако Милошевић одиста прихвати Босну, ја ћу крст на се а прасе преда се, па ћу опет бити Бег Видајић, а Трипко ће му сјећи баскије, као и данас! ...  Сељаци се згледаше, и умукоше.  Хамза - Бег се послије тога, диже и оде.  Сељаци су се јако чудили Хамзиним ријечма; али стари Чича Стијепо настави овако:  — Море нијесте ви знали Бега у младости његовој; није он био овака ћуталица.  Он је, једном, насред чаршије, пред толиким Турцима, рекао:  „Вала, цар гријеши, што не да Босну Коџа- Милошу; њу ће му, бели, узет ’ неко други, и гори и јачи од Милоша! ...“  Доцније помријеше му дјеца, па га уби жалост, те му није ни до чега; а још кад Туркуше сломише босанске бегове, он умуче са свим: данас ко га види, помислио би: да Хамза - Бег уста има а језика нејма ...  Хамза - Бег има само једну жену, по имену Мелећу (Анђелију); више жена није никад ни држао.  Мелећа је, у младости, била необично лијепа, али, пошто је деветоро дјеце родила, и од њих осморо закопала, изгубила је, јадница, и љепоту, и снагу, и здравље.  А грдну је муку потеглила та жена око толике своје дјеце, па готово све узалуд!  Кад јој се нашло прво дјетенце, дозвала је хоџу, и упитала: шта да чини да своје чедо сачува од каменица вјештица, јер је вјеровала, као и све њене друге у Босни, да вјештице затиру малу дјецу, гдје год могу.  Хоџа је наредио те се дијете, још неокупано, измјерило на кантар.  Колико је оно било тешко, толико ока пшенична брашна да даје Хамза којој сироти за дванаест година.  Хамза је рекао да се та мјера даје четвороструко.  Али је то дијете умрло послије пола године.  Нашло се друго дијете.  Мелећа замоли хоџу за какав други лијек.  Хоџа нареди да се нађе бијели трн самац (који је никао сам за се); да се одсијече, и да се забоде дјетињој бешици у шљеме.  — Ни једна каменица, вељаше хоџа: — ни приступити не смије овој бешици и дјетету у њој.  Све је учињено како је рекао, али је и то дијете умрло послије године дана.  Трећему дјетету хоџа даде овај запис:  — Јемлиха, Меслина, Мекселина, Мернож, Дебернож, Сазенож, Китмир.  — То су, рече он, имена седморице есхабија или пророка, који ће доћи да суде, кад буде кијамет (страшни суд).  И то дијете није саставило три године.  Четвртоме дјетету дао је хоџа овај запис:  — Сачувај ме Боже од ђавола кога су убили камењем!  С помоћу Божјом пишем запис:  Аранђео Гаврило, Михаило, Серафим, и Израиљ.  Ово дијете није саставило ни седам дана!  Петом дјетету хоџа је дао овај запис: — Нејма друге помоћи сем помоћи твоје!  У њу се уздам дан и ноћ.  А тип си највећи Бог! ...  Осим хоџа и њихових записа, Мелећа је, у невољи, чинила све што је од кога чула.  Једном се и суморни Хамза - Бег насмијао, чувши у харему ову пјесму:  То су пјевале оне жене које су чувале породиљу за седам дана! ...  И све то није помогло ништа.  Мелећи су дјеца умирала, које прије а које послије, докле их није, црна мајка, осморо закопала!  Кад је осјетила и девето чедо под појасом, Мелећа се нашла у великој бризи и у велику страху.  Бринула се и за овај девети род срца свога; а и страховала је да Хамза - Бег, не могући с њом подићи својега порода, не остави њу, и не узме другу жену!  Душа ваља, никад Хамза ни чим није показао таке намјере; али је Мелећа знала да се у Мухамедоваца не каже: „Жена је жељезна кошуља; кад је човјек једном обуче, само је смрт може од њега раставити“ него се вели: „Жена је воће које се једе док је сочно; а како се спари, баца се, и узима се друго јаковно“! ...  За то смисли да ради мало другојаче с овим деветим дјететом.  — Ово ћу дијете, рекла је она: — да оставим само Богу и Божијим служитељима, па — шта буде!  Кад се дијете нашло, дозван је прво хоџа, и он је дао овакав вефк (запис):  — Предајем се Ђогу, и од њега чекам помоћи.  Од мене је само вефк (запис).  Послије хоџе дозван би српски поп, и од њега потражише запис.  Поп се стаде бранити, да не умије записа писати.  — А ти дај дјетету молитву и благослов по закону твојему!  Поп узе хартијицу и записа ове ријечи:  — Крст хранитељ все васељене, крст је .... и твоја снага и заштита!“  Сад дозваше фратра, те и он даде овај запис:  — n. n. d. n. n. s. n. t. d. г. (То јест Non nobis, domine, non nobis sed nomini tuo do gloriam).  Сва ова три записа зави Мелећина мајка у танку воштану крпицу, па тај завијутак смјести у златну хамајлију, коју Мелећа намаче себи на врат.  На тај начин, Мелећа је своје девето чедо ставила под једину заштиту припознатих служитеља Божјих од три босанске вјере.  Ничије друге помоћи није тражила ....  Ово девето дијете бијаше мушкарац, крепак, и пун здравља и живота.  Надјенуше му име Омер.  Срећна његова мајка чисто се поврати и подмлади, дојећи и негујући својега мезимца.  И готово је, од тога доба, живила само за Омера.  А шта да се рече за Хамза - Бега?  Не напуштајући своје обичне суморности, он би ипак по цијеле сахате проводио у соби гдје је Омер; некад, док дијете спава, наднио би се над његову бешику, и не би умио скинути очију с њега!  И Омер је, хвала Богу, напредовао како се само пожељети може.  Свакад здрав, свакад весео и задовољан, растао је овај мушкарац и развијао се на велику срећу својим родитељима.  Хамза - Бегу и Мелећи сада су дани пролазили врло брзо, готово неосјетно.  Приписујући ову своју нову срећу, у највећој мјери, утицају молитава тројице слуга Божијих, Мелећа и Хамза старали су се, још од почетка, упутити својега сина да поштује те три вјере, и троје слуге њихове.  Не може се рећи да су они све друго оставили на страну, па се старали само о том: али — докле други о тим вјерама нијесу својој дјеци ни помињали или, ако су и помињали, то је било само да своју похвале а туђу да нагрде, њих двоје су Омера учили да поштује све три „босанске вјере ".  Тако су их они називали! ...  Једнога петка, послије по дне, Мелећи бијаху дошле неке познанице на посијело.  Међу гошћама бијаше и Аџемова Фата, велика превијуша и каћиперка.  С њом бијаше и синчић јој Мехо, Омеров вршњак.  Хануме се намјестише на чардаку, на лијепу погледу у природу преко кућа и преко улица.  Ту сједе, преду свилу, разговарају се, и шале се по босанском обичају.  Омер и Мехо спустише се, кроз градину, к Дрини.  Туна узеше „преводити бабу преко воде“, то јест, потезати се глатким шкрињама преко ријеке.  Оба бијаху већ толико јаки и вјешти да им је многа шкриља по неколико пута одскочила на површини, па тек онда бућнула у воду; али ни једна није могла доспјети Дрини на други бријег.  То је било много за њихову снагу.  На то су се Омер и Мехо и смијали и срдили, што ни један не може „да преведе бабу“ преко Дрине.  У један мах, и Омер и Мехо прнуше као преплашене тице, дојурише без душе на чардак, и падоше сваки својој мајци на крило.  — Шта је?  Ода шта си се препао? пита жустра Аџемовица.  — Да нијеси кога задијевао? вели Мелећа Омеру.  Мехо први узе казивати да озго, путем низ Дрину, с товарним коњма, иду неки људи врло страшни.  — Зар од Влаха толико да се препаднеш, никакав сине? цикну Фата својему синчићу.  — Страсни су, нено: не знас како су страсни, тепа преплашено дијете.  — Гдје Влах море бити Турчину страшан? пријекорно запита мајка.  Па ти га узе под пазухе, издиже до на прозор, рекавши му да гледа онамо на пут којим иду ти људи.  Дијете је послуша; али, угледавши оне сељаке, трже се к матери и протепа:  — Ух!  Ено онијех Влаха!  Тада га мајка шину руком по образу и цикну:  — За што укћеш од рђаковића Влаха к .... н сине? реци:  — Пу!  Власи!  И Мехо, макар да је дрктао од страха, рече што му заповједи мајка ....  Пред ноћ, гошће се разиђоше, свака својој кући; оде и Фата с Мехом.  Оста Мелећа сама с Омером.  Онда ће мајка рећи своме сину:  — Омере, срце моје! немо ’ ти никад онако пљувати на људе који ти ништа нијесу криви!  — А за што, нено, Меха учи његова мајка, да пљује на Влахе?  — За то што јој толико доноси памет!  Сама је рођена шћи једнога сељака из села Дивича, па се потурчила, и пошла за Аџема, и сада виђе ли шта чини? „Најела се гладница, па мисли да је баница“.  Онакав наук, сине мој, не примај никад ни од кога!  — Одиста, причао је Омер много доцније, кад је већ одрастао: — у онај мах, и ако сам био дијете, моја ми је нена била мила као какав анђео с небеса; а Мехова мајка бјеше ми мрзна као каква каменица што се прича да једе живе људе! ...  Као што рекох, Мелећа, у превеликој бризи за својега јединца, учи га да никад никога не вријеђа; да се, сваком приликом, уклања од свађе и зађевице.  А Хамза - Бег, са своје стране, мисли да се и до свађе може доћи па, за сваки случај, своју поуку своди на ово:  — Омере, моје дијете!  Не чини ником никаква зијана; а догоди ли се да ком што учиниш, одмах плаћај!  Он сину не закраћује слободу: али врло често понавља:  — Плати, и преплати сваку штету коју учиниш, само не остај ни с ким у омрази! ...  Омер уђе у двадесет прву годину.  Момак је то висок, стасит: косе је смеђе, а очију плавих, крупних.  Омер носи јевропско одијело, све црно, и закопчано до под само грло.  На глави му је угасито црвен вес, с малом црном кићанком од препредене свиле.  Да му није тога веса, какав обично носе млађи образованији Турци, ни по чем другом не би се могло познати да није Хришћанин.  Сва чаршија не зове Омера другојаче него: Омер Челебија.  А, право рећи, и био је челебија.  Племић по лози; син богата оца; јединац у ојађених за толиком дјецом родитеља — Омер је свакад имао да подмири сваку жељу своју.  