ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА  ПРИПОВЕТКЕ С. В. ПОПОВИЋА  СВЕСКА ДРУГА  ШУМАРЕВА ЋЕРКА  ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА  НАПИСАО  С. В. ПОПОВИЋ.  ИЗДАЊЕ СРПСКЕ КЊИЖАРЕ И ШТАМПАРИЈЕ  БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА У НОВОМ САДУ  Цена 85 новч.  ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА  ПРИПОВЕТКЕ С. В. ПОПОВИЋА  СВЕСКА ДРУГА  ШУМАРЕВА ЋЕРКА  ИЗДАЊЕ СРП.  КЊИЖАРЕ И ШТАМПАРИЈЕ  БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА У НОВОМ САДУ  1888.  ШУМАРЕВА ЋЕРКА  ПРИПОВЕТКА  ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА.  НАПИСАО  С. В. ПОПОВИЋ.  У НОВОМ САДУ  ИЗДАЊЕ СРПСКЕ КЊИЖАРЕ БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА  1888.  У Фрушкој гори бијаше године 187 * некако око Божића читава врева у дворцу властеоскога главнога шумара, у шуми близо Љ.  Гости, што су из околине позвани на овогодишњу хајку долажаху један за другим.  Истом што једни прапорци умукну већ се чују други из буквика.  Пред кућом прихваћа госте главом сам шумар Роман Животић веселим поздравом и спроводи их до трема.  У трему их дочекује његова сестра госпођа Босиљка и млада ћерка Љубица, — девојче од својих петнаест пролећа.  Први лугар Петар скида са саоница дебеле бунде, ловачке торбе и оружје.  Кушница ловачких паса, што је везана у пасјем обору иза куће поздравља свакога госта веселом циком и испрекиданим лавежем.  По пољу и по шуми је пао први овогодишњи снег готово до колена.  Мраз га је стегао па све шкрипи под ногама.  Време је тихо и ведро, нема ветра а то је таман као што ваља за хајку.  Од неко доба намножила се зверад у оближњим шумама.  Јелени су истина ређи али срна и лисица има тма божија.  Лугари су виђали трагове и од курјака.  — Мора да су прошле зиме, кад је оно тако дуго стајао лед на Дунаву, прешли из бачких ритина и шума.  Господин Роман је двадесет година главни шумар у властелинству.  У својим млађим годинама је био негде у Чешкој а родом је из долњега Срема.  Властелинство га јако пази јер је он једини шумар у Фрушкој, који је свршио шумарску академију — остало што је, то су већином лугари, који су дугом службом постали шумари.  Господин Роман је био човек врло наочит у најбољој мушкој снази, господскога изгледа.  Ко га не зна пре би рекао да је главом сам властелин него један од првих часника му.  Висок као бор, широких, испупчених костију у лицу, онижега чела а орловскога носа са јаким кореном.  Кад стоји, кад говори, видиш из целе појаве човека енергична, челична карактера.  Посао је свој разумевао скроз и скроз.  Увек чистих руку, био је једнако строг према себи, према млађима и према околном народу.  Шуму је волео — јер је у њојзи провео свој век, чисто је друговао са сваким цером и храстом.  Био је страстан ловац.  Кажу да му рука није задрхтала, двоцевка да му није никад слагала.  Тешко пустолову да га он затече у шуми с пушком у руци, тај тешко да би изнео живу главу.  Откако је Роман Животић главни шумар у овоме крају, нема више да сељаци краду и пустоше шуму.  Нико се не би ни за живу главу усудио да сече себи градљике.  У суварину је сиромаш ходила вазда слободно и без цедуље.  Знао је то свако шта га чека ако га ухвати господин Роман и његови лугари у каквој штети.  Ретко да су таке ствари долазиле до пред суд.  У шуми суде косови — и шумарево олово.  Још се и данас памти крвава битка између десетине лупежа, Романа и његова два лугара.  Било је то год. 1861. кад се оно свет почео да буни нешто против властелина.  Господин Роман је једва преболео тешку рану у левом плећу али три лупежа платили су своју крађу главом.  Од то доба је мир и не чује се ништа јер се свет преплашио.  Бива да ће погдекоји несташни момак изаћи пред празнике ноћу у лов, да привреба кога јарца на прескоку — али и то је ређе, јер се зна, да господин Роман ретко када ноћи у својој кући.  Часом искрсне из честе, где му се човек и не нада и јао ономе, коме он повиче својим громким гласом: стој, момче!  Госпођа Босиљка је старија сестра Романова — жена близу шесет година али је врло држећа и младолика.  Није била ни пет година удата, па како је остала без деце а снаха јој је одмах, пошто је родила Љубицу, умрла — то је госпођа Босиљка одржала Љубицу.  Била јој је што и мати тако, да дете и није знало за другу матер до за своју тетку, своју милу нану.  Госпођа Босиљка није била жена бог те пита како изображена али је била бистра као и брат јој и како је увек била у бољем друштву, то је много чула, добро памтила те и много знала.  У тихој осами шумарскога дворца била јој је књига веран друг, кућа и братовљево јединче највећа брига.  Роман је довео своју покојну жену из Чешке.  Заволео је са њезине добре и благе нарави — али није био сретан да проведе с њоме век.  Треће године умрла му је жена нагло од врућице.  Кад су је спуштали у хладну раку на тихоме сеоском гробљу у Љ..  Роман се на њезином гробу заветовао у себи: да се никада не ће више женити.  Таку жену као што му је била покојница, знао је да не ће никад више добити.  Љубица је од оца имала ону дивну смеђу косу и нежни као снег бео лик а на томе лику она два плава велика ока била су наслеђе од покојне матере.  Истом ако јој је петнаеста настала, али је Љубица била снажна на оца.  Нико не би рекао да није зрела девојка.  Само по безазленом говору и неумешном, чисто плашљивом кретању видело се да је још дете.  Љубица је одрасла у шумаревом дворцу, њезина нана јој била учитељица а отац учитељ.  Својом необичном бистром памећу све је лако и брзо схваћала.  Шума и природа око ње, у којој је друговала са цвећем, косовима и славујима, засадили су још у детињој души неку необичну појетичку клицу.  Она је волела овај свет, у коме је живела као у рају — срце је није вукло међу људе, јер их није људски ни знала, ма да је кашто зажудила да се вине преко планине, да види има ли још где тако дивнога краја као што беше овај изнад села Љ.  Ловци су били сви већ поиздолазили.  Ту је био господин срески судац, млад кратковид човек али ипак страстан ловац, ту намесник чак из манастира К. ту поп Стева из М. обојица чувени ловци, ту неки коњички капетан чак из Осека, осим тога шумар из оближњега спахилука свега њих шесторо с домаћином.  Уз њих ће ићи неколико „шицара“ из села а два лугара ће водити хајкаче.  За вечером је домаћин уз весео разговор углављивао план сутрашње хајке.  Од куће па до врх планине углављено је свако место, где ће бити који мет, из кога ће дола кретати хајка, где ли ће да заседну ловци.  Кад се изнело печење, диже весели домаћин чашу у здравље својих гостију.  Таман што је напио али спаде његова двоцевка са чивилука и груну о патос.  Како је треснула, опали лева цев и сасу драмлију срећом у дувар.  Таван облак надви се господину Роману над челом.  Жиле му набрекоше као маснице и он викну громовито:  Петре!  Босиљка дође сва бледа као крпа и од тешког страха само што је чула како је Љубица вриснула кад је пушка опалила, нит ’ је видела како је она прва међу свима ђипила са својега места.  Лугар Петар уђе сав усплахирен у трапезарију.  — Море како си то обесио моју двоцевку — грмну шумар Роман —- мал што нас не осакати!  — Нисам је ја вешао, господине.  Би сте од јутра били с њоме на Градини па мора да је пређица попустила.  Господин Роман застаде за часак.  У души му се дизаше нека тавна слутња.  Ловци су људи сујеверни.  Час по па им се нешто предсказује.  Не верују у којекакве бапске враџбине — али има нешто и у томе.  Пушка неће опалити без узрока — већ ако хоће коме према глави.  — Остала, Бог да, пуста! — промумла Роман кроз зубе, наспе чашу Теочинца да њиме разгони своју црну слутњу — но чисто се трже кад му те речи и нехотице излетеше из уста.  После овога кобнога догађаја нису гости могли више да се расположе.  И што би било, ишло би некако силом.  Сваки је био стари ловац, сваки је осећао да двоцевка коби некоме о глави.  Природно је да је сваки слутио за себе најцрње.  Кад ко треба да урани, тај не треба да седи у ноћ за вечером.  За лов, особито за хајку треба будно око, лака глава а рука поуздана која не дрхће.  У јутро се то пођипало зором.  Ловци се облаче лако и топло, кратки капути и топли грудњаци а чизме до колена.  Осим пушке и торбе сваки ти се то завргнуо још и кукастим дреновим штапом.  Има стрмена где ће се морати и поштапати, где куком и прихватати за који растић или церић.  Хајкачи су били већ пре зоре поиздолазили из села.  Било их је десетак момака, сваки са дреновцем у руци, лаком торбом о рамену а шарени обојци чврсто притегнути у лаки опанци.  Стоје у кући па се греју око ватре.  Чутура иде редом, неки присмаче и хлеба и лука те залива ручак црним вином.  Два торбоноше, што ће носити смок пипају по торбама, смеше се и мисле: хоће ли и њима допасти који залогај од господскога ручка?  У том изиђоше и ловци те стадоше пред кућу.  Шумар Роман призва своје лугаре и стаде им тумачити куда ће заводити хајкаче, он ће сам намештати ловце и шицаре.  Кад чују његов фишек, нек звижну двапута и нек крећу хајку уз страну.  Окрену се хајкачима и запрети им да иду врло мирно, да се не збију у гомилу, него нек иду увек у ланцу.  Не треба да вичу и алачу, доста је ако штаповима ударају по шипрагу и по дрвима.  Нико да не пуши јер зверје слукти оштро а њуши добро, те ће да нагне натраг кроз ланац.  Лугари нека пуцају само на зверје, што им ђипи пред ногама и то ако потекне натраг.  Док су ловци узишли уз први брег, небо се било већ натуштило а канда је почео и ветар.  Суседни шумар гледаше непрестано у облаке.  Таман ако стигну у врх планине ето ти им и буре с вејавицом.  Добро ће бити ако истерају и први мет на миру.  Ко би рекао да ће после онако красног синоћњега вечера осванути овако ружан и незгодан дан?  