И.  Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао.  Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога.  Тек кад се и по трећи пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Макса у својој малој собици, остави Плутарха, којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.  Пред њим је стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар.  — Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.  Здраво је, као јабука — гледни га само!  Једва сам га отео од Петрије.  Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.  — Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му је година?  Знаш, по закону ....  — Кад је оно Морава потопила село, онда се родило, па сад рачунај.  Ја бих рекао да му је пуних седам.  Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди неколико пута свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.  — Како је име детету?  — Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.  — Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме?  — Хоћеш ли по оцу или по деди?  — По деди.  — Здравковић.  — Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазредац.  — У руку учитеља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.  А кад је с пуно поштовања пољубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.  Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.  И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић.  У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.  У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука.  Школа је б .... ска у брду.  У брдима су села много мања него по питомим равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б .... ска, баш уза саму цркву.  У таким школама деца живе стално, и само о великим празницима и о школском одмору одлазе својим кућама.  Оцеви доносе храну одсеком, по пропису, који је утврђен обичајем.  Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуби се с њим, пољуби још једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на коња, па са свим обичним гласом рече: „збогом“!  Окренув се још једанпут само, јаче опанком муну коња у ребра, и не окренувши се после тога више ни један пут, ухвати стазом кроз планину.  А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пупавца или плашљивца зелембаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.  А зашто је плакао?  Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца порода.  Онима, који су га имали, и само се каже.  Јаше Иван Здравковић своје слабачко кљусе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало лакну после неколико поточића суза, поче се све већма удубивати у своје мисли, у себе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини.  Драге му се слике појављују у успоменама, које, као никад до сада, оживише у њему.  Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с прутићем у нејакој ручици мање тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за видела ...  Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби.  Шта пута, у први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће.  А сад шта ћеш, мој весели Иване?  Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео.  Тако је прошао гору, па сеоски потес у реченоме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница.  Ту га је дочекала брижна жена Петрија.  Он је ћутао, а она питала.  Питала је много, питала је све.  А кад је она престала са својим пунобрижним питањима, онда је он на махове испричао све, сваку и најмању ситницу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих усана, није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао.  А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицама опазио да отац замаче за гору.  У срце му се спусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре.  Не сме ни да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.  Плакао је, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ Макса.  Старом учитељ -Макси није то била првина; гледао је он, пун саучешћа, стотину таких тешких дечјих и родитељских растанака.  У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сам је прво само — сам, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав тешки растанак.  Али после, навика и старије године навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе разблаживао одмерен смех, али плач — готово никад.  Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргуру:  - Иди, сине, доле у поточић, па мало испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу.  Учитељ Макса оде у собу да остави свога Плутарха у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.  Па онда је стао на траву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоугластих шљунака.  Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њихових вратница.  Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.  Још се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера.  Мало прође па и њих нестаде.  Само на највишим врховима старих храстова, на црквеној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде.  Над поточићем поче се хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.  Мали Гргур, узнемирен таком ненавикнутом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада од оног тешког камена, што притискиваше младо срце његово: пред кућом, на једној старој дрвеној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од њега.  Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћи.  Маши се руке старе госпође, која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао.  Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, испричао свој мали кратки животопис.  Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа.  Поред школске ограде прође још по који одоцнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога крова.  Далеко у шуми чуо се ћук.  Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.  Сви уђоше у кућу.  Учитељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, обично, по цели дан били отворени.  Мали Гргур пође да јој помогне.  Уђоше унутра.  Оставише свећу на једној од скамија.  Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни намештај.  Свећа горијаше готово црвеножутим потмулим пламеном; око ње, у њезиној блиској околини, распознаваху се сви предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше разазнати стари школски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева.  Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, па учитељев сто, па црну велику таблу, па ону икону између прозора, која се није дала разазнати.  Учини му се све то тако озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути својим простим, сеоским прстићем.  Ма да још није умео много ни мислити ни осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.  Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих клупа и слушати наук, о ком је тако много слушао од свога оца и од своје матере.  Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније могао читати у очима.  Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери, је ли он радознао, или не.  Она је једва жива претурила велики школски одмор; њезин окретни језичић, њезина немирна устанца навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела.  Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро погледа свога пратиоца:  — Како ти име?  — Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.  — А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.  Имаш ли буквар?  — Имам.  — А читанку?  — А шта је то?  — А „прву знању "?  — Немам ни то.  — А рачуницу?  — Јок!  — А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.  Ја знам написати цело твоје име.  Само да видиш.  Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.  Узев креду, поче се усиљавати да напише велико глагољ, па мало рци, па мало глагољ, али упорна мала ручица, па кредом ни маћи!  Љутито баци креду на школско тле, која прште у мале комадиће по свима крајевима собе.  — Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?  — Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи.  — Видиш, овако се пише један, овако два, овако три ....  Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.  Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.  — А јеси ли видео кадгод нулу?  — Лулу?  И мој баба ....  — Није лулу, него нулу.  Погле само, како је умем лепо написати.  — А шта је то нула? — упитаће на то Гргур, погледавши је мало озбиљније.  — Нула је ништа, она значи стотину и хиљаду.  Кад их је много, можеш коју и побрисати.  Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало.  — А каква је ово икона? упита је Гргур.  — То је Свети Сава, што је сазидао ову школу.  Њега славимо, јер он пази на нас; по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.  Видиш, како прети оним великим прстом што га је подигао.  Ту она подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прекрсти се.  — Па ти се већ знаш прекрстити!  Поче се томе чудити изненађена девојчица.  — Знам.  — А ко те је учио?  — Баба.  — А знаш ли Оче наш?  — Не знам.  — А Богородице дјево?  — Не знам ни шта је то.  — А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих ....  Изговоривши то, поче обичним школским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:  — Данице!  Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.  Тек ће кроз који дан по недељи стизати и остала деца.  Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети долазити.  Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; још је дете нејако, може се престравити.  Намести му на кревету ниже својих ногу, и по вечери позову га у собу.  Изује своје нове опанчиће у кући, па бојажљиво уђе унутра.  Учитељ Макса већ се спремаше да легне, стајаше пред иконом над столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: и дажд нам, владико, на сон грјадушчи ...  Мала Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрила се, а чупавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрлила мачку, која се стрпљиво предала својој судбини, чекаше да ту малу вижљу ухвати први сан па да умакне.  