ДЕСПОТОВА ВЛАСТЕЛА  РОМАН ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ  НАПИСАО  Андра Гавриловић  БЕОГРАД.  ПАРНА РАДИКАЛНА ШТАМПАРИЈА  1896  91ва КОЛАРЧЕВА НАГРАДА 91ва  ДАТА ЈЕ ОВОЈ КЊИЗИ  Тмасти се облаци почеше опет надвлачити над равницу кроз коју се Моравица жури слободна и весела после туче по камењу од Сокоца до Бањице.  Благи сунчани зраци што обасјаваху неколике побожићне дневи отопише снежну кору, а за њом се брзо изгуби и снег с пољана па и на Превалцу али се задржа дуж Озрена и његових камених окрајака.  Моравица брзо придође и отицаше снажно својим током, а из пастирских се колиба почеше јављати за толике студи невесела лица под високим вунастим шубарама, тражећи оком по околини маслинову гранчицу коју им премалеће шаље.  Али једнога дана око заранака нестаде и сунца и његова сјаја, густе облаке догони ветар и скупљаше их све више, застуди јаче а из мрко-сива неба поче густо прамење снега који брзо обеле свуда где га већ не бејаше.  Вече брзо освоји, ударајући мрком сенком својом на све стране те за мало сакри погледу и питому раван и стрме камените брегове, и Моравицу и њену Бањицу са оном малом плетаром што као стражара стоји на споју њихову.  Та плетара до саме Моравице на левој обали њеној при изласку реке из клисуре соколачке стоји одавно на томе месту.  Време је начне и подгриза, ветар скине и разнесе кровину непогода је троши а дажд запаја — па опет се понеко нађе, те је, рекло би се Вога ради, поврати животу, препокрије новим рогозом, помете и преплете; за мало и из ње стане кроз пукотине на крову јој замагливати дим.  Она је бивала чешће склониште пастирима који су је и дограђивали, преплет блатом лепећи; после је ту живела неко време једна изнемогла старица која је била од некуд наишла па се ту поболела а ближњи је хранили, док та баба није једне зоре кренула даље на пут, а за њом оста маштање: ко ли је то био и рашта ли тако прође.  У згради није било преграда: све је била једна одаја с једним улазом на коме су стајала тешка растова врата, мало у косо утврђена за јако брвно до њих, и без другог отвора сем многих пукотина озго и са страна.  На среди је обично горела ватра под котлићем који је висио о дудовој жили припетој у сам врх крова; око ватре су стајали неравни кратки и дебели пањеви за седишта, а лево од ватришта бејаше припет у углу комад почађала платна иза кога је морало стајати остало кућанство овог необичног дома.  Тако је у њему било кад је ту обитавала неко време једна млада девојка кћи оног народа без домовине који баш тада наиђе овим крајевима и отпоче свој необични скитачки живот.  То су били Цигани и њихове хорде које, расуте у породицама, иђаху од једног места до другог налазећи увек начина да проживе док се све око њих чуди црним људима, хитрим, смелим, говорљивим и окретним.  То девојче, рано сазрело на топлом сунцу прекоморске жарке и древне равни бејаше у овом крају као дивље маче у градини лепој и цветној али њему туђој и немилој.  Средњег и мало мањег, раста, вижљава и лака с лепом главом обична чела али на њему нечега вазда тајног, почетог и нереченог слога, танких обрва а под њима очи погашена жеравица која је час угљен час врео живота пун огањ; на образима се ружичаста румен прокрада црнкастој масти, станујући се на уснама за којима се крију ситни бели зуби.  По негда белој кошуљи светлуцаху се у реду од грла низ груди плавкасте ђинђуве а широка црна запрегача падаше јој до земље те јој, кад би она хтела, скриваше босе ноге.  Пустивши преко оба рамена црпу косу своју да јој се мрси на грудима, седело је то девојче на пању поред ватре на којој је праскало суво грање кад је на пољу почео снег поново падати.  Спрам ње је на другом пању седео млад човек од дваестину година висока раста, сувоњав, очију такође црних и светлих на загасито-мрком лицу које изгледаше још озбиљније од увојака косе што се преко образа мешаше с малим брковима.  Широка му и дебела кожна хаљина покриваше снагу до близо колена, а испод ње се издвајаше доколенице мрке и изношене.  У руци је окретао од грубе сламе исплетену капу без обода, и слушао шта говори девојка.  — Ја сам и сад дошао, рече јој он кад она ућута, да те водим са собом.  А што ти нећеш?  — Видиш, Аризе, што нећу.  Што није ни моја мајка седела код свога човека! одговори девојка и погледа га право у очи.  — Он је могао без ње ал ’ ја без тебе не могу!  Слушај, Вијорика!  Ко ти кроз горе и море показа пут, ако не ми?  Ко те проведе и овамо доведе, ако не ми!  Ја тебе волим, ја ћу тебе тек да волим!  — Знам ја, опет поче Вијорика, све.  Видела сам и где живите — није ружно; видела сам и шта имате — није мало; знам како си вредан и слободан да те се и стари Ариз, твој отац, боји кад шкрипиш зубима.  Али, ја овако волим.  Овде сам сама кад хоћу, и нисам кад нећу.  Ту у близини живи сова ја је ноћу слушам, слушам, и све знам како кричи на људе и како их мрзи.  А ја јој се смејем.  Вуци витлају и јуре овамо а ја распрећем жеравицу и на њу метнем корење из моје торбе, отворим врата па гледам како вуци беже као помамни.  Кад су дани студни и тешки дође понеко и моли да с њим говорим и за сваку реч моје бајке даје што има.  А после свега дођеш ти па ми приповедаш о свему и свачему и своме срцу.  Ја те, видиш, слушам, али немој мислити да ћу с тобом ићи.  Ја тамо нећу.  — А ако се овде проспе крв? очајно рече Ариз и извади из кожне одеће своје по велики нож оштар с обе стране.  — Дај ми то овамо, поиска Вијорика и узе му нож, да ти кажем шта ће онда бити.  Ја знам много, ал ’ опет не колико је моја мајка знала.  Сећаш ли се?  Знам много па и то како се ноћу вабе рогате репоње.  Хоћеш ли да видиш?  — Нећу, немој! пожури се Ариз.  — Добро, онда нећу.  Ал ’ чуј шта би било кад би се овде просула крв.  Ти би се уморио, а ја бих ти овим ножем извадила срце, па бих га онда узела, осушила на месечини —  — Ху! стресе се Ариз.  — А што?  То је лепо, то је моја тајна.  Хајде умри!  Ариз устаде:  — Вијорика, ја тебе волим!  Да си код мене, све би ово било моје.  Све оно, што видиш са највећег врха, било би твоје.  Овде има градова, тргова близо и далеко, великих и малих.  Ја сам свуда био, све видео.  Ала је овде за нас!  Вијорика се не маче, већ ножем витлаше по ваздуху:  — Ја нисам нигде била, ништа видела, али ми све на ноге долази.  Ево, ту је, осећам воњу —  Ариз се узнемири:  — Ко?  — Свемоћни и штедри фараон духова!  Ветар се нагло одазва кроз пукотине а пламен се на ватри силно пови.  Ариз у мах повуче врата и искочи напоље.  Кад се, у грохотном смеју, диже Вијорика вратима и опроба да кроз сутон види Ариза, не могаше га нигде угледати.  Само траг коњски у снежној мочари казиваше како је нагло морао побећи.  Вијорика се зацени од смеја:  — Ха, ха, ха!  Срчан момак!  Ха, ха, ха!  За тим се врати унутра, груну тешким вратима тако, да се затресе слаба плетара, па приђе ватри и набаца на њу високу, разређену гомилу сува прућа, које на скоро плану јасном светлошћу.  Баш кад Вијорика погледа у врата, на њој се маче кључаница.  Вијорика сад истински претрну, врата се отворише и унутра ступи — властелин соколачки.  Вијорика цикну, зграби другу гомилу грања, баци га на ватру те пламен пригуши па у полутами јурну у кут да се скрије за припето платно, које се једним крајем откачи а Вијорика не имађаше кад да га диже.  Склони се у кут и као да престаде дахом.  Властелин се, још на самом прагу збуњен ступањем под такав кров, сад још више изненади плашњом Вијорикином те се као окамењен заустави мало чим је крочио унутра и врата за собом затворио.  Међу тим полутама не трајаше дуго.  Пруће се загреја, пламен проби кроза њ, потхвати и њега и понова растући осветљаваше около све јачом светлошћу.  Вијорика бејаше ухваћена па опет упуштена веверица: срце јој силно лупаше а очи се засјаше тражећи да промере дошљака.  Светлост подједнако падаше на обоје.  Властелин смотри Вијорику у куту, и његов поглед оста на њој.  Он виде како се из неке нејасне слике, уз живљу светлост, издваја доста брзо необична прилика.  Два се светла ока њена издаваху алемским сјајем својим.  Око њих густ венац бујне распуштене косе а под њима српаст месец, чело које се средином својом отима густим власима.  Руке јој у крилу а у њима се белуца оштрица челичног ножа за који Вијорика можда и не зна да јој је у рукама.  И властелинова појава поста њој за то време јаснија.  Под добро намакнутом капом, опшивеном црвенкастим самуром, виде она лице на коме неколике јаче боре казиваху неку трајну замореност коју је, изгледа, залуд имао да одгони доста окретан поглед крупних очију живљег сјаја.  Под мало кукастим носем деле се добри брци, затурени лево и десно, а уз њих се чисто губи кратка брада која једва покриваше грло.  Велика кожна, медведином постављена, кабаница стајаше по средини раскопчана те дуж отвора провириваше лепо војводско одело с мачем о бедрима.  Вијорика се једва прибираше ал ’ од гласа ни помена нема, и да властелин не прекиде тишину Бог зна докле би ватра својим пуцкарањем била једини беседник.  — Ти си се преплашила, девојко!  У Вијорике опет срце јаче закуца а очи се засветлеше новим сјајем, ал ’ се уста не отворише.  — Не бој се, изађи, ходи овамо, говораше јој властелин и сам се прибравши, па ступи корак ближе ка ватри.  У покрету се његовом велика кабаница више размаче и Вијорика јасније спази његову богату одећу.  А и глас је мало охрабри.  — Нећеш да изађеш? срамиш се ваљада, јер не знам чега би се страшила! рече јој опет властелин.  — Ја сам на свом месту! одговори му Вијорика звонким гласом.  — Не бој се, видиш!  Теби долазе многи да од тебе чују судбину својих потоњих часова.  И ја сам за то дошао.  Вијорика се прибра, у мах се лако диже и приђе ближе ватри, не скидајући очију с властелина.  — Хоћеш чаролије? упита га она, приђе му још ближе и оштро погледа у очи.  — Дођох да чујем шта ћеш ми рећи.  — Седи, готово заповеднички му рече Вијорика па и сама се спусти на пањ, подвијајући ноге под пречагу која паде у пепео.  Властелин се спусти на пањ спрам ње па добро размакнувши кабаницу узе мач за средину левом руком, наслони се на њ те му балчак стајаше високо поред главе.  Вијорика га опет погледа право у очи, стеже зубе па у лаком осмеју развуче усне:  — Али да ме слушаш!  За тим узе једно дрво те њиме расклони ватру по средини тако да под котлићем оста сама жеравица.  Затресе левом руком а испод пазуха јој се кроз рукав скотрљаше у подметнуту шаку неколика црна и бела зрна.  Она их погледа и издвоји два, црно и бело, остала спусти у котлић, па рече властелину:  — Узми дрва и наслажи под котао својом руком.  Он дохвати неколико сувих прутића и намести на жеравицу.  Дрвца се разгореше и вода, и дотле топла, стаде наскоро кључати.  Вијорика узе сув прутић па га пружи властелину:  — Начини змију по огњу!  Властелин збуњен не знађаше шта му ваља радити, а Вијорика га својом руком ухвати за прсте којима држаше прутић и поведе му руку с врхом од прута преко пламена и по жеравици лево и десно, као што се вијуга ударена змија.  Властелин осети топлу руку њену и чудном неком слутњом, којој се не противи, следоваше њеним покретима.  То би брзо.  Вијорика му пусти руку, узе оба зрна и стави себи под језик па рече:  — Светлим врхом преко котла!  Властелин стаде превлачити прутем који већ бејаше жеравица преко котлића, а Вијорика још само рече:  — Злато! и показа руком у котао.  Он брзо баци унутра велики златан новац, а она поче говорити неке речи које властелин не могаше разумети, па за тим поче јасније:  — Од судбе се не избеже, твор кртици не добеже, или море или горе, шире море, ближе горе, а вретено доле теби ...  Левом руком поче опет трести а из ње стадоше испадати безбројна зрнца и падаху у пламен, нити их властелин могаше јасно разазнати, а Вијорика гледајући нетренимице у котао поче као за себе опет говорити:  — Много имаш, биће више, златан хлеб јести, срећа у плавом, ал ’ румена трава ... опет, опет!  За тим погледа у властелина па му рече.  — Теби се много пише.  Иди куд си наумио, стићи ћеш, све, све, ал ’ златан хлеб.. само на што румена трава!  Сад знаш све.  — Знам, одговори он а са чела му се слише крупне грашке зноја.  