И  Истина, ја не знам, којој је политичкој боји припадао мој кочијаш, што ме је ту неки дан одвезао из Б ... .... у В ....., али сам одмах опазио, да је то враг човек.  На сахат пре, но што ћемо се кренути, рећи ће ми смешећи се:  — Господине, ви сте ми одобрили да могу повести још једног путника ....  — Па .... да ниси нашао још кога?  — Ако твој Чинош и Ђулаш могу вући, узми још ако хоћеш и двојицу.  Кочијаш се осмехну.  — Ја то нисам хтео рећи, господине.  Има и међу сиротињом људи од речи.  Ја сам нашао још једнога путника.  Плаћа ми да не може боље бити.  У колико сам могао опазити — као да му се хити.  Он жели да се за сахат кренемо.  Сад пред изборе они су се по свој земљи размилили као мрави! ...  Из очију му вири радикалска карта ....  — Па шта се то све мене тиче? упитах га мало оштрије.  — Бојим се, господине, неће вам бити по вољи ....  Он је, рекох вам, радикалац ....  — Тим боље.  Повези га.  Можемо поћи овога часа — ако му се баш хита ....  А што се ти бојиш што је он радикалац? — упитах га на један мах, и не знајући за што.  — Не бојим се ја, господине.  Нама је све једно.  Ми смо напредњаци, кад возимо напредњаке, либерали, кад су нам они на колима, а радикали свуд, где их у гомили видимо; а кад, на колима имамо све партије редом, онда припадамо оној, која за нас успут плати по коју напојницу, а на конаку трошак за коње и за нас вечеру.  Ми кочијаши не знамо за друга начела.  Сиротиња се мора довијати свакоме јаду ....  Но ја оно упитах вас ради.  Бојим се да вама не буде што неугодно ....  Знате какви су они.  — А што да мени буде неугодно? ....  Шта те је нанело на ту мисао?  Може бити да ја баш волем да се са радикалцима „возим на једним колима“ ....  — То не верујем, господине ....  Напредњак и — радикалац?! ...  Ја прснух у смех.  — Дакле ти мислиш да сам ја напредњак?  Од куд ти то изводиш?  — Е, господине — то се одма позна.  Ја се у томе до данас нисам преварио ....  — И ти си познао да сам ја напредњак?  — Те још какви!  Ја се опет насмејах.  — А шта ти то на мени виде напредњачкога? — упитах га теке шале ради.  Он окрете главу на страну и стаде се злобно церекати ....  — Ако ништа друго, а оно ми је могла казати ваша синоћња препирка за вечером, кад вас оно беху напала она два либерала и три радикала ....  Вала, господине, баш вам вала! — онако је и требало.  Они нам већ пробише главу с којекаквом кукњавом.  А бога ми, господине, ја им не верујем — да легну у ватру, па да се живи пеку ....  Чини ми се, нико их не зна као ја.  Ја се само чудим овоме свету, што је узео неки ук ....  Дакле, велите —— да га повезем?  — Слободно, одговорим му, мени је баш мило, што ћу имати прилику, да се и с њим мало обавестим.  — Е, то ли ви мислите, господине?  — Нисте потревили.  Онај се господин пе да обавестити.  Он је прави — ак — радикалац.  У њега је: ко нема радикалске карте, тај није човек ....  Видећете само ....  Ја би волео да се некако прикријете.  Реците да ви не припадате ни једној партији.  Одмах ће му засветлити очи као у гладне мачке.  Све ће употребити да вам ућушне радикалску карту — видећете само ....  Чудна је то сорта људи.  Њих има од две руке.  Први мрзе на либерале као на ђаволе.  Ови се боје г. Р ... ... као живе ватре.  Другима је прва реч на језику, да су напредњаци сто пута гори од либерала.  Ови се по каткад толико забораве, да, кад с либералима воде разговор, како би се напредњацима могло доакати, — они онда не праве никакву разлику између себе и либерала ....  Они би рекли: „Ми треба тако и тако да радимо .... Ми смо ту и ту погрешили ....  Да смо онда то и то учинили, ми би их већ досле оборили и — данас би власт била у нашим рукама! ....“  — А овај, што ће с нама данас путовати, у коју врсту он спада — у прву или у другу?  — У прву, господине.  — А где је он; хоће ли одма доћи? ....  Могли би се овог часа кренути, додадох моме кочијашу, и већ ми беше од некуд мило, што ћу и овом приликом да измењам мисли са једном радикалском тицом.  — Он је, господине, на стану у гостионици код „Два јаблана“.  Тамо би могли стати с колима, успут нам је.  Тако је и било.  Ми путујемо има читав један сахат.  С мојим непознатим сапутником још нисам ни речи прозборио.  Он ћути, ја ћутим — прави Енглези.  Али опет овај сахат путовања није ми па џаба прошао.  Посматрао сам овога радикалског орлића.  То вам је некакав дугајлија.  Мршав је као берлински дијурниста.  Гледао је непрестано преда се — као да се од некога стидео; а кад би се мало усправио и погледао у ме, и то је чинио као крадом.  — Једном уграбих, те му завирих право у очи.  Оне су се светлиле као у гладног курјака.  Изгледао ми је сетан; па и опет би с часа на час севнуо неком неразговетном срџбом — баш као да му се у души кувала некаква луда мисао.  На ме је погледао с неком врстом подозрења ....  С времена на време мој би кочијаш стао око себе некога ђавола намештати, и том би приликом уграбио да ме погледа.  Враг! ...  Његово би лево око пакосно креснуло, а десни би му се брк чисто уздигнуо.  Баш као да ми је хтео рећи:  „Је сам ли вам казао, да је ак? ...  Видите — он већ на вас подозрева.  Да му је како год могуће, сад би вас избацио из кола ....  Така је то сорта радикала!”  Ево нас близу села П ....  Крајње куће већ су се могле видети — а и она три јаблана, што су пред сеоском механом.  Чинош и Ђулаш беху узели јачи кас.  Знали су они, да ће ту бити колико толико одморка.  — Хоћемо ли мало стати овде? — упитаће Јоле кочијаш, погледав у ме, па опет кресну десним брком.  Шта му је ово значило, то још ни данас не знам.  — Па да станемо мало, одговорих му онако на сумце, ако ни за што друго, а оно да се исправе леђа.  Ово је три добра сахата како се непрестано каса.  — Ја обично стајем овде.  Механџија је добар човек ....  Ово је село сретно с њим.  Оно има и свога учитеља.  Што ова два човека рекну, ни село не квари.  Пре је њих по селу мутила власт, а сад?  — Не може више.  То рече Јоле, и маши се руком да боље намести ћебе на коме седи, па у том погледа у ме и кресну опет својим десним брком — а преко усана му се развуче ђавољи осмејак: а за тим брзо додаде:  — Ми овде имамо и наш пододбор.  Уча нам је председник.  Капетан црче тужећи га; јес, али учу чува село.  Не може му ништа ни министер.  — Тако и ваља, рекох ја Јолу.  Мој ме друг погледа готово изненађено.  У тај баш пар кола стадоше.  Ми смо били већ пред механом.  Кад смо опет у кола сели и кренули се — ја и мој друг нисмо били више Енглези.  Један од другог нисмо могли реда да добијемо.  Ја сам морао да попустим, те он изнесе своје целокупно политичко гледиште.  Он започе овако:  — Ова земља стење под теретима државних дација.  Напредњаци су те терете умножили.  За то треба да плате.  Народ им мора судити.  Они мисле да изврдају.  Али, нека знају, да неће.  Ова је мисао пронета кроз сву земљу.  Народ воле да неком суди.  Напредњаци су на реду.  После има још нешто.  Али томе није време ....  Памтимо ми све ....  — Ја истина не припадам ни једној партији, упадох му у реч, али мени се чини, да народ не само не стоји зло, но да нигда није био новчанији, но што је данас — и то почињући од надничара, па до највећег газдаша.  Нама чаршинлијама јест мало неправо.  Ми плаћамо на радње, плаћамо на дуван, на пиће и многе друге потрошне ствари; а сељак на против не плаћа.  Ови што су сад на влади веле, да су сељака морали заштитити, јер је он једини произвођач сировина, коју продајемо на страну и од које добијамо ово новаца, што их имамо у својим кесама ....  Ја мислим да су се ти извори морали тражити.  Ми смо после рата имали много дуга, и то на више места.  Те је дугове морала држава да регулише, ако је хтела земљи да поправи изгубљени кредит баш тиме, што се ни дугови ни главнина плаћали нису.  Ја мислим да српскоме народу и његовој држави није могло бити у интересу, да се огласе као рђаве платише.  То је ружно и за појединце, а то ли за читав народ, који је тек на своје сопствене ноге стао ....  — Море ти мени овде говориш жешће но какви напредњак.  То, што ми ти исприча, ја сам све и у „Виделу " читао ....  — Не, озбиља, ја тако мислим, а тврдо сам до сад веровао, да тако мора мислити сваки, који зна да дужник мора из ока из бока наћи да свој дуг плати, ако хоће да му се и други пут верује, и ако у опште хоће да очува своје име као добар платиша.  Ако је ово тврдило и „Видело“, онда је то доказ, да је и оно делило моје мишљење ....  У осталом ја слабо читам „Видело“.  Ја сам вам казао да не припадам ни једној партији ....  — А читаш ли бар „Самоуправу?“  — И њу слабо.  — Штета.  Ја вам јемчим, да би већ до сад имали у џепу нашу карту! ...  У нас је све чисто и отворено.  Ми смо за оно што је народу добро; а ви тако желите ....  Напредњаке треба по што по то оборити — па ма се и с врагом здружили ....  — Зар и с либералима?  — 0, не, ни пошто.  Они „наши“ — у Б ... петљају неког врага с тим изанђалим елементом; али ми — или бар што се мене тиче — не би никад на то пристали ...  Ја знам има их који и хоће; али ја те не урачунавам у чисте радикале ....  — Шта, зар ви не слушате једни другога? — упитах га тоном, у ком је било мало и шале и збиље.  Он ме погледа озбиљно.  У мал ’ што ми овим питањем није завирио у душу.  Но ја сам се брзо поправио.  Јоле ми и овде притече у помоћ.  А да то не учини — ми би опет морали заћутати. — — — — — — А то би било одиста штета.  И озбиља штета би била да смо заћутали.  Прво и прво ја већ не би ово писао што пишем.  И то имам да благодарим Јолу кочијашу.  Он је пред мојим очима прави јунак; а хоће ли бити и јунак ове причице — идемо да видимо.  С оним несмотреним питањем — „шта зар ви не слушате један другога?“ — могао сам се одати; али Јоле, који јо у тај пар резилио свога Чиноша, што је олабавио штранке и пустио свога друга Ђулаша да га девет знојева пробије, — морао је дати уво да чује мој и мога сапутника разговор.  Он је чуо и оно моје питање; он је морао чак и то знати, да би то питање цео наш разговор пореметило ....  С тога он није ни дао да мој радикалски жољо дође до речи.  — Шта велите, господине? ....  Зар ви мислите да је наша партија „аминашка? " Ми ником не дамо да сувише узме ђем на се.  Ето нека вам каже тај господин — да се ми и слушамо, ама је друкчије наше слушање ....  Нема без договора ништа ....  Ми хоћемо сви да се припитамо ....  Је ли тако, господине Срејо? ...  Ето од кад су напредњаци на влади, ни нама кочијашима не иде како треба; а док ова проклета железница буде готова, онда слободно можемо оставити наша кола, да се на њима кокоши легу, а с коња скинути уларе, па их пустити у сампас ....  Бог с вама био, ко би нас онда и поглед’о ....  Можемо вући ђубре — ако и њега још будемо имали ....  Мени је један господин, што сам га ту неки дан одвезао из В .... у Л .... причао да и Србији иду црни дани, ако се злу не стане што пре за врат ....  То је био неки добар господин.  Није хтео проћи механу док макар мало не свратим; а није дао нигде да гроша платим за се и за коње ....  Видео сам да је веома учеван.  Био је свуд по свету, каже, а највише по Швајцарској ....  — Знам ко је то, — упаде му у реч мој друг.  То је „наш човек“..  Он нам ваља за сто других.  — Јес, јес — и ја би то рек’о.  Кад смо дошли у Л .... — бога ми беше подоцкан — тамо су га дочекали ко мало воде на длану.  То је вече толково наш програм.  Е, да вам је њега чути, мој господине, ја би се опкладио, да би онога часа узео нашу карту.  И он вели да нам не треба оволика војска.  Причао нам је да се тамо негде у свету саставило једно друштво, које ради на томе, да се свуд укину војске и ратови ....  — И ми смо то метнули у наш програм, прихвати мој друг у колима, — а ту смо тачку унели и у наш пројекат устава ....  По нашем уставу мобилизацију војске нико не може пре наредити, док не одобри народна скупштина; а народ ће то свагда одобрити, кад за добро нађе.  Ваљда народу нико други не може више добра желети но он сам! ...  Ко даде право нашим власницима да буду вечити тутори нашем народу ....  Најпосле ја никад нећу дозволити да ми мој слуга, кога ја плаћам — заповеда и господари чак и моме животу и моме имању! ...  Док је ово мој друг говорио, сипале су варнице из његових очију као из сеоскога вигња, кад га ковачи пред зору распале ....  Јоле се испод мукла смешио.  Он се у два маха окрете и погледа у ме, па кресну левим оком, а мрдну десним брком — као да је хтео рећи:  „Слушај само.  Сад смо га дирнули где је најтугаљивији!..  Ако те понуди картом — не шали се — узми је.  Она ти неће ваљда очи избити.  Шта је то по динара? ...  Такве ствари чути, вреди више ....  Једном се Јоле мало прокашља па онда рече:  — Господине Срејо, а што не кажеш господину што и о нашој народној скупштини? ...  По нашем уставу нико нема права ни да сазива, ни да распушта народну скупштину.  Она ће се сама састајати и распуштати.  — Тако је; добро си Јоле упамтио — прихвати мој друг и чисто се подиже са места, на коме седи.  Јест, народну скупштину нико нема права ни сазивати ни распуштати сем народа.  Он је суверен у земљи.  Све друго — од највећега до најмањега — има се њеним одлукама покоравати ....  Неће ваљда и њене слуге бити старије од свога господара, од народа ....  Али наш се устав не задовољава само тиме.  Он нам ујемчава изборно право од најмањега до највишега слуге народнога ....  Власт и сила, које су имале до сад народне слуге — чиновници — пренашају се у народ, на своје природно место! ....  И наш програм сугласан је с нашим уставом.  Ова маса беспослених чиновника што ждере „срж“ народну, што му пије најживотније сокове његове, мора се растерати.  Господар је вазда у праву да отпусти слуге, које су му од штете, или које му не требају ....  Пореза се мора свести на најмању меру.  И она ће се уредити на основу прогресивне системе.  Наша ћивтарија пролази сана џаба.  Она се користи и трговином и производњом — она бере све земаљске приходе.  Она и нека плаћа.  Сиротиња се не може користити ни самом школом, и ако школу плаћа онако исто као и највећи богаташ ....  Ко ово неће, то није поштен човек.  Ако ви, господине, још и ово не можете да појмите, онда никад ништа појмити ни разумети не можете! ...  На ове речи Јоле се окрете и кресну левим оком, а десни му брк мрдну, а преко усана му се развуче једна од оних врста осмејака, које нам више и разумљивије казују но читаве беседе ....  — Нема ту друге, господине, — но узмите нашу карту! додаде он и викну:  — Чинош! ...  Видиш ти њега ....  Рђо коњска.  Зар тако — је ли!?  Ти би пустио Ђулаша да на нос пада, а ти онако еин-беин .... теке да си уз руду ....  А кад зобнице дођу, ти први станеш рзати и ногама копати ....  Тако раде и они, који о народноме зноју живе .... Чинош!  Кад смо стигли под само брдо Г. .... морадосмо сићи и ја и мој друг.  Сиђе и Јоле кочијаш.  — Ви ајте туда преко, рече нам он, па ћете много пре мене изаћи на брдо.  Мој друг онако кракат као штрк одгигеља као на штулама ....  Сад ми тек Јоле приђе и стаде се злобно церекати.  — Ето, господине, то вам је она прва сорта радикала.  Ако не мислиш како она мисли, ако не говориш како она говори, ако не грдиш кога она грди, ако не хвалиш кога она хвали — онда си пропао, онда си власничка пришипетља, онда си шпијун; — онда се добро ваља обути у опанке, кад те год пут нанесе, где су се они намножили.  Ето, ја им не верујем да рекну „е је млијеко бело“, па и опет сам морао узети њихову карту ....  У нас, их има као црва у рани ....  Па опазе ли да ниси њихов — не даду ти чаршијом проћи: о звижде, о звоне, о вичу: „уштва, уштва! ... " Каки ово белај наиђе на ову земљу — бог ће свети знати! ...  Још да ми је да те упознам с оном другом сортом, што се савија око каквог истераног начелника — исто као каква ченгија ....  Кад је с либералима не би га од њих разликовао, колико јаје од јајета; а кад је с радикалима, онда изгледа као паче, које се излегло са пилићима под једном квочком, па док је на суву, оно и којекако иде с њима, а чим каква барица, а оно те у њу ....  