НЕИМАРИ  РОМАН  ИЗ НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ  НАПИСАО  К. П.  БИВ. УЧИТЕЉ  (Одштампано из „Дела“)  БЕОГРАД  ПАРНА РАДИКАЛНА ШТАМПАРИЈА  1896.  Цена 2 динара  Беше око половине августа 1813 ...  На политичком небу Србије навукоше се мутни облаци.  Настадоше кобни дани.  Слобода, која озари Србију пре девет година, и коју народ крвљу својом искупи, имала је да помрча, да утоне у царство мрака.  Турци, пуни пожуде, да ову грудву земље, натопљену крвљу српских синова, прегазе и учине крај слободи њеној, навалише са свих страна.  Све што беше за пушку дорасло, устаде и похита под заставу свога Врховног Вођа, да брани домовину своју.  Спремаше се олуја, а пред олују све се утиша, — не из жеље да буде спокојно, већ да са страхом сачека варницу, која ће га, можда, спржити.  Радови застадоше.  Вредна рука остави рало и волове, напусти њиве и домове, и похита да прсима својим заштити темељ домовине своје — слободу.  Врховни Вођ прикупљаше снагу народа, спремајући се, да њоме одоли ударцима громова.  У времену, када се збиваху догађаји што ћемо их овде описати, сваком путнику, који би кроз Крушевац прошао, особиту би пажњу привукла једна двоспратна кућа, зидом ограђена и зеленилом украшена.  Пред њом се дизаху два вита јаблана као два исполина.  Тамо-амо по целом дворишту беше различно дрвеће, а пред самом кућом - ниско ограђен вртић, пун свакојаког цвећа.  То беше кућа војводе жупског, Петра Ђукића.  Дан 16. августа беше красан и тужан.  Красота долажаше од Бога, туга од људи.  Кад човека радост обузме, кад је чио и весео, све му се мили, и свака тварчица изгледа му дивна, готово величанствена.  Он се њоме забавља, њом се разговара и у њој ужива.  Снађе ли га туга или сета, све му је досадно, ружно, одвратно, и од свачега одвраћа лице своје.  Овога дана, када се сунце клоњаше заходу своме; када још само врхови витих јабланова беху озарени зрацима његовим; и када уморни лептирићи, слетаху на мирисно цвеће, тражећи преноћвшта свога, — пред кућом војводином беше се слегло мноштво народа.  Оружани јунаци ишчекиваху војводу, а свет се сакупио са свију страна да поздрави ратнике.  Три добра коња стајаху пред кућом, очекујући господаре своје.  У неко доба отвори се капија, и свет нагрну у двориште, да причека војводу.  У тај мах један снажан младић, држећи на рамену, развијену заставу, изиђе из куће и проби кроза свет.  То беше Стојан Ђенајдијћ, писар војводе жупског.  Ево већ се јавља и војвода, а за њим греде син му, јунак од својих двадесет година.  На обојици блиста војводско одело, извезено сребром и златом.  Војвода, и ако седи старац, још беше чио и крепак.  Густа, седа коса, вираше му испод самур-калпака, а дуга седа брада пала на прса, те покрила токе на јунаку.  За њим иђаше млађани му син, загрљен рукама материним.  Милина га беше видети.  Висока раста узвишена чела, препланула лица, прострељивих очију, орловскога носа, малених и непомичних уста, — у свему слика врсног и поносног оца.  У руци ношаше дугу пушку, а за пасом блистаху се два пиштоља, сребром окована.  Још га науснице не беху довољно гариле, а већ се креће у бој за одбрану домовине своје!  А отац, тај неуморни ратник, прекаљен у мучним борбама, ступаше, као младић, слободно и поуздано, без премишљања и устезања.  Час растанку приближи се.  Војвода уседе коња, исука сабљу и ману њоме.  Добоши ударише и војска се крете.  Мати обгрлила јединца, притисла на груди, па љуби, а сузама орошава оружје у јунака.  Народ громко поздрави витезове и испрати их, молећи се Богу за срећу њихова оружја.  Тек што сунце беше за гором, а јунаци под Ђунис падоше.  Крушевац је обузела тешка туга.  У њему нигде ведра чела ни поуздане руке.  