Кад је био дијете, шипарац, дјетић, отац му је пак из Цариграда поручивао мале, изучене коњиће за јахање; за Омерове соколове и хртове знао је и Травник и Сарајево, а одијело му је сваки дан било љепше и прикладније од одијела пашинога сина о курбан-барјаму.  Поред тога, Омер је прошао и доста свијета: слазио је у Шабац и у Биоград; бивао је у Сарајеву, у Једренету, и у Стамболу; ишао је у Загреб, у Пешту, и у Беч.  Знао је нешто мало њемачки; српски је говорио као најбољи Србин: читао је и писао српски: а и турски је доста разбирао, само кад му је требало да кому пише турско писмо, писао га је турским словима а српским ријечма.  Једном, с неким Зворничанима, Омер сиђе у Биоград.  Зворничани се врате, а он остане да дуже гледа неки врашки „циркус“, у ком је било коња веома изучених.  Послије неколико дана, чује Омер да су му родитељи у бризи, јер је неко разгласио: да он хоће да се покрсти.  Младић онда сједне и напише својој мајци ево овако писмо:  Ово писмо, овакво какво је, нека буде свједочанство колико је Омер био јак у српском језику и у писму.  Рођен међу Србима, и од дјетинства живећи с њима, Омер се толико био свикао с хришћанским обичајима, да се, готово, ни тијем није разликовао од Хришћана својих вршњака.  Њега Срби зову на свадбе, на славе, на села, и на друге забаве и весеља.  Он игра у колу, пије вино, и влада се са свим онако како се владају младићи Хришћани и Кршћани.  У то вријеме у зворничком гарнизону бијаше неки јузбаша Есад-Бег, из Анадола родом.  Овај Есад - Бег, дошавши у Босну, бијаше научио двије ствари нове за себе: говорити српски, и пити турски!  Њега је Омер много пута добро напојио у ардији бакала Митра Цинцара.  У једној такој пијанци, гдје бијаше и и Срба и Турака, Есад - Бег, видећи колико Омер пријатељски другује са Србима, упита: откуда је то?  — Родио сам се међу Србима, одговори Омер: — и одрастао сам с њима.  — Па и други су се Зворничани родили међу Србима, и одрасли с њима, као и ти, настави Анадолац: — и ето нијесу таки?  — За мојега дјетињства, рече Омер даље: — био је овдје, у Зворнику, у српској школи, неки учитељ који је својим ђацима оставио многи добар наук.  О том се учитељу онда причало, као о неком особитом човјеку.  Оно што је он говорио својим ђацима, понављало се, послије, по дућанима и по кућама.  Тако вељаху да је једнога дана казивао: како се распознаје биљка од биљке, а како човјек од човјека.  — У биљака има више знакова за разликовање, говорио је он: — али су лист и цвијет знаци највиђенији.  По листу, по цвијету, познаје се које је дрво с којим својта, а које и које су туђина.  Људма пак, говорио је тај учитељ даље: — језик је то што су дрвећу лист и цвијет.  По говору, по језику, познаје се који су људи међу собом својта, а који су јабана.  Вјера је ту нешто са свим друго.  Браћа по језику, браћа су и онда кад један иде у цркву, други у мису, а трећи у џамију.  И тако су сви Бошњаци — и Хришћани, и Кршћани, и Мусломани — браћа, јер сви говоре један исти језик, а Туркуше и Бошњаци нијесу браћа, него су само једновјерци.  — Аџаип! викну Есад - Бег:  — Зар ти! весео био, ак-мусломан, примаш одмах све што чујеш да булазни какав влашки даскало?  — Не, ефендија! одговори Омер: — нијесам ја таке бесједе слушао само од тога даскала: и моја мајка говорила ми је врло често, да са свима босанским вјерама лијепо живим; а реда је, бива, своју мајку слушати!  То и наш коран заповиједа!  Есад - Бег бијаше прилично напит кад је Омер понео говорити па, слушајући шта збори младић Мусломан, као да се са свим истријезни.  Он поглади своју кратку браду и, као у неком великом јаду, викну:  — Вај! вај! вај!  Наш се цар само узалуд мучи!  Босна ће, а прије а послије, с оваким синовима бити оно што сама хоће! ...  Једнога дана, враћајући се из лова кући, Омер срете, у Муфтиној улици, гомилу српске дјеце која бјежи пред гомилом Турића што трче за српчићима, потежући се за њима камењем и дрвећем.  — Шта је то? упита Омер хромога Хасу Хаџи- Риџалова који, као хромац, трчаше назорице за другима.  — Они поганац, Радојица Маркићев, нагрдио нашу вјеру!  — Како је нагрди, болан?  — Ето како: он, каурин, назвао мераба Ибру Мехмед -Агиному!  — А зар је мераба какав руг нашој вјери?  — Руг је велики, кад ту ријеч рече Влах Турчину.  — Прођите се ви залуднице!  А куда трчите сада?  — Гонимо их доље к Дрини; и, ако не умакну, стјераћемо их у воду све до једнога!  Чувши то, Омер окрете коња, стиже Туриће, привика на њих, и врати их на траг.  Српска дјеца, међу тијем, измакоше и посакриваше се.  Може бити да несташна дјеца не би Омера ни послушала, али он бијаше на коњу, и с керовима, који су их за час могли све исцијепати.  Турићи, преко своје воље враћени, гунђаху против Омера, што брани „Влахе " (Србе), као да су његова вјера?!  А Омер опет у себи мишљаше:  — Чудних слијепаца!  Љуте се и бију за ријеч, која ваља да мири и блажи људе! ...  До куће Хамза - Бегове прва је кућа богатога и чувенога трговца Павла Тешњака.  Овај Павле родом је из Тешња.  У младости својој много је путовао по Јевропској и Азиској Турској.  Чак је био и у мисирској војсци, под некаким јунаком пашом.  Послије се одао на трговину, и зарадио је лијепих пара.  Био се вратио у Тешањ, али се ондје није задржао, већ се из Тешња пресели у Зворник, да је ближе к Србији, куд, најпослије, и мисли пријећи.  Тешњак је човјек већ стар, крезав, висок, сув, али још крепак, и свакад носи пиштољ сребрњак за појасом.  Кад га, од Турака, не смије држати напријед, онда га поздраво држи за леђима, под ћурчетом.  У Павла Тешњака, који се подоцкан и оженио, има само једна шћи, по имену Пава.  Цури је управо 17 година.  Љепоте Павине ја не умијем описати.  Могу казати: каке су јој очи, каке обрве, чело, образи, нос, уста, зуби, брада, и бијело грло, а особито медено грьоце; али све то не би могло показати цијеле љепоте ове необичне дјевојке.  Ако сте кад, на каку велику сабору, гледали више лијепих дјевојака, и за сваку, на по се, нашли сте да је баш лијепа; па би, послије свих тих љепотица, дошла Пава: ви бисте је погледали и — занијемили бисте од чуда; заборавили бисте све оне љепотице пред њом, и само бисте се дивили неисказаној мјери њене лепоте.  Ето така вам је Тешњакова шћи!  Омер и Пава, блиски сусједи, расли су једно на друго гледајући.  Јер, макар да се српске дјевојке у Босни чувају готово као и турске, ово двоје младих виђали су се често још од дјетињства.  А што год су се чешће виђали: све више су жељели да се виде!  Једнога тихога вечера, кад блиједи мјесец бијаше обасјао и Зворник и Сакар, из Тешњакове градине струјаше оваква пјесмица:  На тај глас, из Хамза - Бегове баште одазва се овај одјек:  Већ није било ни најмање двоумице:  Омер је био замиловао Паву; Пава је боловала за Омером.  То су најприје осјетиле дјевојке и момци, врста Омерова и Павина; послије то дође до ушију Мелећи, Омеровој мајци, и Деспини — мајци Павиној.  Најпослије то поста јавна тајна и за оштрога Тешњака и за суморнога Хамза - Бега.  Павле Тешњак један је од оних богатих људи који су, по нарави, врло плахи, али нестални у својим расположењима.  Оваке људе околина њихова, имајући интереса не вријеђати их, изучи добро па, послије, управља њима по својој вољи.  Она се свакад, без и једне ријечи отпора, тренутно покорава свакој заповијести овако плаха господара а, доцније, кад се он стиша, чини што је њојзи воља!  Људи оваки, као Тешњак, не сретајући никака отпора у тренутак своје срдње, мисле да се њихова воља врши и ондје гдје не допиру очи њихове.  У таком вјеровању., и Тешњак држи да његова шћи не смије ни погледати у некрштена Омера, кад зна да би отац њен прије главу дао, него ли би пристао да буде таст Турчину!  За то, чувши од своје жене Деспине, да су се завољели Пава и Омер, само рече:  — Гле!  Гле!  А ко то каже?  Зар они не знају да је Тешњак жив?  Море!  Још пали мој сребрњак! ...  Рекавши то, Тешњак је мислио да је саму ствар пресјекао, и разбио са свим! ...  Хамза - Бег пак, на да и сам није био рад томе миловању, ипак је мислио другојаче.  Кад му Мелећа каза да је Омер од збиље завољео Паву, он јој одговори:  — У младића је крв врела; њему је свака цура лијепа; чак му је лијепа и она од које ће се доцније ратосиљати!  Омер је завољео Паву што је прво њу видио, и што је виђа често.  Доведи му другу — замиловаће и другу.  Него ти гледај да ми Омера оженимо Бећир -Агином шћерком Ђулијом.  Њих двоје су, чини ми се, једно према другому!  Сад је требало наћи прилику да се виде и састану Омер и Ђулија, а то бијаше врло тешко, нарочито послије случаја који ћу сад испричати.  Ђулији је доходио на ашиковање, и мамио ја за себе, Мустафа Шабан - Агић, млад, лијеп и богат трговац, који је већ имао једну жену.  У Босни момци ашикују с дјевојкама готово усред по дне.  Ашик, на прилику, дође пред кућу, лупне звекиром у врата; дјевојка, чувши то, приђе к прозору: ту се виде, стоје, и разговарају се.  То ником није зазорно; то је онако исто као што се у Хришћана, на игранкама, разговарају момци и дјевојке, шетајући под руку једно с другим.  Мустафа је тако доходио Ђулији много пута, и свакад је је мамио да пође за њега.  Једном, кад јој понови ту жељу, одговориће му она:  — Море, што ћу ти ја?  Ти једну жену већ имаш?  — Дјевојко, вило бијела! рећи ће он: — не збори тако!  А гдје си ти, душо драга, видјела сокола да једним крилом лети?  