А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножице под јорганом, климну мало главицом, већма притиште цицу к својим прсима, па онда, у име лаке ноћи, исплази своме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичића.  Мали Гргур и не опази све те покрете и поздраве своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару.  Никад свога века није видео сат, гледао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће лећи, приђе, једне подигну горе, а друге повуче доле.  Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао.  А први санак под школским кровом беше тако драг: сневао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима своје мајке, што јој се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју ноћну стражару, на широку пречагу под вишњевим столом.  ИИ.  Не прође неколико дана а школа б ... ска забруја као кошница.  Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови.  Једва их је учитељ Макса сместио у скамије: напред млађи назад старији.  У клупи првој до учитељева стола седело је неколико њих најмањих и нејачких: међу њима Гргур и Даница.  Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ није у соби.  А мала Даница, она као на иглицама окретала се час на лево, десно и назад; све је желела чути, све видети својим маленим живим очицама.  Учитељ Макса озбиљно седи за својим столом, с наочарима на носу, а позамашнијим прутићем у руци.  Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па онда оне старије редом преслишава.  Малени новаци седе само и слушају положивши малене ручице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад учитељ Макса навали на њих.  Ћуте, не мичу се као слике мраморне, не смеју ни да помисле на тај ужасни час, — ни живи се не чују.  Кад је било при крају школских часова, онда су старији ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него говорили: „један пут један јест један ", па све док год нису прешли целе таблице множења и дељења.  Затим се појали: тро пари, кондаци, јектенија и друге пригодне песме црквене, па онда молитве.  Пре него што се пође, устану сви, ућуте, учитељ у њих дуго и оштро погледа, они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњој скамији до дувара.  А онда учитељ Макса јасно објави свима и свакоме прве темеље његова „воспитанија“.  — Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ухапшен!  Сви претрну.  — Ко не скине капу старијему, и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири прута!  Сви још јаче задршћу.  — Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!  Сви се скаменише.  — А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и не излази пред очи!  Јесте ли ме разумели?  Свима се срца следише, а језик завеза.  — Јесте ли разумели? викну учитељ Макса још јачим гласом.  Неколико њих из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише своја места и изиђоше који у кућу, који у пространо школско двориште.  Они најмлађи, мало попрестрављени, једва се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.  А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друга.  Беше тек почетак јесени.  Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.  — Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је мало одахнуо од мучних утисака прве школске поуке.  — Хоћеш да ти узберем?  — Не.  То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне ...  — Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше, ово је моја мати садила.  Ту се саже и узабра неколико стручака.  — Ево ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.  Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.  Рекавши то, пружи узабране цветиће.  Гргур се једва осмели да их се дотакне.  А кад се она саже да откине још један бокорић црвеножутог цвећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.  — Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка, пошто се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка.  Он се устезаше да их дотакне.  — Шта, ти не волиш цвет?  — Волим.  — Па што их не узмеш? ...  Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.  — А где су ти?  Он се мало збуни па тихо шапну:  — Ево их.  Једва изустив то, покаже јој недро своје беле кошуљице.  — Таки да си их извадио! викне мала вртарка мало оштријим гласом.  — Не смем; устезаше се плашљиво Гргур, не смем.  — Кажем ти да их извадиш!  — Не смем.  — Не смеш?  — Не смем.  — Не смеш ни кад ти ја кажем?  — Не смем.  Она га погледа још један пут мало љутито, баци оба цветка што их држаше у ручици, напрћи танке своје усничице, „иди!“ рече му полуподругљиво, па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу.  И Гргур, стидан, изађе из баште.  А кад беше сунце искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под други пар својих кошуљица, сакрије сва три цветка, што их дотле ношаше у недрима.  У тај мах удари најстарији ђак у гвоздену „звечку ", што висаше о једном дрвеном стубу школскога ходника.  Знак да је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.  Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали трапезарија.  Поседају око стола прво старији, па млађи, па онда најмлађи.  Фамулус, који је у исто време и кухар, изнесе неколико пуних чинија пасуља кухана са сланиницом, а затим раздели свима позамашне кришке прохе, која мало пре извађена из пећи, пушаше се и мирисаше.  После онаких строгих опомена одрасли младићи дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.  Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час пооткидају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусате њиховог простог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.  По јелу сви одоше доле на поточић, опраше умашћене ручице, испљускаше уста и умише се.  То је стара учитељева заповест, коју, као најсветије предање, предају стари нараштаји млађим коленима ученичким.  После умивања настаје кратак одмор, па одмах затим сваки своју књижицу: који под орах, који под брест, који тамо код кошева, док не огласи звечка школски час.  Кад су се враћали с потока, мали Гргур поизоста мало од својих другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном брснатом шумарку изнад куће њихове.  Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену.  Трже се, и погледа изнад себе.  На брдашцу, преко којега се бељаше утапкана стазица, којом се слази на поток, стајаше мала Даница.  — Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се с камена, на ком се готово врћаше на једној ножици.  Гргур пође кораком лаганим, неодлучним, још пун оне чисте анђеоске срамежљивости, коју је собом донео из своје планине.  — Брзо, брзо! викаше поново.  Видиш како ја!  То рекав, па као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.  — Ево сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад ...  Погоди шта!  Он је само благо погледа, па опет спусти очи преда се, и стидно прошапута: не знам,  — Донела сам ти уштипак.  Погле колики је!  Највећи сам уграбила из чиније, кад сам сама остала код стола.  Загризни само, пун је пекмеза.  Волеш ли пекмеза?  — Ја не знам шта је то.  — Зар твоја мати не кува пекмез?  — Не кува.  — А у нас има још пун пунцат оволики ћуп.  Ту она показа ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле одважио, те принео к устима и појео уграбљени уштипак.  — Хтела сам ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим.... а волиш ли ти живину?  — Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехну се с пуно задовољства.  — Ал ’ да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са оволиком (показујући ручицама) крестом, па наше патке, па патка кад потрчи за нама! ...  Имате ли ви патака?  — Ми немамо патака, али кокошију пуну авлију.  Да није лисица, имали бисмо и више.  — Ја имам моје кокице, обе беле, па питоме.  Зовнем их само: трцава, гарава! а оне обе у крило, па их милујем.  Кадгод их храним, ја само пружим руке, а оне саме са длана кљуцају.  Кокице моје, кокице моје! викнем кад јутром стрчим у ходник, а а оне око мене: какоко, какококо!  Сад су све тамо испод кошева, али сутра кад прну са седала, изађи у трем, па ћу ти показати обе моје кокице.  Још су се неколико тренутака позабавили на том малом чоту; она је причала, торокала, а он је само озбиљно гледаше и слушаше.  Међутим звечка огласи школске часове, и обоје се журно упутише школи.  Даница је напред скакутала.  Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота.  Пошто се на глас звона сви прекрстише, узвикнуше заједнички:  „Свјат Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а из порте у цркву.  Гргур је само једанпут с родитељима долазио цркви на причест.  Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио.  Кад је ушао у храм, учини му се, да је све другчије него што беше тамо пре две године.  Кад је с осталим друговима стао око певнице и очитао „Оче наш“, није се могао сит да нагледа оних лепих дрвених сводова од клиса, онога чистога патоса од великих четвороугаоних цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, са многим иконама и коситерним кандилима, у којима баш у тај мах црквењак Стеван припаљиваше витиљце у руменим чашицама.  Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљивати се маглица, која ју је дотле обузимала.  На безазлено срдашце навалише утисци, који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, нечим што кроз свега њега прелазаше, нечим што је мирно и свечано као онај лик Спаситељев, с којега дуго очи не скидаше, а тако пријатно и миомирно, као кад од измирне и задах светлога босиока, којим још прошле недеље сеоске бабе окитише целиваће иконе.  Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, час се осврташе у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих прстића непрестано чупкаше своју шарену кецељицу.  А кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша читања и певања.  Чудио се попу, који пред дверима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јектенију.  