Све што беше одрасло и што даваше живота од себе, оставило беше огњиште и отишло у војску.  Само старци, жене и деца, осташе дома, да страхују за својим милима.  Дани пролажаху, а страх све већи и тежи.  Са бојног поља још никаква поуздана гласа.  Првих дана месеца септембра једна млада, осамнаестогодишња девојка, сеђаше у вртићу пред кућом војводе жупског.  То беше Спасенија, кћи војводина.  У руци држаше једну ружу, преврташе је и гледаше очима пуним миља.  Ова женска прилика беше мешавина оног што зовемо лепотицом и јунаком.  Имађаше нечег, што живо привлачи, и нечег, што уздржава, што улива поштовање.  Црте ванредне лепотице беху попуњене цртама одличног витеза.  Одмерено висока, ватрених, црних и крупних очију, мало орловског носа, херојског погледа, витешког држања, — ето таква беше ова прилика, ова млада лепотица.  Глава јој беше оборена, а дуге, црне косе пале јој низ плећа, те несташно додирују неколико цветића.  Кад и кад, са врхова дугих јој трепавица засјала би по која суза, и, пошто би преломила сунчану зраку у разне боје, спустила би се поступно низ румено бело лице њено, пуно дражи и лепоте.  Ружа у руци беше увела, и као да у тој увелости лежаше сва туге њезина ...  У један мах она уздахну, притиште увели цветак на усне и ватрено пољуби.  Из очију грунуше јој сузе.  Она тихо зајеца, и кроз јецање чу се једна једина реч:  Стојане! .....  Спасенија хтеде и даље, али је нешто уздржа.  Она спази матер своју, која јој баш у том тренутку прилажаше.  — Спасенија, кћери, .... шта ти је?  Девојка погледа матер, па брзо обори главу и сакри очи.  Мати приђе, метну јој руку на чело и болећиво рече:  — Да ти није што зло, кћери?  — Није, нано, — одговори девојка, не дижући главе.  — Ти тужиш, снаго моја? ....  О, Турци, проклети да сте! ...  Што вам је крива ова јадна земља?  Што ми отргосте сву срећу, сву наду, све добро моје?!  Старица процвиле, а сузе јој ударише низ лице.  Она окрете главу и покри очи рукама.  Спасенију потресоше сузе материне.  Она се диже, зграби обе руке њене и стаде их љубити.  По том паде матери око врата, и поче је анђеоским гласом тешити.  Баш у том тренутку отвори се капија широм и један коњаник, суморна лица, упаде у двориште.  То беше гласник са бојног поља.  — Какве ли нам гласе тај доноси! — рече мати преплашено и пође коњанику на сусрет.  Тога дана на Делиграду беше одиграна крвава драма.  Дан би и прође.  Сунце се већ клонило западу своме, и од ове величанствене, златом и сребром урешене рипиде, остаде још само једна половина.  Злаћена пера њена, растурена по бисерном плаветнилу небесном, губљаху се све више и више, док најзад не ишчезе и последње ...  Сунце зађе а вече настаде.  На место светлости спусти се тама.  Нека невидљива, али моћна рука, потискиваше сутон са истока на запад и растираше га по целом хоризонту.  Али овај сутон не беше у стању да прикрије крв тога дана проливену и да угуши јаук хиљадама рањених.  Свемогући посла таму, а за тамом густи мрак.  И њима беше пут од истока на запад, онај исти који и светлости, јер с више је наређено, да и добро и зло долазе из једног извора.  На Делиграду тога дана беше борба .....  Велики везир, Рушид паша, изврши свој задатак.  Главно одељење српске војске беше сатрвено.  Рушид, задовољан овим успехом, нареди да се наступа..  Жудео је да се што пре докопа Шумадије.  Срби беху потучени, али не сатрвени.  Још не беше мртав војвода жупски, Петар Ђукић.  То беше последњи бедем, који је ваљало освојити и разрушити.  Остатак Ђукићеве војске, око двеста људи, после големих невоља, једва успе да пређе Мораву и да се прикупи иза Ђуниса.  Ова шака људи, и ако уморена, изнурена, и измучена, не беше још клонула.  