Знам, тако је.  Спусти дрвце, па погледа у Вијорику:  — А ко тебе научи то читати?  Вијорика стави хитро прст на своја уста.  Властелин се чисто трже и покаја, па похита:  — Нећеш ти вечито седети у овој плетари.  За тебе су други дани.  У моме граду има свега доста, изобила.  Извади из кабанице кожни замотуљак новаца па јој баци у крило.  Вијорика хитро зграби и увуче у рукав своје кошуље, а властелин продужи:  — Гатке дођоше и до мене.  Несаница ме мучи.  Али ти велиш да је то судба која ме гони на пут нове среће.  И ја хоћу да тако буде.  А твоји дани засијаће новом светлошћу.  Хрзање коњско које се зачу с поља као да опомену властелина да му ваља поћи.  Он устаде весео и добре воље:  — С Богом остај лепа девојко! рече јој гласом што је могао мекшим.  — Идеш? запита Вијорика.  — Или би волела да останем, да ми још што лепо кажеш?  — Иди, иди и не заборави: златан хлебац ... срећа ... румена трава!  — Све ће се добро свршити!  Идем, а твоји ће дани засјати лепшом светлошћу!  Властелин изађе и уседе коња кога му пратилац копљаник држаше.  Брзо изађе на пут, а копљаник уседе на свог коња и пожури се за њим.  Изишавши на пут који се преко Превалца спушта у раван низ Моравицу, властелин не окрете десно уз брдо куда се иде његовом граду, Сокоцу, већ узе лево низ пут пустивши зазебла коња у крупан кас.  Копљаник хиташе за њим да у тами не изостане далеко те не изгуби господара.  Властелин прође поред увек топлих врела, где ради помоћи невољнима бејаху подигнуте неколике тврде зграде над лековитим изворима.  Копљаник се сети куда ће ноћас морати ићи и не би му право.  Ваљда су добар час јахали по лепоме путу који тамо даље води кроз моравичину клисуру, па онда ударише десно, пређоше Моравицу и упутише се ка Трговишту, али не свратише у њ, већ се пожурише Врмџи.  Снег је био прилично нападао, кад већ бејаше путу крај исплива месец иза облака а снежну долину осенчи сен Врмџе.  Властелин лупи јако у забрављена врата на првом зиду, кључар изиђе и отвори их кад познаде глас соколачког господара.  У крајњем куту моравичке долине а на северозападној страни њеној стајала је у почетку петнаестога века, када се, око 1402, почињу догађаји овога приповедања, на каменитом гребену који се из брдске косе са северне стране ове долине издваја и пркосно полази пут ње — тврда и велика кула, опасана у трп реда јаким зидовима који на лик градских платна даваху свему изглед подобре тврђаве.  Али се та кула не издвајаше од осталих својих друга у другим тврђавама јачином и пространству својим толико колико складношћу и лепоту, милином коју изазива у путникову оку кад је угледа још из далека с моравичке равни кад што и преко трговишких, у лепим дрворезима богатих зграда.  То је била, за оно доба на гласу, Врмџа.  Гребен, на северној страни својој припојен за брдску косу, био је са три стране оздо обрастао ниским дрвљем и необичном сувом и глатком травом која се преливала мешавином зелене и златасте масти на местима где су се лозице купинових врежа разредиле.  Над тим се зеленилом белело прво градско платно грлећи у недовршеном овалном виду гребен који је чврсто држао и други и трећи низ зидова.  Унутра је на самој јужној ивици била кула на којој су се, кад се прођу тврди сводови, врстали редови отвора и прозора.  Пред кулом је са северне њене стране био мален врт у коме се преплетао бршљан са шимширом и, лети, неколиким жбуновима руже.  Још даље иза врта ка северној страни, биле су друге зграде за становање и малу посаду.  Са западне стране квасила, је гребен мала речица која је у близини истицала па се поред клисуре сливала у Моравицу.  Преко ње је водио мост а од моста у лево на завоје пут кроз врата на зиду лагано у тврђаву са северне стране њене.  Дошавши у тај заједнички део могао је гласник или други путник тек пешке кроз врт доћи до главне куле.  Али је од куле било и другог пута за излаз доле; то је била стаза која се доста стрмо спуштала право ка малим вратима другог и последњег платна, а одатле право на реку ниже моста.  Том се стазом поред које су стајали засађени млади борови слабо ишло, ретко кад забаве ради, послом пак никако.  Врмџа не бејаше баш прави град.  То је било само утврђено станиште богатог властелина.  Њој је припадало само Трговиште, трг под њом на непуно пола часа од ње ближе топлим врелима на Бањици и Моравици.  Осем тога и осем лепе шуме од Врмџе до Трговишта господари су у Врмџи држали и неколике винограде на коси више Врмџе и Трговишта.  То је било све.  Али је Врмџа опет обиловала у сваким па и излишним намирницама, јер су сви, и по трговима и селима подалеко, знали да је у Врмџи највише блага, злата и новаца, можда више но и у Бовну што бејаше за живота витешког Влатковића кога одавно неста са свеколиким његовим благом.  Сад је Врмџа својина властелинке Марине, удове господара и негдашњег протовистијара кнеза Стевана Лазаревића — Бана Крајиновића.  Марина је била кћи Маројице Бунића, кнеза пургарског у Новом Брду.  Бунић, од гласовита дома Бунића бејаше у Новом Брду давнашњи и познати заштитник напретка те породице на највећем и најбогатијем балканском тргу новобрдском, а доцније поста и управник свих рудника Саса и Дубровчана, имајући врху себе само великог војводу новобрдског.  Бејаше у то доба врховник свих ризничара кнежевих — потоњих дана: деспотових — и главар свега блага његова, протовистијар, Бунићев земљак Бан Крајиновић.  Забављан честим пословима своје службе и дворбе Лазареву сину у Новом Брду, Бан се, унаточ доброј мери својих лета, за гледа у младу и лепу, плавооку Марину Бунићеву.  Оде реч од уста до уста да моћни протовистијар навалице дуже пробавља у богатом Новом Брду.  Наиђоше, ваљда с прва у младу им веку, боре на ведра чела младих службеника градских па и даље по Прешеву, Копаонику и Косову, ал ’ Бан не даваше да се много нагађа и погађа.  Он запроси у Бунића Марину, и кнез рупнички даде му.  Још су се многи обмањивали таштом надом да се Марина неће лако покорити ни вољи ни обећању очеву.  Та она је била јединица у богата, годинама и доживљајима опхрвана оца свога, који јој ваљада жеље никада не краћаше!  Али се кнежеву протовистијару не хоћаше дуго чекати, и једнога дана без великог славља прота новобрдски стави младеначки венац на главу његову и Маринину одмах по свршетку ирмоса на раном јутрењу.  Видело је извежбано око протовистијарево да се у књизи жића Бунићева не пише још много дана, па се журио да за његова живота уреди добра своје младе и замишљене невесте.  Врху свега тргну Марина собом војну своме три златна окна која не уступаху ни по чему кнежевим и сувише многе делове рупничке, уделе на пола од половине или и на целу половину понеких окана.  Не прође много по том а збише се две прилике, обе немиле.  Једна бејаше конац животу Бунићеву — и она не изненади његовог зета и ако бејаше и сам погружен, гледајући како сахну од веља бола руже, и онако нешто пребледеле, на лицу невесте му.  Друга бејаше чудна и нагла заповест господара, кнеза, да другоме преда по слове које је дотле обављао и с којих не мишљаше дићи руке свега свога века.  То помете вазда присебног рачунара.  И ако посао предаваше једном своме земљаку, опет не нађе у томе никаква задовољења, већ му се учини да му се ваља с те стране обавестити и о сплету који се око његовог пословања сплео с рачуном и пред господара изнео.  Али Бан не хоћаше даље ићи у сазнавању обележеним трагом, оде у Крушевац и поклони се господару па се повуче на градиште које бејаше недавно купио заједно с оближњим тргом и виноградима.  Зидове прегледаше и утврдише по скупе новце послу вешти работници, кулу доградише а један је млади вештак богато пописа, па се онда усели ту са Марином и низом својих слугу и дворана.  То бејаше у Врмџи.  Али и у Новом Брду задржа пређашњи протовистијар двор свога таста, седећи у њему кад би одлазио да збира дохотке богатих окана и да уговара с пургарима и рупницима.  У себи сакриваше да осећа како му је понос ипак увређен и част унижена.  Не могаше га у истину развеселити ни јединствен поглед с врхова лепе Врмџе бачен на језерасту раван чак до стења које заклања Соколац и до Превалца северно до њега.  Ни сјај очију младе госпође која је рођена у Новом Брду али јој ни сласт приморског градског живота не бејаше туђа, не бејаше овакав какав је он недавно замишљао и у памети се њиме носио.  Он је блистао али не и загревао.  Не обнови се ни треће лето а негда силни протовистијар скрсти руке на самртничкој постељи.  Бура га не скрши, али га црв под гризе.  Једном је још за то доба ишао господару и свечано се клео у спору једном.  Рекоше после да га је та клетва и срушила.  Марина остаде удова у двадесет — првој години, сама без старијих, сама без деце.  Свет наче одмах нагађати шта ће сад радити.  Једни је слаху на стално станиште у Ново Брдо, други тврђаху да ће отићи у Дубровник, а неки јој прорицаху многа посла око извршења завештања покојног јој господара.  Марина је ћутала, трпела и остала у своме градишту.  Прошле су тако пуне две године.  Два пута се лугови под градиштем преодеваху листом, а кад и трећи пут озеленеше, смени и Марина своје црно рухо.  Видеше је у богомољама, видеше је на тргу, на бедему, и свагда рекоше да се на њој види како је тужне дане победно пребродила.  Нежан и слабуњав строј њен доби нову снагу а с њом и силнији јачи исказ вазда крепке јој воље; лице изгуби бледила али стече мало више румени; груди истом добише облину; само очи оне крупне плаве очи као да још бејаху мајско небо на коме би облачак био непрестано белег туге жељкања.  Господар Сокоца, Стеван Лобојевић, који је онако ненадно походио усамљену младу гатару на Бањици, долазио је за живота протовистијерева чешће у Врмџу, знајући се с њиме још из ранијега доба.  Усамљену и сада без посла кнежеву службенику који је научио до позних часова ноћних срачунавати благо кнежевинско — не бејаше на одмет похода соколачког властелина.  С њиме је у лов покашто излазио, одлазио у Соколац, гостио се — па је с њим ишао оно једном и пред кнеза у Крушевац.  Властелин Лобојевић и по смрти свога суседа не заборављаше Врмџе, и ако њу не свраћаше ни у пола често као пре.  Госпођа Марина бејаше свикла на његове походе, нити јој оне изгледаху у чем свечане, необичне, а једном га је чак и позвала по своме гласнику.  Лобојевић се брзо одазвао и, умољен од ње, хитро расправио спорове које њени људи не могаху размрсити на тргу трговишком.  Потада држаше властелин Лобојевић да му је без зазора и чешће се наврнути на Врмџу и ако му, путује ли низ Моравицу кроз клисуру она пада мало с неруке, у десно.  Занесен чаролиским речима и мађичким пословањем своје познате нам сусетке Вијорике која у длаку погоди тајне мисли његове, Лобојевић с тим мислима закуца на знана врата гостопримљиве Врмџе те се мало после његова скупоцена кабаница сушила покрај веселог огња разговорних дворана милостиве властелинке која је с гостом седела у малој одаји на првоме боју своје куле.  Са малог је стола у тучном светњаку обасјавала собу велика воштаница уздрхталим својим пламеном.  До стола је седео на лепој плетеној од лесе столици левом руком на сто наслоњен властелин Лобојевић, причајући најновије доживљаје домаћици која је удесно од њега седела у такој великој столици ниског седишта и високог, преко главе јој, у лук извијеног наслона.  Још је у соби стајао и други већи сто а на њему знаци скорог обеда.  Пред властелином је још стајала купа пуна црна вина које је он уз говор лагано сркутао.  На крилу му је стајала његова гвозден-капа без пера а по столу се простр’о далеко и напред и позади дугачак му мач скинут с опасача.  Домаћица је била повезане главе танком, златом опшивеном, белом марамом испод које се низ лећа спуштала у дебеле витице оплетена коса.  На њој је била тешка хаљина, на лик мушке аздије, до саме земље, златно жућкастих колутова и неспојена лево и десно од половине струка наниже, а под самим рубом хаљине вирила је обућа од плаве тешке чохе са жутим крупним пуцетима.  Наслоњена главом на леву шаку своје подлакћене руке, Марина је доста пажљиво слушала збор Лобојевића.  - Ја ћу ти, госпођо, рећи сушту истину, говораше он Марини.  