И.  Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију.  Слегло ти се ту света тма божја!  Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници ....  Пријатељи са стране поседали по растовим клупама, пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак” човек“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“ ...  Комшије послују око пецива.  И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком ....  Чича Илија трчаше на све стране.  Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.  Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи ....  Смиљана његова домаћица, само мири редаре.  Ове се проклетнице опиле — па изгибоше;  — Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?  — Та није Миљо, лудо, ја само велим ....  — Шта велиш - а? ....  Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?  — Кога, јадна?  — Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге.  — Еја, тужна ти си!  Миљана заману кутлачом.  — Миљана, Петрија!  Шта вам је бог с вама био!  Што сте полуделе, што не пијете ту ракију? викну Смиљана.  — Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.  У тај пар чича Илија рупи у кућу.  — Шта радите ви?  — Редујемо — одговори Смиљана.  — Само пожурите — рече и изађе.  Редаре се по једаред обредише па ућуташе ....  Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.  Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“ ....  „Еј боже! ... да ли ми је да и ја моју тако удомим! ...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом! ....“  Девојке стале уз плот па само шапућу ...  Шта ли то, боже, шапућу? ...  Ко зна!.. не може један човек све знати! ....  Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују:  „Ајој г’ава! ...“  „Нуто, нуто родови!  „Ај, ево мени ноде!..“  Млада вођевина Анђелија беше у вајату.  С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.  Она беше спремна.  Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети.  На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж рукава црвеним и плавим памуком; по кошуљи — с преда опасала „лекедов;“ на ногама чарапе ишаране разним плетивом; дугу косу оплела у перчин — у који није уплетала „урочице“ и „калајлије“ — па је спустила низ леђа.  Била је, вала, и наочита.  Одрасла, крупна па здрава.  Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; очи црне па велике, образи к’о пришт, усне румене к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу ....  Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш! ...  Јес, бога ми! ... а бог није мала заклетва ....  А умела се и владати што је ретко ...  Оћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!  Нема јој мане ни у чему — па то ти је!  Кад разговара паметно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.  — Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.  — А Станији? — упита она шапућући.  — Њу повуци за нос кад из авлије пођеш ....  Јес упамтила? рече тако исто тетка.  — Јесам тетка.  — Па онда, рано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.  — Зашто тетка?  — Не ваља се!  — Добро.  — Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.  — Оћу тетка.  Тако њој лепо казује Спасенија о свему па онда рече:  — Е, рано моја, тако ти послушај твоју тетку.  Немој да би што заборавила! ...  Па кад дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком!  Они су ти од јако и отац и мајка ...  Девере пази к’о и свекра!  Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа ...  Са јетрвама се пази и слажи!  Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа ...  Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима ...  Дечицу изумивај и очешљај ....  Увек се нађи у послу!  Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева! ...  Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.  Анђелија ћути, Спасенија настави:  — Па и њега надгледај, дете моје.  Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери!  Моли се богу нека ти он здравља да па ради!  Немој да нам образ црвени!  Ја оћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!  То је, истина, по тешко, али ти се промучи!  Нема ништа без муке!  Млада си, па ти неће ништа валити.  И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа.  А ми смо се, богме, много намучиле ...  Од чега су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!..  Па, рано моја, чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња!  Света има свакојака.  Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку ...  Волила бих те видети и мртву него непоштену!  Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све! ...  То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу ...  Кад то рече устаде и оде редарама у кућу.  Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе.  Другарице је само гледе.  Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе.  Мисли јој летеше к’о лептирићи од стварке до стварке.  Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.  То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају ....  Ето, овај мали дрвени креветац!..  Колико је пута на њему она с мајком спавала!  Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра..  Па овај таванчић!  Шта се пута пењала на њ!  К’о да још чује како је мати виче:  „Анђо, сиђи — пашћеш! ...“  Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!..  Колико се пута ту крила! ....  Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..  Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг! ...  Ето, у овом, она је држала своје „младе“; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“  Па ово — па оно: — све јој беше драго.  Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора ...  Па онда бабо и нана..  Како ли ће њима бити!  Они су научили да их јединица пољуби у руку.  А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући ...  А она у туђој кући!  Нити кога познаје — нити ко њу познаје.  И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила ...  Очи јој се наводнише а рибићи на уснама почеше се отезати.  Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело прожмава ...  Обузе је неки лаки дрхат и зевање.  „Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.  Па онда погледа Ику и Станију па рече:  — Благо вама!..  Глас јој је по мало дрхт’о.  — Како? — упита Ика.  — Лепо.  — Благо и теби! — рече Ика.  — Не д’о ти бог бити у мојој кожи!  — Кам ’ среће!  Анђелија разрогачи очи:  — Шта велиш?!  — Кам ’ среће! рече Ика.  Она је погледа.  Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!  — Шта ти оћеш! — викну Ика. ’ Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.  — Не манишем ја момку, ни дај боже! ... али, ето морам да оставим своју кућу!  — Па то би најпосле учинила.  Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!  —Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија ....  У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом.  Јадна мајка! ...  Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.  — Шта радите, децо?  — Ето седимо.  —Јесте ли гладне?  — Ја нисам — рече Анђелија.  — Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.  Ајте и ви, цуре.  Поседаше.  Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија.  Анђелија је јела само метери за љубав.  Ућутале се — муву би чуо да пролети.  — Што сте се ућутале, децо?  — А ја шта ћемо?  — Говорите што год!  — Немамо, вала, шта — рече Анђелија.  Опет настаде тајац ...  На једаред одјекну пуцањ ...  Ове поскакаше и повикоше у један пар:  — Сватови! ...  Смиљана зграби синицу па с њом на поље.  Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.  Она задрхта и примаче се кревету те се привати руком за заслон.  Мог’о си лепо видети како јој кошуља на грудма поиграва.  Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.  Све три су биле бледе.  — Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану ...  ИИ.  Сватови ујездише у авлију.  Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.  За коњаницима су ишла кола.  На сваким беше по петоро-шесторо.  У предњим колима седео је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.  С њим на пар седела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине.  Богато је Марта била одевена и окићена.  На њој су блештили талири и дукати.  Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.  Коњаници везиваху своје коње; који су дошли на колима скакаху с кола.  — Помаже бог пријатељу!  — Бог ти помог’о!  — Јеси ли рад гостима?  — Добрим, ако бог да!  Па: цмок, цмок!  Кад се поздравише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“.  Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.  Кад се поче постављати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.  Марта каза деверу.  Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.  Анђелија га дочека и пољуби се с њим.  Он спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.  Она се пљусну неколико пута по лицу.  Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.  Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује.  Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.  Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом.  Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољуби у лице.  Марта додаде чича Стевану две беле погаче.  На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.  Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.  Она га пољуби у руку и прими дар.  Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).  Чича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.  Анђелија је горила сва у некој ватри.  Мртви зној обли јој цело тело.  Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.  Није знала шта ради.  Узимала је ствар по ствар коју су јој пружали.  А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.  Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.  Ње се није ништа тицало.  Она к’о да није чула узвике Мартине:  „Јетрвице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој венац метнуле:  Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“ ...  Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несрећна!“ ...  Међу тим су сватови засели за совру.  Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.  Чича Стеван понео од куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе.  То су они пили и јели.  Смиљана једнако око чича Стевана.  Моли га да буде благ на спрам Анђелије.  — Немај бриге, пријо — рече чича Стеван.  — Бога ми пријатељу, она је добра!  Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети ...  Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном.  Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.  Свати већ почели ручати.  У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.  Остали су сватови сели по старешинству.  Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћути.  Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:  Сватови се смеју.  Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе:  „Дајте месо, дајте месо!..  Чорбу оставите редарама!“  Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“ ....  Одмах изнесоше кување.  Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру.  Он је зет — па не сме ....  Знате ли шта је зет у сватовима? ....  Он је све и — сва ...  Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији.  Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.  Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.  Сви се с правом могу на њега обратити.  Ако нема барута— „зете, камо барут?“  Ако нема вина. — „зете, камо вино?“ ...  И опет велим: он је све и сва!..  И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек ....  Дакле он није смео да седне за ручак.  Оће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од срамоте.  Он се „приват’о“, онако, стојећи.  Час оде колима, час редарама у кућу и ту се с њима грди.  Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје ...  Пада реч к’о киша ....  Почеше износити печење.  Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут ...  Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче.  У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.  Чим корачи преко прага, он окину ... пуче к’о сињи гром.  Марко му не даде ни издушити — опали и он ...  Милинко поведе Анђелију соври.  Анђелија корачаше лагано поред брата.  Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља! ... нисмо се џаба трудили! ....“  Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку.  Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа ...  Пошто се тако са сватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.  Чича Стеван и чича Илија већ ручали.  Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.  Сад настаде даривање.  Смиљана приђе зету носећи на руци кошуљу.  Пољуби се с њим; он њу пољуби онда у руку и прими дар.  Чича Стеван даде „баби“ уздарје ...  Сад навали женскиње: стрине, снаје, сестре, рођаке и комшике.  Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.  Пред младожењом лежаше крш кошуља, чарапа и пешкира.  Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић ....  На послетку приђе чича Илија.  Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.  Овај се диже, скиде капу, пољуби старца у руку и прими чашу.  Отпи мало па је пружи старом свату.  Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп.  Младожења се прекрсти, уста иза совре и оде колима.  И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговарају.  Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.  Кад је дош’о вајату виде да је закључан.  — Отварај, море, обићу! —- викну он.  — Плати па ћемо отворити! — одговорише му изнутра.  — Па да платим кад није друге.  Колико тражиш?  — Колико дајеш?  — Цванцик.  — Мало је!  — Ја колико?  — Три.  — Много је!  — Није!  — Не дајем ја новаца тако лудо.  Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.  — Јок!  — Ево још „полутак!“  — Јок!  — Ни паре више од два цванцика!  Врата се отворише.  На прагу се указа Мара, најмлађа сна Анђелина.  — Дај паре! — рече она.  Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.  — Дај оба здрава! — рече Мара.  — Нисмо годили.  — Затворићу врата!  — Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.  — Е! ... ал добити онаку пуницу! зар је то много?  — Јесмо ли намирени? пита Марко.  — Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.  — Сад да се пољубимо! — рече Марко.  — Е да?  — Ја, ваља се!  — Нека, нека баш!  — Ама ред је!  — Па ако! ...  — Море, Марко, шта је са спремом?  Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.  — Шта велиш?!. јекну Марко.  — Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима).  Наговориле редаре једног ђаволана ....  Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.  — Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!  Де понесите! ....  И у мал ’ не затвори сандук подижући га.  А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.  Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.  Марко приђе својим колима.  У њима стоји бураг.  Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.  — А где си ти био? викну Марко на њ.  — Ја само мало одмакох па ....  — „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш? ...  Де ’ сад избаци! ...  — Јок ја! ... ти си зет! ... рече му брат.  Они око кола попуцаше од смеја.  Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.  — Зар тако — а? — упита их.  — Ха, ха, ха!.. хи, хи, хи! ... хе, хе, хеј! ... смејаху се редаре.  — А која је?  — Миљана.  — Што лажеш — кад је Петрија?  — Од куд сам ја! ... ти си, сестро, бога ми! ... ти си наговорила Перу! ...  За мало па се редаре завадише.  Пљешти! ...  Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакрише.  Онда поче да их мири ...  Једва их измири ....  — Ајде Марко! — викнуше сватови.  — Шта, зар полазе?  — Ја!  — Збогом!  И излете на поље.  За њим се чу вика: жене траже ствари ...  Полазак прекрати све.  Изађоше да се поздраве с Анђелијом.  Она стајаше с братом изнад кума и старојка.  Спустила превез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља.  — Гледала је авлију, зграде, воће ... ама све.  Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке.  Из оних тамних очију била је жалост ....  „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“ ...  Стеже јој се срце — али суза нема.  Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца..  Овако — само гута пљувачку ....  У тај пар викнуше да се иде.  Цигани почеше свирати, народ се узмува: свако иђаше својим колима ....  Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванцик у руку.  Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.  Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем.  Он јој пружи руку — она пољуби.  — Збогом, бабо!  Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.  — Збогом пошла, ћери!  Жива и срећна била! ...  Немам, ти, синко, много говорити ....  Слушај старије и чувај образ и поштење! ...  Немој да ми осрамотиш ову седу косу!! ...  Она приђе мајци.  — Збогом, нано! ...  И подиже превез да је у руку пољуби ...  Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад угледа оне раширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце ...  Сузе је облише и падаху на руке мајчине.  Зајеца к’о сисанче ...  Речи није могла прословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта ...  Би јој лакше.  Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући.  Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе ...  Онда је девер поведе кумовским колима.  Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).  Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.  — Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку.  — Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!  Па се изљубише.  Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.  — Јесмо ли готови?  — Јесмо!  — Полази!  — Збогом, домаћине!  — Збогом пошли!  — Опрости шалу!  — Нек је богом просто ....  Марко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“  Таман да пође, а редаре га опколише.  — Стој, пријатељу!  — Кам ’ мој топрак? — рече једна  — Кам ’ моја кутлача? — рече друга  — А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.  Он им показа руком на кола и рече:  — Тамо је све!  — А, ево мога ножа! — дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.  Марко је одби руком.  — Није те ни срамота — рече он — даривала ме па оћеш да отмеш!  — Од куд сам те даривала? — викну Петрија.  — Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.  — Ја шта сте радиле!  — Па камо уздарје? — питаше оне.  — Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!  Дарну коња петама и одјури трком ....  Тако им је одшалио шалу ...  ИИИ.  Дан беше леп.  Небо чисто к’о огледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја ....  Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.  Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.  Подигла је превез те гледала на све стране.  Она се поздрављаше са оним великим растовим крстом што стојаше на раскршћу пред њеном кућом ....  Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила! ....  Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену.  Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу ....  Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале ...  Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле) ...  А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала ....  Кола изиђоше из села ...  Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови ...  Свуд је она ишла.  Ето њене ливаде!  Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале.  Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао:  „Шта радите ви, цуре?“ ... а оне су само цикнуле па побегле ....  Па ево и гробља!..  Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.  Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели:  „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш! ...“  А Станија румени и смеје се ....  У тај пар Пера Иванов међу њих.  „А ту сте!“ — вели он.  Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима ....  „Како ли је то лепо кад се пазе овако! ....  Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она ....  Кола јурише све дање.  Ево и њеног травњака!  Ту је она лане са мајком овце „јагњила“.  Ено и колебе!..  Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје.  Па, кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се ...  Ту је и трешњево воће!  Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова -дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори ....  Кола одмицаху све дање..  Насташе непозната места ...  Анђелија уздахну ...  И имала је за чим! ...  И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати.  Њена нога није овуд никад корачила ...  Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.  Она спусти превез на очи па се замисли:  „А како ли ће ми бити тамо где идем? ’ Оће ли ми бити место налик на моје рођено?  А кућани, каки ли ће ми бити они? ...  Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити? ...  Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата ...  Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’ Оће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити? ...  Онда се поче сама куражити:  „А што да јордане, што да се поносе?..  И то је тамо народ, и они имају срца!..  Зар они немају своје у туђини?..  Право вели тетка, треба се њима умилити ...  Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..  Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје? ...  — Ево нас већ! — рече девер.  Она подиже превез ...  Неколико коњаника поче се утркивати.  Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.  За мало па се указа и село.  Куће ушорене; око кућа засађена воћа.  Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу ....  Хвала богу!.. а она је мислила друкчије ...  Сад јој чисто ла’нуло на срцу ...  