Поп кади по цркви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар.  А кад се отпева и она последња песма Упованије моје отац и пођоше напоље, он још једном погледа на све четири стране цркве.  Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере.  У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајанствено-прозрачним маглицама.  Рађаше се у њему осећање, оно готово целога века на чисто неизведено, и разумљиво и опет колико би хтели непојамно, осећање страха божјега, осећање који многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива живота.  Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци се расуше по порти.  Гргур, како је стао подаље од црквених врата, ту Је и остао.  С пажњом је пратио игру својих другова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мала Даница.  Још није почео сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.  За неколико тренутака ни једнога не беше у порти.  Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту и цркву.  Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.  Толико се занимао сликама своје пријемљиве душе.  ИИИ  Мало по мало, па већ и дубока јесен настаде.  Са липе и бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри учесташе отуд с планине.  Већ много пријатније у заветрини школској, а у школској соби тако утушкано и угодно, да чисто милина беше седети у скамији и слушати кад учитељ говори о Светом Јовану, о Христу, о Немањи, о Светом Сави, о Цару Душану.  Дође и божићни пост.  У школској трапезарији укиде се мрс.  Али зато, место прохе, наста хлебац пшенични.  У школи, пре и после подне, пева се: Тјело Христово примите.  Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причест и почетак поста са уљем.  Кад би око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом.  Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!“  Свештеник баци на се епитрахиљ, па онда, ракнувши мало по свом обичају, поче опширну придику о важности светог „причашченија“, о светој тајни „покајанија ", о „очишченију грјехова ", о грешницима које чека страшни час „смерти“, и о праведницима, који ће, у слави небеској, седети с десне стране Бога оца.  Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молитву.  Сви га пажљиво слушаху, гледајући у његову дугу мало разбарушену косу, у црно џубе до колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.  Кад оде поп, одмах затим удари звоно на вечерњу.  Међу ђацима настала свечана тишина, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укрштена осећања, која навалише на његову топлу, радозналу душу.  Говор свештеников није разумео ни он, ни његови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих речи има нешто озбиљно, нешто велико.  Ћутао је, а млада душа његова богатила се, једрала је тим новим утисцима.  Сутрадан, на крају литургије, причестише се сви.  Чисто му се скратише ноге, кад их учитељ упути да редом, један по један, прилазе к „царским " дверима.  Једва је смео да подигне очи, кад је био пред светим путиром.  Сав се променио у лицу, кад је примио у се причест.  Дуго после није могао отворити уста да узме нафору, коју је по причешћу добио.  Осећао је опет нешто ново и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватати крајеве својим недовијарним, тако мало докучљивим мислима.  Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот око њега, да је све то јава, никаква варљива опсена, него исто тако истински живот као и онај горе у његовом селу.  — Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.  Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.  Кад је стигла до њега, даде му половину лепињице, у којој беше сира.  Устезаше се, али је ипак примио.  — Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле ...  Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж.  А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти се, узе кецељицу међ прсте и сву је изгужва.  Не обрћући своју лепо очешљану главицу, оде лаганим корацима у школу.  Гргур није ни гледао за њом.  Занимао се својим мислима, својом новом душевном тековином.  Отишао је у школу, сео сам у скамију, отворио пред собом букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није могао прочитати, ћутао је и мислио.  Смешно је рећи: мислио, али је, ма како нејасно и изукрштано, ипак мислио.  Из малих, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике.  Поступно расте тело, поступно јача дух.  Тако је растао и напредовао мали Гргур.  И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.  Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучавао, непрестано се занимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао.  Сваки појав у школи, и онај најмањи, најобичнији, њему је био читав мали свет, код којега је вредно зауставити се, испитати га.  А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети у празној школи, или се попети на она дрва на дрвљанику с књижицом на коленима, или сићи доле у поток, па шврљати горе-доле по оној самоћи.  Кад је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.  А те зиме била је зима оштра и снегопадна.  Још у првој половини децембра снег навејао читаве таване по висовима и доловима.  Многи су путови били завејани или непроходљиви са многих сметова, што се отискиваху са околних брда.  И курјаци се појавише око торова, раније и жешће него обично; свет се збио у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у сеоској механи никога осим викача и кмета, а често ни кмета, него само викач с крчмаром претреса сеоске политике: до подне се греју код оне велике ластрене пећи насред собе, а по подне спавају сваки на својој клупи.  А учитељ Макса затворио се у свој педагогијум, па по два дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папучама, као какав старозаветни првосвештеник.  Кад доврши дневне часове, он се врати у своју, обично прегрејану собу, прегледа прописе, писаљком напише велико добро или нулу, или друго које дотично слово према изврсности рукописа, па онда узме Плутарха или Доситеја или Чокеове Часове благоговјенија, намакне великоокнасте наочари на мало заседласт нос, скупи појаче смежуране усне, уздигне навише велике некако вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, и — чита.  Сат тиктаче, мачка под столом преде, у великој пећи овда-онда прасне разгорели ћутак, а ветар на махове тресне у оба прозора, па опет се замаје тамо низ брдо преко снегова, у бестраг.  Из кухиње чује се учитељкин глас, која спрема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце поред квочке, скакуће поред матере, забагљива своје прљаве прстиће свуда где не треба, тороче све што не зна, или пева оним танким гласићем почетак или свршетак какве сеоске песме, или изопачен одломак каквога тропара, који је чула у школи и цркви.  А ђаци у школи седе на својим местима и уче.  Од њихових гласића бруји школска соба као кошница.  Из тога жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему непрестано зуји у ушима:  „Докоље, господи, забудеши мја?  До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или „Број којим се множи, зове се множитељ“, или „Стеван Немања имао је три сина:  Стевана, Вукана и Растка“, или „Прво гладног нахранити, второ жедног напојити“, или који трећоразредац баш немирно виче да све надвиче:  „Све ствари које је Бог створио, а људи нису предругојачили, зову се природне ствари“.  А кад по који несташко удари још у јачу декламацију:  „Најздравије пиће јесте добра хладна вода“, или онај до њега:  „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер твоју“ итд., онда се дигне у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сасвим расани, а и учитељ Макса у својој соби постане нестрпљив, буни се у своме читању, чисто види онога, што је ототањио у оне несносне танке пискове, или онога Глишића, што увек креше ону „Прву знању“ као да се с неким препире, или онога Дабишу, Бошњинога унука, што је одрастао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде.  Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остави књигу, полако, као стари мачор, приближи се школским вратима, застане мало, застане још малко, па онда изненада отвори врата и стане на праг, својим заповедничким оком пресече све чланове кора, а они, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књижице, не мичу се, не дишу.  Само по гдекоји из најстаријега разреда, преко ивице од оне отворене књижице пред собом, крадом баци по који поглед, па опет брже боље у књигу.  Зна, као човек од искуства, да у учитеља Максе нема циле-миле, већ, као познат добар дисциплинатор, одмах: „положи!“  Кад би Макса тако васпоставио мир међу својим питомцима, свратио би се у кухињу, те би према стању онога што је у шерпењи и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морати довршити тамо по вечери.  Па онда би узео с познатог места на полици стакло с комовицом и однео у собу: једна од највећих карактеристика овога васпитатеља младежи беше та: шљивовицу никад свога века није окусио.  Зашто, то никад није докучио ни један од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.  Тај дан беше четвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада слобода ".  Учитељ је Макса спавао по ручку дуже него обично.  Ђаци су, док је он спавао, седели и ћутали онде, где се који затекао, а после су се разишли по кући и око куће.  Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, у којој, усред слова, беше и по која сличица: квочка с пилићима; или гусак који је вијао некаквог несташка који дираше гушчиће; или дерлад што су крала јабуке, па једно газда ухватио и праши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, како седе поред гроба материна.  Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме намоловати лутку и коња, узе креду, па шарај по табли.  Те вечери беше се необично рано смркло.  Кад се упалила свећа у учитељевој соби, опазише ђаци кроз прозор да је још једна свећа запаљена на столу школском.  Зачудише се, јер обично школска соба, како се пред мрак почисти и притвори, више је до сутра нико не отвара.  