РАДЕТИЋА МАРА  ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГА ЖИВОТА  НАПИСАО  Мих.  Сретеновић  БЕОГРАД 1895.  НАКЛАДОМ КЊИЖАРНИЦЕ ВЕЛИМИРА ВАЛОЖИЋА  ПАРНА ШТАМПАРИЈА Д. ДИМИТРИЈЕВИЋА, ЈЕЛЕНСКА УЛИЦА БР. 1.  РАДЕТИЋА МАРА  Мика.  Из моје собице, пуштам те данас Маро, у широки бели свет ...  Пођи мила, и сретна ми буди!  Читатељу,  Ево ти мога првенчета, моје „Радетића Маре“.  Предајући ти је у руке, имам само ово рећи:  Мара је плод мога живота у народу, баш у оним крајевима, где је она поникла.  Још као дете, волео сам Мачву, јер сам и сам у њој одрастао.  Доцније, као учитељ и полицијски чиновник, имао сам прилике, да ове миле крајеве, пуне успомена из свога детињства, још боље упознам.  Моја Мара, плод је мога срца.  Кад сам је писао, нисам се освртао на то: хоће ли у њој бити, те не знам неког „заплета“ те „отплета“ те три ста које каквих заврзлама, што све траже они, који приповетку хоће да укалупе.  Не!  Ја мрзим калупе и шаблоне.  Наш неумрли Вук казао је: „Пиши како говориш, па ће бити правилно“.  За приповетку пак, ја мислим, да не би погрешно било рећи: Пиши како осећаш, па ће бити природно.  Јер, не да се ни замислити, да се неприродно може осећати.  Дух не воли окове, а срце не трпи да му се заповеда.  Оно хоће да је господар, а дух воли да је слободан.  Може бити, да у томе грешим.  Или можда осећаје своје нисам умео лепо исказати?  То не знам.  Кад прочитате моју Радетића Мару, ви ћете ми то казати ...  Од пријама моје Маре, какав у вас буде нашла, читатељи, зависи: хоћу ли још које чедо своје у свет пустити, или ће она, у фијоци мога стола, смрт своју наћи; а ја гледати свога посла и учити ове моје миле Ужичанчиће: буки = аз — ба!  На Тројице 1894. године  у Сјечој Ријеци.  Мих.  Сретеновић,  учитељ.  Од старине чувена је кућа Радетића, у лепоме селу Раденковићу у поносној и богатој Мачви.  Била вам је то некада велика, можда по највећа задруга у читавој Мачви.  Али, воља је божја зар тако наредила, да од велике Радетића задруге остадоше само два огранка, два брата од стричева:  Јован и Станимир ....  Јован је био старији, а Станимир нешто млађи.  Живели су у својој задрузи лепо и слагали се како само Бог милује и наређује.  И ако нису били рођена браћа, опет то нико приметити не би могао, тако су се лепо пазили:  — О бато!  — Ој, рођо!  — Ја мислим да сутра жањемо „Алугу“.  - ’ Ајде рођо.  — ’ Оћемо ли звати мобу, или да зовнем надничаре?  Како ти велиш?  — Ја велим, пре ћемо бити готови, да викнемо мобу.  — И ја рођо.  — Да закољемо за сутра оног јунчића?  Знаш бато, моба је.  Ваља радине бар добро на’ранити и напојити.  — Дела рођо.  — А како би било бато, да поручим Маринку, да се и он са друштвом нађе?  Младеж је, знаш, рада и да поигра.  Не осећа она умора на жетви.  И Мара ме је молила да те за то питам, а њу опет њене другарице.  — Зовни рођо.  И ја волим да се младеж провесели.  Нека бар запамте мобу у Радетића.  Или:  — Како би било бато, да „Горњу Њиву“ јако узоремо курузима?  — Можемо рођо.  — А шта ти мислиш за „Крушик?“  — Па, како ти велиш.  Па тако увек.  Што један рекне, други одобрава.  Што један зажели, други испуњава.  Увек слога, увек љубав и братски договор.  Па и жене њихове, Јованова Јока и Станимирова Станојка, пазиле су се као рођене сестре.  Никад и ни за шта, нису се њих две споречкале.  Код њих се није знало за речи: „моје“ и „твоје“.  Све је у њиховој кући било заједничко.  Све су то оне звале једном речи: „наше“.  Једном се Станојка беше опасно разболела.  Нападе је нека ватруштина.  Само доброј нези и заузимању Јокином има да благодари, можда и за живот свој.  — Шта те боли, голубице моја лепа, тепа јој Јока, кажи Јоји твојој?  — Ту Јојо, ту .... једва изговараше Станојка.  А од јаке ватре није могла ока отворити.  — Не бој ми се грлице моја.  Чува тебе твоја Јоја.  Не да она тебе.  Све што је сиротица знала, употребила је.  Звала је од све муке чак и баба Ранђију.  И она дође.  — Дај дер ми, у једном топраку рано, донеси с бурана неначете воде.  Јока донесе.  Баба Ранђија, примивши воду, седе поред огњишта.  У кући владаше мртва тишина ...  Сви са неким страхом и неком поштом гледаху шта баба Ранђија ради.  Она извади из конђе жуту подугачку чиоду.  Машицама извади једну повелику жеравицу, па је излупа.  Прекрсти се, па набоде једну жишку чиодом и спусти је у воду ....  Угљен цвркну и оде на дно.  Баба махаше главом.  Тако још неколико.  Пеки угљен потоне, а неки пливаху поврх воде.  При овом послу баба Ранђија изгледала је достојанствена.  За цело време, док угљевље бацаше, говорила је у себи неке неразумљиве, тајанствене речи.  На послетку поче гласно:  Мешајући прстом по води, говораше даље:  —Шта је лепа сестро, упита је Јока.  Лице се бабино, као мало разведри.  —Не бери бриге, рече она.  Оном водом, пошто болесници даде, те се трипут напи, уми је по лицу, а за тим јој истом водом сваки делић тела помаза.  Кад и то сврши, изађе у авлију и вабну кера.  Кер дотрча, а она ону воду пљус по њему.  Кер се стресе и побеже.  —Не бојте се, рече опет баба Ранђија.  Набачено јој је, али Бог ће дати те ће добро бити ...  У том и Станимир стиже из Шапца.  Ишао је доктору.  Он му је показао све каква је болест, и доктор је дао лекове:  Једно мање срченце црвено обојене водице, да пије по шест кашика на дан.  Три пре, а три после подне.  Једно много веће срче, у ком беше нека бела вода као млеко.  За њу му је казао да изруче у једну чинију, и ту да квасе крпе и ладе главу.  Чим се крпа на глави угреје, онда одмах квасити другу.  Станимир је то све лепо упамтио.  Одмах јој дадоше од оног лека, те попи једну кашику.  У онај други умочише чисту крпу и обложише главу ...  Станојка се умири.  Мало после па и заспа ....  