Година 1. ЗАБАВНИК „МАЛИХ НОВИНА“ Књига 1.  БЕОГРАДСКЕ ТАЈНЕ  Историски роман из српске прошлости, с краја прошлог века!  Примедба.  Скрећемо пажњу штованих читалаца да двоје Београд, у који ћемо мало час ући, од овога нашег данашњег Београда.  Једно је Београд прошлости а друго Београд садашњости; прво је Београд којег нема више, друго јо овај живи Београд што се ево диже на наше очи.  Читаоци знају садашњи Београд, а у току ових причања ми ћемо их поступно упознати с негдашњим Београдом, с Београдом старинским, с оним Београдом који данас ни у слици немамо.  Београдску тврђаву, или као што се то у свакидањем говору обично рекне, београдски град опасивала су висока и дебела градска платна, сазидана од цигље и камена.  Са савске и дунавске стране градско платно било је с поља обложено белим, тесаним каменом, који је, као неки оклоп, штитио бокове градске од бујних и неуморних таласа помешаних вода Саве и Дунава, што од векова запљускују ону зидину, бију се и ломе о њу, па одбијени у жубору јуре даље својим далеким путем, чак у Црно море.  Ту, на сутоку Саве и Дунава, на самом углу градском, не далеко од Су-капије (данашње градске Савске капије) уздизала се висока, округла камена кула, са шиљастим, високим оловним кровом.  Ова кула завршивала је читав низ других омањих кула, које су биле поређане дуж целога градског платна, и које су, већ од векова, ту стајале, као непомични стражари и неми сведоци толиких крвавих мегдана што су око ове тврђаве вођени.  Из ког је доба била ова кула, ко је сазида и за какву потребу управо? — то се са сигурношћу није могло рећи, а оно мало нагађања, што се о њој још било очувало, споменућемо мало ниже.  По начину зидања, по дебелом црном талогу, који је време било наслагало по каменим зидовима ове куле, као и по чврстоћи и темељитости њене израде могло се закључити само толико, да је ова кула много старија од осталих, да су је градили бољи мајстори но оне друге и да је зидана у времену када се имало од куда потрошити на оваку једну грађевину.  У целом низу била је само још једна кула, која би се по јачини донекле могла мерити с овом, и то је кула Небојша.  Али и по висини, и по обиму, и по лепоти израде, Небојша је куд и камо заостајала иза ове куле.  У висину ова је кула могла имати 8—9 хвати, кад се рачуна од површине градског платна, над којим се уздизала, а више и од 12 хвати, кад се рачуна од дунавског воденог огледала.  У ширину ова је кула могла имати до 6 хвати.  На целој кули није било нигде никаква отвора ни прозора, сем што се, при самом врху, налазио свуда у наоколо ред малених, врло узаних отвора, више налик на убојне мазгале, но на прозоре.  Но кад се ближе приђе, и кад се боље загледа, могло се познати по лепим мраморним сводовим, да је по средини куле био читав ред четвртастих прозора, озго сведених на лук, прозора, који су доцније зазидани, да се никада више не отворе.  Сва је прилика да су ови прозори зазидани онда, када је кула престала служити свом првобитном циљу, коме је била и намењена, а добила неку другу задаћу.  Но највише је падало у очи то, што на овој кули није било никаквих врата ни улаза.  Можда би се могло мислити да је таквих врата било, но да су доцније и она зазидана као оно и прозори.  Али ни најбрижљивијим испитивањем није се могло наћи ништа, што би било ма само и налик на зазидана врата.  Но томе се мора узети, да је ова чудна кула још одмах у почетку била саграђена без врата и улаза.  На другим кулама јасно се видело да су биле намењене или за одбрану тврђаве, или су служиле као куле мотриље са којих се на далеко могло видети да ли се тврђави примиче пријатељ или непријатељ.  Али ова кула није била ни за једну од тих потреба.  Она је морала имати сасвим неку другу и друкчију задаћу.  Као што смо напред споменули, постанак ове куле увијен је у таму.  О томе постоје само више или мање вероватне гатке.  Тако је говорило једно предање, да је ова кула сазидана по заповести највишега турског духовног суда и да је била намењена за вечиту тамницу Шеик-ул-исламу Мухамеду Ел-Зембили, човеку од велике учености и дубоке мудрости, но кога је његова велика наука била занела толико, да је узео доказивати како Мухамед није био никакав светац и велики пророк и посланик божији, већ обичан, мудар чочек — грех за који је био свргнут са својег великог чина и осуђен да цео век проведе у тамници.  Други су говорили да је ову кулу много пре Турака зидао некакав хришћански принц, а намењена је била да буде ризница његовом огромном благу.  Најпосле знало се још и ово, и то је било највероватније:  У једној тулби, у горњем делу београдске тврђаве, која се звала „Светла тулба“ налазио се старински коран, на чијем је крајњем листу било записано ово:  „Сунце истоку и западу, господар у три дола света, Цар царева, Султан Сулејман Величанствени, пошто се због честих и дугих ратова по Угарској, много бавио на овим странама, сазида у Србистану, у великом и тврдом граду Дарол-џихаду, на сутоку две велике и свештене воде, најлепши и најтврђи двор за три љубимице своје:  Ђурђијанку Фенуму, Гркињу Јелену, и најлепшу ружу из долина шираских, анђелску Кари-Заде, да му буду вазда близу срца, и да му заслађују и блаже часове благословена живота.  И окити га златом и сребром, и ишара га резаном кошћу слоновом и скупоценим разнобојним каменом и прозрачним кристалом, и постави га свилом и кадивом и скупоценим шаловима индијским и мекосвиленим ћилимима персиским, и напуни га ружама и мирисом, и унесе у њега најлепше тице рајске, и створи од њега лепше и светије место од најлепше свештене богомоље, и направи га изнутра да је рај, а с поља да није ништа лепши и угледнији од обичне куле заточнице, и не беше друга уласка у ову зграду, јединствену под сунцем, до уласка из благословена места, на коме победоносни цар царева приноси молитво своје великоме Богу ....  И тако, вољом промисла, поста ова чудна грађевина, створена једном помишљу царевом, у једној мучној ноћи без сна, кад око првих певаца устаде са свилене постеље своје, морен жудњом и сладострашћем за љубимицама својим, које бејаху далеко од њега, те зажели и створи да му буду близу и да су вазда крај срца његова.  Али зао дух позавиде овоме лепом делу љубави и нађе начина да својим кужним дахом отрује и ово светилиште срца.  Једне бурне ноћи, када је велики цар сву бригу своју поклањао војсци, коју је вољом великога створитеља светова повео да њоме казни и уништи душмане праве вере, зао дух отпадник, у облику и прилици једног неверничког племића и кнеза франачког, продре у оне неприступне одаје, и три дана и три сладострасне ноћи проведе у наручју ове три дотле божанствене жене, али које сад бејаху саблажњене, а неверничка кост Евина не умеде одбити кушања нечастивог, но му се подаде.  И би нацрњи грех под сунцем, и из пехара љубави, намењена да се из њега напаја само свештена особа великога цара, три дана и три ноћи сркаше слађани шербет заносна сладострашћа и овај невернички пас, који четвртог дана, заједно с неверним женама испусти нечисти дух свој, на најстрашнијим мукама, и помеша трулу крв своју с крвљу издајничких љубимица.  А велики султан, у заносу необуздане љубоморе и неутољива гнева, нареди да се уништи и спали сва унутрашња сјајност ове дивне куле, и да се похвата шест родова најопаснијих гуја присојкиња, и да се узме шест пари отровних краставих жаба и шест пари крилатих гуштерова, и потребан број совуљага и много друга гада, донесена из далеких крајева света, и да се све то баци у ову кулу, нека се у њој намножи и нека је испуни смрадом и отровом, и нека се гује легу у одајама, где су благовале неверне и издајничке жене.  Затим нареди да се испроваљује зид у основи куле, да у њу продре вода и влага, да никне отровна маховина, да буђ и плесан испуни кужним задахом целу грађевину, да се тако од ње створи најужасније место, и то да буде освета проклетој успомени неверних жена и тако да остане, да колено колену казује чудну судбу ове чудне зграде, над којом данас стоји проклество свемогућега,“  Тако прича запис у старом корану и, нема сумње, да се ово казивање тиче ове куле, „Дарол-Джихад“ значи турски „Дом ратова за веру“, а тај надимак Турци су чешће давали Београду.  У „две велике свештене воде“ лако распознајемо нашу Саву и Дунаво, а подудара се историски и оно казивање о султану Сулејману ИИ., јер је он збиља за време својих похода на Угарску чешће свраћао у Београд и дуже се у њему бавио.  Управо Београд је био његов омиљени град, јер га је он први и освојио од Срба и Мађара и присајединио га моћној турској царевини. (1521 год.)  Запис дакле говори о овој кули, па и ако има у њему неких тавних места, он опет за то доста јасно казује и постанак и даљу судбину ове загонетне грађевине.  Наравно, остајало би још отворено питање у колико је поуздан сам тај запис и да није све оно што у њему стоји само каква гатка, коју је негде чуо и записао какав вредни дервиш турски.  Ова се сумња могла породити у толико лакше, што је било и друго једно предање, које је постанак ове куле преносило у раније доба, док Турци још нису били ни узели Београд, и док је он још био у рукама мађарским.  Причало се наиме ово:  1491. године султан Бајазит ИИ. са жудњом је погледао на Београд и кројио планове како ли би га освојио.  Још отац његов, Султан Мухамед ИИ., доцније славни освајач Цариграда, опседао је Београд големом војском и кушао да га освоји, али се, после седам месеци узалудне опсаде, морао повући натраг с грдним губитцима у војсци.  Што није могао постићи отац силом и јунаштвом, то је сад хтео да постигне син мудрошћу и лукавством.  С тога Султан Бајазит ИИ. поручи своме везиру у Смедереву, Сулејман - паши, да гледа да се користи смрћу мађарскога краља Матије Корвина (1490), и нередима који су услед тога настали у Угарској, па да ступи у пријатељске преговоре с командантима и већим војним старешинама у Београду, и да им обећа велике поклоне и велику милост царску, ако предаду Београд турској војсци.  И Сулејман - паша збиља то и покуша, 1491. год. командант Београда Ладислав Разгоња оде послом у Угарску, а у Београду остану као његови заступници ерцхерцог од Срема Лоренцо Ујлак и пријор јоанитског реда неки од Аурани.  С овом двојицом Сулејман - паша и ступи у преговоре и водио их је тако вешто, да ову двојицу потпунце задобије, а они после створе у Београду читаву војничку заверу, која је чекала само згодан тренутак, па да преда Београд Турцима.  Наравно све ово продужавало се неколико година, и 1494. год. у зиму цео план је већ био сазрео за извршење.  Но те зиме темишварски кнез Павао Киниш пређе с војском преко залеђена Дунава у Србију и пленио је Турке око Смедерева.  Том приликом он сазна од неких заробљених Турака и о тој завери у Београду, те, по повратку у Банат, брже боље похита Београду, уђе у град, похвата заверенике и страховито их казни.  Вође су лишене својих звања, а затим су многобројни завереници затворени у мрачну кулу, ту зазидани и остављени да помру од глади.  Ови несретници прво су дуго трпели глад, па онда реше да коцком сваког дана одабирају по једног кога ће заклати, испећи и појести.  Тако су месецима живели у својој страшној гробници, једући један другога, док најпосле није остао један једини, који је најзад полудио и умро од глади, у сред огромне гомиле оглоданих људских костура ....  Ови ужаси, веле, извршени су у злокобној кули о којој је овде реч, и предање вели, да је она тада и подигнута, и да јој је намена била да се у њој изврши ова ужасна казна.  Причало се даље да су доцније за време Турака, у ову кулу београдски везири бацали своје неверне жене и своје бунтовне чиновнике.  Још доцније, ова је кула, кажу, употребљавана као губилиште за велике државне преступнике којима су ту одсецали главе, а слати су амо често из најудаљенијих крајева простране турске царевине, кад год се хтели да се некоме тако за навек изгуби сваки траг, како га родбина и пријатељи не би могли више ни тражити ни светити.  Најзад, постојала је и ова прича.  При крају седамнајестога века везир Мустафа Ћуприлић, по наредби свога господара Сулејмана ИИИ. у овој је кули прво ударио на страхотне муке, а после ту и погубио три млада царевића, три принца од царске крви, три рођена сина султанова.  Оптужени су били да су, због неке лепотице угарске, учинили издају према цару оцу и према целој царевини: да су преко те дивне жене шуровали с непријатељима и помогли непријатељској војсци, која је опсађивала Београд да продре у град и да га освоји. (Курфирст баварски 1688.).  Доцније се, веле, дознало да је ова оптужба била неистинита, јер су код најстаријега евнуха царског ухваћена писма, која јасно сведоче да су бедни принчеви изгинули невино.  Кад се за то сазнало, султан отац пао је у голему тугу, јер су то иначе били његови љубимци, а најстаријем тек је било 22 год., кад му је одсечена глава.  Тешка срдачна боља подгризала је срце султаново као црв, и он је најпосле с том разјапљеном раном и у гроб легао, нити му је ишта могло утолити његову тешку сету.  Од кад се сазнало, да су три млада принца невино посечена, наређено је, те је сваке године о курбан-бајраму долазило из Цариграда у Београд дванаест дервиши из разних дервишких редова, а увек их је предводило какво више духовно лице, те су по читаву недељу дана на месту, где су принчеви изгинули, читали покајничке посмртне молитве и молили се у покој душе невино погубљених.  Но сва ова покајничка очишћења као да нису била кадра да очисте сасвим ову кулу од грехова, шта су на њу натоварили небројени злочини, у њој извршени.  Она је била код Београђана на ружном гласу, нарочито код Турака, грађана и војника, што су становали у самој тврђави, а особито код оних што су били у непосредној близини ове куле.  О њој се обично говорило да је нечиста.  Причало се да се ноћу виђа некакав Арапин без главе, где тумара око куле, а ко га год види, томе се, најдаље у року од 3 месеца, мора десити каква несрећа.  Други су казивали да се у извесне дане преко године из ове куде чују у глухо доба разни гласови и узвици, и ако се знало да у кули већ од много и много година нама живе душе.  По некад се, веле, чује весела свирка, ударање таламбаса, песме и јасно кикотање, а по некад опет неко цвиљење, јаук и тужно јецање, да човеку срце заплаче.  Војници, што чувају стражу код те куле, често зло пролазе.  Или их ту нестане, и никад их више не нађу, или их ту спопадне каква болест, од које се после никад више не излече.  Једном је ту нађен у јутру мртав, го-наг стражар, са страшним модрицама по телу.  Један стражар освануо је ту нем, изгубио је говор, нити је ичим могао објаснити како се и са чега се то десило, да здрав човек ту преко ноћ онеми.  Све то уливало је војсци и становништву неки сујеверни страх: сви су зазирали од ове куле и веровали су да њоме владају неки нечастиви дуси, те су и дању, а особито ноћу, далеко обилазили око ње.  Ова кула имала је управо два имена.  По предању она је носила турско име, заостало од старине, и звала се Канли кула (Крвава кула), а поред њега добила је и ново име, којим су је обично звали месни становници — Шејтан казан (Ђавољи котао).  Но ово последње било је уско, помесно име, за које се ван Београда није знало.  У добу, кад се ова наша прича почиње, Канли-кула била је већ од много времена пуста и празна.  Последњи пут била је употребљена у турско-аустриском рату од 1739. год., када оно Аустријанци онако грозно настрадаше код Гроцке.  — Кад би све лепе жене, што их има у једном народу, ставиле своју лепоту искључно у службу народних интереса, тај би народ могао постати господар света.  — Докле год буде људи на земљи, човек ће се вазда одушевљавати и вечито ће гинути за оним што је лепо и хармонично.  — Лепота је највећа светска велесила: моћнија је од највеће војске најстрашнијег освајача — Лепе жене владају светом, или би бар могле да владају.  Сви укуси долазе и пролазе с добом, само је лепота за сва доба; она је слатка од колевке до гроба.  — Све је пролазно — само је љубав вечна!  Ретка је варош на свету око које се било толико битака, пролило толико љуцке крви, и која је толико пути била рушена, спаљивана, до темеља разоравана, па после опет обнављана и подизана, као што је то био случај с Београдом.  Али у томе рушењу и подизању било је неких места која као да су имала нарочиту повластицу, да увек очувају свој првобитни карактер и своје прво назначење.  У така места спада и онај стеновити чот, што као како орловско гнездо виси управо над самим стоком Саве и Дунава.  Од кад је београдске тврђаве, овај чот вазда је служио као место на коме су старешине градске или господари ових крајева подизали своје дворе.  Ту су били сјајни дворови Стевана Високог и његови чувени „перивоји“: ту су доцније мађарски господари Београда подизали своје богате и раскошне палате: па када је све то у борбама и ратовима бивало порушено и спаљено, Турци, по освојењу Београда, опет су туна подизали дворе и сараје својим везирима, и пунили их баснословним источњачким раскошом.  Ту је и сада био сјајни двор турскога везира, пун свакојаких лепота, какве је само могао дати далеки исток и богати запад.  Била је дивна тиха месечина.  Четири прозора на харему београдскога везира била су преко обичаја широм отворена, ма да је већ и поноћ била близу.  У најлепшој одаји харемској, крај отворених прозора, седела је, или управо лешкала је на свиленом дивану неописано лепа женска, смеђе косе, као небо плавих очију, витка и сразмерна стаса, одарена свима дражима што маме, освајају и заносе.  На њој је било лако, али веома укусно и раскошно турско одело.  Крај ње је стајао и држао је за руку повисок, леп, црномањаст Турчин, од својих 35—6 година, у лаком спаваћем оделу, преко кога бејаше небрежљиво набацио на рамена широк, танан огртач од угасите плаве свиле.  — Маре!  Осећаш ли како руже миришу?  — Да, светли везире, пријатан је то мирне.  — Маре!  Видиш ли како пун месец депо греје?  — Видим, светли везире.  — Маро!  И малено тичице на гранчици осећају топлу љубав!  — Јамачно, господару!  — Маре!  И цвеће се љуби, јер каранфил, освежен у тихој ноћи и окупан благом росом, диже заљубљену главицу своју, да домаши набубрели пупољак румене руже, што се ту над њим љуљушка, тражи да се додирну, да уједно споје мирисне душе своје, па да у загрљају тако дочекају светлу зору.  — Вама није добро, светли везире, ви сте у ватри: рука вам тако грчевито дрхти ...  Но Турчин као да не чу ову опомену, он продужи даље, чисто као у неком заносу:  — И звезде се љубе, Маре!  И оне се утркују која ће лепше сијати, да се што више допадне драгану своме ...  Љубе се сунчани зраци, што загрљени муњевитом брзином пресецају безмерне просторе безимене, да слете доле и да загреју хладне, рапаве груди ове старе земље.  Љубе се капљице бистра потока, што једна другој у наручију хитају големој реци или сињему мору, да се изгубе у безмерним ширинама његовим.  Румена зора љуби се и ашикује с лаким момчетом, с белим, ведрим даном ...  Све се љуби, Маре.  На кућном крову гуче голуб и пева љубавну поему голубици својој.  На мирисној кедровој гранчици грче грлица, те слатком песмом од љубави зове драгана свога.  Лака кошута у зеленом гају чупка мирисну траву и наслања главу на младо јеленче, јер се и њих двоје љубе, заједно пасу, заједно пију воду с бистра извора, а кад бура срдито затресе планином заједно се крију у сухотне шпиље и пећине, и опет им је добро, јер се љубе, јер су једно уз друго ...  Све се љуби ...  Природа, васелена, небо, земља, Бог!  Турчин клече, а женска се малко исправи на дивану.  Он узе њену руку у своје обадве руке и притиште је на уста.  Расејан поглед прибра и управи га на оно бајно женско лице, што се, „љепше сунца, зоре и месеца“, ту сијало пред њим на благој тихој месечини, па потресеним, малаксалим гласом рече:  — Маре!  Све се љуби, све.  Је ли, ђуле мој, и ми се љубимо? ...  Женска махну главом одричући, но он као да то и не опази, већ живо и узбуђено продужаваше даље:  — Алах је премудар!  Кад створи једну душу и рекне јој „љуби“, он одмах створи и анђела, који ће бити љубљен, задахне га осећајима узајамности и рекне му:  „Бићеш љубљен, али љуби и ти душу, која тебе љуби.  По ту цену купићеш блаженство седмерих небеса.  Алах је преблаг; он зна да душа људска не може живети на свету самохрана и без другарице своје, и он води грешне кораке наше и упућује их стазама, где ћемо се срести с душом, која је душа душе наше ...  Алах је премилостив, он не заборавља оне, који се њега сећају, и не оставља без одзива оне, који га вичу и запомажу за помоћ његову.  А кад у душу људску улије жеђ љубави, он уједно створи и слатки напитак: пољубац женски, којим ће се ова жеђ утољавати.  Његова моћна десница зажегла је у души мојој овај страшни огањ, који ме сагорева и прождире, али ми је она и тебе предала, неизмерна срећо, слатко надање и свештена молитво моја!  Турчин дочепа но средини ову женску, страстно је стиште у своја наручија, обасу пољупцима њену главу, косу, рамена, и стиште је у дуг, дуг загрљај.  После као махнит дохвати у обе шаке лепу главу њену, окрете је к себи, погледом се упи у оне њене лепе, као море дубоке, сањаличке очи и, гледајући је тако у заносу, он прошапута:  — Ти ме љубиш Маре?  Је ли да ме љубиш?  Кажи, реци, отвори ми рај, спаси душу моју, која гори у мукама и тоне у болу неизвесности!  Стиснута у његове снажне шаке, она није могла ни маћи главом, али њене румене усне прошапуташе:  — Не, светли везире!  Турчин рикну.  Глас му је био више налик на рику бесна тигра, но на глас човечији.  — Шта рече, жено?! рикну он, а очи му се у мах помутише и налише крвљу.  Страшно је било погледати ово онакажено лице, на коме некакав страшан унутрашњи бол бајаше нагрдио сваку цртицу.  — Шта рече, жено? — понови он у два три маха, али му последње речи заседоше у грлу.  Маре га је гледала тужно, али ништа не рече.  Турчин ју је још држао у наручју.  — Ти ме не љубиш, жено, демоне, ужасе мој!.  Ти ме не љубиш! — проговори он бурно и тако је снажно стиште, као да ју је хтео угушити у наручју своме, а за тим је отури од себе тако силовито, да она у мало што не паде преко дивана, на коме се задржа левим лактом.  Турчин заглаба обадве руке у густу, коврчасту, лену косу своју и чисто јаукну:  — О ... о, да големе несреће моје!  О, три пут проклета дана и часа, кад те познадох!  Велики творче, шта сам ти згрешио да ме овако страховито мушаш!  Маре се већ бејаше опоравила од онога силовитог потиска, она приђе очајном Турчину, мету му руку на раме и рече благо:  — Зашто тако раздирете сами себе, светли господару?  Турчин опусти обадве руке, окрете јој главу и гледаше је чисто зачуђено разрогаченим очима.  — Јеси ли ти жена, или си демон, ког су ми зли дуси послали, да ми погуби и тело и душу, да ме сагори на огњу рођеног срца мог? — рече јој Турчин загушљивим, промуклим гласом, а међу тим гледао је у њу нетремице, као да је хтео погледом да прозре у саму душу њену.  — Каква је нужда светом везиру, да држи у двору своме једно створење, које му доноси само беду, муку и страшно трзање?  Једна ваша реч, светли везире, и мене више неће бити овде.  Оставите ме, пустите ме, вратите ми моју слободу и моју сиротињу, а вама ће се брзо вратити срдачни мир и душевно спокојство.  Обадвоје ћемо добити.  Но Турчин као да није чуо ове речи, он продужи даље, а изгледало је као да говори простору, даљини, тами, као да говори некоме, који није ту, али кога он назире негде у магловитој даљини.  Љубав! шта је то љубав и где је седиште њено!  Је ли у глави, у мозгу, у срцу, у души, или је у целом организму, у целом бићу човековом, у сваком даху његовом, у свакој помисли, у сну који га за тренутак вара чаробним сликама својим? ...  Где сам ја? шта је, шта се ово учини са мном?  Куда оде моја намет, моја воља, моја снага, шта би од моћи моје, пред којом су хиљаде дрхтале?  Јесам ли ја данас господар или роб, заповедам ли ја, или као црв пузим по прашини од прдзрења, немоћно дижем главу своју и узалудно запомажем за једним милостивним погледом, као што просјак моли за парче хлеба, да од глади не скапље.  О.. о.. о! жено!  — Несретник се удари што год може шаком по челу.  — О.. о.. о! мила, света, проклета жено! шта ово би са мном, шта се ово учини од мене?  — Али не, ово се не може издржати више, овако се не може више живети, овим мукама мора бити краја! ...  И Турчин покри лице шакама и очајно спусти главу, као човек који горко и очајно плаче.  За тим спусти руке, нађе очима лепу жену, дуго је гледао оно бајно лице, па онда рече живо и узбуђено:  — Маре, судба је наша у твојим рукама!  Ми или ћемо живети заједно, иди ћемо заједно умрети?  — По заповести се може умрети, светли везире, али по заповести се не може љубити.  Турчан опет приђе лепој жени, и опет је узе за руку.  — И ти мене мрзиш, Маре. —  — Не, господару мој, ја вас не мрзим.  — Али ме и не волеш?  — Шта да чиним?  Осећајима својим нико не може заповедати!  — А зашто ме не волиш, Маре?  — А знате ли ви зашто мене волите?  — Да ли ти изгледам ружан, гадан, одвратан?  — Светли је везир савршенство мушке лепоте!  — Или ти је што мало у двору моме?  — Не, господару.  — Или си можда раније већ дала коме срце своје?  На ове речи везир се упи погледом у лепу жену и гледаше је нетремице.  Њу подиђе лака румен, али она одговори мирно:  — Не, светли везире.  — Говориш ли истину, жено.  — Бог је истина — рече Маре, и даде руком селам, као што се то чини при турском начину поздрављања.  — Па шта је онда?  — Треба ди опет да понављам, ваша светлости, све оно што и сами знате, и што сам већ толико пута и накратко и надугачко говорила.  — Понови!  — Ваша је заповест, господару — рече Маре и смерно се поклони.  Јео, ви сте млад и леп човек, ви сте човек богат и од голема положаја, ваша је каријера светла и сјајна и стаза ваше будућности цвећем је посута.  Ви збиља имате све што једна обична жена може пожелети, па да буде с вама пупо сретна и да уз вас проживи век као што се само у рај живи.  Али ја, господару, ја, на моју несрећу, не спадам у ред тих жена.  Ја сам чудно, несретно створење.  У мени је помешана крв роба и господара.  Мој отац отпочео је своју каријеру као заробљен шипарчић хришћански, из лепе грчке земље, и његова чудна звезда навела га је на висину да буде везир царски.  Некада сам роб, он је сад робио друге, и моја мајка, ћерка српскога приморја, стара властелинка по пореклу, постала је робиња његова.  Али мога оца стигла је некаква тешка клетва.  Занесен славом и богаством, он је постао царски одметник, и умро је у тавници у џелатским рукама.  А моја несретна мати!  — Она је морала с голом душом бежати у свет, водећи са собом од седморо синова једну једину девојчицу, најмлађе дете своје — мене!  Она за тренутак заћута, после додаде боно:  — О ... о!  Камо лепе среће њене да је и мене изгубила!  Колико би мање биле њене муке!  После опет продужи мирније.  — Васпитана од жене која је међу претцима својим имала 6 великих кнезова, а доживела да јединицу своју васпитава служећи другоме за парче хлеба, ја сам још из ране младости запојена из пелен-чаше живота и та горчина још и до данас је остала у срцу моме.  Тај изузетан положај, у коме сам одрасла и васпитана, направио је од мене ово што сам ...  — И ја имам срца, светли везире: и ја знам шта је љубав: и ја умем да осећам све сладости њене, али, како рекох, ја сам проклета и мени није довољно оно што је доста другим обичним женама.  Ја не могу да волим лепо тело, ја прво морам да заволим племениту душу човекову.  Ја не могу да волим човека, који ми је близак телесно, а који је душом тако далеко од мене, човека, који заповеда и мирно гледа како на његове очи усијаним кљештима кидају несретним робовима комад по комад крвава меса: ја не могу да волим тирана: ја не могу да љубим чочека који немилице пролива крв онога народа, из кога је поникла јадна мајка моја ....  Опростите ми, господару, извините слободу и дрскост моју: од мене јо далеко и сама помисао да вама чиним какве прекоре.  Ви сте везир царски, ви сте Турчин, ви сте господар над једним покореним народом, али народом бунтовним и јуначним — ваш је положај такав, ваше службене дужности то доносе и захтевају — и ја бих морала бити безумна кад бих вам то пребацивала и за то вас корела.  Али ви сте ме питали и ја сам рада да вам бар колико толико наговестим зашто душа моја остаје хладна и поред толикога жара ваше разбуктане љубави.  Она ућута.  И везир је ћутао намрштено.  Она продужи:  — Мислите ли ви, светли везире, да је мени мила и лака ова ужасна борба што је од толико месеци с вама водим!  Зар ја нисам млада?  Зар ја нисам жудна среће и живота?  Зар ја не умем осећати шта је слатка, узајмна љубав, и зар ја не бих била рада, кад бих могла да вас заволим, да смирим судбу своју с вашом судбином и да нађем срећу у вашој срећи?  И мислите ли ви, светли везире, да ја нисам на стотину начина кушала и чинила све што ми је у власти само да вас заволем, да вам се предам душом као што сам вам се по невољи предала телом, па да будем срећна с вама.  Ви не знате, али Бог ми је сведок, и сведок су ми сузе моје, којима сам тако често топила постељу своју, колика је била жеља моја да отворим срце своје љубави вашој.  Па ипак су сви напори моји остали безуспешни.  Ви сте мој господар, ви можете господарити телом мојим.  Али вас ја не могу љубити све дотле, док с руку ваших буде текла крв заробљеног племена мог.  И ту нема никакве помоћи.  Над својим осећајима нико нема власти и ја не могу заповедити срцу моме да љуби оног, пред којим се оно само затвара и болно бежи од њега.  Ја могу да вам се предам телом, али ја не могу да вам дам душу своју, не могу да вам донесем љубав своју.  Кад бих била притворна и неискрена, ја бих могла чинити оно што обично чине све женске, могла бих се претварати да вас љубим и пустити вас да живите у обмани.  Можда би то и за ме и за вас боље било, али ето ја не могу то да чиним и сматрам да би то био грех кад би се и таким срествима служила.  Да ме није постигла зла коб, која ме је амо довела; да смо се нашли негде у свету и срели се као слободни људи — сва је прилика да би ви, светли везире, били оличење оне бајне слике, која ми се почела привиђати у сновима још од 16. године моје, и која још и сада лебди над душом мојом.  Овако пак, где смо се први пут срели?  Ја у положају робиње, ви у положају господара, који ту робињу купује.  — Ту о љубави не може бити говора.  Бар ја не могу заповедати своме срцу.  У осталом, ја не разумем и што ће вама моја љубав, код толиких жена ваших, код којих можете имати све што желите, а које вас чекају раширених руку.  — Ах, не спомињи ми моје жене — рече везир очајно и махну руком.  Маре продужи.  — Показујете ми голуба и голубицу, говорите ми о цвећу које се љуби, спомињете ми кошуту и јелена — ах, господару мој, јес, цела се природа љуби, јер је цела природа слободна.  Голуб гуче и пева песму од љубави, јер пред њим стоје неизмерне плаве ваздушне просторије, пупе сунца и слободе, и докле год га могу однети његова лака крила, његова је воља и слобода.  Јелен је сретан уз кошуту своју, јер су обоје слободни и бескрајни зелени луг њина је слободна домовина, а сваки шумарак њина је љубавна ложница.  Слобода је извор и мајка љубави.  У стеги, принуди и ропству расте само притворност и груба разблуда, као што у мраку и тами ничу само закржљале бледе паразитске биљке, без боје, без цвета м мириса!  