Квочка се нађе у чуду и стане звацати и чепркати око баре, гледајући белај што и по води плива ....  Још вечерас ћу вам показати једну таку велу ...  Збиља, где ћемо довече конаковати? ...  — Мени је све једно —— где је твоме Чиношу и Ђулашу најбоље.  — Код мога побратима ....  Нигде није боље но код њега.  Све му је добро, а опет није скуп ....  Ту ћемо наћи и књижара Феђу, и Секулу Смуђа, и Тому Брицу и Белобрка Мићу ....  То су вам главе тамошње радикалије.  Њима свако вече долази ђакон Млађа.  Ово је лисац у поповским хаљинама.  Он је као лисиче одрањен на чанку врачарскога свеца; а сад је дошао у радикалски кокошињак.  Кад га нестане — тек ће онда видети, колико им кокошију и пилића нема ....  Волео би да се и с њим упознате.  Одма би видели да је то вук у овчијој кожи ...  Кад човек с ' ваком сортом људи има посла — треба добро да чува кожу! ...  А, ене нашег радикалца на врх брда ....  Опкладио бих се, да сад шапће беседу, којом ће довече негде у механској соби " толковати програм радикалске странке ".  ИИ  Ево нас на конаку — код Јолова побратима.  Ја овим путем нисам нигда пролазио.  У свој чаршици нашао сам једног познаника; па и он — кад је чуо где сам одсео — не смеде ми у вече доћи.  И томе нико други није крив до мој кочијаш.  Образитијем путнику данас није могуће свратити у гостионицу, где би хтео.  Тешко гостионичарима, који не стоје у дослуку с кочијашима — с Јолом нарочито.  Ево ово је само један дан, како ме он вози и већ за њим идем као слепац за вођом.  Па није ни то доста.  Морам се дружити с друштвом, у које ме он као рукавицу баци.  Али ништа за то.  Ја се на крају краја не кајем, јер сам добио једно искуство.  Оно ме истина у мал ’ главе не стаде, али за то ће ми баш у многим приликама ваљати ....  Историја, како се то десило, за ме је ипак пријатна успомена.  А хоће ли тако бити и за оне, што су били узрок свему томе, то ће показати будућност.  Читаоци ће свакојако бити у ћару.  Они ће се упознати и спобратимом Јоловим и његовим редовним гостима ....  Сад могу бити с нама и на вечери.  Кад стадосмо с колима пред гостионицу Јолова побратима, мој друг радикалац први скочи с кола.  За њим пођох и ја, али сам морао застати пред ђаволастим лицем мога кочијаша.  Он беше пришао да скида штранке.  Ваљало ми је поред њега сићи.  То беше једини пут.  Кола су нам била покривена — арњевима.  Јоле погледа у ме.  Овај поглед имађаше и нешто збиље.  —- Ово је гостионица мога побратима Вула, рече ми он и опет кресну левим оком и мрдну десним брком.  Чудан човек.  Он се на ме неког врага отоврзао овим сатанским намигивањем, да ми је постало већ и досадно.  — Знам, знам, рекнем му — пусти ме да сиђем.  — Пст.  Не знаш — све.  Ова се гостионица негда звала: " Код три славине“ ....  Данас је нико више тако не зове.  Она се зове — гостионица — " без сведока ".  Ово име казује много; али оно не казује ни стотиниту, што се у њој збива ....  Пазите добро! ...  Где вас мој побратим намести — у коју собу, за који сто — будите задовољни.  Остало је моје ....  Ви ћете платити зоб Ђулашу и Чиношу.  Добро су нас послужили.  Право је.  Јоле је ове речи пропраћао чудним тоном, а још необичнијом збиљом.  Од то доба овога човека нисам пуштао из очију.  За то се нисам кајао.  Кад уђох у кафану, прво што ми је пало у очи, то је мој сапутник.  Он је већ био сео за један сто у северо-западном углу кафане.  За тим је столом седео још један човек — сигурно некакав ондашњи трговчић.  Био је у панталонама и ћурчету.  На ногама је имао папуче.  Био је босоног — без чарапа.  Гледајући на зелену кецељу, одма се видло, да је бакалски момак или какав скорашњи газдица.  По шапату којим су ова два човека један другом овако на брзо нешто говорили, по цртама па лицу, које су се сваки час мењале — час у намрштене, час у озбиљне, час у веселе, — које су се преливале чак до осмејака, што су се јављали на њиховим уснама, — одма сам закључио, да је мој друг овоме чаршинлици издавао „неке поруке.“  За другим једним столом што је одма до келераја, седела су четворица и играли „Фарбуле.“  По гомилицама пара што су пред њима стајале, могло се одма познати, да „виза није могла бити већа од гроша“; али опет за то сва су се четворица тако удубила у „густирање“, као да од тога очекују сву своју срећу.  Само ономе, што је седео уз дувар, и то тако окренут — да му је сва кафана била на прегледу — опазио сам, како му се преко карата отима поглед, те мери мога друга и онога, што с њим неког врага мрмори.  У том уђе и Јоле кочијаш.  Он још с врата повика  — Побратиме! ...  Јолу се нико не одазва — само што ће му рећи онај, што до келераја густира најмање трећу седмицу:  — А, добро дошо, Јоле ....  Твој је побро још јутрос отишао на пушнице.  Ето видиш да је механу оставио па чивији.  Да није газдарице и Васе „келера” — могли би овде и курјаци вити, па их нико чуо не би ....  „Форпас“! викну наједаред, а очи му почеше шетати од друга до друга, мерећи: да ли су они кога ђавола купили.  — Цупас, викну и онај до њега ....  — Ево и ја на двајес — цупас, рећи ће онај трећи и погледа у четвртог — баш као да би му хтео рећи: цупасуј и ти — зар не видиш да нас Смуђ мами на „лајим“.  Ево главе ако има мање од „кунста.“  Четврти се не даде наговорити.  — Пару! рече он, и не скидаше очију с онога првог.  — Е, пару.  Нема од паре ништа ....  Мени још један грош.  — Ти само плашиш, одговори четврти, и још једном погледа у своје карте ....  Ајде мени још два! ...  — О, хо ....  Зар ти и то умеш ....  Ајде и мени још четири.  Мој се кочијаш већ био примакао.  Одма се видело, да и њега ова игра боцка.  — Одмакни од мене Јоле!  Шта си ми стао иза леђа.  Ти знаш да ја то не трпим.  Овде се не игра за иверје ....  Шта велиш, још теби четири? ...  Шта ти то можеш имати? ...  Моје је трипут боље од твога.  „Андрашија“ знам немаш.  За кунст није ни мислити ....  Ајде и мени још осам! ...,  Први се ко мало и трже.  Он погледа у карте оне двојице што су цупасовали, за тим у онога што још враћа.  Промисли се мало.  Диже своје две карте.  Погледа их.  — А, онда ту већ нема шале.  Сад тек видим да сам ударио на белај ....  А Јоле — шта ти велиш; да л ’ да му платим? ...  — Ти се Јоле не мешај.  Ти си видео моје карте.  Велим ти да се одмакнеш!  — Море не забашуруј ти траг!  Ја знам тебе.  Ти волиш отерати на четири боје но да ти ко да ову кавану дуката ....  Дед и мени још шеснаест! рече онај што га Смуђом зову, и начини лице као да и он уме да плаши.  Четврти се забезекну.  Не умеде ни речи да рекне ....  После дугог размишљања рече:  — Шта имаш!..  — Паре! додаде онај први .... ваљда овде не играмо за Јолова Чиноша?! ...  — Отвори се, кад ти велим!  Ја дајем што иштеш.  — У каквој монети, молићемо — у томе диму од дувана, је ли? ...  Донеси паре!  Иначе — ја вучем шнур.  — Дај ми Јоле четири динара, вратићу ти, бога ми, док одем до дућана ....  Не бој се, ја имам пара и код куће — рече четврти и изнесе му „ајнц“ у пику.  Доле је лежала десетица пик и седмица ерц.  Тим је хтео рећи да је сигуран.  Пред противником беху отворене — деветица ерц и осмица каро ....  — Ја немам ни десет пара, одговори Јоле пакосно.  Онај сирома погледа у ме.  И ако сам овога човека први пут у животу видео, опет ми га беше жао.  Ја извадим четири динара и дам му.  Он ме чудно погледа.  Да сам му поклонио кућу — његове очи не би показале више благодарности.  — Ево плаћам.  Ти мислиш да си нашао кога ћеш поплашити.  — Шта зар нећеш да још враћаш, рећи ће онај први, затежући се да каже шта има.  — Шта имаш, кад ти велим?  — Је ли доста три пут.  — Кажи шта имаш?! викну овај и већ поче да се једи.  — Хоће ли бити доста тридесет у ерцу?  — Није.  Ја имам „Андрашија“, повика четврти радосно, окренув свој ајнц у пику и пође да згрне шнур ....  — Полако, полако, шта си кидисао?! ...  — Ето, ја немам више од три деветице ...  Је ли вам то доста? — рече први и злобно развуче уста.  — Знао сам да има кунст! —промрмља четврти и баци карте.  — Да си знао, ти не би платио, рече му Јоле и стаде се церекати ....  — Одлази од мене кад ти велим!  Чим ти дође и стаде ми више главе, већ ме поче бити „малер! ...“  Јоле ућута.  Прође мимо ме, кресну левим оком, а мрдну десним брком ...  — Шта зар ваша четира динара одоше под лед? рећи ће ми пакосно.  Ето то су сва четири ак радикала.  Онај онамо што се разговара с вашим другом — вођа је њихов ...  У томе се отворише она кафанска врата из авлије.  У кафану уђе један дежмек, у масном ћурчету и чакширама.  — А гле мој побратим дошао, повика он нешто промуклим гласом и стаде ме мерити од главе до пете.  За тим погледа на оне што играју „Фарбуле“ и викну ....  О, хо, „Смуђо! ...  То је богме мастан „шнур“.  Је ли то „цупас? ...  Баци што у „пикслу“, баци среће ради! ...  То рече, па се окрете по кафани.  Његови се погледи зауставише на моме другу ....  За тим погледа у Јола.  Овај му приђе.  Нешто му оде полако мрморити.  Побратим Јолов слушаше необичном пажњом — као да се сав у уво претворио.  Он погледа још једном у ме, за тим повика:  — Јело, гледај вечеру! ...  За оним столом где су мало пре играла она четворица „Фарбуле“, сад вечерају кочијаши.  Међ њима беше и мој Јоле.  Око њихова стола беху се начетили многи гости његова побратима.  Јоле им је причао „како је расположење по народу“.  — Ми ћемо победити — сигуран сам.  Да скочи сва „напредњачка полиција“ — не може нам ништа.  Наши су се расули на све стране.  Нема ни једног села, које нису по два три пут кроз своје решето просејали.  Капетани и писари прођу по једанпут, а наши за њима по два пут.  Свуд је казато да се гласа за „народне људе“.  Ко не послуша тешко њему.  Где се год може на лепо — лепо; а где се не може, ту ће се богме и — на ружно! ...  Ако се наша ствар упусти сад — онда смо обрали бостан.  — Ко, зар ми да упустимо? повика један из оне гомиле ....  Већ — ако сви помремо.  Зар ћемо ми дозволити да ове „бирократе“ с нама млатају како знају; зар ће народ гледати да му се девет кожа гули, да му се узима и црно иза нокта.  Не, то ми вите нећемо дозволити ....  Доле с власничким пришипетљама!  Они ову земљу продадоше нашим душманима.  Ми се вијемо као црви под кором — како ћемо зарадити кору хлеба; како ћемо заранити нашу децу једва толико, да не скапљу од глади, — а они се тамо по Београду размећу по свили и кадифи ....  Је ли тако браћо? —  — Тако, бог те живио? ... повикаше сви у глас.  Онај, који се онако из петних жила упео, да курталише народ од власника, не беше нико други, до онај четврти Фарблиста, што му ја мало пре дадо 4 дин. да плати па свога „Андрашија“ шеснаест гроша ...  То беше човек који изјављиваше с каком муком зарађује грош по грош, да своју децу зарани, а господа им, вели, не дају лепо прогледати! ...  Једва и ми добисмо реда да седнемо за вечеру.  Нама је постављено за онај исти сто, где се мало пре разговарао мој сапутник са вођом ондашњих радикала — Мићом Белобрком ....  Како се то удесило ни сам не знам.  За наш сто поседаше сва четири она играча.  У горње чело седе мој друг, до овога Белобрк, а до Белобрка ђакон Млађа, до овога је сео књижар Феђо, до Феђе Секула Смуђ, до Смуђа Томо брица, а између овога и мога друга сео сам ја.  Мени је сам угоститељ показао место где ћу да седнем.  И ја сам ту сео.  Тако ми је казао мој кочијаш.  Морао сам га слушати; јер по свему што се у овој гостионици „без сведока“ догађало, изгледало ми је као да су он и његов побро Вуле господари ситуације.  Доцније сам на несрећу опазио, да баш и није тако.  Од свих гостију највише је у очи падао ђакон Млађо.  Пошто сам се доцније о овоме божијем слузи известио, то неће бити на одмет, да се о њему нешто више зна.  Тако, прво и прво, ваља знати, да је он питомац врачарскога свеца.  Док је био још ђак у богословији, он је у неку руку играо улогу преосвештеноме као нека врста „камер динера.“  Тако је постао његов љубимац.  Из ове га је милости истурила некаква калуђерско дворска тајна.  Али прича се, да се преосвештени и после старао, да се према своме љубимцу покаже „благонаклон“.  Тако га је најпре и најпре сам собом зађаконио, и послао га у подручије своме присноме пријатељу, оцу протојереју у В ...  Ту је Млађо дуго учитељовао и ђаконовао.  Па кад умре намесник у Б .... нашега ђакона Млађу запопе и поставе га тамо за намесника.  И тако се и овде изврши она народна пословица —док једноме не смркне, другоме сванути не може.  Како је ђакон Млађо дуго ђаконовао, како су му најпре у митрополији почели тепати и звати га ђаконом Млађом, тако му то име и остане.  Он је истина постао и поп и намесник, али се свет од тога није могао одучити.  Он и данас оца намесника зове: ђакон Млађо.  У осталом ни сам се Млађо томе не противи.  Некако га ово име подсећа на многе пријатне успомене, које су за ово име везане.  Међу тим њему није ништа сметало да јавно узме радикалску карту, и да у исто време буде главни растурач " Гласа Православља.“  Оно је прво учинио, што је, како је сам уверавао све радикалце редом, и срцем и душом одан радикалској идеји; а ово друго, што му је у дужности, да шири „православље“! ...  Кад је говорио о политици с либералима, рекао би:  Прва је тачка нашега програма, да се његово високопреосвештенство поврати на архијепископску столицу; а кад је с радикалима, он би узвикнуо:  Наша је девиза: доле с напредњацима! ...  Како се види, он је искрено говорио и с једнима и с другима!  Добро је оно рекао мој кочијаш Јоле:  „Ђакон Млађо — прави је лисац у поповским хаљинама.  Он је као лисиче одрањен на чанку врачарског свеца; а сад је тек дошао у радикалски кокошињак ....  Кад га нестане, тек ће онда сиромаси радикали опазити — колико им кокошију нема ....“  Још једну ваља рећи о Ђакону Млађи, па ћу се тек после вратити дружини, с којом ми је у део пало да вечерам.  Ми смо казали да је Млађо, поред свега свога искренога радикалисања, ревносно растурао „Глас Православља ".  То је чинио јавно; али он је имао обичај да онако испод руке дотура коме и самога „Брку“.  А кад би га на томе послу опазио какви чистије боје радикалац, он би се одма умео извући којим било згодним изговором.  Тако, на прилику, једноме би рекао:  „Ако, човече, и „Брка“ је у опозицији ....  „Кап по кап — камен издуби.“  Нас се не тиче што је „Брка“ либералски лист, доста је само да је и он против напредњака.  У другој једној прилици, бранио се пред једним радикалцем овако:  „Ала сте ви чудни људи! ...  Шта су вам данас криви либерали? — они не би боље нападали на напредњаке — да им плаћате за то.  Зар није и наша и њихна девиза:  — „Доле с напредњацима! ....“  Докле год они то желе, они су нам природни савезници, а богме и ми њима.  Кад постигнемо нашу заједничку цел, онда ви на једну, а либерали на другу страну.  И онда — богме — ко коме воле! ...  Радикалац се овим одговором задовољио.  Сирома!  Он није опазио да је Млађа наговестио, да ће, пошто се заједнички оборе напредњаци, кад о радикалцима буде реч, употребљавати личну заменицу " ви ", а не „ми ".  Једноме своме госту из Београда, рекао је при чаши вина:  „Море ова дерладија, ова комунија, ови, како „Видело " каже „елементи нереда“ заошијаше далеко.  Ја се већ бринем.  Мислите ли ви тамо на ћутуку, како ћемо их се отрести? ...  Њих сад већ не може нико ни вилати ни седлати.  Кад добију већину — онда ће лепо побеснити.  Видиш брате — све што ни чакшира нема, све то оде у радикалце.  Овај гладни свет нико неће моћи зајазити ...  Побриндерте се ви о томе мало! ...  Ја овде чиним колико могу.  Шта ме муке стане, да само у ме што не посумњају.  У осталом они су зевзеци.  Ја им само дајем улоге за карте, и они јадници држе да имају једнога радикалца више.  Али, дошло је доба да се и ми њима још морамо служити.  Они нам у овим приликама просто чине грдне услуге.  Ама су прави безјаци.  Они су увртили у главу, да ће бити позвани да образују кабинет чим добију два три посланика више.  