Премишљају ђаци, шта то може бити, кад ето ти међу њих учитеља:  „Паун Милетић, Крста Влајић, Јанићије Пешић и Гргур Обрадовић! "  На овај прозив свој четворици задрхта срце испод кошуљице, па се одвојише од осталих својих другара.  Учитељ напред, а они за њим, право у школу.  Учитељ стаде код стола, на ком је свећа горела.  Ђаци стоје мало поиздаље па радознало гледају.  На столу неколико табака хартије, али не онаке беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу прописи.  Не верују деца својим очима: хартија плава, хартија црвена!  А шта је оно тамо, тако, одвојено?  Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.  Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: што злато — злато, што сребро — сребро.  Питали би учитеља: је ли то доиста сребрна, и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!  Само се малко помичу, испружају вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се ...  Осим шарене хартије, било је на столу дугачких липових цепљика, савитљивих танких врбових прутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце.  Учитељ седе на своје обично место за столом, до њега је стајала и мала Даница.  Он се окрете својим ученицима:  — Кажи нам ти, Гргуре, како се зове велики празник који нам долази?  — Велики празник који нам долази зове се Божић!  — Кажи ти, Јанићије, продужи учитељ: ко се родио на Божић?  — На Божић се родио Господ наш, Исус Христос, откреше Јанићије. '  — Тако је.  А ко је била мати Христу Спаситељу, кажи нам ти Крста!  — Мати Христу Спаситељу била је преблагословена дјева Марија, осоколи Крста као из топа.  — На ком се месту родио Господ наш Исус Христос, нека нам каже Паун!  — Господ наш Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском, исповрти Паун своју богословију.  — А где се родио Христос Спаситељ?  — Христос Спаситељ родио се у јаслама, рекоше сви у један мах, осим Гргура, који је о томе само мало слушао, али још ништа није учио.  — У јаслама, понови учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?  Ђаци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, палаца.  — Добро, реци нам ти!  — То место звало се:  Вертеп!  Отац је пољуби.  — Дакле, звало се Вертеп.  А знате ли, децо, шта значи Вертеп?  Вертеп је сувота, у којој говеда ноћују.  Сад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.  Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити ...  Ти ћеш, Пауне, бити чобанин, ти, Јанићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар.  — А шта ћу бити ја, отац? упита нестрпљива Даница.  — Ти си била и остајеш моје дивље пиле.  Ту је, расрђену, учитељ Макса, противно својим педагошким начелима, мало помилује.  Она, незадовољна, поче плакати, обори своју лепу главицу и пође.  Отац је задржа, па опет помилова.  — Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала царица.  Даница се насмеја, па поче наново савијати главу, испод ока гледати, смешкати се и мазити.  Али се у Макси опет пробуди учитељ, озбиљан, следствен, строг.  Сави Даница своју мазу, ђачићи у фронт, а Максо ти узе своје наочари, па с њима на нос.  — Дакле, децо, на посао.  Ходите ближе.  Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати.  Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.  Кад је био рад у највећем јеку, отворише се врата и уђе поп.  Пошто је, с јаком лупом (а био је у оним рибарским чизмама), стресао снег с џубета и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде.  Поздрави се и седе до учитеља.  — Почео си у име Бога? упитаће поп.  — А шта знам.  — Ако, ако.  Ваљана хартија.  Само клобуке мало повеће — бар два прста више него ономлани.  А круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио.  Као смишљене.  Чиј си ти, мали? запита поп Гргура.  Гргур се застиде.  — Но, но, но.  Не бој се, чедо, није, не бој; попа пита само ... знаш, у цркви си свагда миран ...  А шта ћеш ти бити?  — Он ће бити мали цар Петар, а ја мала царица, одговори Даница полумазно, која се некако једва виђаше иза попова џубета.  — Ехе, све сами цареви и царице, наставиће попа шаљиво, издижући обрве ...  Како ћемо ми уз вас овако у чизмама.  Добро, добро, само пре свега лекцију!  Попина су деца само добри ђаци ...  Ко ништа не зна ...  — Ништа и не вреди, дода Даница.  — Стоји у буквару, примети попа, смешећи се, а у Светом Писму стоји: дрво, које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја!“  Ђак без науке, дрво без рода.  — Е да црквењака с новинама? упашће учитељ попу у реч.  — Добро те ме подсети.  Ево обадва последња броја Српских Новина.  Дакле ја, учитељу, имам право.  Учитељ Макса погледа га радознало, држећи маказе међу палцем и прстом кажипутом.  — Севастопољ пао.  Макса испусти маказе и паде на столицу.  Деца притрчаше и подигоше маказе на сто.  — То није истина! викну учитељ сасвим одлучно.  — Шта није истина, ево новина ...  — Новине лажу!  — Ама на што да лажу?  — Ја кажем да лажу!  — Да лажу ... хајде нека лажу, само чуј ...  — Нећу да чујем.  — Ама ...  — Никакво: ама!  — Ал ’ кад цео свет пише ...  — Цео свет лаже ...  — А зашто да цео свет лаже? осече се поп, у коме је стрпљење већ превршило меру.  — Зашто цео свет лаже ... зато што лаже.  — Што лаже!  Није то доста само рећи; што лаже.  Докажи да лаже, докажи, де!  Ту се учитељ Макса доиста мало збуни, па онда, дошав себи, погледа најозбиљније своје помагаче, и сам настави маказама сећи шарену хартију.  Попа оде к великој мапи Европе, шара прстом по Русији, па га заустави на Криму.  Замера школској власти, што није назначила место Севастопољ:  — Кад се иште школски прирез — нај! а кад пишу мапе, као да ће им рука отпасти ...  Знаш ли ти, учитељу, где лежи Севастопољ? пита поп.  Сви су га тражили по мапи, али га не нађоше.  — Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као што сам ја казао.  — А шта си ти казао? упита га поп, упрвши у њега радознао поглед.  — Казао сам да су Швабе ниткови.  — То зна и Бог и људи.  — Казао сам, да су заклети непријатељи православија.  — Били и остају.  — Казао сам, да Аустрији не треба веровати.  — Зар си ти то казао, зар то нисам казао ја? запита поп.  — Не, ја сам казао, а, ја, говори учитељ с највећом брзином режући хартију.  Ја сам казао и казаћу, ако хоћеш, и пред самим Књазем ...  А кога се ја бојим?  Јеси ли ме чуо, попе!  Бога ми се не бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ако ћеш баш ни самог директора ... шта ми може директор?  — Та није ни директор митрополит, упаде му у реч поп.  — Па шта би било и да је митрополит!  — Знаш митрополит је митрополит ... понавља попа мало као незадовољан.  — Митрополит је поп, к’о и ти ...  — Јес ’ чуо, учитељу, оканимо се митрополита.  — А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други људи ...  — Море, учитељу, ја ти опет велим: архијереј је архијереј ...  — Па и ја не кажем да је попечитељ ...  — Ако није попечитељ, он је душепопечитељ.  — За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче учитељ Макса.  — Зато ће је много пећи и жећи на ономе свету ...  Али се ту попа умери, па окрете дечици: хајдете, децо, мало у трем, протеглите ноге.  Изађоше деца, изађе и мали Гргур.  Попа и учитељ Макса упустише се дубље у политику.  — Море учитељу, учитељу, баш си покаткад гори од детета.  — Нисам гори од тебе, обрецну се Макса.  — Учитељу!  — Попе!  — С тобом се баш не да данас говорити.  — Ни с тобом.  — Па шта велим ја?  — А шта велим ја?  — Ти вређаш моју власт, а власт је власт!  — Сит сам ја свију власти и мојих и твојих, на част ти све!  — А што ће мени све белосветске власти? опире се поп.  — Да те веселе, кад су ти тако од срца отпале.  — Ти си, учитељу, махнит.  — Ти си дивљи поп!  — Швабо остаје Швабо!  ' — А гејак гејак!  — Пи! ракну поп.  — Пи! пљуну учитељ на школско тле.  Устаде учитељ, устаде поп.  Погледа поп учитеља, погледа учитељ попа.  Намрштио се један, намрштио се други.  На једанпут прсну поп у смех, прсну у смех и учитељ.  Ходи сваки на другу страну, ухватили се за трбухе, и тресу се од смеха, Учитељка отворила школска врата, гледа их и крсти се.  Иза њених леђа надвирује се фамулус Степан и чуди се.  А они обадвојица право један другом, стадоше, погледаше се, насмејаше се.  — Учитељу!  — Попе!  Па се загрлише и пољубише.  Одоше у учитељеву собу и седоше за готову софру.  Тако је врло често постајао, развијао се и свршавао њихов политички дишпут!  Таман поп узе чашицу комовице, подигну је према себи, прекрсти се и рече: помози Боже! а врата се отворише и уђе црквењак.  Црквењак Васо беше стасита људина, Херцеговац, из околине манастира Житомишљића, служи цркву и попа, чува државни магацин, прима плату од српскога Књаза, а недељом пред механом хвали свога Књаза са Цетиња, прича о боју на Грахову, и плаче.  Кад је Васо пружио „писму“ учитељу и попио чашу, коју учитељка пружи, удалио се, по старом добром обичају, све назатке ходећи.  А учитељ Макса устаде, узе наочаре са оног столића, распечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки пажљиво читати.  Попа и учитељка ћуте и гледају га.  Уједанпут учитељу Макси задрхта лева страна доње усне, боре на челу већма се набраше према намрштеним обрвама, грчевито стиште хартију рукама, које су почеле све јаче и јаче дрхтати, па онда мало, побледео, клону на столицу.  Попа и учитељка скочише са својих места и притрчаше му.  Он, дошавши мало к себи после првога узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:  — Пропаст!  — Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.  — Не бој се, учитељу! храбри га поп.  — Збогом Српство!  Збогом православије! уздахну учитељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.  — Почем се, чита узбуђени свештеник, почем се у нашем отечеству при ношењу Вертепа показала разна злоупотребленија, и пошто тај обичај никаквом добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује! ...  Забрањује, понови поп, па и он паде на столицу.  Обојица се скаменили, седе један према другом, и чудом чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују како падају брвна с клисом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђену порту, по којој сеоска марва шврља, а на једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.  