Нису претурили ни прву косу а већ је друштво било без воље.  Сваки би се драгом душом вратио, али нико не сме први да помене.  Роман ћути, натуштио се па прти стазу кроз снег.  Хајка стаде на брду на равници.  Лугари се отискоше с хајкачима лево, обиће брежину, ухватиће се потока па ће истерати страном уз Церов поток.  Ловци ће запасти у заседе с ову и с ону страну потока, испред старе шуме те спречити звериње, да не умиче у њу из буквика у матору шуму.  У томе шипрагу имаде увек доста срна а кашто искочи и по који лис.  Прескока и трага има на све стране.  За по сахата бијаху се ловци сви понамештали све по двеста корачаји један од другога.  Сваки зна где му стоји предњак, да зна куда ће пуцати, да не пуцају један на другога.  Таман што је звижнуо шумарев фишек, диже се ветар све то јаче.  Време беше попустило, облаци се пустили ниско.  Већ полеће по која кап кише а с њоме и снег.  Сваки је засео у бусији, неки на пањ неки пао за дрво.  Пушке су запете али орози су покривени лактом, да не би ваље закисле.  Из даљине се чује хука као да хиљаду кола тутње преко калдрме.  То је бура која се мучи да с Дунава узиђе уз планину.  Облаци се носе ниско над шумом, долови се пуше од магле као грдни котлови.  Ветар час јечи, час Фијуче, час опет свира.  Бура је већ ту, тек да се излије свим беснилом својим.  Наједаред груну киша као из кабла.  Не потраја ни четврт сахата а окупише цигани.  Није да падају, мислиш све секу образе.  На овоме времену не би ни бесан кер изишио на поље из куће.  Но ловци ћуте и трпе, знају да мора бити и тога, да ће то часом се изтутњити па ће брзо прећи.  Тако је и било.  За хајкаче нема ружна времена, фишек је звижнуо, они кретоше хајку.  Сваки то наслонио рукав од гуњца на очи, па иде унапред.  Нису они криви, што нема ни клета зверета — они су своје истерали, па су се ћутећки домакли ловцима.  Ћуте и ловци само што чујеш, где им цакћу орози на пушкама, када их спуштају.  Један хајкач прича, како је у оном чуду, кад је онако сипало и пљуштало видео пред собом јелена и три кошуте; куд су продерали не уме да каже, јер није видео ни на десет корака испред себе.  Другови му не верују, мисле, да лаже.  Циганин је па воли слагати, него да га ко части.  Први се мет ружно изјаловио.  Бура се стишала, али зла воља је порасла у свију — види то свако, да данаске нема берићета; но Роман не да рећи, истераће још један мет, како им било, после ће ручати на планини, па отуд ће раније кући.  После неколико речи пристаде цело друштво, да се заметне још и други мет.  Време се рашчистило, па срамота би била вратити се празних шака.  А није ни у реду, кварити домаћину вољу.  Заметоше и други мет.  Тек што су хајкачи замакли за брдо, али један шицар из села, који се сишао био у до, да се напије воде из потока, дође горе и рече нешто Роману.  Роман стаде као опарен.  — Где си их видио?  Колико их има?  — Замакоше ено у ону честу њих тројица с пушкама, а двојица с торбама.  — То не може бити, Лазаре, да се ниси преварио, да то није био Петар и Јаша?  — Та бог с вама, господине.  Као да их сад гледим. » Људи непознати, мора да су отуд некуд од Врдника.  Роману није требало више.  Таван облак му се надви над челом, а лице му плану гневом.  Код њега жива, да оружани пустолови тумарају по његовој шуми још кад он лови.  Звижну у фишек на лугаре, а сподби двоцевку преко среде.  И ловци: немојте, чекајте!  Таман су нашли ко ће их послушати!  Та Роман се не боји никога, до Бога.  Прискочише „шицари“ сеоски, да иду они да виде које?  Роман махну руком да се не мичу.  Сви стадоше као укопани, јер знају, да у њега нема шале.  Роман уђе у шипраг.  Није дошао ни до оне суве букве, када му се зачу громки глас: стој, момче!  У том плану пушка, прво једна па после друга.  Зло и наопако, то није добар знак.  Биће крви.  Ловци потекоше у шипраг.  Још они нису ни улегли, али груну Романова двоцевка прво из једне, па онда из друге цеви и затим наста нема тишина.  Е, наопако, ту ће бити мртвих глава.  Кога Роман гађа, тај му не ће умаћи.  Ловци нагоше брзо кроз младиковину.  Кад су претурили на сто корака али имају шта и да виде!  Роман поклекнуо десном ногом а леђима се одапрео о букву.  Ловачки му шешир у снегу а са чела му лопти крв.  Левом руком држи се за срце.  У лицу је сав блед.  Прискочише и подигоше га, једва је могао да промуца:  — Убише ме зликовци!  Љуљу ... и глава му клону на раме поп Стеваново.  — Ко је пуцао, Романе за Бога живога?  Но Роман није дизао главе.  За тили часак били су и хајкачи ту.  Два најјача момка сподбише га под мишице.  Привезаше му рану на челу.  — Та није била дубока, тек ако га је драмлија окрзнула јер се сва осула у букву.  Но испод леве мишце лоптила је силна крв.  Зликовац је гађао баш у срце — и тешко да га није и погодио.  Све бадава кад хоће несрећа!  — Свима се још синоћ слутило, да не ће бити добра.  У сто добри часа да су се вратили одмах после првога мета — али шта ће кад је он кукавац био највећма навалио.  Зар је могао мислити, да ће му бити, јаднику, о глави.  Но ту сад нема чекања.  Умочише пешкир у снег и привише му рану на левој сиси.  Часом оборише грање те отесаше носила.  Тежак је то човек — а где би таки рањеник издржао сат хода до куће па све да га носе на рукама.  Тужан спровод крену се као да прати мртваца.  Свако је то дошао блед као крпа.  Тежак бол се исписао свакоме на лицу.  Такога човека да умлате зликовци из заседе!  Под теретом туге нико није ни мислио да пође за убицама у потеру.  Пођоше низ брдо.  Уз тихи корак носача чује се само тешко јечање рањениково.  Баш као да му нешто ропће у грлу.  Нема од њега већ ништа.  Да Бог да да дође жив и до куће.  Није шала ударити човека драмлијом по сред срца жива.  Поп Стева и намесник бијаху испредњачили, да спреме госпођу Босиљку и Љубицу на ову грдну несрећу.  Кад се носачи помолише према кући, излетеше обе јаднице кукавноме Роману у сретање.  Кад допадоше до носила па га видеше да већ издише, беше им обема као да их је гром ударио.  Љубица се прибра, врисну поново и паде на носила.  У тај мах је кукавни Роман Животић издахнуо.  Проклета двоцевка остаде му пуста.  Још му је синоћ кобила о глави. —  Лову је био крај.  Ловци су овом грдном и ненаданом несрећом били тако потресени, да су само помогли тужној сестри и јадној кћери да се учине прве спреме за укоп.  Разишли су се после својим кућама, да прексутра дођу да учине милом покојнику и другу последњу почаст.  Срески судац је предузео одмах најенергичније мере да се зликовцима уђе у траг.  Трећи дан сахранише несретнога Романа Животића али не у сеоском гробљу но по жељи његовој у врх планине на једном видноме чоту.  Шуму је волео, у њојзи је живео — у њојзи нека борави и вечити санак.  Лаки шумски поветарац доносиће му сваке зоре и вечера миомире горскога цвећа; славуји и косови певаће око њега — онда ће му бити као да није умр’о но као да је и данас жив.  Ево је већ друга година како су се госпођа Босиљка и Љубица доселиле након смрти покојнога Романа у Ч., малено убаво местанце крај Дунава.  За тако тешку рану, као што је била ненадна и грозна смрт Романова, нема лека.  Време је истина најбољи лекар, залечи је, али се ожиљак познаје до века.  Госпођа Босиљка купила је у Ч. ону лепу кућу крај потока у сред баште, пуне липа и мириснога јоргована.  Да нису њих две душе саме у кући, пустила је госпођа Боса у онај кућерак, што је до лагума, некога сиромашка надничара са женом и децом.  На маленом дрвеном доксату своје куће седела би госпођа Боса лети и с јесени са каквим радом на крилу, па би често мислима својим блудела по далекој прошлости.  Не један пут би помислила, како је то у животу људскоме да по неки мало добра запамте.  Бива тако да се несрећа наклати на некога те га прати од колевке па до гроба.  А по неки је опет целога века сретан баш као да се родио у кошуљици.  Да је среће, зар би она тако сада самовала?  Кад помисли како је имала краснога мужа, ал ’ не даде му Бог дана.  Па бар да јој је којом срећом брат жив.  Шта и шта је пута она још пре толико година слутила, да ће га кад тад снаћи ма каква несрећа, у том опасноме послу његову.  Да је, Бог да ’, још у школама пош’о другом стазом.  Шта би му фалило да је изучио био богословију; онака људа, какав би то био попа!  Та живео би сто година, како је то миран живот.  Е али он постаде на његову несрећу шумар и дође ето сам себи главе.  Шта вреди што су оне зликовце похватали, па је онај један платио главом а они други труну на робији—кад њега више нико не поврати.  Па бар да је то дете дочекао и збринуо.  Он јој је одредио помоћ док се не уда, али те друго је то кад је отац жив.  И у тим мислима осетила би добра госпођа Боса двојином јачи терет на себи.  До сада је била она томе детету само мати - али сада му је она и отац и мајка.  Кад помисли, да је љубичина срећа сада у њезиним рукама, уздахне горко.  Данас је тешко и мушко, а камо ли с женском децом.  Човек роди, одрани га, брине се за њега, упути га — па ти дође туђ човек из света, бајаги срећа је, е сад подај му своје чедо, јединче своје — а ко зна шта га чека?  Баш ти је то данас изишао чудан свет!  САстану се, узму се тако двоје па често не саставе ни пуну годину, па онда опет свако себи.  Тога чуда није било док је она девовала.  Али и младеж је онда била сасвим другачија.  Није ти ту било да се заволе чим се виде.  Знали су се онда годинама, заједно су расли, заједно су се играли, у школу ишли, па су се, кад су одрасли, истом онда обегенисали.  И све је то гледао и отац и мати својим очима — и шта и шта пута се говорило: то и то је једно другом намењено.  О љубави није ту било много спомена.  Знају се, узму се а љубав дође после и сама.  