Помисли само, ономад су се неки зарицали да неће ући у кабинет — кад већ томе дође ора — ако у тај кабинет не уђе поп Шувалић и Ђена Брдарић; први да реформише веру, а други друштво — обоје по калупу Марксову и Бакуњинову ...  Боже мој и они још сањају о своме кабинету! ...  Они не знају, да се с њима већ и кочијаши спрдају.  Ономад ме је возио наш Јоле.  Е лепо пуко сам од смеха ....  Ето и он им је бајаги радикалац.  И он има њихову карту.  Шта више, он им врбује и чланове.  Ама су то све врбови клини.  Све ће то с њима бити, док се не оборе ови „зликовци“. А после ће прнути куд које .....  Шта ће бити на крају краја с радикалима, ваља чути само Јола.  Он ми оном приликом рече:  — „Е, вала, оче ђаконе“ — он ме увек тако зове — „ја би те нешто упито ....“  — Па де питај Јоле, рекох му ја.“  — „Шта ће ово најпосле бити од ових ђавољих радикала?“  — „Ја га погледах“, а он кресну оним шејтанским оком, а мрдну десним брком.  — „Како то кукавче сињи? а шта ћеш с радикалном картом.  Он се стаде церекати као каква весела будала.  — „Продаћу је вама, оче ђаконе“, рече угурсуз тоном пуним руге ....  „Ти си им сигурно тврђи од мене ....“  То рече и викну по своме обичају:  „Чинош, рђо коњска! ... видиш ти њега! ...  Зар ти тако мариш за твога Ђулаша?! ...  Да се он од некуд није уписао у другу партију, те си се на њ расрдио, па га остављаш да сам вуче кола ....  Олабавио си штранке, као да ти је радикалска карта у џепу ...  Хе, нуто ти њега ....  Чинош!!..“  Од то доба не скидам очију с овога угурсуза.  Рекао би, да ми је у душу завирио.  Ни простијег човека, ни већег врага.  Чиј је не знам; али да није радикалац — дао би своју главу ....“  ИИИ  Док смо вечерали слабо је било говора.  Белобрк би само по коју проговорио с мојим сапутником, и он би бацио сумњив поглед на ме.  Ја сам се нешто плашио овога друштва.  Све је то изгледало с коца с конопца; а кад би се сетио да се и сама кафана, где сам запао, као у планинске сметове, зове — " кафана без сведока ", — онда би ме чисто мравци подузели.  На вечеру нисмо се могли потужити.  Имали смо најпре чорбу јагњећу; за тим нам је донет јагњећи паприкаш, а најпосле није изостало ни јагњеће печење ...  Види се, да се Јолов побратим тога дана надао гостима, те је с тога заклао јагње.  Он истина рече, да је сугаре; али ја нисам тога мишљења ...  Па и сам би се Јоле мени придружио; јер кад му је донета печена глава од истога јагњета: он повика:  „Ова је глава на Златибору расла, а у Посавини пасла! ...  А ево где јој суђено би, да јој се очи ваде ....  Ето судбине једнога безазленог створа, што ни мајку за сису ујео није ....  Узмимо се на ум — ми смртници!  — Ја само ову кафану знам без сведока ....  Њени су само језици неком чудном силом везани ....  Узмимо се на ум! ...  Има прилика, — да се у свету дешавало, да су и мртви проговорили ....  Неми ће проговорити тим пре ....“  Ја га погледах.  Он као крадом превуче очима преко све наше дружине, па онда на ме — кресну левим оком а десним брком мрдну — баш као да ми је рећи хтео:  — Не заборави што сам ти казао! ....  Ово је кафана без сведока ....  Да девет глава имаш, мош лудо сви девет изгубити; паметан ће сачувати и једну!  — Јоле се мало ћевлеисао, приметиће његов побратим, кад оно Јоле поче подвикивати печеној јагњећој глави.  Сад је таман уорио, да би све напредњаке, да се у један залогај претворе, прогутао као јагоду.  Што их он мрзи, то још нисам видео жива човека ....  Ето, ако вас не мрзи, да га мало зачикамо ....  Нека нам прича, куд је прошао, шта је чуо и видео ....  Мисли ли он да ћемо сад о изборима победити ми или напредњаци — рече Јолов побратим.  — Овај нам газда Вуле либерале неће ни да помене — као да нису ни живи, упашће угоститељу у реч Тома Брица ....  — Шта се ти опет закачујеш увек за либерале; шта ти они сад раде? — започеће ђакон Млађо.  Ако нам они не помажу, бели нам не одмажу.  И ово што смо добили, што смо се оснажили, по већој части имамо њима да благодаримо.  Они нам бар за сад нису на одмет.  Знате ли ви људи, да је главна либералска војска у истераним чиновницима?  А ови су ти готови јуришати на напредњаке као гладни вуци ....  Што их год има — то ти ни један не мирује — ни дан ни ноћ.  Они познају народ, а народ њих.  Чудна је то ствар, кад један истерани начелник, или капетан, или, најпосле, и сам какав бивши срески писар или практикант, пође по своме округу, срезу — где су тако рећи до јуче били власт, делили добро и зло, па кад они стану да причају, како су ову земљу напредњаци продали Шваби; како су сазнали, да су народне касе празне; како су садањи министри задужили народ, да се ни наши праунуци не могу одужити ....  Е, кад тако каже један бивши начелник или капетан, онда се то друкчије прима, но кад му ми говоримо ....  Остави ти човече либерале, па гледајмо да ову земљу спасавамо од пропасти! ...  Право каже ђакон Млађа, прихвати ће газда Вуле, тоном неке тајанствене руге.  — Ти брицо не мош да живиш док не нападнеш те људе.  Шта их дираш човече?!  Они имају у неку руку и право.  Изгубили су болан лебац, па онда госпоство; а оно је пусто слатко.  Ја мислим да би се наши „пензионаши“ — како их назива " Видело,“ данас здружили и с Турцима, а некмоли с нама, само да доакају садањим министрима ....  Они су им, болан, одузели и лебац и госпоство ....  А за то се двоје данас коље цео свет ....  Ми радикалци већ смо друго нешто.  Либерали су увртили у главу да се морамо равнати и ми, и српски народ и унутрашњи и спољашњи интереси наше земље па и сама Европа као да мора удешавати своју политику према томе, како би они опет дошли до свога златнога доба! ...  Чак би се могао дозволити и какав рат, који би наше пензионаше до власти довео ....  Па ако се заручи и злоба са сатаном — и на томе весељу као да би коловођа требао да поведе наше књижевнике на крвави пир, где они господују, а земља издише под тешким ударцима мучкога непријатеља ....  — Е, е — доста, доста ....  Знамо шта би ти с тим бенетањем рекао, упашће му у реч Млађо ђакон ...  Пазите добро, да не дође дан, кад се ми сви за те нападе не покајемо ....  Сад си развалио вилице те једном небо параш, а другом земљу ореш ....  Знам ја твоје јунаштво.  Док је ој знаш — у том Млађа развуче своју браду — дрмао овом земљом, ти си онда био мањи од маковог зрна; а сад нам изгледаш као да су узде од целога света у твојим рукама.  Да ти није њега било, не би ни механског права добио.  Што ти је свет неблагодаран ...  Стани мало, куд си се затрчао.  Ваља скочити, па рећи хоп.  Ласно је ђаволу у риту свирати ....  Добар брица онда добро обрије, кад не окрвави ....  Механџија опет — кад му је сваки гост мио ....  Не зна се шта носи дан, а шта ноћ.  Куд год пролазиш, остављај за собом по једна врата да се можеш вратити.  Докле су либерали долазили, „ви " тамо још никад били нисте!..  Мој се сапутник чисто трже на оно ђаконово „ви "!  Он погледа у Белобрка, па онда у Брицу, па у Феђу, па Смуђа, па у ме, па у газда Вула ....  Његове доње усне чисто задркташе ....  — Ми овде имамо и издајника! ...  Сва дружина погледа — мислите у ђакона Млађу, боже сачувај.  Они стадоше мене мерити, што но кажу, од главе до пете ....  — Зар и у твојој гостионици газда Вуле може да буде злих духова? ... повика Брица и стаде левом ногом цупкати, а прстима по столу добовати некакав марш ....  — Колико ја знам—нема, одговори механџија ....  Мој побро Јоле јемчи за свакога госта мог ....  Благо би било радикалној партији, да су јој сви чланови као мој побро ...  Јоле, побро — шта ти велиш? — — —  Јоле се примаче.  Овога су му пута летиле очи као на зејтину.  Он је сваком госту запиљио у очи, па онда у ђакона Млађу.  Из очију му је вирио сам шејтан.  Сви су погледали час у њ, а час у ђакона; али се Јоле од свију искраде и погледа у ме.  Његово лево око опет кресну, а десни брк мрдну.  „Они на тебе сумњају — кукавче мој — а гују у недрима хране — као да његова уста прошапташе ....  — Ми смо сви овде наши, рече он и ђаволасто укопишти очима у Млађу ђакона ....  