Те вечери ни једно више нити сркну нити кусну.  Само су деца у спаваћој соби џакала, а мали Гргур, под својом поњавом, удубио се у своје паучинасте мисли, размишљао о Вертепу, о себи као цару Петру, и о Даници као својој царици.  ИВ.  Сутрадан је освануло ведро небо по мало и студенога зимског сунца, али је учитељ Макса устао мутнији и од оног најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке јесени.  На забрану „попечитељства просвјештенија " није смео ни помислити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна јасна мисао, као оно усамљена звезда, кад се о вечери укаже на небу, на ком се истом дробе и на разлаз спремају давнашњи облаци.  Нешто је одлучио учитељ, нешто је смислио поп, обадвојица су на чисто!  На Никољдан излазе с јутрења, па се уставише у црквеном трему, портику.  — Ја сам, учитељу, нешто смислио, ословиће поп.  — И ја сам, прихвати учитељ, натукавши појаче фес на главу, јер је у трему било сувише хладно.  — А шта си ти смислио? упитаће поп, заустави се и поче намештати крајеве од џубета један преко другога.  — То што и ти, рече учитељ, па упре оштрије поглед у попове очи.  — Е па ја, учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.  — А забрана?  — Каква забрана! ...  Гледај ти свога посла!  Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.  Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.  И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен између Дрине и Колубаре ...  Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ -Максина села.  Ноћ покрила брда, снег до колена, одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре светле по кућама, многи је уморан, већ и прилегао негде украј огња.  На пољу студено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце кад ходиш а смрзнути снег шкрипи под ногама.  Многе се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.  Али је највећма осветљена авлија оне повелике куће, што се лепо види на оној страни брда, што је иза цркве.  То је дом свештеника Крсте, који је у селу најдавнашњији староседилац.  Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.  А од како је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.  Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке династије седи свештеник Крста.  Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина.  Он сам верује у науку Христову, ревносно служи цркву, па су му и сељаци питоми и често цркву полазе.  Он пости сам сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то.  Напрасит је, плане, лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим или већим противницима.  Радо излази на сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмерена плане, скочи са својега места, изговори богме поприлично „изобличително слово“, па збогом!  Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да надгледа стоку.  Поп Крста је јутрос рано одслужио јутрењу заједно с литургијом.  Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б ... ска црква појати као и она Саборна до Митрополије.  Сељаци се моле па и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих позиција.  Псалме читају заједнички, Катавасију певају наизменице, али „Величаније“ свештеник сам, а „Блажени " опет учитељ сам.  И кад је опет поп Крста по неопходној дужности тамо пред часном трпезом, а учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час слабије час јаче „секундира ".  А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они оронули сводови!  У поп Крстиној кући сви су прозори осветљени, у свакој соби гори по једна воштаница; пред молитвеним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирско кубе, наткрилио половину кухиње.  Црквењак Васо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају цело пространо двориште, а отуд, путем, којим поп силази цркви, пењу се свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном реду, у највећој тишини.  Напред, кракатим ходом, корача учитељ Макса, натукао црну шубару, постављено џубе, назуо чизме до колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се кривом мачугом.  За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси.  После свију ишла су два чобана, увијена у јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.  Он је оружани спроводник, а у исто време хазнадар; у руци му гломазна каса, велики ручни кош, у који ће се спуштати дарежљиви народни прилози.  Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши утрнулу лулу негде за појас.  Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.  На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше Слава во вишњих Богу А кад почеше стих:  „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса својски „секундирајући " пође напред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено попово двориште.  Пред кућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је много раније дошла, да и она присуствује првој представи.  Стари је обичај Максин да Вертеп унесе прво у попову кућу.  Наместише Вертеп на једном столићу.  Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.  Унутра су гореле мале свећице, па се лепо виде јасле, у њима Христос, па пастири, па стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховине.  С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па кад им још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало прелази у страх.  С леве стране, пред лицем Вертепа, стао Ирод цар, па се уозбиљио као какав маторац, а према њему на левој страни, стали цар Петар и мала царица Даница.  Прочитајте Српску историју од Рајића и Црквену историју од Евсевија; нигде нећете наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.  То је измена, коју је учинио Максо још у ранијим годинама; улогу малога ђака пренео је на малога цара Петра, из јединог простог разлога, да је једна круна више.  Приметио је и он својим оштрим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару.  А мала царица — то је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.  Радознали гледаоци, који озбиљно, који смешећи се, гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама.  Поп, пун задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихових оваца, па не скида свога благога погледа са својих милих гостију.  Иза попових леђа стао достојанствено обазриви и пуно озбиљни режисер, стари учитељ Макса.  Цео мали збор упро је очи у њега.  Кад се стишао и онај последњи жубор у суседној кухињи, учитељ Макса вешто трену оком и мрдну обрвама.  На тај ником непримећени, али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица.  Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или она сребрна хартија, којом је мач заклонио своје дрвено порекло.  Окрете се Ирод оној тројици царева, намргоди се по богу као прави цар, па онако страшан громко повика:  — Од куда ви три цара овамо пришли јесте?  — Аз јесам цар Гашпар од персијске стране, поче први од тројице царева; видјех бо звезду на востоцје, познадох да се Христос родио, идем поклонити се јему и принети дар: злато!  Макса се и нехотице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао његовога концепта.  Опет Ирод махну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:  — А од куда ти јеси, и како имја твоје?  — Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, па још оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар: ливан!  — А твоје имја? обрнувши се мачем оном трећем другу.  — Аз јесам цар Мелхиор, одговори тај трећи мало заплашено, тако да се је једва могло на крају чути: и донесех му дар: измирну!  Не би Макси право, што му се иначе слободно ђаче тако заплашило, па не могавши савладати своје големо незадовољство, мрко погледа престављенога, па онда у Ирода.  А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:  — Да знате и ви, и да сви знајут: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице свја земља да трепти со страхом и трепетом!  Још једном лупну о земљу, цареви се за један корак тргоше назад, поплашише се!  Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.  Попадија пита учитељку: чије је то дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па окренувши се назад сасвим гласно викну:  „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.  Бадава, уме човек, па зна“ ...  Макса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.  Уживао је у тој слабости: да га у очи похвалите.  Таман црквењак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: Шедше трије цари ко Христу со дари ...  А кад престаде ова црквена песма, наста свечана тишина.  Фамулус Степан намести се крадом доле испод Вертепа, па поче одоздо мицати луткама, које су биле на жицама.  Гледаоци се сви примакоше вертепским, несразмерно великим вратима.  Ено се миче једна слика, мали човечуљак у црној хаљини, дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.  Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу.  А кад стаде звоно, почеше се из углова купити пастири, приближише се јаслама, које стајаху на средини; појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима.  Појави се од некуда и некакав црни ђаво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебуха онога црквењака, па удри овога сотону; једва је живе коже умакао.  Гледаоци изван себе од радости, што су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радости, па се грохотом смеју и за трбухе хватају.  Што попа тресе ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Степан тресе се у својој незгодној позицији, згрчен, у некаквом старом џубету, у шубари, а соба просто као турски хамам.  Учитељ Макса привикну мало на гледаоце, па које збиљом свога гласа, које мрким погледом поврати потребну тишину.  Пастири и анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:  Ту оздо мрдну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.  