А сад је то сасвим окренуло на другу.  Он из Баната а она из Срема.  Виде се први пут у веку -- она се допадне њему а он њојзи.  Бајаги заљубили се једно у друго.  Док длан о длан а они се већ и узели!  Бож ’ опрости иде ти то сада баш к’о на вашару.  Онако није ни чудо што им се тек после свиће пред очима кад је већ доцкан.  После су им криве проводаџије и не знам ко — е ал ’ тако је то.  Сад је ваљда некуд и друга планета, кад се свет тако окренуо на горе.  У таким мислима госпођа би Боса сва претрнула кад је помислила, да је и њезина Љубица данас сутра па девојка на удају.  Истина да је још млада, тек је узела седамнаесту — али све бадава, ту је већ она.  Дуго неће већ трајати, јавиће се и њојзи срећа — и онда, онда ће то бити од свију тешких тренутака најтежи тренутак у животу госпође Босе.  Камо њезине лепе среће, да је Бог њу примио пре Романа, па је данас не би морила та тешка брига.  Тек бадава је то, друго је човек а друго је жена, та он ју је родио — он би се знао најбоље и састарати за њу.  Но Бог се брине сиротама — мислила је госпођа Боса а Љубица је паметно дете.  Огрешила би душу кад би рекла, да је она досада што урадила о својој глави а да то није било по вољи њезиној нани.  Па ваљда не ће ни од сада.  А друго имао је њезин покојни отац толико пријатеља, све честитих људи, који нису заборавили на његово сироче ма да њега нема.  Кад већ дође до чега, наћи ће се и ти пријатељи на помоћи.  А напослетку опет Бог срећу дели.  Не бива ти ништа без божије.  Док се госпођа Боса тако из дана у дан тешко бринула, није Љубица ни слутила откуда ничу силне бриге на челу њезине добре нане.  Љубица није била више дете кад јој је отац погинуо.  Несрећа очева потресла је кћер у дубини душу њене.  У први мах беше јој да је то као неки тежак сан.  Тек кад је видела да су јој оца спустили у раку — онда јој јад пао на срце.  Са очева гроба довели су је кући готово у пола мртва.  Сутра дан осванула је у врућици.  Пуних шест недеља дана борила се њезина млада снага дивовски против ватруштине што је претила да ће јој сагорети живот.  Већ је грануло и пролеће, када је госпођа Боса могла рећи: хвала Богу спасена је!  Од те тешке болетице ваљда јој остао и онај сетан вео што јој се кадшто наднесе на очи као лак облачак над ведро небо.  Но човек је тврђи од камена а благословена младост одоли и најтежем удару у животу.  Љубица се брзо опоравила у мирисном горском ваздуху.  Сва природа дахнула је са пролећа новим животом.  — Но како је то јадном сирочету било сада све друкчије.  Бисерне росне капљице по шумскоме цвећу биле су њојзи сада сузе, што их шума лије за њезиним оцем, који је шуму тако волео и неговао.  Славујева песма била је туга шумских певача, које је Роман бранио и чувао од оштрога кљуна кобинога и од зуба неситога лиса.  Па кад поветарац раном зором или тихим вечером заљуља лиснате круне стогодишњих храстова и букава, то грање чисто јечи од бола а кроз лишће као да бруји из далека тиха мртвачка песма: „Со свјатими.“  Куд год погледи све је опомиње на милога родитеља, који је њу љубио као очи у глави.  Сада кад га је изгубила, сад тек осећа шта је имала у њему.  Често пута украде се сама из куће да нико не види па се упути на његов гроб.  Падне на побусану умку, обавије руке своје око храстовога крста и неизмерни бол јој испуни душу.  У томе часу најволела би да је узањ у тавноме гробу.  Пушка плане у долу, пуцањ зајаокне и пробија се кроз планину — Љубица се тргне и задрхће, стари храстови повијају пред њоме своје гране а из лиснастих круна као да се чује шапат: не бој се, ми смо ту — верни другари твога оца!  Плашљива срна претрчи на прескоку, стане и зирне за часак у девојку на гробу ловчеву савије у честу и само што се још чује тихо кршкање сувади.  За лаком срном отме се Љубици око далеко изнад брегова до у то плаво небо — а са њега као да је гледе очи мајке њезине.  У срце се прикрада над — та она није сама, сасвим сама, на овоме свету — још су топле груди њезине добре нане Та ево је њезина нана и сада грли, моли и приклиње да устане са гроба, да не убија себе кад нема помоћи.  Нада је рајски цвет, кога је Бог усадио у човеково срце а пупољак му је у девојачкоме срцу.  Љубици је лакше кад се исплаче на очеву гробу.  Зна то и госпођа Боса па је пушта, јер боље да се дете и истужи, него да јој сузе падну на срце.  О ускрсу су дале Роману по године у сеоској цркви па су се преселиле у Ч. Љубица није никада живела у свету, она је горско чедо, срна која треба истом да се препитоми међу људима.  Тешко се одвојила о, шуме у којој је одрасла а још теже од очева гроба у коме јој лежи све благо њезино.  Кад су дошли у Ч., Љубица није три месеца дана крочила ногом никуда из куће.  Госпођа Боца се била већ тешко забринула за своје чедо.  Боли и њу смрт братовља — та њега једнога имала је на овоме свету — али силом се не може ништа.  Тужан тужноме није од утехе, зато је пустила Љубицу, да се прво мало смири у тихој осами њихове куће па ју је после нешто силом нешто милом одвела у грк -Стевану кућу и упознала са грковом Савком.  Савка јој је била другарица по годинама, а добро и весело девојче као тица на грани.  Чим су се Љубица и Савка виделе, одмах су се заволеле, као да су заједно одрасле.  Грк Стеван је био први трговац у селу.  Кућа му је била на гласу од старине.  Покојнога Романа је знао одавна, лепо су се пазили ма да су се ретко виђали.  Грк Стеван је истина долазио до Романа када је узимао по десетак ланаца шуме те сек’о дрва за градљику и за огрев по спахињској шуми.  Али има већ десетак година како се грк Стеван не бави више том радњом, јер се нешто отежао.  Сина Милана дао је на школе а иначе нема кога ко би га прихватио; јер осим Милана и Савке и нема више деце.  А ако ћемо нашто, човек је лепо стек’о па му није ни нужда да се бакће више толико, кад може лепо да живи и од својих „грунтова.“  Оно мало дућана што још држи, то је више жени за љубав — и да му ко дође на диван.  Лети га по подне готово и не отвара — полије га, простре меки ћилимац на кожње канабе па проспава по један сат у оној лепој хладовини.  И грк -Стевановој жени је мило што се Романова сестра сиротица доселила у њихово место.  Имаће она и кћи јој бар друштва.  У месту слабо и има бољих кућа, једна да реку нотарошева и попова, али с поповом се не живе најбоље, нешто рад општине а и поша је некуд чудна жена, нико њојзи није раван.  Љубица и Савка биле су не само другарице — него су се за мало тако сљубиле као два пупољка на једној петељци.  Није било дана да нису биле заједно, што једна замисли то друга заусти.  У чистом девојачком загрљају веселе Савке дошла је и Љубица мало по мало к себи.  Из дана у дан па је бивала све живља.  На пригревици сестринске љубави Савкине развијао се у Љубици нови живот као пупољак на јутарњем сунцу.  Љубав је тајанствена моћ, која разгања тужне и црне мисли. » Љубица је љубила Савку као да јој је рођена сестра.  Од миља једнако су се носиле, једнако су се чешљале а често су у једном кревету спавале па кад се загрле и срце наслоне на срце, а оно се две чисте девојачке душе слију у једно те мислиш да су једна душа у два тела.  Савка је била у свету.  Била је чак у Башкој у Оџацима у школи.  Била је ваљда већ десетак пута са својима и у вароши, па јесенас кад су Милана први пут водили горе на школе чак и у Пешти.  Онако жива и расговорна кад почне да прича и описује Љубици шта је све видела, — Љубица би је слушала три дана и три ноћи без престанка.  Савка је умела тако лепо да прича, да је Љубица после по године знала све то на изуст, а чинило јој се да је она са Савком све то видела и сама.  Познала је свет онако, како се огледао у срцу њезине другарице — и свет је тај био тако леп, да је доиста милина човеку што је жив.  А шта ће о томе свету тек да прича Савкин брат Милан док се данас сутра врати из Пеште.  Савка се радовала своме брату — радовала му се и Љубица, ма да га није никада ни видела.  Кад су се њих две упознале, Милан је био већ на школама.  Но зна она њега из сестриних разговора, зна му сваку длаку на глави, као да га гледи пред собом, јер га је Савка сто пута описала другарици од пете до главе.  Једнога дана уранила је Савка пре зоре па је дотрчала Љубици.  — Погоди, Љубице, шта је ново?  — Сутра долази Милан из Пеште, писао нам је по грк -Марку.  — А да знаш само ко још долази с њиме, — одмах би ме пољубила.  — Пољубићу ја тебе и без тога — рече Љубица заруменивши и притиште врео пољуб на другаричина уста.  — Долази Рајко Божић — јуриста, Миланов најбољи друг па ће бити целе, вакације овде.  Ух Боже, ала бих волела да је леп!  А ти Љубице?  — Ја не знам ни Милана ни Рајка — рече Љубица — та ти знаш да ја не познајем још ни једнога младога момка на свету.  — Чувај се! — попрети Савка враголасто — кажу да су пештански ђаци први момци!  Сутра дан изиђоше сви пред лађу.  Није шала, долази грк Стеванов син кући са школа.  Чак и господин натарош су се подигли да га дочекају.  Савка је силом довукла и Љубицу.  Лађа, стаде а из њих испадоше и Милан и Рајко.  Милан како изиђе полети оцу, мајци и сеји у загрљај.  Од тешке радости није другога ни видео.  Рајко је стао мало у крај, бајаги се нешто освртао за пртљагом а у истини је чекао, да га Милан прикаже својима и осталом друштву.  Љубица се била тако збунила да у први мах није знала ни који је Рајко?  Оборила очи земљи па не сме да их дигне ни за живу главу.  Тек кад су се кренули у село — спазила је кришом испод очију, да је један смеђ а други црномањаст.  Смеђи је био Милан а црномањасти Рајко.  Још се Пештанци нису људски ни одморили од пута а већ је у Ч. настао нови живот.  Узбунило се све село.  