Кад је стари властелин бовански Влатковић полазио на војну с кнезом Стеваном а уз Османлије па ће као после битке код Никопоља окренути преко Косова на босанског краља, Влатковић је некуд денуо своје благо.  А њега је била сила.  Сам је био нигде никога.  Није се с војне ни вратио.  Студен је била страховита, тога не тубе ни најранији старци.  Огањ се не могаше, потпаљен, дићи и уз дрво лизати већ се са силне студи која озго на земљу падаше земљом повијаше као страховито палацање прегажене змије те јако пржаше у близини својој.  Старом Влатковићу, веле, пуче срце у грудима, и што оста крви те је не проли за ранијих бојева она лину из здрава нерањена човека и би силно липтаније.  Кнежеви га људи однеше у Зету да тамо на миру преда душу Богу.  Тамо је, ваљада, и гробом остао.  Кнез постави старешину и начелника Бовну, али је грех за онолико злато ...  Оно је под земљом, ја сам се најмио да га нађем.  То ћу и учинити.  Тако ми прочита и та о којој ти рекох.  Само ми дај расковник ... биће све то!  — И то ти рече?  — Рече.  И другу ми јоште каза.  Не рече баш, ал ’ ја разабирам добро.  Она погађа да ми се досадило самовати.  Марина се мало намршти, али властелин то не опази већ продужи:  — И ту угађа.  Ти ћеш ми, госпођо, бити на руци?  Марина без веће пажње климну главом.  — Тако ми светога угађа! одушеви се Лобојевић и јаче сркну из купе.  Нека за вечерас опет остане тајна.  — Нек тако и буде! прихвати Марина.  Лобојевић поћута мало, па онда опет поче:  — И тако се оконча наше војевање!  Кнез Стеван постаде деспот, а ми крвљу платисмо сву ту светковину.  Марина ћуташе.  — Не марим, госпођо, ни ја за њега.  Не зборим то само теби сад. тако говорах и покојном господару твоме.  Ни он није за њ марио, и право је имао.  Хеј, да је нешто био дужа века куд хоћасмо данас бити!  Али Божја воља пре наше!  После неког ћутања опет се врати:  — Ал ’ кнезу стекосмо сан деспотски!  Ја видиш, госпођо, не милујем што је то тако било.  Без руке сам, кад сам без покојног господара твога, а бисмо му на то добро одговорили!  Моравица је наша, куд ми ту и поводљиви бовански господар.  А ми крајишни главари вредимо више, и један од нас лако превагне тројицу других баштиника.  Ми држимо земљу и градове.  Ми смо и сад у новом поразу косовском одржали.  Прешевски господар, ћесар Угљеша пристаде уз другу страну — а право је имао.  Овој је страни грех писан.  Али се ћесар часно понео!  Био сам му и дома с деспотовим братом кнезом Вуком.  Он је и данас у крвној омрази са Радичем Поступовићем , охолим челником деспотовим, а све са баштине Драгојлићеве.  Друго смо ми мислили, ја и покојни ти господар!  Али се прекрете — и онда клетвом — а душа ваља не бејаше нам права! — пођосмо спасавати себе ...  Лобојевић као да непажњом поче говорити о том догађају, јер се Марина опет намршти и скрену мало поглед у страну, а и сам се властелин труђаше де се што пре из теснаца извуче. —  Није још дуго трајало, па Лобојевић опет бејаше на путу за Соколац.  Коњ му није особито грабио, а ни он га није гонио; пратилац опет не мишљаше ни толико похитати.  А по сећању се властелинову стадоше издвајати поједине слике недавне прошлости његове и суседа му врмџанског.  Северозападно од Прешева била је баштина Обрада Драгојлића, властелина за кога оста прича да је свој војсци кнеза Лазара коју ] е сам кнез повео из Крушевца кроз Клисуру за Косово дао ручак и то свакоме ратнику у један час.  А кнежева је војска била велика и многобројна.  Још додају да се под Обрадом у белу пену обукао коњ на коме је Обрад у трку јурио међу ручаоним гомилицама да се увери је ли сваки услужен онако како је он желео и наредио.  Обрад се с Косова вратио крвав и рањен али оста жив и продужи управљати својом баштином и даље под владом кнегиње Милице и сина јој кнеза Стевана.  Али једном Обрад одрече да пође са својима за кнезом Стеваном онда кад ће оно кнез у боју помагати војсци муњевита Бајазита.  Вративши се кнез с војне у Крушевац позва Обрада пред веће властеоско да каже што је онако радио.  Обрад дође и отворено казиваше да је то чинио што је мислио да тако врши вољу кнежеву.  Дошао му је, рече, једне вечери гласоноша неки и казао: кнез ти јавља и поручује да не пођеш са њим; он ће те звати, јер тако мора чинити пред Турцима, али се ти не одазивљи.  Кнез о томе не знађаше ништа, а Обрад не могаше доказати свога тврђења.  Лобојевић соколачки тада маче грех на душу и рече да је он као крајишник за то време муке имао док је омео буну Обрадову који се хоћаше по примеру Новака Белоцрквића и Николе Зојића окренути Турцима с тужбом против кнеза.  Лобојевић се позва на пређашњег кнежевог протовистијара Бана Крајиновића, да сведочанством утврди, е је Обрад слао тада често поклисаре Лобојевићу.  Бан дође и рече да је тако.  Стеже се од јуначке невоље Обраду под грлом, да не могаше једне рећи, а кад виде како га оптужују они који га на буну и позиваху, хоћаше једним махом мача сав спор расправити.  Али му то одможе.  За тај га чин бацише у тамницу, а сутра дан му би речено да му се баштина одузима и да се има проженути.  Обрад се закле славом Лазаревом и вином које је у њега пио да је прав и оде, нити га више ико виде.  Залуд је војвода гружански Радич Поступовић бранио Обрада на већу племенитом речитошћу својом, баштина његова би предана прешевском и заплањском ћесару Угљеши који с тога дође у омразу с Радичем Поступовићем.  А властелин се соколачки, преварен у очекивању да је он добије, приби уз Угљешу тражећи пута да се с те стране помогне.  Бан пак умре и понесе собом грех на души својој ...  Лобојевић бејаше занет у те мисли кад му коњ, осетивши да је близо града, стаде грабити.  Властелин се прену притеже вођице и за мало приспе у град, где затече од деспота позив да похита у Београд на сабор властелински.  — Један корак ближе! рече весело Лобојевић и лупи се с пуно поуздања шаком по грудима.  На шест и више недеља испред овде испричаног похођења у Врмџи и разговора властелина соколачког са госпођом Марином а имено дне двадесет-првог новембра те године чудновата зебња завлада срцима становника новобрдских.  Војвода и главни заповедник у Новом Брду и околини у очи тога дана вођаше тајне разговоре с кнезом пургарским озбиљна лика и важна изгледа, а онда кнез издаде заповест да се свака даља радња у окнима прекине и да се све живо што становаше код окана, рупници и њихове породице, и све што живљаше у пространу и богату тргу испод града а између њега и окана — склони у град.  Све се то изврши у мах и до краја тачно уз прижегнуте буктиње тако, да зора другог дана, двадесет-првог новембра, заста све учињено и спремно.  Људи су знали шта то значи, и само тихим шапатом наслућиваху с које ли стране погибао долази.  У окнима и тргу освану мртва тишина, нити се што чу нити виде.  Све то бејаше пусто.  Али град не бејаше пуст па опет нем. У њ се бејаше све склонило али по одавно утврђену реду, готово сваки дом знађаше где му се ваља за невољу сместити.  Ратници, војска новобрдска и чета пургарска заузеше бедеме и опкопе склоњени и повучени.  Многоме паде на ум скромни дом који се недалеко види и би му тешко при помисли да ће можда за који час све планути и огњем сагорети.  Али се част и живот само овако спасавају.  Оба храма, и онај источне и онај западне вере, бејаху раном зором пуни побожног народа.  Сунце се тешко рађаше, раздани се доста а њега не бејаше угледати.  Тешка магла облацима притиште све около, и једва се око пола дана развуче и нестаде је.  А тада се могаху видети с часа на, час јата преплашених неселица како са широке косовске равни прелећу Ново Брдо.  Свет се узе крстити, опет молити Богу и нагађати по тим знацима шта и где може бити.  Војвода новобрдски залуд пушташе очи с високе куле не би ли што угледао, а од прилике је знао на коју му страну ваља гледати.  Али се мутним временом очи не могу помоћи.  Узбуђен је очекивао гласника, али ни њега не би.  Тек кад превали сунце највиши крај небесног пута свог дође један од оних који су тајно размештени на заклонитим местима недалеко од града и рече војводи насамо. како се на његовој страни јасно чује тутањ и убојна грмљава кад се ухом земљи прилегне.  Војводи срце убрза:  — Сукобили су се!  Боже и крви Лазарева будите нам на помоћи.  За тим и сам оде ближе томе месту, клекну и прислушкиваше.  Сумње није могло бити.  Бој, крвав бој, био се у близини.  Војвода ослушну опет и као вешт ратник могаше осетити кад се јаче заталаса бојна хука а кад опет бој изнемогне.  Само томе обнављању као да не би краја.  У један му се мах учини као да тутњава долази и са левог бока и с лица.  И још му се причини као да су ови спреда ближи њему.  — Шта ли може бити? размишљаше он.  Па му за тим различите слике стадоше пред очи излазити.  Можда ће се ту покајати ранија витешка погибија косовска.  А можда ће се сад и последње капи српске крви пролити и онда ње више неће бити.  Она подељена битка што се тако неједнако чује са две стране биће можда срећан ратни случај да се непријатељ са две стране стегне и порази.  Или је то можда нова карика којом противник стеже јуначке али без среће ратнике да једном за свагда одлучи с њима.  Лако је могућно да би војвода с малим али одабраним војинством својим могао у потоњем часу спасти деспота.  Али то Бог зна.  Деспот је по гласнику накричио да војвода само њему — деспоту — победнику или побеђену, град отвори, а дотле да га никако не напушта и да се добро чува упуштања у бој.  Борба се, изгледа, клони крају, понавља се истина, али су махови све ређи и слабији.  Војвода се пажљиво врати у град тајним пролазом, куда је и његов гласник знао мало пре проћи, пошто баци још један поглед на стране од куда долажаше потмула грмљава па рече од свег срца:  — Боже и свети Спасе, упути неверију на наш град да их мишица наша твојом помоћу порази!  За мало, и сунце се изгуби за мутним облацима који се са запада почеше небом гомилати.  Вече се приближавало а с њим и нова нејасност и неизвесност.  Војвода нареди двогубу опрезност и поставише се удвојене страже, јер би јасно да се данашњим даном неће све свршити.  Обиђе све крајеве градских бедема и свуда нађе ред и присебност, а оружани га рупници с кнезом на челу дочекаше озбиљним али громовитим клицањем.  Ново поуздање дође души његовој и он стеже руку кнезу њиховом.  Само се једна сумња не могаше разбити у души војводиној.  Деспоту није могло бити данас добро.  Ето, не враћа се ни као победилац ни као побеђен.  Да није његова витешка крв освежила место које је Лазарева крв запојила!  Ноћ дође и у таму уви све — и град и народ и добре и зле слутње његове.  А у густој тмини не бејаше ниједне зраке месечеве.  Прође још неко време а неки се коњаници јавише под градом, стражар даде знак трубом а вазда опрезни војвода оде собом да види ко је.  Кад се деспот српски Стеван Лазаревић јави војводи, плануше многе буктиње, стаде шкрипа ланаца на којима је био, подигнут, мост што води у унутрашњост града, и за тренут све би готово те деспот Стеван у пратњи неколиких коњаника уђе унутра.  Наскоро за тим деспот отпусти свога верног војводу да се одмори а у великој дворани камене куле оста само с млађим братом својим Вуком.  Висока и витешка стаса деспот Србије и Подунавља бејаше мало прешао преко тридесете године свога века, красна мушка лика, висока чела, мало дугуљаста али не кошчаста лица, нешто бледих образа које дели прав нос плавих крупних очију, колико блага толико и одлучна погледа, омањих бркова, пуне и дугуљасте браде.  Његов је врат по зади и с обе стране покривао поклоп који се са шлема до рамена спуштао а преко лица бејаху спуштена два танка крила која су дохватала до близу прсију.  Остало одело као да му сада не бејаше у особитом реду: тежак, плочаст, челични оклоп спуштао се до појаса, где је био челик замењен свуда око паса дебелом медвеђом кожом а од ње су доле до близо колена висила опет челична пераја којима се оклоп свршавао.  Преко мрких доколеница бејаху три реда сребрних обручева око једне и друге ноге чије је стопале до чланака скривала лака обућа од плаве чохе притиснуте сребрним ребрима преко ширине ноге.  Вук бејаше можда за толико испод триесте године за колико ју је старији брат надбацивао.  