КАЖЊЕНО  НЕВЕРСТВО  НАЈНОВИЈИ РОМАН  ИЗДАЊЕ  ПЕТРА П: ЗОРИЋА  ШТАМПАРА  КРАГУЈЕВАЦ  ШТАМПАРИЈА ЉУБ. А. ЈОВАНОВИЋА  1895.  Једног септембарског јутра седео је за својим писаћим столом у својој соби г. Бер.  Велика гомила књига, које беху пред њим и озбиљан његов изглед, показивали су, да је заузет каквим великим књижевним радом.  Тога јутра довршивао је своју дисертацију за титулу доктора философије.  Расправљао је питање о слободној вољи.  Разгледавши неколико повећих књига, замисли се нешто дубоко и тако је ћутао неколико минути.  Боре на челу биле су јасан знак, да се борио у мислима, хоће ли извести закључак, да човек има или нема своје слободне воље.  Чело му се за часак разведри и опет замути.  У томе га прекиде неко лагано куцање на вратима.  Са свим механички, и не окрећући се вратима викну по обичају „напред!“  На овај се глас отворише врата и у собу уђе, њему одавно омиљени писмоноша.  Предаде му писмо, поклони се и оде, добивши већ уобичајену напојницу.  Рукопис на адреси био му је познат, те га одмах и отвори.  Прочита писмо пажљиво, а чело му се јако замути.  Писмо је гласило:  „Драги Бере,  Мој је опстанак критичан.  Господин Петар је успео у преговорима са мојим оцем.  Похитај и спаси ме, ако си при речи.  Похитај, да не буде касно, јер је ово можда последње писмо које ти шаље  твоја  Аранка“.  Писмо га је потресло.  Он беше тронут.  За тренут један настаде велики обрт у његовим мислима.  Недовршена дисертација, која му је отварала врата срећној будућности, и критично стање Аранке, драге његове, која га је одушевљавала на велике и тешке радове, борише се у њему.  За њега беху прилике врло неповољне, он не знађаше шта да ради.  Љубав ка Аранци, помисао на блажену прошлост и друговање са њом, протискивали су све мисли његове.  Он беше збуњен, он очајаваше.  У памети му се једнако врзле Аранкине речи, „да је г. Петар успео у преговорима“, „да је ово можда последње њено нисмо“.  Њен опстанак је збиља био критичан. Мало задоцнење његово значило би изгубити Аранку, изгубити свој дух, који га тако идеално одушевљаваше, који га очараваше.  А изгубити дух свој, значи не живети, значи бити очајник.  Зар има живота где нема духа, где нема наде, где нема идеала?  Идеал ваља сачувати, живот је повраћен, нада добија свога полета.  Да, идеал ваља спасти, то му је било последње решење.  Грозничавом брзином скупи свој рукопис са стола, покупи све књиге, стрпа их у сандук и заклопи поклопцем, можда вечитог заборава.  „Чамите ту књиге моје, одмарајте се моје миле успомене, дао би Бог, да вас једног лепшег дана отворим.  А дотле, збогом и срећно останите ту моје идеје о слободној вољи!“  Закључа врата, најми прва кола, која је наишао на улици и муњевитом брзином одјури на станицу жељезничку.  По ходницима и чекаоницама било је пуно света, неки су улазили, неки излазили; беше обичан жагор, какав се чује између путника и њихових пријатеља, што их испраћују.  На каси је била велика навала и Бер имађаше доста да чека, док је добио ред да узме карту и добивши је, шетао је нестрпељиво по ходнику и чекаоници, ишчекујући сваког тренутка, да вратар викне и означи станице, куда воз има да иде.  Сваки тренутак беше му дугачак, дугачак као вечност.  У томе се чу први куцањ звона и вратар, отворивши врата чекаонице, стаде механички ређати имена стација.  Путници јурнуше вратима и гомилама их је излазило на поље, разређујући се по вагонима.  Бер је био међу првима.  Сео је у дно једнога купеа И. класе и очекивао полазак воза.  Мимо њега пролазили су и други путници, тражећи места.  У његов купе уђоше два путника.  По изгледу рекао би да је један Енглез, а други Шпањолац.  По један мали ручни куфер био им је цео пртљаг, сместивши га, седоше и сами.  Шпањолац је био необично весео, и прво се постарао да му буде при руци оно мало јестива, што је спремио за пут.  Мало после уђоше још неколико путника.  У том зазвони и трећи пут.  На знак трубе, локомотива звизну и воз се крену.  Међу путницима се водио жив разговор, коме је Шпањолац канда био главни редитељ.  Претресала се и спољна и унутрашња политика, износили поједини догађаји из живота.  Енглез по обичају није участвовао у разговору, већ је врло пажљиво посматрао места кроз која су пролазили и чим би на коју станицу наишли, одмах завирује у путничку књигу, где су сва места потанко описана.  Бер се наслонио на лакат, ћутао је а разговор, који се бурно око њега водио, није га занимао, а и како би га интересовао, кад су ти разговори вођени просто, без икаквог дубљег значаја и озбиљности.  А он беше заузет мислима врло високим, врло тешким и озбиљним.  Путници ти путоваху весели и задовољни; он путоваше невесео, замишљен и снужден.  Све му изгледаше монотоно, све излишно.  Не занимаху га ни они чаробни предели, кроз које је савијала железница, ни онај жагор на појединим станицама које поједини сељаци изнесу што за продају, не би ли што год зарадили за оно минут-два, док се воз ту бави.  Све он то није чуо, све он то није видео, о свему томе он ништа не зна.  Ма да је воз ишао муњевитом брзином, њему се чинило да би он пешке брже ишао, ох, та мисао је бржа од железнице, бржа од телеграфа, бржа од светлости.  Два дана и једну ноћ путовао је железницом и другога дана у први мрак воз је стао на станицу Линоа.  Ту је сишао и Бер, имајући да одатле још читав дан путује на обичним колима.  Не чекајући да ноћ прође, још са станице најми кола да иде у правцу, куда му мисли беху управљене.  На пољу је време било мутно и ветровито.  Кола су јурила и доцкан под ноћ око 10 сати стигну у малено селанце Доро.  Кочијаш заустави кола пред једну малу кућицу, у којој се видело да гори лампа, а кроз замагљен прозор видело се неколико столова.  То беше путничка крчма у селу.  Кад су силазили с кола, почела је већ и киша падати.  Муње и громови парали су и потресали облаке.  Небо је било страшно узнемирено.  На знак, да су кола заустављена пред крчмом, изађе крчмарица и ословивши путнике обичном фразом добродошлице, понуди их да се склоне.  — Хоћемо, али за који тренутак само, јер још одмах продужујемо пут даље, рече јој Бер.  — О, милостиви господине, како би сте се одважили на такав пут по овако ружном времену, у ово ноћно доба, када и зверка у планини тражи склоништа? — предусрете га крчмарица.  — Нема препрека, које би омеле мој пут, госпођо, ја сутра до подне морам бити на имању Густава Пола испод Пиринеја.  — Вама је немогућно то успети по овом рђавом времену, по овој грдној киши, која бесни на пољу.  Чујете ли како звижди јак ветар, чујете ли како громови и бура проламају околину?  — Све су то ситнице, госпођо, за пут, који ми предстоји, ја морам, апсолутно морам то постићи  — Како год желите, господине, моје је да вам изнесем пред очи незгоду пута, а ваше је да примите или одбијете.  — Да, тако је, госпођо.  — А чиме бих вас могла услужити, милостиви господине, док се одморите.  — Желео бих топлога чаја и ништа више.  — Одмах ћете бити услужени, рече крчмарица и оде за камин.  — Бер је био замишљен.  — Напољу је збиља беснила страшна олујина.  Киша је шибала као из кабла, а ветар по каткад тако јако духне, да слабе греде на таваници ове крчме попуцкују.  Стари часовник са дугачком шеталицом висио је о дувару, дугачке казаљке његове кретале се лагано по беломе од мува испрљаноме кругу, а избијање његово прекидало је по каткад ону чаробну тишину у крчми.  Мала лампа чкиљила је о таваници. Иза келнераја, светлуцала је ватра, на којој се спремао чај.  Два сељака, који се већ беху затекли у крчми и који ћутећи посматраше овај разговор, отпочеше опет, свој прекинути говор.  Говорили су истина лагано, али је крчмица била мала да се може чути еве.  Њима се придружи и кочијаш Беров.  — Ужасна олуја бесни, рече један од њих.  — Непогода је тако велика, да ако потраје целу ноћ набујаће оне планинске речице и брзаци, исквариће путеве, настави други.  —- Однеће и оне мостове преко река и починиће триста белаја, тако да се не може ићи ни тамо, ни амо.  — Боме, може бити свашта, а а морам још овога часа на пут даље, на пут кроз планину која долази, рече кочијаш.  — Куда би човече, сад на пут по овоме времену? упита га један сељак.  — Ја морам, јер господин који ме најмио тако хоће.  — По оваком времену могу коњи пропасти могу се кола претурити, па шта ће те онда радити усамљени, без икакве помоћи?  Сав овај разговор слушао је Бер, а тек по која мисао прође му кроз памет, он ћуташе, лагано је пио чај, који му крчмарица беше донела.  Сељаци и нехотично заћуташе, канда ослушкиваху нешто.  У крчми завлада за један часак мртва тишина, само је сахат простирао своје монотоно тик — так ... тик — так..  — И збиља, на пољу се чуо неки жагор чуо се звекет неког оружја кроз чаробно шуштање кишног млаза, што се тамо изливао.  Жагор и звекет постадоше све јаснији, дође до самих врата крчме, врата се отворише и унутра уђоше три, до зуба наоружана, жандарма.  — Добар вече! викнуше ови.  — Добро сте ми дошли! дочека их крчмарица.  — Жандарми седоше за један сто, крчмарица им приђе по обичају, а један од њих, каплар, без икаквог увода рече јој.  — Доносимо вам наредбу од префекта, да ни једног путника, који овуда прође не пропустите не пријављена власти, и да се нико не крене одавде без нарочитог одобрења госп. префекта, па ма ко тај био.  У околини су са појавили зликовци, који преобучени у разне одела, протурају се као путници и тако чине злочинства.  На случај, да вам се који путник успротиви, ми ћемо бити ту, да га спречимо у име закона и власти.  И још нешто, госпођо, питамо вас, да ли већ сада немате каквога путника?  Крчмарицу је прилично збунило ово озбиљно издавање наредбе, па скоро као кроза зубе рече:  — Господин, који тамо седи за столом приспео је баш овога часа, а намеран је да овога тренутка отпутује даље, ради чега су већ и кола готова и чекају га.  