Не, не господару мој, срце је људско тврђава која се никад силом не осваја.  Али и што ће светлом везиру та чудновата сиграчка, што се зове срце женско; нарочито што ће му једно скамењено, једно од болова слеђено срдо једне несретне жене, код толиких дивних жена, које пуне хареме ваше и које се суревњиво отимају која ће вас пре уграбити у жарки загрљај свој.  Везир болно климну главом:  — Рекох ти не спомињи ми моје жене.  Од кад је твоја нога ступила у ове одаје ја не познајем више мој харем, и за мене не постоје више друге жене на свету, осим тебе.  — Зато и иде шапат од уста до уста, како је нова ђаурска робиња бенђилуцима и враџбинама завртила мозак везиру, те по ваздан и по целу драгу ноћ капље само у њеном харему.  Пренебрегао је своје законите жене, заборавио и напустио своју породицу и своју децу, занемарио своје везирске дужности, од свега дигао руке, па се само вије око лукаве и притворне ђаурске змије — рече Маре озбиљно.  — Ћути — пресече је везир очајно!.  — Могу и ћутати, господару, да никад ни уста не отворим.  Ади кад већ једем ваш хлеб, ма то било и као ваша робиња ...  Везир је нагло дочепа обема рукама и страсно се упи устима у њене румене усне ...  — Ниси ти моја робиња, ти си царица моја! — рече он нежно.  — Није време за толике нежности, светли везире!  Боље чујте ме шта се све говори, какви се гласови проносе, каква се гунђања чују, како незадовољничко роптање иде од уста до уста, од најнижих слојева друштвених па до доглавника ваших, до оних каваза што чувају стражу на вратима вашим.  Уљуљкани у љубавни занос, ви нити што видите, нити што чујете, али око вас се плете голема интрига, замичу се замке, које могу пооткидати многе главе, прво моју и вашу, светли везире, па онда и многе друге.  — Заплашили те, лепото моја — рече везир нежно и узе је миловати по образу.  Опа узе његову руку, скиде је од образа, стиште је у своје обадве руке и мету је себи на колено.  Везир је осећао да му је тако добро.  Најмања нежност с њене стране за њега је била голема срећа.  Он се притаја, а она настави.  — Уплашили ме!  Још ме не познајете, светлости — рече она вртећи главом, а усне јој се развукоше у једва приметан осмејак.  — Мало ме познајете.  Мене ништа више не може да уплаши као што ме тешко шта може да узбуди и раздрага.  То можда изгледа чудио и невероватно код једне слабе женске стране, кад рекне да се ничега не плаши.  Али у истини је тако.  Ја знам, да иза онога што у животу изгледа најстрашније, на крају крајева ипак не стоји ништа друго до смрт!  А за мене смрт није ни мало страшна.  Ја сам о њој тако много и тако дуго мислила, да су ми те мисли постале некако блиске, рођене.  По некад ми смрт чак изгледа лепа.  Помислите, то је као какав сладак, вечити сан.  Потпун мир, апсолутна тишина, непрекидно одмарање!  Једно је што ме по некад жасне, то је кад помислим на мучење.  Али ја се уздам да бих у такој прилици увек нашла начина да сама себи скратим живот.  Грумичак отрова!  То је тако проста и тако лака ствар!  А има дивних отрова, који дејствују у тренутку.  Два три грча — и све је свршено!..  Везир ее стресе и мету шаку на уста своје љубимице.  — Ћути, рече везир, прекорно — зашто говориш таке страшне и несретне ствари?  Одкуда таке мрачне и ужасне мисли у овој лепој глави?  Што да помишљаш на убиство, на смрт, на мучење, ти, која би требала само о љубави да сањаш и само о цвећу да говориш! ...  Маре заврте главом одричући, а на уснама јој опет заигра онај њен лепи, сетни осмејак.  — Нису таква времена светли везире.  Човек би морао бити прави блесан, па да може мислити и бавити се само о цвећу и љубави у ове наше бурне и крваве дане, када мрачни геније рата и бунта растреса, своја крила над читавим покрајинама, када сам ваздух заудара на паљевину и проливену крв љуцку.  Но да се вратимо нашем ранијем разговору.  Ја осећам да сам дужна да вам рекнем истину, јер вам то нема ко други казати.  Јес, вас оптужују да сте се за мном занели толико, да више управо и нисте везир.  Наравно, то је претерано, али у томе има и добар део истине.  Ви сте доиста олабавили у дужностима својим ...  Она ућута, везир је гледаше разрогаченим очима.  Она опет настави:  — Каква разлика између ваших дневних послова пре шест месеци, кад сам ја дошла амо и сада!  Огромна разлика!  Онда сте по цео дан били код војске, код нових утврђења: обилазили сте град, одлазили у барутхане, надгледали израду војеног одела, делили правду раји која долази на даву везирској капији — у вече сте се враћали кући уморни, али весели, као човек који је цео дан провео у послу.  Сад, где сте да сте — овде сте.  Или изађете или не изађете до у конак.  Вечито сте расејани, тужни; често без узрока раздражени.  Једини посао који још вршите с неком кивном енергијом, то је кажњавање оних кукаваца, што их сваког месеца посечете по десет-петнајест.  То вам се још једино допада.  Идете на губилиште, гледате крв, гледате како се џелат бори с каквом снажном жртвом, и по три пут удара ножем док јој главу смакне.  Вама се то допада; у вече ми причате те ужасе, а свака така прича ваша све ме више удаљује од вас ...  Маре стаде за тренут да одахне.  После продужи:  — Наравно, свет није слеп; он то види, и почиње роптати; његово роптање оправдано је.  Истина, они греше кад мене оптужују да вас ја на то учим и навлачим; али, најпосле, људи вас виде непрестано у мом харему, па шта и да мисле друго ...  — „Ваши млађи користе се тим вашим немаром и ваде из њега своју хасну.  Врше се глобе, врше се неправде и крађе: војска добија рђав хлеб и ропће.  Против вас се пишу и спремају тужбе у Цариград, које потписују најугледнији фанатичари турски.  У једној се такој жалби вели, да има доста незадовољника и међу самим официрима но не смеју да се покажу.  Маре је од времена на време застајала да да везиру прилике ако би хтео што приметити: али он је упорно ћутао.  Она продужи.  — Знате ли какве су речи пале пре три дана у свађи измећу хамала и војника.  Војник је рекао:  „Ја царска везира служим“, а хамал је опсовао везира и узвикнуо:  „Ваш је везир ђауркиња Маре.“  Све је ово било јавно, у Сали -агиној великој кави.  Ту је било преко 50 душа Турака и ни један се не нађе да што замери хамалу.  На против, многи су му видљиво одобравали.  — Синоћ се међу стражарима на малој капији водио онакав разговор:  „Нешто нам се везир сад ретко виђа“ - рећи ће један војник.“  - „Нема кад, по ваздан седи у харему код своје лепе ђауркињо и учи ђаурске молитве.  Кажу да му ноћу потајно и некакав папаз долази, те га крсти, превраћа га у поганичку веру и даје му свако вече да прогута по једно парче крметине“ — прихватиће други.  — „Ух човече, шта говориш, приметиће први.  — „Тако је већ никако, његова ђаурска була узме парче крметине у уста, он мора да јој приђе и да ухвати зубима крметину за други крај, тако је раскину, пола поједе, она, а пола он.  Тек кад тако то по три пут понове, кад везир поједе три парчета крметине и удари на се ђаурски крст и отклања три ђаурске молитве, тек га онда она пушта у своју ложницу.  — Зло је, мој везире, кад се таки разговори воде на вашим рођеним стражама.  Ви знате ваше непријатеље, ви знате прљаво врело из кога потичу све те интриге, као што знате и то, какве опасности могу отуда понићи.  — Али откуда ти то све знаш? — запита везир зачуђено.  — Откуда знаш какви се разговори воде по каванама београдским; а ко ли ти тек казује шта се пак ноћу на градским стражама дивани!  Марс се опет благо смешила:  — Знам све то, господару, јер држим отворене и очи и уши, и свраћам пажњу на малене ствари и малене људе, за што знам да је у њиним рукама често судбина великих: а што господар не зна, то често зна најмањи од најмлађих слугу његових.  Везир се загледа у лену жену и дуго ју је гледао непомично; за тим рече као у некој двоумици:  — Онда би то значило да има нешто и збиље у оној скаски, која се о теби протура, да си члан некакве тајне дружине, која је раширена на целом балканском полуострву, која има својих чланова од свију народа балканских, којој припадају многе високе и угледне личности у царевини, која има својих агената код свију већих паша и везира и која према томе све зна, све чује, све види, свуда доспе и може што нико други не може.  И још се додаје да си се ти навлаш дада заробити, само да би тако доспела у мој конак.  Маре је гледала везира правце у очи, а са њена лепа лица није силазио онај тако моћни благи полуосмех.  Кад Маре тако гледа у овога роба своје љубави, он осећа као да га у тај мах греју два мила, два блага, топла плава сунца, и тада чисто не сме да дише, не сме ни речице да прозбори, јер се чисто боји да својим говором не расплаши и нерастера оне меке зраке Марина погледа који га тако топло греју и тако животворно крепе.  — Дакле имам и ја шта од вас да чујем!  Тако, дакле, о мени говоре!  Члан сам тајнога друштва!  Ето видите, светли везире, какво се сумње порађају.  Па није ли онда боље да ме пустите да идем.  Мој одлазак све ће пресећи.  Престаће и скаске о моме чланству у тајној дружини, и ви нећете више трпети неоправдане прекоре.  Овако, видите како иде.  Најпосле ће изаћи то, да сте чак и ви члан какве тајне дружине!  — Па нека изађе.  Шта ја марим шта ће беспослена фукара бенетати.  Она за то и јесте ту на овоме свету, да својим злим језиком оговара оне који стоје над њом тако високо да их не може рукама домашити.  — Па ипак, светли везире, та је фукара често обарала и саме султане цариградске, и толике паше и везири пали су као жртва њене необуздане јарости.  Везир устаде и пљесну се шаком по грудима:  — И наишла је најпосле овде на човека који ће њој главу појести.  Не брини се ти за мене.  Само ми ти отвори срце своје да због тебе не будем у тузи и вечним душевним трзавицама, па је онда све у свом реду, онда се ја више ничега не бојим.  У последњој четврти прошлога века ово је име прозвучало од Јадранског мора па преко херцеговачких и босанских кршева низ Дрину, Саву и Дунав чак до Видина, Силистрије и до Мора Црна.  У другоме правцу ово се име пронело до горњомаџарских равница, па преко Србије, Бугурске и Румелије чак до Јегејског мора.  У једном делу Маџарске, у Хрватској и Крајним, у свима балканским земљама чуло се за ово тајанствено име и неко време оно је звучало од уста до уста, од убогих колеба сељачких, па до сјајних дворова великашких: и свуда је изазивало дивљење, често поштовање, а по некад и сујеверни страх.  На ово су име биле везане свакојаке скаске, многе чудне приче, испреплетане великим плановима о некаквом страховитом бунтовном покрету, који би имао да обухвати цело балканско полуострово и да учини крај турској владавини у Европи.  „Црни ратник“ час је представљан као прост хајдук, час као некакав краљевски принц, који ће на основу старинских права своје краљевске породице основати нову балканску краљевину, и под свој скиптар искупити сва ратоборна балканска племена.  Шапутало се о његовом огромном богатству, што са свима знацима краљевске власти и достојанства, с крунама, златним штитовима, с мачевима искићеним драгим камењем, с другим небројеним драгоценостима и с девет казана пуних злата — стоји сакривено у некаквој пећини, где је и златан престо краљевски и златне краљеве кочије.  Међу простим светом причало се и о чудотворној моћи „црна ратника“ и веровало се у његову мађионичку силу.  Сви поробљени народи у Турској полагали су големе наде на овога тајанственог јунака.  У брдовитим крајевима, на оној петомеђи између Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине и Старе Србије сачувао се одломак једне песме у којој се казују те наде.  Ово име „Црни ратник“ јавило се на балканском полуострву као сјајни метеор, који је сенуо преко неба, прелетео преко обзорја и нестао га онако исто ненадно и неочекивано, као што се ненадно и појавио.  Нити се знало од куд се појавио, ни куда је ишчезао.  Ово је био тајанствен светлац, који је из мрака искрсао и у мрак се скрио — остављајући за, собом слаби одсјај, који се убрзо изгубио у ратној хуци и звеки оружја, што је настала наскоро после његова тајанствена нестанка.  Осећаји Турака спрам овога тајанственог човека били су подељени.  Неки су га сматрали као опасна душманина турске царевине, други су гледали у њему апостола слоге и љубави, који ће њих, чија владавина пропада, измирити с рајом, која је дуго робовала, али чије царство сад настаје.  У томе су мирни Турци гледали своје спасење и једини начин да очувају своја добра, с тога су радо пристајали уз свакога који их је могао зближити и спријатељити с хришћанима.  Како било да било, тек „Црни ратник“ био је незнана и тајанствена сила, од које су тирани стрепили, а угњетени изгледали зрачак слободе и полагали у њега најлепше наде своје.  Народно веровање није много разбирало шта је и ко је он?  Оно је у њему гледало хришћанскога кнеза који ће сломити турску силу, ослободити и ујединити све балканске земље, основати једну моћну балканску државу, а турске господаре одагнати преко мора откуда су и дошли.  — То је било довољно да „Црни ратник“ на целом тропољу постане символ народне слободе и васкрснућа.  Што су га турске власти више мрзиле и гониле, то је он постајао све већи и славнији у очима потчињене раје.  Да ли сте кад год ходили по околини београдској?  Да ли сте кад год доходили оном избрешку крај Дунава, што данас стоји пуст, разголићен и обурван, и што носи мрачно и немило име Карабурма, а некада је био пун зеленила, хладовине и мириса, покривен красним густим шумарком, који се пружао горе косом и спајао се са зеленим луговима, што су са свију страна китили ове садашње голе висове око Београда, а нарочито ове садашње разголићене косе с вишњичке стране.  Доле, опај је шумарак ишао готово до саме воде, остављајући узану пољаницу од двајестак корака, која се вијугала крај сама Дунава.  Ово је некада било место за провођење и уживање.  Горе китњасти гај, који поступно прелази у све веће и веће шумарке, а доле лепа зелена доља с неколико брснатих дрвета, а сва зарасла у меку, миришљаву траву, из које хиљадама цветића помаља своје шарене главице, нудећи вољно своје пуне медене пехаре малим, вредним челицама, што у гомилицама туда зује слећући с цветка на цветак.  У тој дољи дан и ноћ жуборио је дебео млаз студене, као кристал бистре воде, која на жути тучени лулак бије и пљуска, падајући у огромно мраморно корито, из кога се после одлива и као мален поточић вијугајући слива се у Дунав.  Ова красна чешма била је сазидана од самога белог тесаног мрамора, а широка, мраморна плоча на зачељу, сва ишарана елегантним златним турским натписима, казивала је жедном теферичком госту, да је творевина првога османлиског освајача београдског, султана Сулејмана, прозванога „Сулејман Сјајни.“  Из китњаста гаја, онде где обала стрмо силази Дунаву, били су урезани и намештени за лако силажење широки и удобни мраморни степени, који су водили до самога Дунава.  А баш на том месту, где силазе степени, дно Дунава било је плитко и тек се поступно и благо спуштало све дубље и дубље, тако, да си за читавих 30—40 корака могао загазити у реку, а да ти вода једва стигне тек до испод мишке.  На целој овој просторији дунавско дно с почетка је било патосано великим четвртастим белим и црвеним мраморним плочама, а даље посуто красним шареним шљунком, који се кроз прозрачну воду преливао у стотину разноликих боја — све удешено за летње купање и за узимање свештених прања по обредима турским.  Ова мирисна пољаница полако прелази у још мириснију дољу, сву обраслу у читаву шуму од ружа, јоргована и лијандера.  Од рана пролећа, па до мртве јесени ова је доља пуна славуја, од чије песме оживљује читав овај крај.  