Кад се пробудила, била је веселија.  То јој се баш и по очима познавало.  Јока је била весела.  У себи је по стотину пута благосиљала баба Ранђију, и шта јој је после дала, то њих две најбоље знају.  Главно је да баба Ранђији није било криво.  Кад се пробудила, Станојка погледа у Јоку, а у очима јој се заблисташе сузе, сузе благодарности.  —Би ли штогод јела, голубице моја?  —Не могу Јојо!  — ’ Оћеш да ти Јоја упржи листића?  —Не могу!  —А млечницу?  —Ни то не могу!  —Па немој тако кућо моја.  На зор треба да је’ш.  Не море се тако живети, рано моја.  Дела, избери шта би јела, Јоја ће ти одма ’ спремити.  И тако сваки дан.  Рекне ли само Станојка:  —О Јојо!  —Ој, голубице моја ....  —Да ми је то и то ....  —Сад кућо моја.  Сад ће Јоја уредити и донети.  И за тили часак, жеља јој је испуњена ....  —Ја, благо њима, како се лепо пазе, говориле би међу собом комшинице, враћајући се од болеснице.  —Анђелске душе, децо моја, рече стрина Живана.  —И ја је, еј, нешто волим, рече сеоска алапача Ката.  —Него жене, да вам нешто кажем.  Ја све држим да је то све масло оне тамо удовице с крај шора.  Мисли јадна ти је, уз’о би је Станимир.  Лепо би било, Бога ми, увалити се у богаство Радетића.  Али ’ оћеш.  Много је мачку говеђа глава.  —Истина, како ти рачунаш, прија Јело, да л ’ би је Станимир жалио?  —Ја шта, јадна друго!  —Знаш, ја мислим, ди нема деце ...  —Зар је она, жено, за то крива?  Бог је тако наредио, рече стрина Живана.  Воли бо’ме њу Станимир, к’о очи у глави.  У том се разговору разиђоше.  Да ли од баба Ранђиног угљевља, или од оних докторских лекарија, ја вам поздраво не умем рећи, тек Станојки пође на боље.  Јован и Станимир, гледајући ово, топили су се од милине.  Не зна се ко је на кога више утицао.  Да ли љубав Јоке и Станојке на њих, или њихова братска пажња на Јоку и Станојку ...  У средини ове, Богом благословене слоге и љубави, расла је и развијала се, као мирисна ружица у питомој градиници, под благим зрацима сунчане топлоте, лепа Мара, мезимица и јединица Јованова, љубимица и понос богате куће браће Радетића ....  Негом Јокином Станојка се са свим опорави од тешке бољетице.  Још више су се од тога доба волеле и пазиле.  Слога и љубав царовала је у задрузи Радетића, па им је и кућа у свему напредовала.  Добри домаћини, пријатељи њихови, често су пута њима своје млађе корили:  —Срам вас било, што се на Радетиће не угледате?  Али, било је Вога ми у селу и таквих, који су овој лепој слози Радетића завидели.  Често пута чућете по неког од завидљиваца, где у сеоској механи, поред полића ракије, бенавећи се тек почне:  —Ја.  Лако је Радетићима.  Пуна кућа свега на све стране.  Што год душа зажели имају.  Сто и педесет дана најбоље ораће земље, па све скоро груписано.  А већ колико имају коса ливаде, да и не узимам у рачун.  Па забран ’ нолики!  За саме грмове из њи’овог забрана, могли би, вала људи, купити све наше имање, што нас је год, ’ воде јако у мејани...  Што да се не пазе ....  Што се не би слагали? ...  —Вала ја кад видим њи’ове коње и тарнице, чисто ми срце порасте ’ воде к’о бундева.  Да ми је стећи ’ наке коње и кола, па ништа више не бих овог света желео! ...  —Иди кијаче један!  —А шта би ти, са ’ наким коњма, кад би ти и ’ Радетићи баш и поклонили? ’ Наким коњма треба нега, треба ’ рана.  Ни твоја кућа није к’о ар Радетића!  А немаш ’ ди ни ону кравицу да из’раниш, што ти кућу мрси.  —Ја л ’ си луд, болан.  Баш би се зорли забринуо шта би с њима, кад би ми и ’ ко дао.  —Ја шта?  —А мог’о би ’, лудаче један, добити за њи ’ стотину жутих дуката.  —А ти би и ’ прод’о! ...  —Ја!  —Е, зато теби ви’ш, Бог и не да.  Ето тако, неки пут, по цео дан преседе сеоски беспосличари у механи и преинате се око слоге и имања Радетића.  Хвала Богу, те у селу није било много таквих људи.  Ја бих вам их могао вала све на прсте избројати.  Али, то баш није ни од какве потребе.  Сви су налик један на другог, и само се именима разликују, а имена опет, по мом рачуну, не чине ништа.  Најбоље је, да ми све њих крстимо једним именом: сеоски беспосличари, па да их тако и зовемо.  Ви нисте чули за име Стојана Рибића? ...  И боље што га не познајете.  Да само не морам, и ја вам га вала не бих спомињао.  Али овако мора се.  Има доста његове кривице, за оно што се догодило, и што хоћу да вам испричам ....  Стојан је добар госа у Раденковићу.  Скоро сви сељаци рачунају га, после Радетића, за првог госу.  Истина, ја не могу поздраво тврдити, да ли је измакао од чича Игњата Добрића, али ту су.  Имање је Стојаново и добро и велико, али он га не ради.  А не ради га вала, ни његов син Јездимир.  Сем њих двојице, у њиховој кући и није било више мушких глава.  Била је још стрина Љубица, и њихова ћерка Ружа, девојка, прави анђео.  И отац и син воде трговину.  Чак су, веле, и код суда тамо нешто урадили, па изашло после у новинама, како су они постали трговци.  Сељаци веле да су „протоколисали вирму“.  Не знам и све се чудим, ко их само на то наврати.  Не бих ја то, људи, учинио, па пошто ми је глава на раменима.  Право оно рече један мој пријатељ:  —Лепо је, вели, нас закон осигур’о.  Шес дана ораће земље, плуг, волове и друго што је земљоделцу потребно, не може ми нико и ни за какав дуг продати, разма за порезу ....  Право је и рекао, тако и јесте.  Душе ваља ја се чувам, да се не задужим.  Дуг је веле рђав друг.  И ако нас је закон тако осигурао, опет људи некако све то извитопере.  Ако не може, рецимо, да му прода и да га тапијом осигура, он му да под уреум.  Па кад му овај врати паре, онај њему земљу.  А то већ у напред знам, неће никад бити.  Него, имам властима да кажем: хвала, што неће такве каишаре да помажу и да такве уговоре о уреуму потврђују.  И Стојан је на тај начин доста имања приграбио.  Имање њихово раде други, па њихову чисту половину к њима доносе.  Тиме су, и једино тиме, давањем земље под наполицу, привукли себи неколико ондашњих.  Ови су их за љубав наполице у свему слушали.  Где су они били, били су и њихови наполичари.  Што су они волели или мрзили, волели су и мрзили и њихови наполичари.  И Стојан и Јездимир нису били људи, онако од реда.  И изузимајући њихових наполичара, мало су уважења имали код својих сељака.  Истина звали су се трговци, куповали су и свиње и говеда.  Али, од кога само један пут шта купе, тај се други пут тешко накани да им прода, мањ ’ ако су готове паре.  —Пошто они твоји волови Панто?  —Прод ’ о сам, газда Стојане!  —Коме болан?  —Па, трговцу газда Стојане.  —Пошто и ’ даде?  —Четр ’ ест и пет.  —Дај и ’ мени, дукат ти је више ....  —Не могу, газда Стојане  Једва се сиромах човек искобеља, лажући га да је волове продао, и ако није ни видео трговца.  Бадава, били су непоштени, па то ти је.  Због тога се ето завадио са чича Игњатом, па чак и са Радетићима ...  —Да пазаримо Јово оне свиње.  —Не браним газда Стојане, само да се са рођом договорим.  —Та неће теби рођа покварити.  —Знам да неће, ал ’ опет волим, да се договорим.  Договор кућу гради — рече Јован.  —Е добро, добро, договорите се, а ја ћу колико је сутра доћи.  Свиње су знаш зреле, а таман ми још ’ нолико вали.  Дошав кући, Јова се договори са Станимиром.  Од тридесет и пет комада дебелих свиња, што су у обору имали, решише да продаду тридесет, а пет да оставе за домаћу потребу.  Истина, мала је задруга, али поједе народ, радини ...  Сутра дан дође Стојан и пазарише свиње.  —Што ми не даш и они ’ пет?  —Не могу, то смо оставили за посек.  Стојан извади кесу, и одброја нешто новаца на име капаре.  —Није потребно газда Стојане, остави ти то па подај потребитијим људма Нама сада, ’ вала Богу, није зор за новац.  Порезу смо још давно измирили.  Кад отераш свиње и продаш платићеш нам лако.  Стојану синуше очи од радости.  —Е, баш ти ’ вала брат Јово.  И ’ нако ми је јако баш потреба за новац.  Рад сам да што више одлучим.  —Гледај посла, молим те, рече Јова.  Људи смо, па треба један другом да помогнемо.  Платићеш ти то лако.  Нећеш се, ваљаде, одселити из Раденковића.  —Много ти ’ вала, и јако наздравље Јово!  —Да Бог да у здравље.  Дај Боже, да на малу моме видиш ћара..  —Дај Боже, рече Стојан и оде.  Кроз два три дана Јова је теслимио свиње Стојану.,..  Прошло је од тога дана неколико месеци.  Стојан свиње давно продао.  Већ је и треће и четврте купио и продао, али се не сећа да Радетићима свиње плати.  Једног дана дође му Јован.  —Помоз ’ Бог Стојане!  —Бог добро дао Јово.  —Ја дођо ’, знаш, за оно пара ....  —А ... а ... па да видимо рачун, рече Стојан.  Тамо, овамо, склопише рачун, али му закаишари близу двадесет дуката.  —Неће бити, тако рачун Стојане.  —Тако је брат Јово, тако.  Ево ти па сам види:  Ево, ово ти се одбија на „фиру“.  Ово што су свиње биле каљаве, на блато.  Ово ти је ’ воде докторско, а ово је за пасоше ....  Ето па сам види ....  Не море бити друкчије.  Јова се само мењаше у лицу.  —Ајде газда Стојане, ајде.  Али ти кажем да више мога мала ти нећеш узети.  Стојан се у лицу зацрвени, и издера се:  —Ил ’ узми ове паре, ил ’ ти не дам ништа, па ено ти суда.  Јова ућута.  Прими онолико, колико му је Стојан хтео дати.  За тим се диже и оде.  Дошав кући исприча Станимиру, како их је Стојан оштетио.  —Нећемо му више никад ништа продати.  —Нећемо рођо.  Тако је исто Стојан урадио и са чича Игњатом.  Само тамо је мало друкчије било.  Дошло је било и до кика, и Стојан би био извукао, да само није све поштено исплатио.  —Мислиш ово је мирни Јова Радетић, цикну чича Игњат.  Не дам ја моје црно иза нокта, а твоје сламке нећу ...  Кад Стојан виде зор, исплати све лепо и поштено.  —Е, ајд јако, па се понадај да од мене шта од јако купиш.  Од тог доба постао је Стојан са чича Игњатом крвни непријатељ, а и на Радетиће је гледао као крме на сикиру.  И данас се сећам заклетве Стојанове:  —Тако ми мога Светог Николе, не помог’о ми, нити га им’о са чим славити.  Децу моју печену на Божић јео, ако ти се Игњате не осветим.  А и ти ћеш Јово упамтити, ко је Стојан Рибић!  Еда Бога и живота.  Тако се ето закле бездушник.  И заклетву је своју донекле испунио.  Пролеће је ...  Све је оживело, све је на све стране весело.  Куд год оком погледаш, све сама радост и милина.  И небо и земља, и поље и шума, све се радује, све се весели ...  Па и лепа Радетића Мара, рано поранила и ено је већ пошла да обиђе код колибе марву.  Погледајте је само, како весело изгледа.  Игра јој оно вретено међ ’ прстима.  Чујте, чујте само, као да и пева.  Полако само, молим вас, да нас не опази.  Плашљива је као срна.  Лако би нам се измакло задовољство да је посматрамо, а то би баш штета била.  Слушао сам, да велики и богати људи, потегну по толики пут, потроше толике грдне паре, да оду и виде — слику, коју какав вештак — сликар — изради.  Боже мој, ја шта ли би та господа дала да виде ово, што ми ето сада без сићане паре гледамо! ...  Баш ми је много жао те велике господе, тих богаташа, те, их, како ’ но се смешно зову, ух, баш сам заборавио, а лепо сам знао, некако смешно се зову, што су се завукли у оне зидине.  Они не умеју да уживају, и да се диве лепоти природе.  Све је то, тамо у њих, удешено к’о по неком калупу.  Све је утегнуто.  За све ти они имају нека правила.  Па и не једу овако као ово ми.  Баш сам један пут гледао, па, нећете ми веровати, срчу левом руком ...  А гле, Мара нам измаче.  Још се само чује њена песма:  То су биле последње речи у песми.  Али, ја нисам крив, што смо се заговорили, па нисмо и почетак чули.  Али, што ли Мара ућута.  Хајдемо мало брже да је стигнемо.  Ено је стаде.  Гледа нешто у ливаду.  Полако ....  Ето одавде је можемо баш лепо видети!  Како само поносито стоји!  Бело јој лице закићено двема руменим ружицама.  Очи црне као гак, крупне, па како весело гледају!  Виш ’ очију, навукле се мрке обрвице, па ти изгледа: као да је Бог, баш ту хтео да покаже, шта он уме и може ....  Дугу врану косу, зачињену белим раздеоком по средини, оплела у перчин па пустила низ леђа.  Оне пусте уснице, румене јој се као јагоде у пролеће ...  На њој бела као снег памучна кошуља.  На леђима човано јелече, па напред мало изрезано.  Баш онде, где се бела кошуља затегла, па би чисто човек рек’о, да је у недра метнула две румене јабуке.  А баш добро знам, а и ви ћете ми веровати, да нису биле јабуке, него само личи ...  Али гле!  Ко је оно, што преко ливаде иде и на Мару се смеши? ...  Иза једног жбунића помоли се момче.  Њега је Мара и спазила, кад је с песмом престала.  Познајете ли га?  Та то је Стево, средњи син чича Игњата Добрића.  Из Мариног је села.  Заједно су од детињства.  Одрасли су једно уз друго, па зар је сада какво чудо, што се и данас воле да виде.  Истина, и Стево и Мара, имали су још другара и другарица, са којима су одрасли.  Али, од свију некако, Стево је најволео да се с Маром види.  Волео је нешто, да са њом разговара.  Често је пута, баш нарочито, ишао тамо, где би њу могао видети.  Некако чисто осети, као неку радост, кад се с њом састане.  Добије снагу, да би, чини му се, могао кућу превалити.  Учини му се, да би могао до неба скочити, само кад би Мара то зажелела ...  А, кад се од ње растане, он постане са свим други.  Чисто му нешто к’о криво, па све је нешто љут, и опет мисли, кад ће се моћи с Маром видети.  И сам није знао, како то и зашто то?  Али му се ето чинило, да без Маре баш не би могао живети.  Да, не дај Боже, Мари сутра што буде, он би се убио ...  Па кад су у колу, најволи да до Маре игра.  Кад је уз Мару не осећа умор.  Ноге саме играју.  Кад који од момака почне Мари што говорити, а њему криво, Боже, криво, да пукне од муке ....  А кад се још који ухвати, да до Маре игра, он би га зубма растргнуо.  Полетео би да их растави, али помисли:  —Какву праву ја имам?  Нити ми је сестра, нит ’ ’ нако каки род  Ту игру он не би играо ...  Али је у себи осећао као неку радост, кад види, да и Мара не игра с онаком вољом, као кад је он уз њу.  Од свију момака у селу, најгоре је мрзио Јездимира, сина Стојана Рибића.  Зато што је он највише око Маре облетао.  Стева да је могао, живог би га зубима заклао  Тако је ето, осећао Стева.  А Мара? ...  То је знала само она, и њена тета Станојка, којој се Мара, у свој наивности својој, поверила.  —О тето!  —Чујем, миље моје!  —Ама, ја бих теби нешто казала, али ...  —Кажи перунико моја!  Зар се ти твоје тете плашиш?  —Па ... не плашим се ја тето, него овај .... знаш .... бојим се .... да овај ...  У лицу се сва као крв зарумени, и даље не смеде говорити.  —Та шта ти је, лудице моја лепа, кажи слободно? ...  —Тето моја слатка, викну Мара, па јој се обеси о врат и стаде је љубити.  Сузе јој из очију сипаху као киша.  Загњурила главу у њена недра, па само јеца.  Станојка је пољуби.  Стаде је миловати по свиленој коси њеној, и чисто молећи рече:  —Што љутиш тету твоју?  Што јој не кажеш све .... све?  Што од тете да кријеш?  Ти знаш да тебе тета воли к’о и твоја доја!  —Јој, тето, не љутим те сунца ми!  —Па што ми не кажеш?  —Не смем.  —Од кога?  —Казаћеш ти доји и таји, или јаги ....  —Нећу, кућо моја!  —Здравља ти!  —Здравља ми!  —Сунца ти!  —Сунца ми!  Мара убриса сузе.  Чупкајући крајичак од лекедова и гледајући у земљу, поче:  —Видиш тето ал ’ немој казати анђела ти!  —Нећу, нећу!  —Видиш тето, ја овај, кад год одем у коло, па знаш .... овај, кад год играм у колу .... па .... највише волим тето знаш ... да играм до Стеве Добрића ...  Последњих пет речи изговори брзо ... брзо, па се сва зацрвени.  Станојка прсну у смеј.  —Што се смејеш тето?  —Је л ’ то ти имаш да ми кажеш?  —Јесте тето.  —Па знала сам ја то миље моје.  Мислиш ти, није то тета ’ давно опазила ....  Али, није то ништа кућо моја.  Стево је и леп момак и вредан и добар радин ....  —Је л ’ да је леп ’ тето?  —Јесте смиље моје.  —Видиш, ја увек најволим да уз њега играм.  Најслађе ми је да се с њим разговарам.  Боже тето, да знаш само како уме лепо, па паметно, да се разговара ...  Није он к’о други момци ....  Шта год рекне, баш вреди.  Ни једну у ветар не говори.  Није он, к’о онај луди Јездимир Стојанов ...  Ух, што мрзим тога Јездимира.  А он се највише ’ вата до мене ....  Сирома Стево сав побледи, кад се Јездимир до мене у’вати, и он онда неће да игра.  И мени се чисто ноге подсеку, па и ја не могу да играм.  Станојка је притиште на груди и пољуби.  —Кућо моја лепа!  И ти то ниси смела пре да кажеш, ти си то од своје тете крила?  —Није тето, Бога ми!  Све сам се бојала, да то није, штогод знаш, срамота, па нисам смела ...  —А сад ми ето к’о чисто лакше.  Боже, али сам данас весела....  Па знаш тето, увек кад год видим Стеву и са њим мало постојим, ја сам после весела ....  Па и браћу његову кад видим, ја сам весела ....  А кад прођем поред њи’ове куће, па видим чича Игњата или ти стрина Живану, а мени мило Боже ... мило.  Како им је лепа кућа, па авлија, чини ми се иста наша!  Станојки се напунише очи сузама.  У мислима прелети она своју младост.  Сети се свога девовања.  Сети се времена, када је она, исто овако гинула за својим Станимиром.  За тим брзо прелети и свадбу своју и прве године, које је као млада провела, очекујући из дана у дан, кад ће је Бог обрадовати  Али, прође скоро петнаест година, а Бог њу и Станимира не обрадова.  