Бер је слушао цео овај разговор, а кад је чуо да се и о њему распитује, убезекнуто остави чашу са чајем и погледа ка жандармима очекујући даљи њихов разговор.  — Ви сте сад чули наредбу, рече каплар, и он несме кренути одавде, госпођо, јесте ли разумели.  — Али он је путник и сутра мора бити већ под Пиринејима, продужи крчмарица.  — То неће и несме бити, викну каплар.  А ко је тај господин, а што он баш тако жури и то још ноћас, кад је време баш најмање подесно за путовање?  — То нису чиста посла, додаде други жандарм, да он мора путовати још ноћас, да нам испод носа умакне, ко зна шта је он?!  Дубоко је Бера потресао овај разговор увидео је, да ће се борити са великим неприликама, те беше нешто јетко замишљен.  Али шта је мислио тог тренутка није ни сам знао.  У том му каплар учтиво приђе и ослови.  — Господине у име власти питам вас ко сте, од куда идете и куда желите.  — Ја сам племић Бер, идем из Хајделберга и још овог часа полазим на имање Густава Пола испод Пиринеја.  — А ваше занимање, молићу.  — Студент, докторанд философије.  — Ваши су наводи, можда, и истинити, али ви ноћас не можете продужити пут, настави озбиљно каплар.  — То не може бити, дрхтећим гласом одговори Бер, ја путовати морам; посао, који имам да свршим хитан је и неодложан, ако сутра до подне не стигнем, ја сам пропао, будућност ми је уништена.  — Све то може бити истина, али путовати ноћас не можете, док сутра дан не изађете пред г. префекта, па како вам он рекне.  — Али ја сам изгубљен, ако овог часа не отпутујем, ја идем, па чините шта хоћете.  — Племићу мој, рече каплар, ваше је држање сумњиво, а ваше путовање улива још већу сумњу, те у толико пре, морате чекати до сутра.  — Ја идем, макар по цену живота!  — Не, нама не треба ваш живот, ми га не тражимо, већ вам заповедам у име закона и власти, да останете ту и чекате до сутра.  Скрушен и упропашћен паде Бер на столицу, хладан га зној проби.  Мисли му беху укочене, куцањ српа малаксао.  Снужденим и горким погледом гледаше у каплара.  — Господине племићу, рече му он, ако вам је зло, можете отићи у собу и одморити се, док се питање о вама не рашчисти.  То је све што сам имао рећи.  Крчмарица приђе на то и одведе Бера у собу на преноћиште.  У соби је био један стари кревет од дрвета, поред прозора сто са већ поцепаним чаршавом, а на њему свећа, коју крчмарица запали.  У другоме углу беше умиваоник и убрус, а поред њега један гвозден чивилук.  У такву собу уђе Бер, да у пакленим мукама проведе остатак ноћи.  На пољу је непогода још трајала, а млазеви кише запљускивали су прозоре.  Он леже у кревет, али му мисли беху далеко, далеко, грозничаво га стање подузме при помисли да ће задоцнити, да ће му путовање бити узалудно.  Мисли му се врзле по прошлости, мислио је само на Аранку, на часове проведене у њеној близини.  Сети се вечерње шетње у пролетњим ноћима пре две године.  Те га мисли тешише; он ипак очајаваше.  Како тада беше, како ли се сада збива!  — Красне ли беху онда пролетње вечери!  Плаво небо, као кристални сафир; ширило се изнад нас и обавијало са свих страна наш доглед.  Густа шумица једна и у њој снизак, а као свод повијен жбун један, беху нам склониште.  Ах, како лепа беше она ситна, зелена травица, што као ћилим застираше земљу под тим сводом.  Како нам умилно певаху славуји у том лугу, како ли красно треперише звезде на азурноме своду!  Лаки поточић што протицаше туда, мимо нас, жубором својим причаше нам своју прошлост и наговештаваше своју будућност: али га ми гледасмо само и уживасмо у жубору његову.  Она блага тишина, онај пријатни мирис са ливадскога цвећа, она свежина и самоћа ноћна, раздрагавало је наша одана срна.  Она куцаху необичном силином; а у грудима је пламтио жар прве, искрене љубави.  Погледи нам блудише по бесконачности, гледасмо сјајне звезде, сладисмо се у треперењу њихову.  Ах, како пријатан беше тренутак онај, када се преко неба спусти један светао млаз, потраја мало, па се угаси и звезде нестаде.  Која ли је то душа, чија се звезда ето угаси? питаше ме она.  Тргох се онда из заноса, приближих јој се већма, она ми стисну руку: поточић зажубори мало јасније, звезде затреперише јаче.  Осећасмо пријатну свежину: срца нам се топише у природној дивоти, погледи нам се и кроз мрак сусреташе чешће, а мисли блудише по околини.  Међу нама беше само један жижак, сјајан и чист, он осветљаваше нашу околину, видели смо га само ми: он сијаше само нама.  Ах, искрена, прва љубави, како си сјајна, како си чиста!  Пастири се беху већ давно повукли у своје колебе.  Не чује се више њихова фрула, која чаролиски одјекиваше по околини.  Свуд је настала тишина: глухо доба.  Поветарац пирну поред нас, освежи нас: ми се осетисмо усамљени, удаљени од света.  Приближисмо се већма једно другом; она ми опет стисну руку, а поточић зажубори јаче, звезде затрепташе јасније.  Занесени у мислима, опијени природном свежином, зарекосмо се, да ћемо вечито живети заједно, и тако загрљени спавасмо у заносу.  Како кратак беше тај сан, колике грдне пределе пређосмо и какви нас догађаји не минуше за тај тренутак вечности!  Како чаробно беше оно вече, кад заједно гледасмо, како се са запада простирао све више и више густ и таман облак један.  Муње су га често парале.  Грмљавина по каткад захуји из даљина.  Како величанствен беше призор тај: срца се наша топише од задовољства!  Како је ужасна и страшна ова ноћ, кад свака муња изгледа, као да ми груди раздире.  Тамни облаци онда, куљали су све већма, а све сјајније муње већма украшаваху наш поглед у даљину, у будућност.  Поточић онај жубораше све јасније: причаше нам нешто; али ми само уживасмо у чаробном жубору његову.  Сену велика муња једна, гром загрме потмуло, а ја осетих први, врео пољубац, у том и поточић зажубори јасније, а шумица зашушта необичним шумом.  О, како волим оно место и кратке часове оне, кад она спаваше тихо на крилу моме, када се слатко одмарах на крилу њезину!  Ми тражисмо мира души својој — он ту беше и само ту.  О, како волим ону пријатну свежину, оне песме славу еве, оно плаво небо!  Како уживасмо у жубору онога поточића и чаробном призору на небу.  Ах, како бејах срећан, кад пун заноса могадох рећи, блажени часови, куда журите тако?!  Пријатне беху оне ноћи, кад поточић жубораше мимо нас, а славуји појаху у густоме лугу.  О снови снови!  А ти црна и паклена ноћи, шта ми сада »износиш, место жубора потока ево чујем звекетање жандармске сабље, који стражари на вратима, место песме славујеве, чујем кашљуцање онога, који ми слободу одузе, који ме спречи, да одем идеалу своме, да га спасем из незгоде.  Да, чудновата је перспектива моје будућности, ја је и немам, не могу је ни имати! .....  Пребијајући овако разне црне мисли, целу ноћ није заспао, а у том већ поче и зора рудети на истоку.  Киша и непогода беше престала, а поље је мирисало неком особитом јесењом свежином.  Жардарм му куцну на врата, опомене га да се спрема на пут у оближњу варош Н. господину префекту.  Пред канцеларијом префектовом било је већ сакупљено неколико путника, који случајно путоваху кроз ту околину, кад и Бер приспе тамо.  Његов пратилац пријави га надлежноме.  Док је отпочело примање, Бер је нестрпељиво шетао по предсобљу.  Међу путницима који ту чекаху, спази једнога свога старог познаника још из гимназиског ђачког друговања.  То беше Мор, један од већих богаташа из околине Бремена.  — Од куда ви овде, г. Бере, упита га она.  — И преко своје воље, приморан сам, да се јавим г. префекту за допуст, да могу свој пут наставити.  — А куда желите? ако смем упитати.  — На имање г. Густава Пола испод Пиринеја.  — И ја тамо идем, купио сам једно велико имање у приморју, код Билбао -а где ћу се од сада стално сместити да живим.  —- Хоћете ли пут наставити још данас?  — То не могу, јер очекујем овде свој новац ко и сам депоновао, а очекујем и породицу да стигне, те ћемо онда заједно тамо, кроз дан — два.  Њихов разговор прекиде вратар, који већ беше неколико путника пустио префекту, те дође ред и на Бера.  — Ви сте господине? упита га префект.  — Ја сам племић Бер, путујем из Хајделберга а желим на имање г. Густава Пола испод Пиринеја, и молим вас за допуст, да могу одмах наставити пут.  — Имате ли путне исправе?  — Имам, господине префекте, изволите, Рекавши то предаде му свој пасош, који је још вредио, јер је гласио на целу годину.  -— Истина је, да се исправа слаже, са вашим исказима, али мени то није довољно, рече префект, јер синоћ ову исправу нисте показивали каплару у крчми села Доре, већ сте насилно хтели још оног часа отпутовати, што је било забрањено.  — Да, г. префекте, тако је било, јер посао који имам да свршим неодложан је, један тренут закаснења, може цео мој пут осујетити, и ја сам морао наваљивати за продужење пута.  — Ви ћете разумети, племићу Бере, да је поштовање закона и наредаба прече од сваких личних рачуна.  — То знам, па вас ипак молим за даљи допуст; јер су ми тренуци врло скупи.  — Ја вас не могу према овоме пустити.  — Онда ме убите, господине префекте..  — То не могу, нити имам потребе.  — Волим и умрети, но и чекати овако у неизвесности.  — Док се ваша ствар не расветли, ви ћете остати овде под надзором власти.  — Али ја морам путовати.  — Незнам то; али да морате остати то је цела истина.  — Господине, префекте, смилујте се!  — Не могу ... а имате ли кога познатог овде, који може јамчити за вас?  — Како могу имати кад сам путник и само путник, путник очајан и несрећан!  — Само на јемство, могу вас пустити  — А ко да јамчи?!  — То је ваша ствар, беше одговор.  Бер беше у очајању у самртним мукама.  Излаза нема, а ићи се мора.  — Шта се мислите? јемца или под надзор, опоро се продера префект  — Имам овде познатог само г. Мора, поседника великог имања у приморју код Билбао -а.  — А шта вам је он?  — Мој друг из детињства, друг из гимназије!  — На његово јемство, пустићу вас.  — Префект зазвони, и на тражење његово пусте унутра г. Мора.  Овај потврди све исказе Берове и заложи своју реч и имање, да је то он и нико други.  Саслушавши ово префект, узе Берову исправу, написа на њој само две речи „слободан пролаз“, и он би слободан.  Ах како су га скупо стале ове две речи, стале су га можда будућности, среће, живота .....  У близини варошице Јаке на реци Арагону, а испод чаробне планине Сијера де ла Пења, на један сахат удаљено беше имање Густава Пола.  Лепо је то имање било уређено Елегантно озидана палата блиста се у једном крају парка, украшеног најлепшим украсним дрвећем и цвећем, на неколико места уздизаху се у разним фигурама разнолики водоскоци, преливајући дугине боје у својим капљицама према сунчаној светлости.  Оне стазе кокетно распоређене, водиле су у разне делове парка иза кога се простирао прави спахилук.  У овој палати примећава се велика ужурбаност на све стране од пре неколико дана.  Многобројни служитељи трчали су овамо онамо, све то беше весело, све скакутало од радости, певало се и звиждукало уза сваки посао.  А и како неби били весели, кад је њиховога господара и госпођу снашла велика радост, какву родитељи могу само осећати.  Господар им беше весео а и млађима је онда боље и лакше.  Госпођа је само надгледала и уређивала да спрема испадне што лепша.  Све је у тој кући радило као каква машина, а и како то све не би било одушевљено, кад се тиче среће и благостања јединице у родитеља, младе госпођице Аранке, која је тако блага и умиљата била према млађима.  Спремају јој се сватови, она беше верена са г. Петром Бајером , сином богатог поседника Бернхарда Бајера у приморју код идилског места Јетарије између Деве и Сан Себастијана.  Тако весела беше околина палате Полове.  У својој соби седела је Аранка и збуњено је тобож спремала извесне своје ствари, јер кроз који часак растаће се са својим родитељима које је ватрено љубила, растаће се са својим пријатељима, растаће се, ах растаће се, са оним вијугавим стазицама парка, где је свака стопа сећаше на блажену, минулу прошлост, растаће се са оном чаробном шумицом и оним бисерним поточићем, где ју је Бер обично исчекивао, растаће се са својим милим успоменама!  Бледа и снуждена седала је час по, за сто.  Оне плаве очи њене, што прожижу човека кад су веселе, тако тронуто беху управљене кроз прозор у даљину, бело као алабастар, лице и поред све суморности и чедности, блистало је неким чаробним погледом; праменови оне плаве свионе косе кокетно се спуштаху низ дражесна рамена, а по који се савио и на нежне груди, које се надимаху од бола, од нестрпљења, од очајања.  Била је расејана, све је нешто ишчекивала и при помисли на то, чело, овај израз душевних бораба, разведри се мало.  О како красно сијне њен поглед у том тренутку, како се чиста свежина опет поврати.  Часови су протицали, чело се њено мутило и ведрило, али онога, кога је очекивала нема, још нема.  Она очајаваше од нестрплења.  — И последњи мој покушај, да склоним оца, да ме не удаје за човека, кога никад нисам чула ни видела до онога црнога часа, остао је безуспешан.  Ја му морадох пружити руку за љубав само својих родитеља.  А Бера, мога драгог Бера нема, ах та он ми је највеће благо овога света.  Ја сам га изгубила, ја сам га изневерила, ја преломих задану реч, ја .... ја ... ах не ја, нисам то учинила ја, то учинише моји .... родитељи.  Колико пути ми је писао и уверавао, да има слободне воље, да она само од човека зависи, а ево први моји тренуци крате ми ту слободну вољу.  Ја немам своје слободне воље, ја сам махина, ја сам, о, ја не знам шта сам.  Али не, ја сам ипак нешто, ја волим Бера, до гроба ћу га волети, њега и само њега!  А на што оволика спрема? ....  Да, да, ја сам — неверница!  Ох, како тешко пада овај прокор, да, тешка је то клетва, која и на невине пада!  Тако беше расположење Аранкино, кад је позваше да пође на венчање, јер сватови већ давно беху дошли.  — Ах, Бере, Бере, где си? оте јој се последњи уздах из оних заносних, девојачких груди.  Ах, дивно је приморје Бискајског залива, красне су вечери и ноћи са виле код Гетарије.  Чаробан је поглед на усталасано плаво море.  Умилан је онај благи вечерњи поветарац морски.  Заносне су буре, које се са балкона ове виле посматрају у даљини, а хучни таласи, што редовно запљускују тврђаву око виле, чаролиски се разбијају о стену и расипљу у ситне капљице.  А галембови, што се веру по таласима и лете изнад њих, тако кокетно украшавају овај и иначе величанствени изглед.  Ах, дивно је приморје Бискајског залива!  Красан је изглед са Балкона виле Петра Бауера!  На томе је балкону дочекивала излазак и пратила залазак сунца, госпођа Аранка Бауер, са својим мужем Петром.  Са тога балкона гледала је госпођа Аранка највеличанственије призоре, које море има у својим дражима.  Са тога балкона отимао јој се поглед, уз дубок уздах даље на копно, на северо-исток, тамо где је Хајделберг.  На томе балкону проводила је часове са својим војном Петром, који је обасипаше свим жаром своје чедности и љубави.  Он уживаше у умилном погледу њеном, он праћаше сваки корак и покрет њен, он беше блажен, он беше срећан са својом Аранком.  А она ..... и она беше срећна крај мужа свога.  Њу је тешила чедност његова, а храбрила се оданошћу његовом.  Крај њега и с њим уживала је у дражима приморја, топила се у милинама приморских ноћи, које тако живо сада посматра.  Чедност мужевљева, чаробност призора, које јој је он изабрао за насладу, блажише њено срце.  Она му беше одана, Он ју је искрено пазио, њени жарки погледи прожимаше га, њу очараваше његова благост.  Да, драге су јој ове милине биле, красне су ове чаробне вечери и ноћи Бискајске, али заносније беху оне вечери и ноћи по стазицама парка и на оном поточићу што се улива у реку Арагон!  Да, лепо је небо над Гетаријом, али је лепше било небо над веругавим арагонским потоком!  Умилан је шум морских таласа, што се хучно разбијају доле о стену и зидове, али умилнији беше онај жубор потока кроз шипраг и опало лишће у оној шумици тамо!  И сада се пружаше преко неба звезде падалице, али их она не посматраше са оне ситне и меке травице, већ са фотеле на балкону виле Бауерове.  Тако су пролазили медени дани Петра Бауера и госпође Аранке.  Тако кратише своје слатке часове у првим данима брачног живота: искрени и одани муж и лепа, а верна жена, на обалама Бискаје.  Срећан је то живот био, лепа је ту слога била.  Петар је љубио своју жену, Аранка је волела свога мужа.  Тако текоше срећни дани живота господина и госпође Бауер.  Дугачком алејом једном, која је водила у спахилук Густава Пола, јурила су ветровитом брзином једна кола.  Засађено дрвеће крај друма брзо је заостајало за њима.  У колима беше само један путник.  Беше то млад човек од својих 28 година, високог стаса; поглед му беше озбиљан, чело натуштено, средњи, црни бркови и лепо обријана брада тако лепо доликоваху његовом и иначе отменом изгледу.  Нестрпељиво је седео у колима, сваког часа се или затури назад, прекрстивши ноге, или се нагне у страну, или се повуче и озбиљно замисли.  Бич кочијашев пуцао је, и пуцање се разлегаше по околини.  Зврјање кола било је све јасније и јасније; све се већма преближаваху палати Густава Пола.  Кола се најзад зауставише пред капијом, која беше затворена.  На знак да су кола стала отворише се врата и из њих изађе једак слуга.  — Је ли овде г. Пол? упита путник.  — Овде је, изволите господине.  — Је ли још когод ту?  — Чудновато питање господине! нема никог више сем госпође.  — Никога више?!  — Никога, господине.  — Свршено је, дакле, полугласно проговори Бер доцкан, дакле, ах доцкан, доцкан.  — Желите ли унутра господине, изволте.  — Не нећу унутра, одговори Бер, само вас још молим да ми одлучно кажете, да ли збиља нема никога осим господина и госпође Пол?  — Нема, господине!  — А где је госпођица Аранка? упита Бер.  — Госпођица Аранка?! питате.  — Да, госпођица Аранка, где је?  — Опа је од пре недељу дана госпођа Бауер.  — Госпођа Бауер?!  — Јесте, господине, госпођа Бауер.  — Дакле је све пропало, помисли у себи Бер, па упита даље:  А где је сада та госпођа?  — Ви се интересујете за њу?  — Да, интересујем се, и лепо вас молим да ми кажете све шта о њој знате.  — Много вам незнам рећи, до само то, да је удата за господином Петром Бауером и да су одмах по венчању отпутовали на његову вилу код Гетарије на Бискајском заливу и сада су јамачно још тамо, бар тако сам јутрос случајно сазнао од госпође Пол, када је јутрос добила писмо од своје кћери Аранке.  — Јесте ли још што сазнали о њој?  — Госпођа је била необично весела, јер јој се кћи не може нахвалити лепом околином и дивним изгледом на море, које је све својина њенога мужа.  — А знате ли још што год?  — Не знам ништа више, осим ако вас интересује, а то је, да су господин и госпођа Пол врло срећни са својим зетом, имају га врло радо; он им је одан.  — Да ли сте што сазнали о здрављу госпође Бауер.  — То не знам, само знам док је овде била, да је била јако нерасположена, збуњена, расејана и невесела, нарочито последњих дана ....  — Ви ете јамачно били близу ње?  — Да, увек сам био уз њу, до самог поласка њеног.  — А јесте ли сазнали за узрок тој расејаности?  — То нисам, али погађам.  — Шта нагађате?  — На то је бар лако, мора се растати од својих родитеља, својих милих, полази на нов живот, што наравно утиче на расположење.  — Је ли на свадби била љубазна, весела?  — На против, била је озбиљна, замишљена.  — Знате ли још какав узрок њене сете?  — Не знам какав би тај могао бити.  — Дакле ме је ипак волела, закључи у себи Бер.  Она је за мене изгубљена, ја је не могу имати.  Али ипак само једно могу, а то је да је бар још једном видим.  А видећу је, како је не бих видео, „гора се са гором не састаје, а човек са човеком свакад“ вели народна пословица.  То га је зар тешило.  — Хвала вам, пријатељу, ви сте ми много казали, више но што сам очекивао, рече Бер оном послужитељу, и давши му напојницу, опрости се с њим, а кочијашу нареди да иде даље.  Кочијаш ошину коње, кола кренуше, а капија на палати господина Пола зашкрипа и врата се затворише.  Кола су ишла умереном брзином.  Када су изашли ван граница Половог спахилука, кочијаш још већма успори вожњу, окрете се и упита Бера:  — А куда желите господине, на коју страну.  — Куда? .... не знам ни сам ....  Идемо у Памплону тамо у правцу западу.  — У Памплону? па то је далеко, рече кочијаш.  — За колико можемо тамо стићи? упита Бер.  — Ја се надам, за дан и по.  — Ићи ћемо тамо, па кад било.  Сада не морамо журити, одатле ћемо на најближу железничку станицу.  Кочијаш викну, бич пуче и кола зазврјаше даље.  Кола су ишла и одмарала се на појединим путничким постајама.  Бер се био решио, да посети имање свога школског друга и пријатеља, Господина Мора, који се тамо већ беше сместио и средио.  — Обићи ћу бар њега, да уживам у његовој срећи, кад ја своје немам, мишљаше Бер у себи, кренућу се по том на пут, отићи ћу ..... али шта ја знам шта ће од мене дотле бити.  Отићи ћу тамо, куда ме упути последњи тренутак, и онако идем без циља, та човек нема, не може ни имати своје слободне воље.  Све је само случај, случај тренутан, случај чини обрт у човечијем животу.  Такви тренуци стају некога и сувише скупо, некоме се у њима осмехне срећа, мени се ето затворила врата срећној будућности, идеали су ми порушени, нада осујећена, ја сам због једног тренутка, случаја једног, изгубио своју будућност о којој сневах најлепше планове.  То дакле чини стицај прилика, које га окружавају.  Ах, како ћу горким искуством потврдити моје назоре о слободној вољи, да, горким искуством завршићу свој закључак да човек нема слободне воље.  Иљадама још других мисли ројиле се по памети његовој, хиљаду планова стварали се и рушили у мислима његовим за све време његовога путовања кроз Памплону и даље до најближе станице железничке.  Железницом је путовао до Толоза, а одатле опет имао је ићи колима до Билбаоа, где је био његов пријатељ и друг из ранијег школовања Мор.  На станици Толоза Брзо се погоди са једним кочијашем, пружи му незнатан пртљаг свој и седе на кола, која се котрљаху мало за тим на главном друму ка стану његовог пријатеља.  Преко кровова кућа у варошици Толозу и селима, на која су наилазили, разливаху се ватрени зраци залазећег сунца.  Диван је то пут био кроз баскиске провинције.  Красни висови кантабриских планина, опшивени беху пурпуним сјајем.  Беру се чинило као да иде кроз рај, кроз нарочито урешену околину, мислио је, да се налази у средини оних чаробних предела из „хиљаду и једне ноћи“.  Такво шаренило, такву игру боје још никада није видео.  Ниске кућице последњег селанцета, што су га сада прошли, беху већ ишчезле.  Широки онај друм, којим су јурили, оста опет осамљен и величанствен.  Лепи шумарци с једне и с друге стране пратили су их једнако, а високе стене које се виде тамо даље иза шума при залазећем сунцу, чаробном светлошћу красише хоризонат.  Пољем се простирала пријатна једна свежина.  Раденици се враћали са посла.  Натоварена кола са јесењим плодовима шкрипала су поред њих они их брзо среташе, и стизаше и остављаше.  Сада беху већ на мало равнијем пределу.  Густо бусење простираше се десно и лево од пута.  Благи поветарац диркаше на махове.  Ах, величанствен се поглед нудио погледима нашега путника.  Наиђоше опет на густу тамнину једне шуме.  Сунце већ беше давно зашло, а западни хоризонат изгледаше у пурпурноме плашту.  Он беше чаробан.  Путовање кроз шуму трајало је скоро три четврти сата.  Мрак се хваташе нагло.  Пурпурно црвенило на западу; бледило је постепено.  На небу се већ виделе сјајне звезде, али сада не треперише оне, као негда.  Сутон би и прође, запад сунчев беше већ давно запливао у таласе океана, беше се смирио на одмор.  Небо се осу звездама, а на равноме пољу, на које наиђоше, по изласку из шуме, простирао се на све стране танани звук Фрулице пастирске, звонцад од оваца увећавао је заносност ових сценерија, које се одиграваху у том пољу Билбао -а.  Те величанствене сценерије, које се ту вечито тако одигравају, блажиле су сетног и замишљеног путника Бера.  Он се топио у природним насладама и мисли му не беху онако црне, и суморне; он се тешио надом на лепше дане будућности, којој иде на сусрет.  Оно красно поље, оне умилне мелодије, што их је у стању да изведе само идилски шпањолски пастир, задовољан крај стада свога дубоко су утицали, на душу Берову.  Вечерњи призор Билбаоског приморја одигравао је и даље своје сценарије.  Кола су ова зврјала даље, мисли у глави Беровој ројиле се једна из друге.  Тамо у даљини, већ се видело неко светлуцање.  Оно постајаше све јасније и јасније, најзад се указа и сама палата, пред коју кола стадоше.  То беше вила Морова.  Кочијаш сиђе с кола, а за њим и Бер.  Притиснуше дугме од звонцета.  Тамо далеко чу се звонење.  Потраја мало времена, а из нутра се чуше неки кораци.  Брава зашкрипе и врата се отворише.  Напоље изађе вратар, а за њим један слуга држаше свећу.  — Је ли сво вила г. Морова? упита Бер.  — Јесте, господине, беше одговор.  — Молим вас, јавите господару, да је дошао један путник, његов друг, а ја ћу дотле причекати овде.  — Бићете услужени, господине, само изволите унутра, рече вратар.  — Хвала, причекаћу овде, само вас молим јавите му одмах.  Вратар оде.  После минут-два, тамо у ходнику чу се жагор.  Ходник се нагло већма осветли, и Бер већ могаше разабрати говор свога пријатеља Мора и пође му на сусрет.  — Добро вече, пријатељу драги викну Бер и загрли свога пријатеља Мора и пође му на сусрет.  — Ах, Бере ви сте! изненађено изусти Мор.  — Да, ја сам, пријатељу, долазим ево вама незван, изненада, у невреме, извините ме што вас узнемирих!  — О, како сте ме пријатно изненадили, моја су вам врата отворена у свако доба.  Изволите само унутра! ... одговори Мор.  Они пођоше.  — Никада се нисам могао надати твојој посети, тако милој мени, продужи Мор, водећи под руку Бера уза степенице у свој салон.  Како блажени беху они дневи ђачкога живота, како их слатко проводисмо ми.  — Да, збиља беху то блажени дани, они прођоше, не враћају се више, рече Бер.  — И све, што једном прође у животу не враћа се никада више, никакве суме ни жртве, не повраћају изгубљене тренутке .....  — Да, да, никакве жртве, као кроза зубе продужи Бер.  — Али, времена су многа прошла, прилике нас многе минуле, а остало је само једно стално, остале су успомене на прошлост, остало је наше пријатељство, и можеш мислити само, како сам срећан, кад те могу дочекати после читавих 10 година у свој стан, у круг своје породице, која истина још није тако многољудна, али сам у њој срећан ... ....  — Да, да, остале су успомене на прошлост, опет га полугласно прекиде Бер.  — Можеш само мислити, како ће ми мили и драги бити ови дани, које сам срећан опет провести у твоме друштву, да освежимо наше ђачке успомене, да освежимо оно доба паровања нашег.  О, како волим овај срећни случај, када те пут нанесе на мој стан, на мене, о како оживеше у мени прошли дневи наши.  Срећан сам, друже, срећнији сам но што имам све ово моје имање.  — Радостан сам, раздраган сам, што те тако задовољна видим, чини ми се, као да смо и сада у ономе хајделбершком парку, као да ми све оне лепе силујете изилазе пред очи.  Сећаш ли их се и ти још? продужи Бер.  — Како их се не бих сећао, све ми је то остало у живој успомени.  У том дођу до салона.  Мор отвори врата и уведе госта унутра.  Салон трепташе у бљеску, осветљење је трештало, као сунце.  Посади га на једну софру, па и сам седе крај њега.  — Колико се радујем, што те здрава видим, настави сада Бер, још се већма осећам расположенији, што те видим овако срећна, овако блажена.  — Да, срећан сам и задовољан, па желим да ти још бољи будеш, желим да те посетим у твоме стану, ја се твојој срећи много радујем одговори Мор.  — И ја то желим, и нека би Бог дао да то буде, али сам ја још далеко од тога.  — За што далеко?  — Плановима мога живота, то је последњи смер.  Имам неко наслеђе од стрица, који нема никога пречег од мене, али оно је далеко, чак тамо на острву Хајити, у Карибскоме мору.  — Богата је то земља тамо.  Никада нисам одлазио у те пределе, али ето ми се указа прилика, да ћу их обићи и видети, кад тебе будем посетио.  Бер беше замишљен као обично, не одговори ништа, а у сали завлада за један тренутак тишина.  У томе се чуше кораци поред врата, чуло се шуштање какве свилене хаљине.  Врата се отворише, и у собу уђе госпођа Морова, Орика.  — Грациозна беше то појава.  Витак стас њен хармонираше са украсима салона.  На ономе руменоме лицу њену, лебдио је благ осмејак, који је улепшавао онај низ бисера, што се показа при томе осмеху.  Црне, шпањолске очи њене, трептале су испод оних дугачких трепавица.  Густа и бујна коса, од које ситно прамење падаше на оно красно чело, елегантно се спушташе преко пуних и заносних рамена њених.  Благим, звонким гласом својим, назове Бога при улазу.  Бер устаде и приђе јој ближе.  — Моја жена, друже, а другом руком показа на њега, и окренув се жени рече.  — Мој, друг из детињства, Бер, докторанд Философије.  На њеним уснама затрепери још један благи осмејак, сијну бисер из осмејка и она тихим гласом захвали госту, на пажњи, коју им чини својом посетом.  Он се извињаваше, за слободу, коју је себи узео да их и у невреме посети, мољаше за опроштај.  — Излишна је молба, господине, предусрете га она посадивши се на једну Фотељу.  — Хвала вам, госпо, продужи Бер, ја сам очаран благостима, којима ме обасипате.  — Ми ћемо се постарати, да вам бављење овде буде пријатно, ако волите шетњу, дивних предела има, свакога дана можете пролазити све новим и новим стазама, никада нема монотоније.  Ми волимо друштво, и искрено друштво ценимо изнад свега, а волите ли ви радо друштва? упита га њежно Орика.  — Хвала на љубазности, госпо, којом ме одликујете, ја сам слободан признати, да сам се од детињства кретао само у друштву и тако сам провео целу моју прошлост, одговори Бер.  — Ђачко друговање наше остало нам је заиста у најлепшој успомени, упаде у реч Мор, живели смо идилски, не жалимо ништа, младост треба да протера своје!  — Госпођа Орика кокетно се насмеши на те речи, па упита, мало у шали.  — А јесте ли ви увек били заједно са мојим мужем, кад се он тако хвали својом прошлошћу?  — Захвалан на питању, госпо, одговарам да сам увек био са својим другом и пријатељем Мором али нисам био са вашим мужем.  Кад смо се пре 10 година растали, он оде у Бремен, нисмо се више видели.  Он тада беше само мој друг, смешећи се одговори Бер.  — Али је он био и онда овај, који је и сада настави госпођа.  — Само је разлика мало између онда и сада, упаде опет у реч Мор.  Овај разговор прекиде, мала девојчица једна, која баш тада уђе у салон.  То беше лепо живо детенце, коме је било до 3 године.  Својим танким гласићем потрча мајци и стаде јој испрекидано оптуживати своју гувернанту.  — Мама ..... мама ....  Лиза мени неда, она мени неда да ... ....  Спазивши странца, дете се збуни и приљуби се матери.  — Ето то је наше дете, наша кћи Нигрина представи, смешећи се Мор, своју девојчицу.  — Ти си блажен, драги мој друже, ти ме многим радостима изненађујеш! дивљаше се Бер.  — И ја се осећам срећним и задовољним, рад сам да са сваким живим у миру и љубави.  До сада сам највише проводио време, има већ три до четири године, у Тулузи, а сада се ево настанио овде.  Ту мислим да стално останем, као што сам ти узгред поменуо још у варошици Н. кад оно бесмо код префекта.  — Имамо овде добро и отмено суседство, продужи госпођа.  Неколико вила на овоме приморју све су својине добрих господара.  Са многима се још не познајемо из ближе, али је бар то лака ствар.  Ми смо у име познанства ближега и зарад нашега доласка, позвали на један састанак све поседнике суседних имања, они су изјавили драговољни пристанак и тако ћете имати прилике да прекинете досаду, ако је кроз неколико дана осетите овде.  — О молим, госпо, о досади неможе бити речи, настави Бер, она се не може никада осетити у овако идилској околини, коју краси изнад свега гостољубље мојих домаћина.  Али моје задржавање неће трајати више од 2—3 дана.  — Два, три дана? прекиде га изненађено Мор  — Да, а можда ни толико, јер морам натраг.  — Да, морате натраг узети реч коју на послетку изрекосте.  Ви нећете отићи одавде тако брзо, настави госпођа Орика.  — Ја сам ваш понизни слуга, госпо, али ипак, ипак, ја се овде не могу дуго бавити.  — Чекајте ви само док се упознате са околином па ћете онда друкче говорити.  — Ја сам очаран околином; али је ипак морам напустити.  — То бити неможе, нити хоће, сасвим Флегматично продужи Мор.  — Чекајте, да се искупи све друштво, које је позвато, да се искупе сви отмени поседници са својим госпођама, видећете, како ће онда та околина утицати на вас.  Ту је у близини леп излет, а у разноврсном друштву, може се десити нешто, што ће и вас заинтересовати, да понесете бар какву пријатну успомену са нашег имања.  — Пријатније успомене немам, од успомене на љубазност мојих пријатеља, које једино имам у вама, госпо, и у моме другу Мору, коме сам ја обвезан много, много .....  Врата од салона отворише се лагало.  На њима се показа ливрејисан послужитељ, који, поклонивши се, извести господу да је вечера спремљена.  — Изволите, господине, уставши позва госпођа.  — Хвала, прихвати Бер и понуди јој своју руку.  Она прихвати то, и одоше.  — Да, ово је вила код Билбао -а, а ту је у близини и Вила код Гетарије, мишљаше у себи Бер кад је после вечере ушао у своју собу за спавање.  Лежао је на кревету, неби ли се одморио, али не беше сна, он беше замишљен, расејан.  Пред очи су му једнако излазиле оне исте слике које га пратише још од оне ноћи у крчмици селанцета Доро.  — Да.  Ово је вила Морова, а близу је и палата Бауерова.  Овде лежи очајник Бер, а тамо ... тамо је срећан и блажен пар људи.  Овде се са црним мислима мори несрећни Бер, тамо се топи у насладама Аранкиних загрљаја задовољни муж — Петар Бауер.  Она се неможе нахвалити чарима своје околине, тако је писала мајци, она је срећна на крилу свога мужа, она га прати и љуби, а ти кукавни Бере, лутај .... блуди .... тражи одлетелу голубицу своју .... ти паклени човече јури по свету, тражи пустоловине, тражи Дулсаинеју, о, ти племићу — Дон Кихоте!  — Јест, јест ... она је задовољна, и треба да буде, а зашто не би крај мужа свога.  Она је задала реч .... она је није одржала она је изневерила ....  А она сета и невеселост њена последњих дана, што рече њихов вратар?  А оно писмо њено?  — Не, она није неверница.  Ја грешим душу своју, она је моја у души, ја је мојом сматрам, друкче је не могу сматрати, њен је дух ту, овде код мене, ту око мене.  Ах, не, не!  Ово је вила Морова, ја сам бедни путник без циља, а оно тамо, тамо даље је вила Бауерова.  Тамо је дух њен, тамо око њега, око мене су само мрачне силујете из зар срећне прошлости, да, силујете и само силујете!  Ох, Аранка, Аранка, душе мој, где си, где блуди сада душа твоја?  Хоћемо ли се кад год видети, хоћеш ли кад год чути о мени?  Ах ти си ... ти си сада далеко од мене, врло далеко.  Читава нас вечност дели, вечност је бесконачна, њој краја нигде нема: ми се дакле никада нећемо састати, очајаваше Бер даље.  — А ако она са својим мужем дође на забаву коју приређује, мој друг Мор у овој вили?  Зар се онда не бисмо видели, зар се онда не бисмо састали.  Јест, да, видели би се, а како ћемо се видети, кад ћу ја донде већ отпутовати на неку страну.  На одлазак преко сутра решио сам се одлучно.  Казао сам то и госпођи Орики.  Она ме задржава.  Не, ја морам отпутовати, а забава је тек после пет дана, ја идем .... идем .... на то сам се одлучно решио ....  — Одлучно сам се решио! и нехотице узвикне Бер сам.  А је ли то правило, које се мора одржати.  То не мора.  Можда је овај тренутак одлучан по моју будућност.  Можда ће се овај случај осменути мојој срећи.  Ах, не .... пре мојој несрећи, за мене је срећа изгубљена!  — Да, случајеви су обртне тачке у човечијем животу.  Ајде, да сачекам и овај случај, више из љубопитства, него из наде, јер ја наде немам ..., имао сам је .... она је сахрањена; а што гроб ладни једном свати, то се више не поврати.  Ипак ћу остати овде до забаве.  Та ја и онако идем сада без циља, ја немам одлучности нити је могу имати.  Та чочек и иначе нема своје слободне воље.  Околина га чини човеком, околина му одређује правац ....  Овако резонујући, реши се Бер да остане, тешећи се надом да ће му се дати прилика, да се види, или да бар што год више сазна о изгубљеној срећи својој, о недостижном идеалу своме.  Крепила га је нада, да ће је видети, да ће је чути, а то је и једино што још може очекивати.  Утешен овом надом, би му лакше, а изнуреног од дугог и незгодног путовања, који му само изнашаше непријатности и сатираше наду њега сад овде први пут ухвати сан.  Он заспа задовољан, и спаваше дубоким сном.  А сутра ће правити излете по околини расматрати дражи шпањолског приморја, разгаљивати своју тугу и невољу.  Спавај, спавај, Бере, одмори се мало, тешки те напори можда очекују, припреми се, јер се у борбу не иде не спреман.  Красни су шумарци у околини виле Морове.  Диван је поглед на море и на висове Контабриске, које је сунце позлаћивало при своме изласку и заласку.  Пријатан је миомир, који се ширио ту у приморју.  Како опијаше човека како распаљиваше машту ти предели тамо.  По тој дивоти шетао је Бер свакога дана: тамо је дочекивао излазак, тамо је испраћао залазак сунца.  Најмилије му беше брдашце једно са кога беше величанствен поглед.  С једне стране простирало се дебело море од зелена лишћа: не шуми оно бујним таласима; мирно и непомично упија оно сунчеве зраке.  Тек ако овде или онде на коме дрвету полако шушне.  Из далека се по каткад захори некаква чудновата промукла дрека у кратким и одсечним звуцима.  То је соко, који ту по шуми лови.  Он је несносно створење, као узбуркана савест, не да спавати, те му је зато и глас оштар, када се усамљено и поносито вијне високо у плавоме зраку изнад онога тихога мора од лишћа изводећи чудновате и тајанствене Фигуре.  Тамо на другој страни беше поглед на усталасано плаво море, на коме се у даљину виде разнолике катарке и једрила.  Море је хучало тамо на обали, разбијајући своје таласе.  То хучно море, радије је посматрао Бер, а поглед му се отимаше тамо ка северо-истоку!  Гледао је то узбуркано море, које својим таласима увеличаваше лепоту призора, са виле Гетарије!  Тако је Беру пролазио дан за даном.  Свакога јутра и вечери пео се на брежуљак тај; крепио се свежином поветарца, који тамо дуваше с мора ... ...  Једнога јутра беше се упутио узаном стазицом једном кроз ту зелену пустињу.  Хтеде је пребродити.  Врхови високих храстова и букава поносно продираше горе у висину.  Високи тремови између силних стабала примамљиваху га, он иђаше за сваким и пут га одведе дубоко у шуму.  Он се беше изгубио.  Тамо далеко чуо је неки жагор; Ха, ево живих душа, помисли он у себи и упути се право тамо, од куда је тај жагор долазио.  Он постајаше све јаснији и јаснији и најзад, на велико своје изненађење спази, где се тамо у шуми види једна циганска черга, пред којом је горела ватра.  