Прве суботе чула се са игришта на сеоском брегу нова песма сеоских девојака:  Чује то и Милан и Рајко, ћуте али се поносе.  Савка их задиркује како су свим сеоским девојкама завртели мозак и чак се и попова Мица нешто распитује за њих.  У прву недељу били су Пештанци у цркви па после литурђије праве „визите.“  — Наравно „прву“ ће код госпође Босе и Љубице.  Госпођа Боса их је лепо примила; мило јој да позна честите младиће, каже им како је слушала, да су обојица добри ђаци и светује их као мати да остану таки и даље све док не сврше школе.  Љубица је стидљиво поновила познанство.  Неки неописани страх јој је ушао у срце кад је видела оба младића пред собом — у први мах хтеде да прне као лака срна.  Али ноге јој се скратише, задрхта лако у целоме телу а румен је обли по лицу да су јој се образи, запламтели.  Не зна ни сама гата им је рекла на њихов поздрав.  Ухватила се једном руком за столицу, јер се бојала, да ће од стида пропасти у земљу.  Спаде јој камен са срца када се Милан и Рајко дигоше и опростише.  — О брате, Рајко, ала је то дивна девојка! — кликну Милан кад изиђоше на улицу.  — Ја сам мислио да Савка претерује у својим писмима.  Али ово је, брате, дивота, као вила!  — Лепа девојка — рече Рајко нешто замишљено — да је у Пешти залудила би целу „Преодницу.“  — Та шта „Преодницу“ залудила би та, брајко равну Пешту о сав Будим град! — рече Милан у заносу.  — Та чувај се само ти — прихватиће Рајко и погледа чисто љутито у свога друга.  — Ни бриге те, сиви тићу!  Моје срце гине већ за другом — одговори Милан чисто певајући.  — Ал ’ видим већ, ти ћеш, брајко, пропасти!  Рајко заћута и гледаше само немо преда се.  Обојица се жураху да стигну до натарошеве куће, док још није зазвонило подне.  У ђачкоме животу је последњи месец школске године најтежи али и најрадоснији.  При крају године полажу се испити, али се при крају године спремају ђаци и кући.  Помисао, да ће данас сутра бити краја трудноме раду, да ће са веселим срцем и лаком душом полетети мајци, оцу, сеји у загрљај — та помисао олакшава последње тешке дане школске.  То осећа сваки ђак; то је осећао и грк -Стеванов Милан, ма да је прве године права посао најлакши, јер је тако рећи никакав.  Испита и нема, а „колоквује“ само онај, који има стипендију.  Богатији ђак употребљава прву годину права да стресе са себе школску прашину.  Учећи осам година гимназију попала га је „мемла од камена“, сад мисли да треба да уђе у нови, слободни живот универзитетскога грађанина.  Милан је ушао у тај нови живот под окриљем Рајка Божића, јуристе у трећој години.  Рајко је био у Пешти чувен јуриста.  Био је истина сиромашак, мати му је шваља у С. и има осим њега још две кћери, које раде за другога.  Муче се, раде, живе и домећу Рајку оно што му треба, да са стипендијом може изићи на крај у великом свету.  Рајко је био врло одличан ђак.  Испит зрелости положио је с одликовањем, а и на првом државном испиту показао се као врло добар зналац римскога и црквенога права.  Но другови Рајкови ценили су у њему осим доброга ђака — милога друга.  И доиста је Рајко био врло мио момак.  Леп као писан а увек весео и добре воље.  Уз то је волео добро друштво него бог зна шта, а и како га не би волео, кад је био као створен за друговање.  Кад се раздрага, наслони своју виолину под браду, затресе својом бујном, кокоравом косом па почне тананим гудалом да извија ону сетну песму: „Тавна ноћи.“  Та није да је уме него нема му равна.  Одмах се заблистају друговима му сузе у очима.  У целој Пешти нико не уме да игра коло тако као Рајко Божић.  Не знаш које игра боље, да ли оно бачко што се игра бесно плаховито; да ли сремско што се везе ситно накићено; да ли оно велико банатско што се таласа као зреле шенице.  Једно је што му замерају сви који га познају а то је — што је тако ужасан ноћник.  Пештански грађани Срби знају Рајка, воле га, јер често и лепо им поји у цркви; али ипак држе, да је велика бекрија.  Другови га бране, веле: жива му је крв па мора зар сваке треће ноћи да плахује, да се истутњи док се мало не смири.  За чудо дивно како се нови ђаци, што дођу први пут горе на науке, одмах приљубе Рајку Божићу.  А и како не би, кад је он свуда први — и у школи и у кавани и у бирту и свуда где год хоћеш.  Нема тога што Рајко не уме и не зна.  Билијара игра као маргер, кеца зна у прсте, пије готово свако пиће, познаје све пештанске у будимске бирташе, зна да набави новаца кад год хоћеш.  Златан сат и прстење уме да заложи на строструку залогу, па зна ти Рајко чак и оне Чивуте који дају новаца „на индекс.“  Ко год што треба а не зна и не уме, тај ти иде управо Рајку.  Свакога ће ти он упутити куд треба, казаће му како да ради.  Отуда је да сваки воли Рајка као најбољега друга.  Рајку годи оваки живот да не може бити боље; он је увек са свима у љубави па њему је увек најбоље.  Истина да је он у целоме друштву најсиромашнији, али шта ће му новаца кад их има у његових другова.  Док у једнога нестане, добије други — па се то увек лепо живи.  Пре подне у школу, по подне у кавану, из каване у биртију на вечеру, с вечере опет у другу кавану — па у том сване и зора „јер сванути мора“.  Кад се то учи то се не пита, доста је кад се зна о испиту.  Рајко је и Милана увео у живот, он је „начинио од њега човека,“ посветио га је у све тајне ђачкога благовања, а Милан му је био одан кесом и душом — до гроба.  Шта и шта су пута њих двојица ишли из бирцуза зором чак у будимске планине да терају мамурлук.  Бивало је кашто да удари страшна суша у џепове, па им нема ни од куда ни клете.  Рајко би онда упутио Милана како ће се докопати мамине па и сејине кесе а да му отац и не зна.  Док је Милану Рајка, није га било ни бриге како ће свршити права у Пешти.  Но што је било било.  Кад су обојица дошли у Ч. да проведу школски одмор, заверили су се још на лађи, да ће код куће бити „други људи.“  У селу немаш ни с киме све да би и хтео; ко осване при чаши, зна га сутра не само комшилук него све село.  Шта су њих двојица по Пешти радили, то нико не зна а на послетку шта се то кога и тиче?  Ако је грк -Марко, кад је био горе на вашару, што и видео и начуо, ваљда није луд да приповеда.  Ћутаће он још те како, јер је и он једне ноћи војевао с њима до зоре.  Да га чује откуда његова Марта, боме пресело би и њему.  Милан и Рајко наумили су да проживе вакацију по вољи, да се људски одморе од штрапаца пештанскога живота.  Мати и Савка угађали су им као малој деци.  Још пре но што ће доћи, већ се помишљало, шта ће све радити док дођу?  Најлепша живина остављала се на страну, да се коље кад они дођу — по винограду су се одабирале воћке, које ће се брати док он буду код куће.  Истина да им грк -Стеван није дао прва три дана ни данути.  Седи с њима по цео дан у своме празном дућану.  Запалио дугачку лулу на камиш.  Футошки дуван се све клобучи у лули а грк -Стеван бистри високу политику.  Морали су му на танко описати шта мисле ти Маџари и та њихова „дијета.“  Грк -Стеван пита мудро а они му још мудрије одговарају.  Он савије лево а они за њиме.  Проба, као човек који се разуме у политици да их к’о наведе мало и на танак лед.  Ајак не може да их добије пода се.  Он њима по једну а они њему све по десет.  Види грк -Стеван да су то „штудије.“  Допада му се да су бистри момци; нису седили у скамији бадава.  Јест и његов Милан зрео, али Рајко је старији па и вештији.  Кад говори све слади не верује грк -Стеван, да би и господин нотарош умео много боље а тек је он човек а они су тако рећи још деца.  Није овамо онамо баш му је по вољи и син а гост још и већма.  Мило му је, што му је дете нашло тако ваљана друга.  Та честити се траже и нађу.  Кажи ми с ким идеш па ћу ти рећи ко си.  Добро друштво много чини; баш воли грк -Стеван што му је његов Милан тако обегенисао Рајка.  Грк -Стеван је добио велику вољу, да се свако по подне мало продивани с Миланом и Рајком, али га окупила она његова, да остави децу с миром.  Нису ли се они зар целу годину дана доста мучили с науком него да их сада још и он езаминира.  — Ајд окани се већ једном те твоје политике — рекла би госпођа Ката своме човеку — нису они дошли из Пеште да слушају твоја приклапања.  Пусти децу, нек мало по вољи проживе.  — Е гле ти ње! — осекнуо би се грк -Стеван — гледај ти само твога посла, бабо, а не мешај се у учене ствари!  Грк -Стеван је имао кашто обичај, да сузбије своју Кату, али није никада терао мак на конац.  Њезина је била увек и преча и старија.  Тако је то већ од како су се узели.  Тако је било и сада.  Пустио је децу да раде што им драго, јер и онако је већ трећи дан, како због политике није прилегао по подне.  За то му је женин прекор дошао као наручен.  Милан и Рајко су после прве посете чешће одлазили госпођи Боси.  Кад год би Савка ишла Љубици — а ишла јој је сваки дан — увек би је и њих двојица пратила.  Кад Љубица опет дође Савци, прате је са Савком кући.  Љубица није више била тако плашљива.  Свикла је да разговара са Миланом и Рајком па се мало припитомила.  Но ипак кад год је Рајко ослови а она се чисто тргне.  Увек јој се види како сва застрепи од његове речи и не сме да погледа у њега.  Кад су је синоћ допратили кући, а она села по вечери на доксат у кући, па се загледала у звездано небо.  По небу плови месец, а уз њега трепере миријаде сјајних звезда.  Уочила ону сићушну звезду у крај неба и нека неодољива чежња је вуче ка тој плавој пучини.  Час по, па осети, да је нешто то текне у срце; уздахне и сама не зна за што; тргне се брзо, јер јој се учини, да иза оне мајушне звезде провири на мах два сјајна ока — Рајкова.  Скочи плаховито са столице, као да би да бежи.  Уђе нагло у своју одају, пољуби госпођу Босу брзо у чело и у руку, и пожури се у легло.  Узалуд тражи санка на мекој постељи; преврће се немирно, час на једну, час на другу страну.  