Баш на те ријечи, рупи Бећир-Ага, и страшно плану, што се толико слади многоженство којега нејма много у Босни.  Од тога доба, своју је шћер тако затворио да није видјела, што оно ријеч, сунца ни мјесеца.  Ето с тога Омеру је било тешко видјети Ђулију.  Али се нађоше вјерни људи који њега, у пркос свим бравама, резама и катанцима, уведоше у харем, ни кроз врата, нити кроз прозоре, већ кроз ону вртијељку кроз коју се пушта јело из кујне у харем.  И тако Омер видје Ђулију, разговора се с њоме, прошали се мало, па излазећи од ње — рече сам себи:  — Добра цура!  Нека јој Алах сваку срећу даде; али није моја прилика! ...  С овога састанка, који га је могао и главе стати, Омер се вратио кући доцкан у вече.  Одмах је легао у постељу намјеран да сјутра каже мајци, да се прође даљега разговора о дјевојци коју он не ће никад узети.  Кад би други дан, њега рано пробуди отац, и рече му врло озбиљно:  — Омере! доље су коњи осједлани; момци су готови; само чекају тебе.  Опреми се, јаши и, без обзира, измичи у село Н. Тамо надгледај радине, и увијек уза се води од момака или Спасоја Зекавицу, или Ахмета Пржуља.  Овамо не долази, докле ти не поручим!  — За Бога, шта је то тако изненада?  — Ништа!  Твоја дјетињаста игра с кућом Бећир -Агином док се обазна, а обазнаће се можда још данас, дићи ће на те сав Зворник.  За то је боље да се раније уклониш одавдје.  Нити је Омер имао навике поговарати, нити Хамза воље трпјети поговора.  Те тако, у један мах, неста у Зворнику Омера, као да пропаде у земљу.  А ваља казати право, не само Бећир - Ага који је, као што видјесмо, имао рашта срдити се на Омера, него и многи други Зворничани Турци гледаху попријеко овога младића Мусломанина који се толико много дружи с Хришћанима.  Али, у овај мах, сви они имађаху много пречег посла.  Гроф Самарија, са својом дивизијом, идући на Зворник, већ се бијаше примакао к Тузли.  Турци Бошњаци, не хотећи кукавички уступити Босне, коју су толико пута и од самих султана сабљом бранили, спремаху се на крвав отпор аустријској окупацији.  С тога се није имало кад мислити о несташној игри Омеровој, те би Омер могао и у Зворнику остати на миру; али Хамза - Бег, као смотрен отац, који има јединца сина, желио је да га што прије уклони с очију увријеђених и срдитих Турака.  Код Доње Тузле би крвав бој.  Турци Бошњаци, у три маха, јуначки сузбише Ђенерала Самарија. Муфтија, устаначки вођ, бијаше у тој битци прави витез. Пролетајући кроз редове бораца, Муфтија сокољаше своје земљаке ријечма:  — Ха, Турци!  Ха, браћо моја!  Покажите се данас!  Овај дан чекали смо ми одавно!  Данас су на рају врата широм отворена.  Гинимо овдје јуначки, да у рају живимо светитељски; промучимо се за један дан, да благујемо до вијека!  И одиста честити синови поносне Босне бише се као прави јунаци, али бројна сила надвали, и — ћесаровци освојише све, па и Зворник.  Послије тога, Омер се врати к родитељима, и затјече их у новој муци и невољи.  Старац Хамза-Бег није вјеровао да султан може овако пустити поносну Босну и кршну Херцеговину; није вјеровао ни да ће се Швабо скрасити у овим земљама, па сада, кад видје што се зби, идаше сиромах, као риба отрована.  Сада од све збиље помињаше да се сели из Босне! ...  Мелећа пак, и онако одавно слаба, чујући да Хамза намјерава ићи из Босне, и оставити гробове својих; предака, а особито гробове толике дјеце своје, сиротица, што оно веле, премрије жива.  Не прође много, а она паде у праву болест.  И тако је венула и губила се сваки дан; тако је копнила као снијег на југовини.  По свем се опажало да јој нејма дуга вијека.  Баш пред саму смрт, Мелећа зовну Омера, посади га на постељу, крај себе, и хтеде му нешто рећи, па се загуши плачем и сузама.  — Омере, очи моје! рече она опоравивши се:  —Дође вријеме да се растајемо.  Ја умирем а ти остајеш.  Не жали мене, чедо моје; ја за самрт и јесам; него мислио себи што остајеш.  У Зворнику, у свој Босни, ето се све тумбе окренуло!  Сам Бог зна што ће бити најпослије!..  Заста.  Дуго диха, прибирајући снагу, па ће опет почети:  — Пре него што умрем, остављам ти пошљедњу препоруку, пошљедњу молбу ...  Слушао си да је мени, до тебе, осморо дјеце умрло.  Алах ми поклони јединога тебе, да заклопиш очи моје.  Не знам чим сам заслужила ту милост, али сам се за њу молила и хоџи, и попу, и фратру.  Они су ми своје молитве дали; ево их у овој хамајлији!  Чија ми је молитва помогла, ја не знам: али знам да сам се сваком од те тројице свјештеника обраћала свијем срцем својим.  Право је, чедо моје, и ти то да знаш! ...  Сад се упе, те слабачком руком скиде с врата златну хамајлију, и дајући је Омеру, рече:  — У тој су хамајлији записи и молитве што су ми дали: хоџа, поп, и фратар.  Ја сам увијек држала да су ми тебе те молитве очувале.  Према томе смо ја и бабо ти тебе и упућивали и учили, да гледаш с поштовањем на све три вјере у Босни.  Ја бих жељела да ти, и од сада, тијех вјера и њихових свјештеника никад не вријеђаш!  Закуни ми се, срце моје! ...  — Кунем ти се, нено, љубављу твојом, рече Омер плачан, љубећи је у руку, и примајући хамајлију!  — Нека те Алах чува, радости моја! прошапта Мелећа.. и ... издахну!..  Хамза - Бег оста без своје добре Мелеће са сином Омером.  За Мелећом, с којом је провео свој вијек, старац је жалио јако; некад би, сам у соби, видјевши какав њен хаљетак, или ма што њезино, бризнуо плакати као мало дијете.  Поред те туге, Хамзу је гризла и несрећа која снађе цијелу Босну.  Сад је све озбиљније мислио да се сели из Босне.  Очекивао је само, да му се малко стиша жалост за Мелећом, и да своје имање понајлак уреди.  Једном, прије по дне, пошто је провео неколико несаних ноћи, сјеђаше Хамза и на својој ћошци и пушаше.  Бијаше јако замишљен, а у лицу блијед, готово модар.  Призвавши к себи Омера, рече му да сједне:  — Омере, дијете! поче Хамза, а језик му се једва креташе у вилицама: толико бијаше човјек изнемогао:  — Омере, дијете!  Алах се расрдио на Босну и на Бошњаке...  Диље ја у Босни не могу остати, ни гледати очима ово чудо (окупацију).  Идем у Стамбол, а оданле ћу, иншалах, на ћабу.  Пођи са мном и ти, сине мој!  Почувај ме у путу: поразговарај ме у туђини, докле узаживим; а кад умрем, заклопи ми очи: укопај ме међу правовјернима, па онда чини од себе што знаш!  Ти се мореш и у Босну вратити; твоје је друго, а моје је друго...  Ту заћута за неколико минута, па ће наставити нижим гласом:  — Омере, сине!  Наши су стари, бирземаниле, били крштени: у нашој кули, на тавану, биће зар и данас који лонац у ком су они варили свињетину, тек ја крста на се никада нијесам турио ...  Али, синко, што је бивало некад прије нас, зашто не би могло бити опет, послије нас? ...  Па — свака вјера учи људе на добро; зле вјере ја не познајем; него познајем у свакој вјери злих људи! ...  Ето, у Босни и у Херцеговини, право говорећ ’, и Хришћани, и Кршћани, и ми Мусломани — народ смо са свим један ...  Рекавши то, старац се појми руком да принесе к устима чибук, да одбије који дим, али му рука на један мах висну, чибук паде на ћилим, и Хамза се извали на јастук којим се бијаше подбочио.  Докле Омер стиже да га прихвати, да га подигне — Хамза бијаше већ мртав: умрије, управо, и не зијенувши!...  Оста Омер сам самцит у богату двору Видајићеву, на великом имању Хамза -Беговом: свега имаше, свега изобилно; само нејма радости, нејма весеља — нејма среће.  Куд се год окрене, свуд је пуно, само његово срце увијек празно.  Његова добра нена: његов анђео чувар, умрла је послије неколико дана правога боловања: а отац му, неподворен, непонуђен, оде, на његове очи; отрже му се из наручја, као да га стријела устријели!  Одоше му, дакте, и отац и мајка оставивши њега сама међу несвојтљивим рођацима, међу срдитим сусједима, међу немоћним пријатељима, под неком новом врло ревњивом влашћу, под туђинском силом!  И преко свих тих јада, судбина Омеру спремаше један нови, тешки удар!  Једнога вечера, у први сутон, послије дугог тумарања, колико да разбије сјету, Омер се враћаше кући.  Дошавши до Тешњакових авлиских врата, опази неку журбу у авлији: момци нешто везиваху, спремаху, као да хоће да товаре.  Омеру срде закуца брже.  — Шта је ово сад? упита он сам себе.  У тај мах Тешњаков момак Петроније изиде на улицу.  — Шта ви то радите? упита га Омер.  — Спремамо да товаримо, одговори Петроније, и упињаше се да некога сагледа кроз сутон дубоко у улици.  — Ако Бог да? упита Омер даље.  — Газда - Пајо се сели...  Још мало па ће овдје остати сама сиротиња, рече Петроније и не гледећи у Омера ...  — А куд мисли Газда-Пајо?  — Одавдје ће у Лозницу; из Лознице у Шабац, а из Шапца у Биоград, куд тегле сви богати људи.  Омер хтеде питати још нешто, али му, лијепо, ријеч заста у грлу: укочи се, и стајаше као какав безјак.  У тај пар наиђе Павина тетка Смиљана, која је знала како се гледају Омер и Пава па, прилазећи, кроз мали осмијех, рече:  — Немој се, ти коно, сада убити од плача?  — Зашто Смиљо, упита Омер неким молбаним гласом?  — Та, знаш, зет Пајо се сели у Биоград, па ће теби, бој се, бити жао комшилука!  Рекавши то, Смиљана кресну лијевом трепушом, али Омер то не видје једно што је већ био мрак, а друго што бијаше јако узбуђен.  — Кад полази Газда-Пајо?  — Ако хоће Бог, сјутра!  Ноћ јо тамна; мјесечине нејма; само ријетке звијезде бацају слабачку свјетлост на Зворник и на његову околину.  Дрина, прељевајући се преко својих каменитих прагова, јечи да се брда разлежу.  