Он приђе ближе и спази крај ватре једну циганку, којој је могло бити до 35 година, а неколико циганчића дераху се нешто иза ње.  Он јој приђе и ослови:  — Шта радиш ту, добра жено?  — Ево ишчекујем своје, спремам им што за јело?  — А где су ти, и који су ти то они?  — Па моја деца синови и снаје, тамо су у шуму отишли послом својим.  -А хоће ли скоро доћи?  — Ја их очекујем свакога часа.  А шта ви тражите овде? упита га циганка.  — Тражим срећу, смешећи се, одврати Бер.  — Знате ли, онда, где вам је срећа?  — Кад бих знао, не бих овако лутао ради ње.  А да ли би ми ти могла рећи, где ми је моја срећа?  — Ја могу, господине?  — Па дела реци ми, где је?  — Е, овако не могу да погодим.  — А како можеш?  — Треба белега.  — Белега?!  — Јесте господине, белега и бео новац.  Бер се маши у џеп и извади један сребри новац, рече јој:  — Ево ти, деде, сада проричи.  Циганка му мету онај новац на длан, па се дубоко занела гледајући га.  Дуго је ћутала.  — Дела говори једном, жураше је Бер.  — Бога ми, господине, није добро.  — Како није добро?  — На тако.. има доста добра, али и доста зла.  — Зла?  — Јесте господине, зла.  Ви имате много среће, па се ипак несрећно проводите, рече циганка и добро загледа у длан.  — Шта је, говори једном?  — Има много љубави, па ипак сте несрећни!  — Љубим ли и сад?  — Љубите још.  — А коју то?  — Неку отмену, лепу и богату женску.,  — Љуби ли она мене?  — Љуби вас, много вас љуби.  — А је ли она овде?  — Не није, она је далеко одавде и проводи се врло несрећно.  Ево поред ње и једног младог човека, који је с њом негде у друштву.  — Видиш ли још што год?  — Видим, да је на путу са овим човеком.  — А хоћемо ли се скоро видети са њом?  — За цело да хоћете, можда још сутра или тако скоро.  — Сутра!  — Сутра ... врло скоро.  — Да, сутра је забава, помисли у себи Бер, Аранка дакле путује са Петром, па даље упита гласно циганку.  — А какав је тај млади човек?  — Црномањаст, висок, отмен господин.  Бер беше нестрпљив и не чекајући даље Циганку да прориче награди је лепо, опрости се с њоме и оде.  — Хвала незнани господине, Бог ти дао срећу и здравље, срећан ти пут, и још га благосиљаше Циганка а он полако одмицаше.  Дуго се верао кроз онај густи шипраг, који беше готово поклопио целу ону стазу, којом је ишао.  Премишљајући о овоме пророчанству, одмицао је лагано, кораци му беху необично лаки.  Био је расејан, а ипак прилично весео.  Разговор са Циганком освежио му је наде, и неосетно беше већ стигао у вилу свога пријатеља, коме исприча цео овај догађај у шумици, без икаквог тумачења.  У кући се журно спремао дочек за госте, који ће сутра доћи на забаву у вили Моровој.  Лепо јесење сунце залазило је за хоризонат.  Вила нашега домаћина трептала је у највећем сјају од накита и осветљења.  Овога вечера беше необично жива.  Гости са околних вила и имања скупљали се са својим породицама.  После уобичајених церемонија при поздрављању уводили су, како је који стигао у салон, где већ беше доста разноврсног друштва на окупу.  Ту беше гроф и грофица од Мендам са грациозном кћери Луцијом ту лорд Джон Смит са госпођом и кћерима, ту гроФ и грофица од Де Барно са синовима и нећаком својом, красном госпођицом Аурелијом.  Ту многе још даме и каваљери из саме вароши Билбао.  Међу њима беше и наш путник Бер.  Господин и госпођа Мор летели су од једнога до другога, стављајући се на услузи отменој госпоштини која се ту слегла.  По разним одајама, бочно од главнога салона беху разни мањи кабинети за разговор.  У једноме су били намештени столови за картање, на којима је она зелена чоја тако привлачила своје познанике и пријатеље.  Све је било уређено, све намештено, како се само пожелети може.  А љубазност домаћина изливала се при сваком покрету њихову.  Друштво је било добро склопљено, и док се још ишчекиваше, разговор се водио жив и разноврстан.  У сред живога жагора, отворише се велика врата на салону.  На вратима се показа једна, као небо плава, млада госпођа и висок, црномањаст господин са раздељеном ократком брадом.  — А ево и госпође и господина Бауер! као из једног грла разлеже се весео узвик по салону.  На овај глас, Бер се стресе.  Укочено је гледао к вратима, од куда долазише ово двоје.  Језа га прође кроз цело тело, и мутан се облак један спусти на чело његово.  То беше дакле, она, она ..... ах, она.  Црне му се мисли на мах појавише, он стеже срце и мирно очекиваше ред, да га госпођа представи.  Јетко је стезао вилице од бола, од радости.  Замислио се дубоко беше, а из тога га трже глас госпође Орике:  — Госпођа Аранка Бауер!  — Господин Бер, пријатељ наш!  Бер се дубоко поклони на ове речи.  - Аранка га погледа .... пребледе .... порумени .... укочи свој поглед и махинално пружи руку Беру, Бер је прихвати и пољуби учтиво.  Али у исто време осети како је њена рука дрхтала, чу уздисај један, дубок уздисај са дна оних блажених груди.  Она је цела дрхтала.  Бер је то осетио, разумео је само он.  И она је осетила грозничаву руку његову, и она је чула потмуо уздах један, разумела је то само она.  Погледа га нежно као негда тамо око оног потока арагонског, погледа је и он љубазно: они се разумеше.  Поклони се умиљато она, поклони се и он.  Све се то збило само за један тренут ока.  Аранка оде даље.  Бер остаде ту, продуживши разговор са госпођицом Аурелијом, који беху отпочели пре овог догађаја.  Он је мало по мало заћутао.  Беше само сетан, замишљен, а кроз редове ливрејисаних послужитеља, који доносише и односише разне ђаконије, погледи његови сусретаху се свакад са погледима њеним .....  Аранкиним.  Забава беше отпочела.  Старија господа растурила се по разним одајама, налазећи разне забаве и јестива.  Бљештава светлост од стотине свећа на полелејима осветљавала је кроз прозоре широку рудину пред баштенском двораном.  Радознао свет, што се беше тамо искупио, видео је како поред прозора промичу играчи.  Из суседне собе једне кроз отворена врата долазила је музика.  Играли су сви; играо је и Бер.  Стегао оно срце своје, није дао никоме да примети борбу у души његовој.  Сврши се једна игра, настане мали одмор, шетају даме и каваљери, настане опет игра, и опет шетање и разговор.  Тако су кратили време, срећни и задовољни парови играча.  Али не беше тако у души Беровој, не беше тако у души Аранкиној.  Он је волио, да је у близини њеној, али приступити јој .... сматраше за немогућно.  Провала беше између њих.  Борио се у мислима Бер, у грозничавој муци беше Аранка.  Она је опазила и разумела његову сету и хтеде да му је ублажи; у пакленим мукама тонуо је он.  Она се сматраше као крива, те се реши да му она прва приступи.  Бирала је згодне тренутке.  Мимо њих се играло у највећем јеку, сваки беше заузет са својом играчицом.  Бер је није имао.  Стајао је тако, гледећи оно весело извођење такта у Штраусовој композицији.  А мисли му блудише .... по прошлости.  — Бере! чу се један глас.  Он беше непомичан.  — Бере! понови се исти глас.  Он стајаше укочен, занесен.  — Ах, Бере! и по трећи пут се чу глас крај њега.  Он се лагано окрете на ту страну.  Укочен и пренеражен поглед његов задржа се на Аранци, која га ословљаваше.  — Ах, Бере! зар си ме заборавио?  Он је само непомично гледаше.  — Бере! познајеш ли ме?  — Је ди могућно? испрекидано одговори он.  — Јесте, ја сам ... ја сам.  — Да, ви сте..,. ви ме се дакле сећате! упита даље Бер.  —- Ах, Бере, Бере мени је зло ..... склонимо се за час у који усамљени будоар, имам да говорим с ’ тобом.  —- Са мном?! упита Бер.  — Да с ’ тобом, само с ’ тобом, само жури, док се игра не сврши.  Бер стеже своје срце и пође са њом.  Не чујно и не опазно напустише они овај салон и уђоше у једно бочно оделење.  Ту беху сами.  Затворише врата за собом.  Упаљена лампа висила је о тавану.  У соби беше намештај од плавога плиша.  Они седоше на Фотеље, које ту беху.  Иза њих беше велики креденц.  Лепа етрурска ваза са цвећем стајаше на њему.  По један дубоки уздах, оте се из груди њихових.  — Бере, мој драги Бере, опрости ми  — Шта да опростим, госпо?  — Ах, не парај ово рањено срце моје, које само за тобом куца и вене!  За мном, госпо?!  — Да, за тобом Бере, само за тобом, ти си идеал снова мојих, ти си звезда живота мога!  Бер, сетан и снужден, беше само оборио очи на ниже: -; а левом се руком ухватио за чело, на коме је у овом тренутку беснила грозна непогода.  Стегао беше своје срце, јетко је стезао своје вилице.  — Ах, ти си ладан, Бере не потреса те искрена исповест оне, која ти то дугује по завету!  Ово није Бер могао одржати.  — Да, хладан сам као стена, хладан сам као лед, хладан сам као гроб, укочен као смрт.  Ја сам сахрањен, ја не живим више.  Ово је само дух мој, који као очајник лебди по свету и тражи, ..... тражи што је изгубљено што се више повратити неће.  Да, ово дух само говори мој, ја немам тела, ја немам мисли, ја немам живота изгубио сам га ... ... изгубио сам своју милу и драгу Аранку из оне шумице код; арагонског потока, изгубио сам за навек.  Ње више нема за мене, њен дух не лебди више око мене, она је далеко ..... ах далеко! ... ...  Аранка бризну у плач.  — Једно писмо њено само, последњи доказ њене љубави, загревало ми је наду, али је и она срушена и она је сахрањена.  О, снови, снови! ....  — Ниси изгубио Аранку, она је ту крај тебе, готова, да те загрли, ако јој опростиш.  — Ја бих могао опростити својој Аранци; али немам права праштати госпођи Бауер.  И ја бих радо загрлио своју Аранку, али је грдна бездна између мене и госпође Бауер.  — Бере, твоја сам ипак, твоја до гроба, јецајући говораше она, а груди јој се надимаху од бола као таласи на узбурканом мору.  — Ви ... моја! ја сам био Аранкин ..... ви сте само госпођа Бауер.  — Бере! ....  Бере! опрости твојој Аранци, она томе није крива, она је вољна да се оправда пред тобом пред Богом, којима дугује.  Томе су криви ..... ах, криви моји родитељи.  Ти их добро познајеш.  — Да, познајем, то је горка истина.  — Чинила сам све, да спречим, да осујетим њихов договор; али сам била усамљена, немоћна.  До последњег часа изгледала сам на тебе, само на тебе, да ме спасеш.  Тебе не беше ни на последњем часу ..... слутила сам ... ... али сам подлећи морала.  Опрости, ох, опрости Бере за ову слабост.  Прва искрена љубав, неповређена на дну срца мога очајнички ишчекује тебе.  Опрости ми, ох, опрости, а има се начина, да се погрешка заглади.  — Шта ви то говорите, госпо?  — Ја сам несрећна, Бере, несрећна без тебе, без твога гласа, без твога збора.  Живећу само за те, и умрећу уз помисао само на те.  Живећу крај тебе ....  — То не може да буде, госпо, ви имате свога мужа!  — Ах, мој муж! .... ја га не љубим, ја сам несрећна крај њега.  Ја му никада више не могу бити жена .....  А зар ме ти не љубиш више, Бере?  — Да госпо, ја љубим само оно, што припада само мојој Аранци, али туђе што је .... не загрева моје ледене груди.  — Ја сам сва твоја, сва твоја Аранка.  Љубиш ли ме?  Ах, реци само, реци ... ...  — Јесте ли то збиљски рекли, или ме кушате само, госпо?  — Ах, како оп неверан, како си хладан?  Говорим ти ово највећом збиљом и заклињем ти се успоменама својим, да ћу само твоја остати.  Напустићу Петра Бауера, поћићу с ’ тобом свуда .... куд год хоћеш, на смрт и живот, ади само с тобом.  - Хоћете ли дакле, да бегате са мном?  - Хоћу, свим срцем и свом душом својом!  Он јој пружи руку и озбиљно је упита  Тренутак је одсудан; госпо решите се, јер задану реч ваља искупити! (види прву слику).  — Решена сам, још овога часа, рече она и полете му у загрљај.  — Не, то сада не може бити.  То несме бити нарочито сада, кад смо у кући г. Мора, на коју несме пасти такав терет и срамота.  Ја поштујем ову кућу.  Па сам јој много обавезан, јер у њој нађох утехе раздраженом срцу своме, нађох изгубљено благо своје, нађох .... нађох тебе Аранка, тебе мила успомено минулих дана.  Она јецаше од радости на прсима његовим.  Тренутак тај беше сладак.  Њега мисао само схвата.  Перо није у стању да га опише.  Тишину ипак прекиде Аранка питањем.  — А када ћемо, драги Бере, на пут?  — Од данас за 10 дана буди спремна.  Кад се десетог дана у вече на обали испод Гетардије јави црвена ватра, знај да је спремљено, да сам ја ту.  Буди тада ван капије виле Бауерове.  Бићеш спасена.  Отпловићемо на острво Хајити, тамо на имање мога стрица, чији сам ја и једини законити наследник.  Тамо нас неће нико знати, тамо ћемо живети срећно и задовљно.  — Ох како једва чекам то вече, кад ћу слободна, на крилу твоме пловити преко океана.  — Пази само на уговорени знак, учини као што ти рекох, за остало стараћу се ја.  А сад хајдемо те полако у салон међу играче.  Одавно смо отишли; ваља се пазити, да никоме не падне у очи наше састајање, јер се све мора чувати у највећој тајности.  У сали се није опажало њихово одсуство.  Друштво је било весело и раздрагано.  Кад они, сваки за се уђоше полако у салон играла се највећом бурношћу полка „роск етиара“ (отварање пупољка у пролеће) од Чермака.  Весеље је бурно, текло.  Кад су се разишли сваки је понео најпријатније утиске из виле Морове.  Бер је канда остао највеселији.  Чудна је судбина човекова.  Тајанствени су поједини тренуци у животу његовом.  Живот човечији велика је загонетка и у философији и обичном животу.  Али су још чудноватији заплети у које човек пада, тражећи разрешење овој загонетци, а још су тежа искушења, до којих човек може доћи у своме животу.  Онда када човек осећа да је најзадовољнији, да су му жеље све испуњене — тада се противу њега плету паклене замке, које га хватају и бацају у очајање.  Па ипак се човек и тада осећа задовољан и тада му се чини да плива у блаженству.  И Бер је пливао у блаженству, осећао је сву лакоћу живота свога.  Аранку, највећег покретача у свима радовима својим, опет је нашао онако исто бодру и чилу, каква му је увек била.  Нашао ју је готову да дели са њим сву срећу и несрећу живота свога, нашао ју је спремну да му жртвује све што има, да принесе на жртвеник прве љубави и оданост свога мужа, који с њом проводи онако блажене часове на вили Гетардије.  А он, Бер, зар да буде мање спреман да поднесе жртве својој Аранци, која му је вазда била круна идеала?  Ах не, он о томе ни часка неће размишљати.  Он ће следовати диктовању срца свога, та оно га води у тихо пристаниште будућности.  Тамо, дакле Бере, на ту страну, Та живот је човечији и онако велика и тајанствена загонетка.  Пробај да је разрешиш и искуством својим, покушај смело, јер је искуство највећа наука.  Одважи се на овај одсудан корак, узми собом своју Аранку, она ће те тешити у мучним данима твојим.  Она ће бити крај тебе и сладити несносне тренутке живота твога.  Пођи са њом у свет, у даљину тамо те очекује .... да, тамо те очекује .....  Прво јутро после ове заносне забаве освануло Беру је ведро и умилно.  А и јесте било једно од најлепштих јесењих јутара, која се могу уживати у ономе дивноме приморју.  Овога јутра Бер је устао необично рано.  Целе ноћи сан га није хватао.  Размишљо је о догађају, који га синоћ задесио, састављао је планове о извршењу утврђеног споразума.  Кад је изашао из своје спаваће собе на поље и сео на клупу у парку, који је био око Морове виле, цела му се околина смешила.  Злаћани зраци сунчеви красили су висове по околини, куда је Бер непрестано шетао, сиво море у даљини, као какав једноставни чаршав, треперило је уз лаки и љупки јутарњи поветарац, красне шуме овога приморја, треперише у зеленилу своме и оно монотоно крештање соколова по тој шуми, изгледаше му као дивна мелодија.  Танак вео приземне магле сакривао му је поглед у даљину, али је он и кроз њу видео, где се тамо једва види беласкање виле Гетардије.  Па и сам поглед на ту вилу не беше му сада онако паклен и горак, некако са више задовољства гледаше он на ту страну.  Монотона звиждања морских пароброда, пријатно су зујала сада у ушима његовим, а за гласове приморских тица чинило му се као да рајске чује гласове, а шум таласа морских, помешан дерњавом галебова изгледаше му као заносне песме чаробних сирена, које привлаче путнике својом песмом у пучини морској.  Чаробно му сијаху они светлосни сунчеви зраци: никада их такве још видео није.  Он беше очаран природном лепотом.  Тим милинама својим поздравило је бискајско приморје блаженог путника нашег.  Тим чарима заносила је околина поглед његов.  Он осећаше привезаност своју за то место, он у Фантазији својој гледаше како се опет поред њега веруга онај поточић арагонски, а све минуле слатке успомене оживеше му на мах у памети.  Али само не беше крај њега Аранка, он беше сам.  Језа га прожиже при тој помисли, а он ипак задовољан пушта свој поглед доле низ обалу, тамо до виле Гетардије, а у том му се и хладан комад леда спусти на раздрагано срце његово.  Црне мисли на мах наоблаче и замуте у неколико разведрено чело његово.  Али и то брзо прође, опет му пред очи излазе они блажени тренутци са синоћне забаве, у ушима му једнако зује благе Аранкине речи.  Он је ипак сматраше за своју.  Господин Мор устао је мало доцније но иначе.  Кад је изашао, био је доста изненађен кад је спазио Бера где седи у парку већ спремна да пође у шетњу до оног омиљеног брдашцета његовог.  Бер га није одмах видео, јер баш тада беше управио поглед доле, низ обалу морску.  — Бере, зар си већ спреман? упита Мор.  Бер се мало трже, јер беше изненађен питањем, које долазаше са стране.  — Да, ево од кад већ седим овде, гледам ову лепу природу, гледам како ми јутрос све нешто трепери од радости! одговори Бер.  — А зар ти, друга јутра не беху тако мила као ово? упита Мор.  — О, беху пријатна и врло забавна; али утисци са синоћне забаве још ево лебде око мене, те ми јутро изгледа необично весело, смешећи се мало одговори Бер.  Све ме је до сада забављало, али ме ово јутро очарава.  — А што баш да те ово јутро очарава?  — Јер очаран милинама са забаве и устадох јутрос из постеље сматрајући за највећу срећу случај, који ме доведе амо к’теби јер ...  — О, господине Бере, ви сте поранили! прекиде његов разговор, љупки глас домаћице, Орике.  — Јесам, госпо, поранио сам ..... нисам ни спавао! одговори Бер, поклонивши се Орики.  — Добро јутро! рече она пришавши ближе и седе за успремљен сто, за којим су већ седели Бер и Мор, очекујући доручак.  — Добро јутро желим, госпо! рече и опет се поклони Бер.  — Дакле ви нисте ни спавали ноћас? продужи Орика.  — Не само да није спавао, него се хвали како га ово јутро необично очарава, додаде Мор.  — Како?! ово јутро вас нарочито очарава?!  — Јесте, госпо, ја се јутрос осећам веома пријатно.  — Но то ми је мило, јер видим да сам погодила, да ће вам се бављење овде допасти и да ћете са забаве наше понети пријатне успомене!  — Погодили сте, госпо, и ја се дивим вашој вештини, којом сте ме задржали до забаве!  — Знала сам ја да ће бити лепог друштва на окупу, па сам се и могла тврдо надати, да ћете бити задовољени.  — Задовољан сам, госпо, неограничено сам задовољан, забава ме је задовољавала раскошем у намештају, очарала персоналом, који беше на окупу.  — Али ви једнако истичете, како сте јако очарани, хоћу ли онда бити сретна, да погодим онај алем, кога се ви тако радо сада сећате, хоћу ли се смети усудити, да погодим на шта циљају те ваше речи и то необично пријатно расположење ваше јутрос, које је тако силно, да га ни прикрити не можете?  — Да погодите?!  — Јесте, да погодим, хоћете ли да вас изненадим?  — Али чиме то, госпођо?  — Е, чиме, што сад извијате, као да је то тешко било опазити синоћ?!  