Осредњег и нешто вишег раста, доста витак и озбиљна држања, одевен као и деспот, плаве масти и мало зеленкастих очију, Вук је био стасом и растом виђен, кад у дружини не бејаше старијег му брата.  Обојица су били врло узбуђени, Вук је стао на средини дворане и очекивао да Стеван, који је крупним корацима пролазио горе и доле, отпоче говор.  Кад осташе сами, Стеван стаде и збаци на седиште плашт који му се о левом рамену задржавао, па се окрете Вуку, који скрсти руке на груди.  — Опет Косово виде нашу срамоту и земља његова полока српску крв! поче Стеван.  — Ваљда тако бејаше Божја воља! одговори Вук.  — Слава њему на небесима! прихвати Стеван.  Ал ’ да ли ми чинисмо оно што бејасмо дужни?  — Ја чиних, рече Вук.  — Ја мишљах, још срдитије поче Стеван, да сам само чинио што ми дужност заповедаше, а сада видим да сам радио и нешто више.  Јер се, кнеже, не може рећи да обојица чинисмо исто.  — Твој је мач увенчан победом а мој није.  Ал ’ зар је он за то мање частан?  — О части хоћу да зборим.  Част налаже да не носимо мачеве који нам ни у пола поклоњену победу не знају извојштити!  — Ја не победих, нико ми дакле и не могаше победу поклонити.  Ти си победник, победа је твоја, о њој се може као о поклону зборити.  Стеван плану, ал ’ се опет свлада:  — Поклони ми је Бог, поклони ми је војинство моје, обдари ме њоме мученичка крв пре тринаест година онде проливена; па је она, смем кнеже витешки рећи, и цвеће које је цветало за то што га је оросила крвава роса из дамара сина Лазарева, деспота српског.  Ова је левица данас два пут прихватила мач кад га рањена десница не могаше у тренутку задржати.  Па шта би од свега тога?  Залуд све!  Залуд се крсташ српски светло пронесе Косовом, кад брат мој, син блаженога Лазара, не могаше погледати у очи своје срамне сестриће Лазара и Ђурђа Бранковића!  Разгонисмо чете звера османског, цара Мусулмана, сина Илдеримова, а ти се уклони испред отпадника. —  — Који данас раде оно што си до јуче и сам чинио! прекиде га Вук.  — Кнеже, из тебе не збори брат.  Колико сам на јуначкој невољи морао трпети од како ми промисао Вечнога даде венац блаженог оца мученика, да бих само могао дочекати дан који сам, слава Господу, и доживео био.  Слушај, Вуче.  Знам добро шта се може рећи и шта се збори о томе како сам дужност своју чинио.  Ја сам био пастир који је склањао стадо своје од непогоде.  Силном Илдериму сам се заклео био на верност, али ми је у том тренутку кад сам се клео именом јакога Бога пред очима било само добро наше земље, наше очевине.  Стара је наша мајка делила са мном тугу, али не бејаше тебе да ми је братски помогнеш понети, јер си знао ваљда да је и Господ Спаситељ сам морао носити свој крст на Голготу!  Зар сам ја сам онако радио.  Марко је на Ровинама пре осам година гласно казао оно што сам ја на веки у души носио:  „Нек победи крст и нек за то ја први будем жртва!“  Видео сам Никопољ, походио сам Босну и доживео Ангору, крваву Ангору — и ту је крај искушењу, ако је воља Божја!  Лесе су Демирове силе падале пред нашим оружјем, то знаш.  Спасао сам у два пута тога дана онога Илдерима коме бих радо свакога дана, да је друге, по сто пута срце врховима мачева разносио.  И по трећи се пут, грунувши на непријатеља, пробих и дођох до крвника коме бејах веран клетвеник.  Позвах га да се уклони, да напусти разбојиште али он јуначки одби.  Све поплави море татарско.  Тада видех јасно вољу Божју.  Ја сам своје учинио.  Илдерима нема на престолу, моје заклетве нема више.  Руке ми се тада осетише слободне.  У Цариграду признаше да још није утрнула звезда наше среће.  Палеолог ме окруни венцом деспотским, и ја му се обрадовах, али Бог ми буди сведоком, не ништавне сујете ради већ ради спаса онога за чије се добро блажени наш родитељ окруни венцем непостижна мученика.  Држах да је време другом и друкчијем раду.  Научен Господом знао сам да лукави неће мировати већ ће Бранковиће кренути против нас.  Рекох у Цариграду и чуше ме.  Ђурђа Вуковића Бранковића учинише сужњим.  Али лукави чува своје.  Он доведе из Татара загубљеног Лазара, ослободи Ђурђа па их поведе Мусулману који први од толиких синова Илдеримових уграби круну дренопољску.  Учинише велику љубав међу собом, да нас само омету.  И док сам ја чинио да за нама пође зет нам и господар сестре нам Јеле, Ђурађ Срацимировић, дотле је љубав паклених већ повела њих на нас.  Ти си примио и помоћ коју нам убрзо посла узвишена нам мајка, и данас би опет на Косову крв.  Мишљах данас дићи што је за толико лета падало али ми брат руке везује.  Све је било у нашој, у твојој руци, и све си данас скршио!  — Има још, с Богом! зелен од једа цикну Вук и излете из одаје. —  Још исте је ноћи јездио на коњу Вук са соколачким властелином Лобојевићем и једним пратиоцем, мало говорећи и доста хитајући.  — Већ смо наишли на Прешево рече Лобојевић Вуку у разданак.  — Ваља нам опет журити, одговори Вук и погони уморног коња брже.  Почињући мало пре уласка Моравина у Грделичку клисуру па јужно до границе доскорашњег деспотства браће Дејановића била је прешевска област названа по месту Прешеву.  У ово доба Прешевом управљаше ћесар Угљеша, зрео и искусан ратник, промишљен и мудар господар, већ од пуних педесет година свога ратничког века.  Крупна појава његова с дугом, проседом косом и великим брковима без браде, и његово вазда замишљено лице гоњаху многога да у њему гледа колико лична толико и високог сана достојна човека.  Угљеша је полусамостално управљао својом земљом наследивши је од свога оца војводе.  Од свих следбеника досадашње радње Стевана Лазаревића, као да је Угљеша најпреданије служио тој мисли.  Кад се војске браће Бранковића и новог цара турског Мусулмана кренуше на деспота Стевана, њихов поход заста Угљешу на прибрању снаге после ратничког похода који се завршио турским поразом код Ангоре.  Изненађен Угљеша приста с њима, али одмах спреми читав низ гласоноша преко којих из табора турског достављаше деспоту о кретањима и намерама ове војске, а у самом сукобу, тргнувши се са својим људима, Угљеша знатно поможе деспоту да одржи превагу над Турцима, па се одмах склони у свој утврђен град.  Тек што је он дошао, стигоше за њим Вук Лазаревић и Стеван Лобојевић који је био вођ оне помоћи што ју је кнегиња Милица на брзу руку могла послати својим синовима на Косово и коју је од Лобојевића примио Вук код Грачанице.  Угљеша не знађаше ни сам шта би сад ваљало чинити, али без оклевања оштро изиђе против предлога да се с њима одметне са свим од деспота.  Напослетку изјави:  — Нека се у новој престоници сазове сабор све властеле да се одлучи куда ће се и на коју страну.  Ја ћу похитати тада Београду и ради свога детета које сам пред полазак преко мора у источне стране тамо склонио, и ради саборисања.  Што мислите да ваља чинити изнесите тада и ја ћу бити први, ако узваља, који ћу за вама потегнути мачем.  Дотле очекујмо мир који неће бити тешко деспоту закључити јер је и у Турака зло.  Вук и Лобојевић морадоше на то пристати.  ...  Тога се Лобојевић опоменуо кад је, позван у Београд, узвикнуо:  — Један корак ближе!  Прве недеље по Богојављењу глас трубе с бедема у добро познатом граду Борчу у Горњој Гружи рано у празорје трже из сна борачког господара и великог војводу деспотовог Радича Поступовића.  Знао је Радич да ће само важним послом гласник, ма с које стране долазио, хитати тако да обноћ и не трене.  А кад је мало после при воштаници прочитао шта му пише деспот из нове своје престонице Београда, видео је да је у свему био пророк.  „Ја, благоверни и христољубиви Стеван деспот Србима и Подунављу дајем на знање нашем верном и витешком слузи, великом војводи и брату нашем Радичу Поступовићу да се у нашем новом граду Београду збира збор наше властеле да утврди мир и да он поспеши.“  Прочитавши то писмо деспотово, Радич га пољуби па онда пажљиво уви и истом врпцом омота и остави, па заповеди:  — Поклисар светлога деспота нека се одмори и нек се заложи добро у граду нашем па нека одмах спеши своме господару.  Ако му је коњ одвећ уморан нека му се да други.  Поклисар, младо момче изнурено наглим путовањем, увијено у дугу кабаницу која га свега сакриваше, са ниским црним калпаком на глави, поклони се дубоко и са дворанином који га је увео изиђе лагано из одаје војводине.  Радич уђе у другу одају, где га дочека слуга с кондиром хладне воде, те му поли да се умије.  Војвода диже зарукавље, прекрсти се па подметну прегрши под кондир и освежи лице студеном водом.  Слуга изађе а војвода се малим убрусом који му стајаше за појасом обриса па се стаде облачити узимљући један по један комад са спремљене гомиле.  Обукавши једну па онда другу ногавицу од плаве кадиве, од којих је свака засебан део одела, он их стеже око струка узаним кожним опасачем, па онда обуче жуте кожне доколенице преко којих закопча на три места гвоздене обручеве што се засебно скидају и намештају а служе за одбрану ноге од колена доле.  Увивши пажљиво стопале за то скројеним меким белим сукном које горе подилази под доколенице, навуче преко њега обућу на којој је оздо тврда кожа а са страна опет двогубо сукно, појачано на прстима и пети и трећим, мрким, комадом те тканине.  За тим прикопча с горње стране стопале и на прегибу код чланака пошира челична сјајна ребарца, па се онда оде даље успремати.  Преко свилене кошуље која се под грлом са широким разрезом везује врпцом а тако исто и на рукавима навуче другу кожну кошуљу на коју су пришивене, све једна до друге, петостране металне плочице.  Ова кошуља падаше доле до почетка доколеница.  Поврх овога дође дебела златоткана зелена хаљина врло мало краћа од гвоздене кошуље.  Она се на грудима скопчава великим пуцима с обе стране а доњи су јој крајеви, а тако исто и дугачки рукави искићени крупним свиленим везом у облику лозе.  Тада се преко средине опаса широким пасом који се три пута око њега обави докле јаке копче дођоше на своје место.  По том се Радич маши за оклоп.  Имајући већ на себи дугачку гвоздену кошуљу, он узе свој краћи оклоп који поглавито чува груди и допире до паса.  Растворивши га са стране, Радич га подиже и навуче десну па онда и леву руку.  Кад се оклоп на левој страни склопи и стеже, Радич стаде право и избаци прса напред, пробајући га, а позлаћени украси на грудима синуше пуним сјајем према свећином пламену.  На рукама оклоп досеже до лаката, мало краће од гвоздене кошуље, одакле даље покрива руку хаљина под којом је кошуља, и на њој око руке неколике, лепе златне копрене које бране руку онако као гвоздени обручи ногу.  Тада уђе у одају војвода Радослав који је, враћајући се деспоту по свршеном послу у Ибру, заноћио код Радича.  — Здраво освануо, војводо! поздрави он крупним гласом Радича.  — Бог нам добро дао! одговори Радич, па му пружи руку те се руковаше.  — Нећеш данас путовати сам, рече му за тим Радич.  — Чуо сам већ од кнежева поклисара, одговори му Радослав.  Радич пљесну рукама, а усобу уђе дворанин.  — Је ли спремно за пут?  — Све, господару!  — Двадесет копљаника ће ићи с нама.  Остали нека остану.  Дворанин се поклони и изиђе.  Радич дограби аздију и навуче је преко оклопа, јер се она носи да оклоп чува од росе или сунчаних јаких зрака.  Аздија је тешка и до колена дугачка хаљина која се, дубоко расечена с обеју страна, озго навлачи, а рубови су јој од једног рамена луком преко груди до другог и средином низ груди до паса опшивени скупоценим самуром.  Радичева аздија, са обичним, мало ширим, рукавима, није била коласта, као што су аздије чешће украшаване, већ је била ишарана крупним коцкама, а на првим двема поред самура лево и десно на грудима стајала су по обичају златом исписана почетна слова имена и презимена Радича Поступовића.  Преко свега Радич баци на се још и дугачак бео плашт, испод грла у полукругу усечен, па га једном копчом закопча на десној страни да му десна рука може лако бити слободна.  Дугачак и широк мач са златним крстатим балчаком опаса преко средине кожним, и сребрним пуцима украшеним, пасом, забаци мало дугачку косу и на њу метну ковану полукруну сребрну и изнутра постављену али без горњих делова њених, па онда прозбори Радославу:  — Хоћемо ли?  — У име Божје! одговори Радослав, притврђујући своју гвозден-капу, опшивену самуром за којим се вије подуже перо нојево.  Обојица, вођени дворанима који им буктињама осветљаваху силазак низ уске камене степени, сиђоше с куле доле где их чекаху спремни коњи.  Уседоше на коње, штитоноше им додадоше штитове и висока копља, па се уклонише, те они изјездише на велика градска врата. а за њима се диже по замрзлој земљи топот копљаничких коња.  Одвојивши се од града, они се упутише право путем ка манастиру Враћешници, куда је Радич и иначе чешће одлазно на богомољу.  Тама је још била на земљи, а и магла сметаше бољем виђењу.  Тек у близини манастирској кад бејаху, видело освоји толико да се лица могаху доста распознати.  Снежни накит на дрвећу вотњака поред кога пролажаху приближујући се самом манастиру забеле се јаче пред очима ових путника, и Радич прозбори:  — Ту смо.  Разданило се бејаше кад уђоше у двориште манастирско.  Један дечко који се затече код звоника, кад познаде ко долази брзо утрча у звоник ка звонару, и звона одмах забрујаше.  — И да не знам, по овоме бих познао да си ктитор ове богомоље, рече Радослав Радичу, кад одседоше коње и пођоше у храм.  Литургија је већ поодавно била почела, и војводе, улазећи застадоше игумана Гаврила где дочитава јеванђеље.  Они се зауставише у дну храма и одстојаше до свршетка јеванђеља па се онда упутише напред, а побожан се народ који махом познаваше Радича, а виде уз њега и другог неког знатног војводу, расклони, те они изиђоше испред свих.  Један од братије мироса војводе, кад они приђоше да целивају икону, па се оба упутише десно столовима.  Одмах до столова деспотских бејаше Радичево престоље, и он стаде у њ, а војвода Радослав стаде у друго до њега.  Радич скиде плашт и баци га преда се по огради престоља па преко њега спусти своју великовојводску капу.  Чим стадоше у престоља, један од службеника манастирских приђе с великом воштаницом на тасу Радичу и дубоко се поклони па онда оде стубу и припаливши свећу намести је да гори.  За тим с другом воштаницом приђе Радославу и тако исто учини.  У том изиђе из олтара један калуђер са златним савијеним епетрахиљем на рукама и приђе Радичу.  Радич сиђе с престоља, калуђер разви епетрахиљ, пољуби га и пружи Радичу који га тако исто пољуби па саже главу, те му калуђер обуче епетрахиљ.  Тада се Радич опет попе у престоље, а по епетрахиљу свако виде, ако већ није знао, да је Радич достојан ктитор овог манастира, јер то бејаше одлика за ктиторе кад су у храму.  Радич је у најлепшим годинама човечја века; прешао је тридесту и биће нешто мало старији од деспота.  Дугих плавих власи на глави, бела и господска лика, светлих очију, подужих бркова и мале округласте браде, Радич је својим изгледом у овај мах био истински витез чиста срца и крепке мишице.  А такав је у истину и био.  Војвода је Радослав био нешто мало мања раста, годинама доста одмакао од Радича, јер му седина и у коси и дугачкој бради с брковима јасно сведочаше о томе да поодавно туби свакојаке догађаје.  Тако одстојаше литургију до краја, а кад изађоше народ се ускомеша.  Свак грабљаше, излазећи за њима, да каже о њима похвалу, а један старац рече:  — И право је да пред њима горе воштанице, Бог их живео!  Гледао сам их где пред њима некрст бежи на буљуке!  Па се стари гласно заплака.  Војводе одоше у двор, куда се за њима пожури и игуман, бистар човек осредњих година.  — Благослови, оче! проговорише му они машући му се руке.  — Благословен Господ који ме јутрос усрећи јуначким гостима! одговори игуман, истински весео, па их уведе у лепу трпезарију где је већ било спремљено за част.  У средини је стајала велика трпеза а око ње широке растове клупе чисте и опране.  Преко трпезе је на све стране до близо пода падао тежак бео платнени застор по ивицама украшен широким везом, а на окрајцима је целе трпезе стајао са све четири стране један за толико дугачак и мало више од педља широк убрус, сав искићен црвеним и плавим шарама.  На три места стајаху три плитке зделе калајне па добро позлаћене, а уза сваку нож и жлица, што значи да је за тројицу спремљено обедовање.  Кад војводе седоше на клупе с игуманом, уђе један млад манастирски пострижник гологлав, носећи у лепој земљаној пљосци ракије и једну осредњу чашу стаклену у другој руци.  Пострижник послужи, мало збуњен, игумана који га упути војводама.  А кад виде како они пију, прекрстивши се прво, охрабри се и сам мало па поче добро одмеравати кад наслужује, те више не просипаше.  У том уђе други ђак носећи на повећем служавнику винске чаше столоваче са широким постољем, кратком ногом и левкастом средином за вино.  Уз њих унесе још широко стакло с високим узаним грлићем; ту бејаше вода; а поред тога велики бео бокал земљан и са дршком.  У њему је било чувено вино из манастирских винограда чак у Грбицама.  Кад сво то поређа по трпези, изађе брзо па се одмах врати носећи велике грудве сира у једној плиткој здели, а поред ње у једној дубљој бејаше чорба од свињског меса а у другој од рибе.  И то остави, па кад опет уђе с истим служавником, на коме бејаху зделе с печеном у процепу рибом и две опет печене јаребице лепо намештене на леђа са устремљеним батацима горе и обе без шије — игуман се, надомак толиком јелу, чисто узнемири наже се и спази како један од братије тачно надгледа око врата проношење јела и пића (а други из кухиње испраћа).  Више не могаше чекати, а није му ни било потребно.  Устаде и смирено замоли:  — Па молићемо, заповедајте што је Господ даровао!  Гости седоше с једне и друге стране а игуман између њих, па, пошто рукама благослови трпезу, почеше јести.  Игуман је до сад више запиткивао, а војводе му одговарале; сад игуман престаде питати и кратко одговараше на питања својих гостију, док се добро не прихвати.  Војводе су јеле већином мрсна а игуман посна јела.  Сркнувши помало добре и масне чорбе, војводе се дохватише печена меса (којим се трпеза обнављаше) па окушаше помоћи и игуману који се бораше с рибама у процепу.  А чешће се гости враћаху и масном сиру, режући оштрим ножевима комаде беле погаче.  Више њих стајаше, у послу извежбано, ђаче, не остављајући ни тренутка ниједну чашу празну.  По свршеном обеду војводе усташе, прекрстивши се а хитро ђаче које им је пред обед било принело воде за руке и убрус и сад не изоста са својом услугом.  Радич приђе икони, што је положена по столу у углу трпезарије и спусти прилог, а то исто учини и Радослав.  Поздравивши се с игуманом који их испрати кроз све двориште, војводе уседоше коње, звона ударише и они одоше путовати по сјају који расу сунце, разгонивши маглу.  Игуман се врати у трпезарију и кад изброја прилог нађе врло задовољан седам златника.  Из дугог разговора с војводама знао је он сад већ и куда ће и шта ће и много што шта; они су пак знали, да су неродице и да је манастир посрнуо.  Он је њима с разлогом веровао, а они њему — ко зна.  Прелазећи преко источних огранака Рудника, војводе већ видеше да ће и по тами морати путовати ако хоће да иду право у Београд, јер не жељаху друго ноћиште чинити.  Космај и Авала бејаху још далеко.  Одмарајући се ређе, они гоњаху коње да за дана што више уграбе, и само на одморку међу собом променише по неколико речи.  Сутон их нађе близо шума које почињу на два часа пре Авале, и кад се тама са свим спусти они већ бејаху на путу што кроз дугу и густу, тек местимице разређену, шуму води.  Војводе јежђаху један поред другог, а како је пут бивао час шири час ужи, тако и они бејаху кашто са свим један уз другог и иђаху онда лакше.  Небо бејаше чисто, месец изгреја а од јаке се студи снег на дрвљу и земљи поче замрзавати, стичући кору посуту ситним, светлим бисером.  На једном месту где су се стекле посађене неколике јеле на једној малој чистини при савијутку пута наниже засташе путници да мало дахну коњи на којима се познаваше да их је јутрошња снага већ почела помало остављати.  Седећи на коњу, војвода Радослав показа руком Радичу међу јелама дрвен крст, без сумње више нечијег гроба.  Сенке се од јела, падајући око њега, тако бејаху укрстиле да изгледаху као какав велики венац који је једним крајем о крст окачен.  — Да на сваких десет дође по један крст, не би се нашом земљом од крстова могло проћи! рече Радослав Радичу.  — Истина је! одговори Радич.  А својим костима засејасмо још и туђе крајеве.  — Ми среће немамо и ако нам снага поред свих јада далеко досеже, опет рече Радослав.  Пријатељу и брате мој!  И по други пут нас Косово коље!  — Деспот ме је оставио у Цариграду, да будем тамо док и последњи наш ратник из Азије овамо пређе.  Слушајући њега доживех да у томе граду чујем како се лукави Грци после новог Косова отресају наше дружбе.  Душа ме је заболела. —  — Ја сам са превисоком Оливером тада путовао за ове стране.  Јер ме деспот закле, да се без ње лако не вратим.  Бог ми је помагао и ја је ишчупах из чељусти беснога змаја, Демира татарског, који и њу после боја код Ангоре уз цара Бајазита зароби.  Радич оборене главе пажљиво слушаше речи Радослављеве, па као да би избегао неке мисли, попусти коњу узде, те лагано пође а уз њега се крете Радослав.  Подалеко за њима ишли су Радичеви копљаници и Радослављев пратилац штитоноша.  На Радича навалише мисли, и он им се не могаше отети.  Под утиском сјајне али студене месечине, звездане ноћи, ињем и снежним свећицама окићене светлуцаве шуме, крста и јела, речи Радослављевих — Радича осећаји чудно занеше.  Он у два маха погледа Радослава са засталим на уснама речима, а кад му се трећи пут очи сукобише с погледом Радослављевим, он проговори:  — Видиш, брате.  Оливера је зле судбине.  Нико не зна ал ’ ја ти се братски исповедам.  Мој отац, стари Милутин Поступовић, кнез гружански, бејаше у особитој милости у блаженога кнеза Лазара па кад је одлазио у Крушевац и мене је јединца свог, са собом водио, а добро се сећам и кнежевег доласка у наш Борач.  Ја сам био окрутан дечко који мало мари за питоми сјај господског живота.  Лов и хајке бејаху ми најмилија забава.  Кад сам као младић од осамнаест лета био у кнежеву двору, заиште ме кнез од оца и отац ме радо остави да се на двору кнежеву научим и друкчијем животу.  Већ ми не бејаше то сад толико мрско.  Ја бејах добар ученик.  На што дуги разговор?  Најмлађа кнежева кћи и мезимица Оливера учила ме је.  Лепо девојче од тринаестину лета постаде ми драго.  „Ти нас нећеш више остављати?“ рече ми једном пред узвишеном мајком кнегињом.  Ја се збуних.  „Не, одговори у место мене кнегиња, отац га твој неће пустити.“  Од тога доба и ја мишљах само о томе, како ћу ту вазда остати, а кад једном дође дан да пођем у Борач, да ће са мном ићи и Оливера.  Можда се варам - али ко зна — није ли тако мислио и сам кнез.  Али, рекох, на што дуги разговор.  Била је кратка али лепа приповест.  Освануло је Косово и са њим Видов дан.  И кнез и отац ми осташе на Косову, блажене душе њихове!  Мене је Обрад Драгојлић, уморена и сломљена, примио с разбојишта под свој кров.  Па где је и он сад?  И сам даље знаш.  На срамоту наших мачева морала је она, последња милошта Лазарева, да својим животом искупљује мир несрећној отаџбини нашој!  Говоре ми да свијем гнездо своје!  А оно је разорено пре но што је у њ пао листак маслинове гранчице!  Жедан сам, и вечно жедан, крви азијатске!  Хвала Богу, што и деспот раскида са њима!  Војвода Радослав бејаше изненађен Радичевим говором.  Тешко му би наћи речи и он само прозбори:  — Бог ће нам помоћи!  За тим обојица ободоше коње, разумевајући се и без речи.  У неко доба ноћи засветлеше се пред њима куле града београдског у који мало после ујездише.  Стародревни се Београд сада за владе Стевана Лазаревића подмлади и обнови, јер постаде престоница српског владара и средиште снаге његове, а име се овога града поново пронесе светом уз необичну хвалу.  Приближујући се Београду од Авале, путник је имао да прође по врху косе што се од ње спушта до самога града, обрасла ситном шумом која се на Врачару разређује и свршује да уступи место високој трсци и рогозу, расутима до близо пространог градског поља.  А у средини овог краја мало наднесено истоку разливало се плитко језерце, станиште лакој пернатој дивљачи.  