Омер, у тузи својој, сишао низ градину води на обалу; наслонио сјетну главу своју на своје дланове; лактове побоо у кољена, и дао се у тужне, тужне мисли.  Не гледа он звјезданога неба; не осјећа ноћне тајнене тишине; не чује јека дринских вода, које се цијепају преко прагова, као да се каке хале боре; него ....  — Не мисли ништа, него да скачемо обоје у Дрину, рече неко иза његових леђа, и нечија рука спусти му се лагано на раме!  Омер се трже, погледа, а пред њим, о велики Боже, стоји Пава, и лије сузе низа своје бијело лице.  — Омере, соколе сиви! настави она: — искрала сам се од свачијих очију, да те још једном видим прије поласка.  Нама не дају узети се: ти си Мухамедовац а ја Хришћанка!  Ко мари за наша срца?  Мој отац се сели одавдје највише за то да се прекине наше вољење.  Али сам се ја заклела тешком клетвом, својим очним видом, да се не удам, докле год не дознам да си се ти оженио! ...  — Оженио? упита Омер заталасаним гласом:  — Прије би ова Дрина потекла на више; прије би ова зова заборавила листати, и ова ружица цвасти: него што он Омер заборавио Паву ....  Та ти си душа моја; ти си сунце моје, рај мој!  Све, све што ми је досада могло бити радост, знаш да сам изгубио: једина ти бијаше ми остала ...  Сад и ти одлазиш! ...  Али ... али ... мањ да жив не будем, тако те не ћу наћи, гдје било да било!...  — Омере?  — Да!  Наћи ћу те!  То знај, и Омеровој ријечи вјеруј!  Загрлише се, заплакаше се, ижљубише се и, ух — расташе се! ....  Тешко је описати како је било Омеру у Зворнику, пошто и Пава оде.  Мјесто у ком га је први пут огријало јарко сунце: у ком се је заиграо прве дјетиње игре; у ком је први пут појездио на коњу витезу; гдје је први пут припасао сабљу — јуначку прилику; гдје је први пут окусио драж женскога лица и силу дјевојачких очију: то мјесто сада му се је претворило у тамницу, готово у пакао.  Што је год за њега некад било радост, сада му је изазивало сузе на очи!  Дуго је ходао, као да је и глух и нијем, не находећи нигдје мира нити станка.  Ишао је замишљен, сједио је брижан и зловољан, не говорећи готово ником ни ријечи.  Тако мисаон и брижан, сјеђаше Омер, једнога дана, у својој соби оружници.  Даде му се нешто погледати на оружје, које виси још онако како га је Пржуљ очистио и повјешао.  Очи му се уставише на малим пушкама које је носио као дијете; сјети се оне своје радости када је њих задијевао за листове па, не мислећи много, диже се, скиде с клина једну, разгледа је, окрете к отворену прозору и, као од шале, напери на једнога голуба у јату, које се сунчало на великом дуду пред кућом.  Пушка груну, голубови прнуше, перје се разлети по ваздуху, а мртав голубак спадаше с гране на грану доље к земљи.  Тек тада Омер видје да је, онако замишљен, и запео и окинуо обарач у пуној пушци! ...  Не прође много, а жандар те к њему:  — Ко је пуцао овдје у сред вароши?  — Ја, нехотице, изметнух малу пушку, одговори Омер.  — Хајде са мном у Уред?  — Сад ћу доћи!  — Не ћеш?  Не слушаш?  Противиш се?  — Није, него ми је кућа сама: морам позаклапати одаје, па ћу доћи одмах.  Оде.  Мало час, ево их петорице.  — Напријед! викну каплар: — пред нама да идеш у Уред, г. предстојнику!  — Ићи ћу, људи Божји, само док затворим све одаје ...  Дошавши у Уред, жандари уведоше Омера у собу чекаоницу, докле г. предстојник могне да га прими.  У чекаоници бијаше и један Зворничанин Турчин, који је добро живио с господом официрима.  Он се наже Омеру на ухо, и шану му:  — Спрема ти се неки белај: бој се, иструнућеш у казаматима; него се одмах понуди да будеш војник.  Њима сад врло годи да се који Турчин оџаковић, драге воље, пише у војнике! ...  У том Омера зовнуше г. предстојнику, који га, прво, испита за недолазак на, позив па, послије, што је пуцао у вароши?  На завршетку, као форме ради, рече:  — Имаш ли још што да кажеш?  — Имам, одговори Омер, а глас му дркташе у грлу.  — Кажи што имаш!  — Желим се уписати цару у војнике! рече Омер.  — Збориш ли од збиље?  — Са свим од збиље!  — Das ist gut! (то је добро) рече задовољно г. предстојник: — онда ћу те послати г. мајору!  С писмом г. предстојника, и с једним жандаром, прича Омер - Челебија, кога ћемо одсада дуго слушати: — одох г. мајору који, прочитавши писмо, промјери ме од главе до пете, и узе ме и сам питати: ко сам, одакле сам, од којих сам људи, са шта хоћу у војнике и, кад му на сва питања дадох одговоре, рече:  — Дођи у понедјељник, у 9 сахата, прије по дне; а дотле уреди своје послове, ако каких имаш.  Изишавши од мајора, правце одох к Муј - Аги Приједорцу, добру досту мога раметли оца, и рекох му:  — Амиџа!  Ја даље не могу остати у Зворнику; од велике жалости, и од неких других јада, све ми је црно пред очима.  Узми, молим ти се, и моје имаће у своје руке; за свој труд тражи колико хоћеш, а што преко тога претече, слаћеш мени.  — А куд Бог да, ти Омере, упита Муј - Ага?  — Хоћу (немој ми се ни чудити ни ругати) од своје; драге воље да се пишем у војнике, и молићу: да ме пошљу куд даље од Зворника, не бих ли поборавио своју велику тугу.  И ако одиста одем куд даље, а новаца ми затреба, телеграфисаћу ти овако:  „Амиџа!  Шаљи пара!  Хасан“.  Буде ли ми велика невоља за паре, телеграфисаћу овако:  „Марве лијепе доста; пара!  Хасан.  Кад би ти дошла овака депеша, и продај што од мога имаћа, па ми новаца нађи и пошљи!  — Пеки, Омере; примићу се, ма да сам и за своје отежао!  — Ејвала ти Амиџа, као оцу својему!  Предавши имање у руке тако поштену човјеку, прича Омер даље: — јавих се, у понедјељник, г. мајору.  Г. мајор се нешто чуђаше: што је мени да се пишем у војнике, па, најпослије, упита:  — Пристајеш ли, да те ставим у ону врсту војске, у којој ја држим да ћеш бити од највеће користи?  — Како год нареди ваше господство, мени ће бити право, рекох ја; пошто сам већ смислио да тим путем идем к својој жељи.  — Онда си од овога часа војник, заврши мајор и, са својим ордонанцем, упути ме у жандарску касарну.  Тада је већ био угушен отпор Бошњака Турака против окупације, и власт аустриска, да би Босну држала тврђе, одузимаше оружје од Бошњака.  Мене уврстише у једну жандарску чету, која је била одређена да узме оружје од неколиких чувенијих босанских племића.  У овој служби видио сам: колико страховита, колико опасна може да буде збирна људска рука, кад је никаква узда не устеже!  Та сила, уређена да држи ред, и да казни нереднике, ако сама нема запта, ако нема стеге, може да се изметне баш у оно против чега је саздана.  И тада тешко побеђенику!  Тешко сваком слабијем!  Не могу ја овдје помињати ситнијих беспутности које су весели Бошњаци трпили од нас који смо уводили ред међу њих; нити ћу набрајати колико је пљеснуло шамара, колико је бубнуло буботака, звизнуло камџија, или фиснуло сабљених тилућа; не ћу ређати насртања на женски рз, на светињу вјере, на богомоље и гробља: све то ваља ставити под онај једини узвик: Тешко земљи куда војска прође! Али два (случаја морам испричати.  Њих два доста су да се види каквим се је путем и начинима уводила и утврђивала нова власт у Босни и Херцеговини!  Бејаше дошао ред да се узме оружје од Мурат - Бега Соколовића.  Бег Соколовић на гласу је и по старини своје лозе, и по величини својега богаства, и по мноштву својих слуга и својих људи.  За то наш мајор одреди Лаћмана Шецка, с читавом четом војника, на бегову кућу.  К беговој кући приступисмо рано из јутра.  Вођ наш, Хришћанин, који нам је казивао пут, рече:  — Уђите најприје у ахар, па ћете послије бегу у кућу!  — Какав ахар? продера се лаћман: — не идем ја тимарит ’ бегових коња: мени треба бегово оружје!  — Вољан ми буди на бесједи, лијепи господине, смјерно вели вођ:  — Није то бегова коњушница, него ачик-ахар, или ти отворени конак, двор за госте, за путнике и намјернике!  У том говору, већ избисмо пред високу, лијепу, и пространу кућу, пред којом се вала око двије стотине коња, готових за полазак, а коњици се сачекавају, да сви у један мах појашу.  — Каква је оно војска? цикну лаћман: — да није ту какве пријеваре?  — Нејма пријеваре, лијепи господине, опет вели вођ: — оно су сватови Бега Серезлића; пали су на конак на ахар Бега Соколовића: сад се спремају да иду.  И одиста појахаше, и одоше на нас и не погледавши! ...  Приступисмо к ахару.  Као што рекох, то је зграда велика, висока, подигнута од земље за два метра од прилике.  Није ограђена никаквом оградом.  С поља, уза стубе, пење се у велики и пространи хајат (тријем), који је отворен према завјетарју.  У тријему, на оба му краја, јазлуци су, застрти црном чохом и оивичени јастуцима који су ишарани бијелим шарама, а сваки има у средини Соломуново слово ✡.  Ту, на тијем јазлуцима, гости сједе, пуше, тефериче, једу и одмарају се.  По поду, у тријему, прострте су постећије за клањање, а у крају је авдесхана, гдје се Турци умивају пред клањање.  Из тријема иде се у разне собе, које су застрте и нагиздане што се љепше може.  Доље под тријемом, при земљи, собе су за оставе, за слуге, и одељења за амбаре.  За коње су одјелите зграде, које се зову подруми.  У овом ахару добива дворбу и угодбу сваки путник и сваки намјерник, ма од куд ишао, ма које вјере био, и ма колико хтио задржавати се.  Њему, његову коњу, и пратиоцу (ако га има), даје се, на вријеме, сваки оброк, као најмилијему госту.  И да дође пет до шест стотина путника у један мах, као што често бива толико сватова, сви ће бити примљени и угошћени!  