На ове речи Бер се мало изненади, па нехотично испусти нож из руку, којим хтеде одсећи залогај хлеба при доручку, који већ беше донесен.  Брзо се промени у лицу, па ипак се поврати доста неприметно.  Дакле су нас видели, помисли у себи Бер, па онда настави гласно:  — Незнам чиме бисте ме то могли изненадити?  — До душе, ја вас лично неби изненадила, јер вам је ствар наравно позната, али ће те се чудити од куда да ја то знам.  — Али шта је то што знате? мени је нејасно.  — Ви сад навлаш хоћете да скренете ствар, али ја ипак остајем при ономе, да знам онај алем, који вас је очарао на забави.  Мени је само врло пријатно што је случај донео, те сте ви заиста неограничено задовољени на забави.  Знам ја .... знам у чему је ствар, враголасто се осмехне на њега госпођа Орика.  — Ја ипак, незнам ништа!  — Знате ви, али вешто прикривате!  — Ја прикривам?!  — Да, прикривате једно познанство ваше!  Бер је био у великој неизвесности.  Није знао шта да отпочне, шта да говори.  — Које то познанство? упита је Бер.  — Са једном отменом дамом, која је синоћ била на забави с којом сте се ви занимали.  — Молим за њено име, да чујем.  — Па то ви знате боље од мене!  — Верујте, ја незнам ништа о томе, одрицаше Бер.  — Зар кријете ваше познанство са госпођицом Де Борном?  — Са госпођицом Аурелијом?!  — Јесте, са госпођицом Аурелијом!  — То не кријем, већ на против сматрам за особиту почаст, што сам био тако срећан, да се са њом упознам и да неколико тренутака проведем у њеноме друштву, које ми тако пријатно беше.  Само незнам од куда вам је пало у очи то, да сам се баш са њом занимао, кад сам то чинио и са осталим госпођицама.  — Мени није пало у очи, али сам ипак дознала!  — Али, од куда баш то да дознате и то баш о њој? верујте, мени је та ствар нејасна.  Она ме почиње мало правити радозналим.  Ко вам је то казао? ако бих смео управити на вас такво питање?  — Ко ми је казао?  — Јесте, ко вам је казао?  — Па ..... казала ми је она сама.  Она се необично интересује за вас .....  — Она се интересује за мене?! изненађено упита Бер.  — Да, интересује се и то јако!  — А шта јој је дало повода томе?  — Ваша љубазност и чедност, којом сте је предусрели и погледи на свет, које сте јој изволели у неколико речи изнети, кад вас је о теме питала.  — Мени се не чини, да сам том приликом тако исцрпно а кратко, износио те погледе, јер сам био мало збуњен, расејан .....  — Како? били сте збуњени, расејани?  — Да, био сам, али за мало!  — Наравно да сте морали бити и збуњени и расејани, кад сте били крај овако лепе и грациозне појаве, као што је госпођица Аурелија.  Бер је видео да овако неможе изаћи на крај са госпођом Ориком, те се реши да попушта.  — Јесте, госпођо.  Њена ме појава збунила и ја осећах сву благост њенога присуства.  — Исте речи, казала ми је и она о вами.  — А јели вам још што год казала.  — При поласку, опет је упитала за вас и замолила ме, да је извештавам о вама.  Да је извештавате о мени?!  — Јесте, да је извештавам о свему што сазнам за вас, куда идете и т. д.  — То ми је потпуно непојамно, ја још ништа не разумем од свега тога ... ...  — Рекла ми је још и то, да сте у почетку разговора били љубазни веома према њој, а после сте се полагано стишавали и заћутали, па ме је питала, да сазнам узрок томе ја сам јој га одмах и сама протумачила, како сам знала, а мислим да и ви то нећете одрећи .....  — Зар сте јој ви што говорили?  — Јесам, протумачила сам јој ваше стишавање!  — Како сте протумачили то?  — Лепо!  — Како, лепо?  — Протумачила сам у вашу корист.  — Ја ипак не разумем ништа.  Мене све то буни још већма.  — Што вас буни? упита Орика.  — Буни ме ваше тумачење!  — Па ви још и незнате како сам јој ја рекла, шта вам је?  — Е, онда молим да ми кажете, шта сте јој рекли?  — Рекла сам јој о вама да сте друг Моров, познаник и пријатељ његов из детињства, да сте докторанд Философије, да сте дошли у госте к нама и најзад сам јој рекла, да сте ваш говор при крају стишавали можда због тога, што вас је њено присуство доводило до расејаности ....  — Ах, госпођо! ви сте ми створили једну неприлику.  — На против, ја сам ствар представила тако да је и она отишла са забаве раздрагана, а и ви ето, изјављујете, да вас је забава очарала.  Видите ли, да сам погодила где је тај чаробни алем камен, који вам остаје у тако пријатној успомени.  — У пријатној успомени остаће .... али .... премишљајући настави Бер.  — Да, госпођица Аурелија, остаће вам у пријатној успомени, а и ви код ње, зар је то нешто, што би се могло назвати неприликом?  — Не, то није неприлика, ја сам мислио мислио сам да сте ви још што даље о томе разговарали .....  — Шта сте мислили? упита Орика.  — Мислио сам .....  — Е, да боме ... ... па најзад, зар би то било какво зло.  Госпођица је наследница великог имања одмах овде у нашем суседству, па би зар било рђаво, да и ви будете са нама овде у близини ...  — Тако далеко несмем помишљати.  — Оставимо то за сада на страну, док се ствар сама собом не разјасни, рече Орика, а ви упамтите ове лепе утиске, што сте их добили са забаве, размишљајте чешће о госпођици Аурелији, пе ћете видети, како ће вам сутрашњи дан изгледати још чаробнији.  А још ће вам чаробнији изгледати овај поглед доле низ морску обалу.  Видите ли? ... ...  Рекавши ово госпођа Орика показа му прстом низ залив, где се у шумици једној, сахат далеко одавде, бели замак грофа Де Борна, а испод кога се, према бљештећем сунцу видели, кроз мутни хоризонат, поједини одблесци виле Гетардије.  — Видите ли г. Бере, тамо је тај замак, у њему је госпођица Аурелија, рече Орика.  — Да, тамо је ..... она, рече Бер.  — Јелте?! упита Орика.  — Јесте! смешећи се одговори Бер.  — Тамо ћемо, на ту страну учинити кроз који дан један излет до виле г. Де Борна, рече Орика, ви нам ваљда нећете ускратити то задовољство, да и ви будете са нама?  — На ту страну мили су ми погледи, али, да ли ћу и ја с вама онда ићи, то још не могу да дам тврдо обећање.  — Е, кад су вам тако мили погледи на ту страну онда ћемо и отићи, а сада можемо учинити једну малу шетњу до оне шумице, куда ви радо идете, па ћемо после потражити и друге забаве.  — Не обећавам за излет до виле, али на оно брдашце у шуми идем врло радо, рече Бер.  Сви троје одоше.  Умилно певаху сада тице у тој шумици.  Чаробно шушташе оно лишће по дрвећу, заносне беху оне тичије песме тамо, али још заноснији беше онај свежи поветарац, што дуваше оздо уз обалу од оне стране, где се видела кроз маглу вила Гетардија.  Прошло је већ неколико дана од оне значајне забаве у вили Моровој.  Слегла се свеколика хука и бука.  У вили завлада редовно стање.  Мор уживаше у присуству свога друга и у кругу своје породице.  Пријатни му беху дани, проведени са њим, али још пријатније Берове успомене па ону забаву.  Он се топио од милина при помисли на њу, благодарећи случају, којим га срећа тако повољно послужи.  Уговорени дан примицао се све већма и Бер озбиљно поче мислити на полазак.  Стаде размишљати о плану, којим ће извршити задану реч, на пређашњој забави.  Помисао на то давала му је снаге, крепила дух и улепшавала наду, која му се опет поче јављати у ружичастим бојама.  Размишљајући дуго о томе, најзад смисли, да најми један засебан чамац, којим ће се са својом драгом Аранком отиснути од обале до најближе паробродске стације, одакле ће се пустити на морску пучину.  За извршење овога требао му је само један вешт чамџија, кога ће добро наградити, а он ће му сам помагати у веслању.  Скица плана била је готова, а за извршење имао је времена још само два дана.  Кад је све спремио што му за пут треба, саопшти Мору да мора ићи.  Овај га задржаваше и даље.  — Немогу више ни часа остати, одговори Бер.  — А што је то тако хитан посао? упита га Мор.  — Давно сам се кренуо на пут, оставио сам тамо недовршен рад, који морам завршити, а поред тога и домаће прилике моје гоне ме, да без оклевања идем.  — Кад је така ствар, онда ти не браним, па ипак ћу те пустити само уз једно твоје обећање, а то је, да ми опет дођеш и то што скорије.  — Хоћу, драги друже и пријатељу, хоћу и то можда кроз годину дана, јер поносим из твога дома најпријатније успомене о љубазности госпође и твојој, о чаробности околине, о блаженим тренуцима, које проживех на оној забави.  — У то име нека ти је срећан пут, друже!  — Срећан вам пут г. Бере, задржите нас у пријатној успомени, прашташе се госпођа Орика.  — Хвала вам, госпођо, вама сам нарочито обавезан, много сам вам обавезан, јер за срећне тренутке на забави, вама сам захвалан.  Збогом.  — Збогом, до виђења!  Бер се попе на кола која спремљена чекаху.  Махаше дуго шеширом својим пријатељима, од куда се лепршала бела марама.  Најзад сигнали ишчезоше, Бер још једном погледа ка вили Моровој, али се од ње видела у даљини само шумица у парку.  Тамо му остадоше драге успомене.  Кола зврјаше монотоно, кочијаш извијаше по коју шпањолску народну песму, прекидајући је пуцањем бича а по кад кад би и викнуо на своје мрке кулаше, који крупним корацима касаше оним путем дуж приморја.  У сам залазак сунца стигоше у варош Деву која лежи на самој морској обали.  Ту се распита о поласку лађе за Америку и сазна, да лађа полази у 1 сат по поноћи.  Имао је дакле на расположењу још свега 8 сати.  За то још одмах при силаску с кола стаде преговарати са чамџијама, не саопштавајући никоме свој план.  Услов је био, да се одмах пође до близу виле Гетардије, која је била удаљена за два сата одавде и да се врати натраг до поласка лађе за Америку.  Чамџије се устезаше од тога.  Ни један не хтеде да најави одлучан пристанак, јер никоме не беше тако лако учинити по ноћи толики пут и одмах се враћати.  — А је ли баш посао хитан, да се мора баш вечерас свршити? упита један.  — Хитан је ми морамо бити овде пре поласка лађе.