ПАТНИЦА  СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА  КОЛО XXXИX  КЊИГА 263 и 264  Ј. ИГЊАТОВИЋ, ПАТНИЦА  БЕОГРАД  1936  ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ  ПАТНИЦА  РОМАН  СА ПРЕДГОВОРОМ  ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА  БЕОГРАД  1936  Штампарија  Драг. Грегорића  1936  ПАТНИЦА  Мутан је јесењи дан.  Густа маглуштина спустила се на земљу, и не пушта сунцу да зреник расветли.  Тешко дише и здрав, а болесник, кога су плућа изневерила, још теже; страва га напада, канда неће зелена пролећа дочекати.  У селу Н. у друмском сокаку лепа кућа, мали дућан, пун ситне мешовите робе.  У њему једна млада прима муштерије, све по реду обавља; дете јој у соби вришти, нека туга је обузима, канда ће јој се нешто догодити.  Није чудо.  У соби лежи њен муж Глиша С. ...  Млад, тек му је двадесет пета година настала, па већ лежи на самрти.  Плућа су га издала, не може да дише, стара бака га чува, лепезом му ваздух разређује; чини му се да га нешто гуши, за који тренутак му је мало боље, погледи на прозор, густа маглуштина баца му копрену на очи да не види природу напољу.  И боље.  Видео би своје красне багрене голе, жуто лишће над кореном изгажено, влажно, и већ у трулежу.  Јесен их је покосила.  Баци болник из упалих очију поглед на колевку, на своју малу кћер Јелицу, која вришти за матером; уздигао би се да може, да ћерку подигне да је срцу свом још једаред притисне.  Не може.  Тихим гласом уздишући моли баку, да ћерку донесе.  Бака послуша, узе дете, и спусти га лице на лице оцу.  Он се усиљава да је прими, но мала је моћ руке; срце га заболи, укочено гледи на дете, протегнут стресе се, и већ му се живот гаси.  Бака поплашена баци дете у колевку, па виче:  — Госпођо Варваро, брже амо, дајте свећу, господар Глиша умире.  Глишиница утрчи у собу, баци поглед на Глишу, зграби са стола свећу и уклопи је баки у руку.  — Палите свећу, дајте му је у руке.  То изрече, па се баци на болника, који је умирао, обасипа, орошава га пољупцима и сузама.  Бака упали свећу, стисне је болеснику који издисаше, у грчевиту шаку.  Још један тежак уздисај па је свему крај.  Велики вапај; млада јауче, зове у помоћ.  Дете вришти, мати га дигне и донесе постељи да види оца.  Ћерка је малена од девет месеци, тешко ће оца запамтити, једва да га и сад познаје.  Тако сконча Глиша, млад, у цвету живота.  Сиромах, целе се ноћи у мукама с душом борио, и већ су му смрт очекивали, још пре поноћи, ал ’ љубав прам ћерци, милом му детету не даде смрти места у телу још за који часак.  Сад је још пред очима, скоро ће га земља покрити.  Дође време укопа, а црни гроб загуши јаук, лелек, — само не бољу и спомен.  Глиша С. оженио се у млађаним годинама; био је живахне нарави, и није се могао отети од друштва, с којим је и до женидбе уживао и добро и зло.  У млађаној узрујаности пренебрегао је каткад кућу на своју штету.  Слаба тела, у раскалашности провео је три године, док не допаде кобне неизлечиме болести, која га у постељу баци.  Кајао се, но већ доцне беше.  Заклињао се да ће, како оздрави, уредније живети.  Сад му се тек пробудила жарка љубав према породици, према детету и другу.  Смрт му није узела у обзир то уверавање.  Оставио је леп иметак, ал ’ у лабавом стању, задужен; карте и весела браћа су му дуг припомогли да натовари.  Кад се исплати дуг, удовици и детету мало ће на ужитак остати.  Шта ће млада удовица са малим дететом?  Да се уда, и доведе у кућу, у трговину каквог младог ветрењака, па да распе и оно, што је остало?  И ко ће узети удовицу у заплетеном стању од дугова?  Па што остане, и то је већином детиње; да узме калфу, не иде јој у рачун.  Удавати се пак и онако не би могла, док не прође годишњи парастос; донде мора носити црнину.  Шта да ради?  У селу Б. живи рођени јој брат натарош, имућан, у околини припознат човек.  Брат је зове к себи с дететом.  Она се мало промишља, па се реши да иде.  Продаће непотребне ствари, оно друго нек остане на исплату дугова, па ће се к брату селити.  Што је могла чинити?  То је још понајбоље.  Што смисли, то учини.  Одсели се.  Брат је лепо прими; тако и снаха Сока.  Деце немају па ће малу Јелку сматрати као своју кћер.  Тако Глишиница нађе за се и за своје дете уточишта.  И била је она породици одана, сматрала се као друга домаћица; госпођа Сока, братовљева жена, сматрала је као своју сестру.  У натароша је кућа најлепша у селу; дугачка са осам прозора, капија велика.  Са сокака четир велике собе све једна до друге, красан простран ходник и то »малан«, а још какве су на њему дивне слике!  На једној страни зида насликан виноград натарошев, баш како о берби изгледа; виде се берачице како беру, чаброноше како муљају, каца, како у њој весео надничар подбочен грожђе у кеси гази, девојке у реклицама, како са планине на обраницама јевенке носе, а напред гајдаш им вођа.  На слици се бразде и чокоти тако лепо виде, да би их избројати могао.  На другој страни зида насликана је велика битка, и победа краља Милутина над Татарима.  Види се робље татарско, где који од тих у окови, главе спуштене, сви понижени; пред краљем Милутином српски јунак износи на копље натакнуту главу татарског војводе Црноглава, а српски јунаци гордо дижу главе, седе на коњима као заковани, голе сабље им у рукама.  Даље су у том красном ходнику глатке столице, наслоњаче, диван, орман, у среди дугачак сто.  Из ходника воде двоја врата у собе и како човек уђе, падне му у очи велика слика св. Николе, пред њом виси велико сребрно кандило, па онда још слике славних људи, који су се у животу врлинама одликовали.  Код отворених прозора видиш лепе гранате багрене, једна се грана у другу сплела, те бацају у собе дебео хлад, и мирисав зрак.  Остраг чељадски стан и комора за храну, па чисте коњушнице.  Па какав красан врт, какво воће, какво цвеће, сва кућа мири.  Таква је кућа Шандора натароша!  Био је први натарош у околини.  Код њега су најрадије одседала вармеђска господа, и сваки, који је имао право господином се назвати, и иначе ко год је био отмен.  Његово име се надалеко чуло, био је иначе и пун знања, разуман; покрај тога човек на очима, да би могао у друштву улогу каквог поџупана играти.  Ту би удовица Глишина добре дане могла проводити, да је и са стране у миру била.  Ал ’ веровници Глишини нису јој дали мира, тужба тужбу стиже, заоставштина се продаје, једва ће што удовици заостати.  Кад се већ све продало, удовица се није имала о чему мислити, па је и била безбрижнија.  Гости једни излазе, други улазе.  У близини је и манастир, па долази и братија и игуман главом.  И Шандор - натароша породица похађа манастир; те две куће пријатељски живе.  Млада удовица помало заборавља покојног Глишу.  Кад је сиромах умирао, онда се Варвари слила у срце туга, у којој се њој претстављало све што је било лепо и добро у Глише, зло је заборавила; сад је заборавила све добро, па представља у Глиши све зло, раскалашност, карташку страст, и мисли, да је већ он за живота своју породицу упропастио, као што и јесте.  Силом је хтела да га заборави.  Није ни чудо, у граји толиких гостију, званих и незваних.  Само дете, мала Јелица је привлачила, и да ње није, канда би већ пала била у закриље другог брака.  Кад јој падне на памет удадба онда јој пада на памет и то како не треба да жали Глишу, тог карташа, ноћника, који је више живео за бекријско друштво него за породицу.  Кад опет погледа на малу Јелицу, — иста његова слика, исте живе очи, — онда јој жао Глише.  Она је свога Глишу још девојком јако заволела, не може љубав да заборави, остаје јој у срце зарезана, и да се Глиша рђава друштва, те веселе браће, која су донде добра док се добро проводи, за времена био мануо, можда би живот одржао, и постао главом породице, јер иначе је био бистар и вредан, а и добра срца.  О њему се баш могло рећи, да га је рђаво друштво сатарило, и њега и његов иметак, и да није Шандор - натароша, шта би било од удовице, а шта тек од мале Јелке?  Удовица је сада добре дане проводила, само је Јелица често поболевала.  Неко време је здрава била, а после је често од грознице патила, та болест пак ситну децу јако коси.  Шандор, Јеличин ујак, и ујна Сока волели су то дете као своје, и водили су бригу о његовом здрављу.  Лечили су је доктори, никако да је излече.  Носили су је на лековити извор, покрили су је ћебенцетом, па нека бака- лекара врачала је и дала јој чашицу са извора водице да испије, метнувши пређе неко семење у чашу.  Слабо и то помаже, можда за то не, што су је тако малу и слабу однели на извор ујутру рано, пред исход сунца, ал ’ по бакиној науци тако је морало бити.  Носили су је и у манастир па и масло су јој свештали.  После тога за неко време излечила се, ко би знао од чега.  Време пролази.  У кући Шандор - натароша проводе се весело дани и године, но у радост помеша се и жалост.  Госпођа Сока разболи се и набрзо умре.  Шандору је било жао, ма да није имала деце, ал ’ против судбе се не може.  Сад постане у кући удовица Варвара права домаћица.  Она кућу води.  Јелица је већ у шестој години, лепо расте, а нега материна, доброта ујакова, ствара је нежну.  Као срница скакуће, радује се животу, весела је; свако је воли, милује, глади, готово ће је размазити.  Калуђери су често посећивали Шандорову кућу, као и игуман; ал ’ кад дође дан св. Николе, патрона куће Шандорове, онда само игуман, и то после ручка, да не остави своју братију на дан таквога свеца без главе.  На дан св. Николе беху позвани многи гости, многи без позива дођоше.  Цео дан проводе весело.  После подне стиже и игуман.  Преподобни отац Теофан, игуман, калуђер, око шесет година, понизак, сувоњав, веселог изгледа, овде је сасвим као код своје куће, у својој породици, као год што је Шандор у манастиру.  Преподобни отац Теофан је био негда »мирски« свештеник, ал ’ остаде удовац, и да би се очистио од »житејских попеченија«, ступи у монашки чин, ма да је већ порода имао.  Био је интелигентан, у друштву пријатан, радо је похађао пријатељске породице, а радо би и сам пријатељски госте примао, и то без разлике пола.  Што га је узвишавало, било је што је умилно појао и певао, и у тамбурицу изврсно ударао, прави тамбурашки виртуоз.  