Прелазећи градским пољем које се лагано виси да се припоји с градом путник је бивао у недоумици куда и на коју страну пре да погледа.  Десно се, почињући испод града као да из њега истиче, разливао силни Дунав ударајући о бреговиту обалу српског деспотства па одбијен плавећи недогледну равницу која се с левог бока његовог протеже.  У даљини се губио Дунав и залазио за плаве брегове, а на њему су се љуљушкали небројени чамци лепршала једрила и пловили богато натоварени корабљи Београду или из њега.  Лево се из даљине вијугала Сава, сливајући се ка Дунаву с водама босанских гора и славонских равница.  Иза дугачких шумовитих острва која она на доглед оку с града грли и кваси појављивали су се тешки сплавови, носећи на себи и у себи читав свет вредних горосеча.  Рибари су се с обале отискивали и пуштали мреже грабећи за богатим ловом, а с лаких чамаца донео би кашто ветар и звуке веселе песме и припева.  На обали се пред колибом дизао дим од ватре која је имала да утруђеном рибару спреми слатке хране.  А пред путником с лица дизао се високо са својим бедемима иза којих су се у облаке висили врхови цркава, кула и дворова, град, тврди чувени град, који са три стране његове запљускују и бране верни му Дунав и Сава.  Ако је путник, или гласник који је имао да донесе важних порука господару и деспоту српском, желео у град, морао је застати пред опкопом и одговорити стражару који је бдио на гвозденим вратима првога бедема.  Тек кад би у великој кованој брави стала шкрипа челичнога кључа па кад се скинуле полуге којима су врата замандаљена могло се кроз њих проћи, да се опет одмах склопе и тако исто затворе.  Још је требало проћи двоја велика двокрилна врата на почетку и свршетку мрачног свода којим се испод широког бедема пролази, па се онда стизало на поглед главних великих врата под бедемом на коме се виси звоник храма светога чудотворца Николе.  Али се на њих може закуцати тек ако се на крупним гвозденим вратима спусти дугачак и тежак мост преко кога се само може проћи велики преров, страховит, дубок и пун воде.  Тако се излазило у град који је са два велика рова, нешто нижа од градских бедема, био подељен у два главна дела.  У западни се део улази преко каменог моста на коме се с једне и друге стране на завршетку стубова одмарају два камена лава што право гледају истоку.  Велика дрвена па гвозденом мрежом оплетена врата стоје обично отворена, и већ кроз њих се види велики двор деспотов који је на осеци што стрмо пада северно и западно.  Двор је са истока и југа ограђен дубоким ровом на коме се с јужне стране љуља на гвозденим веригама мост.  Од великих врата на главном рову води пут право поред дубоке римске вододрже испод бедема на коме су станови за стражу деспотову ка малим вратима на западној страни, одакле стрмо пада мост нижем градском платну где се излази на пут што пада ка Сави и одатле уз њу иде.  Измећу главног рова и бедема деспотове страже, лево од правога пута диже се све до првог унутарњег јужног платна шумарак са слободним зверињком деспотовим.  У источни се градски део иде преко великог рова сталним широким мостом јаке дрвене ограде и кроз врата улази у велики врт на лик мале горе.  У њему се, право истоку идући, врстају с обе стране низови обитељи у којима бораве смирене слуге велике саборне цркве и митрополита београдског и егзарха све српске земље Никона.  Он пак станује у пространој двоспратној митрополији ограђеној шимширом и зимзеленом што се наизменце подижу од једног до другог дрвета.  Напослетку према самом истоку све надвишава саборна црква посвећена Усенију Пречисте Богородице.  Лево је од цркве каменом озидано врело од кога се издваја читава речица те стрмо пада кроз отворе под бедемом напоље, да се после малог пенушења утопи у Дунав.  Велики се врт на источној и северној страни свршује бедемима над високом осеком, а с јужне га стране међи прав зид за којим је пут што од великих источних врата, пред којима је опет преко рова мост на јаким веригама, води у средњи део града где се стичу путови са севера и запада.  Преко пута од црквене порте а на јужноисточном крају града у великој градини, засађеној родним воћкама, бели се велика странопријемница за болне и невољне.  Њој припада и поменута раније црква на првом главном јужном платну градском изнутра.  То је горњи град, подигнут на ивици косе што се као гребен још од Авале пружа северу.  Под њим се доле са северне стране шири доњи град чије крајње бедеме са три стране вечито квасе и Дунав и Сава.  Ударајући на мала и четврта крајна врата са северне стране, излази се из горњег и почиње силазити доњем граду.  Пут води с прва мало у десно а за тим се исправља и врло мало савијајући у лево нада у равницу доњега града.  Чим се наиђе тим правцем почињу се с десне стране низати с омањим вртовима повисоки од дрвета срезани и танким дашчицама по којима је утврђев лим покривени домови за које би гледалац са дунавских бедема рекао да један на другоме стоје.  То су већином домови велике властеле српског деспотства, људи који ту остављају породице своје, кад са њима уздолазе у Београд.  Ови лепи домови иначе стоје празни и тек у неком се нађе по какав настојник.  Кад се сиђе доле прво што ће око за собом повести јесте дугачак зид који се пружа право Дунаву и који дели доњи град на двоје.  На два места у томе зиду урезана су врата од којих прва воде у део у коме станују грађани сокаљници, слободне занатлије и радници, а друга пропуштају за високу и округлу деспотову кулу на Дунаву, око које је из града са све три стране ров с малим покретним мостом.  Источно од ње стоји сакровиште, оружница деспотова и просторије за његове оставе, а још даље на истом крају стоји над Дунавом кула стражара.  На средини оног главног зида у коме су многобројни станови војинства деспотовог извисио се као црквени звоник стуб на коме је звоно што грађанима огласује подне и поноћ и по коме се вас зид зове стубом.  Пут од силаска из горњег града доле води право ка Дунаву, поред стуба, па, пролазећи кроз врата на бедемима, излази на пристаниште деспотових корабља.  Пристаниште је уза само градско платно на коме су велика врата што воде на трг, широко и велико поље које се протеже између бедема и рова што са северне стране међи трећи деспотов двор.  Овај је двор највиши у доњем граду, и са осталих је страна слободан и окружен пуним вртом.  Излаз му води источно на главни пут.  Излазећи из пространог врта на јужној се страни његовој удара на врло дугачак ров који дужином својом иде од стуба па право на запад до градских бедема на Сави.  Том дужином поређане су у два права реда продавнице онога што је у граду увек потребно те се на главном тргу и не држи.  Ту су и домови трговаца из близа и далека.  При уласку од стуба у улицу која се протеже између тих зграда стоје поширока врата а лево и десно од њих ровови који упућују да се само кроз врата може у тај део града ући и изићи.  Више тога грађанског и трговачког места настаје стрменита осека над којом је високо горе горњи град.  У тој осеци, обраслој прилично ниским дрвљем и ретком дугачком травом, налазе се у неколиким стенама омање пећине у које слабо ко залази, јер се држе за места дарована само неким испосницима, ништим и невољним.  На крајњем западном делу доњега града обла је кула стражара, а на крајњем источном делу пружа се попреко широк и дубок ров, пун воде за коју се мисли да у град улази испод градског платна из Дунава и да с тога град никад не може без воде остати.  Оба пак, и доњи и горњи град, обгрљени су на ивицама једним градским платнима, те су тако и по свему једна целина.  Одредивши за своју столицу Београд на место, славног и тужног спомена, Крушевца, деспот је Стеван настао да се нова престоница његова развије и насели. —  На тргу одмах више пристаништа бејаше једног јутра око половине месеца јануара године кад се збијају ови догађаји живо и разговорно, као и других тржних дана.  Плаћајући тржнику који на великим вратима што спајају пристаниште и трг стоји и бележи шта се на трг унесе, трговци и продавци доношаху оно што бејаху спремили или добили за продају.  На једној се страни развијају огромне трубе платна и уз гласно погађање скида, везује и товари.  До њега је дубровачки трговац развио своју купљу свиле и чохе, окупивши око себе гомиле купаца и радознала света.  Још даље се хвали вешто уваљано на чувеним ваљалицама са Градца код Колубаре сукно, красно за срезивање лепога одела.  Скадарске кујунџије разасуле прстење и украсе а ножари ножеве и сечива, жељкујући купце и трговце.  Мостарско се вино надмеће са жупским, стекавши и једно и друго ватрене хвалиоце.  Далеко тамо на другом крају у своме лепом пазару развио је богати трговац самуровину, лисичину и друге лепе робе, а поред њега је, ради украса, велика купља срме, златног и сребрног ткива и предива.  А још даље је добрим треницама покривено соно тржиште, на коме се стонски трговци боје можда само ердељских такмаца.  Продаја је жива, брза, весела, а кад се тржнику учини да из одвећ живог говора може лако да изиђе жеравица свађе и боја, његов се пристав попне на узвишени камен стуб што је на средини трга поред високог крста, па гласно, што игда може, повиче:  — О, људи, и опет не заборавите где сте, да се ко не обезуми и не обрука после!  Жагор се као мало стиша, да наскоро опет ојача и поново забрине пристава и тржника.  И на пристаништу је, као и на тргу, доста беспослених гледалаца.  Сад их је скупила пажња на један велики корабаљ који је вукући неколико мањих корабљица, јутрос стигао Савом и снео многе купље приморскога рада.  Баш у тај мах зајеча с источних градских врата рог који објављиваше да у град улазе неки важни гости.  Беспослена гомила полете унутра, и кад би поред стуба виде како кроз велика врата замаче за ров дружина неког сад стиглог војводе.  Они одоше нагађати:  — Ко је то?  — Бог један зна!  Зар је један ових дана дошао!  — А јеси ли их бројао?  — Нисам.  Ту нема броја.  Пун је вас град великаша и њихових људи.  — Ама зашто се окупљају?  — Не знам, богме, ни ја.  Кажу да их деспот зове да им каже да више нема војне.  — Не уврача, богме!  Зове их да сад тек почне војну.  — Ене —  — А рашта би сваки од њих доводио своје чете.  Има их препуно.  Све су заузели па им је деспот дао и свој овај високи двор и кулу с ону страну стуба, а он је горе у двору.  — И митрополит је, кажу, сазвао много своје браће.  — Ту је и деспотов брат, кнез Вук.  — А веле да је дошла и стара кнегиња, мајка деспотова, кира Јевгенија.  — Дошла, дабогме!  Нешто ће бити, тако је баш казао један испосник.  И каже биће добро.  Гомила се, радознала, разиђе, да се још што дозна и докучи.  Тако Београд очекиваше сабор који деспот сазва и на који већ стигоше сви позвани великодостојници деспотства српског.  А баш у очи сутрашњег дана, када ће се саборисати стиже и ћесар Угљеша са својим сином Јанком и јаком четом.  Угљеша је имао сестру која је била удата за колубарског војводу Николу.  Жена војводе Николе живела је за последњих догађаја у Београду, куда је Угљеша, да би био боље безбедан, пред полазак на војну која ће бити последња султану Бајазиту, склонио и своју кћер Злату која је била рано без мајке остала.  Још исте ноћи у дому где је одсео Угљеша било је мало веће оне властеле која се противила новим смеровима деспота Стевана.  Ту је био голубачки војвода Јеремија, Стеван Лобојевић, властелин соколачки, па онда војвода бовански Нихаило Ђурђевић, и даље војвода жупски Тодор, војвода ваљевски Озрен и домаћин војвода Никола.  Ћесар Угљеша не сазва овај мали збор, али већнике прими кад му они изјавише да се, ради заједничког добра, желе са њим посаветовати.  У дому Николину, ограђеном тврдим и високим зидом на путу који из горњег града води у доњи, почеше доцне у недоба веће у осамљеној једној одаји.  Војводе су седеле поред зидова на великим столицама, а ћесар је био према њима с друге стране, седећи замишљен и, рекло би се, још неодлучан.  Говорило се о томе, како је деспот толико времена зидао па сад хоће да руши; како се вара кад мисли, да је дошло време раскинути с Турцима; како се мисли наслонити на Угре који за то мирно гледају како он подиже велелепни град београдски и ако би у другој прилици они томе највише сметали; како ће се тако земља увући у нове невоље; како ни брат деспотов не мисли боље о деспотову раду и да ваља сутра јуначки покварити његову намеру ради земље и ради њега самога.  