Збор певаше даље:  Ту цео збор паде на колена, па и учитељ Макса, па и поп с попадијом и учитељком, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратима, само је цар Ирод стајао озбиљно и поносито.  А збор не прекидаше песму:  Ту и цар Ирод обори своју лепу главицу и снуждено наже се на мач.  Песма престаде, али је цела ова хришћанска породица још дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду.  У грудма им трепташе свечани мир, и нешто тако слатко и мило пролажаше им кроз душу, као да су у највелелепнијем храму, у који је сишао сам Спаситељ.  И напољу је ветар уминуо, само што се са великог кухињског огњишта чуло пуцкарање великог синоћњег бадњака.  Свештеник Крста није скоро био тако добре воље као вечерас.  Викну на чељад, да се гости господски подворе.  Учитељ Макса следствен својим строгим васпитним начелима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије.  „С пуним се стомаком не пева“, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па зато су крадом, у свакој имућној кући, опипали по коју плећку и повукли чашу две, онако у помрчини.  Тешко се попу растати од Вертепа, и сам би палицу у шаке па упоред с Максом, само да није браде, да није чина.  Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога лета.  Али као таоце мораде оставити цара Петра и његову царицу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога сасвим нема, што, осим певања, није имала ништа да изговори.  То је и учитељ Макса тек сад опазио, али је сад касно, поправиће већ он ту неправду до године.  Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином, погледаше „молебно " у учитеља Максу, али један његов поглед беше довољан да се одрекну својих „прошенија“.  Оде Макса са Вертепом право кметовој кући, а отуда ће походити још неколике домове.  Међутим у поповој кући поставише софру, то јест додадоше још једну ка оној, која је, по старом српском обичају, још од јутрос постављена.  Насекоше пуне две велике калајлије од оне велике печенице, што је на дрвеном ражњу прислоњена уза кухињски зид, насекоше самих ребара, па плећку, па ножице, па мало богме и кртинице — има ко и њу милује.  Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице и других колача, па бео помастан сир, који је истом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље.  А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као румени лабудови.  Овде онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полусветлих углова погледате на ову богату софру, а ви већ у напред осетите на језику сласти које вас очекују, па једва чекате да поп благослови.  Изнесоше и шљивовицу, стару, мало помекшу, мири на коштицу, па кад прогутате, а ви осетите како се пријатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава.  Више је пута точило чељаде из оног стакленог ибричића са параграфастим танкогрлим кљуном, подуже су се поп, попадија и учитељка одушевљавали овим сеоским нектаром, пало је много прича, испевао је попа много божићних песама, док се учитељ Макса опет појавио на прагу и подвикнуо:  „Христос се роди! "  — Ваистину роди! викну исто тако поп, па се пољуби са учитељем.  Па одмах, још онако стојећи, отпеваше: Христос раждајет сја, славите!  Поседаше за постављен сто.  У горњем челу седи поп, до њега Макса, па поша, па учитељка, па остала чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти стихари са широким опет позлаћеним појасевима.  Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда онда осмели се да у кога погледа; само да није строгога лика учитеља Максе, и он би се можда мало раскалашио, угледао на своју лепу царицу.  Али овако таман да размахне крилима, а њега жижне помисао на оне школске дане после великих празника, кад ће строги учо, с прутом у неумољивим рукама, опет наставити своје апсолутистичко „владјеније.“  Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учитељци, која би се на то само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.  Нису прве буклије ни испражњене, а учитељ Макса развезао с попом дугачке диване, којима ће крајеви шинути чак до јутрење.  Па, по свом старом обичају, прешли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут.  Препиру се, доказују, ни један за длачицу не попушта од навода својих.  Учитељ Макса, Горњокрајишник, у почетку овога века даворио се с књигом у Сремским Карловцима, а поп је из првог кола богослова, који се учише у београдској семинарији.  Доказује Макса, да су лепше церемоније у карловачкој цркви, а поп мисли да нема у „христијанству“ ништа лепше, ништа велелепније од Саборне Цркве у.  — Над Стратимировићем нит је било, нит ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љутит, учитељ Макса.  — Само је један митрополит у Српству, у православију! викну богме поп.  Митрополит Петар кад узме митру и штаку, Боже ме прости, као да је Свети Никола сишао са иконостаса.  — Па онда карловачко пјеније, наставља Максо и не слушајући шта поп говори.  — Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја Фрушка и цела Патријаршија.  На то Максо ништа не рече, само испи чашу, не куцнувши се по свом обичају са попом.  И поп испи своју чашицу, па и он преста, чекајући да учитељ настави.  За време те мале тишине, попадија и учитељка нешто за се шапутаху, мала Даница лактом оборила колаче па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, саборне цркве, Београд, Карловци, нешто велико, нешто чудно, нешто лепо, нешто тамно, нешто далеко.  Из ове их тишине опет изведе учитељ Макса.  Поче, али у овај мах мање бујно, више полутужно:  — Све је то једно, мој добри попо, а тамо, а овде!  Сви смо једна браћа, један народ.  Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу.  Тек узео двадесету, кад сам прешао на Митровици.  Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество“ шабачко, али ја не хтех остављати школе ни моју десну певницу.  Сваки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.  Сви се на ово мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.  — Ни сам не знам, шта ми је, продужава Максо још пуно жалосније него раније; данас ми је било тако мило, тако лако у срцу.  Кад јутрос певасмо на јутрењи, отворило ми се срце, па ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.  Чинило ми се: отворило се небо, па нас анђели гледају кроз свод црквени.  А ја на то све јачим гласом извијах „сједалне“ да нас боље чују, да онима горе боље угодим.  У једанпут ми се учини да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје селанце тамо у Крајини, у кршној, горовитој Лици.  Указа ми се наша колиба, па покојни отац, па моја стара мајка, па, па ...  Али ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се очи наводниле; сви су у неком свечаном тужном расположењу, а Гргуру, откад је сишао са своје планине, није се тако откравило срце као у овај мах, гледећи у лице свога учитеља, лице које је вазда покривала студена строгост, а сад је тако лепо, тако благо, преображено тугом, која је старом учитељу натерала сузе на очи.  — Од како сам овамо дошао, не видех више ни Лике, ни своје село, ни своје родитеље.  Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет ... често сте ми у очи зуцнули (но ту учитељ Макса мало заћута и једва изговори реч):  Швабо ...  Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је ...  Нешто се богме мора и претрпети, само што је тешко увек бити долготерпјелив.  — Максо! узвикну поп, а лице му се осуло највећим саучешћем.  — Пусти ме, попо, пусти да се изговорим, моли га Максо, сркнувши мало из чаше ... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећам ја.  Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.  Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна.  Али ја сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости оставити.  Само пре него сасвим остарим, походићу гробове мојих родитеља, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, које онако сиротни непрестано имађаху о мени ...  — Учитељу! упаде му у реч свештеник; и ја ћу с тобом у Горњу Крајину, па ћу свуда, где тамо стигнемо, казати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као што си ти ...  Чујеш, учитељу, љубави ти, де да запевамо!  И рекав то, поп поче неку црквену песму, тек да расположи учитеља; учитељ Макса, гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз зубе могао „секундирати“.  Устадоше попадија и учитељка да зготове кафу.  Таман почеше са стаклена ормана скидати шољице, и ону кутију од лима, у којој је покојни прото носио „свјатаја“, а сад се у њој храни утуцана кава, таман се једна шољица омакну на патос и разби се, кад се, на велико изненађење свију, појави на вратима протин синовац, који је тога часа дојездио на очином коњу.  — Христос се роди!  — Ваистину! повикаше сви новоме госту, па га посадише горе до попа.  — Још јуче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем.  Једно је теби, оче Крста, друго учитељу.  Чим преломисмо данас чесницу, отац ми рече на не часим часа, већ да полазим.  И ево ме са срећом.  Узе попа своје писмо, узе учитељ своје.  Пипа попа запечаћену хартију — што кабасто, кабасто.  Окреће ону страну, на којој је печат протин: два анђела, који држе цркву, а оздо начелна слова његовога имена.  Погледа у Максу, погледа у остале око стола.  „Па да отворимо“, рече тихо и полузбуњено, па задре прстом око црвенога воска.  Опучи се хартија, и у крило му паде мио божићни дар: црвен појас од најлепше свиле, што му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду.  Изненадна радост прели се безазленим ликом нашег свештеника Крсте, зарадова се Макса, поскакаше са својих места сви што беху за столом.  Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћу; стоји, ноге му клецају.  Пошао би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу.  Узеше појас учитељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше малаксалог попа, попадија и учитељка подигоше му утрнуле руке, па му, сретноме и много обрадованоме, припасаше ново „одличије ". Попу се наводниле очи, и попадија се узбунила, па једва се сети те попа у руку, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни, језик, отказује покорност, он, громко колико га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што је велико, него и од оног највећег веће: „многаја љета“!  Док је Макса певао а остали му помагали, прибра се мало и свештеник Крста, па кад отпеваше њему, он својим крупним пуноодмереним гласом отпева своме архијереју: Тон деспотон.  Подигоше напуњене чаше, куцнуше се и до капи испише.  Једно од попових чељади истрча у двориште, па у ноћну тишину опали из танке арнаутке.  У свију и онако раздрагана срца јаче закуцаше.  — Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.  — Сутра, сутра, брани се учитељ Макса ...  Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој мало час беху учесници.  — Одмах, одмах, учитељу.  Их, како ни мало ниси радознао, ето, то ја већ не бих могао.  Отвори де!  Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, овде, макни, мрдни, де, један, два ... три!  И учитељ прстом здера хартију око печата.  Гледа у отворено писмо, па чисто не верује својим очима.  Задрхташе му усне, језик му се пресече, па ућута човек као заливен.  Опет прота пише ...  Наже се поп Крста па целоме столу гласно и свечано чита нову вест:  „Учитељу!  Извештавам те, да је баш сад стигао акт среској канцеларији од окружнога начелства, којим се јавља: да си књажевим указом постао професор на гимназији крагујевачкој.  С љубезним поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник итд.“  Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.  Створише се у њему читави преврати, ни сам не знађаше шта да почне мислити.  Поп је отресао најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ Макса једва разабира.  Попадија и учитељка као да шенуше мало од радости, ено их у кухињи, ухватиле се за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју.  Пушке опет припуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с места не мичу.  Онако, мало престрављени, укоченог погледа, зеница раширених, изгледаху као два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога бокора.  Гргур има мало више поуздања у себе, Даница му се прибила, па пуна поуздања, не сме да се макне од њега.  Чини јој се, слободнија је кад је поред њега.  Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред себе.  Дуго је поп Крста салетао око учитеља Максе да га разговори, заметао је свакојаке шале, попевао и причао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.  Али и тузи, као и свачему, има краја и конца.  Тамо већ после поноћи разабра се учитељ, трну у дланове, скочи са своје столице, узе чашу па погледа у попа и све око стола.  Он, у подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда, окренувши се своме пароху, рече тронуто:  — Јеси ли чуо, попе; ја сам се у себи добро промислио и промислио.  И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем професор.  — Нећеш да будеш професор? чуди се поп.  — Нећу.  И нећу, и не смем.  Да је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад ...  Доцкан ... врло доцкан.  Много се шта поборавило, занемарило ...  Село, деца, црква, њива, самоћа.  Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених руку.  Све је напред измакло, ја се и ти устависмо онде где смо ...  Не смем, не смем се огрешити.  С овим мојим окорелим чизмама не смем у толики ризик.  Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рукама, ја се нећу мицати из села.  Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: сад, сад, пружи ми руку ... не могу без тебе.  Обадва да оставимо кости овде, да нас заједно сахране код покојног проте.  — Максо! узвикну поп Крста, стиснувши руку учитељу.  — Крста! узвикну и учитељ па се загрлише.  Лије сузе поп, вркћу сузе и учитељу Макси.  Учитељка и попадија гледају их такође гануте.  — Али ћемо, као што си рекао, заједно у Горњу Крајину, прихвати Максо, да проведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто Немањино колено.  Па да зађемо Фрушком све од манастира до манастира, да целивамо цара Лазара, па цара Уроша, па руку мајке Анђелије, па Стевана Штиљановића.  Нису то манастирчићи као наша Радовашница, као Каона и Криваја, — цркве као градови, а ћелије као палате, једним словом: царске задужбине, као Дечани, као Студеница.  Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној Србији.  И тамо је .... али што да ти напред ређам, што ћемо све видети својим сопственим очима.  Боже здравља, чим гране лето, притегнућемо кљусадма колане, па ћа на скелу ...  И још су се дуго, дуго разговарали о хаџилуку.  Скоро на један сахат пред јутрење разиђоше се да мало главе наслоне.  Мала Даница одавна заспала, па је попадија у суседној собици наместила на креветац, па спава као окупано јагњешце.  А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком, сишао је доле школи, па кад се увио у студену поњавицу, а пред њиме, као у зраку, трептала је Студеница и цела Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се није испела у најлепши сан, који га је, млађанога, крепио до јутрењег звона.  В.  Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима.  Чини вам се данас је све у длаку онако као што беше јуче, па опет поред све те истоветности и неприметности, често не верујете очима кад видите тако рећи јучерању телад где је већ погла главе под јармове, или кад опазите оно несташно ждребенце, што је често из чаира помаљало главу преко ограде па вас радознало гледало, како сад, зауздано и оседлано, бије копитама тамо пред судничким вратницама.  Већ су се четири зиме истутњиле од како је учитељ Макса захвалио на професорству, од како поп Крста недељом и празником паше црвен свилен појас, од како мали Гргур учи оне мале науке у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стазица и тороче око матере, кад она ради у башти или се налази у кухињи око огњишта.  Кад видите учитеља Максу, вами се чини још је онај исти, па опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље.  Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати, јер га је некаква немилостива судбина лишила доња два предњака.  А Гргур је, ваистину, сасма мало порастао, само су му очице живље и гаравије.  И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавнијег, чудноватијег детета у целоме селу“.  А да ли је доиста био забораван?  Поп Крста би само на то рекао: „ни дрва у гори нису једнака; роди се то тако погдекоје, којем се не да по туђој мудрости“.  Само је мала Даница још она иста брбљива и несташна птичица, која исто онако цвркуће и скакуће, као што је била онда кад имадосмо оно част први пут се с њоме упознати.  Још неколико дана, па ето Петров-дана.  Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господина директора.  Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа.  Директори су у оно време обично полазили у почетку маја.  Искусни Максо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову школу.  А ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, па сад, љутит, искаљује јед над фамулусом Степаном, или се, особито по подне, извиче над ђацима.  Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.  Максо кмету, а кмет хабер свима кметовима по свима селима б ... ске школске општине.  Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.  И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о благу дну.  Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фамулус чисти неколико пловака, које падоше на жртву данашњој школској свечаности.  Сељаци поседали под брест, повадили чутурице из торбица, па који шљивовицу који комовицу; а трбушасте чутуре с вином, погаче, заструзи с пребранцем и киселим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита.  Таман се чича Милија (који се већ уабаносио у кметству), прекрстио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину ", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!, срески пандур, по ондашњем обичају наоружан до грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, капетан, свештеници и учитељи.  Сви са својих места поскакаше у вретен.  Максо, оличено осећање дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима и храбри их.  Стало је Максу много муке, док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.  Ето уђе и директор, средовечан муж, лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно погледа и што год упита.  И поп Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу господина директора.  А учитељи?  Они час по зарезу, све неког посла ради тумарају напоље, па од некакве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Максиној соби; а стари учитељ Никола, који је свима „попечитељима“ и „совјетницима“ био учитељ, извукао ове године седмицу (тако су онда звали најгору директорову оцену), па од дерта хуче и пуши.  Испит је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост.  Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.  Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице.  Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи не дишу.  — А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо? пита директор.  — Земља, на којој ми живимо, округла је као каква јабука.  — Зар? оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.  — Бре, бре? чуди се кмет Милија, па се јаче наже на своју кметовску палицу.  — А стоји ли наша земља? пита директор.  — Наша земља не стоји, него се окреће.  — Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење, и врти својом полућелавом главом.  Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али најтачније, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.  На завршетку испита поделише дарове.  Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу, па сав поцрвенео гледа преда се.  Свима редом прилажаше руци, сви га хваљаху и благосиљаху.  Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза.  Не прође ни један час, а већ ни једнога под школским кровом, сви се, жељни, упутили својим кућама, својим селима.  По Гргура дошао његов старији брат Паун.  Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледала.  И она би тамо у планину, у Гргурово село.  Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.  А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.  Коњичак је напред носио сандучић с његовим књижицама.  Они су за њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда онда и попевао.  Сунце беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише своје село.  Село, из којега је Гргур, мало је у страни, не види управо шумадијско село, мање рецимо од Неменикућа, а веће од Барајева или Амерића.  Куће раштркане по стрменој коси, а доле уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу.  Куће, негда од брвана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле издалека као звонарице.  Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси са зеленомодрим листом.  Милина погледати кад беле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад је сунце на заходу па просипље румен на реку, на поља, на шумарке, на црвене кровове.  Да вам је на уранку стати па гледати на село, кад се тамо на истоку помаља сунце, или у летње доба кад на њ сипи кишица, а отуд сија сунце просипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истурујући својих седам боја све сјајније и сјајније.  Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће.  Здравковићи су староседиоци.  Кад гледате оно неколико њихових задружних кућа, рекли бисте е је заселак.  А сложни су — да изгину један за другога.  Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било на чаршију или на панађур.  И о устанку су војевали заједно.  Четворица их беше уз Катића, а кад један погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше.  Двојица су пала кад оно отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.  Још и данас има у њих кићена оружја, ножева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег коситера.  Није у Здравковића само срце обилићско.  Њихова поштења на далеко нема — одавна се прича њихова правичност.  Па што су љубазни, па што умеју дочекати и подворити, то се не да казати, док се оком не види.  Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, чисто не знаш шта ћеш пре: или да се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече она слатка беседа.  Покојни поп -Крстин отац је ли био мајстор наздравити — јесте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они што књиге пишу.  Па прича, па пословица, па песама — пуна су им уста, а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште.  Што је челенка на калпаку, то је брат Иван, Гргуров отац, међу Здравковићима.  У оца их беше тројица, али један умре одмах по очевој смрти, а други се оженио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а удовица се преуда у село из којега је доведена.  Сам Иван оста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.  Тешко се је оженити сељаку инокосну, али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају.  Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседног села.  А био је радник један по један.  Рано легао, рано устајао.  Чим се умије, помоли и уљуди, одмах одлази коњима у коњушницу и надгледа стоку, која је у кућној огради, затим би, освежен студеним јутром, ушао у кућу, примакао клупицу ватри, сео и грејао се.  Петрија је свагда пре Ивана била на ногама.  Чим ослави јутро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата кућни посао: или плете чарапе, или изаткива ћилимке, или тка платно памучно.  А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, косир.  Пазила је сваки његов миг.  Његов живот био је и њезин, дворећи њега служила је себе.  Иван беше прави правцати Србин, а Србин вам је некако чудновато створење: и сазидаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркви.  Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само камен из црквене порте!  Он воли да има цркву, да се у њој поје литурђија за сав народ хришћански, али не изгледајте да јагми цркви, чим звоно удари.  Кад је сабор, кад зна, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна или испразнити по једна или две, е онда ће вам листом нагрнути цркви.  И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало набавити књиге, или нову одежду, или позлаћени крст, или путир, или дискос, или кадионицу.  Већ така није била и његова Петрија.  Беше права богомољка.  Ни лећи ни сести за сто, док се не прекрсти.  Чешће слази цркви.  Друге би и проговориле коју о литургији, али она ни да би се окренула.  Чешће је односила воштаницу, или мало тамјана, или просфоре.  У летње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе.  „Чисто ми је лакше онај дан,“ говорила би, „кад ме свештеник мироше ".  Чешће је ишла и на водице, особито уз посте и о младинама.  А била је милостива преко сваке мере: што даваше десна, не знађаше лева.  Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.  Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса.  А кад их опазише оздо низ ливаду, Петрији се скратише ноге од радости, па се наже на Ивана.  А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене.  — А што тако опознисте, децо? упита их Иван, кад приђоше руци.  — Шта нисам, јадна, мислила, прихвати брижна Петрија.  — Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.  — Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас људски показао.  — Да се ниси уплашио, чедо моје? пита брижна мати.  — Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристравио.  Уча говораше:  „Децо, децо, не шал’те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо. "  А ми удри учи, пиши, читај, да очи побеле.  Научисмо књиге на изуст.  — Тако и треба, рече Иван поносито.  Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред селом и влашћу.  — Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође онако на лихо.  Уплаши се, јаој, па ни укресати.  Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд.  Дрхташе као прут, а кад поче плакати, учитељ му рече да одлази на место.  — А што да се плаши, да од Бога нађе? пита радознала мати.  — Ето што, прихвати Гргур.  До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину седи све у истом разреду.  Ништа не учи, ништа и не зна.  Он је сиромаха Симу заплашио директором; вели: носи ти тај у џепу троструку бивољу камџију, па чим муцнеш, а он удри као вола, док те свега крвца не облије.  — Хе, неваљалац један, што му уча не поткрати језичић? костреши се Иван.  — А зар га мислиш не бије?  Али ко ће, бабо, ућуткати оног пустолова.  Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор?  Грђи и страшнији од свих људи у селу, па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!  Джаба се само мучимо и знојимо.  Све ће нас изрезилити као кучиће па узалуд мука.  Док само цикне па шкрипне зубима: ха, неваљали једна, тако ли се учи, све ћу вас у хапс, у кврге! ...  И још, Бог те пита како га није плашио.  — Па не биј ти никоговића! викну Иван љутито.  — Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговорио с нама.  Добар ка ’ и ти, погоднији него учитељ.  Смешка се на нас, пита нас благо, показује нам, прича нам.  Рече кад је полазио: учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у младости хладује, у старости гладује ....  — Право је и казао, децо.  Ко се лењи, никад неће стећи крова над главом.  Трудите се, настави Иван скидајући опанака, па никад нећете изгледати из туђинских руку.  Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, па одоше те легоше.  Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.  — Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.  Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.  — Ја, снебива се Петрија, па Бога ми не знам како да ти светујем.  Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.  Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?  — Шта ће бити доцније?  Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати.  Али зар да остану ’ вако као ја и ти?  Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.  — Па има још дана да о томе говоримо, поче Петрија.  Јако, чоче, да о томе не мислимо.  Чисто се плашим ...  — Плашиш, плашиш.  Прођ ’ се, бога ти, те твоје женске плашње.  Питам ја тебе српски: да л ’ да водим дете у веће школе или не.  Једно или друго?  Време је, да смо на чисто.  — Па води их.  Ако нисмо ми.  Бог ће с њима бити! једва промуца Петрија и сузе јој грунуше на очи.  — Ви жене одмах у сузе.  Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!  Нико није пропао, ко је света видео.  Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?  Истина су и капетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти.  Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.  Хе, хе, како ће то, жено, лепо одгледати:  Који беше оно поп, што пројаха на дорату вас у црној чоси, у алеву појасу?  Брат Иванов син.  Који но беше наш нови капетан?  — То је син Иванов и Петријин.  Хе, хе, жено, шта велиш на то?  Али Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у собу.  После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.  На пољу се чујаху истом први петли, иначе је цело село већ одавна лежало у дубоком сну.  ВИ.  Беше настала друга половина августа.  Врућине нешто мало попустиле.  Чича Иван овро раж и пшеницу и сасуо зрна у кошеве.  Летина какве скоро не беше у оним крајевима.  Па што ли је тако брижан, што ли се не радује толиком божјем благослову!  Под дудом маже слуга кола, утврђује чивије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.  — Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.  — У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.  — ' Трговином или ћете суду?  Не знам да се брат Иван опарничио с ким?  — Не знам ни ја.  — Па што ли ће?  — Ето што: хоће да води дете у школу.  — Ако, ако.  И треба кад му је дао Бог.  А шта ли ће да учи?  — Не знам, нису ме питали.  -— Реци, љубаве ти, нек се учи адвокатлуку.  Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.  Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на лијо, ништа неће ваљати.  Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.  Петрија тужна, претужна, не излажаше из куће.