Женска друштва није избегавао; шта више међу њима се добро осећао.  Игуман се на дан св. Николе мало задоцнио, и остане на конаку код свечара, а остаће ту на појутарје са осталим страним гостима, који су се задоцнили.  На селу се искреније весели, нема ту те политике, и толике етикеције као у вароши.  Ту се искреније весели о свечарству, него у вароши у сватовима.  Појутарје још дивније пролази него свечан дан.  Све искреније весеље.  У весељу се пева.  Игумана је млада домаћица госпођа Варвара јако поштовала, у свачем би га за савет питала, нарочито што се удадбе тиче; јер су се већ почешће просиоци појављивали, међу њима и боље партије, удовци са двоје троје деце, ал ’ имућни; на младе голаће није ни гледала.  Игуман је световао, да се нипошто не удаје, док јој кћи не дорасте; млада је, као удовица, може још причекати, и то јој светује и Шандор.  Зато, вели игуман, што кад би се још сад удала, могао би се и брат Шандор оженити, и порода добити, па би и по њу и Јелицу зло било.  Нешто има право, јер онда долази нова домаћица и нова деца би Јелицу истисла.  Домаћици се игуманови савети допадају јер су темељити.  Она би се додуше радо и удала, ал ’ не зна шта ће после бити, а овако је осигурана: пуна, весела кућа.  Млада удовица је седела до игумана, то јест кад је седети могла, јер је час по устајати морала.  Једно до другог седети, велика је почаст за обоје, игуман покрај домаћице, домаћица покрај игумана.  Игуман је био светски човек, углађеног понашања, пун шале и досетака, ал ’ не увредљив.  Друштво пева свакојаке песме, по гдекоју и маснију; већ су загрејани, није чудо, већ је појутарје.  Домаћин пружи игуману тамбурицу, коју овај с неким устезањем и прими.  Умољен отпева једну песмицу тихим лепим гласом, само што му је друштво одушевљено ужасан дискант правило, и глас му угушило.  Игуман их остави нека по вољи певају, и он ће им тамбурицом акомпањирати.  Прсти му и тамбура канда се у етеру титрају, сваки мицај је минијатуран, и тек каткад перо резне, да друштво електрише.  Доиста, лепо је било видети те фине, светитељске игуманове прсте, како телеграфски и телефонски у уши и срце утичу.  Ти прсти, те руке, одавна нису у звечку ударале.  Лице му је као восак жуто, ал ’ ипак умиљато, временит ал ’ пријатан старац, а срце му је још младо.  Домаћица скрстила руке, гледи у прсте игуманове, у уши јој се увлаче умилне песме.  Госпођа Варвара, ил ’ као што су јој тепали »Варка«, била је онижег, јаког стаса, округла, пуна лица, оне врсте створа, штоно кажу »пунокрвна«.  Добар живот у удовици је пунокрвност потпомагао.  Могло се о њој рећи да изгледа канда ће од једрине пући.  На сваку шаљиву реч румен јој на лицу запламти; није ни чудо, двадесет пет година стара, здрава удовица.  Узрујано друштво не пази, какве ће песме певати.  Неко ће попевати и маснију.  У превеселом друштву се све прима.  Кад заори из једне веселе песме строфа: »три девојке ишле су преко поља, преле јесу жичицу ...«, а госпођа Варка грохотом се насмеје, хоће да се дигне да избегне, и загрцне се, или штуцне; игуман је такне прстом канда је голицне, — голицање у штуцању добро чини, — ал ’ у тај мах падне домаћица у несвест, скоче, прскају је водом, не може да дође к себи, унесу је у њену собу, и метну је на кревет, дреше, секу јој хаљине; практичан игуман попипа јој било, а оно неуредно удара, виче да јој доктора дозову и крв пусте, јер је ударена од капље.  И доиста тако изгледа.  Одмах пошљу по доктора, а донде по савету игумановом почну јој руке и ноге трти.  Никако к себи да дође, премда је живот још ту.  У селу Б. је доктор Цифрић жупаниски срески лекар, управо хирург, искусан човек; што је негда берберски калфа био, ништа му не шкоди; и славни американски председник Линколн је био кројач, а то је још мање.  Цифрић је у селу тек случајем, јер иначе седи у оближњем селу В. Знало се да је он ту, и ишчекивали су га; и онако би он дошао да свој званични посао врши.  Прошле ноћи један курјак ил ’ више њих наклали су двадесет и седам комада оваца, па је сумња, нису л ’ курјаци бесни били, и да л ’ је од покланих оваца месо здраво.  Цифрић је свој задатак добро решио; изрекао је, да курјаци нису били бесни, и да се овчије месо без опасности може јести; и то се и обистинило, јер који су то месо јели, међу њима и сеоски кнез, и кишбиров, нису побеснели, но је свима добро пријало, Цифрић је примером својим све охрабрио: дао је од једне најбоље овце ћебап начинити, и први га је јео.  Чим је Цифрић чуо шта се у натарошевој кући догодило, похити одмах тамо, и стигне још у добар час. ■  Ступи у собу, сви му места дају, дође до болеснице, попипа јој главу па било, маше главом, па повиче:  — Дајте лавор!  Домаћин сам истрчи и донесе лавор.  Цифрић скида капут, суче рукаве, извади штроцаљку из џепа, умота руку, — игуман му је асистент, помаже му — штроцне, крв бризне у зрак.  — У добар час дође, за пет минута би мртва била, гле каква је крв: густа, масна, црнкаста, — рече с неким поуздањем Цифрић.  И доиста, болесници је мало одлануло, већ к себи долази, већ се миче.  Цифрић јој веже руку по правилу, и умири госте да ће све добро бити, само домаћица на миру нек остане: добар сан, па после мало »бузовн« теја.  Друштво се удаљи, а служавка остане код ње да пази.  Опет заседну; но лица су сад озбиљнија, ниједном пунокрвном не пада на памет да се не треба и смрти опоменути; и њих може изненадно тако што постићи, па још како тако кад наиђе »шегрт« од шлога, ал ’ може и »калфа« и »мајстор«.  Цифрић је сад најглавнија личност; игуман седи до њега, истина у челу, ал ’ је стол округао, па озбиљности лица Цифрићевог, поучном говору и занимљивости, која остале привлачи, тако изгледа канда је он у прочељу.  Најпре се јелом залажу, и добрим вином заливају.  Игуман упро очи у њега, а домаћин је рад чути, шта ће бити од сестре.  — Докторе, кажи ми право, је л ’ Варка у опасности? — запита Шандор.  Домаћин је с доктором био »пер ту«.  То је већ по селима обичај: доктор, натарош, свештеник, трговац, све је то једног »ранга«; учитељ мало ниже.  — Знаш, Шандоре, казаћу право: она је врло пунокрвна, опасност је била велика, засад је прешла, ал ’ треба пазити да се не поврати, рече Цифрић.  — Је л ’ »шлог« био?  запита љубопитно игуман. 1  — Приличан, ал ’ тек још »шегрт«.  Какве сам ја већ имао у руци, већ су били поплаветнули, и још за један минут, па је ту »мајстор«, ал ’ сам свугде преварио — рече Цифрић а лице удеси и Намести паметно ескулапски.  — Дакле да сад госпођи Варки није пуштена крв, она би умрла? — запита опет игуман.  — Без сумње, за неколико минута.  — Дакле опет је добро у нужди крв пуштати.  Но новији доктори не дозвољавају да се крв пушта, него кажу да се добије од тога водена болест.  — Има међу докторима високоумних мудријаша који то кажу.  Водена болест може се и од другог чега добити.  Такви доктори воле и мртваца видети, само да водену болест не рескирају; а боље је и водена болест него смрт.  Сад да нисам домаћици крв пустио, лежала би мртва.  Шта ће на то такви доктори рећи?  — И жупанијски физик каже да у великој нужди треба крв пустити, ал ’ не за сваку ситнарију, или кад им баш ништ не фали, а они у пролеће пуштају крв као да морају — рече игуман.  — У нечем је тако, ал ’ у нужди се и пушта крв.  Колико их је у гробу, који би још живели, а има их, који су крв пуштали, па су још живели, а да нису то учинили, бог зна где би били.  Управо ћу вам казати: и ту се тапа по мраку, што се пуштања крви тиче, као год и у другима.  Колико има њих који се ни у једној истоветној болести у лечењу не слажу; што један држи за мелем, други држи за отров.  Колико њих високоучених има, који су књиге не само читали, већ готово појели, који и сами књиге пишу, па се у каквој год болести код болесника збуне, сами себи не верују, па не знају ни сами како лече и хоће л ’ мелем помагати; само покушавају, ал ’ нису начисто.  — Е, па онда шта су доктори, и какви треба да буду, кад ни књиге, нити наука не помаже? — запита игуман.  — И на то ћу вам рећи.  За таково треба човек да је рођен и да има среће.  Ђенерал, адвокат, треба за то да је рођен.  Тако исто и доктор.  Има високоучених доктора, књиге пишу, а не знају лечити.  — Па ко зна онда?  — Кажем, треба за то да је рођен.  Треба да код болесника добро промотри, испита, напипа, да зна већ унапред шта му треба.  Доктор је као глумац, треба да прави добар утисак на болесника, па баш у свачем.  И лице мора наместити.  Кад погледи болесник доктора, обично из црта му сазна, мисли ли о њему добро или зло; добар, рођен доктор чита болеснику из лица; својим лицем улива му храброст, поверење, што често више чини него медицина.  Гдекоји доктор већ мицањем, ходом показује, да о болеснику мисли да се не може излечити, — отуд после у доктору несретна сумња, у болеснику неповерење, а поверење је по лека.  Та практика, искуство је прво, и докторске књиге се по искуству пишу.  Гледајте наше простаке, како знају сломијене кости да наместе, што ни најученији доктор учинити не може.  Видите, ја нисам све свршио, да могу већи физик бити, ал ’ мало кога се физика бојим, многих се баш и не футирам.  Да сам ја могао све свршити, па да се могу на еквипажу возати, да видите шта би израдио; ал ’ овако међу лотрама возајући се не могу даље, па мисле што скупљи доктор то бољи и скупљи лек бољи; свуд има што свет наопако пресуђује; да нема луда, не би било ни мудраца, били би сви подједнаки; и ја сам рођен за доктора, ал ’ ме неки демон држи за капут, па не могу даље на висину, а то су криви ти доктори који са каруца скуп лек дају.  — Цифрић заврши.  У говору свом Цифрић је кадгод застајао, који залогај узео и чашу испио.  Друштво му је за право дало и одсмејало се; само игуман није с тим задовољан, није начисто, ал ’ и шта ће да буде; за негдашњег брицу и то је доста, и сувише.  Доктор је својим говором све тако охрабрио да су заборавили и на болесну домаћицу, већ напијају један другом у здравље, а највише доктору.  Тако су провели читаву ноћ.  Гости се почну разилазити, који пешке, који на коли, како је ко могао; игуман мало прелегне, а тако и Цифрић.  