Још војвода Јеремија рече, да има света који му је и од Турака мрзнији, а то су Угри; Лобојевић напомену да ће понајпре страдати баштине њихове, ако Турци осете шта се овде у Београду мисли; Озрен додаде да он као сусед угарски добро њих познаје; а бовански војвода не заборави казати да сјај и богаство Београда казује где се дева благо њихово и рашта деспот тежи Угрима.  Ћесар Угљеша пажљиво слушаше шта се све наводи, па онда запита:  — Па шта хоћете од мене?  Први се истаче Лобојевић:  — Велеможни и славни ћесаре!  Кад недавно с Косова осванух с кнезом Вуком у твоме Прешеву, рекосмо ти онда да се с деспотом овако више не може.  Ти захте од нас мир и покорност, и да се ствар на сабору расправи.  Ми те послушасмо.  Деспот се из Новог Брда пожурио у Београд, а кнегиња Милица, сада кира Јевгенија, хиташе султану Мусулману.  Она изради мир, а деспот сјајно уђе у нову престоницу своју.  Њему се сада хоће славе, мир му не годи већ дражи змаја орканскога, уговарајући с Угрима.  Хоћемо да то не чини.  Хоћемо да му сутрашњи сабор каже гласно: престани!  Ми ћемо то учинити, али нам ти мораш предњачити.  Ето, шта хоћемо!  — Не! одговори ћесар и уста.  Тако ми живога Бога, то не бива тако!  И ја мислим да је време кидати с Турцима.  Моја је државина прва на ударцу њима.  Нек буде!  Али ће се бар знати, да се имамо стрељати где се сукобимо!  Устаде и Лобојевић, а за њим и други.  — Нека је све тако, опет мене нико неће видети да стужим размаженоме гружанском господару Радичу! рече Лобојевић и пажљиво гледаше у лице Угљешино.  Угљеша се прену:  — О њему не бејаше речи.  — Не сад, али ће је сутра прву Радич водити.  Угљеша се намршти, а Лобојевић похита:  — Не позва нас деспот већ Радич.  Он је деспот.  Не дође ли Радич толико пре свих нас овамо, и није ли вазда уз колено деспоту?  Војвода Никола главом махаше за знак потврђивања.  — Не плету се мреже другом, ћесаре, већ теби и твоме дому, мени и свима нама који главу свијамо пред твојим мудрим речима.  Хоће се, да се покаје Обрад Драгојлић кога некада брањаше Радич Поступовић, и да се каже вазда с колена на колено, како ћесар Угљеша неправо прими и недостојно држа земљу једног часног слуге кнежевог.  Кад Лобојевић стаде, Угљеша опет проговори:  — И Бог и људи знају шта је било.  Ћесар се Угљеша тога нема срамити.  Али се неће дати ни да га други посраме.  Ви сте, браћо, честити јунаци.  Здраво, до сутра!  Руковаше се и почеше лагано излазити.  Осванула је недеља, дан кад је деспот имао да отвори сабор на који се искупише властела и већници свега деспотства српског.  Рано је јутро наглашавало леп и сунчан зимски дан, а сунце живо разгони јутарњу маглу па као да са њом оде и прва студен.  Светло се обасјаше врхови храмова и дворова, бедема и опкопа у пространом граду.  Снег се преливаше а смрзнута се земља рано у зору помете од горњег деспотовог двора па кроз сва врата редом до саме велике саборне цркве пречисте Богородице.  Град се ускомеша и све се живо пожури да, на пролазу за цркву, види деспота окружена снагом српског деспотства, и да се нагледа јунака о којима се многе приче већ у велике стадоше плести.  На пристаништу не бејаше скоро никога, на тргу је све тихо и мирно, у градским продавницама и грађанском делу града затворише се врата, а занатлије оставише своје алате не мислећи да данас работају.  Једно бејаше све то са празника, свете недеље, а друго са светковине, сабора властеоског.  Свет се покупи, и сам свечана изгледа и празнично одевен, иза стуба код куле деспотове, испред стуба код високог двора деспотовог, на путу који из доњег града води у горњи јер се знало колико властеле има на станишту по тим домовима, нанизаним један врх другога.  Из куле почеше излазити у гомили војводе и властела, за којима њихови часници и стотници поведоше војинство и путничку пратњу њихову.  Свет се жураше да не изостане далеко, хвалећи сјајно држање појединих.  Из високог се двора појави други део већника, који се тако исто праћен својим четицама и народом упути горе куда већ бејаху отишли други што су на станишту у својим или својих знанаца домовима.  Све се окупи у горњем двору деспотову, и свет већ знађаше да се неће још дуго чекати.  Пред самим двором стајаше деспотово војинство у два размакнута реда.  На, већином младим, људима, одевеним у црвене душанке, свиленим златалим гајтанима искићене по грудима и мрким доколеницама с осредњим калпацима на глави, бејаше исписано осећање непоколебљиве верности према њиховом господару.  На челу им стајаше стегоноша с пером за калпаком а доњега часник са челенком, а стег на копљу падаше доле од тежине злата што је на њему.  Врх њега се пак блистао од самога злата сакован крст, усађен на златну јабуку, а на све четири се стране спуштаху од њега китке које стег са свих страна чисто заклањаху.  За деспотовим војинством низале су се све до саме цркве с обе стране четице које поједине војводе доведоше колико ради почасти деспоту толико и са неизвесности збора и зборисања.  Кроз ту лесу од копаља очекиваху сваког тренутка да прође деспот у свечаном походу у цркву.  Деспот се одиста и појави у најсвечанијем оделу које је све покривао скерлетни плашт, а на глави се блистала круна на којој се са све четири стране низови златних украса стицала у четири крупна алема, а врх свега се дизао крстић којим се круна завршавала.  Деспот је с десне стране водио лагано и брижно своју мајку, кнегињу Милицу Лазареву а од скора калуђерицу киру Јевгенију.  Стара кнегиња, слаба и повисока раста и лица на коме поједине црте живо наликују најдрагоценијим остацима сјајног двора који је бура разрушила, у скупоценом дугом црном манторосу са круном, ониском и без горњих делова, на глави — ишла је помажући се палицом чији је врх украшен ситним бисерним зрнима и златним крстом.  Поред ње, само корак позади, ишао је млађи јој син кнез Вук, а на три корака за њима корачао је њихов рођак и палатин краљевства угарског Никола Горански, чијем крупном изгледу и богату оделу одговараху десно и лево од њега први великаши српског деспотства ћесар Угљеша и Радич Поступовић.  Устопце за њима иђаху остали достојници српски: војвода Радослав, новобрдски војвода, колубарски Никола, војвода ваљевски Озрен, војвода голубачки Јеремија, војвода жупски Тодор, војвода нишки Јанко Угљешић, војвода бовански Михаило Ђурђевић, сталаћки Пријезда, војвода ресавски белички, ибарски, расински, соколачки Лобојевић, топлички, рамски и војводе у војинстну деспотовом.  Прешавши преко верижног моста, деспот се с мајком упути кроз врата на главном рову, па лагано пређоше међупростор, препун одушевљеног света, до моста другог рова где почиње митрополија.  Прођоше кроз редове домова митрополиских и поред саме митрополије и дођоше до саме велике цркве са високим кубетима и оловним кровом.  На десним побочним вратима, широм отвореним, пружала се дебела кадивена простирка водећи унутра до владалачких столова.  Туда уђе деспот с мајком дочекани у свечаном входу архиепископом Никоном који с три епископа и дванаест других служитеља призиваше милост Божју.  Кад кнегиња и деспот стадоше у столове и кад се остали великодостојници разврсташе у храму који се испуни, престадоше и звона са звоника и отпоче се велика служба с молепствијем.  У храму бејаше свечана тишина коју су прекидали само гласови слугу Божјих и громогласни одговори на јектенија.  Народом у храму облада радост и појача се вера у срцима његовим, и све утону у усрдну молитву Господу.  Мушка и женска лица грађана и становника београдскога града и властеоских обитељи, што се затекоше или сада намерно стекоше у овај град озари светлост, и све би готово да клекне пред оне, који ће за мало час одлучивати важне одлуке, и да моли за слогу.  У многолетствију старом главару црквеном дркташе глас и он се мољаше Богу за многаја лета кнегињи и деспоту тако да многима од окрутних ратника душа осети опет силу свете речи.  Кад се све сврши, поведе деспот, јако узбуђен, своју мајку и сва се пратња крену кроз цркву на главна врата а на челу се њеном сада налажаше уз деспота архиепископ и епископи.  Племство пређе и последњи бедем и уђе у двор деспотов на саборисање. —  Из последњих редова деспотове пратње млад један војвода, витка раста, црне масти у лицу, живих очију и подуже косе, пролазећи кроз раздвојен свет који се ради побожне молитве стекао у цркву, заста за тренутак. кад му поглед оде на леву страну препрате у којој се женске мољаху Богу, и паде на једну младу властеоку.  Војвода се силно изненади, радост и забуна помеше га за тренутак, образи му се прелише лаком румени, а срце се прену и стаде ударати као да би оклоп прсију хтело разбити.  Али свита излажаше из цркве, и он само што баци још један поглед брз и кратак, па похита своме јату.  То бејаше деспотов војвода Синиша, а владика која тако изненади њега — Злата, кћи ћесара Угљеше.  Било је то поодавно кад је деспот, онда кнез, ишао у Зету важним пословима своме зету, господару Ђурђу Срацимировићу.  У Скадру можда нико тако свесрдно не дочека госте као Ђурђев крајишник, младо једно момче које је имало да на граници дочека и до Скадра допрати господара Србима и Подунављу.  Младом се кнезу допадаше готовост с којом још млађи од њега крајишник стаде на услугу госту свога господара.  Кад је Стеван ступио ногом на зетско земљиште, дочекао га је и поздравио млади крајишник подневши му со и хлеб.  А кад се пред деспотом поклонио па онда стао право са витешком преданошћу очекујући заповести, Стеван му пружи руку и назва га јунаком.  Деспот се мало бавио у Скадру, али му ипак би доста времена да позна душу младога крајишника.  А кад једном помену зету да би рад повести одатле кога на свој двор, као што је силни цар Стеван водио племениту властелу дубровачку, Ђурађ му понуди крајишника кога деспот у вољи имађаше.  Младић радо приста и са деспотом дође у Крушевац.  Од тога доба бејаше у двору деспотову, а кад се деспот на војну кретао нигда не изостајаше ни он.  Својим јуначким држањем у бојевима, разборитошћу у збору и договору, веселошћу и чистим срцем, кад се за то питало омили брзо свакоме и наскоро се заборави да је дошљак на каквог се обично нерадо гледа.  Битка донела му је сан војводски, али — не само то.  Деспот је по задатој речи био у табору султана Бајазита, а уз њега и млади зетски крајишник.  У самој борби паде, копљем погођен, коњ деспотов баш кад на деспота навалише неколики ритери.  У тај се мах заповедник стотине најбољих деспотових копљаника, личних чувара његових, сломи с остатком својих људи на крило ритерско пред којим се деспот налазио, даде деспоту свога коња а сам скочив на коња с кога мртав паде један копљаник снажно одби својим мачем ударац намењен деспоту па се сломи, погођен и у крви огрезао, под копите коња на којима борци продужише крвав мегдан.  Деспот је био победилац, али ни тренутка не смете с ума своје дужности и обавезе према ономе коме за свој живот дугује.  У његовоме чадору видар заустави крв из груди рањенику а стави му завој и на лакши засек више десне обрве.  Деспот се с војском кретао даље, а поуздани људи његови отпратише рањеника у, онда чувено, лечиште и гостопријемницу храма Светог Прохора Пшињског куда се надаше и деспот скоро ударити.  Рањеник дуго одлежа и тешко одболова, али му ране опет не бејаху без пребола.  Вешти послу видари које манастир обилато награђује и ради болних и невољних држи извидаше и ране његове.  Али за тим јадима дођоше други.  Љуте грознице хтедоше уморити и онако ослабела боника, нити њима могаху видари дати така поуздана лека.  Тако бејаше код њега и једнога дана када манастиру дође са својом чуварком кћи ћесара Угљеше, господара овим крајевима, Злата.  Ћесара Угљешу бејаху крвави дани опет одазвали далеко од прешевске државине његове.  За то сама његова кћи изиђе, по обичају, тога дана на гроб своје мајке која је погребена у манастиру Светог Прохора.  