Таман они на савијутак, а Марко пред њих.  Он пребацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.  Сватови стадоше.  Неки узеше по режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке.  Пошто се по једном обредише — пођоше ...  Народ изаш’о па улицу да види сватове.  Коњаници разиграли своје малене али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..  Ујездише у авлију.  Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.  Он извади нож из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).  Кумовска се кола обрнуше пре кућом; кум искочи.  Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.  Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче ...  Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери ....  Међу тим свирачи удесили игру, те се око кола увати коло.  Анђелија се маши у недра и извади јабуку.  У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке ...  Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти.  Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.  Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.  На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке узе со — па уђе.  У кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.  Свекрва јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.  Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:  — Оволико среће и здравља! — шапуташе она.  — Оволико напретка дому у који дођох!  Како ова варница ’ итра била — тако и ја лаконога била!  Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем! ...  И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.  — Жива била, ћери! — рече јој свекрва.  Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.  У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико стараца.  Још од врата поче се Анђелија клањати.  Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку.  Тако пред сваким.  Онда им прође иза леђа и поче дворити ... —  Ноћ се спусти на земљу.  Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко светлуцају; светњаци се успролетали тамо-амо ...  Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи ...  После вечере беше живље.  Младеж се искупи око свирача; старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе па се договара, како ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и кокоши са седала; некима опет сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“  Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом ....  Свирачи заствираше — коло заигра.  Најпре се ваташе само момци; мало по мало прошара се коло и женскињем ....  Старци гледе па се смеше .... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.  — ’ Оћемо ли, Машо?  — Шта?  — Мало старински ....  — Да играмо зар?  — Ја!  — Батали!  — Што?  — Болеће ноге!  — ’ Оће ја!.. ајде!  — Шта му драго; ајде! ...  — Чујеш, Васо!  — Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.  — Деде једну” Мачванку“.  — ' Оћемо сад!  И засвираше „Мачванку“.  Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.  Измеђа стараца по’ватала се младеж.  — Развуци! — виче чича Стеван  — Колај! — виче Маринко Мандић.  — Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.  — Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.  Колом се разлегаше смеј.  — Места! — викну Маринко.  Свирачи засвираше „места.“ ...  Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.  И тако до по ноћи .... —  Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.  Она га је — разуме се — послушала.  Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић.  Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез.  Миленија јој рече при поласку:  — Сутра ћу те пробудити.  — Добро — рече она.  — Лаку ноћ!  —- Лаку ноћ!  И Марта са Миленијом оде из вајатића.  Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.  На скоро овај заспа.  Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић ...  Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице ...  Све исто к’о што беше и код њене куће ...  И авлија јој се учинила обична па и народ добар.  Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.  „Што сам се ја поплашила? питаше се она.  — Баш сам права луда!  Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни ... сигурно је за то!..  А још кад се разманем па почне радити — шта ће онда рећи?..  Онда ће ме морати волити!..  Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“ ...  Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала.  Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа ...  На пољу ларма.  Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“ ...  Анђелија сањаше:  К’о убрађена већ па трчи те ради.  Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.  Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из свињца и циче око ње ...  А она к’о узела цвеће па се закитила, па се смеје од милоте и певуши од радости ...  Свекар јој виче; „Тако, ћери, срећна била!“..  Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради.  Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује ....  На једаред, к’о чује она кола.  Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка.  „Што ли ће, боже, они сад? ...  А!.. дошли у походе!“ ...  И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули ...  Они поседали тако, па питају за њу.  А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!  Бог нека ти плати!  И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....  Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче.  Тетка ћути и гледа је.  На послетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао!  — А у чему тетка?  — У деци, у деци нећеш срећна бити! ...  Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.  Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.  Она му приђе а он рече:  — „Вала, дијете, — то ми је право!..  Немој ти мене гледати ... јок! ... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба! ...  За ме је лако .... и шта ту мени треба? ... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“ ....  Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је.  Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.  Она уста и прекрсти се ...  ИВ  Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли.  Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет ...  На пољу беше тишина; — све поспало.  Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне.  Она мишљаше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.  „Шта ли ће да значи? ...  Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала.  Па после и тетка ... што да ме онако гледа; никако није тренула!..  Како ’ но ми оно рече? ...  „У деци, у деци нећеш бити срећна“!..  Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим! ...  Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој кући први пут ноћи.  Да се није мени предсказало? ...  Може бити!..  Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се ....  Само да се нисам онако смејала и певала! ...  А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво ....“  Па јој онда сену кроз главу друга мисао:  „Боже а ја за моје и заборавила!  Шта ли сад раде моји код куће? ...  Они сигурно спавају ...  Јок, не спавају! ...  Нана седи сад у поњавама па мисли: и ’ како је мени овамо.  Сад она вели:” моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“.  Еј, моја нано! знам, како ти је! ...  Ја, боже, боже, све ти је то она знала!  Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила:  „Немој ти мени овако или онако — ради овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио! ...“  — Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.  Она скочи.  — Чујем!  — Зар си будна?  — Ја!  — Отвори!  Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.  — Гле! ... ти се обукла већ!  — Ја! ... рече Анђелија и приђе те је пољуби.  — А ја мислила да те пробудим; тешто баш! ...  Оћеш ли са мном на бунар.  — ’ Оћу.  — Е ајдемо!  И обе изађоше из вајата.  Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело лишће; по нека кокошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора ....  Узеше видрице и одоше на бунар.  Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.  Заватише воде па полише једна другој.  Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се онда заједно помолише богу.  — Сад да наспемо судове — рече Миленија.  Анђелија довати кову.  — Немој ти, снајка!  — Што?  — Полићеш се.  Дај мени!  — Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.  Миленија је погледа па рече:  — О, снајчице.  — Чујем!  — Ајде да се пазимо!  — Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.  — ’ Волико! — рече она и рашири руке колико год може.  Анђелија се насмеја.  — Е, добро, да се пазимо!  Миленија је загрли.  — А знаш ли ти да си лепа?  — Е? — упита Анђелија.  — К’о вила ...  П’онда наја вели ....  Анђелији заигра срце.  — Шта вели? — пресече је.  — Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.  А наја се никад не вара!  Она зна по теби!..  Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!..  А снајка Марта једнако те ’ вали и вели да твога рада нема на близу ...  Је ли снајчице; ’ оћеш ли и мене изучити раду? ...  — ’ Оћу, заовице!  — Знаш како ћеш ме звати?  — „Дилберком“ — рече Анђелија.  — Марта ме зове” дилберком.“  — А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.  — То је баш лепо! ...  Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица! ...  И’онда знаш шта још?  — Шта?  —- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.  Ја, тако, служим, а он вели куму:  „Шта ћеш брате?  Ако ’ оћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..  А и кум вели да је добро наш’о ....  Па да видиш бату! ...  Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао! ...“  А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели:  „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’ оћу, да знам.  Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти сутра“! ... па онда скочи и побеже на поље.  А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“! ...  Видиш, снајчице — сви те волимо! ...  — И ја вас! — рече Анђелија.  — Е то је баш добро!  Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.  Анђелија пође за њом.  Прса јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна ....  Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости! ...  И уђе за Миленијом у кућу.  Миленија остави судове у долап па онда поче ложити ватру.  — О, голубице!  — Чујем, снајчице!  — Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.  — К’о и у свакој кући, — рече Миленија.  — А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.  — О, за то не бери бригу!  Тата је врло благ; само се шали ...  Знаш како мене зове? ... шепртљом ...  Он свима издене име — то му је душа ....  Наја је већ друкчија.  Она само ’ оће да се ради.  Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано .... и онда си јој права ....  Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па оде у њиве.  До мрака никако и не долази! ...  Очију ми, снајчице, у нашој кући није тешко умостити! ...  — Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри! ....  Ко, зар наши? ...  Видићеш, вала, је ли истина!..  А Марта ће ти све онако показати!  И Стана ће те поучити.  А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине .... та мораће те заволети! ...  Анђелија је пољуби.  — Моја слатка голубице!..  Баш ти ’ вала!..  Не бери за мене бригу, кад је тако.  Пуна срца неке радости корачи и стаде на праг, па са њега погледа у авлију ....  Све јој се милило.  И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.  Она се окрете Миленији.  — О, голубице!  — Чујем, снајчице!  — Дај ми парче леба!  — Што ће ти?  — ’ Оћу да дам белову.  Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.  Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:  — Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!  — По чему?  — Неће се пас умиљавати око непријатеља, тако вели наја.  Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.  Она се врати унутра.  — Овде ми се допада! — рече она.  Па онда узе метлу и почисти кућу.  Поможе Миленији те успремише.  У тај пар Марта уђе.  — Добро јутро!  — Бог помого!  — Ви устале већ!  — Ја!  — А ја ишла да те пробудим! ...  Доцкан сам и легла.  Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ!  Сву ноћ је витло мене и Стану!  Једва се смири пред зору.  — Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло.  Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја ...  — Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.  — Јесам.  — Јеси ли ишла на воду?  — Јесам.  — Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?  — Могу — одговори Анђелија.  — Не брини се ти ништа!  Све ћу ја теби показати ....  Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро ...  Седи.  Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.  — Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.  — Баш си ти, снајчице! ... рече Миленија поруменивши.  — Шта сам ја? ... ' Ђаво је л? ...  Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.  Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију.  — Не бој се! ...  Неће ти јетрвица ништа.  Је ли, јетрвице?  — Што је дираш толико? — упита Анђелија.  — Бога ми, снајчице! ...  — Волиш га! пресече је Марта.  — Е па волим, шта ћеш ми!  — Тако кажи!..  Е сад је готово..  Бадава, што јес ’ јес ’: — баш си лепа, јетрвице!  — Лепша је од тебе! рече Миленија.  — Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.  — Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.  — И треба да је волиш!  Она је сад нова — треба да је волимо сви!  И ја је волим ...  А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.  — Немој тако више; може чути наја ...  — Не бој се! ...  И измирише се ....  Народ поче устајати.  Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.  Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.  Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.  Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.  Они се онда помолише богу.  Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.  Поклони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру.  Онда им стаде иза леђа дворити.  — Ала у мене бује табани! — рече кум.  — Море — није, море, него, куме—мене боле ноге! — рече чича Стеван.  — Ала се — изиграсмо: да бог помаже!  Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.  — Зар ти пада на памет? — упита чича Стеван.  — Море, како не пада!  Нисам се изигр’о ’ нако ни кад сам мога Милована женио!  Свануло.  На пољу се дигла ларма!  — Зете, камо ракија?  — Нисам ја мејанџија! — виче Марко.  — Ево Драже.  Разболео се!  — Шта је Дражо? — пита га Марко.  — Море, мани:  — Да ниси болестан?  — Ја шта сам!  — Чиме да те лечим, по богу брате?  — Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража.  Сватови се насмејаше.  — Пунице, дај ракије!  Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.  — Сад ћу баш!  — Чујеш ли: — биће свашта!  — Марим ја! — рече Марта.  — Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом.  Она побеже.  — Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.  — Ко ватра! — додаде чича Стеван.  — Синоћ начинио читав пачариз.  — И ти ћеш довече платити!  — А морам ....  Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем ....  Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље.  Сватови поседали па пију ко варену ко ладну ракију.  Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.  Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он.  „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.  — А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.  — За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала ....  Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, пригрли, пољуби — па онда опет једе печења и пије вина.  Сватови се опет засмејаше.  — Баш си ти, Драже, неки несрећник! — рекоше му сватови.  — То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.  Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака ....  Цигани оправљају жице на ћеманима, које су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“  Сватови седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема ....  В.  Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње.  Све се то устумарало: неко тражи узду, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали..  Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа ...  Спремају се на венчање.  — Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.  — На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.  — Е лепо.  Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.  То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.  Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше.  Са старим сватом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија.  Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.  — Трке нећу! ... викну старојко.  — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..  Сад крећи! ...  Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше ... све се то крете весело и поносито цркви.  Анђелија опет стајаше између кума и девера.  Сад беше много мирнија.  Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала.  Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави.  Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила њему да јој не стеже руке на венчању.  Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприје.  И она је те речи брижљиво у себи понављала.  Наиђоше на ћуприју на Батру.  Чим кола пређоше опа прошапута:  „Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..  — Ово је опет наше село — рече јој кум.  — А како се зове ово што сад пређосмо,  — Совљак.  „А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.  Дођоше на савијутак.  Она угледа цркву:  „Ала им је лепа црква!“ — помисли.  „А ово до цркве мора да је чкола .... и она је доста добра ....  Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“ ...  Кола ујездише у црквену порту; она сиђе.  Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вођевина ....  Чича Стеван оде са кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену ...  Свирачи засвираше — младеж заигра.  Сватови, који су пре стигли ватаху се такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно онога ... сви играју заједно.  По неки пуцањ тек одјекне..  Момци меркају и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху оком намигују, а оне шапатом ...  Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.  Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.  Дође ред и на Анђелију.  Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране.  Попа јој заповеди те целива икону Богородице.  Стрепела је од неке „страве“.  По дрхтању познаје се да се уплашила.  Никако није смела погледати у младожењу.  Поп им даде свеће и метну прстење на руке.  Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.  Ту поп последњи пут упита:  — Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?  — Имам — одговори он полако.  — Да се ниси обећао којој другој?  — Нисам.  — А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?  Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.  „Ко ће сад казати!..  Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке! ... помисли она.  — А? — упита поп.  — Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.  — Шта велиш? — упита поп.  — Имам — рече она мало јаче.  — Тако кажи!  Да се ниси обећала коме другом?  — Нисам.  — Већ својом драгом вољом?  „Е није него још нешто!“ — помисли она љутито.  — А?  — Ја!  Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на столу.  Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.  Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише ...  Онда изљубише обоје у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе.  Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.  Пиштољ Марков то одмах огласи.  Још мало поседеше код цркве — док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући ...  Код куће их дочека пуна авлија света.  Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.  Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.  Анђелија је дворила старог свата ....  Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разуме се, пошто се најпре поклони.  Сватови се шале и задиркују један другог.  Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.  — О, Дражо!  — Ој, Маркићу!  — Где ти тако „окисну?“  — Овде, код редара.  — По богу брате, а ми се подависмо прашином!  — Е, така вам нарав! рече Дража.  Сватови се засмејаше.  — Богме ви сте паметни! — рече Марко.  — А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.  — Има човек — рече неколико њих.  — Каки човек, јадна му кеба!..  Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати ...  Само, шта он прича! ...  Навадиле се у њега жене на ракију — на к’о смукови.  Погибе лепо човек с њима! ...  Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!..  Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село.  Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.  Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.  Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим! ...  Али не лези ђаволе!  Једног дана нађе он њих све у качари.  Оне удесиле процеп од дрвета, у процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ.  Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак ...  Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе славину и удари у буре.  „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.  За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице ...  Сватови се заценуше од смеја ....  Изнеше печење.  — Шта је то? — упита Дража.  — Печење, зар не видиш? рече му Марко.  — Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година ....  — Што вараш? — упита Марко.  — Нисам среће ми! ...