Игуман се тек доцније, опростив се с домаћином, одвезе у манастир.  Цифрић још спава.  Тако се у Шандоровој кући провело и весело и невесело.  Сутра дан управо пред подне пробуди се и Цифрић.  Сневао је како је својом штроцом неком душу спасао, и радовао се што је био сан на јави.  Збио се на госпођи Варки.  Седну да што као доручак узму, док коње упрегну.  Све је накратко трајало.  Њих двоје седе, па се разговарају.  — Докторе, је л ’ опасно код моје сестре?  — И јесте и није, како се узме.  Оно је било опасно и то ће још трајати, само јој треба неге, и добар доктор.  Ја ћу чешће долазити и нек се држи моје ординације, само је чувај од тих високоучених, да је с медицинама не поремете.  Пре него што ће поћи, оде Цифрић са Шандором у Варкину собу да види како је.  Варка се миче, руком показује на срце, ал ’ још не говори.  Цифрић је заказао да је још оставе на миру, да се испава, а он ће јој из своје кућевне апотеке медицине већ послати.  Све је припремно, и кола и бунда.  Цифрић навлачи бунду, Шандор му помаже, дигне му јаку на уши, јер је хладан магловит дан.  Опросте се, пољубе и рукују.  При руковању стисне Шандор Цифрићу нешто тврдо завијено.  Цифрић притисне јако и осети нешто тврдо.  Још једаред пољуби Шандора и упути се колима.  Шандор га прати, а после помаже му да се на кола попне, јер је с бундом тешко.  Већ је Цифрић на коли, проста још и узана кола, види се да је »воршпон« сиромашног ратара.  Цифрић се намести и пружи десницу Шандору да му каже збогом.  — Збогом, Шандоре, само тако као што ти казах, немој слушати те високоучене фушере.  Ако буде опасно, још ћу јој једаред крв пустити.  — Збогом — рече Шандор, а кола крену.  Мало час па је Цифрић с колима на крај села, а Шандор се повуче у своју собу.  Запали своју вармеђашку велику стиву лулу, седне, па се мисли, шта је са сестром, шта ће од ње бити.  Она му је била газдарица, домаћица, и то добра, пријатељ кући; а и што би могла друго бити: веже је њему сестринска љубав и судба њене Јелице.  Да умре шта ће и он чинити: већ је прешао четрдесету, лепа газдовина, нема жене, ко ће на све то пазити.  Тим мислима побуђен, устане и оде у сестрину собу, да види шта она ради.  Сирота Варка лежи као укочена, хтела би да се дигне, ал ’ не може.  Брат је пита, како јој је.  Она га разуме, одговара главом, тешким мицањем, да јој је добро; само покаже језик, у знак да не зна говорити, не може, руку не диже.  Брат јој виче:  — Варка! шта ти је, што не говориш?  Говори, пружи ми руку!  Варка се миче, хоће да говори, да руку дигне, ал ’ не може.  Нешто канда мумла, ал ’ се не разуме.  Шандор се жацне.  — Није добро, промумла, »шлогирана« је!  Јелица је баш код матере.  Од шест година девојчица стоји код материног кревета, па гледи час на матер, час на ујака; мале црне очице све играју, устанца канда питају шта је матери.  Шандор поглади по лицу девојче, погледи на сестру, глади је по образу.  — Шта је, Варка, шта се зби?  Варка уздане тешко, хоће да говори ал не може; не може да се макне, само жалостан поглед баца на Јелицу и на брата.  Јелица гледи сад једно сад друго укоченим очима.  Кад на ујака гледи, рекао би, канда тражи помоћ за матер.  — Ујко, шта биби матер, глава?  — Не биби глава, језик биби.  — Не биби глава, језик биби!  Јелица показује веселије лице само кад глава не боли, нагне се на матер, глади је по образу, па ручицама отвара јој уста да види језик.  Мати мукла.  — Не дирај матер, видиш да је боли језик, не може да говори — рече јој озбиљно ујак.  — Је л ’, ујак, мама ме неће више ’ совати кад биби језик? — запита наивно Јелица.  — Одсад ћу те ја псовати, ако не будеш добра.  — Ја ћу бити добра.  — Хајд’мо напоље, мама нека спава.  — Ухвати је за руку и води је напоље.  Шандор се врло брине за сестру; јако је капљом ударена.  Нема у кући десне руке.  Мора се одмах за какву газдарицу, куварицу побринути која ће сестру неговати, па је још и дете ту.  Одважи се, нађе газдарицу.  Лако је Шандору газдарицу наћи, — све се отимају, пуна кућа, а и он добар, простране руке, — само каква ће газдарица бити?  Узме газдарицу.  Упочетку је свака газдарица добра, као ново сито, бог зна шта ће после бити.  Мало помало па се и Шандор новом стању привикнуо.  И сестру стрпељиво сноси, премда у здрављу њеном никакве поправке.  Цифрић је чешће посећивао, и собом лекове доносио које је сам он у својој маленој домаћој апотеци правио.  Препоручивао је да се строго само тих лекова држи, а друге од никог да не узима.  Цифрић није трпио да се други у његове пацијенте пача.  Шандор му је сваку посету честито наплатио да се није могао потужити.  Ипак Шандор је дозивао кадгод и физика и друге докторе, ал ’ Варки ништа на боље.  Тако пролазе месеци, пролазе године, а сестра све у једном истоветном стању.  Једва може руку да дигне, морали су је хранити, кад газдарица, кад брат.  И Јелица држи у руци кашику ил ’ виљушку па меће матери јело у уста.  Мати би је загрлила, али не може; очи јој говоре да би је срцу притиснула, нема снаге.  Сирота Варвара од дана на дан, све горе; види се да неће дуго.  И доктори немају наде.  Цифрић се још нада, ал ’ под уветом да ништа од другог не узима, но само оно што он даје.  Но Варвари су дани избројани.  Сред-среда зиме, Крстовдан, земља снегом застрта; реке, потоци залеђени, природа је још у самрти прошле године; у Варвари се покреће нека душевност, отима се, бори се живот са смрћу.  Варвара се канда осећа да је крају близу, па се не да; љубав материнска према детету заковала јој душу за живот, и још ће се борити, — док може.  Ко би знао описати њену душевну муку, мисли у глави јој, кад на Јелицу гледи, а не може да проговори, да се макне!  Ту је и Јелица са ујаком, и она укоченим очима гледи на матер.  Шандор скрстио руке, ни речице не говори; гледи на сестру, мисли да на сестру наилази самртан нападај, последњи, горки час.  Држи Јелицу за руку, да види матер, да јој се њена слика споменом у срцу уреже.  И Јелица канда осећа велики тренутак, који ће наступити, не миче се; и она укочено гледи на матер, неко дубоко осећање стеже јој прси, држи се укочено руке ујакове, канда ће се нешто особито догодити.  Варвара се грчевито скупи, па опет пружи, стресе се, лице јој се шири, долази као неко мало ркање, застење ужасно, почне мумлати све јаче и јаче, и гле чуда, Варвара прослови.  — Брате Шандоре, буди отац мом детету.  Бојим се, у рожданику јој је стојало да ће бити несрећна.  Отклони је од сваке несреће, почетак јој је био несрећан, изгубила је оца и не познавајући га; сад ће мене изгубити, ти си јој сад све, напути је.  — Рече, а суза јој на образ кану.  Варвара изрече то тако, да јој се свака реч разумела.  Шандор стоји изненађен, задивљен, не зна шта да проговори, једва скупи мисли.  — Сестро, та ти си проговорила, бог ће те још подићи, та то је божијим »мановенијем« учињено.  Шта чујем, шта видим?  Прошла година о св. Николи како си језик изгубила, па сад ти се повратио; повратиће се и остало, ходи да те подигнем.  Шандор покуша да је дигне, пружи јој руке да види да л ’ ће и она пружити; но њене се не мичу.  Брат је диже ал ’ узалуд, не може на ноге, па је опет мора као неосетљив пањ натраг да пусти.  - Немој ме мучити, ја преболети нећу, осећам да ми се приближује смрт, већ ме зову; моја слатка мати ... видела сам је онако исто обучену као што је сарањена, у свиленим хаљинама, црн чепац на глави, па се смеши, па ме прстом зове, сав ваздух ми замириса тамјаном; још и сад осећам тамјан, канда ми се у душу увлачи; овде ми се нешто мрачно види, а кад очи склопим, онда канда ми се нов свет отвара; такву светлост виђам, какву на овом свету досад никад нигде; само ми је детета жао, волела бих већ једаред с животом прекинути.  Дај ми дете да га целивам.  — То изрече, па се упиње да би се мало подигла, да дете дочека; не може, силе су је издале.  Шандор подигне Јелицу и спушта је на матер.  — Пољуби, Јелице, матер, у руку, у образ, тако!  Јелица зачуђена не зна да ствар протумачи, — тек у шесту годину ступила, — пољуби матери механично руку и образ, као у неком страху, а мати је пољуби, сузама јој образ орошава, види се да јој је тешко.  — Доста је, рече Шандор, па спусти дете на земљу.  Доста је већ било и Шандору.  Срце му се стиште, сузе рони, даље не може да издржи.  Кад је сестра прословила, нада му се пробудила да ће преболети, ал ’ сад му и та ишчезе: изгледа му болесница као неко ванредно створење, које се с овим светом већ разрачунало; са свим друкчи лик, друкчији поглед, говор истина паметан, ал ’ и сувише паметан, канда из ње неки ванредан дух говори.  Шандор је тронут.  Ту је и газдарица, и баба Кумрија која ће је чувати.  И оне се њеном говору диве.  Шандор пољуби сестру у чело.  - Сад ћу се са Јелицом мало уклонити, уморена си па поспавај, даће Бог боље можда, а ја ти се заклињем живим Богом и нашим патроном да ћу детету бити отац.  Доцније ћу опет доћи.  Варвара ћути, канда је од говора малаксала, Шандор с дететом излази, за њима газдарица, а Варвара их тек очима прати.  Мирна је, канда је неки терет са срца скинула; можда су је братове речи утешиле.  Кумрија остаде са Варваром.  Зимњи је дан, сунце рано седа.  Ведро небо посуто звездама са снежним подножјем још даје светлости.  Шандор да вечеру донети, да и то сврши, јер дете мора раније лећи.  По налогу учињено.  Шандору не пада добро вечера.  Чудан му се чини тај појав у његове сестре.  Проговорити, и са светом се праштати.  И како да проговори, шта је то?  Ал ’ мисли се, каквих неоткривених тајни има још на свету, мали је човечији мозак да све дозна!  Но Кумрија је ту ствар сасвим друкчије схваћала.  Одмах сутрадан је приповедала, да је томе узрок Богојавленије, јер се у богојавленској ноћи отвара небо, па и марва онда проговори.  Ако до сутра остане жива, ’ одмах ће позвати Цифрића да чује, да види то чудо, и да му све исприча.  Шандор неће моћи целе ноћи спавати.  Кад је газдарица вечеру донела, јавила је да госпођа Варвара тихо спава.  Шандор налаже да је оставе на миру, да спава; ко зна, може јој се опет набоље окренути.  