Са чега је и добио лепо име Булбул-дере (Славујев до).  А кад се у лепе пролетње ноћи, на дивној месечини, проспе мирис од ружа а малени славуј почне песмом утољавати од љубави набрекло малено срдашце своје, онда ти ова доља изгледа као какав чаробни крај с каквога другог незнаног света, с неке даљне звезде, на којој само срећа цвета, гди су непознате патње што загорчавају љуцки живот на овој нашој грешној земљи.  Јес, тако је некад изгледало ово исто тужно и јадно место, овај исти избрежак крај Дунава, који данас стоји самотан и напуштен, и служи као тачка, на којој наше друштво своди последње рачуне са својим одметницима: место, које данас самим именом својим изазива језу и мучно осећање, јер напомиње многе страшне призоре из многобројних стрељања, која су на њему извршена.  Али ми се нећемо дотицати жалосне садашњости наше Карабурме, но ћемо се вратити временима када она није била проклето место за стрељање, већ диван, мирисни теферич београдске турске госпоштине.  Била је бурна, јесења ноћ: ветрина је страховито хучала, а из мрачна, натуштена, кивна неба шибала је хладна јесења киша.  Холујина је својим снажним крилима подухватала огромне водене масе разливена Дунава, издизала их у вис као лако перце и градила од њих читаве брегове, а за тим је једним ударом цепала ове огромне водене куле до самога дна, градећи страховите провалије и дижући са дна реке шљунак и муље.  Помрчина је била, што но реч, ножем да је режеш, а цела природа била је пуна хуке и урнебеса.  У овој страшној ноћи све се живо бејаше скрило, утекло и склонило ма куд, само да избегне гнев узнемирених и раздражених елемената.  Па ипак је било живих створова, које је кобна судбина њихова гонила да тумарају и по овој страшној ноћи.  Управо је била поноћ, кад се с брежуљка на Карабурми зачу гласно, продужено звиждање.  Оно је било тако јако, да се сасвим разговетно чуло кроз најјачи урнебес буре.  То се звиждање понови три пут, а за тим умуче и опет се чула само страшна хука и ломњава ветрине, што се промеће у стотину разноликих гласова.  Страшни гласови!  Час ти се чини као да чујеш необуздан лавеж паса из хиљаде разноликих грла: час ти се опет причиња да чујеш од некуда из даљине, где несретни, залутали путници с потопљена и разбијена брода јаучу и вичу за помоћ, а час опет као да чујеш немоћно, болно цвиљење самртника, који се с душом бори.  Не потраја дуго, па се на ово звиждање одазва други један глас, налик на хукање совуљаге.  И тај се глас понови три пут, а долазио је из оближњег шумарка, што се протезао косом више Карабурме.  За тим се на обронку Карабурме указа некаква светлост, о којој се није могло разабрати од куда управо излази, а зраци јој се просуше као узана светла пруга преко целог Дунава, допирући врхом својим чак до оближња острва (аде).  Ова светлост у три маха се палила и гасила, а за тим њени дугачки зраци описаше огроман светао круг, који као муња опаса целу околину, три пут се сави око ње, па на једаред опет свега нестаде.  Ова је светлост била чудна, необична; по белоћи својој она је била налик на сунчеву светлост, а по јасности и брзини, којом се палила и гасила, личила је на електричну светлост.  У близини Карабурме, за неколико стотина корака уз Дунав, дизало се огромно трокатно здање, с многобројним тремовима, доксатима и ћошкама, налик на све лепше и угледније турске грађевине ове врсте.  Некада теферич и летњиковац богатога Узун-Фазли - паше, ова је грађевина сада стајала скоро пуста и напуштена.  Њен господар био је жалосне судбине.  Пошто је много година био љубимац султанов, он је најпосле пао у немилост и био је прогнан дубоко у унутрашњост царевине.  Заостала породица у Цариграду слабо је и знала где шта има, и ова огромна зграда остала је била управо у рукама слугу.  Једини стални становник ове велике грађевине био је сада Джан -Нури-Един, стари слуга Узун-Фазли пашин, поштена душа и веран роб, који је и сада, после пуних 10 година, још мислио на свога старог господара, још озбиљно за њим туговао, и још једнако сањао, како ће се једног дана опет широм отворити велика коначка капија, и како ће он угледати свога старог господара, где на бесном хату, у пратњи богате свите, улази у мермерли авлију, као што је некада улазио и као што га је Джан некада гледао.  И ако је стари Джан то очекивао сваки дан, и ако је прошло већ 10 пуних година, од кад се он томе нада, он још ни сад није губио наде, да ће то ипак доживети, и тврдо је веровао да он управо с тога и живи, што има још то да доживи, „јер је тако у књизи судбине“ — рекао би он.  Има једна врста људи, који су налик на гуштере.  Они остају на рушевинама некада богатих и сјајних обитељи и онда, кад их све друго напусти и заборави. Град је давно порушен, његова је слава давно пала; угашени су чак и последњи зрачци сећања на сјај и величанственост његову, али верни гуштери још не напуштају ове тужне развалине: они трчкарају по мрачним рушевинама и још напомињу да је ту некада текао бујан и весео живот ратника и господара, који су становали и уживали по сјајним одајама сада опала и запуштена замка.  Око овога конака ширила се огромна, красна башта, засађена најлепшим и најукуснијим благородним воћем, а широке пољане служиле су као богати расадници, које је Джан -Нури-Един обделавао, и од њих вадио трошак и хасну за своје скромно издржавање.  У овој бурној ноћи ова се кућа једва распознавала.  У мраку и ноћној хуци она је изгледала као огромна црна маса без икаква знака и зрачка од живота.  Но после оних чудних знакова на Карабурми, после оних звиждања и хукања совуљага, после оних тајанствених светлих зракова, на овој мрачној, огромној згради на једаред се осветли један прозор на доњем спрату.  На њему се појави јасна, румена светлост, која је сипала зраке на све стране, те је овај једини осветљени прозор изгледао као огромно закрвављено око!  На један сахат после ових чудних појава из мрака почеше ницати нејасне тајанствене сенке.  Долазиле су с разних страна, а све су силазиле у дољу правце Узун-Фазлином конаку.  Пођимо за једном од њих.  Ево, из шумарка више Карабурме појави се висока, мрачна фигура, увијена у дугачак, црн, реснати гуњ.  Крупним корацима ова прилика пређе малу пољану, сиђе конаку, снажним покретом руке отвори малу вратницу и нађе се у коначкој авлији.  Вратница се изнутра закључавала и ваљало је знати нарочито место где треба јако притиснути па да се кључаница отвори.  Иначе је приступ био немогућан, јер је цела авлија била опасана високим и дебелим зидом.  Нашав се у авлији, незнани ноћни гост пође правце јужном углу конака.  Тим углом вила се поширока цев од лима (блеха), која је долазила одозго с крова, пружала се до земље, где је била укопана.  Споља, та је цев личила на обичан олук за одвод кишнице и никоме није падала у очи.  Али овај човек помери једну карику на тој цеви и ту се укала мален, дугуљаст отвор, на који он наслони усне и три пут нешто прошапута.  Одатле тајанствена прилика зађе на позадну страну конака, приђе осниским и узаним вратаоцима, где стаде и закуца.  Вратаоца се тихо отворише и прилика уђе у узан, дугачак и слабо осветљен ходник, у коме су на два краја његова једва горуцала два слабачка, бледа жишка.  Чудноват и необичан био је овај ходник.  Пре свега он није био раван, но се доста стрмо спуштао на ниже тако, да се њиме ишло као каквом низбрдицом.  Даље, што је више силазио овај је ходник бивао све ужи, тако, да је на доњем крају имао једва за половину оне ширине каква му је на почетку, при уласку.  Управо овај је ходник личио на огроман левак, а као левак био је и округао, јер је таваница била засвођена белим, тесаним каменом, гдегде тек прешарана цигљама.  У половини (од прилике на дубини од 2 метра) овај је ходник био преграђен тешким железним вратима, ужљебљеним у гломозан, масивни рагастов истесан онако исцела од најтврђа станца камена.  Висока прилика дође до ових врата, извади испод појаса повелики кључ, завуче га у врата и три пута окрете.  На висини човечија боја на вратима се отвори округла рупа, замрежена гвозденом решетком, густом и јаком.  Решетка је била управо дебела железна плоча, избушена на више места округлим углачаним рупама разне величине.  Висока прилика маши се руком за силај, извади три челичне куглице и с два прста протури их једну по једну кроз три разне рупе на решетки.  Куглице су биле неједнаке и удешене тако, да су таман могле проћи кроз рупу.  Кроз дугачке цеви од дима, ове три куглице падоше некуд доле, а наскоро за тим чу се некаква лупа и треска, као да се на ланцима покреће некаква машинерија.  Железна врата отворише се лагано и нечујно.  Незнана прилика уђе унутра, за њом се врата опет сама затворише, а у том затварању затвори се опет и она решетка на вратима.  За по часа тако је прошло кроз ова врата око двајестак људи.  Сви су били увијени у дугачке огртаче; неки су носили дугачке црне гуњеве, неки црвена јапунџета, а неки дуге кожухе.  Иза железних врата, низ 7 степена кроз други попречан узан ходник, долазило се у подземну дворану, налик на огроман подрум, засвођен узаним, црвеним и зеленим цигљицама, а таким цигљама били су и дуварови подзидани.  Ова дворана није имала никаквих прозора.  Осветљавана је увек изнутра.  Врата, и једна четвртаста рупа на сред тавана, били су једини отвори на овој подземној одаји.  Ова четвртаста рупа била је затворена дебелом железном решетком, узиданом у свод, а стајала је у вези с кућним димњаком.  Од те рупе спуштао се доле огроман метални левак, наднесен над само огњиште, које је било подзидано и намештено на сред ове одаје.  Дим с огњишта скупљао се у овај левак и дизао се даље кроз димњак, а на тај се начин и ваздух обнављао.  Да уђемо и ми у ову подземну зборницу, у коју ево уђе већ преко 20 људи.  На сред подземне дворане горела је на огњишту огромна ватра.  Њен пламен осветљавао је дворану, но то је била слаба и малаксала светлост, тако слаба, да је у по дворане био сумрак, а у угловима савршен мрак.  Око голема огњишта — неки мало ближе ватри, а неки мало даље — седело је на малим дрвеним столичицама двајестак људи.  Уз само огњиште, на простртом сиџадету, с подвијеним ногама, седела су два Турчина, с огромним белим чалмама, и ћутећки пушили из дугих чибука.  Мало даље, на малој столичици, седео је висок Арнаутин, с везеним чепкенима и белим набраним фистаном.  Даље су се ређали други.  То су махом били крупни, снажни људи: сурова опаљена лица; све људи средовечни, а неки већ и стари.  По оделу ови су људи представљали највећу разноликост.  Док је на некима била чоха, па чак и свила и кадива, на другима је било најгрубље сељачко сукно и друга пртена ткива ове врсте.  Тако исто, судећи по кроју одела, овде је било људи из свију крајева балканских и од свију балканских народа:  Турака, Срба, Грка, Бугара, Арнаута, па и Румуна.  Као ово одело, тако је био шарен и језик ових људи.  Сви су они говорили по мало готово све језике балканске, а многи су од њих знали турски и грчки потпуно.  У међусобном разговору сви су се служили српским језиком, јамачно с тога, што је међу њима било највише Србаља.  Но кад год би когод од њих где год у говору занео — он би без зазора место српске речи метао турску, или грчку, или арнаутску, или ма какву другу, те је тако њин српски разговор изгледао као права вавилонска кула.  Па ипак, те збркане речи, из неколико језика, нису ништа сметале овим људима да се разуму потпуно и најтачније.  Њина срца, њине душе разумеле су се, с тога ту речи нису ни имале много посла.  Сви ови људи, тако различити по оделу, по говору, по пореклу, по вери, па и по стању и положају своме — имали су нешто што им је било заједничко, имали су заједничку љубав и мржњу — мржњу на ропство и тиранију а љубав за слободу.  Њихно је опште и заједничко име незадовољници; но они су у разним покрајинама балканског полуострва имали и разна имена.  Овде у Београду, Турци су их прозвали „Кара-Кардашлар“ — (црно браство или црна браћа, ноћна браћа, ваљда за то што су своје скупове држали махом ноћу).  И сад су се ево састали на велики и важан договор.  Ту је било изасланика из свију важнијих балканских покрајина, од свију балканских племена: ту су били заступљени и представљени сви бунтовни и заверенички правци и елементи овога немирнога тропоља, почињући од хајдука, који се одмећу у планине, те отуда објављују рат турском поретку и воде с њим јавну, отворену борбу, па до бунтовних паша, који се још воде и рачунају као верни поданици и слуге Њ. В. Султана, а у памети већ у велико кроје опасне бунтовне планове, да се одметну и да оцепе од царевине читаве покрајине, од којих би створили самосталне мале државице.  Чак и сами цариградски Фењер — Фанаре— имао је на овом скупу свога нарочитог изасланика.  И на Балкану и у Европи стање је било тако, да се већ лако могло погодити да мир неће дуго трајати.  Држање Аустрије, држање Русије, спреме у Турској, узаврелост међу балканским народима — све је то показивало да ће ускоро настати голема политичка бура.  Овај тајни скуп, у овој подземној дворани, био је један покушај да се види: не би ли се балкански народи могли сложити да сви заједнички и једнодушно дочекају ту борбу, и да сложно пораде на свом ослобођењу од свачије силе, — па било то турска, руска иди аустријска.  Мисао о савезу слободних и независних балканских државица била је већ посејана.  Доцније ћемо видети ресултате ових саветовања, а сада остављамо ове непознате људе нека се саветују.  Сутон се хватао, а пред Су-капијом скрхала се непрегледна гомила сељачких кола, натоварених сеном.  Последњи редови пружили су се чак до Троката чардакаа први редови већ су били ушли у град и разместили се на просторији између Канли-куле и барутане, што и данас стоји ту, у самом углу градском, принета као какво ластавичино гнездо уз сами камени одсек, који се, као тестером одрезан, диже у висину неколико хвати.  Нека од ових кола била су још запрегнута: крај других лежали су испрегнути мали, пупави и чупави сеоски вочићи.  Кроз ову непрегледну гомилу од кола сновали су, мували се, пролазили и долазили, зајстајкивали и довикивали се дроњави и босоноги сељаци, с пропалим чуперцима кроз поцепане, избледеле весове.  Многи су били гологлави па увили главе каквом прљавом крпом; многи су били опасани и обувени ликом: у свију разголићене руке и груди, а једва на десетом да је било каквих других хаљетака, сем подераних гаћа и кошуља.  Јадан је то био свет, јер колико су били телесно голи и поцепани, још су више били душевно сломијени и утучени.  На свакоме лицу огледали се страх, патња и мрачно очајање.  Један једини човек био је мећу њима нешто мало боље одевен и мало слободнија држања, и то као да им је био неки старешина.  Мали у страни стојало је десетак Турских војника, с пушкама и натакнутим бајонетима, а међу сељацима ишао је од кола до кола постар Турчин, добро одевен, с јатаганом м сребрњацима за појасом, с тевтером у рукама и с канџијом о куку.  Окај човек застајао је код сваких кола и узвикивао:  „Еј, море, рајо, ко је, бива, сајбија ових кола?“ — на што обично притрчи колима по који сељак, а Турчин га упита како му је име и одакле је, па пошто обиђе око кола и прегледа сено, записује сељака у тевтер, па или му рекне да је „сербез“, или грди и псује.  Овај Турчин био је нешто јако љут, често је потрзао канџију и шибао сељаке и по глави, и по леђима, и по рукама, ударајући куд дохвати, а уз то је једнако причитавао, грдећи их да су „наопаки милет“, да никад ништа неће учинити без зора и силе и да за свашто чекају „последњу декику“.  Срдио се зашто зарана нису дотерали сено на везирску капију, кад се може љуцки и на тенане прегледати, већ долазе сад, у ноћ, кад све мора ићи на врат на нос.  Говорио је, да је то њин „ширетлук“, да по мраку протуре буђаво сено, а што ће после од тога липсавати царски ајвани, њима то није бриге, само да што пре теслиме.  Говорећи тако, Турчин је ишао од кола до кола, што бејаху поређана до саме барутане, и једнако је срдито викао:  — Ђубре!  Не бива!  Прежи и гони гад одавле, па за три дана да си доћерао лијепо сијено, да ти нас нају не гребе.  Сељаци су се правдали, да су бирали што најбоље има, да је сено као смиље; ако по негде и има мало квара, така му је била година, биле су дуге суше, па после нагло настала јесења мочар.  Кроз плач су преклињали, да их ага не враћа; да нс скапавају опет поново с овом вајном стоком, која је и онако већ на ногама полипсала.  Но ага је слабо слушао ова правдања и запомагања сељачка, већ би само срдито викнуо:  „Гони динсузе“! па би по кога и канџијом опаучио и онда би отишао даље.  Међу тим, чим се ага удали од кола, онај убити, дроњави сељак одмах чисто оживи, лице му добије други израз, очи му се засветле, он се пажљиво обазре лево и десно, па онда попритегне и што брже може тркне до тешке, оковане капије, што затвара огромни високи зид, који опасује барутану и ту на вратима куцне шапућући: „дај“!  На тај знак тешка окована врата одмах се отшкрину, а изнутра две руке додаду сељаку по две три повелике џакуљице, које сељак пажљиво прими, тркне с њима натраг до кола и одмах их завуче и сакрије испод сена.  После опет звера, опет тркне до железних врата, опет нешто прими, опет крије под сено, и тако се то понавља по три четири пута.  Кад тако стрпа у кола но десет-петнајест повеликих платнених кеса, сељак креће кола и, хучући и вајкајући се, пролази кроз градску капију, где на стражи куњају немарни турски стражари, иди, шеткајући горе доле, звиждућу по какву лепу, заносну анадолијску љубавну песму, и не гледајући на дроњаву рајетину, што се туда провлачи.  Други стражари, што нису с пушком, чуче ту у капији, наслоњени на зид, и кад виде каква иоле одевена рајетину, они ће га обично, онако седећки и не мичући се, дохватити за рукав, повући и упитати:  „Вар тутун?“, нашто обично сељак раздрљи груди, растресе појас и куне се свим на свету, како нема ништа до голе душе:  Турчин га опаучи по туру, или му скреше што онако по турски, а сеља пусти краке и граби што живље напред, сретан што је тако олако прошао.  Читава три сахата трајало је ово ноћно примање сена и тајанствено товарење некаквих кеса, и тако је натоварено преке двадесет кола, све товари које је ага пратио због буђава сена.  Код шеснајестих кола, место оних платнених џакуљица, тајанствене руке иза окованих врата, почеле су додавати пушке и пет шест последњих кола њима је натоварено.  Пушке су брижљиво кривене и завлачене у сено, као што је и с кесама чињено, а затим је све неприметно извезено из тврђаве.  Неки сељаци, идући поред својих враћених товара сена, чак су и на глас плакали, јадујући се на строгост агину.  Гледајући ове јадне, уцвељене и измучене људе, како се очајно вуку поред својих прегладнелих, мршавих вочића, коме би и на ум пало, да су ово опасни кријумчари, који крадом извлаче џебану из сред султанове тврдиње, из неприступне барутане, преко чије високе и тврде ограде, што но реч, ни тица не би могла прелетети.  Ноћ је већ била дубоко захватила, кад се све ово сврши.  Већ од два сахата ага је радио према вењеру, бележећи у тевтер шта је примљено, а шта ли је одбијено, те се мора накнадно довући да се попуни количина онога сена, што га, из околних села београдских, раја под кулук доноси на везирску капију, а за потребу београдске турске војске.  У непосредној близини до барутане, бејаше остало само још неколико араба (кола), па и оне су већ биле спремне да пођу, јер и њино сено ага бејаше вратио као буђаво.  Код ових кола бејаше и онај мало боље обучени сељак, кога су остали звали „кнез Јова“ и који је до сада већ неколико пута пристајао уз агу и молио га да не враћа сено.  Овај човек бејаше се сада сагао код једних кола, клекао на лево колено, као да нешто загледа или оправља око главчине и чивије.  У тај мах ага прође поред њега и додирну га прстима у теме, а некако баш у том тренутку свећа у вењеру догоре и угаси се, те ага празан вењер, у коме се још само пушило дебело свештило (фитиљ), спусти нехатно на колску руду и нешто прогунђа срдито.  Клечећи, не дижући се, сељак, што су га звали кнез Јова, диже главу и погледа у агу.  — Сто и тридесет ћесија праха, и тридесет и две пушке.  Хајд сад па памет у главу!  Кроз Савамалу терај брзо, да те ђе не уставе; поздрави ми побратима Јанка.  Онако у мраку, сељак дочепа агину руку, обасу је пољупцима топло и страсно и прошапута узбуђено:  „Бог ти помогао, добри наш ага!“  „Бог ти дао!“  „Бог ти дао!“  Ага већ бејаше одмакао подалеко, а чича, клечећи, још је непрестано шапутао:  „Бог ти дао!“  „Бог ти помогао!“  Затим обриса сузе, брзо скочи, викну на остале сељаке да крећу, и наскоро и последња кола са шкрипом прођоше кроз градску капију, извијугаше кроз тесне и криве сокачиће на Сави, и дохватише се ширине.  На овом пролазу сво је прошло мирио, само што код „Аласке каване“ неколико турских рибара бејаху ухватили једнога од ових Срба кулучара, и почели га бити, кривећи га, да им је колима обалио плот, где су им се сушиле рибарске мреже, и начинио им штету, и подерао им преће.  Сељак је из гласа кукао, а Турци су га ударали и претили, да ће му онога тренутка запалити сено, ако не плати поцепано сертме.  Испадоше из каване и други Турци, дође и кнез Јово, још с два три кулучара (осталима бејаше заповеђено да грабе што пре из вароши), да виде шта је, и да би ствар легла, Срби морадоше платити три и по гроша глобе (аустријски златни дукат вредео је у то време дванајест гроша).  После овога изравнања Срби кулучари похиташе те што пре измакоше из страшна Београда, а турски аласи одоше весело у своју каву, да слатко попију олако зарађену глобу. (Ова „Аласка кава“ била је онде, где је данас царинарница — ђумрук београдски).  Те исте ноћи, један путник коњаник, праћен још двојицом, који су касали за њим, срете под Авалом дугачак ред сељачких кола, натоварених сеном.  Сељаци, што су пратили та кола, били су необично весели.  Певали су што год могу на глас и то наизменце, све два и два, а од руко до руке ишла је огромна, опшивена чутура, пуна стара ритопечка вина.  Баш кад коњаник наиђе, један сељак бејаше почео наздрављати и с подигнутом буклијом према месечини благосиљао је:  — Срби, браћо, да нам бог да, што пословали све нам светло и честито било, и што поумили Бог нам поум..,  Но у томе се зачу кроз ноћ коњски топот: неко од сељака викну:  „Пст!  Турчин!“ и сељак одмах умуче, а буклију брзо завуче и сакри у сено.  Неко од сељака рече:  — Баш ти нема гора живота од овога нашег.  Други један сељак хукну и из свега гласа узвикну:  — Јао, моја мајко, где се ноћас погибе!  Наравно, да је песма одмах умукла и весеље престало, чим се чуо коњски бахат.  Но коњаник у црвеном јапунџету назва лепо Бога и упита људе од куд иду?  Не распознајући човека у мраку, сељани су још двоумили, да ли је Турчин или Србин, тим пре, што су га видели на коњу а за њим иду двојица као нека пратња, те одговорише јадањем и жалбом, како су кулучари, како су гонили сено у Београд на везирску капију, и како су враћени јер им се рекло, да им је сено буђаво.  — Па, ваљда, морате имати кога од сеоских кнезова који вас је пратио, кад сте кулучари? упита незнани путник.  Сељаци казаше да имају, и да је с њима кнез Јова из Ритопека.  Одмах га и дозваше.  Он у почетку не познаде човека, али му после приђе ближе, загледа га, прекрети се и рече:  — Вала Богу, сине Ђоко, јеси ди ти то?  — Ја сам, но ћути — одговори незнани путник.  — Од кад те, дијете, нисам видео — рече старац очевидно обрадован.  Изменише још неколико речи, па путник ободе коња, са својим пратиоцима надмину кола и изгуби се у мраку, а кмет Јова продужи пут полако са својим кулучарима.  Првашње весеље опет се поврати међу сељаке.  Скупљени око кмета Јове, многи су га радознало запиткивали ко му је онај Ђока, што се сад овако случајно сретоше овде у мраку?  Чича је оћуткивао и избегавао прави одговор.  Само толико рече:  — Е, моја децо, ако нас кадгод наше српско сунце огреје, од оваких ће нас огрејати, као што је овај Ђока Тополац, виш!  Кад и последња сељачка кола изађоше из тврђаве, ага - надзорник одахну душом, приђе оној гомилици војника што је ту на пољани пред Канли-кулом стајала као градска стража на Су капији.  Војници се већ бејаху разбашкарили.  Вило је мувталука у сену, и они беху начупали велике гомиле и сваки соби направио читаво легло од сена.  Већина их се бејаше поређала око велике ватре, а многи су и чибуке запалили.  Ага причучну код њих и жалио се како је јако уморан; псовао је сељаке што га толико измучише, а понајвише са гола ширетлука свога.  Ту ага, заврћући рукаве на својој свиленој антерији, ману главом и чисто срдито примети, како се на раји већ познаје да нема господара који би јој чврсто притегао дизгине, јер већ почиње узимати ђем па зуб.  Требало их је бар двојицу овде под капијом о ченгеле обесити, што су догнали буђу место лепа сена, па би они други пут отварали очи.  Али овако, везир ћути, гледа им кроз прсте, а ја што ћу, да се носим као хала с берићетом не могу ни ја — рече ага, и безнадежно климну главом.  Сви му војници одобрише.  Ага се огреја ту још мало крај лепе ватре, па се диже и упути се узаном улицом уз брдо, што је спајала доњи део тврђаве, горњим.  Овоме Турчину било је име Реџеп - ага, а родом је био из Сребрнице у Босни.  То је био човек од својих 55—56 година, повисока раста, проседе браде и косе лепих, благих, плавих очију и у опште правилна и симпатична лица.  На челу је имао две боре, које су биле нарочито карактеристичне и које су давале маркиран израз целом његовом дицу.  На Реџеп - аги било је чисто, ново, махом полусвилено турско одело; у опште то је био чист и отмен старац.  За младости своје, Реџеп - ага био је далеко чувен као изврстан нишанџија и ванредно јак човек, нарочито је, кажу, био снажан у рукама.  Веле, да је рукама превијао и ломио најдебљу плочу коњску, да је најтврђи орах и лешник разбијао у два прста.  Кад би кога стегао за руку свом снагом, на мах би му попуцала сва кожа, а једном је, веле, једно ждребе годишњаче на место убио, ударив га песницом у чело.  Реџеп - ага је био јаничар, али од много година био је у личној служби код тадашњег везира београдског.  Вило је у почетку 1787. године.  После веома жарка лета, ове године бејаше наступила веома строга и јака зима, какву одавно на овим крајевима не памте.  Дунав и Сава били су залеђени, и на местима, где су покушавали просећи лед, наилазили су на хват и по дебеле санте.  Услед јаке припеке прошлог лета, трава је била спржена, људи су остали без сена и на оној јакој сувомразици стока је гомилама липсавала од глади и зиме.  Иначе година је била прилично родна, али највећи део хране покупили су били Турци за своје посаде у Београду, Смедереву и Шапцу.  У сва три ова града те године турска војска била је појачана, јер се зуцкало о новом рату између Аустрије и Турске.  Услед тога било је и многих оправака око београдске, шабачке и смедеревске тврдиње, и раја је преко целога лета, до у мртву јесен, много кулучила око тих тврђава, где је пропало доста људи и стоке.  Тек огромни снег, који је пао лицем на Бадњи-дан, прекратио је кулучење и раја, из блиска и далека око Београда, разишла се својим кућама, да мало одахне душом од страха и да одмори своју измучену и малаксалу снагу.  У самом Београду, прошле године, морила је јака оспа (мале богиње), а било је међу Турцима београдским доста смртних случајева и од великих, црних, арапских богиња.  Ове страшне болештине бејаху мало одуминуле од кад је настала строга зима, али многи домови у Београду, и српски и турски, и грчки и јеврејски, били завијени у црнину, јер су претрпели велике губитке.  Београдски Турци, и ерлије и војници (јаничари), били су се нешто особито прозлили, и случајеви убиства на сред чаршије били су доста чести.  Најпосле, прошле године били су у Београду многи и јаки пожари, који су прогутали многе домове и у српском и у турском крају вароши.  У два маха палио се чак и сам београдски безистан; нагорели су многи дућани и многа трговачка и занатлиска роба.  Услед свега тога, у Београду се осећала сад много већа сиротиња и оскудица но обично, и стара 1786. година, завршила се доста мрачио и жалосно.  Нарочито је у жалосном стању било београдско хришћанско становништво, с тога су о новој години из груди бедне раје узлетеле небесима многе топле и срдачне молитве, да им провиђење пошље боље и блажије ново лето, но што је била стара, минула година.  И доиста, благи творац као да је саслушао скрушене молитве побожних хришћана и погледао на њих својим благим оком, јер нова, 1787. година, бејаше донела београдским хришћанима једну нову и велику утеху - београдски везир, лицем на нову годину, дао је дозволу београдском митрополиту, да може оправити и проширити опалу и тескобну црквицу православну, која је једва вирила из земље и која је већ била у рушевинама.  Овај ферман, за оправку нове београдске цркве, био је велика радост за београдско хришћанско становништво, и Срби, Грци и православни Јермени пили су о новој години искрено за здравље београдском везиру, верујући чврсто, да овај сретни почетак новој години предсказује срећу и благослов у целој 1787. години.  Митрополит београдски, Дионисије Папазоглу, држао је том приликом у цркви свечану беседу, у којој је „небески дар султански“ и велику милост везира београдског у звезде ковао, молећи свевишњега, да их за дуго и много одржи у драгоценом здрављу, „на славу и понос целе раје. „ Али на скоро, Београд је дочекао још једну радост, само што је ова друга срећа била, тако да кажемо, тајна и ограничена само на угледне прваке грчке у Београду.  Пило је у почетку фебруара 1787. године.  На пољу је лежао огроман, скоро читав хват дебео снег, а магла се мало разбијала тек пред подне, да око заранака опет понова завије цео Београд.  На Сахат-кули, на београдској тврђави изби 10 часова.  На Стамбол-капији удари буљукбаша у железну звечку, и објави промену стражара.  Нова стража заузе своја места и одмах наредише те се пред капијом наложи велика ватра, да разгони маглу, да се боље могу видети путници, који кроз капију пролазе.  Баш у тај мах стигоше на Стамбол-капију мале саонице, запрегнуте с дна чупава изгладнела кљусета, а у саоницама, сем кочијаша, било је још два замотана и увијена створа, о којима се на први поглед није могло казати шта су.  Но буљукбаша викну им да силазе, и из саоница се искобељаше два прљава и поцепана калуђера, један стар и просед, а други са свим млад.  Буљукбаша викну им српски, но калуђери му одговорише турски и рекоше, да су Грци и да не знају српски.  Буљукбаша прво преметну и загледа по саоницама, па онда потражи пасоше.  Стари калуђер извади и показа што су имали.  Пошто је загледао хартије и с десна и с лева, Турчин их врати калуђеру и даде им једнога заптију да их спроведе до мешћеме, где су имали да им се прегледају хартије.  Читав сахат морали су гу чекати прозебли калуђери, док их муселим пусти преда се, млад, осорљив Турчин, који их узе испитивати шта су, одакле су, и од куд иду?  Старији калуђер примети да се све то види из њихних пасоша, но Турчин се обрецну да он њега не пита шта је у пасошу, но нека му одговара на оно што га пита.  Тада калуђер каза, да су из Свете Горе, из манастира Ватопеда, да су били по писанији за манастир по Бесарабији, по Влашкој и Молдавској, по Бугарији, и да су сада дошли амо, а већ има две године како су на путу.  Турчин загледа у пасоше, загледа у калуђере, и, не нашув ништа подозриво, отпусти их.  При поласку упита их, где мисле на конак.  Калуђери смерно одговорише да ће закуцати на врата код пречаснога оца владике, па да ако их он као сиромахе прими на конак.  Турчин као да се нешто присети, запита их сад како су прошли с писанијом, јесу ли могли скупити што повише за манастир.  Старији калуђер пожали се да су врло зло прошци.  Свет је осиротео и нерадо даје.  Турчин им примети, да би добро учинили да оставе код њега ако што пара имају, а он ће им дати признаницу колико су оставили; иначе, као странцима, може им се десити да их ко покраде.  Старији калуђер одговори снуждено да немају нигде гроша, јер чим што мало скупе, одмах шаљу манастиру, пошто је и тамо велика беда и оскудица.  Најпосле Турчин махну руком и калуђери одоше.  Те исте вечери, код београдског владике Дијонисија Папазоглу (Поповића), била је богата гозба и велика част.  Цео конак владичин бејаше оживео и нека светла радост сијала се на свачијем лицу.  Два светогорска калуђера примљена су у владичном конаку с много већом поштом и пажњом но што би се у први мах мислило да може пасти у део обичним калуђерима.  Владика је изашао сам лично да их одведе у спаваће одаје и указао им је почаст, смештајући их у непосредној близини до своје спаваће собе.  Те исте вечери јављено је поверљиво неколицини грчких првака београдских, да изволе вечерас на посело код деда- владике, који је добио милога госта из Грчке.  И заиста, у први сумрак вешто и неприметно, онако како то умеју само мудри Грци, 5—6 најугледнијих и најбогатијих грчких првака замакоше у владичин конак, ограђен високим каменим зидом.  У непосредној близини конака била је турска стража, која је уједно служила и као стража на капији владичанска конака.  По вечерашњи гости владичини нису ударали на велику капију, већ су долазили остраг, на капиџик, где их је дочекивао владичин ћирица и једног по једног спроводио кроз башту до у конак.  Око 2 часа ноћи (8 час. у вече), сви улази на конаку били су пажљиво закључани: стража од најповерљивијих гаваза владичиних била је размештена, и сакупљени гости могли су сад безбрижно отворити један другом срца своја.  У пространој и топлој оџаклији владичиној, седело је десетак, махом постарих људи, у живом и занимљивом разговору.  Пространа одаја била је укусно намештена, и по турском обичају застрвена богатим источњачким ћилимовима.  У камину горела је, у огромном бакарном мангалу лепа велика ватра, а крај ње седео је сам пречасни отац владика, висок снажан човек, бујне косе и браде, по којима се већ беше просуло иње старости.  Свети отац прометао је кроз прете крупна ћилибарска бројанична зрна, и пажљиво је слушао говор свога новога госта, а час по час његово живо, црнпурасто, маркирано лице, с великим, правилним носом и крупним, црним очима на мах би се засијало неком пламеном, грозничавом енергијом, која је целом изгледу владичином придавала страсан, фанатичан, готово страшан израз.  Мало даље од оџака стајао је и живо говорио онај стари калуђер, кога смо мало пре видели кад је стигао у Београд.  Очишћен, преобучен у нове дрехе и повраћен од зиме, овај старац није сад био ни налик на онога прљавога и подераног калуђера, какав нам је утисак учинио при првом сретању.  Ово је био отмен, леп старац, коме је из сваке црте на лицу просијавала нека племенитост и душевна доброта, а из његових благих, мирних очију сијала је дубока мисао и безгранична преданост неком вишем божанском делу.  Исто тако био је измењен и његов млади сапутник, који је сада одмах на први поглед поражавао човека својом ванредном младићском лепотом и неким чудним умљем, које је дисало из целога бића његовог.  „Паметно лице“! то је прва реч, која би се сваком отимала, чим погледа у оно сићушно, суптилно вижљасто лице млада калуђера, с руменим уснама, с необично живим паметним очима.  Деликатан склоп тела овога младића подсећао је на потомке какве старинске племићске породице, чија су се покољења у добру и богатству кроз дуг низ година прилично разнежила.  Младић је скромно седео у једном углу оџаклије, и мирно је слушао шта стари калуђер прича и развија.  Мало даље од камина, од јастука и сиџадета бејаше направљен поширок отоман на коме је, са скрштеним ногама, седело 2-3 стара човека, пред којима су стајали зарфови с филџанима, у којима се пушила црна кава, а крај свакога од њих, као шарена змија, вила се дугачка цев од наргила.  Тако исто седело је мало даље по миндерлуцима још 5—6 људи, међу којима је био и један калуђер — протосинђел и поверљиви писар владичин.  Ови људи носили су махом дугачке свилене антерије, с чоханим, богатим кожама постављеним ћуредима и џубетима.  То је било обично трговачко кооло по целом Балканском тропољу.  Сви ови људи пажљиво су слушали старога калуђера, који им је причао чудне и заношљиве ствари.  Стари калуђер пре свега није био стари калуђер, већ је то био чувени грчки родољуб Петрос Маврогени, управник више грчке школе у Јашу, брат од стрица војводи Маврогену, кнезу молдавском.  Тако исто ни његов млади пратилац, нити је био манастирски ђак, ни млади калуђер, већ одушевљени грчки патриота, песник и философ — Рига од Фере, човек који се тек пре две три године вратио из Париза, где је провео преко две године, и где се запојио духом слободоумља на самом врелу науке и философије, на врелу где је још неограничено царовао уплив моћних француских енциклопедиста, и где је још у пуном врењу био онај неизгладљиви утисак на све умове, који је потекао од два колоса људске мисли, од Русо -а и Волтера.  Али и старац Маврогени и млади Рига сада су долазили из Русије, где су много видели, још више чули, и где се баш тада спремало једно велико, смело и управо дрско дело, дело, које би могло покренути да чак и мртво грчко срце топло закуца, дело — обновљења и васпостављања старе грчке славе и величине, старе грчке -царевине.  Стари Маврогени м његов млади сапутник из нужде су се били прерушили у сиротне грчке калуђере.  Времена су била мутна:  Турци, прикљештени с једне стане од Русије, с друге стране од Аустрије, с неповерењем су гледали на ове две моћне државе, чији су се владари чешће састајали на заједничке гозбе, кројећи планове, који нису могли значити ништа добро за Турску.  То неповерење преносило се после и на рају, која је имала својих суплеменика и старинских веза и с Русијом и с Аустријом.  Нарочито се с неповерењем гледало сада на све, што је долазило из Русије, где је тек пре неколико дана царица Катарина ИИ. давала у Херсону сјајну гозбу своме пријатељу, императору аустријском, Јосифу ИИ.  А баш отуда, с тих страна, долазио је стари Маврогени, с тога је и морао предузимати нарочите мере, да без опасности дође у Београд и сврши своју родољубиву мисију.  Маврогени и Рига долазили су из Херсона, где су тек пре две недеље присуствовали сјајним гозбама и свечаностима, које је руски велики војсковођа и љубимац царичин Поћомкин био приредио у част велике царице своје, Катарине ИИ., која је у Јануару ове, 1787. године ту гостовала, у друштву са своја два крунисана пријатеља, с аустријским царем Јосифом ИИ. и пољским краљем, Станиславом Поњатовском.  Грчки родољуби својим су очима видели све те сјајне свечаности, којима, можда, нема у повесници равних, а уједно, имали су част да говоре том приликом с првим доглавницима царичиним, и из њених уста да чују слатке речи од наде и утехе, које су рајском слашћу испуњавале сваку душу грчку.  Стари Маврогени причао је сад своје утиске, и цртао у крупним потезима велике и светле планове будућности, на чијем се остварењу сада у Русији озбиљно радило.  То је била дивна, речита, заносна прича; то је била најлепша песма грчкој слободи и најузвишенија апотеоза јелинском уму, јелинском духу и јелинској слави и величини.  Београдски грчки родољуби слушали су ту причу с испрекиданим дисањем, с раздраганим срцем, и с радосним сузама у очима, а владика Дионисије почешће је устајао и узбуђено понављао: — „О кирије имон, кирије имон“!  Одушевљени Маврогени причао је ствари које су зачеђене још пре двајестак година, но које су сад, судећи по свему, већ биле сазреле за извршење.  И ако нису били никакви научници, отменији грчки београдски трговци имали су тада доста јако опште образовање и доста су добро знали сувремену повесницу европску.  Они су пратили тадашњу грчку књижевност, знали су и по који страни језик, нарочито талијански, немачки и француски, и прилично су били обавештени о току догађаја у главнијим европским државама.  Према томе, они су знали значај, који је и у Француској и у целој образованој Европи имао велики француски философ Волтер.  У Паризу, као и у свима великим градовима европским, било је тад доста богатих Грка, који су стајали у вези са својим земљацима амо на Истоку, и упознавали с једне стране западну Европу са стањем грчкога народа у Турској, а с друге стране своје земљаке Грке са стањем на Западу.  На грчки језик тада су већ били преведени многи бољи радови француских философа и хуманиста, и име Волтера, као грчког пријатеља, било је познато и београдским грчким првацима.  Маврогени је причао, како је Волтер био први који је дао мисао руској царици Катарини ИИ. и побудио је да ослободи од Турака балкански полуострв и све земље византијске грчке царевине, те да обнови грчки сјај и величину, и поврати грчку, византијску империју из доба Палеолога.  У Русији та мисао могла је наћи одзива с тога, што је овде била реч о једном хришћанском православном народу, који исповеда с Русима једну исту веру.  Али Волтер гледао је на ту ствар сасвим друкчије.  Волтер је сматрао крсташке ратове против Турака као неку најлуђу и најбезумнију појаву у повесници.  С тога он и није позивао велику руску царицу да дигне православни крст на чувену стамболску Аја Софију, најлепшу и најбогатију цркву на Истоку, коју су Турци сад држали претворену у џамију, већ је позивао моћну царицу, да ослободи „домовину Софокла и Алкибијада“ од варварских Турака, „који шире чуму и презиру књижевност.“  „Безбожник“ Волтер не говори о томе, како ће царица Катарина повратити и обновити порушене храмове хришћанске, већ јој прича како је њена дужност да растера турски мрак с дивне земље старих грчких незнабожачких мудраца, и да подигне напуштене и давно заборављене академије грчке, а нови Зевксиси и Праксители овековечиће лик и подобу велике северне царице и напуниће свет њеним сликама, којима је суђено, да у један исти мах престављају три богиње грчке:  Венеру, Јунону и Цереру.  Не улазећи у дипломатска питања, која се тичу Турске, Волтер, у име човечанства и цивилизације, моли Катарину да једном коначно сврши с Турцима, и да спасе Европу од стида, што још трпи у својим недрима ове азијатске дивљаке, Волтер, говорећи о томе, пада у праведан гнев против хришћанске западне Европе, која мирно гледа како шака азијатских варвара влада над једним славним историјским народом, који је дао цивилизацију целој Европи.  У том писму Волтер долази у екстазу, и изговара ове пророчанске речи: —  „Ја збиља мислим, ако Турци кад год буду изгнани из Европе, то ће их изгнати Руси“.  У први мах Волтерово заузимање за Грке наишло је на хладан одзив, чак и на отпор код царице Катарине.  „И Грци и Шпартанци изметнули су се потпуно; њима је данас дража пљачка од слободе“, писала је царица Волтеру.  Према овоме је излазило: кад би још постојали и живи били незнабожачки Грци, православна Русија могла би се и заузети за њих.  Али нови Грци, Грци православни, нису достојни слободе нити за њу маре.  Видећи да није успео тим путем, Волтер је почео доказивати великој царици моралну претежност Новога Завета над Алкораном, и гледао је с те стране да побуди Катарину.  Наравно, та сва преписка Волтерова била је проткана оним обилним његовим хумором и сарказмом, каквим су се увек одликовали његови списи и његова писма.  За тај мах, дакле, покушаји Волтерови остали су без ресултата за Грке и изгледало је да од њих неће бити друге вајде, сем што је то великој царици и великом философу дало згодну прилику, да се пријатно преписују неколико месеци.  Стари Маврогени сада је причао даље, шта је радио он у друштву с осталим грчким родољубима, да не дадну да пропадне оно семе, што га је у души Катарининој посејао велики философ француски.  Изабрали су неколике од најугледнијих породица руских и ставили себи за задатак, да за грчку ствар придобију поједине угледније чланове из тих породица.  Одбору, у коме је радио Маврогени с молдавским грчким родољубима, пало је било у део, да дејствује на могну кнежевску породицу руску, кнезове Орлове.  Тога ради сам Маврогени нарочито је путовао у Москву и блиско се здружио с Алексијем Григоровичем кнезом Орловим.  Придобив га за грчку ствар, они га наговоре да под изговором слаба здравља оде у Италију, и да се настани на месту, одакле ће лако моћи да прати покрет међу Грцима, како на острвима, тако и на копну, јер су туда путовали често грчки трговци и путници, а и иначе у Италији је било врло много грчких емиграната.  Орлов се настани прво у Неапољу, а пооде у Бриндизи, где ухвати велике везе и познатства с грчким патриотама из Јеладе.  Међу тим, и Маврогени из Молдавије старао се да му и сам упућује такве емисаре, који ће умети Орлова да задобију и који су му се јављали као представници народни и уверавали га, како је од Кандије и Крфа на до Дунава и Цариграда све готово да скочи на оружје, само нека Русија објави рат Турској.  Орлов је стајао у непосредној преписци са самом царицом, а преписе од тих писама слао је Маврогенију и његовим пријатељима у Јаш, и они су му често спремали и саме концепте како ће одговарати царици.  Тако је мало по мало царица Катарина све више увлачена у план да објави рат Турској, и у случају успеха да обнови стару грчку царевину.  Најпосле, због спора око пољских земаља, дошло је до заваде с Турском.  Царица Катарина пошље своју флоту у Архипелаг, а сувоземна војска пређе турске међе и нападне на портине покрајине.  Рат је отпочет 1768. године и вођен с огорченошћу све до 1774. године.  Орлову, који је много допринео да до овога рата дође, поверена је била управа над архипелашком руском флотом.  Руска војска извојевала је сјајне победе.  Румјанцев на суху, а Орлов на мору нанели су тешке ударце турској царевини, а у знаменитој битци код Чешме, турска флота била је сасвим уништена.  Услед тих пораза Порта је била попустљива.  Тако је је 1774. године закључен чувени Кучук-Кајнарџиски мир, којим је Русија обезбедила себи велике добитке, и добила законо право да штити православну веру у Турској.  Док је стари Маврогени ово развијао, подсећајући своје слушаоце на догађаје од пре двајестак година, у пространој оџаклији владала је мртва тишина.  И ако су многе од тих догађаја и сами знали, слушаоци су их опет зато с пажњом пратили, знајући, да је то само увод за важније и новије ствари, које ће тек сада чути.  Но владичин секретар, протосинђел Ђенадије, не оћута овом приликом: он примети полако, али са свим разговетно:  — Русија је добила, то је истина; али у том дугом рату грчка је земља крвљу окупана, а из те крви за нас Грке није никла ни најтања стабљика слободе и добра.  Ви, племенити оче, говорите с одушевљењем о томе рату, а њега цела грчка земља проклиње као најљућу несрећу своју, и сматра га као неку казну божију.  Као шипарац од својих петнајестак година, ја сам био у Тесалији за време тих крвавих година, и још ми се кожа јежи кад се сетим ужаса, које је тада претрпео наш јадни грчки народ.  Ми смо страдали а плодове су побрали Руси и Власи с Молдаванима, који су том приликом добили нека права своја.  Док је Ђенадије ово говорио, млади Рига гледао га је из прикрајка симпатичним пријатељским погледима, а на лицу му се могла читати мисао: — „Здраво да си ми друже и једномишљениче!“  Ове симпатичне погледе опазно је и стари Маврогени; он се осмехну, и, показујући руком на Ригу, рече:  „Ено ти друга, родољубе Ђенадије.“  У оџаклији наста тренутни тајац, који Маврогени брзо прекиде.  Живим бојама и енергичним изразима он узе развијати ове идеје:  Омладина није задовољна током политичких послова како их воде старији јелински родољуби.  Младеж налази да се старци и сувише предају надама, то на Турску, то на Русију, то на Аустрију, то на Венецију или на другу коју европску државу.  Уздајући се преко мере у туђине, они често и нехотице служе туђинским интересима, и место да Грци добију што год од других већих и моћнијих држава и народа, оно бива на против, Грци служе туђим интересима и својом крвљу поткусурују туђе политичке рачуне.  Тако мисли бујна омладина и то је са свим природно, јер она цени догађаје више по страсним ударцима свога младога срца, но по хладној и свестраној оцени сурова практична живота.  Последњи руско-турски рат није остварио наде, које је грчки народ на њега полагао, и нестрпељива омладина готова је услед тога да прокуне цео тај рат, и да га осуди као казну божију, која је стигла незаслужено бедни грчки народ.  Али тако схватање историјских догађаја, говорио је Маврогени, из темеља је погрешно.  Оно цени важност каквог повесничког чина по ономе стању, које наступа непосредно после тог чина, а не мери шта су ти догађаји донели за даљу будућност, на коју се и полажу највеће наде.  — Јес, последњи рат није васкрсао нашу стару империју, али он је ударио темељ за ту величанствену зграду, и данас је само питање времена када ће велика замисао бити остварена — рече Маврогени узбуђено.  — Баш од тога рата наш уплив у Русији постао је тако рећи свемоћан, и ми смо данас у многоме сами ковачи своје среће.  Царица Катарина овом првом победом над Турцима окуражена је, и она данас тврдо верује, да је историски задатак Русије, да прогна Турке из Европе, и да обнови стару византијску империју.  И не само што царица данас то жели, него она и тврдо верује, да Русија има и снаге да то изврши.  Од колебљиве, нерешљиве царице, пуне сумње и у војнички успех своје војске, и у историску могућност обновљења наше империје, царица Катарина постала је данас најсмелији поборник нашега васкрснућа, и јавни барјактар, који отворено пред целом Европом уздиже заставу нашега ослобођења.  Зар је то мала добит?  Ми слободно можемо рећи, да смо од последњега рата културно завојевали Русију, и да је велика северна империја постала управо оруђе јелинске велике идеје, оруђе којим се провиђење служи да васкрсне свој изабрани јелински народ.  — Погледајте само шта је учињено и какве су промене извршене у Русији баш од последњег рата.  Пре се у Русији с неповерењем гледало на све што је грчко.  Цела наша стара цивилизација сматрана је као плод заблуделих безбожничких умова, и стога је презирана и забрањивана.  Дела Аристотела, Платона и других мудраца гоњена су и спаљивана као јеретичко учење безбожника.  Ми нови Јелини сматрани смо као изрођено и онакажено племе.  А како је све пошло другим правцем, од кад смо ми учврстили наш уплив код рускога двора!  Мало по мало, грчко име почело је тећи гласа, док најпосле није, тако рећи, ушло у моду све што је грчко.  Русија је почела јавно истицати мисао да је њен задатак да обнови стару грчку империју.  Већ је спремљен и наследник, који би имао сести на обновљени царски престо славних Палеолога.  То је други унук царичин, који се родио 27.  Априла 1779. године и коме је наденуто име Константин, у част основаоца Цариграда (Константинопоља) као и у част последњега императора византијског Константина, који је пао на зидинама цариградским, бранећи своју престоницу од Турака.  — Одмах по рођењу, велики кнез Константин Павловић био је окружен Грцима и још из колевке запојен грчким духом.  На свечаности, коју је Поћомкин приредио у прославу овога срећнога роћења, певане су песме на јелинском језику, и тим поводом скована је нарочита грчка медаља.  На једној страни те медаље представљене су у облику младих женскиња: вера и нада, а крај њих стајала је и трећа женска прилика, богиња љубави, држећи у рукама младенца.  Ове слике одозго су биле обасјане сунчаним зракама, у сред којих је стајао натпис „съ сими“ што потсећа на изреку:  С овим ћеш знаком победити!  У даљини, с десне стране, видео се храм Св. Софије, а у лево је море са звездом, која над њим изгрева.  — Намере Катаринине нису могле остати тајна: за њих дозна енглески посланик и одмах је о томе известио своју владу.  — Бринући се о извршењу свога плана, велика царица почела је сад прикупљати око себе све важније и угледније Грке, а то је баш оно, чему смо и ми сами тежили.  Да би придобила за се грчку омладину, царица, по нашем плану, оснује „Грчки кадетски корпус“, чиме је створена могућност да наша омладина добије темељно војничко васпитање и да се спреми за свој велики историјски задатак.  — Све грчко почело је улазити у моду на двору царице Катарине: грчка класичка књижевност: грчки живопис, где се подражава грчком укусу, па чак и грчка ношња.  Сама царица смислила је нов крој женске грчке хаљине, коју је назвала „Гркињом.“  На југу Русије, у покрајини што носи назив „Нова Србија“ (између Дњепра и Буга) оснивају се нови градови с грчким именима, као што су:  Херсон, (Херсонесос - полуострво), Тирасполис, Олвиополис и др. Говори се, да је Херсон намењен да буде престоница нове грчке црноморске империје, наравно, док се не би освојио Цариград и предели старе Јеладе.  Влашка и Молдавија, под називом Дакија, треба да припадну тој нашој новој црноморској царевини, и могу вам рећи у поверењу, да је план царичин да те две покрајине првом приликом прогласи за независне, али, наравно, да их задржи под својим упливом, како би их у згодном тренутку присајединила новој грчкој империји.  Стари Маврогени застаде за тренутак и обазре се око себе, као да се бојао да га когод не прислушкује.  Затим крочи ближе владици и, понизив глас, рече као у поверењу:  — Имао сам част да изађем лично пред велику царицу.  У подужем разговору она ми рече од речи до речи ово:  — „Делећи турску царевину, морамо у почетку бацити по који комадић и другим државама, нарочито Инглеској, Француској и Шпанији, али остатак ипак ће довољан бити pour un cadet de la maison!! — за Константина Павловића.  Говоре ми, да ће се Турци иселити, кад ми заузмемо балканске покрајине, у којима су се данас они угнездили.  Нека иду Турци куда хоће, Грци могу и сами саставити државу за Константина Павловића.  И ако су дуго угњетавани, Грци ће опет зато васкрснути, и ја им још сад могу честитати.  — „Истина, велики кнез Константин још је дете, али петнајест, двадесет, тријест на и педесет година један су тренутак у повесници народној.  Кроз двајестак година Константин ће из Севастопоља отпловити у Константинопољ да седне на престо великих Палеолога.  Ми сада рогове ломимо, а наша деца и унуци доћиће да уживају.“  — Ово су речи које сам тек пре двајестак дана чуо из уста саме царице, а било је свега ту нас троје; велика царица, њен секретар Храповицки и ја. Да, господо моја, могу вас уверити, да наша ствар у Русији стоји бриљантно, и ово што вам говорим, факта су поцрпена на самом извору.  Оваки успеси, ја мислим да нису малена добит за јелинску идеју.  Маврогени ућута, и за тренутак наста мртва тишина, коју одмах прекидоше с разних страна.  Прво владика Дионисије, па онда остали гости почеше живо претресати ствари, које овога тренутка чуше од Маврогенија.  Сви су говорили с највећим одушевљењем; прво је било некога реда у говору, а после је говорио како ко стигне.  Ситни грчки говор испуни брзо целу оџаклију, и пресипао се живо и звучно, као да бројиш бисерна зрна на сребрном послужавнику.  До по ноћи трајали су ови живи и занимљиви разговори, а затим су се владичини гости, редом један по један, разишли, изјављујући на растанку Маврогенију, да су у свако доба готови доћи му на пријатељски разговор.  Он им наговести, да још тек имају да се разговоре о главној ствари.  Вечерас је ово било само пријатељско познанство и као неки увод.  На скоро разиђоше се и остали.  Протосинђел рече, да мора још вечерас написати нека прешна писма, пољуби владици руку, прими од њега благослов, пожели лаку ноћ старом Маврогенију, па се повуче, а с њим оде и Рига, користећи се владичином примедбом, да је можда уморан с пута.  Маврогени приметив, да је младићу сан оно, што је детету млеко, а старцу чаша добра вина, рече даље, како он по томе најбоље познаје да је остарио, што сад нема више онога крепког, безбрижног и дугог младалачког сна.  Памти кад му је било неопходно да у 24 сахата спава пуних 10 часова, па се после та мера сводила све на мање, и сад ако у 24 сахата има 3 часа мирна сна, он сматра да се веома добро испавао.  У том разговору он наговести, да би радо још мало поседео, ако пречасни отац владика није дремован.  Владика услужно прихвати понуду Маврогенијеву и рече, како и сам пати од несанице и увек је рад, кад се што нађе, чиме може прекратити дугу зимску ноћ.  Тако остадоше само ова два старца.  Владичин кафеџибаша послужи тазе каву и бејаше се спремио да у побочној соби, крај оџака где је кувао каву, бди све дотле, док му не легне и господар.  Но владика роче кавеџибаши, да спреми што треба и да пошље малога Ахмета, па ће он кувати каве ту у оџаклији на мангалу, а кавеџибаша може ићи да легне.  Не постоја дуго, а у собу уђе мало, кржљаво Арапче, учини поклон по турски, прво пред владиком, коме и скут пољуби, па онда тако исто поздрави и Маврогенија, који га посматраше с очевидним љубопитством и упита га турски, како му је име.  Мали црнојко не одговори ништа, али је гледао у Маврогенија, не скидајући очију с њега.  Владика похита да објасни, да је сиромах Ахмет нем, али да тако није рођен:  — Та га је несрећа постигла доцније и судбина овога детета веома је дирљива.  — Причаћу вам то, ако нам кад год дође на згоду — рече владика.  Говорећи то, владика даде руком знак малом Ахмету, он отрча, брзо донесе сав прибор, потребан за кување каве, намести све то на мали сточић крај огњишта, како ће му бити згодно да кува каву на мангалу, па се онда, као верно псето, сави крај ногу владичиних и ту се брзо притаја.  — Говорите слободио: он сиромах не би ништа чуо, да се сад цео свет сруши, рече владика, коме се учини као да се Маврогени нешто устеже пред малим Ахметом..  — Рат, оче владико, то је највећа и најсвежија новост, коју вам доносим из Русије.  Владика се чисто прену на ове речи Маврогонијеве.  — Рат! ...  Нека је заштита свевишњега над нама! ...  Рат, велите, родољубе?  Јамачно рат између Русије и Турске?  — Између Русије и Турске, између Аустрије и Турске, па можда чак и између Прусије и Турске.  Сврше ли Енглези и Французи своје домаће невоље с побунама и американским ратом, онда могу ући у борбу и те две силе.  Шведска и Холандија већ су ту, а не може трпети ни Шпанија да се у ту ствар не умеша, и у таком случају овај рат може се претворити у општи европски пожар, с тога је он веома важан — рече Маврогени озбиљно.  — Дао би добри Бог да се та беда што даље одбије од нас и нашега измученог и малаксалог племена — рече владика побожно.  — Нема од тога одбијања ништа свети оче!  Рат између Русије и Аустрије с једне, и Турске с друге стране, свршена је и закључена ствар.  То је тако сигурно, да можете сматрати као да је рат већ и оглашен.  Ту одлуку руског и аустријског монарха не може изменити и поколебати ништа на свету.  Рат је на прагу, неће проћи ни неколико месеци, а ваш Београд ће опсести силна императорска војска.  Опет ће планути цело балканско полуострво.  У осталом, од тога се не треба толико бојати.  Ко ништа нема, најлакше може да ризикује: ко ништа нема да изгуби, тај у таким ризицима може само да добије.  Наравно, нашем народу опет предстоје нове жртве, али без жртава зар је могуће постићи и мања дела, а камо ли обновити једну изгубљену и пропалу царевину.  Не, не, свети оче, ја не делим ваше зебње, и не дочекујем овај рат с проклетством на уснама.  На против, ја га изгледам радосна срца, ја га чекам раширених руку, ја га дозивам и поздрављам, јер у њему гледам васкрснуће наше поробљене домовине.  Маврогени је говорио с узбуђењем, а овај патриотски жар тако је лепо доликовао његовим сребрним власима.  Владика га је слушао пажљиво.  После мале почивке, Маврогени опет узе реч и говорно је у истом правцу.  Развијао је мисао, како се мирним чекањем ништа не може ишчекати, како су Грци и сувише малобројни, да би сами својом снагом могли саломити турску царевину и да се морају наслонити на какву велесилу, да их она ослободи.  Векови су протекли, док су се стекле овако повољне прилике за Грке.  Ко зна када ће опет на руски престо сести владалац, који ће бити тако срдачно предан грчким интересима, а који ће уједно имати снаге и потребне чврстине карактера, да велико започето дело и доврши.  Прилике су изредне и њима се ваља користити у пуној мери.  Грчки родољуби учинили би самртни грех, кад би пропустили ове згоде, које се у историји обично непонављају.  Рат ће доћи, жртве ће бити тешке и велике, али резултати ће бити сјајни — стара грчка слава и величина опет ће васкрснути, а на Босфору из мора проливене крви јавиће се подмлађена Византија.  Владика је осећао како говор Маврогенијев и њега полако одушевљава.  Сад устаде, окрете се Истоку, осени се крстом светим, и изговори с пуно побожности: „Doksa si, o teos imon, doksa si“ (слава тебе боже наш, слава тебе).  Дао би преблаги бог, драги родољубе, да се све ваше лепе наде што скорије испуне.  За тим је Маврогени причао, како је дошло до уговора између Аустрије и Русије, да заједно завојште на Турску.  Још 1780. године цар Јосиф ИИ. походио је царицу Катарину у Петроград и том приликом између њих двоје углављена је погодба у Царском Селу.  Аустрија предаје Русији на милост и немилост Татаре (Крим) и Турску, зарад извесних добитака у којима би Русија полагала Аустрији у Холандији и у Немачком савезу.  За ту ствар Катарина је умела задобити чак и прускога краља Фридриха Великога, који се надао да помоћу Руса добије од Пољске тврђаве Торн и Данциг.  Ово што је пре 7 година у Царскоме Селу погођено и утврђено, сада је пре неколико дана у Херсону свечано обновљено, допуњено и с обе стране ујамчено.  Док се пре Аустрија обвезивала да даде Русији помоћ само у том случају, ако Турска нападне Русију, сад је утврђено да Русија и Аустрија заједнички нападну на Турску — и Аустрија ће имати одрешене руке да притисне земље до Балкана, дакле Србију, Босну и Херцеговину, а пред Русијом стоји Влашка и Молдавија, Бугарија и Цариград.  Русима је до сад много сметало што су њихне војске при свом продирању на Балканско полуострво вазда имале с левога бока и у позадности опасна непријатеља кримске Татаре.  Сад је то све свршено. Крим је постао руска покрајина, а велики војвода Поћомкин донео је и населио тамо преко 60. 000 козака.  Прилике су дакле из темеља измењане и продирање руске војске преко Дунава ићи ће сад и брже и лакше.  Главно је, да хришћански становници балканскога полуострва буду спремни за дочек Руса.  Они треба раширених руку да дочекају своје ослободиоце, да им буду у свему на услузи и да подвоз и храну дају руској војсци бесплатно.  Најпосле, што је и најлажније, хришћанско становништво балканског тропоља, дочекујући Русе као своје ослободиоце, треба пред њима да се покаже као поборник велике јелинске идеје, а сва балканска племена да поздраве нову грчку империју као своју рођену домовину.  Грчке патриоте опазиле су да се последњих година међу балканским племенима почињу јављати струје, које теже да исцепкају та племена у засебне националне групе, од којих би свака дерала на своју страну.  Ту би Срби хтели да обнове и створе своју засебну државу.  То исто радо би прихватили и Бугари.  Чак и сами Арбанаси, подстицани из Италије, почињу сањати о својој засебној, независној Арбанији.  Ти безумни покрети највећа су опасност за велику јелинску идеју, и против тога треба устати најодсудније.  У првом реду, то је дужност родољубива грчка свештенства, које је утврдило своју власт над целим балканским полуострвом.  Овако, као што сада влада црква грчка, тако мора политички завладати и мисао грчка, националност грчка, култура грчка.  Црква је прототип и углед за државну организацију.  Груба словенска племена на Балкану могу да буду добар материјал, који ће се узидати у величанствену зграду грчке културе, али на Балкану се може створити само једна држава, — грчка држава.  Помисли на стварање некаквих српских, бугарских, арбанашких, црногорских држава, то је лудило, то је опасно, ђавоље семе, које ваља у клици сатрти.  Док је Маврогени развијао ове идеје, владика га је слушао пажљиво, а чешће је набирао чело у боре и сумњиво вртео главом.  Маврогени то примети:  — Шта?  Сумњате у правичност мојих погледа? — упита он жустро.  — Не, родољубе, не сумњам у њину правилност, али сумњам у њину практичност, у могућност њиног извршења.  Ваше су жеље родољубиве и свете, али дух народне подвојености далеко је отишао и тешко да се може стукнути.  Бар овде што се Срба тиче — тако је, а како је тамо, дубље у Турској, не знам.  Маврогени објасни владици, да њима и није много стало о овим крајевима српским, који ће јамачно доћи под Аустрију.  Главно је да се од Београда не створи српски центар, а од београдског пашалука заметак српске државе, који би после утицао и на све остале пределе, где су Срби у већини.  Од овога се треба бојати у толико више, што сама Аустрија може доћи на мисао, да створи полузависну Илирску краљевину, која би била под њеним утицајем и коју би могла у свако доба присајединити својим владавинама, а која би као полунезависна ипак била велики мамац за ове остале Словене у Турској.  Ова племена за нас, говорио је Маврогени, у толико су опаснија, што смо ми с Русима сродни само по вери, док су они и по вери и по племену.  Но, Богу хвала, о тој племенској једнакости у Русији данас нико и не сања. Тај факт тамо нико и не узима на ум, и том се околношћу треба користити.  Сад је тако, али тако неће остати до века.  Словенски дух може се на једаред пробудити, и онда ће све ићи куд и камо теже.  Ми, чија је дужност да прозиремо у будућност, морамо том нашом увиђавношћу бар 50 година измицати пред догађајима.  Поноћ је давно и давио била превалила, почела се већ и зора помаљати, а два грчка родољуба још су седела крај лепа огња у владичиној оџаклији, а озбиљним родољубивим разговорима не бејаше краја.  Мали Ахмет устајао је од времена на време, и на мангалу брзо и вешто кувао каву, чији се укус Маврогенију јако допадао.  Милујући мала сиротана, он га је хвалио како никад до сад није пио боље каве.  На једаред, кроз ноћ, до ушију ових људи допре пушчани пуцањ.  Прво пуче једна пушка, па две-три, па се онда осу читав плотун.  За тим наста кратак прекид, па после опет учеста пуцњава.  Маврогени упита усплахирено, шта ли то може бити сад у ово доба?  Владика рече, да ће то, по свој прилици, бити крџалије.  Чуо је, вели, још јуче, да су у очи тога дана стигле у Београд из Тесалије нове чете крџалија, да их има на броју више од 200, да су се размилели по целој вароши, да нападају чак и на приватне домове и да се јуче пред подне од њинога беса морао затварати чак и безистан београдски.  Те скитнице једнако тумарају по механама, једу и пију џабе, а ко потражи наплату, плате му по грбини.  Мора бити да су се побили, или међу собом, или с каквом стражом ерлиском или јаничарском.  Овај догађај сврати разговор на друге предмете.  Маврогени примети, да код њих у Јашу нема таквих случајева.  Владика рече, да се у Београд стичу најгоре скитнице из целе турске царевине, а да и сама Порта амо прогони највеће незадовољнике своје.  — С тога смо ми овде у Београду увек у халиним устима.  У целој турској царевини можда је још једини Багдад, који би се с Београдом могао сравнити у том погледу.  Од безбројних племена, која живе у огромној турској царевини, све усијане главе и немирни духови иду у Багдад и Београд да ту окушају срећу своју рече владика.  Међутим пуцњава пушака прекидала се, па се опет обнављала.  — Ово је читава битка — рече Маврогени.  — Дознаћемо сутра шта је било — примети владика.  Кроз тусту јутрењу зимску маглу на далеком Истоку већ се почела беласати зора, кад се ова два грчка родољуба разиђоше да у удобној постељи одморе своје старе кости.  Изишав из владичине оџаклије, Рига пође у своју спаваћу одају, а Ђенадије се понуди да га отпрати и да га упозна с новим боравиштем.  Напред је ишао ћирица са жишком у руци, а за њим ова два млада пријатеља, јер и ако је већ био протосинђел, отац Ђенадије једва да је имао нешто нише преко 30 година.  То је био човек одличних способности и врло симпатична држања.  С Ригом се веома брзо спријатељио и после оне речи Маврогенијеве њих обојица збиља су се осећали да су један другоме блиски, као да се од детињства знаду.  Уђоше у малу али врло пријатну одају, лепо застрвену и окићену многим молованим и резаним иконама.  Одају је загревала огромна зидана пећ, с пуно зелених лончића, узиданих у бокове њене.  Ова је пећ грејала две собе, а крај пећи, поред зида, остављен је био читаву шаку широк отвор, те се из једне собе видело у другу собу.  Отац Ђенадије показа Риги, да у овој побочној соби спава он, да је позади за њих спаваћа соба владичина, а одма до ње спремљена је спаваћа соба за Маврогенија, — Рачунали смо да му може ко долазити, с киме би желео да буде на само, па смо му с тога дали засебну одају — похита Ђенадије да објасни Риги, зашто су га одвојили од Маврогенија.  Ћирица углави у велики четворокраки тучани светњак две велике воштанице, спреми велике жуте мумаказе, намести све то на мали сточић, поправи кандиоце, што је трептало пред иконом светога Ђурђа, обазре се по соби да ли је све у реду, учини по турски дубок темен, и изађе, желећи гостима мирну, лаку ноћ.  Међу новим пријатељима отпочеше се обични претходни разговори:  Одакле је ко?  Од кад је у данашњем положају? и друге сличне ствари, како то већ бива при првом познанству.  Но Рига се пожали, да га данас на путу јако ишибао ветар, да му глава дрми и да се чисто осећа као у некој грозници.  Отац Ђенадије пријатељски га узе за руку, прислони му шаку на чело и рече, да је збиља мало у ватри, па га понуди да се свуче и рахатлише и да се пружи у кревет, па се могу и тако још мало разговорити, а брзо и он ићи јер још има посла.  Рига се узе свлачити и кад хтеде променити кошуљу, Ђенадије опази на левој мишици Ригиној огроман ожиљак, на коме се и сад распознавало да је од снажнога ударца јатаганом, који се оклизнуо низ кост и згулио скоро за читав чеперак све мишиће до саме кости.  Оца Ђенадија ово изненади.  Њему је досад Рига изгледао више налик на какву девојчицу но на јунака, а гле сад, какве овај ране носи на себи!  — Ала је ово био мушки ударац! узвикну отац Ђенадије, скочи и с љубопитством узе загледати Ригину рану.  — Ударац богме, те још какав ударац — примети Рига хладно.  — Збиља, је ли ово јатаган смајсторисао? — упита отац Ђенадије, гледајући Риги право у очи, а прстима је притискивао ону гуку на ожиљку, и упита га, да ли га то боли?  Рига одговори, да је цело то место неосетљиво, као оно кад утрне, а рана је збиља од јатагана.  — А где је то могло бити, по богу брате?  Кад си ти тако млад већ имао времена да добијеш таку рану?  — Кад се човек роди под кобном звездом, онда никад није сувише млад да не би могао бити пунолетан за примање наследства, које му оставља његова верна заштитница, — несрећа — рече Рига мрачно.  — Како тако, тек ово је морало бити вруће, где се јатаганом овако млатило — рече Ђенадије, завирујући још једнако око ране Ригине.  Међутим Рига му ћутећки пружи обадва длана своја.  Отац Ђенадије погледа и чисто га прође нека језа.  Ригини дланови и прсти, уздуж и попреко били су покривени дубоким зарезима и плавкастим пругама, по чему се видело да су засеци терали до саме кости.  — К, ово је својски истранџирано! — рече отац Ђенадије.  — Да је ко седео па навлаш рецкао, не би више ишарао.  Читава географска карта урезана јатаганима па телу жива човека!  Него без шале, родољубе, ово је морао бити страховити теснац, кад се овако за оштро гвожђе хватало; ово се види да је хватано за сечивицу!  Млади Рига климну само жалосно главом и не одговори ништа.  Али, отац Ђенадије бејаше јако заинтересован.  Он узе наваљивати на Ригу да му проприча штогод из тога крвавог догађаја.  — Ах, остави добри оче Ђенадије, тужна је то повест, те при самој помисли на њу, срце ми се болно крвљу залива Ова рана што је с поља видиш, није још ништа, то је само незнатни ожиљак.  Права, истинска рана, рана без пребола, рана отровна из које вечно чемер цури, те болом и горчином трује и тело и душу, та је рана дубоко у срцу моме, и кад-тад од ње ће ми гроб бити.  Говорећи то млади Грк извади из џепа некакву подебљу књижицу, увезану у фини сахтијан и снабдевену металним копчама, које су књигу закључавале.  Он отвори ту књижицу, загледа у њу, преврте неколике листове, отвори је на једном месту, па је спусти на сто пред оца Ђенадија.  Ту су на две стране пером и црним и црвеним мастилом биле набацане неке слике.  Отац Ђенадије упита је ли слободно да разгледа слике?  Рига му даде знак главом, да слободно гледа.  Слика је представљала море, а у даљини се видело копно.  Два брода била су закачена један за други, и на њима се водила страховита борба.  Борци су били измешани и били су се пустимице чим ко дохвати.  По оделу, могло би се судити, да се ово боре Турци и некакви Европљани, по свој прилици Талијани, али се видео и по који грчки клефтинскифистан.  Позади, око једног чадора видело се неколико женских прилика, престрављених и у највећем ужасу.  Обадва брода била су у пламену, и док су се једни били, други су гасили бродове.  Мало даље била је друга слика.  Десетак чамаца и барака гонили су се по мору.  Чамци, у којима су били Европљани, бежали су, а чамци и барке с Турцима гонили су их.  Неки су се чамци били стигли и ту се опет водила крваве борба.  У једној барци било је четири веслача, а огромна горостасна људа, у живописном грчком оделу, стајала је раскорачена у сред барке и огромном гвозденом куком смлаћивала у море једнога по једнога Турчина, који су из две барке насртали на њега.  Позади, иза овога голијата, лежала је, но свој прилици онесвешћена, некаква лепотица у турском оделу, с просутом косом и крвавом пеном на устима.  Чело њене главе борио се некакав младић, а насликан је био у тренутку, када је левом руком ухватио за јатаган једнога нападача, а десном руком сјурио је свој јатаган у бок другоме нападачу.  Даље, на засебној слици представљен је тренутак како 5—6 Турака савлађују огромна голијата, на коме зјапе многе ране, хватају га и бацају у море.  Најпосле, слика је представила бојно поље по свршеној борби.  Морем плове мртва телеса, турска и хришћанска, плове комади одећа, покрхана весла, разломљени чамци и две барке.  У једној од тих барака, на којој гори једрило, лежи полеђушке онај младић, што се борно с двојицом, а крај барке познаје се у мору огромна телесина грчкога голијата.  Он се једном руком грчевито држи за ивицу барке, и не зна се да ли је мртав или жив.  Мало даље види се неколико турских чамаца и барака где измичу, а у једном чамцу, на крилу стара, гадна Турчина, лежи она млада онесвешћена женска, а изгледа као да је онај Турчин повраћа и нечим залаже.  — Ово си ти, родољубе! — рече Ђенадије, показујући слику младића који се прво бори с двојицом, а после лежи полеђушке као мртав.  Рига потврди Ђенадијево питање.  — Ово је, како видим, некаква битка: ту су помешане и женске.  Изгледа као да се око њих борба и отпочела.  Нешто је, свакако, и страшно и интересно, само по овом цртежу тешко је погодити шта је.  Ова женска или ти је какав год род, родољубе Рига, или је можда то каква љубав твоја?  Много би ме обвезао, родољубе, кад би ми ма и најкраће испричао ту ствар, наравно, ако није каква голема тајна.  Рига је позадуго ћутао, не говорећи ни речи.  Поглед му је лутао некуд у даљину, а његово лепо, као мрамор глатко и бело чело, час се ведрило, час облачило и на њему се могло читати, како једна мисао замењује другу, како тугу за часак разведри какво светло сећање, док опет не наиђе тешка сенка срдачне боље, баш као оно кад гледаш како се небом гоне мутни облаци и како се обзорје час разведри, а час опет стушти и замути.  Овда онда усне би му грчевито задрхтале, а из груди му се отео испрекидан, дуг уздах.  Најпосле Рига махну руком преко чела, као да је хтео одагнати одатле неке црне мисли, које му сметају говорити и он прозбори:  — Јад је то, мој оче Ђенадије, што бих ти имао причати.  Упаљени домови, поробљене породице, поклане невине жртве, растављено оно што су љубав и Бог спојили: насиље, злочини, — ствари које су данас у Турској на дневном реду.  Ето, то ти је и моја прича.  Шта те ту може интересовати?  Срећан си као и ја те си турски поданик, па си јамачно оваке несреће често и рођеним очима гледао — рече Рига мрачно.  — Па ипак, ствар ме живо интересује, јер видим да је сплетена са судбом и животом твојим — рече Ђенадије.  После подужега ћутања, Рига поче:  — Пре две године вратио сам се из Париза у Цариград, и пошто сам ту провео неколико месеци, одем на острво Паксос, где сам имао једнога рођака по матери, који је био у венецијанској служби. (Паксос, као и остала јонска острва као што знаш у власти су млетачке републике).  У Паксосу не нађем мога рођака, али дознам да је још пре два месеца премештен на острво Крф, где је добио нову службу.  С тога се кренем за Крф.  Ту збиља нађем мога рођака, који ме дочека раширених руку.  То је био млад, образован човек, веома веселе нарави и отмена држања, тако, да је био омиљен у целој околини својој, и ако је био новајлија.  — Три последње године мога напрегнутог штудирања у Паризу прилично су биде оштетиле моје здравље.  Једно дакле потреба, коју сам осећао да се одморим, а друго срдачан пријем мога рођака, сињора Калониди, (он је био млетачки поданик и, као млетачки васпитаник, готово је сасвим већ био постао Млечанин) одлуче ме, и ја се решим да останем ту на Крфу да проведем идућу зиму.  Клима је блага, а мој рођак имао је изврсно, веома пријатно друштво.  — У друштву са сињорем Калониди ја брзо направим познанства с островљанима, као и са странцима који долазе из свију крајева света на ово лепо острво да ту проведу зиму.  — Између осталих, ја ту упознам једну скромну породицу, која је наскоро привукла сву моју пажњу и приковала цело моје интересовање.  — То је била малена породица: састојала се само из мајке, ћерке и сина, па и то за овога последњега управо је била ствар сумњива, јер је тај брат долазио веома ретко и обично долазио је ноћу, па је по ноћи и одлазио, тако, да се нико од познаника није никад с њим састајао.  Дакле, ту је била мајка и ћерка.  Ја се с њима познам и спријатељим.  — Мати је била стара, ванредно мудра жена и имала је у себи нешто што улива штовање и уважење.  — Но главна особа била је ћерка.  То је била красна, млада девојка, од својих двадесет и две-три године, с дивним, као небо плавим и ведрим очима, и с огромном смеђом косом.