Злата је тада била девојче од шеснаест лета, бела и пуна лика, блага и мирна, готово успорена, погледа црних очију и брижљиво неговане косе кестењасте боје.  Свршивши помен на гробу, девојче зађе да дели својом руком милостињу многим убогим који се ту и у околини прехрањују.  С њом иђаше њена пратиља и стари слуга дома Угљешина.  Кад обреди све што бејаху на пољу, Злата се попе уз дрвене степени на горњи бој дугачког двора који бејаше одавна намењен болници и гостопријемници за тужне и невољне, тражећи и тамо коме ваља уделити за покој душе добре њене мајке.  Али она не тражаше дуго.  Пролазећи поред првих врата, Злати се учини да неко јечи и вапије у помоћ.  Она ту заста.  Из одаје се понови неколико пута тешко загушено јечање.  Злата се нађе у недоумици, али јека јасно казиваше да је неко у великој невољи и да се не треба много премишљати.  Злата ухвати руком браву и отвори врата па на њима заста.  У ћелији је лежао на узвишеној и лепо застрвеној постељи обучен некакав ратник са заваљеном главом преко ниског узглавља и рукама прекрштеним преко груди које се јако надимаху тако да се руке на њима с њиховим покретом растављаху и опет састављаху.  — Воде, кап! јекну опет боник.  — За Бога! овде мученик умире! викну Злата.  За тим, збуњена и нешто престрављена, Злата се трже натраг, па кад виде да су њени пратиоци застали доле подалеко, она опет пође у одају у којој боник јечаше:  — Воде! кап воде!  — Воде! понови Злата као сама себи заповедајући.  Боже, подржи га!  Брзо стрча низ степене ка бистром студенцу што је пред самим двором, дограби велики бакарни суд на лик жлице, којим се вода црпе, напуни га и пожури се са њим горе.  Болесник јечаше али му се речи слабо могаху разабрати.  Приближивши му се, Злата виде како је његово младо и изнемогло лице зажарено те чисто гори, очи му склопљене а коса у нереду расута.  Она спусти воду на под, узе свој чисти бели рубац, натопи га у воду и донесе устима болесниковим, стеже убрус и хладном водом овлажи и запоји његова уста.  Болесник ућута, а Злата му повуче узглавље навише те исправи главу, па онда опет натопи рубац и стави га на зажарено чело болеснику. Оп мало дође себи, отвори очи, опет их склопи и отвори па се загледа у Злату.  — Воде! лагано прозбори.  Злата му принесе устима суд с водом, придржавајући другом руком узглавље.  Болесник се напи, па спусти главу, и мирније дихаше.  — Хвала Богу! рече Злата радосно, и у том чу да неко долази.  То бејаху њени пратиоци на које она руком махну да не говоре.  Они засташе на вратима.  Болесник лагано прозбори:  — Сестро, хвала ти!  — Хвала Богу! весело одговори Злата.  Сад ти је, је ли, добро?  — Добро!  О, ал ’ ми је било зло! на махове, одмарајући се, говораше болесник.  Хтео сам мало изићи, спремио сам се, ал ’ осетих да ми је тешко.  Вратих се постељи.  О, ал ’ је било зло!  — Сад је минуло!  Минуло.  Тебе је Бог послао ...  Видар уђе у ћелију.  Он чу од Злате шта је било, а Злата од њега ко је то и правдање да су се свети оци већином разишли послом и радом.  — Чувај овог витеза и негуј!  Мој ће ти бабо стоструко платити труд! рече Злата видару.  Слуга помену да би ваљало већ полазити, јер сунце преваљује.  — Добра девојко, владико!  Ти идеш, а ја остајем.  Кажи ми како да ти вратим добро.  Како да тубим твоје име?  — Ја сам Злата кћи ћесара прешевског Угљеше.  А ти си, чух сад, деспотов војвода Синиша Војводић.  — Хвала ти!  Ти ми Божјом помоћу врати живот ...  Реци ми још, како ћу доћи да твоме оцу пољубим јуначку десницу његову?  — Прешево није далеко.  Наше је знамење: ружа.  По томе ћеш познати људе мога оца и све наше.  Ево и на моме венцу руже.  У сребрном венчићу што је красио власи Златине главе били су исковани напред сребрни листови расцветале руже.  — Теби ће Бог помоћи!  Злата се опрости са Синишом, и блажена оде у Прешево.  Не прође ни три дана а стиже ћесар Угљеша, и, знајући да ће тек сад наступити војна, узе Злату и одведе у Београд својој сестри.  Кад се Синиша придигао, наиђе кнез Стеван с пет хиљада коњаника с којима иђаше Бајазиту који ће се тада код Ангоре сахранити.  Синиша, поставши сад војвода, залуд походи Прешево.  Придружи се кнежевој војсци, а по свршетку похода доби заповест да са војводом Радославом учини што се може за спас Оливерин.  А кад их у томе срећа послужи, Синиша отпрати Оливеру старијој њеној сестри Мари, удови Вука Бранковића, у Дреницу на Косову.  Тек у очи саборисања стиже у Београд ...  Синишин поглед у цркви заста на Злати и ружи, а Злата познаде, по ожиљку више десног ока, Синишу.  Деспот Стеван устаде са свог престоља у великој дворани и, поздрављајући властелу и снагу своју, рече да их је по старом обичају и праву позвао да се о важним пословима договоре и посаветују, и да им важне ствари има изнети.  Архиепископ Никон благослови сабор и прекрсти, па онда деспот стаде говорити.  — Моји верни и племенити! рече деспот.  Ко се Бога држи тога Бог никада не оставља.  То сам увек мислио и молио се, да дође дан кад ћу вам моћи рећи ово што ми је сад на срцу и на уснама.  Још од Косова бих порабоћен турскоме народу, докле не дође цар Персијанцима и Татарима, те их не разби, и мене од њихових руку милошћу својом Бог не ослободи.  Слава буди имену његовоме!  Јер, верни моји, пала је мора што ми је пуних десет година душу притискивала.  Завет, учињен са царем османским Бајазитом, пао је.  Мене сада не веже ништа више.  Ми смо витешки искупили своју реч.  А кад је на азиским странама нестало Бајазита с њиме је нестало и нашег завета.  Наше су руке слободне.  Ми их морамо сада употребити у борби против оних које смо до јуче подржавали.  Ми ћемо да наставимо онде где је мученичка смрт блаженом родитељу нашем претргла дело!  Двораном одјекну:  — Живео деспот!  На то се диже Никола Горански:  — Племенита господо!  И да нису очи ваше упрте данас у мене, и да вам из погледа не читам питање: шта ћу ја овде? опет бих устао да зборим.  Племенити и верни узвишенога деспота!  Ја ћу вам одмах рећи.  Дошао сам у име снаге и славе суседа вашег, угарског народа, да се с вама данас овде забринем, шта нам свима ваља радити против проклетства које Бог у срџби својој пусти на народ хришћански.  И Угарска је осетила Турке.  Они су нам заједнички непријатељи.  Данас вам народ угарски пружа, преко мене, руку и тражи вашу десницу, да удружене до краја униште турску силу коју, очевидно, Бог оставља.  У дворани наста нема тишина, а баш то не бејаше мио знак деспоту.  Али се диже с краја млад један војвода коме очи севаху гневом и љутином:  — Ко ми год помогне у борби против Турчина, брат ми је, ма ми и око извадио!  Нека ми остави друго око и десницу само, па нека се бори против најљуће казне којом Бог казни нас, против силе агаранске — брат ми је, велим, тај!  — Истину збориш, војводо сталаћки! одазваше се с више страна, а војвода се Пријезда поклони деспоту па се повуче у дно на своје седиште.  У дворани наста жагор, док га соколачки Лобојевић не прекиде:  — Узвишени деспоте и браћо!  Чујте па онда судите.  Ако је била света воља Божја, а без ње ништа не бива, да страдамо и порабаћени будемо досада, гледајмо да олако не кршимо његову свету вољу.  Је ли време, да станемо на своје ноге?  Душа ме боли кад помислим колико се наше крви досада пролило на толиким разбојиштима.  Гледао сам на Ровинама како цвет народа нашег гине, да смрћу искупи опроштаје грехова наших.  Али ми их не добисмо.  Заман је кнез наш кликтао као орао када поведе првом орлиће у плен.  Ми му следовасмо, па шта би?  Проли се уз нас море крви турске, али ње оста још много, толико много да бисмо се у њој могли подавити.  Идосмо даље с разбојишта на разбојиште.  Зар се на Никопољу турска сила показа мањом?  Не, снага је њихова била само раздражена те је јаче набујала.  Крст се не могаше одржати.  Идосмо даље, да будемо сведоци и других крвавих дана.  Походисмо Босну и гонисмо заморене коње своје преко потока, набујалих од силне проливене крви турске.  Али она што остаде опет бејаше страшна и велика.  Освануо је дан крваве ангорске битке.  Цар је Бајазит пао и војска се његова расула.  Ми смо рекли: хвала Господу!  Али се, чини ми се, сувише пожурисмо да за то хвалимо Бога.  Занела нас је победа татарског цара Демира.  Он је надјачао, славно надјачао, скршио али не и уништио силу турску.  Причају стари наши иноци о змији којој је нова глава расла кад јој се стара одсекла.  А то може бити, недогледно је и недостижно оно што је Бог створио под капом небеском.  Таква је змија турска снага.  Она није на азиским странама умртвљена.  Одсечене су јој три главе али јој је никла четврта.  Хоћемо ли веровати?  Сетите се шта је пре два месеца било на Косову.  Турска сила није на умору.  Рано смо, бојим се, поумили да са њом раскрстимо.  — Јунак и неће да се бори с мртвом телесином! прекиде војвода ибарски Лобојевића, који му хтеде одговорити, али се сви с пажњом обратише престољу, те и Лобојевић ућута.  Стара кнегиња, придржавана деспотом, мало се подиже и слабим гласом проговори:  — Умирих турског дара Мусулмана.  Мољах се Господу да нашој земљи да само толико мира, колико је потребно да се деца њена могу сабрати овде да чују што видех: турска сила није сада оно што је била; њу не само подгриза већ и разорава црв неслоге, с кога и ми изгибосмо.  Дренопољски је цар сада Мусулман, а у азиским се странама боре Муса, Мехмед и други.  Сви су они синови Бајазитови.  Мољах Господа, да вам то могу овако на збору рећи, и Господ ми, ето, услиша молитву.  Ја рекох, ви чусте — љубите земљу и деспота, не било вам просто!  Њен слаби глас као да много разори од онога што Лобојевић бејаше својим говором сазидао, те деспот, кад она седе, одмах предузе:  — Оптужен сам био раније Бајазиту да смерам ово што сада пред вас износим.  Ја нађох да ћу земљу спасти ако себе жртвујем и одем њему на двор, да му сумњу разбијем.  А он ми, кад ме саслуша, рече:  „Па и шта би могао успети с Угрима, драги мој!  Јер ја сам земљу хтео узети као своју.  А шта би ти чинио тамо с Угрима?  Који је од господара што су приклонили главу Угрима одржао господство своје?  И помену по имену бугарске цареве и остале.  А ти пошто си са мном, ако не идеш куд идем ја, доиста сам себе збуњујеш; ако ли идеш куд идем и ја, немаш се зашта збуњивати.  Јер ми смо господари, и ако ми не кренемо на друге, они на нас неће, зато што се најсилнија царства одржавају и распрострањавају војском.  Ја тебе држим као старијега и милога ми сина и то не кријем ни од кога, ни од ових што су овде, ни од оних што су даље на истоку.  И ко је у мене у части толико колико ти?  А ја већ улазим у старост.  Па или ћу погинути у рату, или ћу од болести умрети.  А ти ако са мном тако узаживиш, добићеш тада прилику.  У мене је много синова, и они ће устати један на другога, и један ће по један слати к теби људе или да траже од тебе помоћ, или да те моле да останеш на миру и да не будеш непријатељ.  Кад ти то време дође, ти ћеш не само одржати своје земље, него ћеш присајединити и друге земље унаоколо, и назваћеш се велики и славан владалац.  А сада држи земљу колико ти је у области.  Али ме послушај, а ја ћу ти казати шта ти ваља чинити.  Подижи уза се нове људе, и сиромахе и племиће, и чини да се прославе и да деле управу с тобом, а обарај клеветнике и све који су на њих налик“.  — И то се све, Богу хвала, и испунило.  Не исповедих вам, верни моји, ово с тога што хоћу да вам се понесем милошћу Бајазитовом.  Ту сам милост добијао крвавим сузама које сам у осами лио пред распетијем Свемогућега.  Већ вам рекох за то да видите, како је дошло оно време кога се највише бојао силни Бајазит.  Његови синови раскомадаше његову пространу земљу и већ су почели да се кољу међу собом.  Мој верни војвода Радослав донео ми је већ глас. не глас него молбу трећег Бајазитовог сина Мусе који је у азиским странама, да му помогнем прогонити дренопољског султана Мусулмана.  Ми ћемо се умешати у њихове послове и из тих ће потреса васкрснути нова земља наша коју ће старци познавати јер ће то бити земља, она велика и снажна благословена земља, у којој су они детињство своје провели.  За то нам ваља наслонити се другом руком на моћног суседа нашег.  Голубачки војвода Јеремија устаде: