ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА  ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА  ПРИПОВЕТКА  ОД  СТЕВАНА СРЕМАЦ  СР. КАРЛОВЦИ  ИЗДАЊЕ БРАНКОВА КОЛА  1898  СВОМЕ УЈАКУ  ЈОВАНУ ЂОРЂЕВИЋУ  ПРОФЕСОРУ ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ  ОДШТАМПАНО ИЗ БРАНКОВА КОЛА  У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни, да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама  Била два попа, — али не она два попа, што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио, да би му далеко лакше било животарити, само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живела су у једном селу у Банату.  Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповетци причати.  А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица.  Та колик је само онај Велики Сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки.  Зато ни један није калдрмисан, а није никада ни био.  Истина, подсмевају им се Темишварци, да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.  Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле, да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не даду никако мира људима, него их дирају једнако за прождрљивост њихових крава.  Али је зато и било свашта.  Било батина, па, богме, и разбијених глава.  И од тога доба мање их дирају.  Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; шта више, сад још хвале место да је суво и оцедно и да му и не треба тротоар.  Но међу тим није баш ни тако.  Напротив.  Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши а оно по Бечкеречком Великом Календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био и нуди и мами на уживања и дању и ноћу.  Дању газе по води комшијска дечурлија и кваси турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе, кад почну да певају.  Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу.  Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.  Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала.  По свој прилици ту је дочекао дубоку старост и пошао трагом старијих својих.  Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни, да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати заједно са њиховим попадијама и ћеркама.  Паори су били побожни људи те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста.  Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака на удају, а рогљева у селу доста баш к’о празника у години, па сваког празника или недеље на другом рогљу игра коло, па се све позаљубљивало једно у друго све до ушију.  А најчешће се ипак скупљали и играли на рогљу код Неце бирташа, где је под јаловим дудом играло коло.  Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово.  Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша.  Зато се и говорило по селу, кад неко за нешто не мари:  „Е, — веле, — мари он за то к’о Совра гајдаш за кишу,“ или:  „Тиче га се то много к’о Совре гајдаша суша!“  — Он понесе само гајде, па кад га запитају:  „Куда, Совро?“ а он им вели:  „Идем да окопам ку’руз!“  А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује онако кривовратаст.  Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах:  „Дај Совру, — вели, — дај, дај десну руку нашу,“ вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину к’о бесан.  А у колу кад свира па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа у лево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе.  А и само срце друкчије се ражђипа, кад Совра свира.  А у колу је све било заљубљено; свак има своју, па не да другом до ње него се кољу к’о кере сваке недеље.  А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало.  А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добију само они свако своје, него и други свет.  Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму:  „А а а, драги брате комшија, ако ’ оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити“, па сипа за врат вино; а и иначе је несносан) — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч:  „Триста, без попа ништа.“  А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно „Глас господен на водах“, а за тим само захтева и изволева.  Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише најревносније; тек ће рећи:  „Брат-Мијо, не буди вам заповеђено, додајте ми, молим вас, из онога тањира ону тртицу!  Чудим се, шта ми то све фали!“  Или:  „Господин -домине, — обратив се Кипри нотарошу, — молим вас лепо, мало од оних крофни из онога тањира тамо, чини ми се да су те тамо мало руменије а и боље нарасле.“  — А сваки поп чудо што воли крофне!  Откуд сад то, Бог ће га свети знати; али је то непобитан факат познат сваком правом сину наше свете православне цркве.  И један и други поп из овог места, где се наша прича развија, могао је за чудо и за приповест много крофни појести.  Већ чисто човек да не верује!  За једнога од ове двојице и то баш, Бога ми, биће за поп Ћиру приповедају, да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни и то за оно кратко време, док је пре ручка курисао домаћици.  А домаћица стоји крај огњишта зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства, што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и баца их у корпу иза себе.  Па док се домаћица забавља око оне што цврчи у великој гвозденој шерпењи и преврће је, дотле овај узима ону из корпе.  — Ију, господин - попо, баш сте ви враг!  А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица.  — Хе, хе, појео их, милостива.  — Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и ’ сакрили?  — Па појео, милостива!  — И-ју мене жалосне!  Зар толике крофне?!  — Хе, хе, из ваше руке па не зна човек шта је доста!  А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила —, то смртном човеку наравно да није познато!  Али то му ништа не смета (ни њему, поп - Ћири, а ни поп - Спири), да после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје, поверене му пастве, него седи као станац камен или као кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору.  Све се око њега за столом мења, једини он седи непроменљив.  Неко се дигне да игра, некога одведу, а неки сам, онако без ичије помоћи, падне лепо под сто.  Сете га се и нађу га тек онда, кад га жена, потражи:  „А ди се то део мој човек?“ пита жена, докле га не нађе под столом.  „Јао, терету мој!“ виче жена и диже га.  А господин попа само седи.  У двадесет и четир часа тек ако се једаред диже да види, вели, коње, или колут око месеца, на ком су крају штапци или какво ће време сутра бити.  А затим опет седне.  И опет се мењају тањири, доносе чисте чаше и хладно, скоро наточено, вино, и то тако траје све до медљане ракије ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали Совру гајдаша, да га прати до куће.  А што се у селу венчало, то је потпуно знало шта ради; знало је дужности и задатке брачнога живота и крајњи му циљ.  И оба господина попа имађаху доста посла, а према томе и прихода крштавајући новорођену децу по селу.  Мало који дан да не дође господин попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак па не отпочне отприлике овако:  — Господине ... моле вас да дођете ... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора.)  Господин попа оде у цркву, да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак.  На вратима га дочекује Неда гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели:  „Хе, шта знате, господин - попо, грешни смо људи!“  А кад се добро наруча и врати кући, донесе свачега, и пешкира и пешкирића и шарених торбица и новаца.  Попа броји новац, а брк му се смеши; броји и прича о детету, како је красан, напредан Хришћанин.  А госпоја попадија радосна, Боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи:  „Та не би ’ се мењала ни са вицишпановицом!“  По некад се господин попа по мало, Бога ми, и зачуди, кад му тако дође Аркадија црквењак, па га позове да крсти.  — За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака.  А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели:  — Хе.. та.. да дођете, господине, да крстите.. овај..  Вуји Ирошу.. мужескога је пола ... синчић.  Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво к’о тресак!  Каже фрау - Цвечкенмајерка бабица, да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато.. тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик..  Чује се још од винцилирове куће ларма у кући.  Једно чудо —  — О мај!  И јесте чудо!  А кад брж ’, — чуди се попа.  — Па већ неколико дана има како је — ублажава Аркадија.  — Та знам, знам, ал ’ опет..  Кад је оно било?  У Јануару ... е, а сад имамо Јулиј месец.  Хеее! — врти господин попа главом.  Ви’ш, молим те!  А а а! враг им баби!  Ако је Ирош, баш се ирошки и владао!  А, обешењаци једни!..  Но, ништа, ништа; шта је, ту је!  Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице.  — Хе, хе.. деца.. врагови.  Шта знате!?  Джак бува, хе, хе! — вели Аркадија и додаје му услужно и понизно шешир и штап, који је био онаке форме какви су обично протојерејски штапови, а донео му га је на поклон с једнога вашара мајстор Лекса лецедер још пре неких двадесет година.  А деси ли се каква несрећа у селу, да, на пример, неко у селу умре, и ту како коме, али господин - попи опет добро.  Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп.  Иде па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце.  Док црквењак или ђаци певају, господин попа мисли у памети или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем, што би спадало у тај круг ствари.  После погреба црквењак однесе одјејаније и требник, а попа угаси и замота свећу у добивену цицану иди свилену мараму. (Било их је свакојаких, али је господин попа најрадије примао оне свилене).  И још ту на гробљу покупује од деце — која су такође чинодејствовала, носећи крст и чираке и рипиде — све њихове мараме и пантљике; покупује будзашто, по четири крајцаре мараму.  „Деде, децо, — вели им господин попа, — дајте ви то попи, а попа ће вама грошић два дати за то!“  Купи, па и то пошље кући.  Од тих ствари после госпоја попадија изабере што јој се допадне, а остало добије у „плату“ каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све шарени од пантљика, кад прође сокаком, да ти је милина погледати за њом.  Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе.  Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за њом и не да оку пријатна призора и уживања.  Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на разним ескадрама.  Нек се зна што је господин -попина слушкиња!  А господин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући „усопшчега“ на даћу.  Ту су скупљене ожалошћене комшије и неутешни рођаци, и они што су задовољни с тестаментом а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат.  Господин - попи опет најугледније место.  Седе сви и једу.  Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи.  Пију за покој душе.  — Хе мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику), — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу, да му се наточи, а рука му дрхће.  — Мој Проко, — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће, да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана!  Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља.  Та и онај Бог, Боже ме прости, узима што је боље!  Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се!  Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу, како се злопати! — уздише Глиша, искапи чашу и спусти главу на сто.  И сви тресу жалосно главом и хвале покојника.  Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним домаћима.  Прича својим накарадним српским језиком и уноси шале и смеха у суморно друштво.  Па и господин попа би устајући рекао добру за покојника:  „Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем; Проку нећемо лако накнадити.“  Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено, да су сви попови једнаки, један к’о други.  А после, и правила Поетике веле, да треба што више пробудити радозналост у читалаца, а то је, мислим, досада већ прилично постигнуто.  И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа.  То су она иста два попа, чијим сам часним именима као насловом украсио ову приповетку; то су поп - Ћира и поп - Спира.  А обојица су имали још и своје надимке; поп - Ћира се звао и Поп -Хала, а поп - Спира Поп - Кеса.  Зашто су оног првог прозвали поп -Хала, чули сте, а зашто овог другог поп - Кеса, чућете.  Овај несретни надимак, на који се поп - Спира онако исто тужио као и поп - Ћира на свој, добио је он одавно.  Ако је веровати ономе што прича госпоја попадија Ћириница (а то је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо и забележио сам писац, веле, да је добио тај надимак отуда, што се одавно, још прве године, као млад попа, заборавивши свој немешаг па чак и чин, умешао међу ону гомилу, која обично салета кумова кола, па се дере:  „Куме, изгоре ти кеса!“ и што је најстрашније и најневероватније у свој тој приповеци, веле, да се и он баш својски гурао, кад је кум неколико пута бацио међ свет пуну шаку крајцара, двогрошака па чак и неколико сексера.  На један тако бачен сексер, веле, да је тако силно полетео и одгурнуо онога испред себе, да је овај јадник полетео у неку барицу и забо се у њу главачке и стајао усађен као струк лука.  Од то доба, веле, да су му дали надимак Поп - Кеса, па га и данас још увек тако зову, кад он није ту, и ако је он давно и давно други човек.  И један и други одавно су у том селу, још откако су се оженили, а оженили су се, чим су свршили у Карловцима богословију, а ову су свршили пре двадесет и више година.  Оженили су се из истога места, у коме данас попују.  Поп - Ћира узео господин -попину, а поп Спира туторову ћерку; ни један из љубави.  У оглашеном стечају за парохију било је много других услова, а за овај су чули, тек кад су се пријавили.  Били су обојица мало поматорији, већ у велико брадати клирици.  И они приме и тај усмено саопштен им услов и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је, да ће парохију добити само они, који се буду хтели оженити тим двема лепотицама.  Шта је, дакле, и остало свршеним клирицима и кандидатима, него да се ожене њима.  Лепе оне, а лепе и парохије, — узеше се и не покајаше се нигда.  Од то доба једнако су лепо живели.  За то време много се штошта променило, само је верност њихова супружанска остала она иста, она стара.  Као вино из подрума поп -Спирина, или ракија из подрума поп -Ћирина, што старија све боља, — тако и пажња и љубав супружанска била је све солиднија.  Али опет се нешто ипак изменило.  Изменили се телесно оба попа и обе попадије.  Кад су пре двадесет и више година дошли у село, као свршени клирици, били су обојица суви и мршави као богословско благодејање, а сад су обојица дебели као народни фондови.  Не знаш, ко је дебљи, поп или попадија.  И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин -нотарошевом столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне а у доњој стоји дуван и увек је влажан.  А тек попови како су били угојени!  Мантија само што им не прсне испод пазува, а појас никако да се скраси на трбуху него све бега под браду и ближе врату.  По неко од боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп - Спиру за то, па ће му тек рећи:  — Ама зашто вам, господин - попо, не стоји тај појас на своме месту?  — Хе-хе!  „Зашто?“  Како: зашто? — одговара му поп - Спира, — па где да стоји?  Његово место и јесте баш ту где га видите.  Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце награђено, па зато је тако одскочио, да срце покрије и одликује.  Та колајне и висе на грудима; а кога сте још, видели да му висе на трбуху?!  А био је заиста и награђен, јер поп - Спира је имао црвен, а поп - Ћира само плав, обичан појас.  А то је била формална „јабука раздора“ између попова, а још више између попадија.  Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и „политички“ владати, али жене, жене богме не умеју!  Колико је само пута поп - Ћириница рекла кад су јој споменули поп -Спирин црвени појас:  „Црвен појас!  Уф, сав ми је црвен, кад га видим; па и онај ко га спомене.  Ко ти још неће добити црвен појас!“  А ако је веровати поп - Ћириници, и јесте га мало чудновато добио.  Она вели, да га је поп - Спира добио само зато што је једанпут у једном ужем друштву певао пред Његовим Преосвештенством и Екселенцијом Господином Владиком уз тамбуру неке „мирјанске“ песме, каже да је певао:  „Вино пије Дојчин Петар“, и „Катице прехвална, свем свету јавна“.  Поп Спира је ударао лепо у тамбуру, а има још сад, после толико година, диван глас.  — Ето то је певао, — вели поп Ћириница.  — Нема ту никаквих других заслуга, него певао пред Његовом Екселенцијом неке песме, оне, знате, „на фронцле“ песме, а Екселенцији се допале, па му послао црвен појас, кад се вратио у резиденцију.  Место да добије по носу, к’о што је већ неколико пута и заслужио то, он још одликован! ...  Тек штогођ и од Екселенције!! — вели љутито поп - Ћириница и брише уснене углове.  Тако је причала чешће, љутила се и додавала, да је за чудо увек срећан тај господин Спира.  Увек се извуче из малера, па да је не знам какав.  А ту је мислила на онај случај, кад је Његово Преосвештенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији, па није затекао на време поп - Спиру на дужности.  А то је било овако.  Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била Недеља.  Он право у цркву на Јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ.  А Господин Владика оде у олтар, па почео да служи.  Црквењак Аркадије, кад сиђе са звонаре, па виде, ко је у олтару, лепо се скамени човек већма, него кад му се на сну јавио Св. Никола и наредио му да каже Јањи Грку, да купи цркви трећи полијелеј и да повиси црквењаку плату.  Аркадија је баш свакојаких чуда видео; с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним местима, био посредник између угодника Божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео!  Одмах се прибере и замоли старога Орестију ковача, да држи ону његову певницу, док он часком не оде.  Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп -Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата:  — Брже, господине, малер ... несрећа, велика несрећа —  — Наопако!  Каква несрећа? — излети поп - Спира.  — Како, како?  Да се није откинуло клатно па поубијало јадну дечицу?  — Није, — виче Аркадије сав задуван, — него нешто још горе!  Дошли су његова Екселенција Господин Владика ...  Ено ушли су сам у олтар, па почели да чинодејствују, да служе сами Јутрење. —  — Вла-вла- владика!  Јао наопако! — рече поп Спира и стаде забленут и скамењен.  Да је ћосави патер - Иноценц из Темишвара пустио браду и бркове и метнуо камилавку по чину реда св. Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп - Спира, него сад кад је ово чуо.  Гром, прави, формалан гром из ведра неба.  — Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим.  Обојица лете право цркви.  — Еј, наопако ми звонило! — хуче поп - Спира и јури за Аркадијом, држећи се обема за трбух, који му је отежавао трчање.  — А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?!  Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови!  — Даће Бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија.  — Е, лако је теби, ти не зависиш од њега.  Него, реци-дер, Бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?!  Ти си сад паметнији од мене!  — Не знам ништа!  Од стра, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија.  — Али ваљда ће ми успут што пасти на памет! — вели, а измакао испред попа.  — Па шта сад да радимо, брат- Аркадија?  Помагај, ако Бога знаш, — рече јако задувано поп - Спира кад стигоше у порту.  — Та, ја сам се и сетио, ама не знам, ’ оће л ’ штогођ ваљати, — вели Аркадија.  — А како би било, онако, господине, да кажете, да сам се бајаги ја задоцнио као болестан, а ја и тако од Екселенције не зависим, немам с њиме ништа, да простите, к’о ни ветар с опаклијом, па да ме ви нисте затекли у цркви, па сте се ви сами онда попели на звонару и звонили на Јутрење!  — О, Бог ти помогао! — одахну поп - Спира.  — Врло добро, тако ћемо и казати.  Па тако и урадише.  И поп - Спира се лепо извукао из шкрипца, а био је већ жив обамро!  Није шала, владика; онако строг човек!  Владика га саслуша и поверује му, па га шта више још и похвали за смиреност и ревност његову у служби олтару и звонари.  Назвао га је чак „столпом православија“.  И где год је после било прилике, похвалио је доброга пастира пароха Спиру, а видљив доказ и знак тога његова задовољства и благонаклоности беше онај црвени појас, на који толико викаше поп - Ћириница.  — Због песме, ни због чега другог! — говорила би госпођа Ћириница, кад год би се повела реч о томе.  — Ништа друго, слатка моја.  Сад ако сам ја заслужила црвен појас, то је и господин Спира! — завршила би шапућући поп - Ћириница.  Но и ако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли, да су се они, не дај Боже, мрзели.  Живели су они врло лепо, као што, на послетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као пример осталом стаду и парохијанима.  Живели су, као што рекох, врло лепо.  Кад поп - Спира закоље свиње и направи диснотор (што ће рећи свињску даћу), а он прво пошље попа - Ћири од заклатог свинчета и кожурице и масти и кобасице и крвавице, па понекад и неку шварглу ма и најмању; тако исто ради и поп - Ћира и шаље поп - Спири.  А примеру супруга својих следовале су и домаћице.  Кад би се што умесило у једној, слало би се од тога и у другу кућу с примедбом, да није баш испало онако, као што се желело, и молбом, да искрено и беспристрасно оцене, како им се допада милихпрот, торта, штрудла, куглоф и томе подобна теста.  — Ах, — рекла би сва задовољна и срећна госпођа Ћириница, ређајући киселу штрудлу по тањиру, да пошље госпођи Спирипици.  — Знам, да ће пући од једа госпоја Сида, кад само види, како је добар мој квасац!  Па керн-штрудла лепо нарасла, па мекана к’о душа.  Гледај само, како је одскочила к’о федери у канабету!  Једна лепота!  Боже, Боже, чисто бих сама однела, само да је видим, какво ће лице да направи, кад је види!  А њена штрудла од прошле недеље била је спљоштана к’о слепачка погача, к’о да је спрам месечине печена.  Оволико ће одскакати од земље од оне њене пакости, бештија дебела, само кад види, — вели госпођа Ћириница и показује невероватну висину, до које ће госпођа Спириница поскочити од силне пакости, и даје тањир кћерци својој, да га однесе у комшилук.  А после ручка одмах отрча преко пута, да их затекне за столом; да на лицу места види ефекат, који је произвела својом керн-штрудлом.  — Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја - Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп -Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви мене лепо научите, како ви то правите оне ваше чувене путер-крофне. Ви то за чудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих.  А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком.  Шта све не радим, па не ваља!  Не ваља, видим и сама!  — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида.  — Не, не, без шале вам кажем.  Колико сам се пута сита наплакала због тога.  Увек ми пребацује мој супруг.  Једаред сам се баш наљутила, па му рекла, кад ми је стао пребацивати што не умем тако лепо к’о ви, рекла сам му, ... ’ оћу да вам кажем, слатка госпоја - Сидо, па ма знала, да ћете се одмах сад ту наћи увређена, ...  „А ти онда што си,“ реко ’ му ја, „узео мене!  Био узети госпоја - Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко, да ти прави шприц-крофне ... а и лепша је од мене, и дебља“ —  — Ваљда путер-крофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине.  — Та да, путер-крофне, уш’о ђаво у њих, Боже ме прости!  Љута сам, слатка, па не знам већ, ни шта говорим.  Не могу ја све знати; кад ми није од Бога дато, да правим путер-крофне.  Та, Бога ми, шта ту ваздан, а шта ме је ту окупио!  А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже:  „Но, но, каже он.  Куд ти опет оде!  Нисам, каже, тако мислио, Персо супруго моја; волијем ја тебе него све путер-крофне на свету!“  А мени онда дође жао, што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприц-крофне.  А госпоја - Сиди мило, Боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши:  — Е, госпоја - Персо, тако вам је то у овом свету.  Свакога је обдарио Бог са по каквим даром; није ни у путер-крофнама сва срећа.  Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље правим од вас, онда с драге воље, кад год је вама згодно.  Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама.  И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика ... па треба да зна, и њу ћу научити.  Али, слатка, услуге за услугу; ’ оћу и вас да то кошта нешто —  — Молим, молим, да чујем.  — Само тако ћу вам показати, ако ви мене научите, како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор.  А мој попа опет то, па само то, воли, као да је, Боже ме прости, швапско дете.  — Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дато!  Ал ’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала!  Моја покојна мама, Бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза, што га она не би знала зготовити.  Кад она направи то Саће од зоље од квасца, могла је, што кажу, и самог цара послужити!!  Господин Јеротеј Драгановић, кад је написао онај Кохбух, хтео га је њој посветити, да шта!  — Верујем, слатка.  — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију.  — Слатка.  И моја Јуца тако исто.  Зна вам та свашта.  Али кажем вам, слатка, само једаред да види, како се нешто готови, одмах ти она, рано моја, трчи кући па проба.  Има једну књигу пуну исписану.  Лепе корице и пише на њима Poesie, што јој је купио за спомен на презент господин Шандор јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него све празни листови.  А она, слатко дете моје, села па записала у њу све сосове, цушпајзе и мелшпајзе како се правиду.  Све излењирала и исписала, слатко дете моје.  Пише к’о канцелиста какав; исти њен отац!  Ко је узме, слатка, тај ће бар знати, да има једну добру виртшафтерку.  — Рано моја, знам.  И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем, да се само са њом дружи и на њу угледа.  Ето, тако се разговарају две попадије.  У којој већ отпочиње по мало сама прича ма да се може узети и да је она продужење Главе Прве  А како су живеле попадије, тако су лепо живели и попови међу собом.  Мало које вече да не прође, а да не оде поп - Спира поп - Ћири или овај ономе.  Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан, ако се бар у вече не виде и не обиђу.  Па тако је то било и лети и зими.  Ето баш у Петак, кад и отпочиње управо ова наша приповетка, чим се спустило вече и вечерали, диг’о се поп - Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се обично служила цела кућа а у последње време већ почели њоме покривати и тесто за киселу штрудлу и крофне, — па се кренуо поп - Ћири преко пута мало повише „у шрех“, а за њим попадија и кћи Јуца.  „Ајде, вели, да мало поседимо; рано је још за легање!“  — О, о, о! — зачу се из поп -Ћирине куће, кад ступише у собу.  — Каква срећа, каква срећа! — вели поп - Ћира, па се диже од стола, брише браду од јела и иде у сретање.  — Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, Бога ми, скоро задремали.  — Бештија једна, — мисли у себи госпоја - Перса, — мора она свуд свој нос да забоде!  Ништа друго, него је дошла само за то, да види шта вечерамо.  А баш је и потрефила! — кида се госпођа Перса а смешка се и вели:  — Ех, ех, ама к’о да сам поручила, е баш добро!  — А ми чекали и чекали, — вели поп - Спира, — нећете ли се ви кренути овамо к нама.  Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било!  — Ију, господин - Спиро, шта вам то сада пада на памет!  А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш:  „Ју, Боже, ала да се ’ оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало.  Чисто ми глува и пуста кућа без њих!“  Па седите!  Извол’те, раскомотите се као код своје куће.  Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате.  И поседаше сви.  Попови пијуцкају по мало и играју неку стару игру Фирциг; а попадије узму плетива па штрикају или потштрикавају плаве чарапе, од чијих се сара после врло често праве врло згодне и добро познате дуванкесе које чак и у Србију донесе по неки тестераш.  А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу.  Шта се разговарају то ће сам Бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо!  А кад настане ћеретање међу девојкама, оговарање међу мамама а пијуцкање међу татама — прође поноћ за тили час.  Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце а за тим као неко избијање.  То дуварски сахат избија.  Броје сви, а попа Спира гласно седамнаест.  — Охо! — чуди се поп - Спира.  — Кол’ко то изби?  — Седамнаест, али то је управо дванаест ... морате увек пет опциговати, — вели поп - Ћира, — па онда је таман тачно толико сати.  — Па пре сте опцигивали четир —  — Тхе, пре онако а од неког времена овако.  Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп - Ћира.  — А што га не дате да се оправи? — вели поп - Спира.  — Рек’о би ’ да је добар сат ... мог’о би још да послужи —  — Та, ман’те га до ђавола, — вели госпоја Перса зевајући и заклањајући уста, — а шта већ нисмо пробали, и куд га нисмо шиљали, па ништа.  — Непоправим је! — вели поп - Ћира.  — Не да се поправити, он тера своје:  „Тера Јела што је започела,“ — вели госпођа Перса.  — Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак!  Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика што наши кажу.  Био је мало мањи од иконе Св. Ђурђа (крсно име поп -Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а записане на давно пожутелој табли.  И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тиктакање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице, описати и с читаоцима упознати га.  Сахат је давнашњи.  Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали.  А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи.  Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај Боже.  Сад је оматорио па се прозлио и полудио; па се или усићи и на крај срца је па заћути као каква пакосна свекрва; или се рашћерета па лупа све којешта.  Дође му тако па се усићи, не знаш ни за што ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао.  А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори.  — Шта је, стари? — вели му поп - Ћира, — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а?  Разбио му се ваљда сан па избија!  Не знам само докле ће бити тако добре воље.  — Докле?  Докле му опет не дођу лутке!  Ту човек не уме да буде доста паметан, — вели попадија.  — Једна мука и невоља, а нема му лека!  И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа!  Оправљао га и Лала пудар који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења па га поп - Ћира спасао од батина, а он му онда из благодарности оправио сахат; а носили га чак и у Темишвар неколико пута паори, кад иду на житну пијацу; а и код куће су га сви дотеривали, — па ипак ништа!  Ено и сад виси на њему сијасет неких ствари, само да ради к’о и други сретни сатови.  Све то обешено уз једно и уз друго ђуле.  Шта ти ту нема!  И нога од неких старих маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице и пола „штогла“, — и опет му ништа оне помаже он тера своје.  Кад му дођу лутке он заћути; девиза као да му је:  „Све ил ’ ништа“, па неће да прослови, па да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја - Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла:  „Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’ оће л ’ онда ланути, обешењак један!“  А кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље.  Колико је само пута ноћу преварио поп - Ћиру.  — Ви опет, мамо, нисте узели теј од мекиња, па сад ћете кашљати целу ноћ! — ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп - Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија.  Кад избија а он дигне толику ларму, да сва живина из авлије побегне куд које.  „Ено га, опет се дере матори магарац!“ вели љутито попа.  Па тако је и вечерас радио.  После оних седамнаест искуцао је после четврт часа још седамнаест пута, па је ућутао.  И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендише што.  Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина.  — Бога ми, већ дванаест.  Е, време је да се иде! вели поп - Спира.  — Ајд’мо, диж’те се, да идемо.  — Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса.  — Па ви’те да нас ваш сат опомиње.  Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити.  — Та ман’те га до ђавола! — вели госпоја Перса.  — Морамо, слатка, — вели јој госпоја Сида.  — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре ... а морала сам данас да прекинем через Петка —  — Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса.  — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал ’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда формално заробите човека!  Ај’те, децо, доста је било ћеретања, оставите што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу, како обешењачки погледа и чешља косу, „а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође,“ вели фрајла Меланија.  — Збогом, збогом! — вели једна другој — Лаку ноћ!  Пријатно спавање!  — Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли ви како нам се спрема од Бачке?  Зацрнили облаци! — вели поп - Спира.  — Таман за кукуруз к’о поручено, — вели госпоја Перса, зевајући и дижући свећу.  — Паз’те, господин - Спиро, да се не саплетете на грабље!  Гром је спалио и с лењом девојчуром, опет их оставила ту!  Док се само окренеш, окрену наопако кућу ови млађи!  — Е, дакле, лаку ноћ! — веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети.  — Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула.  — Немој да сневаш штогод страшно, знаш ... што смо разговарали —  — Но, но!  Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира.  — Па лаку ноћ!  — А баш кад спомену, дете, сневање, — вели госпоја Сида, — што сам вам ја ноћас сневала, још ни сад не могу да дођем к себи од чуда откуд ја то да сневам!  Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо.  — А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак.  — Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати.  О жено, часни те!  Та помислите само!  Целу целцату ноћ сам сневала како се куглам, па све са неким слугама и са неким слушкињама.  Откуд да се ја куглам, слатка?!  — Куглате?!! — чуди се госпођа Перса, па се стаде смејати и угаси свећу.  — Погледам у јутру Сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече Сановник под јастук), а оно и за „куглање“ и за „слуге и слушкиње“ стоји једно исто, вели: значи, да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију.  Све, ви’те, излази на једно.  Па све сад мислим: ко ли ће нам, Боже, то доћи и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!?  — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса.  — Шта ми се то дало на смеј.  Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!!  О жено, жено!  — Сневање, лудорија!  Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш, да процуња мало по подруму.  Ето ти гостију! — вели јој поп - Спира.  — Е лаку ноћ!  — Лаку ноћ.  Из које ће се читаоци уверити да сновима треба веровати и Сановнике куповати и читати и ако учевни људи не верују у снове и вичу на Сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и Сановник јој прорекао  У селу нема ни данас Бог зна каквих промена.  Један дан је к’о и други.  Живот тече доста монотоно и дремљиво као живот какве баке у запећку.  И данас је још тако а камо ли пре толико година кад још није било ни „зонентарифе“ ни железнице ни других саобраћајних средстава.  Још су најкрупнији и најзнатнији догађаји били они који се дешавају Недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они прешли преко Тисе и учинили то.  Иначе никаквих других новости нема већ поодавно.  За сада је најновија ствар која је занимала село била та, што кроз који дан долази нови учитељ на место старог.  Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, на место старог учитеља, господина Тривуна који је одавно већ био за пензију и ишчекивао је, а Бога ми ју је и заслужио.  Сад је у пензији.  Заплакао се кад су му саопштили и ако је ишчекивао.  И сад и ако је факација он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму на коју се већ од толико година научио.  А био је добар учитељ.  Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту.  Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило.  Мила кишбиров и Нова бистош и данас се поносе што су били његови ђаци јер се на платноме списку у општини сами без ичије помоћи потпишу.  Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле у вис.  Али се нико није одрекао свога потписа; „каква су да су, — што каз’о Нова бистош, — моја су.“  — Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује та лепша и говорљивија половина човечанства — у овом месту неговали и писмену књижевност.  Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!  А док није он, исти Трифун учитељ, дошао, било је муке и невоље доста кад је требало што написати.  Што је сад боље, то је заслуга старога учитеља који је био и учио.  Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; и ако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, н. пр. да му запали кућу или одведе чилаше.  За то при поласку у пензију, мислим да не ће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било.  Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу.  Још има старијих људи који памте добро како је тешко било написати писмо на прилику сину који је у солдатима или тако коме другоме.  Онда је био неки Аћа учен човек, — умро је, Бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер каз’ти писар, једна древна пијаница, али је за чудо лепо умео да састави све то и да напише, а, Бога ми, и наплаћивао се.  За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо.  Коме треба тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом.  За тим седне за сто па само промућка мало дивит, натегне бокал и похвали вино, а за тим опроба перо на нокту од левог палца па запита:  — Шта ’ оћете и коме ’ оћете да пишете?  А они му само кажу:  „Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску;“ па се онда онај, што наручује писмо, наслони преко стола на оба лакта, па диктује:  „Пишите, — вели, — Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала Богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се Богу, да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо.  А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија.  И пишите: да смо сви здрави; баба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону фину стиву лулу кад се облачио на јутрење па сад само ређа и псује и по некад кашље, ал ’ је сад фала Богу боље.  А ми смо сви здрави; брата се тако угојио да не може да закопча свилени пруслук што га је купио на сенћанском јесењем вашару.  И пишите: да му шаљемо пет форината сребра да му се нађе недељом у биртији, да не постиди Белеслијине, нека не пуши багов к’о сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер фине да се зна што је немешка кућа а нека не жали новац које нам је дао Бог, фала Богу, доста и поздрављамо га сви и баба и нана и брата и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и спевали су је већ са Пајом Кицошом.“  Тако је негда диктирано и писано писмо.  Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо а писмо пошље у Галицију или у Талијанску.  Атресира, на пример, томе и томе катани у Галицију, или томе и томе солдату у Талијанску, а ономе вели:  „Па ви сад немајте бриге, него напун’те још овај бокал за сретна пута ових пет форинти нашем Проки.  А, сто му заверака његових!  Пишу ми оданде, да је први момак у Талијанској!  А ди би и био друкчији немешки син!“  — А онај задовољан доноси још један бокал.  И њега испразни Аћа па оде, да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи, како нема ништа лепше од учена човека и како све иде као намазано.  Тако се ето некад, још кад је цар био каплар, писало и натезало с ученим људима, јер тек је по један Аћа био у селу.  Али, Бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме!  Ето ономадне је тата једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља.  Чује тата где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види, да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи — кад ал ’ оно седи његова слатка кћи па плаче и пише неком писмо.  Па није да пише к’о што се пише, него и неке стихове везе по писму што их је запамтила са медених колача са последњега вашара.  Та није да се згранио тата кад је дочепао писмо и видео шта је писала, па дочепао виле (срећом оне дрвене) - па за њом, а она беж ’ у комшилук!  Ту се завукла у комшиску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде.  А у томе се и тата одљутио мало, а и мама се заузела и умиривала га спомињући му из давних времена неке дере и еведре; а тата се сећа па само суче задовољно десни брк па вели:  „Ал ’ и јесам био момак; ај, шта велиш?!  Та није ме у три вармеђе било!“  Но како свака ствар на овом Божјем свету има своје две стране, добру и рђаву, то поред свих ових тугаљивих страна писмености, свет је ипак увидео да се треба изображавати.  Навикао се на школу и на учитеља.  Па кад су сви поштовали и волели старога учитеља Трифуна који је носио до чланака дугачак пепељаст капут на струк и прслук са два реда дугмади и закопчавао га до горе, а око врата обавијао два до три пут шарену цицану мараму и кашљао и једнако јео жута шећера а бркове увек поткресавао и дотеривао — а како да једва не чекају овога новога учитеља за кога су већ причали који су га видели, да је млад и леп па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир, да носи ирошки пошу, да има лепе брчиће и да лепо пева!  С нестрпљењем су га очекивали и старији и млађи.  Многи очеви а нарочито маме већ су правиле неке комбинације, али су маме ђаволски криле једна од друге показујући се све крајње равнодушне.  На послетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.  Била је Субота после подне.  Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим Сокаком једна кола и у њима један млад човек.  Баба Пела која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапућући:  „О, Боже, опрости мене грешну!“  А да се путник прекрстио неколико пута потврдила је и друга једна баба, у другом крају, што седи на раскршћу преко пута од Великог Крста.  И ова га је видела где је скинуо шешир и прекрстио се кад је био спрам Великог Крста.  Обе те бабе у друштву са другим бабама сложиле су се и закључиле, да тај путник није ни Жида који купује рану ни Шваба машиниста који се разуме у парним ветрењачама што веју жито по спахилуцима, него да је то човек наше вере.  А девојке су рекле, кад су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пошу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.  Кола стадоше пред Великом Биртијом тамо где само господа и Жиде свраћају а од ових из села одлази тамо само господин попа и један и други, али врло, врло ретко, даље: господин нотарош, апотекар, хирург, господин -нотарошев писар, али овај само оних дана кад господин нотарош није ту у селу, иначе иде код Шолема Чивутина у трафикану на комовицу.  А долазе још неколико капуташа и житарски трговци што једу путер и земичке кад одседну ту.  Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије.  Још нико у селу није запамтио, да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!).  Све је ту мирно, фино и пулгерски, а и како би друкчије било кад ту нико и не пије из бокала или холбе него из оног геџавог и жебрачког сатљика.  Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па опет чита даље новине.  Док прочита новине и попије тако сатљик вина и холбу воде, прође по два сахата, а за тим се дигне, плати и поклони се кафеџији и овај њему и изиђе из кафане трезан к’о што је и ушао.  А кафану је држао неки трбушко Шваба у сомоцкој комотмицни са златном кваслицом, неки дузтабанлија који се само шета по кафани, прегледа је ли све у реду и сравњује и дотерује дуварски сахат са својим џепним и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне Једнако држи у рукама оно чим се убијају муве па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји „шлога“ па не сме да спава после ручка.  Пред ту су, дакле, кафану стала кола и кочијаш скин’о два сандука; један већи а други мањи, оба врло смешна изгледа, а видело се по њима да су оба много путовала и штрапацирала, многе газде до сад променила и да им место није било у соби.  Кочијаш скиде још један у хартију умотан кишобран нешто мањи од вашарског ринглшпила и један упакован кревет који се види да је био некад политиран и да је стајао у гостинској соби; за тим и један зимски капут са олињалом јаком од крзна и распараном поставом и напослетку једну велику зимску мараму кафене боје са дугачким фронцлама.  Све је то скинуто с кола у присуству путника и унето у кафану.  Чим се умио и очеткао запита путник бирташа Швабу где је поп -Спирина кућа.  Шваба га обавести и зовне једно дете са улице да одведе господина и да му покаже.  Умивен, ишчеткан и очешљан крене се путник али се на путу предомисли, па не оде поп -Спириној кући.  Да детету три крајцаре а ово одлети заборавивши казати: фала!  Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде, да се похвали друговима (јер добити три крајцаре у једаред — то није доживео још нико у селу), а нови учитељ се упути журно цркви на вечерње које је по његовом рачуну морало још трајати.  Ушавши у цркву поклони се свима редом по столовима, а није их баш много ни било — неколико стараца и баба које су снаје отправиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпевао и наравно да га је увек натпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао али сад му много смета старост.  Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило.  — Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија.  — Чим која кола прођу а ми мислимо:  Ето га!  А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.  — Хоћете л ’ дозволити да вас мало одменим? — пита путник.  — О, молим ... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу.  Дође ред на новог учитеља да прихвати.  Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева?  И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље преко пута, а стари Лекса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога „слаткогласнога“ како сам рече.  Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега.  Био је очаран певањем.  „Сушти херувимски глас!“ изразио се кад је изашао из цркве.  Па и сам поп - Спира у олтару (јер је његова чреда била) зачуди се кад чу неки нов непознат му глас па приђе Северним Вратима на олтару и провири кроз њих, да види, ко је то?  Тако се нови учитељ представио на вечерњи својим будућим суграђанима.  Сам тај први корак његов у селу и први приказ његов допао се свима, запленио је све, кажем вам све од поп - Спире у олтару па до оне дечурлије што је поваздан на звонари и која служећи у неком виду цркви и олтару олакшава службу и Аркадији и која је стрчала, да је све тутњило, кад им дође и рече неко да је дошао нови учитељ.  За пола сахата знало је цело село да је онај путник — што се онако побожно крстио кад је звонило и кад је прошао поред Великог Крста, како приметише бабе; и што онако ирошки носи пошу око врата, како рекоше девојке — да је, дакле, тај путник давно очекивани учитељ.  Све су то најбрже разнела и разгласила по селу она деца са звонаре.  Кад је вечерња свршена, учитељ се нашао с поп - Спиром у порти црквеној и представио му се:  — Петар Петровић свршени клирик и изабрани и потврђени учитељ за ово место! —- рече путник и поклони се поп - Спири и пољуби га у руку што се овоме јако допало, јер се до сада није баш најпохвалније изражавао о садашњој младежи, управо Омладини која је предлагала да се свакоме каже: ти, ти брате и ти сестро или: Србине брате а свакој госпођици: Српкињо селе, а то ни једном попу није ишло у главу.  Овим се умирио и помислио у себи:  „Благообразан младић!  Исти ја!“  А за тим продужи гласно:  — Мило ми је ...  Парох Спиридон овдашњи ...  Е, наравно!  Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо.  Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања.  Село је ово, млади господине, село.  Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац.  Жењен — но ја, још и које како; али самац — Бога ми врло тешко!  — О молим молим!  Свугде је добро, — рече г. Пера а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога.  — Знате како стоји тамо:  Добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он.  А знате, и ја сам у неку руку пастир, хехе, — смеши се, — чувам поверено ми стадо младих и несташних јарића овоселских.  — Да, да, баш са свим тако к’о што изволесте лепо казати.  За сада као учитељ ђацима пастир јарића к’о што рекосте, а после, ако Бог да, као парох пастир богобојажљивим овцама.  Постепено, само постепено.  Јер ви се, наравно, ја држим, мислите временом запопити, зар не?  — А па наравно.  То је идеал и мој и мојих родитеља био ...  Хе, ал ’ то зависи од случаја, од среће ... ако будем тако срећан па дочекам да се упразни каква добра парохија —  — Е, знате, кад би само могли добити какву добру, масну парохију; као на прилику ево ова што је у нашем селу.  Бољу вам не бих знао пожелети.  Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место.  Ја сам, ето, овде тако задовољан, да се не бих мењао ни с Крушедолским господином архимандритом а сигуран сам да би је тако и мој последоватељ ценио.  — Е, сад моје је да чекам, — вели г. Пера, — а остало је, што кажу, у Божијој руци!  — Наравно, наравно!  Све је у Божијој руци.  Али опет ... — вели поп Спира.  — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао:  „Помози, Свети Никола!“ а Свети Отац Николај му одговори:  „Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ, неће оскудјевати!“  Хе, па тако вам је ето и ово!  У Божијој је руци све то, наравно, али не треба ни ви да седите скрштених руку.  Добра парохија је — Боже ме прости кад већ морам да је с тим уподобљавам — к’о и добра и лепа девојка:  „Ко пре девојци, онога је и девојка!“ — заврши поп Спира и погледа га значајно.  А био му се јако допао.  Био би то славан поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није, као добар отац, бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мама што је.  — Та, оно знате, то би значило искушавати Бога кад бих одмах тражио то.  Треба се упражњавати у стрпљењу, то је наша прва дужност, велим ја! — додаде г. Пера.  — Та, но, но!  Све је то лепо, — вели поп Спира, — то је лепа Христијанска добродјетељ, знам ја то, али опет, к’о велим, што може бити вечерас, не треба одлагати за јесенас, каже паор.  Како сте ожењени, могли би одмах —  — А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам —  — Шта, још не?! — чуди се поп Спира, (а знао је добро да је г. Пера нежењен).  — Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота —  — Тако!  Е ви’те молим вас!  Та шта говорите! — чуди се као поп Спира.  — Па то сте ви онда сами дошли.  — Сам самцит.  — Па то сте ваљ’да у биртији одсели?  — Наравно.  — Ех „наравно“!  Какво „наравно“!?  А, таман посла!  — Зашто за Бога?  — Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких —  — Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу ... а дотле ћу се стрпити већ.  — Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани ... код Швабе ... а, то тек никако нећемо допустити!  Бар код мене није тај обичај.  Ви’ш ти то њега! ...  Него ма’нимо се тога сад, па како би било да вас проведем мало кроз село до школе —  — О, молим, молим —  — А ја ћу само да сврнем мало кући, а на ту ћемо страну и ударити, па ћете о једном трошку видети и моју кућу, да би је знали сутра наћи, ако се ја, то јест, мало задржим после службе, јер се надам да ћете бити тако љубазни па да ћете ме сутра почествовати посјетом на ручак.  — О молим!  Каква пажња!  Здраге воље! — рече г. Пера и поклони се учтиво.  — Дакле извол’те, да се кренемо! — вели поп Спира и упутише се из порте.  Каквих ти описа нема у њој!  Ту је описан и стари шаров, и лопов мачак, и млади гушчићи и стари патак, и попина ћерка и учитељева посета; другим речима, описано је једно идиличко пред вече у очи Недеље у кући поп -Спириној  Поп -Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку.  Лепа, велика кућа а на њој ни крајцаре дуга.  Пет прозора са сокака а прозори пуни цвећа а међу цвећем два кавеза са канаринкама.  Пешаци улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова а још више због Мађарице слушкиње.  Пред кућом ред багрења и два велика јалова дуда а испод дудова је клупа а на клупи испод оног дивног хлада врло згодног за претресање и оговарање свега и свачега седеле су радо и често обе попадије.  Стигли су већ пред кућу.  Поп - Спира отвори врата и понуди госта напред који после малог нукања уђе поребарке.  Попини су чули већ за долазак учитељев; дотрчао је и известио их један деран који је поваздан у порти, помаже Аркадији, звони и пири у кадионицу а за то добије увек пола поскурице, а послао га је Аркадија да јави.  Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали.  Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас са чупавим и пуним чичака репом који је издалека, кад зине, изгледао да се смеје, али је та спољашњост његова била фалишна, јер био је љут баш к’о пас, што рекли.  Кад опази странца а он стаде тако страшно лајати и скакати на ланцу, да у мал ’ што није ишчупао колац за који је био везан, док није опазио и поп - Спиру и тако се обавестио и умирио мало.  После тога је мање лајао за све време визите.  Тек по некад лане, погледа сумњиво на ту страну од времена на време, као да прогунђа нешто на форму: хм, ајд, ајд! а за тим се смирио, легао је и продужио спавање „лењштина једна, што бадава једе хлеб“ (да се послужим реч’ма којим га је попадија често грдила мрзећи га и замерајући му нарочито што је постао непоуздан па неће да лаје на Жужине многобројне курмахере).  У авлији се указа путнику диван призор.  Права идила; дивна идила сеоског газдинства!  Ах, чега ти ту све није било!  Један спахилук, једно богатство, па не знаш где пре да се зауставиш оком и погледом!  Домаћин и гост се зауставише на авлијским вратима па се нешто разговарају.  Док се они разговарају имаће прилике читалац да разгледа авлију.  Авлија пространа, отегла се читавих дуж њива, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије.  А у авлији свачега; једно богатство достојно зависти.  Ту су шупе, амбари, голубињаци.  Трп камаре сламе, камара гањева и шапурика од којих се добијала добра жеравица за „штогл“ којим се пеглале фрајла -Јулине беле сукњице са шлингерајем, и гомила орезане лозе спремљене за печење јагањаца којима је почешће поп - Спира омастио брк.  Ту је даље у авлији био бунар са дивном хладном водом у којој поп - Спира хладио вино и лубенице.  Уз бунар је стајао нов валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за доњи крај ђерма да се лакше вуче огроман кабао из бунара.  И у авлији као и са сокака био је испред куће ред багремових дрвета и два велика дуда али не јалова као она на сокаку него родна која су сваке године доносила род и стократно наградила негдашњи труд поп -Спирин око њих.  Увек је под њим било брбљавих патака и пачића и друге живине а на њему дечурлије која се частила дудом.  Попадији није никад потребно било да изађе на сокак и да криви шију и лево и десно да види хоће л ’ откуд које дете угледати да је послуша.  Треба само да изађе из кујне па да викне:  „О Нецо, Перо, (или) Радо!“ а оно тек полете најпре шешири а одмах и они с грана к’о мајмуни уз стабло па пред њу по два три тресну од силне услужности па залармају и грабе се који ће пре.  А у попиној вредној кући увек је било посла и да се помаже.  Или је требало плевити башту, или кљукати гуску, или чувати од живине разастрту тарану која се сушила на сунцу, или тако нешто из домаћег виртшафта, а за то им је попадија оцекла парче леба и дозволила им да се попну и натресу себи дуда.  Могли су се сити најести па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима.  За то су дечији шешири у том селу и били изнутра као калајисани.  Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се Бог зна како због деце им која имају, хвала Богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца безобразна, па сваки дан досађују господин - попи, а попа их извињава па вели:  „Ех, није него још нешто!  Каква благодарност?!  Нема ту ништа од тога!  С народом сам, вели, стекао, па нека сад тај народ и једе!  Ваљ’да ћу, вели, понети дудове на онај свет?!  То ти је све што на земљи учиниш!  „Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу“ ...  А човек, што кажу, „ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!“ — „Та јест, одговара паор.  Касти: ватате души места!“  Из авлије се видео леп ходник у коме су у јесен поп - Спира, Аркадије и Жужа крунили кукуруз, а лети кад су велике врућине биле, у њему је под комарником спавао домаћин сам главом.  Поп - Спира је био из паорске али немешке куће, па се никако није могао одвикнути — како се поп - Ћира изражавао — од тих паорендерских навика да спава лети пред кућом под комарником.  Међутим то је имало своју добру страну не само што се тиче поп -Спириног гојазног тела и комоције него и што се тиче поп -Спирине куће, па чак и за комшинске куће било је добро.  Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна: у којој то кући хрчу? — па не сме преко зида ни у једну кућу!  Тако је поп - Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем, спасао често и себе и још бар пет шест комшијских кућа.  По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата.  Нека суди сада читалац: колико се њих морало родити, венчати и развенчати и умрети у селу, па да се овако домаћинство подигне!  И то су само крупније ствари које до сад споменусмо, а где су тек оне ситније?!  На пример живине!  Шта је и какве је све те било ту у авлији!  Прави Нојев ковчег!  Било гусака угојених тако, да, кад их поп - Спира види онако у перју још, а њему пође вода на уста, па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћурак, задовољство комшиске деце.  И ако је пазио на себе и достојанствено се понашао, ипак је пропадао међу комшиском децом као какав невешт педагог.  Врло су га често секирала деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпоја Сида умешати и заузети за њ.  „Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе!  А шта вам ради, да га секирате тако!?  Јао наопако, а кака сте у другом шору и шта тек радите с другим паорским ћурковима, кад сте таке арамије пред господин -попином кућом?!“  А деца се правдају и беде једно друго.  — Ту и силне кокошке са својим петлом једним дугачким грлатим клипаном који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном капом.  Он један, а оне толике!  Праве мормонске фамилије!  — А тек патака и пачића шта је било!  И све је то био пород, породица једног красног али и врло похотљивог патка.  Та га је мана тако компромитовала, да је већ ушао у пословицу у селу:  „Лола к’о попин патак!“ рекли би обично за извикана човека.  А то је дошло и поп - Спири од некуд до ушију и наравно, да га је јако заболело то, што патак ни најмање не води рачуна о кући у којој је.  Требало би, да је среће, да је пример селу, а он се осушио већ од те несрећне љубавне чежње као какав провансалски трубадур.  Од тога доба поп - Спира очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја - Сидом, која је, као добра домаћица на којој— кућа стоји, имала у виду само економне обзире.  Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако:  „Јао мене жалосне! — говорила би попадија, — а куд би био виршафт без патка.  А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту патак да буде!“ — „Ма кога, само њега моје очи више да погледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп - Спира — то-то-то-тога Ту-ту-турчина!  Тога, тога Ага-га-га-гарјанина!“  — Пак-пак?  Пааак-пак-пак! дере се патак готов на свађу па чујући замуцкиваше домаћиново и мислећи да је неко од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело као на пример Гагу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га! увек наљутило патка).  А поп Спири дође напослетку смешно, одобровољи се па вели:  Иди бестрага! а госпоја Сида срећна што је продужен живот њеном клијенту и љубимцу до прве прилике.  А да не би до тога дошло, није жалила труда него је учинила од своје стране и последњи покушај за који се надала да ће спасти живот њеном вредном и полезном штићенику.  Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожње фотеље у којој је још њена баба одмарала старе своје кости и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње.  Од те коже је направила и припасала лепо патку кожну кецељу, па сад изгледа у њој као какав пинтерски калфа.  Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни а нарочито поп - Спира.  Он се одобровољио и не тражи више његову крв.  Шта више, сад га радо гледа сваки дан и смеје му се, кад се овај саплеће преко своје мало подуже кежње кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?  Поред гусака било је ту и гушчића.  Баш то је ранила једна млада румена девојка, фрајла Јула, попина ћерка, и задубила се у посао кад се наједаред трже, јер засикта стари гусак иза њених леђа на госта који се (после дужег приповедања поп -Спириног о томе како је скинуо сав дуг с куће) већ приближио, стао и, скинувши шешир, клањао јој се.  — Клањам се, госпођице!  Петар Петровић учитељ овдашњи ... то јест скородошавши, новопостављени.  Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас, узнемирио у виртшафту то јест газдинству.  — О, ни најмање, — одговори Јула која се брзо исправи, а збунила се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче јер му остала његова браћа никако нису дала, као најстидљивијем, да приђе чанку пуном каше; — на против, ако ко, онда ми треба да се извинимо што у оваком вашару дочекујемо госте.  — А, баш на против, госпођице; вазда сим жудео да се наслађавам једном таком сликом. — рече мало збуњени путник, па се саже, да помилује једно кривоного гушче, али га матори гусак нападе и још више збуни сиктањем својим.  И Јула се збунила још више и спусти на земљу оно гушче.  Обоје стоје тако и с неком као родитељском милоштом гледају гушчиће који се гурају и претурују и падају на тртице око чанка с кашом.  — А где је мати? — запитаће поп Спира.  — Ено је код краве.  — Иди је, синко, зовни; она и не зна да имамо посјету.  Госпоја Сида била је тамо где се обично музле краве.  Краву је музла Жужа слушкиња, здрава једна дунда једрих образа, што кажу, да удариш по једном прснуо би онај други!  То кажу, али нико јој није то урадио; сваки је више волео да је уштине за образ или чак и пољуби и пошто се она није никад отимала, па јој је доста често и пасирало.  Само је госпоја Сида никад није уштинила за образ него је, шта више, често грдила и називала је леном девојчуром што дању по ваздан дрема а ноћу краде маст и пече крадом лукумиће, кад сви по кући заспе, и части се са себи равнима, да се послужим сопственим речма госпоје Сиде која је већ чула за госта и одмах се сетила прексиноћног сна и дошла амо пред кућу.  Дошавши поклони се госту и овај њој.  — Моја супруга,..  г. Петар Петровић наш нов учитељ, — представи их поп Спира.  — Мило ми је! — вели гђа Сида.  И доиста било јој је мило!  Чим га је видела, допао јој се, а особито јој је мило било, што се то баш тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће знати оно што се каже:  „Гледај мајку па шацуј ћерку!“  А баш јој се допао чим га је спазила, учтив па смеран, па косу разделио по средини; исти к’о њен попа пре толико година кад је свршио богословију Карловачку и био у њу заљубљен па јој певао:  „Ах, Венеро, ужасна богињо, Над смертнима свирјепа књагињо!“  Ах, какав би то красан пар био да се узму!  Он леп висок, а она лепа и мало нижа; али жена и треба да је мало нижа, то је много лепше него кад су и муж и жена високи, а сачувај Боже кад је муж мали, а жена се отегла у висину!  Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка ко торањ а он мали и снизак к’о патак.  Па још кад се узму испод руке изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце какав пун цегер па га вуче кући.  Тако је мислила у себи гђа Сида па прекиде сама паузу.  — А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи.  Мислили смо да већ нећете ни доћи.  „Можда се предомислио,“ разговарамо се: „ваљ’да је пао на теме да дође, па да се закопа у овом нашем каљавом селу код толиких красних вароши и толиких варошких фрајлица.  Млад, учен човек воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг, и он сад да дође овде па да се попаори међ нама!“  А зар би и ми седили овде да не морамо.  — О, милостива, — прекиде је гост, — ви слабо шацујете село и његове красоте кад тако говорите.  О, и у селу се да сасвим лепо живити, верујте!  — Па оно јесте, господине, — поправља се гђа Сида, — али тек тек опет к’о велим: друго је варош а друго село.  Све је овде друкчије.  Ето само девојке да узмемо.  Овде у селу су доста неокретне, стидљиве; не можеш јој кљештама реч једну ишчупати.  Кад јој штогођ кажете а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена!  А није да су просте или завезане и да не знају — него, тако!  А у вароши фине, па штелунг па персона па клавир са немецким аријама, хе, а то се све сваком младом човеку увек више допада.  Признајте, зар није к’о што кажем?  — Пак-пак? — умеша се патак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја -Сидиног питања.  Погледа га гост онако са оном кецељом па се насмеши.  — Али Сидо ... — вели поп Спира, — што досађујеш господину?  — О, на против! — вели гост.  — Како ко, ал ’ мени, верујте, увек се више допадала и увек ми више импоновала једна добра проста уређена кућица, у којој скромна и вредна домаћица уме да води газдинство, да претходи примером, на пример, својој ћерци, да ова буде временом добра кућаница и домаћица, да помаже матери у кујни, да, да и томе подобно, — вели гост који се мало уплео био.  — Та шта говорите? — чуди се госпоја Сида.  — Ко би то и помислио, да вам се то допада?!  — Не, не, милостива, верујте.  То је мој идеал.  Једна мала кућица и баштица.  Проста кујна, скромна, проста али укусна јела; каква пилећа чорба, паприкаш са ноклицама и једна српска гужвара — па више не тражим да једна домаћица уме своме мужу зготовити ручак.  — Та шта говорите?! — чуди се опет госпоја Сида.  — Ко би то и помислио! ...  Збиља, кад споменусте ручак, — рече и окрете се попу, — а јеси ли ти, Спиро, позвао за сутра господина на ручак?  Шта да се потуца које где?  Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу!  Што баш у нашу недељу да тамо руча да једе леб с кимом и друга чуфуцка јела?!  — А па дабоме да сам, и господин је био тако добар, па ми није одбио, — вели поносито поп Спира.  — О молим, молим, — клања се гост, — ви сте и одвише гостољубиви.  — А сутра је баш Јула редуша, — вели госпоја Сида, — а запамтила је лепо све шта господин гост воле.  Она вам не мари баш да чита и да пише али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко.  Јуцо дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.  — Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити, — рече поп Спира и окрете се госту.  — И донеси столицу једну, две столице донеси.  Имам чрезвичајне сремачке шљивовице, како оно каже патер Иноценц кад искапи, а, Сидо? - „Ajn vares getlihes getrenk, ajn varer nektar, dize slingovic.“ — Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке ...  Само једну чашицу.  — А, захваљујем лепо.  — Ама само једну.  — Не, не, верујте ... не пијем.  — Чашицу за Бога —  — Ах, ни капи, ни капљице, — брани се гост, устаје и клања се и благодари, — ни кад не пијем.  Верујте —  — Зар је баш никад нисте окусили?  — Тааа, није баш да нисам ...  Јесам кол’ко се сећам само као утук, само после шљива ... па знате, само у цели да предупредим грозницу —  — Дакле, шљивама за љубав ’ оћете а нама за љубав нећете, — вели гђа Сида и гурну и шану кришом Јули:  — Кажи:  „Ал ’ мени за љубав, господине“ —  — Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију и принесе му послужавник с ракијом.  — Е, вама већ не могу одбити, — рече гост, — али верујте да ово чиним преко принципа!  — Па узе чашицу и испи је до пола па је клањајући се врати на послужавник.  — Зар толицну чашицу па и њу само до пола? — протестује гђа Сида.  — Верујте не могу више.  Одмах осећам како штетно утиче на организам и конштрукцију тела.  — А за тим се диже и поклони учтиво.  — Е, дакле, ја се клањам и молим да ме извините што сам вас задржао од послова.  — Па кад баш хитате, оно вас нећемо задржавати, а сутра?  Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом! — вели гђа Сида.  — Ја ћу бити тако слободан —  — Е, дабоме!  Тек штогођ ... — вели гђа Сида.  — Како слободан?!  Ваљда смо ми неки туђини, какве швабе —  — Клањам се.  Љубим руку, милостива ... љубим руку, госпођице, — рече г. Пера и мајку пољуби у руку а ћерци се учтиво поклони.  — Службеница! — одговори Јула и поклони му се онако како се обично фрајле са села клањају, то јест извуче мало врат к‘о корњача.  Кад је изашао гост, сви су задовољни били посетом а нарочито тим сретним случајем, што је баш при послу затекао Јулу.  — Баш красан, фајн млад човек! — вели гђа Сида.  — Како само лепо говори, к’о из књиге.  Бадава, наша Богословија може се пофалити што така васпитана младеж излази из ње.  Фини младић к’о из штифта, к’о из штифта! — понавља гђа Сида.  — Па како се само учтиво извињава!  Каже:  „Шкодиће ми конштрукцији!“  Једва је попио пола чашице!  Сирома ’ младић, и сам се чуди шта га је сад снашло.  — Баш, Бога ми!  И сад ми га је жао. — вели поп Спира у иронији, а и ди би богословац пио ракију!?  Тако сам се и ја некад, сећам се, штимавао; а, Сидо, памтиш ли?  А, Бога ми, данас, данас —  — Е, тек штогођ!  А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше!  — Е, није него још нешто ...  Конштрукција!  А знаш ли ти, Сидо, да су мршаве Нилске краве појеле дебеле?!  Гледам га само, како се ту цифра!  Не познајем ја богословце!  И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио!  Ајде, Бога ти, Сидо, говориш к’о к’о ...  Пије тај, бојим се, к’о смук баш за то што је сув, то ти ја само кажем.  — Е, дабоме, — брани га гђа Сида и не да на њ.  — Ајд-ајд!  Ја ти ипак кажем, да ја добро познајем све те, што се тако цифрају ...  То су тек они, они прави.  — Та шта си заокупио ту пред дететом?!  Јуцо, дете моје, не слушај ти тату ...  Њему дође тако понекад па му срце и душа да секире човека.  — Е, ја ти реко ’ — вели поп Спира.  И није се преварио искусни поп Спира којега ни најмање није збунило позивање г.  -Перино на конштрукцију.  Волео је г. Пера, као сваки богословац, шљивовицу.  Колико је пута уз њу певао јој онај свима богословима тако добро познати тропар шљивовици:  „Пресвјатаја мученице препеченице.“  Пио је он често и сам и у друштву с друговима и био често меланхоличан као сваки богословац.  У којој је описан рапорт који је Ержа слушкиња донела и рапортирала га гђи Перси.  У њој ће већ читатељ наслутити сукоб и заплет без којега је свака приповетка досадна  Још одмах тога истога дана у исто доба кад се У поп -Спириној сазнало се и у поп -Ћириној кући да је дошао нови учитељ.  Како је у ово село, као и у свако село мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа, поп -Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и пратила својим лојаним очима Лацка кишбирова, најмлађег и по старости и по годинама службе кишбирова, видела је лепо, кад је поп - Спира ушао у кућу, а пред њим ушао један стран човек и одмах је то рапортирала гђа - Перси.  — Ето!  Шта сам рекла! — рече љутито гђа - Перса.  — Онај паор га већ упец’о.  Унцут један! — додаде у себи па се да у мисли.  Радозналост је морила; да се изеде жива.  Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати.  Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла.  Каијафа је она гђа - Сида, сетиће се одмах.  Аја, не иде!  Мисли се, шта да ради.  Како су били комшије — трећа четврта кућа — како би било, сети се гђа - Перса (као свака забринута мамица која има ћер на удају, а опасност тако близу) — да пошље часком Ержу каквим било послом, да разгледа и јави.  — Ержа, снаго, — викну гђа - Перса, — иди часком до поп -Спирини ’, па кажи госпоја - Сиди:  „Поздравила вас, кажи, моја госпоја, да нам позајмите часком, управо за ноћас, вашега мачка.“  Кажи да се јавио од некуд из комшинског амбара један велики пацов, па начинио чудо и покор по шпајзу и изгриз’о и чизме милостивог господина и појео их, кажи, све до штруфли; остале само, кажи, штруфле и штикле.  Тако кажи и замоли је нека ти уфате и даду њиховог мачка, он је већ чувен мајстор за пацове.  Ајд, иди сад.  Стој!  Ти ћеш то заборавити к’о и запушач.  Дакле, шта сам све казала?  Шта ћеш да кажеш? — запита је гђа - Перса и формало је преслиша.  А то је и потребно било, јер Ержа је била једна врло заборавна девојчура, за то јој и пребацује гђа Перса за запушач од стакла, који увек заборави у дућану код грка.  Ето тако је искумстирала гђа Перса и досетила се лепо.  Можда ће ко од читалаца овде стати и сумњиво завртети главом и зачуђено запитати:  „Шта, зар поп - Ћира није имао мачке!?  Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!“  Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов одговор на то.  Имали су и поп -Ћирини мачка.  Али је поп - Ћира несретан био са својим мачком.  Јер исти и ако је био од ране младости код њега, и ако је васпитаван цигло у том правцу, да буде тако рећи, један ступ куће — ипак се он изметнуо у нешто са свим друго, са свим супротно.  Са годинама се развиле у њему пагубне и опаке душевне особине.  Био је непоуздан.  Прави скуп свију порока а између свију два најпагубнија, порок лењствовања и порок крађе.  Био је ужасна лењштина и чмавалица.  По њему су се слободно могли не само пацови него и мишеви до миле воље шетати и трчкарати, он је само себе склањао.  Пацова се бојао а мишеви опет изгледа да је багателисао.  А сем тога био је као лопов бескрајно лукав и дрзак.  Крао је где шта стигне и по кући и по комшилуку.  Ако је веровати тужбама комшија, насртао је и на живину, давио комшиске пилиће и вребао голубиће, а конабио младе голубчиће као какав стари пензионер.  С тога је сав комшилук био против њега и вребао га да га убије, али за чудо, да је крај свих тих претњи и опасности још жив био, ма да се једна комшиница зарекла пред кандилом, у коме је горео најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива, и не била госпоја перзекуторовица ако од његовог крзна не направи себи „муф“ на зиму.  Но што је крао по комшилуку, то би му гђа Перса још и опростила, али он је крао и по кући.  Једном речи, није украо само оно, што је о небо било обешено.  Од кућевног лопова — говорила је гђа Перса, — тешко сачувати.  Ушуња се само у кујну, скупи се и упреподоби и зажмури као да је равнодушан према свему, а међу тим само вреба, и на што баци око — то је већ сигурно његово.  Па чим зграби а он бега из све снаге; право бега на таван, на кров или на какво друго безбедно место где ће моћи на тенани омастити брке.  А насртао је и на крупније ствари; није се устручавао ни од вреле кобасице, дрзнуо је и на читаву обарену шунку, хватао се у коштац и са читавом очупаном гуском, само ако му се дала прилика!  Звао се Марко, али га госпоја Перса није друкчије ни звала него лоповом.  Лопов један што ми једе век! — рекла би љутито.  А и он сам као да је добро знао да га поред имена Марко још и тако зову.  Јер чим би чуо реч „лопов“ па ма то и о неком другом, о неком коњокрадици реч била, одмах би, будући увек нечисте савести и свестан своје кривице и грехова, бегао из кујне на какво узвишено и безбедно место, где седне, обвије реп око ногу, зажмири па ћути.  А гђа Перса га нађе па га стане грдити: „’ Оћеш голубића, лопове један матори!“ он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива.  „Гледај само обешењака једног, како се прави светац!  Па још зева, лопов преисподњи!  Ху, виле га однеле! — па га гађа метлом или портвишем, а метла јој паде на главу, а мачак се и не миче с места него се и даље спокојно и натенани умива и глади и дотерује тоалету.  Но ми смо се мало повише удалили од предмета и заборавили се описујући овога лопова.  Али тако је то у свету!  Право је речено да: добар глас далеко иде, а зао још даље; па за то се о поп -Ћирином мачку више говорило него о поп -Спирином о коме последњем ћемо с тога и ми врло кратки бити.  Он је био нешто сасвим друго.  Био је идеал правог доброг мачка; јер кад се он каприцира да ухвати миша или пацова, у стању је да заборави и на јело и на пиће и да га сахатима вреба (а у осталом, на то су га и научили.  „Не дам му, боме; ено му мишева па нек их хвата!“ рекла би гђа Сида кад транжира месо; само кад је чистила рибу, онда би му бацала оно што извади из рибе.) А хватао се у коштац и са самим касапским пацовима који су већ познати као врло дрски.  По њега је дакле отрчала Ержа.  — Поздравила вас је милостива госпоја и моли вас, један нам пацов направио велику штету по шпајзу, изгриз’о милостивом господину све чизме, па ме послала да вас молим да нам позајмите само за ноћас вашега „нотароша“ ... овај ... мачка вашег. (Мачка су звали, онако међу собом, нотарошем, за то што и сеоски нотарош није шиљио него је рашчешљавао бркове, па је изгледао к’о мачак, а мачак се опет шетао по крову онако исто госпоствено и мајестетично — корак два па стане — као господин нотарош кад иде шором по званичној дужности.)  Ержа је баш као што ваља потрефила.  Дошла је баш кад су се разговарали с гостом, и док су тражили и хватали мачка, она је имала времена да лепо посматра госта и запамтила му све и стас и лице и косу и очи и одело и својим рођеним ушима чула кад су га позвали сутра — у Недељу — на ручак.  Чим се вратила и донела мачка кога одмах однеше и затворише у „шпајз“, одмах је салетеше с питањима и мајка и керка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа само одговара.  Казала је да је висок, леп к’о „фирер“, а бркове да има мале и мало брадице; коса лепа, смеђа, пала на рамена онако омладински, а раздељена по среди онако богословски, а кад говори што а он гледа у земљу.  — Сутра ће, — свршава Ержа рапорт, — бити код милостивих на ручку.  Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас.  — Видиш, молим те, а ништа ми не јавља лукава паорска бештија, — вели гђа Перса љутито.  — Гледај ти, молим те, ди ће медвед најбољу крушку да изеде! ...  А, је ли, Ержа дете моје, а какав је у лицу, је л ’ сув или онако пунији?  — Сув, па онако мало блеђи у лицу, — вели Ержа, — онако господске фарбе у лицу ...  Онако к’о Шаника апотекарски калфа —  — Какав „калфа“, паорушо једна! — дрекну гђа Перса.  — Не зове се он калфа него „господин асистент“!  Теби пуна глава калфи, зато и заборављаш увек запушаче од стаклета у дућану!  Само ти је до анђарања, несрећо маџарска! — грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед.  — Али, мама! — умирује је Меланија.  — Уф! — хуче гђа Перса, па не може да стоји на једном месту, него се успропадала па јој све смета по кући.  — Ето, шта ја кажем!  Чим сам чула за онај њен сан, одмах сам казала и помислила: да ће то бити нека њи’ова хунцутарија.  Удесили они то све још раније.  Па к’о бајаги сневала да се кугла, нада се гостима и шта ти ту још нема!  Та док је видим, знам је и шта мисли!  Гледам је к’о да је од стакла ...  Дакле шта кажеш: фини блед младић!  Зар је то прилика за ону њену цвеклу?!  Он блед, а она с оним њеним паорским руменим образима — па тек оно њено паорско име!  Јуца, фрајла Јуца.  Баш је она нека Јуца!  Пударуша једна.  — Па каз’о је још и то шта воде да једе, — наставља Ержа свој рапорт.  — Па, мора да каже сирома ’; види и сам да је запао међ паоре! — вели гђа Перса.  — Питала га милостивна, — наставља Ержа, — воле ли „покенес“ —  — О паоруша једна!  И она зна шта је „покенес“!  — А он каже да воле гужвару са сиром! — наставља Ержа.  — Па мора, сирома ’!  Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан.  Боме пишкоте му и неће спремити! ...  И како то да се само стрефи, да је баш сад његова чреда а не Ћирина!?  Па га сад онај зграбио лепо па право кући с њим!  Ху, отровала би ’ се, а држала сам к’о у воску!  — За Бога, мама, а што се ви толико кренкујете!  Није то ништа тако страшно!  Има још, фала Богу, Недеља, па ето може и код нас доћи.  — Ху!  Немој ми бар ти пристајати на јед! — обрецну се гђа Перса.  — Ниси се ти, ћерко, још удавала, па за то тако и говориш.  Данашње су младожење к’о чикови; таман га упецаш и да кажеш: фала Богу! а он исклизи к’о чиков.  — Ту се гђа Перса сетила свију негдашњих мајсторија којима су се послужили (и поред свију онако повољних придика) да улове младога клирика Ћиру.  Какав му је само диван ћелепуш сама својом руком направила, први видљиви знак нежне наклоности према њему.  — С тим се није шалити, — продужује гђа Перса.  — Не знаш ти, рано, ону матору бештију; није то ништа у њи’овој фамилији ...  Ајд ’ већ видићу шта ћу! — теши се гђа Перса.  У којој је описан један недељни дан у селу, а може се цела прескочити, јер је само као епизода у овој приповеци.  Осванула је света Недеља, то једно ваљада најлепше и најкорисније дело благога Створитеља.  Он је сам заповедио да се тога дана ништа не ради и побожни свет поп -Ћириног и поп -Спириног села ни једну ни написану заповест Божју није тако свесрдно испуњавао као ову усмену.  Лепа је Недеља свуд на овом Божјем свету; лепа и у граду, али тек, мислим, да није нигде лепша Недеља него у селу.  У селу се још у Суботу после подне опажа да се приближује.  Друкчије је у кући и пред кућом.  У кући се риба и чисти.  Дечурлија је комотнија Суботом; може се играти и каљати до миле воље.  „Нека, и тако је сутра Недеља, пресвуће се,“ веле старији прљавој деци.  Девојке спремају шлинговане сукње за рогаљ, момци мажу чизме да омекшају, а бабе траже дугмад и наливају зејтин у кандило и пале кандило и крсте се кад зазвони на вечерње и распитују, који ће господин - попа сутра да служи и наређују да се татине чизме добро намажу машћу и истрљају јер се прошле Недеље тужио да су га убијале и морао их још у порти скинути.  Био је леп летњи дан, ова данашња Недеља.  Јутрење свршено, излази свет из цркве.  Обе попадије се враћају с јутрења свака својој кући.  Разговарају се идући тако из цркве о свачему; о дану, како је леп а како је и ноћас изгледало да ће бити кише.  О госту ни речи!  Гђа Перса се решила да не спомене, а гђа Сида ћути или о које чему говори.  „Видиш бештије једне,“ мисли у себи гђа Перса, „како се каприцирала па баш ни једне речи!  Ни да се бар пошали, да нас позове после ручка!“  Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути.  Растадоше се љубазно и оде свака својој кући.  Ах, како је лепа Недеља у селу!  Лепа од ранога јутра па све до Понедељника у јутру.  И у вароши па има неке разлике између радног и недељног дана, али никада таке као у селу.  Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник.  Испред сваке куће почишћено и поливено а све мирише на мокру прашину.  Сво село чисто као умивено лице.  Испред кућа овде онде виђају се гомиле деце чисто обучене где стоје, не играју се да се искаљају.