Мало пре је наду изгубио, ал ’ миран сан може све преокренути.  Јелица увелико спава.  Сиротица бог зна шта снива, какови вуци је страше.  Шандор после вечере запали велику стиву лулу да дуже траје; сад устане, хода горе — доле, сад опет седне и премишља.  Још сумња, у једном тренутку нада се, у другом већ држи сестру за изгубљену.  Дуга ноћ ал ’ красна месечина, јер је уштап, блиста снег, од његовог светлог блеска одаје искрице.  Дивна зимња ноћ оном, коме је мир у кући.  И овде је мир, ал ’ самртан мир: ту се душа с телом, живот са смрти бори.  Тако Шандор у мислима дочека поноћ.  Дотрчи газдарица, усплахирена.  — Господине, брже дођите, госпођа умире.  Шандор истрчи, па одмах сестри.  Баба Кумрија већ јој свећу у руку уклопила.  Варвара умире.  — Већ је мртва, — рече искусна баба Кумрија.  Варвара се више не миче.  Баба Кумрија заклопи јој очи, иште два новчића да их на очи притисне.  Шандор извади два талира и да баби, и узданув изрече:  — Скончаша-сја.  Остави бригу спреме и реда на газдарици, и баби Кумрији, па оде.  Варвара је мртва.  Ропац јој није лице нагрдио: лик се смеши, канда је у тренутку задовољства душу испустила, а Бог зна каква јој је мучна мисао баш онда на душу пала била?!  Укоп се обави по реду.  Из села, из околине мноштво се народа скупи; сваком је добра била, особито сиротињи.  Игуман Теофан дошао је са својим калуђерима, па и свештеници из околине, и сеоска господа и господари.  Дивно је опојана, оплакана, и пропраћена у гробље, и свако баци грудвицу земље, са »вечна ти памјат«.  Јелицу је водио ујак, и код гроба кад је шаку земље бацио, стисне и њој грудвицу у шаку и рече да баци у гроб.  Јелица пусти из шаке грудвицу, поплаши се од гроба, кад види да јој матер земљом затрпавају.  Знала је, ко је у сандуку; при »последњем целованију« и њу су подигли да матер пољуби.  Сад тек Јелица поче плакати, врискати, но од плачног умора кад се врати наскоро и заспи.  Било је и даће.  Ту је игуман и калуђери, свештенство и остали.  Цифрић опет седи до игумана.  Игуман започе разговор о болести и смрти Варвариној.  — Заиста ми је жао ње, а и вама свима; нестало је добре душе, но, докторе, од чега је умрла?  — Од »шлога«.  Сад је дошао прави »мајстор«.  Знао сам да ће тако испасти.  Код многих доктора је као код многих кувара.  Само, да су мене слушали боље би испало, ал ’ кад је тако нек јој је покој души.  Опет су је накратко при трпези жалосно опојали, и с тим се сврши.  Баба Кумрија ову ноћ је још ту преноћила, у оној соби, где је Варвара умрла.  На столу кандило запаљено, и чаша вина, »да душа пије«.  И душа је доиста пила, куне се Кумрија; још и сад се виде просуте капље, како је пила.  Шандор је сад опет без праве газдарице.  Газдарица му додуше угађа, но не допада му се, што му после кратког времена у кући све натрашке на мањак иде.  Млађи двоструко у кући троше; сад нестане једно сад друго што, нема свог пријатељског чувара, стражара.  Газдарица поче у одсуству Шандоровом са Јелицом опоро поступати; све се тужи против ове како је несташна, како свуд нос тура, све хоће да види, па се брља, прља.  Газдарици се није допадало, што Јелица све ујаку каже штогод види.  Она је сад прави стражар.  Једном је видела Јелица, како газдарица с кочијашем вино из подрума вуче, и даље га шиље.  Шандор се уверио о крађи, и све да је тако било, како му је Јелица казала, те отпусти газдарицу.  Узме другу.  Сад се тек Јелица охрабри, кад је видела да њена реч код ујака нешто важи.  Није дуго издржала ни друга газдарица, једва по године; Јелица је ухвати како маст и сланину распачава, продаје, па буде и ова отпуштена.  Јелица, ма да је још дете, осећа ипак у себи неки нагон, да ујаково чува; канда и то осећа, да што је ујаково то је и њено.  Кад је реч о каквој ствари, она ће рећи: » Је л ’ ујко, то је наше«.  Па и ујак је држао као своје дете; њено ће бити.  Ујак је дао довести два мраморна крста и плоче, један за покојну жену Софију, други за Варвару.  Лежале су једна до друге; њихове гробове опколио је насађеним лепим цвећем, а код оба крста посадио вавилонске жалосне врбе.  Јелица је одсад ишла на гробље, гробу материном, и ту је »оченаш« изговорила, и прекрстила се.  Што је старија, све су јој живље успомене о матери, сад тек све већма осећа, да јој нешто велико недостаје: мати.  Газдарице, — све је то туђинска рука; кад јој руку метне на главу, та је не греје.  Јелица мала газдарица, окретна је и вижљаста.  А није већ ни мала, прошло јој већ седам година, а изгледа канда јој већ девет.  Она је увече у штали кад се крава музе, она помаже у врту; у кухињи кад се тесто меси, има малу дрвену растегачу, и оклагијицу, па кува ручак, варјача у руци, помаже мешати.  Каткад и меси, а газдарица би је рада из кухиње да истисне; каже да јој смета, но не да ујак, вели нек се Јелица учи.  Газдарица за Јелицу баш не мари, пред ујаком јој ласка, глади је и љуби, а насамо јој пркоси, хоће каткад да је и гурне ил ’ на ногу да стане, као нехотице у журној радњи.  Јелица није волела, кад је она љуби; окренула би од ње главу, ал ’ кад је пољуби, кецељицом пољубац брише.  Зна и дете ко га вели ко ли мрзи.  Газдарица се тужи на велики посао, ма да увек има код ње какове женске која јој помаже.  У таковој кући као што је Шандорова, па на селу, има доста чанколиза, које ће сваки дан доћи да помажу, а плата им је колико могу у марами из кухиње однети.  Газдарице су о госином трошку увек дарежљиве.  Па је газдарици још и плата мала, хтела би да за три године толико стече, да може своја домаћица бити, па кад то не би чинила код имућног господина Шандора, где у кући због пуноће човек сваки час ногом запиње, онда би јој се цео свет смејао, особито друге газдарице, које су већ у таквим кућама стекле.  Није се ни она дуго ту скрасила; да оставку, што Шандор драговољно прими, јер му је већ доста било.  Опет дође нова газдарица.  Јелица се већ тако навикла на кућевни ред, да све зна шта у кући има; иде у школу, већ зна писати па помало и рачунати.  Сам ујак је више обучава него њен школски учитељ, који много деце има.  Кад ујак није код куће, већ је ван села у свом послу, онда је опет учитељ посебно обучава.  А бистра је, све брзо схваћа.  Ујак је ипак, покрај све своје доброте према детету, морао увидети, да је тешко женско дете без матере отхрањивати и на добар пут настављати.  Самцу човеку је то тешко.  Мисли се како би по девојче боље било.  Да се ожени?  Жена јој може гора бити него маћеха, је л ’ рећи ће: та то није баш ни његово дете, — па кад би порода добила, шта би онда било од Јелице?  Та њу та не би као кћер држала већ као какву собарицу, ил ’ још горе, те би је из куће истисла.  А Јелица се већ научила да у ујаку оца свог сматра, па би своје очи у каквом сукобу са маћехом на ујака управила, а за њу не би хајала.  — Велика брига.  А девојка нагло и лепо расте, види се да ће бити јако угледна.  Ко ће пазити на њу, ко ће је чувати кад матере нема, и хоће л ’ се хтети нематери покоравати?  Да јој узме из вароши какову васпитатељку, »гувернанту«, да је код куће на пут наставља, може и ту међу њима до сукоба доћи, јер нарави су различне, и може једна на другу у првом магновењу састанка, ил ’ бар први дан рђав утисак учинити; особито код женских лако то иде: данас се љубе, сутрадан се мрзе.  Па још и то, — и Шандор је човек, још у средњим »снажним« годинама, а враг не спава, може га »гувернанта« Аморовом стрелом устрелити, и њему се за навек, ма и браком приљубити, па шта ће онда с Јелицом бити?  Јелица је жустре нарави, лако би одговарала учитељици, па је враг на прагу.  Да опет Јелицу у варош да коме на васпитање, опет Јелицу и код куће треба, јер тако искреног стражара за његову газдовину неће лако наћи.  Газдарице нису добри стражари а најмање су васпитатељке, па текар на њих још треба неко да пази да кућу не пустоше.  У таквим рукама за Јелицу није добро, но Шандор држи да је између осталог то још понајбоље.  Девојчица сваки дан све старија, већа, а зна у кући све шта где стоји.  Сваку нову газдарицу она мора поучити, где шта стоји, и ту добија пред овом неки углед, неки значај, да је она већ сад представница кућевног реда, будућа домаћица.  Доиста, Јелица кад што показује, подбочи се, па тек прстом показује где шта лежи.  Даровита девојчица, у кући је покрај ујака чињеница, с којом газдарице рачунати морају.  Ујак Шандор се неће женити, нит ће »гувернанте« држати, већ ће мењати газдарице, па ма како испало, само Јелици да не буде на уштрб.  После пет година наступише промене у кући Шандоровој.  Шандор је човек, који по својој наклоности није баш јако, неограничено заузет за своје натароштво; осећа да је за нешто веће, више рођен.  Имаовина му је довољна да покрај звања господски живети може.  Али жудња човечија је велика; што више има, све више жели.  Имао је шогора у селу, трговца, грка Папастакију, који је био велики спекулант.  Трговао је свачим што приплод доноси, с храном, с вином, марвом, шишарком, и свачим што пре јевтиније до руке дође. Папастаки је био у околини извикан за богатог човека, и био је доиста имућан, ал ’ не тако као што су га ценили.  Кредит му је био велики.  Оштроуман, марљив човек, тежио је све већој и већој спекулацији, и рад би кога у коло своје увући.  За тај посао уочио је Шандора да увуче.  Шандор није био капиталиста, ал ’ му је прилично јаког покретног иметка остало после оца, а и служба му доноси.  Папастаки хоће да га лепим речима улови.  Представи му живо пред очи, какав добитак од спекулације изгледа, и заврне Шандору мозак.  Шандор види како Папастаки јако напредује, све му од руке иде, не би марио придружити му се, ал ’ како кад он за спекулацију нема новаца, јер што га има то му је нужно за кућу, а кућу доиста лепо води.  Једном после ручка сврне к њему Папастаки.  Седели су једно другом преко пута, па су се често посећивали, на кафу, па се онда о разном расправља.  Ево Папастакија где долази, баш тек што је Шандор ручао.  — Шта је, јеси л ’ здрав, Порфирије, — тако се Папастаки крштеним именом звао — кад си с пута стигао?  Је л ’ синоћ?  Видео сам те, је л ’ било каква шићара? — запитаће Шандор.  — Било је те каква, купио сам у Босни џелеп, ашам, и то јевтино, — одговори Папастаки.  — То ваља, а од кога си га купио?  — У Дервенти, од бега Градачевића, знаш, добри смо пријатељи, дао ми је за тријест дуката по комад ал ’ бутун: боље-лоше.  — То није скупо, само ако марва ваља.  — Видећеш кад је дотерају.  — И теби све то тако од руке иде.  — Треба имати среће, ал ’ и умети; на тој марви ћу имати добити најмање две хиљаде форината, за врло кратко време, за осам дана.  — То је лепо за тако кратко време.  — Могло би се још боље, само још кога да имам у друштву; хајд ’, Шандоре, у компанију са мном, рече као мало шаљиво Папастаки.  — Не би згорег било, само откуда паре, ту треба капитала, рече Шандор, пустив густ дим из стиве, а јако гледи Папастакију у очи.  — Не треба ти капитала.  — Дакле како, без новаца?  — Непокретно имање вреди као новац; ступиш ли са мном у компанију, твој иметак представља новац.  — Како то разумеш?  — Ев ’ ’ вако.  Да ступиш са мном у компанију, ја бих имао још више кредита, па и добити.  Ти би најпре ступао самном у уговор.  Наши потписи, наша имена нешто важе.  Заједнички добит, а заједничке обвезе, — ти ме већ разумеш, не треба да ти много говорим, ниси паор нит ’ какав бугер. —  — Све је то лепо, ал ’ може човек и заглавити.  — Паметан не може заглавити.  — Ал ’ ко је ту доста паметан?  — Видим да се ни с тобом не може о томе разговарати; гледај на небо, на облаке, хоће л ’ бити мраза и крупе, хоће л ’ бити о берби кише, хајд ’ молим те да престанемо о том, није то за тебе, рече подсмешљиво Папастаки.  Тако се разговарају, и кошкају.  Папастаки га је рад ма како увући, било то ма и са багателним посматрањем његове одрешитости.  Јелица их послужује.  Јелица је велика девојка, иде јој много шта од руке, само кад и кад од жустрине куцне чашу о чашу, кад и кад и о флашу, кашто и разбије, ал ’ се ујак на то не срди; још се одсмеје.  Папастаки има посла, мора пресећи разговор.  — Е ја морам за послом, кајаћеш се, збогом.  Дигне се и оде.  Сад тек Шандор промишља дубље о ствари.  Не би згорег било, мисли се: гле како Папастаки напредује, купује куће, земљу, већ је као мали спахија.  Још ће се промислити.  Лепа је то ствар та шпекулација, много се може за кратко време профитирати, а Папастаки га уверава, да од њега не тражи капитала већ само потпис.  Шандор и Папастаки се још који пут састану, и овом пође за руком да Шандора задобије.  И доиста га је уловио, склопили су уговор, и то по жељи Папастакиној.  Сад је и Шандор постао шпекулантом.  Папастаки је радостан, сад ће тек радњу увелико да тера.  Дао је свуд, особито по Босни разгласити, како има за компањона богатог натароша!  Глас се надалеко чује; јер кад кога прогласе за богатог, чини се богатији, као год што и рђав глас човека прави још рђавијим.  Папастаки се упустио увелико у радњу.  Купује, продаје једнако.  Не траје дуго а Папастаки већ дели леп добитак са Шандором, а овај ни новац није уложио; но наравно да су Шандорове добити честице мање: нешто се одбија у корист Папастакију као у име од њега уложенога капитала за Шандора, а Шандор опет по уговору свуд за Папастакију добар стоји.  На селу се лако може тако исто као у вароши.  Шандору се допада та радња, и он извади допуст на дан два, те с Папастакијем путује.  Лепа ствар, кад човеку рад добро иде.  Кад није Шандор код куће, брига му је за кућу.  Газдарица и женско дериште код куће.  Јелица расте као из воде.  Газдарица није рђава, од нарави је добра; и што је код ње још најбоље, не краде.  Но једно је у њој, што по Јелицу није пробитачно.  Јелица је текар у дванаестој години, но тако одрасла, да је већа и виша од многе удаваче и поличарке.  Природе је врло живахне па хоће да проводи детињску младост по вољи.  Преко пута је спахијска биртија.  Недељом ту гајде свирају.  Јелица воли свирку и игру, па на глас гајди игра под капијом са младим простим девојчицама, па се међу децу помеша и газдарица, у лето је ту по гдекоји дечак, несташан пустосват, па се уплете у коло.  Ту је после цикот, скакуцање, певање, и све већ како у колу иде.  Јелица каткад изиђе и напоље, да види како у колу играју.  Једаред неки дечко несташко примети »фрајлу«, откине се од кола па јуриш к Јелици.  Јелица се отима, ал ’ младе ратарске руке принуде је те мора у коло.  Сад је тек радост и цикот.  Јелица се стиди, гледи у земљу, на ноге, где јој се стид скрио, а овамо се смеши.  Шандор дође с пута, и чује како Јелица у колу игра.  Месни свештеник га је на то упозорио, а он је опет чуо то од госпође попадије.  Младост лудост; наивна, невина Јелица не зна још сталешке разлике, њене романтике је основ још проста природа.  Друкчије то ујак схваћа; младо дериште, у колу падају масне и крупне речи, па подскочица, то по Јелицу није пробитачно.  Дете није рад за то корети, да јој стид не повреди, и да јој тим не баци семе у срце, које проклијати може баш у питању: — »шта је то што ујак каже да није лепо у колу играти«, — с тим јој могу доћи мисли, које иначе не би дошле, и отвориле би јој врата зарана у онај свет који не треба још да познаје.  Шандор је премишљао, не би л ’ добро било да је да у В., на годину две дана на какво добро место у поуку, »у лер«.  Ту би јој се оно, што је на њој природно, рапаво, угладило.  У глави је већ смишљено и извршено, само Јелици мора то у својој форми на знање дати, да не изгледа канда на њу притисак прави, да остави своје место где је толика нарасла, њен врт, њене лепе багрене пред кућом, китњасту шумицу, грозне винограде, па луге и дубраве.  Нема лепше од тог лепог краја; ту су скривене прве њене успомене.  Шандор види Јелицу у врту, где нешто копка.  — Но, девојко, колика си већ нарасла, видим да си у кући добра газдарица, само би ти још требало да видиш мало више света, а не све једнако у селу, у малом друштву, а да видиш како се лепо у вароши живи!  — Е па поведите ме кудгод, ујко, да видим и ја свет, рече весело Јелица.  — Ал ’ требало би да што год више знаш, најпре требало би још да учиш, да видиш како се у заводу девојке владају, како су углађене, фине.  Ти си већ видила ону »фрајлицу« кад си била о светковини у манастиру, како се лепо понаша?  — Е лако је њој кад је у више школе ишла.  — Па би л ’ ти ишла у више школе?  Јелица се смеши.  — Ишла бих, само да ми није жао.  — А за чим ти је жао?  — Свега ми је жао што је овде, у селу, а варош је туђа.  — Та ујак ти има кола и коње, па би те довезао кад и кад, а кад су свеци увек.  Па би се онде лепше носила нег овде.  Ујак би теби за варош лепше хаљине морао купити.  Задње су речи велики утисак на Јелицу учиниле.  Још две три такове, па је Јелица готова.  — Па би онда ишла у шетњу са фрајлама, па какве лепе свирке, па би учила играти, ишла би у позориште.  Сад је Јелици доста, насмеје се радосно, поскочи, потрчи горе у кухињу, да се похвали, како ће ићи у варош у »лер« па ће учити играти, ићи ће у позориште, а добиће нове хаљине.  Газдарица се подбочи, па гледи зачуђена Јелицу.  — Но то је лепо, тек онда ћете бити права »фрајла«.  Овде на селу ’ не можете бити права фрајла, само ће то ујака много стати.  Ко би погодио да л ’ газдарица искрено говори.  Можда би рада да Јелице нема, да је не надзире!  Шандор је са Јелицом на чисто, Јелица ће ићи.  Одмах сутрадан, да Шандор упрегнути, па оде с Јелицом у варош В. Ту по упутству неког пријатеља вармеђаша оде једној отменој госпођи »мадами«, која држи »лер«, где се уче девојчице варошанке, и друге са стране, које су ту на стану и храни, и под заптом.  Мадами се Јелица допадне, радосна је што ће тако угледну живахну питомицу имати, а и од Шандора јој неће бити криво, биће ту и донашања са села за печенку, па воћа.  Мадама разложи Шандору што девојка све мора имати за опрему; Шандор оде с девојком машамоди и шваљи, и све по реду наручи.  До осам дана ће опет доћи с Јелицом да је преда.  Неке је ситнарије накуповао за Јелицу, да се радује и тако се после врати кући, а Јелици преда поклон.  Јелица све скаче од радости, показује газдарици шта је из вароши донела, марамице свилене, шеширић, лепезе, и још друго што-шта; показујући газдарици поклон и од радости скакућући убоде јој лепезом нос, те јој мало кожу задере; онда истрчи напоље, отрчи у суседство Папастакинима, и онде све показује, па приповеда, шта тек у вароши за њу праве.  Још осам дана, то је дуго чекати за Јелицу.  Броји дане, а дани су јој дуги.  Наста седми дан.  Јелица се прашта са девојчицама; праве другарице још нема, с којом би се кроз плач растајала.  Сутрадан са опремом седну на кола.  Ту су јастуци, јоргани, и друге потребне ствари; те су јој остале од матере покојне Варваре.  — Сирота сад да је види како иде на пут, на више науке, како би јој суза од радости канула!  Пут води покрај гробља.  Шандор стане, сиђе доле са Јелицом и рече јој да се помоли пред материним гробом.  Јелица се помоли и заплаче, понела је и мајчине душице са материног гроба, она ће ју увек на срцу носити.  Од куће је још понела и »Сан матере божије«, који је на смрти матере под јастуком нађен.  Сад је Шандор одведе на кола.  Шандор је паметно чинио, кад ју је на гроб материн одвео.  Нека јој се уреже у срце успомена на матер при тако важном кораку, на путу већем изображењу.  Та успомена ће јој као изображеној трваћнијој постати.  На путу виде Јелица, разглеђује десно лево ујакове винограде, где се играла и кроз толико бераба грожђе брала; гледи сву околину и срце јој се стеже, канда ту убаву околину никад више видети неће.  Заплаче се, ујак је теши, утишава.  Па шта јој је још жао?  Њених животиња!  Јелица је имала једну шарену јуницу, звала је »Милицом«.  Ова се само њој дала помусти.  Јелица је јако волела Милицу, а и она Јелицу; како ју је видела, за њом је ишла.  Тако једном приликом отшета се Јелица са женским друштвом на салаш, где је и марвенска чорба била.  Милица спази Јелицу, поче мучати, па се затрчи управо у то женско друштво — Јелици; женске се поплаше и разбегну, а Јелица остане смејући се код Милице, сама.  Та Милица кад дође из поља, неће да уђе у шталу, већ муче док не изиђе Јелица да је у шталу води и веже.  