Оче Млађо, како ти велиш? —  Млађо зину да нешто каже, али се у тај мах нагло отворише кафанска врата, и на њих покуља читава гомила људи необична изгледа и одела ....  Све је с њих говорило, као да су мало пре извршили какво грозно злочинство.  Један се од њих издвоји, седе за онај сто што је на сред кафане, извади једну ножину, којом се најмање волови кољу, заману њом колико игда може, и забоде је у сто, па повика храпавим и пола промуклим гласом:  — Газда Вуле, вина вамо дај! ...  Доле с напредњацима! ...  Тако њима треба ....  Ко год неће нашу карту — онако мора проћи ....  За напредњаке милости нема ....  Газда Вуле, вина вамо дај!!..  Чело Јолова побратима на један пут се стушти.  Он мрко погледа на своје нове госте.  Приђе полако ономе што је забо нож у сто.  Пружи руку и са свим мирно ишчупа нож из астала.  Оштро погледа у онога што је за сто сео и повикао:  „Газда Вуле, вина вамо дај!“ па онда поче редом мерити од главе до пете целу његову дружину.  — Кога ли су ови ноћас на рачун радикала опљачкали? — упита угоститељ тоном пуном руге и подсмеха.  Ми канда не живимо више у Србији.  Пре би се рекло, да смо у Романији.  За тим се опет окрете ономе чији је нож:  — У канију нож овај положаро једна — или ћете сад један преко другога испасти на калдрму ....  Шта си се раздер’о ту, као да си дошо на свој беглук?! ...  Ако су сви радикалци као ти и ови твоји другови, онда — не било их ....  Нож овај у канију — кад ти велим! ...  У први мах ја помислих: шта ће бити сад ће бити.  Али се преварих у рачуну.  Угоститељ Вуле беше, чини ми се, порастао за читав педаљ више; а она два ока, што се над њима беху накострошиле густе и чекињасте обрве, засветлише као два луча, а на образима беху му од срџбе искочила два мишића, као два гуштера, те од љутине играху, е би рекао — нешто се живо на лицу миче ....  А његов гост?  — Баш као кера, кад газда на њ штапом замане, повуче очима као да је полог појео.  Његова се рука, рекао би, сама послушно диже, узе од газда Вула нож и метну га у каније ....  И његова се дружина беше узјазбила.  Чињаше се као да премишља — хоће ли овде остати или ће час пре маглу хватати.  Ама ја и не опазих кад беше Мићо Белобрк устао иза нашег стола и пришао Јолову побратиму.  — Шта је то газда Вуде, уплешће се у то радикалски поглавица ....  Шта ти раде ти људи, те се на њих набрецујеш?!  Ово је народна кућа.  Њихова је пара — свеједно као и нечији дукат! ...  — Шта велиш Мићо?! окрете се газда Вуле, као да га неко шаком по образу удари.  — Ово је народна кућа, је ли — Мићо!!!  Побратим Јолов при узвику „Мићо“! необично развуче гласом, у коме као да беше неке неразговетне напомене.  „Зар и ти смеш да проглавиш бела зуба? ....“  Мића на ово ућута, као да му неко мараму метну на уста ....  У томе келнер донесе трн оканице вина и неколико чаша ....  Чим оканице падоше на сто, чим се чаше напунише вином, она дружина нагрну столу и — као да ништа ни било није — стадоше се куцати ....  Њихов старешина први подиже чашу и викну:  — Да живе радикали! ...  Доле с напредњацима!!  На овај узвик јекну сва кафана:  — Да живе радикали! ...  Доле с напредњацима!! ...  Јоле погледа у ме.  Његово лево око опет кресну, а десни брк мрдну, — па онда и он зачевиљи — колико га грло доноси:  — Да живе радикали! ...  Доле с напредњацима!! ...  Није прошло много времена, од како је ова тамна дружина отпочела да празни оканицу за оканицом, а већ се поче прикупљати и други свет.  Мало по мало, еле се заузеше сви астали.  Кад већ није било ни једног места, где би се могло сести, онда ће рећи Феђо:  — Газда Вуле, нареди нека се донесу и клупе ....  Ти знаш — — —  Донеше се и клупе.  Ко доби места седе, а ко не доби, он се сћућури у прикрајак. Не може бити да овај свет није зват.  То се могло видети и по томе, што је мало њих поискало — ја кафу, ја чашу вина, ја коју ракију или пиво.  Остали су само гледали и чекали као на какву заповест.  Тако је и било.  Мићо Белобрк уста, погледа по гостима, поћута мало, па онда отпоче:  — Браћо, јесмо ли сви наши? —  После мале паузе одговорише сви у глас:  — Сви смо наши.  Мићо продужи:  — Браћо, имам да вам преставим г. Среју изасланика главнога нашег одбора из Београда.  Њега је одбор послао с препоруком, да све оно, што нам он каже, сматрамо као да нам је главни одбор сам казао.  Мој сапутник устаде.  Поклони се гостима.  Погледа свуд у наоколо.  Мало поћута.  У кафани наста гробни тајац.  Да је муха прелетела — чуло би се.  Ђакон Млађа беше оборио главу.  На лицу му се указала чудна сета.  У читавој гомили Вулових гостију њему се чињаше да је усамљен.  Он и нехотично погледа испод очију у ме.  То беше мучан поглед.  Као да ме је упитати хтео:  „Да ли и ти припадаш овим људима ....  Да ти бар ниси од некуд „наш“ човек?  Да ми се могло, би му рекао:  „Ми смо наши!“  Али то би покварило целу ствар.  Како, зашто?  — То ће се доцније видети.  Мој друг поче као оно Демостен Атињанима:  „Браћо, времена у којима живимо озбиљна су.  Крвава се борба отпочела између госпоштине и сиротиње, између народа и његових власника, између господара и његових слугу ....  Ко више покаже куражи, усталаштва, радљивости, тај ће и победити ....  Да је народ у праву, о томе не треба ни зборити; о томе није ни питање.  Сад је на реду да се упитамо:  Ко ће победити?  — Ја вам кажем, онај, који буде будан и даљу и ноћу; онај, који не пожали ни труда ни пожртвовања, па ни самопрегорења ....  Власници знају шта их чека, ако народ овога пута победи, с тога су се и упели из петних жила, да нас омету, да нас заварају ....  Браћо, не дајмо да нас душмани надмудре и надјачају! ...  — Не дамо, не дамо, повикаше сви у глас.  — Е, није доста само рећи — не дамо.  Ваља знати и како ћемо им не дати.  За то ме је и послао главни одбор, да се с вама договорим, да нађемо пута и начина ....  Ми нећемо као власници да вам своје мишљење натурамо; ја не долазим да вам заповедам, ја на то ни овлашћен нисам; на то ме није имао права нико ни овластити.  Ја сам дошао да се с вама само договорим, да вам кажем, како се у Београду мисли, да ће бити најбоље, па ви сте ту, ви чујте, расудите, промислите — па ако ваља примите, а ако не ваља, онда изнађите бољи пут ....  Теке, браћо, пут се изнаћи мора, победа се извојевати мора — сад ја л ’ никад! ...  — Сад, јал ’ никад! ... одјекну сва кафана Јолова побратима ....  Да живе радикали; доле с напредњацима!  Овај је громогласни узвик слушалаца тако потресао нерве беседникове, да је и кроз оно зелено жуто бледило на његову лицу избила нека врста радосне румени, а преко уста му прелети лак осмејак, који је у осталом, како је сам доцније о моме сапутнику слушао, био ретка појава и онда, кад би се сва његова околина ваљала од смеха, који би каква шаљивчина својом лакрдијом у дружини изазвала.  — Браћо и суграђани, започеће он после кратке почивке, ја вам опет велим, да је доба ту, у коме има да грмне узвишени народни глас, кад свакоме без разлике у овој земљи мора да каже:  Ја сам господар.  Доста је вашега било!  Ви сте моја права погазили; ви сте до сад вршљали трње на темену моме; ви сте харчили моје благо, а ником рачуна давали нисте.  — Време је једном већ, да за све рачун положите ....  Такав ће глас бити глас народни!  Пред овим ће гласом задрхтати изелице народне ....  А да то буде, треба цео народ да скочи и да извојује оно, што су му власници приграбили ....  Народу је све једно, а га гњечили Турци а власници.  Ко народну слободу тлачи, тај је душман народни, па ма ко он био ....  — Ама, господине, уплешће се један, што је стајао баш до келераја, тога у нас, хвала богу, нема ....  Ми смо ето слободни што нигда нисмо били.  За ваке говоре, какве ми данас слушамо, негда је полетало девет глава ....  Сад, хвала богу, тога више нема.  Ви нама дотерајте порезу на дукат и цванцик — као што је негда и била — па ће вас и наша деца благосиљати ....  — Ћути ти будало, повика ће Мићо Белобрк.  Ми се нисмо овде скупили да тебе слушамо ....  Ја сам председник овога збора.  Ја дајем реч ...  Говорте г. Срејо! ...  — Не, не — сваки има право да се чује, рећи ће мој жољо тоном, у ком свакојако беше нешто жучи и ако се говорник трудио, да је зачини млеком радикалске „толеранције ....“  Истина, приметиће он, и г. председник има право .... без реда се не може никаква работа свршити ....  Слободно је свакоме поискати реч; а ко је једном добије, треба да га чујемо.  То је парламентарно.  Али ништа, мене опет ево, да и ономе брату докажем, да не стоји оно, што он тврди.  Ми слободу друкчију разумемо но ову у шупљим и голим речима.  Ми тражимо стварну слободу; ми тражимо једнакост ....  Ми хоћемо да „буде сваком по способности, сваком по заслузи.“  Ето на пример, ви сте сви радници, сви ви на дуге летње дане преврћете црну земљу, вас пече по вас дан звезда; ви се купате у зноју труда и муке ваше, па шта од свега тога буде ....  Дође вам власт, па се на вас осече: дај порез, дај прирез, дај за војску, дај за инвалиде, дај за школу, дај за болницу, дај за одужење државнога дуга - и шта ти они још неће измислити и довити се, да вам и црно иза нокта узму ....  Па им и то није доста, већ ударају некаки регал на вино, на пиво, на дуван, на радње ....  Сутра ће опет доћи да ударе намет и на вола, и па краву и на теле, и на овна и на све живо и мртво ....  Ето сад већ ударају на говеда некакве жигове, под изговором, да су тако уговорили са Швабом, а оно бош работа ....  Стало је Шваби, хоће ли наша стока имати белегу.  Он би још волео да је нема.  Теже је познати без жига, кад његови лопови од вас покраду и у Срем пресалдуме ....  — Тако је, бога ми, повикаше неки.  Овај човек као да из наше душе говори ...  — У осталом, настави мој друг даље, и да је тако, каквог права има Шваба да тражи, да ми нашу стоку пржимо усијаним гвожђем.  И ако то још буде истина, онда је још горе ....  То од нас ни Турци тражили нису.  — Нека их нека, неће ли бог дати, да и нама дођу — бржи ће бити одовуд но отуд.  Ако ми само когод помене, да ми стоку мучи, овде сам најтањи, ако га коцем не испратим .... рећи ће један, што је стајао до Миће Белобрка.  — Тако ће им вала и бити .... повикаше још неки из гомиле.  — Ама, бога ти господине, ти си тамо по ближе, кажи нам вере ти, ко то зло измисли и народу натовари на леђа? ... упита један старчић.  — Зар још питаш, а ко би други до напредњачки министри.  — Ама зар они исти што су и Бонтуа измислили.  — Ти баш исти, одговори мој друг, а очи му засветлише од неког узбуђења, кога ни ја нисам могао разумети.  — Они исти, што су сад намислили да покупе од народа оружје и да га Чивутима даду, додаде Феђо.  То су они исти, што у договору са Швабама граде нашу железницу трулим материјалом ....  Ето синоћ сам слушао од људи, који су у Београду били, да је до сад пало седам ћуприја; да се тунели из темеља љуљају и само што се стропоштали нису ....  А како народ онуда пролази на своје њиве и ливаде, може га и та несрећа снаћи, те да једнога дана чујемо, како је толико и толико народа страдало ....  Мој се сапутник на ове Феђине речи мало намршти.  Он се саже и нешто шану Белобрку на ухо — а овај на то повика:  — Браћо, ја вас молим, ми нисмо овде дошли да говоримо беседе г. Среји.  Ми смо се искупили, да чујемо поруку од нашег главног одбора из Београда.  — Чујмо га! ...  Чујмо га; повикаше сви у глас.  Јоле погледа ђаволасто у ме; његово лево око опет заигра, а и десни брк учини своје.  Он зачевиљи колико игда може:  — Чујмо га, чујмо! ...  Овај тако рећи једногласни узвик — чујмо га, чујмо га! охрабри нашега говорника.  На његовом се мршавом лицу измала веселост његове душе.  Душа је та пливала у некој далеко опаженој нади: — ми ћемо победити! ...  С тога он спусти свој глас за читав један тон, а поче да говори као онај беседник, који је сигуран, да ће уграбити венац победе.  — Што онај брат тамо рече, да би прво порезу требало смањити на дукат и цванцик, ја се с њим потпуно слажем.  Шта више, кад би то питање од мене зависило, ја би је смањио на најнижу меру.  А у смањивању порезе — код мене нема граница.  Скресати буџет — то је скресати силу и власт.  Ми хоћемо власницима да поткусимо мало скуте.  Кад им узмемо паре, онда смо им узели и власт и силу и господство.  Главно тежиште нашега програма лежи у овој идеји ....  Наши нас противници могу упитати: а држава?  — Ми би им одговорили:  Путујте ви!  Не бринте се за државу!  Ви нас на рачун државе лепо пљачкате ....  Шта је то управо држава?  Држава је то — неки веле — што и народ.  Кад је народу добро, кад он нема терета — ако је могуће баш никаквих — онда је и држави добро.  Народ није за то, да вечно ради, да је држави добро, већ да је њему самом добро; држава није за то, да народ ради како би држави било добро, већ како би народу било још боље.  Наши су власници ово обратно узели ....  С тога је народна радикална партија и ставила у свој програм смањење порезе.  Оволико сам сматрао за нужно да одговорим ономе брату.  — Тако, тако, бог вас живео, повикаше као из једног грла она четворица што су мало пре играли „фарбуле“ — сигурно да мало скрате време, иначе, бар по њиховом уверавању за вечером — они нигда не играју какве добити ради.  — Али што се слободе тиче, настави мој намерни сапутник даље, е, ту се већ не могу сложити с мојим предговорником.  Он вели, да смо и одвише слободни, и да су за овакве говоре негда полетале главе.  Ово последње тврдим и сам.  И радикалска партија ради баш на томе, да се то доба више никад не поврати.  Нас наши противници коре, да су они дали ове слободе.  А ми велимо, да их они никад не би дали — да нису морали.  Наше је баш начело то, да се и не дају слободе по нечијој вољи, но по морању.  Даље — слобода никад не може бити много.  Њих је увек мало.  Њих ће увек бити мало, кад их из туђих руку чекамо ....  Је ли тако браћо? ...  — Тако, тако! ... прихвати онај што је мало пре забо нож у механски сто.  — Ама, неће бити баш тако, повикаће Вуле угоститељ, и мрко погледа по својим гостима.  Кад би сви били као ви тамо у Београду, онда — да вам човек и верује ....  Али народна слобода и слобода, коју овај овде дели, мени се чини, да неће бити све једно ....  Зар да нам даје слободу онај онде, што забада нож у астал, и дерња се као да је у Кљештевици:  Механџија, вина вамо дај! ...  Ко такву слободу хоће, нека је задржи за се и за своје укућане.  Нама радикалцима — не треба така слобода! ...  У мога се друга чело намршти.  Он оштро погледа у механџију.  Он се није такој беседи од Јолова побратима надао.  Њему је казато, да је газда Вуле „ак " радикалац; а кад сад — он хоће да му са две „три ћивтинске речи“ смрви — цео говор ....  Шта је хтео с оним, што се саже и нешто поче шаптати с Мићом Белобрком, не знам, — теке он се чисто трже, кад онај, што је мало пре тражио да се пореза смањи на дукат и цванцик, повика:  — Бога ми добро вели газда Вуле.  Ето и ова општинска самоуправа, веле, да је нека слобода, и да је добро што је дата; а ево, људи, де кажите ви, зар ово није права несрећа за народ?  Не зна се ни ко пије ни ко плаћа.  Таман се једни огласе за кметове и одборнике, а ето ти једне гомиле, те их збаци и избере друге ....  И то је већ дотле дотерало, да су се поштени људи повукли и не излазе ни у село, ни у механе ни у суднице ....  Ко хоће да не нагази на какви белај, тај се мора клонити и општинског суда и одбора.  Сад је дошао ред да кметују они, због којих се и постављају судови и власти ....  Ако се овоме злу на пут не стане, ја вам велим, добра бити неће.  Ето, ја сам за то и узео радикалну карту, јер ми сви кажу, да ће они тамо, што на „томе раде ", курталисати народ од овога зла ....  Кад је већ дошло до тога, да се сви договоримо, како да се народу помогне, онда ја мислим да нема пречег пута, но да чим наши људи дођу на управу, да одмах траже да се опет заведу батине ....  Без тога, вере ми, ни они неће моћи ништа учинити! ...  Док је год овај говорио, мој је кочијаш пиљио мени у очи.  Оно његово ђаволасто око кресаше, као да је на „Федер“ навијено, а једним брком смицаше и узмицаше, као свракелица репом, кад стоји на шиљатом коцу.  — Председниче! повика онај што је нож забадо у астал ....  Зар овде нема реда говору .... Какве батине тражи овај луди Радак?!..  Ако му баш требају, може их сад добити.  Ја и моја дружина .... и ту замуца ...  У кафани се све ућута.  Ја ни сад још не знам, како то би.  — Ову битангу избаците на поље, загрми бирташев глас.  Као три џина, јурнуше три Ужичанина.  То беху момци механски: арџија, пекар и онај што дере јањце.  Док удариш длан о длан, онај што не да да се батине врате, већ је био на улици! ...  Мићо Белобрк заусти да и он нешто рекне; али га газда Вуле пресече очима ....  Јоле кочијаш још једнако гледаше у ме.  Његово око није партисало кресати: а брк му је играо ко на дроту.  Ово непријатно „међуметије“ — истерало је из такта и нашег говорника.  Његов ораторски глас већ није био онако сигуран као у први мах.  Он није био више ни онако красноречив.  Његове очи нису више шетале по „радикалскоме скупу.“  Све што је говорио, као да беше управљено на Јолова побратима.  Његова се беседа заврши овим речима:  — Браћо, најбоље ће бити, да бирате старе.  Они су опробани борци за народну ствар ....  Ово вам је порука од главног народног радикалног одбора из Београда ....  Усвајате ли тај предлог?!..  — Усвајамо, повикаше сви у глас.  — Усвајамо, повика и Јоле кочијаш — и одма за тим додаде: али само под једним условом ....  — Каквим? упитаће јетко мој сапутник, а чело му се натушти, е би рекао, сад ће киша из њега ударити.  — Да се на скупштини поради и на томе, да се његово високопреосвештенство митрополит Михаило поврати на своју свету столицу, одговори несретни кочијаш, и окопишти очима у ђакона Млађу, који је дотле седео као црна египетска мумија.  На ову Јолову изјаву — сва кафана прсну у смех.  То је мало одобровољило и мога сапутника.  ИВ  Давно су се и давно разишли гости газда Вулови.  Мој је друг отишао с Мићом Белобрком.  С њима изиђоше и она двојица, што су се онако мушки на „фарбули“ ударали.  Јола не видех куд штуче.  Мора да је отишао да обиђе Чиноша и Ђулаша ....  Веса келнер беше већ почео да успрема столице по кафани, кад ми газда Вуле с врата полако рече:  — Господине, извол’те, да вам покажем — собу.  Има добар сахат како се претурам по кревету — час на леву, час на десну страну, и никако ока да склопим.  Читави ројеви мисли пролеташе ми кроз главу.  Једна мисао дође а друга оде — онако исто као густи котурови дима, кад их туробан дуванџија један по један одбија, гледајући, како се у вис дижу и ишчезавају.  Овога вечера ноћ је била тиха и нема.  На пољу ни мачка да маукне, ни псето да залаје, ни пето да запева ....  По овој тајанственој тмини, што је глухо поноћно доба пред мојим очима разастираше, малала је моја узнемирена уобразиља слику за сликом, што су их доносиле и проносиле мисли моје, док се најпосле није отворила непрегледна чаробна галерија, налик на чудесну панораму, у којој видимо читаве нове светове.  Ово посматрање беше за ме непојамно блаженство ....  Галерија је та најпосле оживела.  Ја сам гледао бесне јаничаре, како на коњским копитама разносе питому Шумадију; гледао сам сломљену рају, како се крије по врлетима и гудурама: гледао сам читава јата крвожедних потурица, како се као гладна пашчад залећу у села и збегове, како на миздраке набадају нејаку дечицу, како газе и секу остареле старце, а нејач у ропство одводе; слушао сам лелек и запевку несретне мајке за својом јединицом, што је алачући уграбише пустошни гавази турски — да њоме заките пашине хареме ....  Пред мојим се очима отвараше унутрашњи раскоши везирских ложница, застртих индостанским ћилимима, а посутим мирисом руже ђулистанске ....  Чињаше ми се, као да својим очима гледам оно лепо српско цвеће, што га је у питомој српској градини потргала погана похотљивост азијске најезде, те га у ове мрачне одаје бацила, да ту свене и угине ....  Гледао сам силно српско робље, како се, оковано у ланце и везано коњима за репове — шиба турском камџијом и гони ....  Гледао сам турске бедемове окићене јуначким главама српских паћеника, те се њиховим главама хране врани и гаврани; гледао сам оне аветињске слике — гледао сам како Турци натичу на коље живе српске јунаке ....  А иза свију тих гроза и ужаса беше пукла поноћна тмина без неба и без небесних светила ....  Кроз ту таму, неком небесном моћи назреше очи моје српску костурницу — назреше страховиту „небојшу кулу“ ....  Моји су погледи продрли кроз дебеле и влажне зидине овога чудовишта, што је прождирало цвет српских синова; чудовишта чиј је желудац — легло гуја и акрепа ....  Ја погледах на дно у тамницу.  У њој беше вода до колена; а у тој води крш од људских костију, те из њега гује палацаху по тмуши, што у овој бездни вечно царствоваше ....  На томе гребену од костију лежаше блед витез! ...  Измучен глађу и мемлом од камена, не беше ни мртав ни жив, ни у сну ни на јави ....  Њему се учини — не, мени се учини, као да се источно платно ове људске гробнице отвори, те се на њему појави вилински стас некакве небеске прилике.  То беше вила пророчица.  Њено лице засија као на гори јарко сунце.  Она ману својом белом руком, а прозбори сребрним и благим гласом:  — Устани јуначе, устани мучениче, погледај тамо преко оног крвавог разбојишта, у оне цветне ливаде, у она питома поља, у оне беле вароши и китњаста села ....  Оно је нова Србија, оно је васкрсла краљевина Немањина! ...  Погледај и — утеши се! ...  Оно је награда твоме мучеништву ....  Познајеш ли онога витеза, што се на њ осмешкује, што га као свога милог госта, као свога сина, поздравља најсилнији цар његова века ....  Познајеш ли га? ...  — Не познајем га, јекну као с онога света један мртвачки глас ....  — Оно је први краљ после несретнога Косова ....  Оно је васкрсла круна Немањина ....  Оно је главом — унук твој! ...  Овај пророчански глас прође кроз душу и кости измученога витеза.  Сломљена снага од тога гласа доби чудесну моћ, и јунак полети ономе небеском створу ....  Он је скочио ....  И ја под кулом смотрих скрханог јунака ....  То беше одбегли турски роб! - - - - - - - - - - - - - - -  У том пукоше врата на мојој соби.  Ја скочих.  Преда мном стајаху три демонске прилике! ...  Слаба светлост жишка, што је тињао пред иконом светога Јована, осветљаваше лица ових поноћних хијена.  Први, кога уочих, беше онај исти, што је синоћ забадо нож у астал Јолова побратима.  Она друга двојица беху:  Тома Брица и Мићо Белобрк.  Сва тројица држаху у по једној руци револвере, а у другој голе ножеве ....  — Да писнуо ниси, промумла радикалски старешина ....  Казуј — јеси ли напредњак или — ниси? —  Ни сад не знам, како сам у онај пар скочио с кревета.  Кад сам дошао к себи, ја сам већ стајао пред овим пустим синовима. Три револвера беху ми упрта у прси, а три ножа под саму гушу.  — Ако само писнеш, онда те нема више, прошапта опет радикалски старешина ....  Јеси ли напредњак — казуј?!..  — Јесам, одговорих му, — напредњак сам .... шта хоћете од мене? —  — Ко те је послао, да нас шпијунираш? — казуј! или се праштај с овим светом! —  — Нико.  — Ти лажеш; а шта ћеш на нашој скупштини? ...  — Ја сам овде одсео да ноћим ....  — А откуд баш овде — код толиких других механа, и то баш онда кад ми имамо скупштину?  Упита Брица, а очи му сташе севати неком сатанском ватром.  — Питајте мога кочијаша!  Он је ваш човек ....  — А откуд ти знаш, да је он наш човек? прихвати Мићо Белобрк.  — Па зар и он није викао вечерас:  „Живели радикали; доле с напредњацима!“ ...  — А, видиш, како је он упамтио и шта је ко казао и шта је ко викао ....  То ми и хоћемо ....  Камо ти кеса?!..  — Дакле ви се бавите и тим занатом?! ... упита их тоном пуним гнушања ....  Сад међер видим о чему се врзе цела ствар ....  — Ни речи више ....  Кесу вамо дај! ...  У нашим очима напредњаци и нису људи.  Они су зверови.  Њих ваља таманити где се год стигну и нађу, повика Томо Брица ....  Паре вамо дај! — на нека ти помогну напредњачки министри и њихови сејмени! ...