Овај ахар босанских бегова за мене није био никаква новина: ја сам знао и те зграде и њихову намјену: али се моји другови, и г. лаћман, зачудише, кад то видјеше, и кад разабраше рашта је.  — Е, ово је право гостољубље рече, најпослије, и сам г. лаћман.  Из ахара пријеђосмо у праву бегову кућу.  И ово је велика зграда босанскога кроја, около ограђена тврдом оградом.  Кућа се ова дијели на двије поле, са двије авлије.  Једна је пола за мушкарце, а друга за женскиње.  Она се прва зове: селамлук, а ова друга — харемлук.  Около су амбари, кошеви, коњушнице, кошаре, кокошари, голубињаци, и друге стаје тако да сама ова бегова кућа, са својим зградама, кад се гледа из далека, стоји као каква варошица!  Ми уђосмо у селамлук.  Ту нас дочека сам бег.  Наш лаћман му каза за што смо дошли.  Зелен у лицу, као гуштер, бег је давао све што је имао од оружја.  Пружајући пошљедњу пушку, дубоко уздахну, и рече:  — Ма!  Носите и ово!  Кад се Бошњаци, луде главе, не умједоше, за времена, сложити с рајом и с Милошевићем, сада нека бабе преслицама бране пилиће: босански бези нејмају чиме убити ни бијесна кучка! ...  — Милошевић је, беже, турски противник, рећи ће наш лаћман, осмјешкујући се: — за вас је боље да се држите нашега цара!  — Јутрос вељу и ја, да је боље, прихвати бег: — али, господине, да памет бијаше до суда, као од суда, овога чуда Босна, бели, не би дочекала! ...  Тек .... што би — би!  Слушао сам, да се је тај бег, послије тога, одселио из Босне.  Двор му је опустио, а његов гостољубиви ахар зарастао је у коров! ...  Иза тога, отишли смо у двор бегу П .... ћу.  То бијаше човјек у годинама, а причало се, да се је скоро оженио, и да му је жена врло млада и необично лијепа.  Моји другови шаптали су међу собом, да се наш лаћман зарекао видјети и .... помиловати то бегово злато.  Нас бег дочека на вратима своје авлије, и понуди унутра!  — Твоју кућу, беже рече лаћман: — морамо претрести!  — Не браним, одговори бег, а доња му усница играше од велике љутине.  Ми му одиста претресосмо све: не остависмо, што ’ но рекну, ни миша у дувару, и не нађосмо нигдје ништа сумњиво.  Пред једна врата стаде домаћин и, ухвативши се за своју просједу браду, са свим покорно, рече:  — У ову одају немојте улазити: овдје је харем.  Турске ми вјере, овдје нејма ни бритвице а то ли оружја!  Лаћман само викну:  — Форверц (напријед)!  Војници наступише; Турчина ухватише и склонише; врата иставише, и јурнуше унутра.  Жене, видећи њих, заврискаше и разбјегоше се у углове, поклопивши се својим фереџама.  Војници претресоше све, све!  Ух, гроза ме је и причати шта су радили!  Лаћман узе завиривати у чељад, и зачикавати их да говоре с њиме.  Све се окреташе од њега.  Ту одиста није било ни бритвице ....  Не могући тако газити светињу домаћега прага, ја и не уђох међу чељад, која бјежи од нас.  Лаћман ме за то прекори.  Ја се узех правдати.  — Не био бити војник! цикну он: — у војсци ваља муж а не баба! ...  — Молим покорно, господине лаћмане, рекох ја: — нијесам баба; не бојим се смрти; али се бојим срама!  — Двадесет и четири сахата у затвор, што се усуђујеш говорити гдје ваља слушати! рече он, и окрете се од мене ....  Затвор издржах без ријечи.  Послије неколико дана, дође од командата наредба у којој се наш лаћман хвали „за вруће вршење службе“ баш у овом случају, а мене, „за млакост у служби“, шаљу у Мостар! ...  Није ми било криво: и вољео сам удаљити се од Зворника: али се нијесам могао домислити: како се може хвалити лаћман који онако, без икакве невоље, кињи и озлојеђава људе?..  У Мостару сам провео неколика мјесеца, па ме уврстише у чету што чува херцеговачку границу да одонуд, из Црне Горе, не би ускочио који ускок.  У чети бијаше највише Срба и Хрвата, па Чеха, Нијемаца, и Маџара; али су и ови сви говорили српски.  Вриједно је да кажем по коју ријеч и о некима од ових мојих нових старјешина и другова.  Најприје ћу поменути овдашњег лаћмана Фрића.  Да ли му је то име, или презиме — не знам; тек су га сви звали само Фрићо.  Тај човјек бијаше скапао да се удвори, да се умили капетану, или мајору, и сваком старијем.  Кад гдје нађе какво огледало, стаће пред њега, и сагибаће се неколико пута, само да се научи како ће се љепше поклонити изишавши пред старијега!  Он хвали све што старији раде, хвали све што говоре, хвали им све што имају.  У нашега мајора има коњ кулаш: кљусе као и друга кљусад.  Фрићо у друштву вели:  — Кулаш нашега мајора љепши је од свакога бега у Херцеговини!  У капетана има једна бена, кученце које води свуд уза се.  Фрићо, у кавани, пред толико људи, увјерава да је капетанова бена паметнија од најбољега кмета босанскога!  Фрићо то говори да они чују, или бар да чују они који ће њима казати његове ријечи.  Фрићо се тресе кад врши службу: мислиш искида се да се све уради како треба: а, ако добро загледаш, опазићеш да он то чини само да се покаже, а не да се посао добро испослује.  У истини.  Фрићо је најсаможивљи човјек у нашој дружини, и ако се свакад показује да би главу дао за старјешину.  И господа се варају у Фрићу.  Мајор је једном казао:  — Фрићо је мој човјек: он би погинуо за ме!  Не лези враже, дође једном обрштар да види наш батаљон, па окриви мајора, и посла га у затвор.  Тада наш Фрићо осу грдити мајора.  Кад га један другар прекори за то, он се одсијече:  Хе мој драги!  Нијесам му ја крив што се учинио немогућан!?..  И наш Фрићо брзо напредује у служби, и сваки час тек видиш да је о прси објесио нов орден, или нову медаљу! ...  Послије Фрића поменућу фирера Симона.  Ни за овога не бих умио казати: која је вјера, а у војсци је одавно.  Службу у гарнизону, и службу у пољу, знао је као на руци својих пет прста.  Волео је попити гутљај добре шљивовице, него Бог зна што, па ипак има нешто што му је милије и од шљивовице.  Војници, као млади људи, понекад се малко развеселе.  Та јадно им весеље, него се малко размрдају; и тада, може бити, откопчају по које пуце на свом мундиру.  Ако, у такав тренутак, фирер Симон рупи међу њих, па се они не тргну, не уплаше од њега: он ће им наћи стотину којекаквих кривица: и тешко ће им се проћи без каштиге, или без оштра пријекора.  У другом случају, нека се они распашу: нека говоре и какве крупне ријечи, па кад он, из ненада, међ ’ њих рупи, нека скоче као опарени: нек ’ се укоче престрављени, као кад би међ ’ њих дошао пуковник или ђенерал, фирер Симон само ће се осмијехнути и рећи:  --- Јунаци, памет у главу!  Не треба свашто брбљати на сваком мјесту!  То ће бити сав пријекор.  Сад да поменем једнога другара, који се одликовао не само у нашем воду, него у цијелу батаљону.  Име му је Иван а презиме Шилер!  За ово своје презиме Иван прича ово:  — Један мој дјед или прадјед, не знам управо, давно је било, попио, за једно вече, аков вина које се зове шилер, па му је, од тога доба, остало презиме Шилер!  Наши официри, Нијемци или обикли на све њемачко, милују то презиме, јер, веле они: — лијепо звони под њемачки!  Иван је кратковид.  За то увијек носи наочаре; и, куд год иде, вуче неке књижурине и карте (мапе); он без карте никад не руча; једући, готово више гледа у карту, него у ћасу из које куса.  За себе Иван прича ово:  — Ја, сам Хрват и, по политичким мислима својим, припадам странци права.  За мене је Давид Старчевић посланик Божји.  На Србе сам мрзио као и на Турке и на Маџаре.  Из пошљедње године права узеше ме у војнике, и упутише у Босну.  — Ха! помислих ја у себи: -— и ако ћу носити пушку на рамену, бар ћу се, својим очима, увјерити да је Босна чиста хрватска земља!  Тако сам мислио док сам био у Хрватској: али, прешавши у Босну, брзо промијених мисли.  Бањој Луци, у Травнику, у Сарајеву, у Мостару, и свуда куд сам пролазио (а тумарао сам врло много), свуд сам сретао само људе који отворено веле да су Срби а нијесу Хрвати, ма да ни Хрвате не мрзе, већ, напротив, радују се сваком добру њиховому као год и својему.  Тада и ја почех мислити другојаче.  И сада, право да кажем, ја виђу да би ови Срби и Хрвати лијепо живјели, само кад би у њих свијест о народној једнини била шира од вјерске раздвојице.  Јер, одиста, њих не двоји никака унутрашња разлика: не цијепа их никакав њихов битни интерес, већ те њихове двије вјере!  А да су, богдице, они паметни, као што, по несрећи, нијесу, па да своје вјере, с поштовањем, смјесте сваку у свој олтар, а све олтаре да покрију широком свијешћу о народној својој једнини: наш би народ (и Срби и Хрвати) био миран, сложан, и напредан, те би нам опћа отаџбина била срећна као мало која ....  Једне ноћи, према лијепој мјесечини, нас неколико другова што смо патролирали дуж границе, сјеђасмо у засједи, у једном присоју, спроћу старога града Клобука.  Бијаше нам одзив — сабља; а лозинка — Салцбург.  Из почетка смо ћутали и ослушкивали, да ко не наиђе.  Доцније, видећи да нејма ни од куд никога, почесмо шаптати најпре тихо, на послије све јаче и јаче док се, најзад, не изметну међу нама са свим жив разговор.  Јер и фирер Симон не бијаше с нама.  — Ја не знам, рећи ће наш другар Раде: —докле ћемо се ми овако ломити по овим врлетима?  Колико год сам официра чуо да говоре о овом послу, сви веле да је „окупација " зло; а Швабо опет држи ове кршеве, и још зида куле и градиће по њима?  — Пијаница, рече Иван Шилер: — кад се дочепа пуна суда, не зна што му је доста, већ што више пије, све му је слађе пиће; власник не умије да се устави на граници своје власти; као што ни трговац не може да стане на правој мјери своје тековине!  