Тако је морала и ујутру на сокак испратити.  Јелица је имала и једнога голуба ког је она одхранила.  Чудан је живот и смрт тога голуба.  Као малог голуждравог избацили су га из голубињака голубови; био се од подметнутог јајета излегао, па га нису трпели горе.  Трипут су га избацили, и остаде жив.  Јелица се сажали, узме га к себи, и из уста својих га је хранила и назвала га »Миком«.  Мика се тако припитомио, да није хтео међу голубовима да живи; већ напоље излеће, но се враћа, и спавао је на пречагама столице до Јеличине постеље.  Био је ћорав.  Једно је око изгубио кад су га из голубињака избацили.  Ујак га звао ћором.  Имала је Јелица још и лепу зелену мачку, Зецом је звала, и лепо псетанце Жују.  Сад ће се Јелица откинути од идиличног живота.  Већ су у В. Довезу се баш до стана мадаминог.  Лепо се Шандор са мадамом поздрави, и после кратке посете Јелицу ту остави, а ићи ће шваљи и машамоди по ствари.  Оде тамо, ствари су све готове, исплати и врати се мадами.  Мадама има много посла са питомицама, не може губити времена, то је као и званије.  Шандор као изображен човек добро то зна, па што пре посету заврши.  Исплати мадами прву четврт за издржавање Јеличино, опрости се и оде.  Кад се са Јелицом праштао, Јелица је бризнула у плач.  Хвата се за руку ујакову, канда би се кући поискала, ал ’ ништа не помаже; Шандор је мало потеши, пољуби је, па не може готово да се од ње откине.  Сад је Јелица у »леру«, управо питомица у заводу.  Шандор се врати кући.  У Шандоровој кући опет промена, и то велика.  Нема Јелице, кућа празна.  Газдарица све шепртљи, не зна за сваку ситнарију, што је Јелица у прсте знала.  Шандор мора узети још једну сељанку послужитељку, јер газдарица све не стиже.  Особито сад кад се дао на шпекулацију, биће и више посла.  Јелица је још дериште, но у многоме је била боља од газдарице, као да госте послужи, живад нахрани, у винограду посленике надгледа, а знала је по мало већ и пиркати.  Ко ће попунити ту празнину где је Јелица била.  Па где је оно тркање, весело скакање.  И Шандору је жао, ал ’ тако мора бити.  Јелица је имала једну по оцу тетку, удату за свештеника у селу С. Она је Шандору ретко одлазила, као прија нешто је спрам њега охладнила, и то од времена откада је Глиша умро.  Посумња да је Шандор Варвари од њене сермије мање издао нег ’ што би јој припадало и тим и Јелицу јако оштетио.  Тек кадикад би она долазила, и то приликом манастирске светковине у суседству Шандоровом, код преподобнога игумана Теофана, а као и да посети Јелицу.  Та тетка звала се такођер Јелена, као Јелица, јер и Јелица је Јелена.  Мати Јеличина Варвара, кад се родила Јелица, одмах је наменула новорођеном детету име Јелена, и тако је и крштена.  Хтела је да јој женско дете добије име своје заове; ако би мушко било, тај би добио име Шандор.  Паметна, брижљива мати:  Шандор деце нема, Јелена нема, па јој могу децу пригрлити.  Тетка Јелена ако и јесте ретко ишла пријатељу, ипак је знала шта се у кући његовој ради.  Она је сваку прилику употребила да све сазна, ко је и каква је газдарица у кући, шта Јелица ради, јер ако јој није добро код Шандора, она ће је к себи узети.  Тетка Јелена је већ и то чула, да је девојче у В. Дође у В. да види Јелицу, и ту се позна са мадамом.  Јелица мало што и зна о њој, зато није била према њој детињски предусретљива.  Чула је од ујака где о њој прича, а што је чула, и то канда није било најбоље.  Но Јелени је доста било кад је Јелицу видела.  Доћи ће она и више пута, и донеће њој и мадами поклона.  Јелица лепо напредује.  Испочетка јој је било тешко, као свакој ученици у њезином положају, јер на селу мало је од којих би што више научити могла.  Ал ’ кад се већ упутила, онда јој све лакше ишло.  Много је томе допринело и то, што је мадама била врло паметна и све провидела, с децом је матерински поступала, благо, поучно, ал ’ знала је строга бити и запт држати.  Благо матери која њој дете своје у руке да.  То су већ велике девојчице, измеђ дванаест и шеснаест година, на које се мора пазити.  Она се обазирала на стање девојачких родитеља, да се не изображавају оне у правцу кокетерије и раскошлука, да се родитељи не покају што су децу своју њој поверили.  Училе су књигу, ал ’ добиле су и поуку за кућанство, а не кад девојка кући дође да не зна ни варјачу у руци да држи.  Врло је паметно схватила мадама поучне потребе за Јелицу.  Код ње се учи и клавир и француски језик.  Варошица мала, мали и завод.  Учитељ клавира је неки забачен глумац, син неког управитеља црквено-појачког кора, па нешто и француски штрбеца.  Музика и француски језик нису обвезне науке у том малом заводу, већ то од воље родитеља зависи, хоће л ’ се кћи у једној од тих или у обојем обучавати.  А за француски језик није било за себе гувернанте, која би као кућевна с девојкама француску конверсацију водила.  Мадама је имала старију од себе сестру, која је увек била присутна, кад се француски предавало и свирало.  Глумац учитељ на клавиру је био увежбан, ал ’ у француском је био слаб; кад је предавао, учећи девојке и сам је учио.  Шандор је оставио мадаминој увиђавности, да ли да Јелица учи француски и клавир.  Мисли, можда би баш и без тога бити могла.  Мадама је знала за какав делокруг своје девојке изображава, знала је да није све за сваког, па се није наметала са ванредним наукама.  Она је изображавала средње грађанске класе децу за грађански сталеж, — јер иначе за неке може бити што шта и излишно.  Тешко ће се која за грофа ил ’ барона удати.  Јелицу је мадама већ првих дана добро промотрила, и знала јој дати правац у науци.  Јелици не треба ни клавира ни француског језика.  Она је сироче, сирото девојче, ма да јој је ујак имућан.  Ујак нема деце, ал ’ се може оженити.  Јелици треба грађанско васпитање, да кад се уда, буде добра кућаница, да може у породици корисно управљати.  Јелица је у својој тринаестој години; шта би за две године у француском језику и музици научила, а напослетку у њеном положајном кругу и нашто јој то?  Јелица је живахна и сувише, па ће најпре истерати из ње сеоску наивност, која за сваку није свуд пробитачна, и подстицати јој вољу на кориснији кућевни рад.  Покрај тога мора бити учтива, искрена.  На искреност је мадама много држала, а неистину је увек одбијала.  Лажу није трпела.  Она је држала да је лаж корен и почетак свију зала, а за децу, младе девојке најопасније.  Она вељаше, да како почне девојка лагати, и од тог се за времена не одучи, ту је већ једном ногом преко ђаволске бразде.  Мадама је сажаљевала јако оне родитеље, који су увртили себи у главу, да њихова кћи треба да зна у клавир, и француски.  Она би их радо одвратила од тог, ал ’ има сујетних родитеља, који држе за најбоље васпитање, кад им девојка зна у клавир и француски.  Тако је Јелица по мадамином руководству учила шити, после кројити, шта више помагала је негда и око ручка, премда због тог није књигу пренебрегла.  Мадама је напућавала њу канда јој је рођена мати.  Јелица је увидела да је мадама воли, па се сасвим њој приљубила.  Приметили су то и њене другарице, па су је назвале »газдарицом«; кад је што радила, што није било у пропису, рекле би јој мало подсмешљиво: »гле газдарице«, нашто се Јелица није срдила.  Но оне су ипак Јелицу волеле, јер је она била веселе шаљиве нарави, а кадикад и донела им што испод руке да једу, а такве невине ствари је и сама мадама кроз прсте гледала.  Нека буде добра кућаница, ал ’ и дарежљива, рекла би мадама, и само да јој ништа не затаји, кад је о чем запита.  Јелица је у добрим рукама.  Шандор може бити спокојан; ни код рођене матере не би јој боље било.  Тако јој се чини канда матер има, сад тек осећа шта је материнско срце, и кад испореди своју мадаму са газдарицама, тек сад види каква је разлика, и пре тога у каквим је рукама била.  А шта јој ујак ради?  Ујак Шандор је у великом послу.  Натарошко звање и шпекулација, која је већ у јаком току, дају му посла.  У звању има помоћника, а и господа жупанијска нису баш строга, и што-шта кроз прсте прогледе, ако се Шандор у чему задоцни; па и сама господа та доста су небрежљива, а Шандор ће им небрежљивост своју чашћењем, добрим вином накнадити.  Само је једне невоље Шандору, газдарице.  Никако да наиђе на такву, какву би кућа његова требала.  Ако која зна кућу водити, онда се опет развлачи.  Ту их има свакојаких чанколиза, картара, врачара, а слуге су верни извршиоци газдаричине воље, јер то иде и у њихову корист.  Ако ли пак која не развлачи, она опет не зна ништа и све иде наопако, други је варају.  Тешко је, ал ’ није на ино.  Шандору опет падне на памет женидба, оженио би се можда, ал ’ му је жао Јелице.  А могао би се добро оженити, могао би и бирати; пошле би за њега из добрих кућа не само младе удовице, већ и девојке.  Шандор би био за женске још добра партија.  Тако опет при старом остаде.  Газдарица, једна одлази, друга долази, но Шандор је већ томе навикнут.  Папастаки неуморно ради, и Шандор вуче добит из тога.  Ту се дотерује, отерује марва, силни крмци се хране, пуна пустара говеда и оваца — они држе и спахијску пустару под закуп; — па какве су то зграде, стаје, штале.  Сељани се диве, један каже: » Ал ’ је богат тај Папастаки«, други опет: » А шта ти нема ту, као у малој царевини«.  — Овако ако даље устраје, Папастаки ће бити спахија.  Наравно да од тог отпада нешто и на Шандорову страну.  Шандору падне на памет Јелица, седне на кола и одвезе се у В. да је види.  Кад стигне у В. одмах посети мадаму.  Она га лепо дочека.  Дозове Јелицу.  Како ова чује за ујака, утрчи, љуби га у руку, радосна што мож ’ бити.  Шандор је пољуби и глади по лицу.  Нарасла је.  Од Јелице не може да прву реч прослови мадами.  — Слатки ујко, хоћете још остати овде?  Шта ради моја башта, шта ради моја шарена јуница Милица, мој Мика, мој Зец?  Шандор на ово задње и не слуша, већ се поздравља с мадамом.  Комплиментују се.  Мадама га понуди да седне.  Шандор седне па умиљно гледи Јелицу, која му се приближи, загрли га и наслони главицу своју на његов образ.  — Но девојко, велика си доста, само да л ’ се добро учиш?  — Морам је похвалити, добро се влада и учи, та она је моја кћи, рече мадама смешећи се и поглади је по образу.  — Ви ћете, господине, јел’те, данас бити наш гост, а сад ћете допустити да Јелица иде на свој посао; после ће се она с господином разговарати.  Шандор даје главом знак да на то пристаје.  — Драго ми је, позив учтиво примам.  — Јелице, сад иди, учи, па ћеш после опет бити с нами. ■ '  Јелица се удали, а Шандор још коју рече, па се дигне да иде.  — Опростите, ја морам послом, а у своје време бићу ту; препоручујем се.  — Драго ће ми бити, ал ’ за сигурно.  Шандор је био светски човек, зна он да мадама не сме време губити, код ње је на сахат све опредељено, а и она је приметила да је Шандор њен положај добро схватио, па га и не задржава, већ га лепо испрати.  Кола су још пред кућом, и док се Шандор у соби бавио, кочијаш је унео разне ствари за кухињу.  Шандор се опрости и оде.  Шандор најпре обавља посао, па кад је готов био, стигне и подне.  Лагано по такту звона хити мадами.  Баш је у добро доба дошао, ручак је готов.  Питомице ће за се ручати, у обичној трпезарији, под председништвом старе фрајле Амалије, сестре мадамине.  Тако се звала њена сестра, а вредно је знати и име те изврсне мадаме.  Она се звала Серафина Траутог.  Јелица ће данас ручати са мадамом Серафином и ујаком у трећој соби.  Ручак мали ал ’ ваља; довољан и укусан.  Паметна мадама, шта ће да чини раскош у јелу, која млађим пример скромности, умерености треба да да, а Шандор под небом ничега није жељан, неће јој замерити у уобичајеној умерености.  О ручку ујак пази на Јелицу.  Сасвим друга девојка.  Нема да је немирна као пре, да јој прсти све играју на столу, а на столици никад мира.  Све је у ње смерно, држање, мицање тела одмерено.  Изгледа канда детињство с ње силази.  Ручак кратак, брзо се сврши, мадама намигне на Јелицу, а ова се одмах дигне, у себи молитву очита, пољуби ујака и мадаму у руку, и оде напоље.  Шандор је погледом до изласка прати.  — Сасвим друга девојка, тако је, кад има наставницу, која цео дан на њу пази, рече Шандор, и поклони се главом.  — Код мене мора све по реду ићи, рече поузданим тоном мадама.  Донесу кафу, мадама понуди Шандора да пуши; дуван, вели, њој не шкоди.  Мадама зна како је тешко дуванџији кад после ручка не сме да пуши.  Шандор јој се захвали на понуди, узе стиву лулу, напуни је, а мадама му је жигицом запали.  Пусти неколико димова, па проговори:  — А како вам се друге фрајле владају?  — Добро, код мене се свако мора добро владати, ја познајем сваку девојку, њену нарав, очи јој пред мојим очима не могу тајну сакрити, знам шта мисли.  — А учи ли Јелица клавир и француски?  — Не учи, и за то има разлога.  Јелица има у вами оца, ал ’ матере нема, ја сам сад њена мати.  Што се њене будућности тиче, у том она од вас, господине, зависи.  Но она треба већ сад да правцем васпитања својој будућности основ положи.  Клавир и француски језик није за њу, то њу не би усрећило, баш да и учи.  Једно, што за две године све то савршено научити не може, а да учи друго, пренебрегла би оно што је корисније: знање шта треба у кући.  Али ако баш хоћете да се и у поменутим предметима поучава, од воље вам је, реците па ће и то бити; но држала сам се вашег саизволења, дали сте ми слободно расположење с Јелицом.  — Добро, не марим ни ја за те ствари.  А учи ли Јелица играти?  — Учи.  — Па како то, па и то је луксуз?  — Кад девојка под надзором игра није луксуз.  То је нека врста гимнастике, девојка добије с тим лепо грациозно мицање тела, и при игранци не пада у очи као непомичан пањ; а као што је Јелица лепа девојка, покрај своје вредноће примамљиваће и својом игром.  Игра има своје границе, у којима може бити корисна.  — А уче ли остале француски?  — Гдекоја.  Има родитеља који дају важност томе, а ја и ту разликујем за коју шта јесте шта није.  Изображење у музици и француском језику приличи аристократским, банкијерским и велепоседничким девојкама, па и онима, које се дају на струку учитељице и гувернанте; ал ’ Јелица неће бити ни једно од ових, она се има прикладном удадбом усрећити, ван поменутих сталежа.  Ту је њен изглед.  — Па зашто толико њих уче клавир и француски?  — Из моде, било то ма и на штету.  А да може то и штетно бити, то бих вам могла и с примерима служити.  Искрено вам кажем, да је обично и сујета родитеља крива, а често покрај најбоље родитељске намере кћери буду несретне.  — Како то бива?  — Допустите ми.  На пример један средњег грађанског реда, ал ’ богат човек има једну ил ’ две кћери, и још мушке деце.  Док се ради, и док је имање у гомили, трошкови се не осећају.  Родитељи пошљу своје кћери у велике вароши, да се васпитавају, и течај науке траје четир-пет година, а кћи треба годишње новаца.  Научи клавир, и француски, и то у средњу руку, каткад и слабо; нарочито клавир је тешко научити.  У тим заводима о кућанству нема ни спомена, онде се учи друго што, лепо се облачити, комплименте, велике »пукле« правити, а кокетирати то после по себи долази.  Без темељитијег рада у девојке и фантазија се усија, прави себи идеале — маште, које не може достићи.  Љубав се рано буди, рано би сплела себи венац од мирте; ал ’ њен младожења мора бити читав гроф, барон, велики богаташ, и са тим мислима оставља завод.  Кад кући дође, оне скромне собе, у којима је отац имање стекао, чине јој се мале, тесне; успомене детињства њеног за њу немају важности, све јој је мало, ниско, она идеал свој као Месију ишчекује.  Девојкама најбрже године пролазе.  Просиоци би се јављали, али ко ће се усудити такву девојку да запроси, кад овај ни издалека није раван њеном идеалу.  Такве просиоце она презире, код ње рад и оданост немају вредности.  Идеали ишчезавају, родитељи увиђају да им кћи изгледа канда се у туђем гнезду излегла: родитељи је вабе да јој на тврдој земљи даду хране, а она иде у воду да плива, да је бурни таласи носе.  — Имате право, госпођо, рече усхићен Шандор.  Тај се говор Шандору допада.  — Дође време да се удаду, ил ’ ако не, да плету седе.  Нађе се за девојку каква по нужди прилична партија, она се уда.  Шта ће дати отац покрај девојке?  Богату опрему, о том сумње нема, ал ’ треба и новаца.  Јесте отац имућан, богат човек, ал ’ има још четворо деце.  С натегом јој да у мираз дваест хиљада форината, и већ је кћи госпођа, и своја газдарица.  Муж јој куће нема, плаћа стан.  Покућства много, ту је и клавир.  Само за клавир треба једна велика соба, салон, где је за друго?  Она ништа не ради, само се цифра.  Роде се деца, Други се за њих брину; она неће ни своје дете да доји, ма да је здрава.  Доходак им је мањи него што се издаје, муж не излази на крај, мучи се, долази у неприлике, каткад падне и у несрећу.  Највеће незадовољство: оставља жена мужа, муж жену, па пред консисторијални суд.  Збива се и што горе и страшније, о чему вам нећу ни приповедати.  А родитељи јадикују што су кћер тако на високо дали; ослабили су кућу, а осталој деци тим уштрб нанели.  Да су они ту своју кћер скромније васпитали, не би требао девојци толики мираз, ни половина од тог што су на њу потрошили; усрећили би и кћер и мужа јој, а остале јој сестре и браћа не би претрпели уштрба.  — Но има опет које су и поред тога високога васпитања срећне постале, упадне Шандор.  — Мало је такових, за ове се зна, ал ’ које су од такових несрећне, те свет заборавља.  — Дакле у тим вишим заводима не уче добро?  — То баш не могу казати; учи се и онде добро, само начин и предмети учења не одговарају сваком грађанском сталежу, у који родитељи девојчини спадају.  И запт је добар, ма да не свагде.  Бива, да девојка из завода с каквим »клавирмајстором« ил ’ учитељем француског језика леђа окрене.  — Зар се и таково што догађа? — пита Шандор зачуђено.  Мадама се насмеши, ухвати и претисне Шандорову руку.  — Баш на то да вам нешто кажем.  Ја сам од добре породице.  Отац ми је био вишег реда чиновник.  И ја сам била у вишем заводу.  Искрено ћу вам се изразити.  Била сам живахна девојчица, тако као што је сад Јелица; сви су ме волели.  Често смо се на одмор по улицама и променади шетали са нашом гувернантом, све две и две, напред најмање па онда све веће и највеће.  Ја сам била од већих девојчица.  Кад се шетамо, оно мушки, млађи и старији крстаре по улицама, пролазе сасвим поред нас, гледају нам у очи као асаси; ми младе девојчице, правимо примедбе на сваког, ако и не могосмо увек речима, оно очима, на старог, на младог; ако је ко повољног изгледа, оно тек друга другу погледи, већ се разумемо.  Ко неповољан на нас око баци, особито од старије наметљиве господе, а такових код веће господе доста има, ми једна другу за хаљину чупнемо, па нам осмех протумачи мисао.  Идемо ли у цркву, и онда две по две и као што је већ обичај, у католичкој цркви поседамо у скамије.  Свака је имала своје место.  Ти асаси, који за нама иду, и овде не оставе девојке на миру, већ их стаклом уоче, и њихова места забележе.  Други ил ’ трећи пут у цркви, а већ се налазе у гдекојој скамији цедуљица, билета, па и писма, баш на девојчину адресу управљена.  Девојке то примете, однесу кући, друга друзи своје приопћује, смеју се, ал ’ тајне за се чувају.  У почетку се узима то за шалу, ал ’ кадикад та ствар и корена захвати.  Неке на то одговоре, и метну тај одговор на исто место у скамији, где су билету добиле.  Из овога изиђе поворка тајних одношаја, који се после у љубавним писмима изражавају.  И то се збива на очиглед гувернаната и мадама а да ове о том ништа знаду.  Боже сачувај да оне што примете; и кад би се тако што збило, оне би јаким заптом завод очистиле од заразе, и нов ред завеле.  Ал ’ и оне се нехотице и случајно даду завести.  Онда буде револуција у заводу, и често дође до растројства.  Видите, господине, и ја сам жртва тог васпитања.  И ја сам у тако високом заводу била, и дотерала већ до четврте године школског течаја, ал ’ кобне прилике наведоше ме да сам у позоришту у очи погледала једном коњаничком официру, оклопнику, младом, лепом грофу.  Он ме је погледом поразио, покренуо ми душевне осећаје, једно неразмишљено магновење ме издало, баш кад смо били у опери; гурамо се напоље, а гроф као делија крчи пут, утисне се до мене, ухвати ме снажном шаком за руку и вуче ме; ја задршћем и изгубим у гунгули друштво, и у том бесмо већ на пољу, беше мноштво каруца; грофове су близу, вратанца су већ отворена и не знам сама како сам унутра ушла.  Гроф затвори каруце и брзим касом ме одвезе, не знам ни сама куд.  Сад нека је копрена бачена на тај мој излаз.  После кратког времена мене гроф остави, њему ни трага ни гласа.  Натраг својој породици не смем, можете мислити каква ме је невоља снашла!  У нужди се морадох удати и то за неприлику.  Пишем кући, отац за мене ни да зна, матери пишем да ми пошље крштено писмо, хоћу да се удам, да покријем главу.  Мати ми то учини, и ја се удадох.  Но муж ми наскоро умре, ја се овамо забацих, да будем даље од родитељске куће, и тако сам ту отворила овај мали завод, а заклела сам се, да ћу највећу бригу водити о повереним ми кћерима, да ћу им онакав правац у настави давати, који ће одговарати нужди и потреби њиховог будућег живота.  Ја нећу да васпитавам кћери за велику господу, већ мужу верну другу, кући добру газдарицу.  Извините ме што сам вам што-шта испричала, што можда није требало, нарочито жалостан одсек мога жића; ал ’ тим сам хтела да вас уверим, да Јелицу треба васпитати у оном правцу, који сам ја за њу изабрала, и сваком родитељу препоручујем у васпитању својих кћери онај правац, који одговара њиховој снази и сталежу, и притом да им не служи за мерило садање, тренутно стање иметка, но и будуће са својим прелазима.  Мадама заврши.  Шандор је тронут од утиска њених речи.  — Милостива, као што рекосте, тако сам исто и сам осећао; само то осећање у речима изразити нисам знао, и уверавам вас, да и ја тако исто мислим као и ви, и у том правцу молим да ми Јелицу настављате.  Тако су вам истините речи, канда сте ми их из срца ишчупали.  Сад ја нешто да вам приповедам.  У једној вароши имам неког пријатеља; имућан човек, па је дао у Беч кћер да се учи.  Кад се вратила, није се могла удати за кога је она хтела но како се могло, и удала се, и уведе у кућу скромног мужа.  Овај покрај таста добро ради, ал ’ високоумна жена слаби је рад собом из Беча донела.  Кад уђем у велику собу, а ту свуд прашина с прста, и на клавиру, па још горе од прашине: на клавиру стоји нешто за дечију потребу, што не би требало.  Останем код пријатеља на ручку.  Кад после ручка, отвори се сала, а милостива кћи почне свирати, отац је понудио.  Па да сте чули то тандркање у клавир; ваљда није по године свирала, па жице растегнуте, дају глас од себе као покварене цимбале.  Молио бих је да ми не свира, а добри отац час гледи на размажену кћер, час на мене, да ли ми се допада.  Наравно да сам је похвалио, ма да сам закашљуцнуо од противне мисли, а и како ће код деце да свира?  А колико је потрошено док је она то научила; тај новац у своти довољан би био да се једна девојка од тога с миразом и опремом уда.  Па још нешто.  Био један други мој пријатељ, имућан касапин, жена му не да мира те пошаље кћер такођер у Беч на васпитање.  Кад је изучила, није добила по вољи ђувегију, отац је имао пет синова, морао је удати за једног сапунџију.  Овај добри газда имао је велике родбине, ал ’ саме занатлије.  Кад се о каквој свечаности, крсном имену, те две породице у гозби скупе, говори наравно свако о стварима које се крећу у свом привредном кругу, а милостива сапунџиница се разговара са неким младим из далека рођаком, ђаком, француски, гледи на мужа, на калфе па се са ђаком, метнув мараму на уста, смеши, подсмева им се.  Да зна отац шта значи то француско њихово штрбецање, покајао би се што је дао кћер у Беч, а можда се већ и покајао.  Тако је то, свака реч вам злата вреди.  Ту се разговор и заврши.  Време је; он је путник, званичник и шпекулант, мадама има свог посла, мора се одлазити.  Шандор се дигне, захвали се мадами, зову Јелицу, она дође и опросте се.  Шандор препоручује Јелици да мадаму слуша као матер.  Кола су већ пред кућом, Шандор се опрости с мадамом, седне на кола и одвезе се.  Новембарски дан, студен.  Шандор навуче на се бунду, јаком заклопи уши, лулу запали, па промишља о разговору мадамином.  — Бадава, промумла, паметна женска та мадама, таква да ми је у кући за газдарицу, па макар и за жену.  — Мисли ипак даље, би ли мадама добра била за жену.  Није стара, сад јој је четрдесет година, ал ’ још лепа женска.  Сети се Шандор њених златних речи, шта је оно рекла, да девојке из великог завода нису добре кућанице.  И она је из таквог завода изашла, па лако јој је кућанство у свом малом заводу водити; но како би било на селу, у толиком газдинству као што је Шандорово, а како би се још на село навикла.  Правац јој је за Јелицу добар, ал ’ практичну страну тог правца ће Јелица код куће изучити, где јој је већ и почетак учињен.  Шандор стигне у село, и врши даље своје послове.  Покојни отац Јеличин имао је неку наследствену парницу, која је и добивена, и то после смрти његове.  То наследство је износило хиљаду форината.  Новчана маса положена је у сиротињску благајну, под законитим закриљем суца Ф. То је сад наследство Јеличино.  Ујак Шандор зна за то, па мисли нек тај новац до удадбе остане тамо где је.  Јеличина тетка по оцу, попадија Јелена доцније дочује то, и оде суцу Ф. с којим је лично позната била, да се о ствари увери.  Судац Ф. био је јако подмитљив, велику је породицу имао, а отворену кућу држао.  Јелица се код њега пријави, и то не у звању већ у његовој кући.  Позната је и са сучевицом; биле су као девојке другарице.  Сучевица уведе попадију Јелену у сучеву собу.  — Ево моје Јелене.  — Драго ми је.  Откад вас нисам видео!  Шта радите, видим да сте здрави.  Који ветар вас донесе к мени, ваљда каквим послом, судац рече и понуди је да седне.  — Чујете, баш сам послом дошла.  — Е кад послом, и ја идем на мој посао — рече сучевица, па се удали.  И онако има сад гошћу па мора што ванредно приправити, јер је попадија строг критичар, што се тиче јела.  Сад се започе диван.  — Знате зашто сам дошла?  — Не знам!  — Мој је брат Глиша већ умро, то знате?  — Знам!  — Остало је после њега хиљада форината?  — Јест, то је његове кћери Јелене.  — Јест, тако се кћи зове.  Није л ’ тај новац сад код ујака, мога пријатеља Шандора?  — Није, тај новац се рукује овде подамном, преко сиротињске власти.  — Дакле није код Шандора?  То волим.  Сад да вас запитам, би л ’ ја могла у зајам добити тај новац, зидам кућу у мом селу, а имам за то довољне јамчевине!  Судац се мисли.  — Моћи ће се, ал ’ ја ћу вам још други неки план у тој ствари предложити.  Сад и онако имам посла, забављајте се са мојом Катицом; и онако сте нам ретка гошћа, не пуштамо вас одавде.  Попадија Јелена се задовољи тим речима, оде одавде управо у кухињу, где нађе сучевицу.  Ту се разговарају о прошлости, и о кући.  Кад су се исцрпле, започну говор о наследству Јеличином.  Сучевица јој обриче, да ће све бити по њеној жељи, само док се она са мужем о томе поразговори, но мора два дана и можда дуже ту остати.  Попадија Јелена се задовољи тиме, само кад јој ствар за руком иде.  Сучевица води попадију по дворишту, по башти, да види њену газдовину.  И доиста се може рећи да је пуна кућа.  Двориште пуно живади, крмака младих и маторих, сваке врсте пернатих, па каква лепа воћа!  — Ју, Катице, ал ’ ти лепо живиш, као у каквом спахилуку.  — Ето што видиш ту живад, једно се коље, а два се донесу.  Знаш сељани су још добри, они свом суцу донесу »дишкрецију« па и парничари, и то без разлике који губи као и који добије.  — То је лепо, па гле, имаш и пандура који те служи.  — Имам, ал ’ имам и за друге послове који ме служе; веруј ми, сто пути волим бити сучевица на селу, него у вароши не знам шта, каква милостива.  Ја сам овде у околини прва.  Сваки ми се клања, љуби ми руке, овде сам прва милостива.  — Лепо, лепо, ал ’ и ми у нашем селу не живимо рђаво, хвала Богу и ја имам свачега доста.  Тако се у разговору врате, најпре у кухињу, да виде како се за ручак спрема.  Ту кухарици помаже пандур и још две жене.  Сад тек води Катица попадију по собама.  Хтела јој најпре да покаже шта има напољу, па сад још показује све лепше ствари, опреме по собама.  Попадија све хвали, све држи за изванредно, а доиста тако је и било.  Та судница, то је ковница!  Време је ручку.  Судац је већ у трапезарији.  Данас баш немају другог госта.  Још боље, бар ће се својски разговарати.  Попадија се диви доброти, финоћи јела.  Има ту и зеца и срнетине.  И код ње се добро живи, ал ’ опет не овако.  Разговор им је био пријатељски, канда су сродници, ал ’ судац још неће да заподене њену ствар; тек сутра ће бити реч о томе.  Онај дан проведу у разговору.  Наступи и време вечере.  Попадија је од пута уморна, жели да рано легне.  Учинили су јој по вољи, пожеле јој лаку ноћ и попадија оде у назначену јој собу и легне.  Судац са сучевицом сам, разговарају се.  Сучевица препоручује попадију суцу због зајма.  Судац се већ промислио.  — Знаш шта, Катице, ја бих за њу боље што од тог зајма израдио, само ако она на то пристане.  Опасна ствар јесте, ал ’ смо ми већ више опасних ствари прешли.  Ти знаш да попадија Јелена носи по рођењу презиме свог оца и брата јој Глише, је л ’ тако?  — Тако је.  — Глиша је оставио после себе кћер и та се зове Јелена, је л ’ тако?  — Јесте.  — А носи и рођено презиме попадијино, је л ’ тако?  — Јесте.  — Дакле се обе зову по рођењу Јелена С ..., је л ’ тако?  — Јесте.  — Сад ћемо овако.  Научи ти попадију, да ми се она пријави у мом звању као Јелена С ... наследница после Глише С .... и нек иште да јој се наследство од хиљаду форината изда, а да се изда, то ће бити моја брига.  Зато јој тако кажи, па ако пристане, ствар је готова.  — То није рђаво.  Ја ћу њу наговорити, поводљива је, но нешто да те питам.  Шта ће на то рећи пријатељ дететов, ујак Шандор?  — Шандор је мој човек, и како ће он то дознати, кад ја нећу?  Па баш и да дозна, он је мој присни пријатељ, као што знаш, па не би било опасности.  А знаш, ја могу натарошу и помоћи и одмоћи.  Па Шандор је спекулант, компањон Папастакин, колико му и ту на руку могу ићи.  Та знаш кад би дошло до чега, сам би Шандор то исплатио, само да не буде шкандала.