Таман да сведе очи а с сеоске куле избијају сати већ поноћ.  Сваки ударац звона као да бије о њезине узбуркане груди.  За часак сведе очи.  Сан је вара шареним сликама, и уткива у њих час плаву косу Савкину, час црне очи Рајкове, час опет велике наочаре њезине слатке нане.  Тргне се као из некога тешкога бунила.  Прекрсти се полако и упре очи своје у лик мајке божу што виси о дувару.  Месечева зрака прикрала се у мирну одају, пала мајци божијој баш на лице, па јој се чело светли као она тиха звезда у даљини.  То је умири за часак, а томе се прикраде и сан, те Љубица не чује а у селу кукуречу већ први петли.  Кад је сутра дан устала, прва јој је мисао била као обично Савка, али сад већ и — Рајко.  И при тој помисли створи се и нехотице пред својим огледалом.  Чисто се тргла, кад је видела, како је сва поруменела, од образа па чак до снежних, облих рамена.  Бистроме Милану није се отело, да је Рајко замакнуо оком за Љубицу.  Ономад нешто разговор о певању и о песмама.  Љубица каже, како воли песме, многу је прибележила од сеоских девојака, како би волела да има песмарицу пуну најлепших песама.  Рајку се није омакла та њезина жеља и ево већ пети дан, како не леже као обично.  Купио је књигу чисте, беле хартије, укоричио је лепо, па свако вече исписује песме по сећању.  Милан га час по задиркује, пита га: не пише ли то за Љубицу?  Рајко му се опире, вели да је рад да прибележи песме што их знаде да их не би поборавио.  У писању застане често, као да не може да се сети, а оно у истину учини му се као да су се светле очи Љубичине прикрале, па гледе, шта он то шара по хартији.  Милан час по захрче у својој постељи па га немило тргне из његових сањарија.  Шести дан је била песмарица готова, но Рајко је није смео да преда Љубици.  Милан као у шали рекао Савци да подметне песмарицу Љубици, да се и не осети.  Он ће је украсти од Рајка.  Савка је примила братовљеву шалу за збиљу — и сутра дан је осванула Рајкова песмарица Љубици под узглављем.  Кад је Љубица нашла песмарицу, сва се стресла од страха.  Скратиле су јој се руке, не сме чисто да је дирне.  Планула је гневом на своју несташну другу, али ипак јој је свако словце у песмарици пламтело неком неодољивом чаробном силом.  Учини јој се као да се свако писме савија и превија, па је чисто моли и преклиње, да га узме на своје беле, руке.  Љубица гледи у нема али читка слова а глава је чисто заноси.  Не сме да такне књижицу руком, јер јој се чини, да би се руковала са Рајком.  И при тој помисли сва се стреса, као да већ осећа притисак руке његове.  Од страха лати ћерћели-убрус, баци га преко песмарице, омота га брзо као муња око књижице, отвори свој долап и тури песмарицу и под најдубљега дењка од убруса, где но стаје дгуње и кесица од метвице.  Тек кад је залупила долап — пао јој је тежак камен срца.  Крупан зној лио јој је са чела.  — Тешко њојзи, да је откуда ударила њезина нана.  Овако ће та књижица остати њезина прва али вечита тајна!  Милан и Рајко посетили су и попина.  Госпођа Ката се мало к’о и опирала била тој посети, али Милан је изјавио одлучно, да се њега не тиче шта су они имали међу собом.  У реду је да им оду, јер је то ипак прва кућа у месту а он је са покојним попиним сином ишао заједно у школу.  После ове посете попустила је и попадија; она одмах у недељу прва приближила у цркви госпођи Кати и честитала јој је како има краснога сина.  Да је Бог дао сад би већ и њен покојни Славко био толики.  Баш јој се Милан допада, изашао је читав човек.  То је поласкало госпођи Кати, бадава мати је; кад је то по подне дошао и попа да врати посету — надовезала се опет жица међу грк -Стевановом и попином кућом.  Оно, ако ћемо на што, они нису, баш право рећи, никад ни прекидали једно с другим, само су се нешто као туђили и нису били онако своји као од пре.  Сад је то било па и прошло а после тога дошла је и попадија са својом ћерком Милицом госпођи Кати и Савци у походе.  У идућу недељу после тога изаћи ће по подне грк -Стеванов виноград, што не беше ни четврт сахата иза места на ономе лепоме брежуљку одмах испод шуме.  Госпођа Ката и Савка спремале су се још у суботу за тај дан.  Намесиле су два пуна сита погачица за мушке а пите с ораси и гурабије за женске — јер ће бити доста друштва.  Доћи ће им госпођа Боса и Љубица, па онда грк Марко и његова жена Марта, па цела натарошева и попина кућа.  Тесто и вино понеће се од куће а на пољу ће се пећи свињски ћевап и печење од живине на ражњу.  Савка, Љубица и Милица су се радовале томе излету, само ако буде лепо време.  Кад сутра а оно дан као да су наручили. Ведро па топло да им је милина.  Друштво ће изаћи по подне после мале вечерње.  Та близо је, док удариш длан о длан а њих ево у винограду.  Домаћица и Савка изашле су одмах по ручку да наређују шта треба.  И Љубица је изашла с њима, да помогне ако шта затреба.  Око пет сати, кад се мало захладило ето ти им званица.  Таман као што треба Старији заседоше под орах што је пред кућом.  Диване па пијуцкају у извору ухлађенога вина.  Гледа како ђутуричар креше ражањ па надева ћевап.  Како које парче надене а он га поспе мало ситним луком, зеленом паприком и закити парченцетом сланине.  Попи већ цури чорба на уста.  Чисто бих га очима јео.  Господин натарош опљуцкује а леви му се брк смеши.  Грк Марко узео очишћену кљукану гуску на длан и све је тапка од милине.  Али ће се слади!  Грк -Стеван само жмири и ужива.  Попадија је с девојкама, Миланом, Рајком и натарошевим писаром отишла мало до шуме да се прођу; госпођа Боца је села на наслоњачу од беле лозе па дивани с госпођом Мартом о памуку и о живини -- само се госпођа Ката још мува овамо и онамо да погледи још једном, је ли све у своме реду.  Истом они из шуме а кисела се чорба већ пуши на столу.  Поседаше да вечерају.  Сунце је већ пало за планину, вечер се тихо спушта а на ведроме небу помаља се вечерњача.  Вечерас ће бити лепа месечина па то се нико и не жури.  У селу се већ пале свеће по кућама а друштво истом што је попило тек прву здравицу.  Господин попа је наздравио омладини, јер на млађима свет остаје.  Рајко се кратко али језгровито захваљује у име своје и Миланово и свију својих другова; диже чашу у здравље домаћинове чистите куће која га је примила као свога сина.  Рачуна ово вече у најлепше часове свога живота.  Истом што су се изређале здравице, ал ’ нестаде Милана и Рајка из друштва.  Отишли су бајаги доле у поток на извор.  На планини се руђаше једно место као да је небо све крваво — месец се помаљаше.  У који мах да искочи над планину, зачу се од извора тиха свирка.  Беше баш као да ко махну гудалом преко жица.  Цело друштво прену и даде ухо на ону страну.  За мало, па се извише други јаснији гласи, баш као оно гласак славуја кад прене из првога сна.  И сад се осу читав рој од гласова — све један другога вија.  Један вришти, други прижељкује, трећи кличе — као да је јато шумских певача удесило своју умилну песму.  То беху гласови виолине у рукама вештога свирача.  После краткога увода, поче да се извија лепо и јасно мелодија народне песме: „Сунце јарко — не сијаш једнако“ — али некуд тако извијена, испреплетана и извезена неким чудни, дивним гласовима, које још нико никад није чуо.  Љубица ослушкиваше недоумице те чаробне гласе.  У грудима јој се буђаше неки нови, чудни свет.  Беше јој као да јој душа њезина узлеће на крилима од тих меких и тужних звукова, па се опија час нежном тугом, час опет неком рајском слашћу.  У срцу њезином запојаше исти звуци, нечујно се разлеваше иста песма по њезиним грудима.  — Од милине јој чисто задрхташе усне, не да запоје ту дивну песму, но више да се помоле Богу „на сред села код крста зелена.“ А за кога?  За онога, који је очарао душу њезину том песмом, за онога, који је дивним звуцима уздигао је са земље, па је узнео на небо, Богу пред престоље.  У тај мах умукну свирач и пун месец обасја — Рајка, који је с гудалом у руци био чисто искочио из џбуна, застао па је нетренимице гледао у друштво око стола, — Љубицу.  Све друштво запљеска од милине рукама и поздрави свирача громким ускликом.  Но Рајко се беше толико занео, да је чисто причуо тај усклик — његове очи тражаху беле ручице Љубичине, али оне се не мицаху са крила њезина.  Љубица је седела као нем кип.  У образу не имађаше ни капи крви.  Тек кад се Рајко примакнуо столу, кад га је грк -Стеван загрлио и пољубио у чело — тргла се »Љубица из свога милога, чаробнога заноса.  На свирача се осу хвала као бујица само она у коју је он час по немо упирао очи, она је седела као да је занемела.  На њене велике плаве очи надвио се за часак танак, сетан вео.  — Заблистао је, задрхтао је, кано капља росе на цветку па је опет нестао.  Нико га није видео — али видело га је соколово око Рајка Божића.  Та суза што је нагла на те дивне очи па је опет тргла натраг — то беше најмилија награда, најдивнији усклик срца Љубичинога вештоме свирачу.  Друштво је навалило на Рајка да им одсвира још коју лепу песму.  Он се изговараше да не може, та давно није већ свирао па су му се прсти чисто укочили а пада и вечерња роса па су му жице забрекле.  На место да им свира поче тихим гласом да пева: „Тавна ноћи, пуна ти си хлада.“ Глас му је час дрхтао и треперио као лишће на јасици час се опет повијао меко као грање на жалосној врби.  Љубица је наданимице упрла очи у певача као да би да упије сваку трилу са рујних му усана.  У заносу своме није ни знала да гледи у очи ономе, кога до сада није смела људски ни да погледа.  Рајкова песма оживела је с нова друштво.  Нико није ни мислио да се креће.  Тек сада су се раздрагали.  Песма вија песму.  Попа је славан појац, час по почне по коју црквену.  Грк -Марко је први типичар у селу па не да попи напред.  Што он уме да отпоји. „Преславнаја“ то више нема.  Али кад им Рајко отпојао још „Волеви персисти царије,“ признао је и попа и грк -Марко, да нису свога века никада чули лепше појати.  Рајко је био јунак тога вечера.  Грк -Стеван га је све цмакао а грк -Марко у мало што га није од милине удавио.  Тако га је био незграпно загрлио.  Кад је госпођа Ката видела, да су се старији већ добро загрејали рече да нема више вина.  — Тиме се учини разлаз.  Месец је већ високо одскочио, кад се друштво кренуло дома.  Госпођа Боса и домаћице су селе на кола а Рајко је уз пут морао помоћи мало натарошу, јер је овај имао кокошију слепоћу па се сваки час спотицао.  Милан је подупирао грк -Марка да не клима ни тамо ни амо.  Девојке су се узеле под руку па су под окриљем госпође поше, коју је водио нотарошев писар, измакле мало напред.  Мало па стану да се ишчекају.  Грк -Стевану се прохтело да уз пут отпевају још једанпут његову песму: „Сећаш ли се оног сата.“  Ударили су неким џомбавим стареником па им и песма иде сложно неједнако.  Кад је Рајко при растанку стиснуо Љубицу за руку, осетио је, да јој је рука лако задрхтала у његовој, па је за часак чисто застала.  Беше му, као да га је у томе часу прострујила муња.  Љубица је нагла уз басамаке од доксата да је госпођа Боса једва могла за њоме.  Још није добро ни свукла своју добру нану, а већ ју је пољубила у руку и у чело.  Беше јој тако нешто чудно у грудима, да је мислила: сад ће се одмах угушити.  Улети у своју одају, отвори нагло долап, и трже из њега песмарицу.  Одвија је, из убруса, а руке јој дршћу.  Отвори је, и очи јој падоше на прву песму: „Сунце јарко“.  У истоме тренутку стиште књигу на усне, а поситним словима осу се неброј врелих пољубаца.  Пун месец се надвириваше на прозор, да буде неми сведок свечаноме тренутку, у коме је планула и разбуктала се најсветија страст прве љубави у овоме чистоме девојачкоме срцу.  У срцу Љубице Животићеве пробудио се нов свет.  Кад је сутра дан устала и нехотице је почела да певуца.  Да је ко стао па ослушкивао, чуо би како јој се на усне прикрада песма: „Сунце јарко!“ У белом јутарњем недоруву стала је пред огледало, расплела је своју густу косу па је спустила по снежним раменима.  Смеђа коса пала јој је готово до колена.  Љубица је данас први пут У своме веку погледала у огледало, да види како јој доликује коса?  Упрла је своје велике плаве очи у лик, што јој се оштро изузимаше у чистоме огледалу; гледала је дуго, дуго у њега, јер јој дође као да не познаје саму себе.  Час по махне белим чешљем кроз своју густу косу, застане па опет гледи.  Хитри прсти, који су од пре умели за тили часак да оплету од сте бујне косе мирисне курјуке, данас кас да беху сасвим заборавили на свој посао.  Љубица је махнула два триред танким уплетником па је опет застала.  Лако полако па јој се у душу прикрало синоћне вече, само што то не беше сада више вече но сјајни дан.  Чињаше јој се да је негде далеко у свету.  Око ње се дала цветна ливада, у сред ливаде на домак шумици лепа кућица, иста онаква као што је она у којој се родила.  У шумици поје тице, косови и славуји, али за часак па су застанули песмом а из даљине се чују они чаробни синоћни звуци.  Звуци иду све ближе и ближе.  На један пут искочи из шуме — Рајко и потеже да је загрли.  Љубица врисну, скочи испред огледала јер осети да је у исти мах неко притиште на груди.  — Та ја сам, лудице моја! — зачу се у исти мах Савкин весели глас — дошла сам да видим како си спавала?  Да ниси што ружно сањала, голубице?  — Иди Савка, како си ме уплашила! — плану Љубица чисто љутито на своју другарицу.  Савка стаде пред своју миленицу и погледа јој оштро у очи.  — Хоћу сада да ми право кажеш, куд си се тако замислила, кад ниси ни чула да сам ушла у собу?  Говори!  — Нисам никуда — рече Љубица ти шије и обори своје плаве очи земљи.  — Љубице!  Љубице! — рече Савка и диже прст претећи — кажи право, јер знам шта мислиш.  Од мене се не ћеш сакрити ни под земљом.  Љубица је на ове речи сва поруменела.  Беше као да јој је жарки пламен у један мах преплануо и лице и снежна рамена.  У забуни својој промуца нешто, али Савка јој не даде да дође до речи.  Загрли је нежно и поче да је љуби по коси.  — Све знам.  Ћути, не говори ништа.  Милан ми је још синоћ све казао ....  — Милан ти је казао?  А шта ти је рекао? — прихвати Љубица нагло и отрже се из другаричинога загрљаја.  — Та лагано, није ништа, не бој се! — рече Савка доброћудо.  — А зар он зна? — наваљиваше Љубица на другарицу.  — Не знам зна ли од тебе — али ја знам из његових уста, да би он био најсрећнији на свету кад би ти пошла за њега! —  — Шта, шта? — убрза Љубица и речи јој чисто застадоше на уснама.  — Ти за њега, а ја за Рајка!  Па да виш живота! — кликну Савка, спопаде Љубицу обема рукама за рамена и стаде је вртити око себе.  — Та пусти ме, ако Бога знаш, угушићу се плану Љубица и покуша да се отргне из Савкиних руку.  Не ћу те пустити, док не кажеш да хоћеш — наваљиваше Савка стиснувши уздрхталу Љубицу још већма на груди.  Љубица беше се навукла магла на очи.  Дође јој у тај мах, као да јој је сав свет пао на груди.  Чула је из уста Савкиних и чисто не верује сама себи.  Ноге јој клецаху, беше јој као да се наднела над неку неизмерну дубину.  Савка — њезина једина и најбоља другарица, обухватила је рукама и хоће да је рине у — понор!  У том часу јој се смрче пред очима и глава јој клону на Савкино раме.  — Та Љубице, Љубице!  Шта ти је? — викну Савка уплашено и потеже из све снаге да положи онесвеслу другарицу на постељу.  У тај мах удариће и госпођа Боса на врата.  — Леле мене а шта је то!? — викну стара госпођа и потеже уплашено постељи на коју је Савка већ била положила Љубицу.  — Ништа, ништа, нано, не бој се, проћиће! — промуца Љубица бледа као крпа.  Савка се шалила обрнула ме је око себе па ми дође мало несвест у главу.  Молим те чашу воде!  Госпођа Боса изиђе нагло из одаје.  — Хвала Богу — прихвати Савка живо — ја сам мислила умрећеш од радости.  Благо моме брату Милану, док му кажем ....  — Кумим те Богом живим! — плану Љубица и скочи с постеље као да је муња ошинула — ако ти је мио мој живот, не говори ником ништа!  При овим речима Љубица је задрхтала као прут а глас јој дође чисто молећи.  — Па добро, не ћу му рећи.  И боље му ти то сама кажеш.  Немој се, душо, срдити, рече Савка чисто тужно.  И Савка приђе Љубици да је поново загрли.  Кад јој се дотаче руке, подиђе Љубицу језа да се сва стресла.  Беше јој као да се руком дотакла змије.  — Не дирај ме молим те — рече Љубица опоро — јер ....  У тај мах уђе госпођа Боса са чашом воде у руци, и кад спази Љубицу на сред собе викну:  — Ид’те, децо, како сте ме уплашили!  Савка притрча госпођи Боси, узе јој чашу из руке и принесе је Љубици.  Љубица натегне нагло чашу хладне воде и свака кап, ма да беше хладна ледена, падаше јој на срце као усијано олово.  У тај мах севну јој чудна мисао кроз главу.  Волала би да је ово чаша отрова па да је попије на душек, — само да заборави синоћне вече и данашње јутро!  Љубав је онај свети огањ, који запали девојачко срце — било да га прекали било да га смрви.  Савка истом ако је стигла до куће а Љубица се мољаше госпођи Боси да пођу још данас до очева гроба.  Ноћас је снила оца па јој је данас тако нешто тешко у срцу, да не може да одоли терету, но мора ићи да види очев гроб.  Још Љубица није своје молбе ни довршила а госпођа Боса је већ брижно упрла очи у своју поћерку.  После синоћњег веселог вечера беше јој необично да чује ту жељу из уста своје миле поћерке.  Но Љубица је мирно издржала поглед своје нане, ни једна цртица на лицу јој није издавала шта је на срцу тишти.  Ни за пун сахат била су већ кола и опремљена што ће их возити преко планине.  Кад минуше мимо грк -Стеванову белу кућу сеђаху Милан и Рајко на клупи под лиснатим брестом.  Дигоше се и поздравише их.  Љубица је једва климнула главом, чињаше се као да гледа на другу страну.  У тај мах помолила је и Савка главу кроз прозор и умало није од чуда лупила главом о окно, кад је спазила госпођу Босу и Љубицу на колима.  Док се она прибрала, кола су већ била замакла за рогаљ.  Милан и Рајко уђоше на мах у кућу да чују од Савке куд ће то Љубица?  Савка им није знала рећи.  И сама се замислила била на њихово питање.  Чудновато, да њојзи Љубица није ни речице поменула, да ће данас куда на пут.  Први пут осетила је Савка да ју је нешто текнуло у срце кад је помислила, да јој Љубица није искрена.  Та она је њу данас тако лепо обрадовала — а она зар да јој тако враћа сада љубав.  При тој помисли у мал АПОСТРОФ што јој нису удариле сузе на очи.  Милан и Рајко изиђоше на поље и седоше опет под брест.  Рајко је суморно оборио главу па је штапићем шарао све нека срца и крстове по прашини.  — Та шта си се тако снуждио — рећи ће Милан гурнувши лако Рајко — не бој се, не ће ти отићи у свет!  Рајко уздахну тихо и погледа ћутећки у свог друга.  Чисто га је очима молио да не подире тај разговор.  — Е мој брајко — прихватиће опет Милан — неси се требао заљубљивати кад знаш шта ти је још за вратом.  С тим срцем тешко ћеш ти ригорозирати!  — А ко ти каже да је мени тешко у срцу — прихвати Рајко суморно.  — К’о бојаги, ја сам слеп код очију — плану Милан — наш’о си кога ћеш варати, не знам ја тебе!  — Ти какав си — рече Рајко — у стању си да ...  — Е није него још шта.  Знам шта хоћеш да кажеш.  Мислиш ја ћу касти Савци а Савка ће Љубици.  Хо, хо, чекај синко!  То ће да буде роман.  Прави роман.  Теби треба још две године рока.  Е па добићеш га, не бој се.  Дотле ћу ја играти твоју улогу.  — Шта, шта? прихвати Рајко брзо — шта ти то рече?  — Нисам само рекао него сам то већ и урадио.  Савка, као што је брбљива, зацело је јутрос Љубици већ рапортирала да сам се ја у њу заљубио!  Тако мора отпочети тај роман, нека буде мало интересантнији смејаше се Милан.  — Милане, јеси-л ’ ти јео бунике! — плану Рајко!  — Нисам — рече Милан и погледа друга оштро у очи.  — Ја ћу само шале ради да се заљубим у Љубицу — ти дотле, брајко лепо мирно ригорозирај.  Кад будеш готов последњим испитом — онда ћу ја ригорозирати.  Одљубићу се наједанпут.  Она ће пас из сама дешперата теби у наруче — и роман је свршен, ма ме после као девера и грдила,  — Милане, ти си лакоумно дериште! викну Рајко тако разјарено, да се чак у кући чуло.  — Ја се одлучно ограђујем ...  — Шта се ти то ограђујеш, синовче викну грк -Стеван, који је у тај мах стао праг од дућана да види шта се то деречкају?  — Ограђује се отац, да не ће да буде поџупан у Срему! — викну Милан весело — а ја му кажем да мора кад га изабере.  — О муку вам и с дечурлијом, више што се ви препирете.  Гледајте ви вашу штудију — а после ћемо већ лако — прихвати грк -Стеван доброћудо.  — Бога ми, чико, — рече Рајко усплахирено — ако Милан има данас памети ...  — Та иди збогом! — рече Милан — тобом се није вредно ни шалити!  — Ја таке шале не примам — одби Рајко опоро.  — Та прими, што не би примио — утишаваше грк -Стеван.  Боље ти него други!  А сад мир, јер ено иде попа па ће вам одсећи језик .....  Сунце је већ нагло на заранке када су госпођа Боса и Љубица стигле у ловачки дворац крај Љ.  Госпођа Боса је преклињала Љубицу да се стрпи до сутра док се мало не одморе од пута па ће зором заједно узићи горе на гроб.  Љубица се сузним очима мољаше својој доброј нани, да јој допусти, да оде сама са шумаром Петром до гроба, само да целива очев крст, одмах да ће се вратити па ће сутра опет ићи и с њоме.  Госпођа Боца не мога да одоли детињим сузама.  Колико је Љубица журила уз планину, једва је могао ПЕтар да је стигне.  Кад је већ угледала очев гроб, испредњачила је далеко испред свога пратиоца.  Дође до очева гроба, пада на њега колико је дуга а руке обави грчевито око крста.  Час немим болом, час испрекиданим јецањем, час горким сузама изливаше јадно девојче вељи јад, преварени над срца свога оца своме.  Једини он, кога је притиснула црна земља, он ће знати како је сада срцу њезину.  Ако икад, данас би она да разгрне земљу, да легне ту крај њега - јер за њу нема више среће на овоме свету.  У том је и шумар Петар стигао до умке.  Сузе му лију из очију, он их једном руком обрише а другом диже јединче свога покојнога господара.  - Немој, ћерко, кад знаш да нема помоћи! - јецаше стари шумар.  Љубица се диже полако са гроба.  Поглед јој паде на прецветало шумско цвеће, са цвећа погледа на пожутели лист у стари другара очевих а са високих круна њихових упре немо поглед у сунцу, које се баш спушташе за планину.  При томе погледу беше јој као да је сунце њезиног живота на заходу, паде јој једном на гроб да целива немим уснама крст - па онда се нагло подиже и пође тихим кораком низ брдо.  Беше јој као да је крај очева гроба сахранила још два своја блага Савку и Рајка! Лаки вечерњи поветарац дуну кроз лишће стогодишњих растова и букава, баш као да запоји тихо над тим новим гробовима: „Со свјатими упокој!“  Сутра дан Савка је једва дочекала, да види Љубицу.  Кад је прихватила с кола чисто се зачудила својој другарици.  Нека неписана туга беше јој разливена по лицу, али лице јој беше мирно и благо а што још чудноватије - Савци се чињаше да је Љубица за ова два дана постала за читаве две године старија.  Кад је то приметила госпођи Боси, мишљаше стара, да је то тако од жалости - који дан па ће Љубица опет доћи себи.  Савка је редовно сваки дан полазила своју другарицу.  У први мах није била већ узела на ум, да она не долази њиховој кући као до сада.  Мислила је Савка да је то отуда што се стиди да пређе прага кући у коју ће ако Бог да, још за коју годину ући као снаха - па јој у тој милини није ни замерала.  Кад би је мати запитала кашто што им то нема Љубице као до сада - Савка би увек знала да је изговори.  Дан по дан па дође и Крстов дан.  По целоме селу тутње бачвари: обручају бурад, натежу кацама обруче, квасе расушене каде.  Бачке берачице и берачи већ су поиздолазили.  У свакој авлији стоји спремно све што је нужно за бербу.  Ту су ти котарице, ту путуње, ту чаброви и чабреници, ту кесе - о конопцима висе сува риба а муљала стрше испод настрешница над лагумовима.  Берба ако није весела није берба.  У бербу је сваки гост добро дошао, не пита се то је али дошао зван или незван, само ако је пристао у друштво.  У Фрушкој гори још није дошло дотле да се броји свако пуце грожђа.  Само ако су остали виногради на миру, ако их није опалио мраз, потукла туча, ако су понели као што ваља - онда је берба највеселији посао.  Које вино не обере песма и шала, то је за причест и за болеснике, то није пред кума и веселу браћу.  Код толиких јаких газда у селу увек ће се наћи бар гдекоји, који ће славно да прослави бербу.  Ове године био је ред на грк - Марка.  Берба је у Ч. у пуном јеку.  Место је мало али у њему је доста јаких газда који беру и по три недеље дана.  Од винограда живи цело место па се већином сваки забави с јесени око свога да му не пропадне што година донела.  Отуда је по селу гомила туђих берача и берачица — понајвише из преко из Бачке.  Сваки се газда састара још у почетку бербе да осигура себи бераче.  Обично ће узети по неке из места да је сигурнији, јер они ће му припазити на странце.  На сред села око каменита крста полегала је читава војска од берача и берачица.  Девојака је увек више, но људи и момака.  Људи се наимају обично да газе, момци да муљају и да носе путуње, девојке су берачице.  Девојке су се сабиле у буљуке.  У сваком буљуку имаде по нека бака која пази на млађешину, јер ако јој и није својта, комшије су и пријатељи.  Бака погађа обично с господарем надницу, прима и чува новце целој буљуку.  Данас је субота, а од недеље почиње берба у сав мах.  Око крста се ухватило велико коло.  Играју бачки момци коло да све тресе земља под њима, час га заталасају час га опет почну да вију и тамо и амо баш као да плету велики венац од божура и ружица.  Бачванке чисто осећају да их гледе мере Сремице, па се све надмећу која уме лепше и боље да цупка.  Са несташних усана чилих момака полеће бербанска поскочица, час једра и домишљана час лака и заједљива.  Први стих се размахне а други ошине као швигар.  Девојке се смеше, намигују једна на другу па оком пале играче.  По сеоској пијаци се размигољили људи, жене, деца — читав мравињак.  Неки гледе како игра бербанско коло, неки се подсмевају бачкоме гајдашу што су му ситне гајде, неки замерају играчима да не умеју да заплећу ситно по сремачки него лупкају петама као да клепећу у клепала — а већи део час по изгледа: не ће ли се већ кренути она гомила Ч—их „господара ‘ ‘ што нешто дуго дивани с општинским начелником пред сеоском кућом.  Берачки сабор је већ нестрпљив.  То што долази да најима бераче, не узима но само пропитује, мери и ценка се.  Мале су то газде па чекају да дођу бакоње — јер они праве цену надници.  У неко доба кренуће се и газде испред сеоске куће.  Има их и десетак и више на окупу, све су то први људи.  Како их гледиш, нема ти ту ни једног који има мање од триест мотика винограда а има их богме, који су лако претурили и педесет мотика.  Чим се „господари“ помолише на рогљу раскиде се коло.  Момци на једну страну, људи на другу.  Бабе довикују своје друштво да им буде на окупу.  Луче се.  Башка Срби, башка Словаци и Рушњаци а башка Мађари.  По где где видиш и по некога Швабу у плаветним плундрама и Швабицу у црној сукњи.  Нек свако бира кога му је воља.  Још „господари“ нису људски ни стигли, а већ их је опколела свакога по замашна гомила.  Стоји зука и жагор на све стране као да је десетак ројева излетело из кошнице.  Ђутуричари и настојници воде велику реч.  Ценкају се, нуде, побијају цену.  Људи попљуцкују, мало им је; момци се живо опиру а баке све цикућу како им палаца језик.  Не прође времена ни за три оченаша већ се зна колика је надница људима, колико момцима, колика женама, бакама и девојкама.  Деца, што ће купити зрна и носити воду са извора не броје много — на овој бербанској берзи.  Чим се огласише цене већ је и погодба готова.  Настојници луче своје на гомиле, господари гледе, замерају овом или оној, па на послетку повлађују својим млађима.  Овога пута био је највећи бирач грк -Марко, њему да је вредних и лепих берачица јер у њега ће ове године да буде и бербе весеља.  Његов се настојник не ценка толико плаћа грошић два и више, али дуго бира јер је рад, да угоди своме господару.  Грк -Маркова настојника, Кузмана познаје цела Бачка.  Грдна је то људа, стоји као планина, али је доброћуд.  Све се отимљу берачи и берачице ко ће код Кузмана.  Нека бака га виче браца, нека му тепа чико, нека слади опет куме — али Кузман се данас укрутио па се чисто поневидио.  Не бира ти он ни по бабу ни по стричевима; нема сад у њега ни род ни помоз бог, њему је господарева заповест: „вредно па лепо“ главна ствар-  Дуго се Кузман бирао — али је и саставио чопор берачица што их нико таких нема у Ч. Распарио је три буљука док их је посастављао.  Па што су вредне и лепе али што су певачице, једна боља од друге.  Да им се мили брати одабрао је Кузман пет путунџија, све кршних и лепих момака један већи ђаво од другога — још к отоме два гајдаша оба црна а кокораве косе са добро удешеним гајдама, којима нема пара у свој равној Бачкој.  Грк -Марко се упутио својој кући.  Лепо га је видети како иде лагано, господарским кораком напред у дугачком црном капуту са дебелом трсконачом у руци.  За њим је пристао најпре његов Кузман а за Кузманом најмљена берачка војска.  Мило грк -Марку што је лепо одабрао а опет није преплатио; иде па погледају и десно и лево не би ли кога смотрио да л ’ му завиди?  Како га ко сретне сваки му честита како је саставио лепо друштво.  Грк -Марку се само насмеши леви брк.  Би се насмејао и десним, али зна, да ће, чим стигне кући, бити одмах праске од госпође Марте.  Он сави за рогаљ а оно госпођа Марта ишетала са Рајком и Миланом далеко пред њега.  Кад је госпођа Марта спазила читав чопор младих берачица, све једна лепша од друге, набра чело у ситне боре па рече Марку јетко кроз зубе.  — Јес ’ ти при себи, човече, бирао си као да зовеш у сватове а не у бербу.  Кад ћеш се једанпут и ти опаметити?  Грк -Марко се учини као да је пречуо женине речи па викну гласно да се чује:  — Ово су ти, жено, највредније Бачванке што их нема више на свету; осветлаће Кузману образ пред господом.  — Какав си ти, онакав ти је и Кузман рече госпођа Марта јетко.  Но грк -Марко се чињаше мало као и невешто што му се жена љути.  Погледа у Милана и Рајка који се бијаху загледали у чопор што иђаше за Кузманом па им довикне весело:  — Здраво, момци, а хоће ли ваљати што велите?  Не ћемо бити постидни.  — Сретно, сретно! викнуше Милан на Рајка као у један мах — баш ваља чика- Марко!  Госпођа Марта, је на ове речи погледала низ сокак да мало прикрије како се љути али су јој се иначе углађени зулови већ накострешили и по дрхтању долње усне виђаше јој се да њојзи није до мужевљег ђаволства.  — Тако ћеш се и подерати, слуто матора — мумлаше госпођа Марта.  У том дођоше пред кућу.  Кузман уведе бераче и берачице у авлију под шупу а грк -Марко понуди Милана и Рајка да уђе у кућу да још пре вечере углаве: кога ће све звати у бербу, како ли ће све удесити да то буде берба као што још није било у Ч., да се памти и приповеда кад је грк -Марко брао први пут свој велики сад.  Милан и Рајко су се мало као и опирали, јер су приметили да госпођи Марти није баш најправије што грк -Марко прави толику галаму.  Чим су ушли у кућу домаћица се бајаги нашла у послу па је изишла у кухињу.  — Та шта ви слушате њу — рећи ће грк -Марко весело — ви сте мене провели по Пешти, хоћу ја да вам вратим.  Е виш ’ живићемо сто година!  — Нека ње, нек ’ прогунђа, па кад види да ја то не вермам ни у што, а она ће ћуткац, па ће бити опет онако како ми наредимо.  Госпођа Марта баш као да је чула последње речи свога мужа јер се зачу како се накашљује у кухињи.  — Хеј млада! на кашљи ми по кући, него дед мало шљивовице! викну грк -Марко и намигну гостима.  — Ено ти тамо у орману, знаш, хвала Богу, где стоји па се послужи и сам — чу се једак и загушљив одговор госпођа -Мартин из кујне.  Милан и Рајко се тргоше јер истом сад тек спазише да су врата била само притворена, но грк -Марку ни бриге.  Зна он своју Марту, није то њему данас првина.  Поседаше па се обређаше сваки по једном чашицом.  Замириса соба од старе шљивовице што је још грк -Марков отац испекао.  Изређаше редом све званице из места — и наређаше богме близу њих тридесет.  Што је број већма растао то се госпођа Марта све то чешће накашљивала у кухињи — али грк -Марко се чини да то и не узима ни на ум.  Кад су већ дотерали до краја, присети се грк -Марко па ће рећи:  — Та стојте, децо, за калуђере из Б. смо и заборавили.  Да зовемо барем оца намесника то су ми комшије, браздаши смо а пазим се лепо  — Та маните, чика- Марко, калуђере опираше се Рајко.  — Не знаш ти то, синко, само ти пиши  — не ћете ви с њима имати посла, гледајте ви само око женскадије, а треба и нама старијима друштва.  — А је л ’ те, чико, хоћемо ли пећи јаре?  Баш сам га се зажелио онако, на ражњу печена.  Нисам га јео и не памтим — рече Милан — па тек ћевапа!  — Е, кад си се, синко, тако зажелио учинићу ти баш по вољи.  Послаћу по мог пришу Максу у Ш., он је у Срему „директор ћевапа и иншпектор јарећег печења.“  Кад га он испече, знам да ћеш све лизати прсте.  И онако га већ давно нисам видио, треба да рекнемо коју и да се насмејемо с њиме.  — Баш вам хвала, чико — рече Милан радосно.  — А шта велите хоћемо ли мало жабица и ракетла?  — Вама што драго, то је ваша брига — ја знам да ћу запалити ону коровину крај оскоруше да нам светли кад станемо вечерати — а ви праскајте и пуцкајте тим вашим варошким ђаволством колико год хоћете!  Већ се вече у велико било спустило кад су се Милан и Рајко опростили и пошли кући.  Како су се били мало заговорили, још се не би кренули, да нису од куће слали по њих да се журе на вечеру.  Кад су се грк -Марко и госпођа Марта вратили у кућу, подбочи се домаћица и рече опоро:  — Кажи ти мени човече, шта ти мислиш?  Та ти си брајко, на чисто полудио!  Шта ће ти толика галама, да од Бога нађеш?  Јеси ли ти, човече пуст?  — Та нисам жено пуст — рече грк -Марко доброћудо — већ ми је тако дош’о ћеф, ди прославим прву бербу нашега сада!  — А знаш ли ти море, шта то кошта наранити толики свет? — плану госпођа Марта.  — Мање, много мање него да си ме пре три године са’ранила, кад сам га оно садио на назебао и у мал ’ што га нисам главом платио.  Знаш како си она ти говорила: „само ми ти оздрави, па ако да Бог, те доживимо да га први пут беремо, знаће нас сав Срем и Бачка!“ — па шта ми сада зановеташ.  Чудна ми купуса, па нек пукне стотинарка!  Коме течемо!  Зар ћемо понети на онај свет?  Море хвали Бога, што можемо.  И онако нећемо триста година!  Грк -Марко приђе при овим последњим речима госпођи Марти, погледа јој нежно у очи, поглади је мало по глави и пољуби је у чело.  — Та ма’ни, ма’ни ме! — рече госпођа Марта опирући се али лице јој у мах засја доброј вољи — та већ умеш ти то увек тако да наместиш, да је твоја увек старија.  — За то је твоја увек паметнија — прихватиће грк -Марко чистећи чишцем свој дугачки камиш.  — Него гледај ти за чим сме.  Ја сам ти гладан као курјак.  Госпођа - Марта изиђе у кухињу да успе јело.  Грк -Марко нађе и метну свој фес на главу.  — Стаде пред огледало да види како му доликује кад повлади мало и жени?  — Est mobus in rebus! што рек’о наш шокачки поп — рече Марко накривљујући свој фес — знам ја, рано моја, који те зуб боли.  Мало га погладим — па опет добро А то бобић и ’ оће!  У том је госпођа Марта већ унела вечеру.  Грк -Марко је за три дана обрао обадва своја стара винограда, у понедеоник је почео у среду је свршио.  Како је код других код њега је још добро, набрао је три бурета више него лане.  Он је задовољан, многи је суше па ће вино бити добро, особито му је црно понело — а то се сада најбоље плаћа.  За бело слабо ко и пита.  И госпођа Марта се одмах одобровољила кад је видела како се лепо пуне каце.  Није да кажеш добра година, али може поднети.  Биће пуни подруми а овамо још ни лањски нису све продали.  Моћи ће се живети — а њих двоје не требају баш бог те пита колико.  Деца немају, кућа је пуна свега а на оно мало што се купи нешто на пијаци и из дућана, није вредно ни помишљати.  Толико узме госпођа Марта за млеко од својих музичара.  У четвртак ће брати свој велики сад, само ако буде лепо, јер од јуче се опет нешто мути време, баш као да ће се променити но ваљда ће још подржавати до мене.  Званице су све позване и обрекле су да ће доћи.  Госпођа Боса се била нешто опирала, вели, да јој од неко доба Љубица баш није као што треба.  Дете је нешто без воље.  Али кад су синоћ грк -Марко и госпођа Марта отишли после вечере да лично понове позив — није им госпођа Боса могла да одбије.  У среду се госпођа Марта није видела од посла; бадава су дошле и Љубица и Савка да помогну што могу, ипак није то шала угостити толики свет — мал те их неће бити и педесет — за ручком и вечером.  Све што се може ваљало је спремити још код куће.  Сутра ће се готовити у винограду истом оно што мора доћи с ватре па пред госте.  Грк -Марко је посао да се састара за пиће, за судове, и све остало како ће понамештати толике госте.  У том послу помажу му Милан и Рајко.  Браће се тек да се зове, јер и шта мо’ж набрати прве године у саду ма да је колика заплава — част и весеље то је сутра главни посао.  Зора свиће а грк -Марко се креће својим побочницима и берачима у сад.  Оно боље би било да је још синоћ изишао, али данас бере он свој, сад први пут па хоће да му берачице пробуде песмом зору и да извијају из постеље све лене спаваче.  Кад је госпођа Марта видела како јој се човек с Миланом и Рајком закитио и укипио на челу своје на чеду своје берачке војске, рећиће му шале:  — Иди, човече, баш си се подетио!  — Та пусти ме жено, да по вољи живим данас сам се изнова подмладио!  Него дед ’ те гледај седај на таљиге, те одмах за нама, не кољем ја копунове.  — Путуј игумане, не старај се за манастир — одби му госпођа Марта.  — Свирајте ми тамбураши! кликну грк -Марко — а берачице вриснуше као из једног грла: ијујују!  Вуковарски тамбураши ударише у ситно тамбурице песму: „Радо иде у“ — Кузман груну на кућњем прагу из пиштоља и за часак па се начини читава галама на улици.  Стоји цика ситних тамбурица, стоји вриска младих берачица а грк -Марко пред њима поцупкује, чисто расте од милице.  Они долњом дунавском улицом, а прозори се отварају на свакој кући.  Свако ђипа од постеље па онако још дремован дрљав промаља главу кроз прозор да види какво је то чудо пре зоре?  Грк -Марко није нег ужива што је пола Ч. извијао из душека.  Кад су спавачи видели ко се то тако бебуче, гунђали су па су се опет враћали у постељу, да откину ако могу још по један сан.  До винограда било је још поћи — али иако се то иде кад се иде на весеље.  Зора свиће а берачице певају да је милина ићи росним путем.  Грк -Марко кад је крчио онај матори виноград што га је још његов деда посадио, положио га је лепо баш на челопеку.  Повадио је из њега све воћке, јер на што да му чине бадава хлада по чокоћу.