И цареви су људи; и они, кад пођу да отимају земље и градове, не знају што је доста, докле год им се торба не провали.  — А ко у Босни, упаде у ријеч Раде: — да провали цару торбу?  Султан је немоћан; а Бошњаци и Херцеговци, поцијепани на своје три вјере, на три логора, мрзе се као злотвори!  — Хе, људи! кад Раде помену те вјере, рећи ће војник Лазо: —јесте права брука с тим вјерама у Босни и у Херцеговини!  Прије двије године дана ја сам вам, у вароши Б., видио што ми не ћете вјеровати ако кажем!  — Кажи, кажи! рече му Иван: — у овим земљама има много којечега што је тешко вјеровати, а ипак је цијела истина.  — Један Срб, продужава Лазо: —наљутио се на некога у својој вјери (на попа ли, на проту, или на владику, не умијем ви казати), па се, за инат, потурчио; и хајде што се потурчио, него још узео своју славу Светога Николу (икону) и, лијепо, продао на добош!  — Шта говориш, човјече?  — Цијела је истина!  — А купи ли је ко?  -- Купи је један Шокац.  И, одмах друге године, славио је као да му је остала од чукун-дједа!  — Е, па + слава још није пропала, кад јој има купаца, вели Иван Шилер: — дако невоља опамети и Бошњаке да виде: како крвну браћу никака вјера не море разбратити.  — Да Бог да, рече војник Вукац: — али ће још много воде протећи овом Требишњицом, док се они толико опамете.  Све су нације претекле Бошњаке у том., па и сами Арнаути.  Ево што сам ја у Травнику гледао својим рођеним очима:  С двојицом другова ходао сам улицом, а пред нама иђаху нека весела, несташна дјеца: ђаци ли су, шегрти ли су — не знам.  Тој дјеци у сусрет иђаше дјетић с ђугумима воде на обрамици.  Кад се водоноша испореди с оном дјецом, неко од њих викни:  — Фаљем Исус, Јосиме!  На ту ријеч сва друга дјеца ударише у смијех.  Водоноша пак, не одговарајући ником ништа, спусти ђугуме на калдрму, шчепа обрамицу за један крај, и кидиса на онога који му је рекао:  Фаљен Исус!  Друга дјеца нагрнуше на њега, и тако се, за час, начини на улици велика гужва!  Скочише неки људи те развадише дјецу и Јосима, али псовке њихове не могоше прекратити.  — Рашта се тако руже и бију? упита мој друг једнога Турчина Травничанина.  — Рекао Влах Шокцу: Фаљен Исус! одговори он:  — За то се бију.  — Зар за ту ријеч да се бију?  — Том ријечи поздрављају Шокци један другога; али ако им ту ријеч рече Влах, мисле да им се руга, па се љуте.  Мој другар, родом Маџар, чувши то, грохотом се насмија, и рече:  — Онда ћемо ми дуго остати у Босни, кад се Бошњаци овако лијепо слажу! ...  — Право ти је рекао, упаде у ријеч Раде:  — Хришћани и Мухамедовци у Босни, мрзе се као крвници; Православни и Католици гледе се попријеко и, чини ми се, да Католици, осим вјере, и не маре за народност своју.  Прави је ту ископ за све! ...  — Немојте, људи, бити таки злослути вели Иван:  — Није никако чудо што се мрзе Хришћани и Мухамедовци: цијеле вијекове они су се крвили међу собом, па је природно да не воли један другога; али, кад та борба престане, престаће, мало по мало, и мржња као пошљедица њезина.  Та Мухамедовци су и досад знали: да су с Хришћанима један народ, а одсада ће знати још боље.  Ено у првој поли XВИ вијека (1528) Потурчењак Бошњак Мустафа - Паша, рекао је Пољаку Јовану Ласком:  — Ми смо оба од једнога рода: ти си Лех, а ја сам Бошњак: није чудо што сваки воли свом народу него туђему.“  Послије тога, чувени Велики Везир Мехмед-Соколовић (1546 —1579), Србин родом, толико је марио за свој род, да је, лијепо, обновио пећску патријаршију која се била прекинула иза српскијех деспота.  И у новије вријеме, кад оно Хусејин - Капетан (1831) иђаше с Бошњацима на Косово, против Великог Везира Решид - Паше: онда су његови војници, приближујући се Косову, на глас пјевали:  — Зар све то не свједочи да Мусломани у Босни знају колико су своји с Хришћанима Бошњацима?  — Која је добит, Иване, што знају, рећи ће Вукац: — кад то дјелима не показују?  — Има их, да видиш, који и показују, наставља Иван:  — Ево да вам причам само један случај:  Враћали смо се ми из Вишеграда па, на пољу Семећу, учинисмо одморак.  С нама је путовао Турчин Хасан, који је знао врло лијепо гудити и пјевати уз гусле.  Сједећи и одмарајући се, замолисмо Хасана да нам коју пјесму отпјева или, као што се у шали рече, да нам кога посијече.  Хасан, послије малога устезања и изговарања да је промукао, удеси струне и викну пјевати баш пјесму о боју на.  И пјевао је редом све, као што пјевају и Срби.  Али дошавши до онога мјеста, како је Милош распорио Мурата, Хасан преста.  — Што не каза шта би даље? упитасмо га ми.  — Е, бива, рече он: — ми Турци даље не пјевамо: оно даље пјевају Срби.  — Још си нешто прескочио, рече му један из наше дружине:  — Нијеси казао: како је Вук Бранковић издао Србе на Косову?  — Бива, то ја не пјевам!  — А за што ти то не пјеваш?  — За то, бива, што сам и ја од Бранковића!  И пруживши прст на село Бранковиће које је близу Семећу, додаде: — оно су све потомци Бранковића Вука!  — Узалуд неки и неки појединци припознају да су са Србима једно, рече Вукац: —то је још далеко од опште свијести ....  — Е, Бога ми, браћо, рећи ће Иван мало живље: — ја се надам да ће се у Босни све три наше вјере измирити уступивши свака прво мјесто осјећању народне једнине; а ако се, по несрећи, не измире, биће ископ за све три.  У они дан, браћо моја, у који ријечи: Мераба, Помоз Бог и Фаљен Исус буду пријатељске ријечи за поздраве, а не буду увреда ни Турчину, ни Влаху, ни Шокцу, — Босна ће угледати зору своје слободе, своје среће.  А докле тај дан не дође, ова дивна, ова и досад измучена земља биће само туђа измећарка!  Биће ....  — Зар ви не знате дужност на стражи, проговори фирер Симон, ушавши са свим из ненада међу нас?  Ми пођипасмо као опарени, и укочисмо се престрављени.  Иван Шилер, навалице, тако жустро скочи, и тако се преплашено исправи, да му наочари спадоше, и некуд у траву одлетјеше.  Задовољан толиком поштом, Господин Фирер гледа по нама, а лице му се смијеши, па ће тек рећи:  — Вама, јуначе, чини ми се, побјегоше два цаклена ока?  Боље у потјеру за њима!  — Разумијем, Госпо ’ н Фирер! рече Шилер, прислонивши два прста уза слијепо око.  — Вољно! чу се глас задовољнога фирера.  За тим се сам саже, нађе наочаре, и пружи их Ивану.  Толику пажњу стекосмо ми само оним престрављеним устајањем пред њиме!  Од Ивана Шилера примио сам многи добар наук.  На прилику, ми путујемо, па дођемо у које село, и уставимо се да се одморимо, да ручамо, или да ноћимо, како је кад чему вријеме и прилика.  Иван одмах расклопи своју карту, и распита за сва околна мјеста.  Послије тога, у згодној прилици, узео бих ја њега питати: које је мјесто прво до нас, окренувши се на ону страну на којој је Србија; па иза тога мјеста, које је друго; па иза другога — треће; четврто, и тако редом, докле ми он не би одговорио:  — Е, даље онамо Србија је и, најпослије, Биоград (гдје је моја Пава).  Овако сам распитивао за мјеста на све четири стране свијета, да се не би ко осјетио да ја разбирам само за мјеста по пут Србије.  Моје старјешине, и моји другови узимали су то моје разбијање као свједочанство да ће од мене некад изићи велики војни човјек!  Неки су чак говорили:  — Бадава!  Одмах се види да је Турчин рођен за војника!  Шилер само вељаше:  — Омере, лијепа је ствар знање; ти добро радиш што се, у свакој прилици, учиш!  А нико од њих ни у сну није сањао, да ја оно највише чиним ради лијепе Паве! ...  И овдје, на црногорској граници, ја сам од Шилера сазнао да је онамо, преко Требишњице, најближе мјесто Манастир Косијерево, у ком се од скора, рече ми он, находи тијело Светога Арсенија, што је био српски владика послије Светога Саве ....  Ја сам одавно зачео мисао да, у згодној прилици, ускочим у Црну Гору: онамо да се прерушим па, околним путем, да пређем у Србију, у Биоград, и да запросим Паву у Тешњака.  Али, кад бих год мислима својима дошао дотле, свакад бих се сјетио да мене и Тешњака дијеле наше двије вјере и да, са провале међу нашим вјерама, не ћу смјети ни приступити Павиному оцу ....  Тада би ми дошла на памет мисао: да се покрстим, и тијем уништим разлику која ме одваја од Павина рода Па, чим бих се уставио на такој мисли, дигла би се у мојему срцу нека друга сила, која би ме узела пријекорно питати:  — Зар ти, сине гласовитих Видајића, да будеш Покрштењак?  Твоји су се стари прославили бранећи ислам, а ти хоћеш њима леђа да окренеш; хоћеш да устанеш и на самога Пророка?  Зар ти је дотежала сератлиска сабља?  Па, мјесто ње, тражиш чобанску батину? ...  Пошто би ова холуја у мојој души прошла, јавио би се рој других мисли:  — А шта ти, Омере, и знаш у својој вјери?  Каку разлику находиш ти између вјере своје и вјере Павине?  Није ли ти нена казала, да су тебе штитиле све три босанске вјере?  Није ли ти бабо рекао: да свака вјера учи људе добру? ...  Кад ме оваке мисли спопадну, онда сам болестан без болести: онда сам смијешан међу друговима: онда сам сплетен у сваком послу: од мене се, на прилику, иште пушка а ја пружам хљебац; или ми ишту перо, а ја дајем нож, и тако буди Бог с нама!  Био сам на стражи, на граници.  Жена једна, оданде из села коју ми војници сви добро познајемо, и у које смо толико пута посркали по карлицу млијека, дође и рече:  — Знаш да имам шћер онамо преко Требишњице, у Црној Гори: јавили су ми да је па умору.  Пусти ме да је видим: вратићу се ја вечерас, ја сутра на вече.  Ја очима манух да иде.  Жена оде.  