Поред све среће, поред богаства, слоге и љубави која је у њиховој кући владала, она је осећала празнину.  То ју је болело, али је она трпљиво сносила, тешећи се: „што је од Бога, слађе од меда.“  Мару је затекла малу, једва да јој је било три године.  Она ју је с Јоком напоредо гајила.  У њу је гледала, као у рођено чедо своје.  На једаред се трже из мисли, у које се беше занела.  Притиште Мару на своја недра, и љубећи је, тепаше јој:  —Не брини се, кућо моја!  Добар је Бог.  Ти ћеш бити сретна!  Мара је грљаше и љубљаше.  Ето, тако јо мислила Мара о Стеви ....  И ено их сад се састадоше ...  —Добро јутро Маро!  —Бог ти добро дао Стево, одговори Мара и сва се зацрвени.  Погледа у земљу, и узе чупкати пређу на вретену.  —Ти бо’ме добро поранила.  —Ја!  — ’ Оћеш марви?  — ’ Оћу, рече Мара.  Подиже главу и погледа га оним лепим очима.  Стеви појури крв у главу.  Осећао је како му кроз цело тело прођоше као неки мравци.  Срце га жигну, као да неко усијану летку у њега забоде.  Учини му се сада лепша него икад дотле ....  Издалека ју је био опазио и пошао пред њу.  Наумио је био, да јој пуно .... пуно којешта каже ....  Да јој каже: како без ње не може живети, како је воли ...  А сад ето, стоји ту пред њом, па све заборавио, што је смислио да каже.  Стоје тако и обадвоје ћуте ...  —О Маро!  —Чујем Стево!  —Зар ти баш и јако, мораш прести?  —Ја шта ћу?  —Остави болан преслицу, па да се разговарамо.  —Па не смета нам ништа преслица.  Можемо се и ’ вако разговарати, рече Мара не подижући очију.  Стева јој истрже преслицу иза појаса.  Конац се прекиде и у Мариној руци остаде само вретено.  —Што то учини Стево?  —Тако!  Обоје ућуташе ...  — Маро, погледај ме болан!  —Дај ми преслицу  —Не дам, рече Стева и прислони је уз ограду.  —Је ли Маро?  —Шта?  —Је л ’ да ти мене не мрзиш?  —А што да те мрзим Стево, рече Мара и опет се зарумени.  Стева се мало окуражи:  —Ви ’ ш Маро, и ја тебе не мрзим.  Од свију девојака у селу, некако најволим тебе да видим.  Јест ’ сунца ми!  Па овај, све ми к’о мило кад се с тобом састанем, к’о да си ми Боже м ’ ’ прости род.  Ето и јако, чуо сам те чак од бурана у нашој ливади.  Позн’о сам твоје грло, па овај, изађох ето знаш, преда те ...  Баш си ти Маро лепа јес ’ Бога ми ....  Најлепша си девојка у селу, славе ми!  Стева се примаче ближе и ухвати је за руку.  Она је сва дрхтала.  У лицу се зажарила, а груди се брзо дизаху и спуштаху ...  Срце јој је лупало, да искочи из недара ...  Она подиже очи.  У њима се као бисер засветлише крупне сузе.  Биле су то сузе радости ...  Хтеде нешто да рекне, али јој реч на уснама изумре ...  Стеву то занесе.  У том тренутку учини му се да не стоји на земљи.  Лепо му се учини као да га нешто подиже у висину, па га носи ... носи.  Побоја се за Мару.  Притиште је на своје прси  У часу, и сами не знадоше, како то би, усне се њихове састадоше.  Као оно болесник кад дограби суд са хладном водом, па не предишући жудно пије .... пије ....  Тако исто и њих двоје.  У том заносу било им је тако мило .... тако слатко .... да би цео век тако провели.  Да не би марили и умрети тако ...  Топили су се у блаженом заносу чисте и искрене, праве и невине, Богом дане и благословене љубави ....  Речи ту нису биле потребне.  Срце срцу казивало је, шта је у себи осећало ...  Ко год је љубио и био љубљен, знаће како је Стеви и Мари, у том часу било ...  Нема пера које је у стању то описати.  То, само срде, треба да осети! ...  Мара се прва трже.  Учини јој се сан, па јој као чисто би жао, што се тако одмах пробудила.  Али кад виде да није сан, но баш права правцита истина, јава.  Кад виде да је у наручју њенога Стеве, она сва уздрхта.  Хтеде се из наручја отргнути, али је Стева не пушташе.  — Маро, анђелу мој!  Волиш ли ме Маро?  Она подиже главу.  Погледа га оним црним очима, па да ништа није казала, Стева би у њима нашао оно, што је хтео.  Гледајући га тако и она се мало окуражи, и њен се језик одреши:  —Волим те Стево! .....  Волим те к’о тају мога, к’о доју моју.  Али није!  Волим те и више и боље.  Волим те к’а Бога .... к’а сунце ...  Да знаш само, од кад сам ја тебе волела!  —И ја тебе Маро!  Али, никад ето, нисам смео да, ти кажем.  Колико сам се пута канио!  Пођем да те тражим, да ти кажем, а кад се нађемо, ја се застидим, па не смем ...  Он је опет притиште на груди и љубљаше је ....  Љубио је и уста и очи и косу и све ... све ...  —Немој Стево, видеће нас когод.  —Па кога се бојиш Маро?  Њему се тада чинило да је јачи од целога света.  Учини му се да је лаган ... лаган као перце.  Могао би скочити чак до Марине куће ....  Тада се наједаред сети Мариног оца.  Шта ли ће он казати?  Да ли ће му Мару поклонити?  — ’ Оћеш бити моја Маро?  —Твоја Стево, ил ’ ничија на овоме свету!  —А шта ће рећи твој таја?  —Мој је таја добар.  Никоме на свету, није он на жао учинио.  Никога никад није увредио ни ожалостио.  Зар би он мог’о јако својој Мари нажао учинити; зар би мог’о своју јединицу ожалостити?  —Видиш Стево, па и доја ме воли, и тета ме воли, и јага ме воли сви ме воле.  Сви се они радују срећи мојој ....  Па и тебе они воле.  Слушала сам ја кад се таја и јага разговарају, па вели таја:  —Баш вредни ови Добрићи.  —Ја, вели јага.  —Па како су само поштени.  Али није вајде.  Од добре чоје и обојак ваља.  И стари ча Игњат добар је и поштен човек.  Колико је он само година кметов’о овим нашим селом ....  И благо беше селу док он кметоваше!  Тако се они разговарају, среће ми.  А мени мило Боже, мило.  Па сам те од ондај још више заволела.  Слушајући ове миле речи, Стева се беше занео.  У мислима већ представљаше себи: к’о Мара његова млада.  Па како јој лепо личи у конђи!  Чисто је гледа како лети по кући и авлији, па све ради, распрема и певуши ...  У мислима оде још и даље .... к’о Мара му родила сина ...  Па како је лепо детенце!  Чисто је види како га држи на крилу па му тепа ....  А он, лола мали, разракољио се па гуче ... гуче.  Праћака се, ’ оће из крила да испадне ....  Он к’о приђе да га пољуби, па се онда трже ...  Још један пут притиште Мару на своје груди па се љубише .... љубише.  Онда се растадоше ...  Мара узе преслицу и оде право путем.  Никад у животу, није била тако весела.  —Баш га волим, мишљаше у себи.  Ала ћу га слушати ....  Па у вече кад дођу с рада, а ја им свима полијем па се умију.  Па онда све редом изујем ....  Па чича Игњата, их!  Њега ћу волети к’о мог тају, а стрина Живану к’о доју или тету.  А њега ћу слушати к’о Бога ....  Бату Ивана и Милана волећу к’о своју браћу ...  Ала ће то бити живот! ...  Још за дуго стајао је Стева на путу и гледао за Маром.  Он је у себи осећао нешто, што никада дотле осетио није.  Био је весео .... неописано весео.  Све му је сада око њега друкчије изгледало.  Колико ли је пута прошао поред оне старе такуше на путу, па му никад није тако лепа изгледала.  А гле сад, чини му се да је постала лепша.  Поносито уздигнула оне гране, па весело трепери зеленим листићима, и чисто се смеши на њега.  Што год погледа, све му је весело изгледало.  Срце му је играло у грудима ...  Зажели да му је цео свет да загрли да га на своје груди притисне ...  Црног Циганина да сада сретне, љубио би га к’о рођеног брата.  Нешто му је у прсима тесно.  Не зна шта би пре радио.  И плакао би и смејао би се.  На једаред му дође да трчи, да скаче.  Да му је да се подигне чак горе до неба, па да целом свету срећу своју каже ....  Још један пут погледа за Маром.  Онда извади иза појаса свиралу и крену се.  Свирао је, а и сам није знао, нити је чуо шта свира.  Прсти су сами по свирали играли.  Кад пође и поче свирати, осети да му је у прсима мало лакше.  Да је ко чуо ово свирање, дивио би се милим звуцима, које свиралица извијаше.  И ако само мало срца има, познао би да она казује радост раздраганог срца, пуног и препуног љубави и среће ...  Познао би, да је ово срце радо целом свету објавити своју радост, своје осећаје ...  Што је Стева даље одмицао, и глас свиралице све се слабије и слабије чуо.  Још мало па Стева замане, а свиралица се једва и чула ...  На једаред, иза жбуна, близу оног места, где су Стева и Мара мало пре стајали, искочи Јездимир ....  Телом је сав дрхтао.  Очи му закрвавиле, а у лицу сав помодрио као чивит.  Лице му је, у овом тренутку, више личило на животињско него на човечје!  Грчевито стезаше песнице, и гледаше час на једну час на другу страну.  Промуклим, чисто животињским гласом, једва проговори:  — ’ Ај, ’ ај момче!  Нуто дер ти њега!  Зар баш тако?  Да ли има у овоме селу још ко жив окром тебе? ....  Тако ми Вога, упамтићеш ме!  Ако ја будем жив, Мара неће бити твоја.  А за ово ћу ти се осветити ....  Осветићу ти се, чујеш ...  Упамтићеш ме добро!  Посрћући као пијан, оде полако путем, непрестано нешто псујући, и млатајући стегнутим песницама.  Била је баш недеља, прва или друга по Малој Госпођи.  А знате ли ви, шта је недеља у селу? ...  Прави божји дан.  Истина, сви су дани божји, али је недеља некако одвојила.  И мушко и женско, и старо и младо, радује се овоме дану.  Старији људи, обично би изашли, ређе пред механу, него општинској судници, и ту поседали по оној лепој рудини, покривеној ћилимом од зелене траве.  Тада би се обично повео разговор: или о богатој берби јесењег рода, или о каквим општинским потребама, или о чему другом.  - Удржи Боже, ’ вако како си дао, па боље не тражимо, рече чича Игњат, па скиде капу и прекрсти се.  - Вала људи, прихвати Ђура, да вам кажем, ја ’ ваке године нисам скоро запамтио.  Било је да рекнемо и до јако родни ’ година, али је ова одвојила, па то ти је.  Нека Бог дадне још једно две ’ ваке, па се глади бели нећемо бојати.  - Ово је ’ нако, к’о што је било у стара времена, рече чича Јова.  Прич’о ми је мој ђед Вељко, - Бог да му душу прости - још док сам био младић.  Сећам се к’о да је јуче било.  Вели ми он:  —Прођоше синко она стара времена.  Па нема више ни они ’ година, к’о што пре бише.  Упамтио сам ја година, па наопачке да га урадиш, а оно ваља.  Курузи к’о гора.  Па жито .... ех!  Нема јако више ни оне ’ ране, све се то некако изметнуло.  Еј, да ли је сад жив, Бог да га прости!  И ово сам од њега научио.  Добро се сећам кад ми рече:  —Синко, куд год пођеш понеси што ти треба.  Ко носи не проси.  На путу нема тетке ....  Говорећи то извуче из гуња пљоску.  Извади окомак, којим је била зачепљена.  Руком лепо избриса уста пљоске.  Прекрсти се па се окрете Игњату:  —Спаси Бог Игњо! па натеже.  —На спасеније, одговори Игњат.  За тим он узе пљоску.  Скиде капу и метну је на колено.  Прекрсти се, па милујући пљоску поче:  —Сретан дан.  Сретан празник!  У здрављу и весељу и до године дочекали данашњи дан у слози и љубави.  Пријатан вам разговор браћо, и здрав ми буди Ђуро!  —Од Бога ти здравље!  —Охо, хо!  Ово нешто зорли.  Баш је севап напити се ’ ваке ракије.  —Има ту још ђедове ракије, рече Јова.  Кад је он сирома ’ умр’о, затекла се једна пуна петачка препеченице.  Од тог доба ја и Станимир штедили смо је.  Само ’ вако о свечанику, наточимо по мало.  Али свакад, колико одлијемо, толико друге долијемо.  И петачка је увек пуна.  Решили смо да је чувамо до Марине свадбе.  А онда ћемо је изваљати, па шта јој вала и Бог да.  —Баш ваин ракија, рече Ђура и пружи је оном до себе.  —Ама људи, што се то мора увек рећи: охо, хо, кад се човек напије ракије, ја л ’ вина, рече чича Панта и пружи је даље.  Пљоска оде од руке до руке и дође на послетку опет Јови.  —Је ли који од вас људи гонио шљива у Шабац?  Каква ли им је цена? упита Радован.  —Вала ја нисам, рече Идија, а и цена ме се не тиче.  Има је ’ вала Богу доста, па нека буде пошто ’ оће ...  Знам да је ракији добра цена ....  Баш јуче идо ’ тамо шором Стевиној кући, па прођо ’ поред куће нашег бирова Јоваша.  Погледам како му родило оно мало башче, к’о китина.  Чисто ми би мило.  Помислим: о ’ вала ти Боже!  Нека се бар и сиротиња твојој милости обрадује.  Има ће сирома ’ Јоваш чим одети и себе и жену и децу, и осолити и омрсити целу кућу ...  —Нека им буде само цене, к’о што су родиле, па ћемо после вала лако, рече Пера.  —Него људи — прихвати опет Јова — или је јако згода, ил ’ никад бити неће, да и ми један пут имаднемо све к’о људи.  Помислим, баш је ово зазор за наше село.  Толике године болан, па нема оно своје чколе.  Кад видим ону јадну децу, куд чак иду, у туђе село, а мени баш криво.  Зар један човек мог’о подићи ’ нолику бинију за мијану, а ми, читава општина не моремо чколу?  Па ено, чујем да је и Салаш решио да прави.  Зар нас неће бити стид, да ’ нас они претекну?  Ја ево од моје стране на ту цјел дајем тридесет дуката.  —Бог те живео Јово, прихвати Игњат.  То смо ’ давно требали к’о људи урадити.  Кад се сетим само, колико ме је муке стало, чколујући децу по туђим чколама.  Па удари киша ја л ’ излије вода, а ја к’о брез душе трчи пред њи ’.  Деца су деца.  Ево и од моје стране двадесет дуката!  —Од камена, ником ни камена, а кад се има лако је дати.  Нека је и од моје стране просто десет дуката.  Узми Пајо и бележи, рече Ђура.  —Према губеру ваља се пружати, рене Панта.  Али од срда дајем, и нек је Богом просто пет дуката.  Забележи Пајо!  Тако сви редом.  Неко пет, неко десет, неко дванаест, колико је ко могао, редом забележише.  Превалило Бога ми преко стотине дуката.  Договорише се да одмах нађу кмета и да му то јаве.  За тим, да кмет зовне састанак.  Ту још боље да се договоре, и да изберу људе који ће урадити код капетана све што треба и руководити грађење ...  И кмет и цело село дочека то радосно.  А стари попа мал ’ није заплакао од радости.  —Хвала Богу, да се и моја давнашња жеља једном испуни.  Није знао шта је од радости радио.  Он је поклонио селу плац за школу, баш до његове куће, која је била у сред села.  Тако људи.  А жене? ....  Ено погледајте низа шор.  По две, по три, а по негде и више њих поседале по рудини испред кућа, па чаврљају ли, чаврљају.  А и шта би друго жене радиле, кад је недеља?  Жена је жена, била она у свили или у рубини ...  Хајдемо мало ближе оној гомилици пред Нинковом кућом.  Гле, ту је и сеоска алапача Ката.  Села међ жене, па се затурила к’о какав долибаша и доказује нешто и језиком и рукама.  —Јесте л ’ чуле, друге, шта је ново?  —Шта јадна?  —Зар не знате?  —Јок вала!  —Е ја, па то зна већ цело седо, а ви нисте чуле.  —Ама шта је часни те убио, што не говориш?  —Чудим се еј, како ви то нисте чуле.  Ту близу уз вас, а моја кућа пак у другом шору.  Синоћ Игњат просио Стојанову Ружицу за његовог Ивана ...  —Иди жено .... та није ваљад!..  —Јес ’ здравља ми!  —Па шта је ’ било?  —Није му дао.  Вели: не дам ја моје дете у кућу балавог Игњата.  Знам ја своје дете усрећити.  Ја ћу њу дати у чаршију.  Немам много ћери, њу једну па могу како ’ оћу.  А баш волим да имам у чаршији пријатеља.  Кад одем, да се не пребијам по мијанчинама.  —Ју, лепа друго, баш јазук!  — ’ Наки момак болан, к’о тресак.  А девојка баш прилика његова.  Гледала сам и ’ кад се из кола враћају, па к’о да и ’ је једна мајка родила.  Баш створени једно за друго ...  —И волели су се јадна — продужи Ката.  Стоје они има скоро година.  Да је видите, како се јадница од јуче променила.  Ни она девојка, ни дај се Боже!  —Еј, Стојане.  Господ ти судио!  Може јадна девојка и брез себе учинити, рече снаша Стана.  — ’ Оће ја.  Луда је ваљаде, прихвати Јела.  И мене моји нису дали за мог Марка.  Али ја ти бо’ме, једне ноћи мрак на се и нешто прња, па право с њиме њи’овој кући.  Па ’ вала Богу мени добро.  Они се мало дурише, па после опет лепо.  —И она ће тако учинити, видећете жене!  —Ја шта јадна.  Ко кога воли, отиш’о би за њим на крај света, а ди јал ’ преко две башче, додаде Ката. Него ја се задржа ’, а морам нешто ’ вамо послом.  —Е јако наздравље жене!  —Да Бог да у здравље!  Оде ...,  —Ђаво жена, рене Стана.  —Море, право шило.  —Свуде ти она стигне.  Све ти она некако дозна и прокопка.  Часни је крст знао кад све то доспе! ...  —Баш ми се искида радећи ....  Ката је далеко измакла.  Ено је чак тамо иза оне врбе на сред шора.  Стала опет код једне гомиле жена:  —Како с ’ Станија!  Како с ’ ти Марица!  Како с ’ ти Драга!  Како сте ми све тако шта радите?  Јесте ли ми здраво, мирно?  — ’ Вала Богу, како с ’ ти Като?  —Па како сте ми још, рече седајући.  — ’ Вала Богу.  Ама ди си ти жено?  Нема те ’ давно у ’ вај наш крај.  —Од петка, рече Ката.  —Еја, грдни ’ рана!  А мени се чини, да те нисам вид’ла од Госпође.  —Па ме ниси ни пожелела.  —Јесам еј, има ли шта ново?  —Па ништа вала ....  Сврати ’ ’ вамо женама код Нинкове куће, па чујем разговарају се, како је награис’о ча Игњат са Стојаном ....  —Шта јадна?  —Просио — веле — његову Ружицу за Ивана, па му није дао.  —Каде болан?  —Синоћ.  —Ама је л ’ то истина жено?  —Истина.  Жене се згледаше.  —Па, ако му није дао он, наћи ће се ко ће му дати. ’ Наком момку и ’ накој кући, лако је наћи девојку, рече Станија.  А у себи је мислила на своју Николију.  Још су се по дуго разговарале.  На послетку Ката се диже и оде.  До мрака је о овоме знало цело село  Ката је тако имала обичај, да увек по нешто ново прича.  Она би се убила, кад не би имала женама шта ново јавити.  Ако баш ништа нема, она би онда измислила.  Али, она је тако то умела вешто удесити, да се нико не сети, да је лаж од ње потекла.  Али, овога пута Ката није слагала.  Она је казала праву правциту истину.  Заиста је синоћ Игњат ишао Стојановој кући и тражио његову Ружицу, за свога Ивана.  Он га је одбио.  Ми смо већ били са Игњатом.  По њему се види да му није нимало криво, као да није ништа ни било ....  Ни лук јео, ни лук мирисао.  Али, то има свога узрока.  Игњат је мрзио Стојана још од оне свађе, кад му је хтео закинути.  Ну, није то баш ни због тога, него онако баш, нешто га је мрзио.  Како није мирисао Стојана, тако исто није марио ни за његове млађе.  А Јездимира баш лепо није марио погледати, само због његовог кицошлука и чавкунлука.  —Их, да ли је мој, шиљак ли му детењи, ала бих га усук’о!  Па и јуче, пре него што ће поћи на прошевину Стојановој кући, готово се завадио са својом баба Живаном.  —Ама, ја то не марим, знаш ли!  —Немој тако — моли га Живана.  —Шта немој.  Је ли она ћерка Стојанова, а?  „Од шта пало, поштапало“, бабо!  —Није тако еј.  Није она така, знам ја.  А и дете вели:  —Нано, кажи баби, или Ружицу, или ни једну ....  —Па нека се не жени, ако му жена не треба.  —Ја те молим да тако не говориш.  Учини детету на вољу.  Сети се кад си ти био његови ’ година---  —Е, е, ви’ш ти ње, куд она подлива.  Враг баба.  Је л ’ да се сетим, кад сам с тобом ашиков’о, а?...  На један пут се беше нешто одобровољио.  Живана то познаде, па настави:  —После, ја девојку познајем.  Ту ми је пред очима одрасла.  Не личи она нимало на Стојана.  Ама к’о да није његово дете.  Сушта је мати.  А ти знаш да је Љуба прави анђео.  П ’ онда и ја сам оматорила, треба и мени одмена, не могу до века туђина зивкати ...  —Е, доста, доста бабо.  Послушаћу те баш.  Иди нареди све што треба, па ми после спреми стајаће руво.  И ономе кажи нека се опреми.  Ја ћу већ позвати неколико пријатеља, а ви јавите Стојану.  Живани је играло срце од радости.  Та то ће бити њено прво весеље.  Њега је првог и родила, па после Стеву, па Милана.  Све певајући спремала је она, што ће за довече требати.  Послали су абер и Стојану, да ће Игњат вечерас доћи.  Истина, он није био код куће, али су јавили његовој Љубици, и она се сирота много обрадовала.  Спремила је и она што је за дочек потребно.  Ружица је била сретна, пресретна!  Дође и Стојан.  Љуба му каза поруку Игњатову.  Није да је се мало љутио, викао, псовао и дерао се да се све орило.  Најпосле хтеде послати да јави Игњату да не иде.  Али доцкан.  Просиоци беху већ на вратницама.  Сирота Љуба, збунила се па не зна куд да се окрене.  Ружица се скаменила, па ’ ладна сва као лед.  Просиоци уђоше ....  Како се свршило, већ знамо ...  —Лепо, лепо Стојане.  Не замери штогод.  Девојачка су врата отворена.  Ја сам тражио, ти ниси + + дао.  Јако збогом и у здравље.  Ајдемо те људи, рече Игњат излазећи из куће.  У почетку би му мало криво, а после се мало по мало разведри.  —Ето ти јако.  То је за љубав оне моје луде бабе и овог дериштета.  Ето им сад, па шта им и драго.  Ја и ’ нако нисам им’о баш толику вољу.  А Иван?  Он није знао куд је ишао.  Срце му је лупало да прси пробије.  Глава му је била тешка као од олова.  У гуши га нешто стегло, па нит ’ може горе ни доле.  Лепо се испречило и хоће да га удави.  Прсти су га болели, колико их је држао стиснуте у песницу.  Једва је уграбио, да Ружици, која је била бледа као смрт, дошане:  —Сутра рано, код ораја.  Није га ни Стојан толико наљутио, колико она џгад Јездимир, који се смејао за њима, кад су из авлије изашли.  —Моли Бога само, што си Ружин брат, а ја бих теби наместио ребра.  Начинио би ти добар календар у леђима — мишљаше Ива у себи  И ено га сада, оде са Стевом и Миланом у коло.  Погледајте га само, није ни мало карли, као да синоћ није ништа ни било.  Што ли то?  А зар сте заборавили, шта је синоћ дошануо Ружи на поласку?  —Сутра рано, код ораја.  И она је једва чекала да забели зора.  Целе ноћи није склопила ока на око, а само је плакала.  Три ста разних мисли врзло јој се по памети.  Уздишући и бришући сузе, сећала се сиротица минулих сретних времена.  Пред очи јој изађе њен Ива у ономе тренутку, кад јој је први пут казао да је воли.  Кад ју је први пут загрлио и пољубио и кад му је она то вратила ....  Срце јој хтеде препући од жалости.  Ох, ала то беше живот!  А сада све прође и само се као у сну сећала среће своје.  Најтеже ју је морила та црна мисао, да је Ива неће више волети.  У глави јој се нешто смути, она се к’о занесе и паде лицем у јастуке.  Дуго је тако лежала и плакала.  После се опет полако диже.  —Али јок, не море то бити.  Добар је мој Ива ка ’ голуб.  А воли ме к’о себе.  А ја!  Па и што би ми онда каз’о синоћ:  —Сутра рано код ораја!  Ту мало поћута па настави:  —Јој, мени сињој, да неће да ме убије! ....  Па нека ме и убије.  Волим од његове руке и погинути, него ’ вако живети  Али што већ не свањива?  Јој, пуста црна ноћи, ја л ’ си дуга.  Никад ниси, чини ми се, дужа била! ....  Ето, такве су мисли парале срце Ружино целу ову ноћ.  Од сна ни спомена.  Али и зора као да се смиловала на ово јадно створење божје, те и она похита..,.  На истоку се већ почеше указивати бели прамичци .....  Ружа то спази.  Скочи с кревеца и прекрсти се.  —О ’ вала ти милостиви Боже!  Отвори вајат и изађе.  Уђе у кућу, узе каблове и оде на бунар.  Извади кову воде и уми се.  Окрете се лицем истоку и стаде се Богу молити.  Никада у животу своме није се свесрдније Богу молила, Нали каблове и однесе у кућу.  За тим изађе.  Окрете се два три пут по авлији, па се изгуби у густим редовима засађених шљива.  У дну њихове башче, био је један стари гранати орах, први и једини сведок њене и Ивине љубави ....