Пред вече се врати, и каза да ју је шћи обрадовала унуком.  За то су је и звали.  Ја сам мислио да ту нејма никакве кривице; али наш лаћман Фрићо, сазнавши за тај случај, цикну:  — У хапс, па у гарнизон!  Одмах ме стави у затвор, а за даље нареди да ме спроведу у гарнизон ...  Није друге, дођох на ивицу.  Ваљаше ми се приклонити на једну, или на другу страну: да стојим гдје сам — па да трпим каштиге, и да сам све даље од Паве; или — да ускочим преко границе, па да раскинем и с кућом и с вјером својом? ...  Не бијаше времена за дуго премишљање! ...  Захваљујући дрску и вјерну пријатељу, ја се нађох, за висока сунца, ван својега затвора, оружан као да чувам стражу, а не као да бјежим!  Од стијене до стијене, поред шиљбока, спустих се Требишњици на обалу.  Вода бијаше уска а врло дубока.  То ме није могло уставити: ја сам препливавао Дрину код Зворника онамо и на траг без одмора; чега бих се, дакле, овдје плашио?  А нијесам ни имао кад тражити брода и пличине.  Намјестим, лијепо, своје оружје и одијело, да га могу пренијети, па напливам.  За неколико минута већ бијах на другој обали.  Вода се с мене циједи: на мени је велики терет: али морам измицати, бојећи се потјере.  Изишавши на први вис, окренух се к брду Злоглаву, на ком су се одмарали моји другови.  Жао ме бијаше многих њих, а највише Ивана Шилера, од којега сам научио много, врло много!  Теглио сам к Манастиру Косијереву, гдје су ми казали да сједи црногорски гранични старјешина, кому ваља да се јавим.  Кад се приближих к цркви на пушкомет мјеста, стражар викну:  — Стој!  Ко си?  — Ускок! одговорих ја.  Висок момак, у црногорском одијелу, с пушком у руци, изађе преда ме и рече:  — Срећа ти на пут, јуначе!  Добро дошао!  — Боље нашао!  А ко вам је старјешина.?  — Игуман Гервасије Коканић, рече он.  — Је ли ту?  — Ту је; он те баш и бијаше узео на нишан, мислећи да си нека увода.  — Води ме к њему!  Уђосмо у порту, гдје лежи многа грађа, јер се нешто оправља у манастиру.  Уз камените стубе изидох у оџаклију к игуману, и приђох му руци, као што видјех да чине други.  С игуманом сјеђаше и гранични официр Неро Лазарић и више Црногораца.  — Добро дошао, сине! рече игуман, кад му приђох к руци: — де сједи, огриј се; ти си, бој се, озебао?  Ја објесих пушку о клин, отпасах сабљу, скидох муницију, па се примакох к ватри да се огријем и осушим.  Око мене се скупи доста Црногораца, и почеше ме запиткивати:  Ко сам?  Одашта бјежим?  Куд мислим?  И много штошта друго.  На сва питања ја сам одговарао што краће, очекујући + згоду да игуману, насамо, кажем своју праву намјеру.  Ну он, као да навлаш оћуткиваше, а међу тијем заповједи те ми донијеше ракије и црну каву.  Ту смо дуго сједили и разговарали које о чем.  По наредби за све ускоке, моје оружје (пушку, сабљу, бајонет, метке, и пантруташ) узеше на признаницу па ће га смјестити у државну оружницу, а мени рекоше да сјутра већ морам поћ ’ куд у дубину Црне Горе: на граници не смијем остати.  Слушао сам и вршио ево што ми се рече, али никако нема прилике да останем сам с игуманом, те да му се кажем: ко сам, и шта желим.  Међу тим сунце зађе за гору, сутон паде на земљу.  У оџаклији, гдје ми сјеђасмо, о зиду виси сахат, и његова шеталица редовно чини: тик, так; тик, так; тик, так!  Игуман, погледавши сахату у казаљке, уста и пође па, окренувши се к мени, рече:  — Мени је, сине, вријеме на вечерњу; ако милујеш, пођи и ти са мном!  Он напријед; ја, готово нехотице, за њим, те у цркву.  Он ми рече те стадох према иконостасу, до десне пијевнице.  Игуман пак, ушавши у олтар, поче богомољу.  За десном пијевницом стојаху: калуђер Симеун, и три повелика ђака.  У цркви се већ бијаше смрачило.  Пред Христовим распећем, и пред двије иконе, с десне и с лијеве стране двери, пламуца по једно кандиоце, и на два светњака жмири по једна свјећица.  Из олтара изиђе игуман на лијева врата, и стаде пред двери.  У лијевој руци држаше расклопљену књигу, а у десној малу свјећицу, те њом свијетли себи да може читати.  Послије тајнога читања, и послије неких молитава које је читао Симеун на десној пијевници, игуман склопи књигу, утули свјећицу и, подигнувши очи к небу, викну:  — Да се миром Господу помолимо!  — Господе помилуј! одазваше се они иза пјевнице.  — За мир озго, спасење наших душа, Господу да се помолимо!  — Господе помилуј!  — За мир свему свијету, за срећу светих Божјих цркава, Господу да се помолимо!  — Господе помилуј!  — За благ, здрав ваздух, за обиље земаљских плодова, и за времена мирна Господу да се помолимо!  — Господе помилуј!  Игуман је викао и даље, и они иза пијевнице одговарали су даље; али ја даље нијесам памтио ништа!  У они час чињаше ми се да нијесам под ниским и мрачним сводовима малене црквице, већ да сам под величанственим, сјајним сводовима самотворога неба гдје — не смјерни игуман сиромашнога Косијерева већ — шестокрилати Серафим пред пријестолом Бога на висини говори ову дивну молитву:  „За мир свему свијету, Господу да се помолимо "! ...  Чудан призор, тако ми Бога!  Игуман који је мало прије, приморан рђавом уредбом људских посала, стојао с пушком на стражи, ево сада, из дубине душе, виче:  — За времена мирна, за мир свему свијету! ...  И, право рећи, вриједи молити се за мир!  Макар шта говорили пријатељи рата, само је мир редовно, правилно стање у ком се људи питоме и усавршавају.  Рат је оправдан само кад се води да се дође до мира!  Сврши се вечерња; ми се вратисмо из цркве у оџаклију, где већ буктијаше велика ватра.  Послије нас зовнуше у трпезарију на вечеру.  Не бијаше нас много:  Игуман, калуђер Симеун, гранични официр, и ја.  За вечером би доста разговора о различним стварима.  Гранични официр који је, како се види, од скора овдје у служби, упита:  — Гдје је био прије Св. Арсеније који сада почива у Косијереву?  — Још одавно почивао је он, рече игуман: — у једном манастиру у Колашину, близу црногорске границе.  Сусједни Црногорци, желећи имати светитеља у својој земљи, договоре се с калуђерима да Св. Арсенија, једнога дана, пренесу из Турске државе у своју.  За то дознаду Срби Колашинци, и не буде им право.  На уговорено вријеме дође двије стотине Црногораца и дигну свеца.  Срби Колашинци припуцају из пушака, те се заметне бој.  То чују Турци Колашинци, па и они скоче на оружје.  — Свецу је лијепо и у нас, говораху они: — што га силом отимате?  У том сукобу, докле су светитеља пренијели у црногорску земљу, пало је око 20 самих Турака Колашинаца!  Доцније, наставља игуман: — пренесен је светитељ овамо да је Херцеговини на догледу ....  Ова игуманова прича, и она његова слика — кад стојаше пред олтаром на молитви, разбише у мене и пошљедњу двоумицу, и са свим ме приклонише да се покрстим ....  Послије вечере, калуђер Симеун уста да се спрема сутра за пут у Никшић; официр оде да обиђе страже: остасмо сами игуман и ја.  Потресен до дна своје душе, прибрах сву своју снагу, и казах игуману да сам мусломан, и .... да желим покрстити се.  Такој новини као да се није надао мој домаћин.  Заћута дуго, и само је бројао своје бројанице.  — Је ли то тврда, промишљена твоја намјера, упита ме најпослије?  — Са свим тврда, одговорих ја.  — Да те на промјену вјере не гоне прилике у којима си?  — Не; одавно сам смишљао то да учиним.  Само бих молио да се тај обред сврши брзо и просто.  — Лијепо!  То се море учинити.  Сјутра рано мораш се мицати одавде.  За то ћу те крстити брзо, онако како се, у нашему закону, крштава на невољи!  — Би ли то могло бити сад одмах?  — Може; диг ’ се! рече игуман, пошто се и сам дигао, и пришао к икони, која виси у прочељу трпезарије.  Ја учиних што ми рече.  Он узе иза иконе киту босиљка, умочи је у чинију хладне воде, покропи ме три пута у накрст, говорећи ове ријечи:  — Крштава се слуга Божји, какво име хоћеш да ти дам?  — Досад сам био Омер, а одсад како ти милујеш.  — Онда, са срећом, буди Момир — у име Оца, Сина, и Светога Духа, Амин.  Пружи ми крст те цјеливах, па се онда он са мном пољуби у образ, ја пак њега у руку.  То све сврши се, тако брзо, да смо ми на ново били сјели, и узели по чашу вина, кад се врати к нама официр са стража.  Игуман тада уста, и рече:  — Ја, дјецо, идем да починем, а ваља ми за те, гледећи мени у очи, и исправу написати.  Лака ви ноћ!  — Лака ноћ! одговорисмо ми.  Послије тога, ја и официр пријеђосмо у оџаклију да спавамо.  Ватра је на огњишту горела и догорела па се, мало по мало, покрила дебелим пухором.  У оџаклији настао густи мрак.  Све се утишало.  Само један попак у дувару, близу огњишта, зриче своју обичну пјесмицу, и шеталица од сахата редовно чини: тик, так; тик, так; тик, так! а на моје очи никако сан не слази!  Мислио сам о својој младости: мислио сам о својој милој нени, и о раметли бабу своме; сјећао сам се њихових ријечи; мислио сам о овом што учиних, и, послије свега тога, питао сам се: да ли ћу кад наћи своју милу Паву?  Ох, опрости ми вјеро баба мога и слатке моје мајке!  Теби сам ја захвалан за сваки добар твој наук; а срећна да си ми, ти вјеро мојих прадједова и чукундједова!  Ви обје удружите што је у које божанско, а отурите што је у које слабачко, човјечанско, па помозите мени малену и слабу, да будем прамен неба у бусену земље, да братим разбраћену вас ради браћу, и .... да се што прије састанем са лијепом својом Павом! ...  Докле сам тако мислима прелијетао с предмета на предмет, санак се поче лагацко спуштати на моје трепавице ....  Још мало, још мало, па сам заспао као послије највећега умора! ...  Други дан, одморан, опорављен, пробудих се као двојаки ускок; бијах ускок међу Црногорцима који ме, као госта, примише под заштиту своје државе; бијах ускок међу Хришћанима који ме, као својега једновјерца, дочекаше у вјерску заједницу.  Игуман је, по синотњој својој ријечи, написао, и даде ми ово свједочанство:  „Показатељ овога свједочанства, Момир Видић, из Босне родом, дошао је у обитељ Косијерево, зажељео је и примио свето крштење, поклонио се Светому Арсенију, и одавле, у име Божје, иде даље.  Срећа му на пут, куд год пође!  Гервасије Кокановић  игуман“ - с. р.  А гранични официр, од своје руке, даде ми путну исправу, да могу свуда мирно проћи.  С овим исправама у рукама, преобучен у црногорско одијело, у друштву с калуђером Симеуном, кренем се на пут.  Симеун је родом из никшићке околине, и сад иде онамо да се види с рођацима, те за мене другар у путу не може бољи бити.  Ко није путовао по Црној Гори, томе се не могу описати тегобе које онамо имају путници.  Вас дуги дан иде човјек, па нигдје не стане на земљу, нити на траву: већ на камен и опет на камен!  Ја и Симеун путовали смо лагано, јер се журити нијесмо морали, а, Бога ми, нијесмо ни могли.  Први дан омркнусмо у селу Б., и устависмо се пред једном кућом, да замолимо за преноћиште:  — Помози Бог! викну калуђер.  — Добра ви срећа! одговори старац испред куће.  — Јесте ли ради гостима?  — Добрима свакад, злима — никад, одговори дједо.  Ту нас примише и угостише лијепо.  Старац, домаћин, рад гостима, цијело вече прича нам о бојевима Црногораца с Турцима.  Особито миловаше казивати како је било у знаменитој битци на.  — Четири стотине Црногораца, вељаше он: — обилазећи око стијена, чињаху се Турцима све нова и нова војска што придолази на њих.  — Даље, прича нам како је неки јунак, у боју на, скочио на леђа Мухамед - Бегу Ченгићу, брату Дед- Аге Ченгића, и заклао га; и како је други неки посјекао бијеснога Бега Пиводића!  Старац се бијаше толико развеселио, да нам је причао и шаљиве приче, на прилику, за што вуци арлучу?  Ово му бијаше више за шалу и смијех, него за вјеровање.  Најпослије каза нам да се је ондје близу родио сарајевски митрополит Сава Косановић, гдје му, вели, и сада живи једна сестра.  Био је почео учити занат, наједаред остави мајстора и дућан па оде учитељу, у школу.  Сад чујемо да је владика!  Е!  Ко ће као Бог, ’ валимо га?!..  Из села Б. кренусмо се други дан рано.  Ударисмо преко Рудина.  Свим путем смо трпјели велику жеђ; нигдје нејма извора, ни текуће воде; него се једва нађе по која чатрња, то јест, јама у којој се уставља вода кишњица.  И та је вода веома непријатна.  Гдје год, уз пут, заиштемо воде, износе нам млијека, пријесна или кисела.  Хвала добрим људма који радо нуде бар оним чим могу!  Стигосмо у Никшић.  Велики стари никшићки град, који се у пјесмама пјева као град Оногошт, или Оногоште, на једној је главици у чувену пољу никшићкоме.  Два су никшићка поља: Горње и Доње.  Град је у пољу Доњему.  У граду, прича ми Симеун, има кула која се зове Небојша, и тамница Петковача, у којој је пошљедњи тамновао Петко Ковачевић, брат.  Има једна црква и једна џамија.  Варош је, за пошљедњега рата, јако порушена.  Одређено је сада друго, згодније мјесто за нову варош.  У Никшићу је била доста жива трговина за Турака, а сада, како се многи никшићки Турци исељавају, и трговина опада.  Калуђер Симеун, рођен у околини, зна све што се кад догађало, а и читао је што је о овому мјесту писано, па човјек прича да је мило слушати га.  — Море, Оногошт је био град на гласу, вели он: — у њему се је још Цар Немања веселио!  Ево видиш, овдје се може, једнога дана, на господској трпези, имати: печења од јагњета сугарета, трешања тек доспјелих, нова грожђа са свим зрела, и леда — као усред зиме!  Зар то није за причу?!  За то су српски владаоци често доходили у Оногошт, или да лове у околини, или да сврше каке важне послове.  Цар Урош, био је у Оногошту 22 Августа 1362; ту су му дошли дубровачки посланици, те се, пред њим, измирили с царевим градом Котором, с којим су дотле били у завади.  Војвода Сандаљ у Оногошту је држао своју царину ....  На исток од Никшића, Симеун ми показа мјесто Требјесу па, изговоривши то име, дубоко уздахну.  — Што толико уздахну, човјече? упитах ја.  — Виђи Никшић, а виђи Требјесу, наставља он:  — У Никшићу су живјели Срби вјере Мухамедове, а у Требјеси Срби вјере Христове.  Први су били јачи и бројем, и богаством, и влашћу.  Други су се опет одликовали упорним јунаштвом.  И тако су се та, вјерама разбраћена, браћа међу собом клала и затирала као прави крвници.  То се клање, најпослије, додија Требјешанима па, у очи Ивања дне, 1804, њих двадесет и две породице оставише своја огњишта и одселише се пак у Русију, гдје, на дан хода од Одесе, основаше село Славеносрпско.  Требјеса, иза тога, оста готово пуста а Требјешани у Славеносрпском заборавише српски!  — Штета што се народ тако расипа, рекох ја.  — Још није сва штета ту, настави Симеун:  — Ево је данас Никшић у српским рукама, па се, ето, никшићке аге селе некуд у бијели свијет.  Никшић ће сада, као Требјеса некад, остати без народа, а Никшићани ће угинути у туђини!  Ето за то уздишем.  Жао ме је што се српско племе тако узајмице затире, и затире се са својих вјера!  — Е, бива, баш имаш разлога да уздишеш; али ја све мислим да би паметни људи, само кад би својски настали, могли и тому јаду наћи лијека.  Ово рекох, сјећајући се Ивана Шилера, и оних његових разговора, док бијах у војсци.  Симеун слеже раменима, погледа у небо, и само рече:  — О, дај Боже!  У Никшићу се пријавих мјесному управнику, који ме стаде испитивати: ко сам, шта сам, и куд намјеравам?  Казах му да сам родом из Босне, да сам ускок, и да желим пасош за Србију.  Прође неколико дана, а ја не добих ни пасоша, ни одговора.  Међу тијем неки људи рекоше ми да се пасош, какав ја тражим, само на Цетињу може добити.  За то наумих да одем и у пријестоницу Црне Горе.  Из Старога Оногошта, преко никшићкога поља, дођох под Острог, у манастир чувенога свеца Василија Острошког.  Два су острошка манастира:  Доњи и Горњи.  Доњи је манастир приступнији и већи.  Уз њега је лијепа нова кућа за владику, друга је за кнеза, трећа — за калуђере; а има и крчма за путнике.  Горњи манастир је мањи и њему је теже прићи; а у горњем је Свети Василије.  Овом манастиру долази многи свијет.  О Тројичину дне, кад црква слави, падне прилога до пет хиљада форината!  Овом манастиру доходе и Православни, и Католици, и Турци.  Сам Бег Љубовић, из Невесиња, сваке године, о Св. Тројици, или доноси или шаље лијеп прилог овој цркви.  И тако је Свети Василије Острошки као ћаба за Србе од све три вјере у овим крајевима.  Духовник ме је дочекао лијепо; показао ми је све у оба манастира; отворио ми је и ковчег, те сам видио и цјеливао светитеља; том приликом даде ми, за спомен, малко памука с мошти његових.  У Острогу сам преноћио.  У вече, послије вечере, духовник прича да је овај Свети Василије био владика Захумљу и Скендерији, па је, вели, од турске силе побјегао, овдје се настанио, ту преминуо, и посветио се.  И гле чуда!  Што није могао за живота, то ради послије своје смрти!  Жива су га Турци гонили, а мртву се ево приклањају и Хришћани и Турци! ...  Казујући догађаје који су се догађали око овога манастира, духовник исприча и једну причу која свједочи да и људи који се готово само с Богом у молитви разговарају, имају некад потребу да се мало нашале и насмију.  Ево приче коју оно вече чух:  За пошљедњега рата, Сулејман - Паша бијаше надрьо да пређе преко Црне Горе, више од обијести, него ради каке истинске побједе.  Црногорци, не могући га уставити, узмицаху пред већом силом.  Кнез Никола, видећи да ће Турци и Острог заузети, посла, веле, перјаника у манастир к ондашњем испоснику, да дигне свеца, и да измиче пред војском.  Перјаник дође у манастир, и каже испоснику кнежеву заповијест.  Испосник, не знајући како која војска стоји, и држећи да је то само претерана смотреност онако калуђерски кроз нос проуњка:  — Е, Бога ми, синко, стани да виђу: хоће ли светац да се креће?  Иза тога уђе у црквицу, приђе к ћивоту, цимну га малко и, окренувши се к перјанику, опет проуњка:  — Ва истину, нејма од тога ништа; не ће светац да се креће!  Перјаник, чувши такав одговор, а знајући да је зло неминовно, скиде капу, наже се с врата у црквицу, и викну:  — О, Свети Василије!  Казао је Господар да те носимо, ако хоћеш; а ако нећеш, кроз двије уре, овдје ће бити Сулејман-Паша, па ти боље знаш шта те онда чека!  — Стани синко, стани; да опет виђу, рече, на ново, духовник.  И, цимнувши ћивот појаче, викну:  — Ене! ва истину, лак као перце! (То јест: хоће да се креће!).  Одмах узеше свете мошти, увише их у платно; па тај увијутак, као трмку, перјаник заметну на раме и понесе, а старац испосник за њим назорице.  — И тако су се, заврши духовник: — светитељ и добродушни старац измакли испред турске најезде, а људма оставили ову причу, да се шале њих помињући.  Из Острога, преко брда и провала, дођем у Чево, које се у пјесми пјева „Чево равно ", а оно је тек једно пољице које се море претрчати да се човјек и не умори!  С Чева, преко села Ћеклића, стигох на Цетиње.  Цетињски Манастир, и варошица Цетиње, настањени су на једној ивици цетињскога поља, које може имати у дужину 3 / 4 часа, а у ширину мало гдје да прелази 1 / 4 часа.