У њој беше снаге и у снази воље: да освети погибију браће своје.  Кад сунце зађе и сутон паде, велики везир посла једно одељење војске своје, с наредбом, да што пре заузме Ђунис и да се упути Крушевцу.  Саид, помоћник везиров, коме ова наредба беше издата, упути се право Морави, према Трубареву.  Пут бејаше чист, и он наступаше безбрижно.  Под његовим заповедништвом беше око три хиљаде пешака и једно малено одељење коњице.  Дошавши близу Мораве, Саид стаде и упре поглед у даљину.  — Видиш ли што? — упита он Селим бега, који јахаше поред њега.  Селим ступи напред, настреши чело руком, погледа пут Мораве, и по том рече:  — Као нека ограда?  — Ограда, али жива! — примети Саид.  — Као неки стубови?  — Што се крећу.  Помоћник везиров и даље посматраше, али као да ништа не опажаше.  — Баш ништа — рече он, и ободе коња.  — Ваља бити на опрезу — примети Саид.  Слика, што се показа на југозападној страни, према Морави, ишчезе сасвим.  Иза сутона паде тама и обави бојно поље.  Густи облаци посукташе и прекрилише небо.  Неколико тренутака по том тамна ноћ притиште цео хоризонат.  Саид беш обазрив.  Он нареди, и један вод коњице оде у извидницу.  Остала војска ступаше лагано, и, може се рећи, слободно.  Овај човек осећаше се расположен.  Тапшући по рамену Селима рече:  — Иде не може боље бити.  За три четири дана бићемо готови.  Раја ће бити умирена.  — — Како ли је на Дрини?  Што се тиче Крушевца ...  Селим не доврши.  Ужасан тресак разлеже се по тамној ноћи.  Мртва околина у један мах оживе.  Саидови редови ускомешаше се.  Очас се диже узбуна.  На све стране халакање и коњски топот.  Саид и Селим стоје упрепашћени.  Не знађаху шта да раде.  Појурише лево, па се вратише десно; полетеше напред, па устукнуше назад.  У том одјекну трећи тресак па и четврти.  Забуна поста још већа.  Саид одјаха пешадији, а Селим коњици.  Наредбе беху издате, али посао беше мучан.  Помрчина као тесто.  Само се могаше видети како пушчане муње севају.  За часак све се утиша.  Војска Саидова поче ступати и одговарати учестаном ватром.  Урнебес се поново диже.  Ватра сипаше с обадве стране.  Огњени млазеви муњевитом брзином прелетаху пољем.  Небо се проламаше од силнога треска.  Земља тутњаше испод ногу.  Ужасна вика разлегаше се на све стране.  — Стубови оживеше! — рече Саид Селиму, кад овај дође да прими нове заповести.  — Похитај! ....  Сваки је тренутак скупоцен.  Обилази и нападај што живље.  Мост на Морави заузми што пре ...  За сваки неуспех ти си ми одговоран.  Селим одјури као муња.  Пешадија Саидова удвостручи снагу.  Она поче живо наступати.  Нападачи беху готово опкољени, али још не уморени.  Они обараху плотун за плотуном, али све ређе и слабије ... .....  Борба се примицаше крају.  „Живи стубови“ падаху и умираху.  Њих поступно нестајаше.  Најзад одјекнуше још неколике пушке, па све умуче.  Борба се сврши.  „Жива ограда“ беше заузета и порушена.  На место стубова што се крећу, Турци нађоше покошену рају.  Земља беше покривена лешевима.  Још овде онде по који рањеник боно јекне, али и тога у скоро нестаде под ударцима кундака.  Све се утиша.  Нема ноћ поново се зацари.  — Зар никога живог? — упита Саид Селима, кад овај дође и јави колико је ђаурских лешева нађено.  — Никога! — одговори Селим.  — У потеру! ... шта чекаш?!  — Наредио сам коњици да крстари и хвата.  — Не допада ми се! — рече зловољно Саид.  — Ова фукара још живи.  Она има још духа и поноса.  То треба уништити, сатрти, смрвити!..  А шта је с мостом на Морави?  — Наредио сам Хасану да га заузме — одговори Селим.  — Да се ниси шалио главом!  — Учињено је све што треба.  — Је ли мост читав?  — Још не добих гласа.  — Постарај се да што пре сазнаш.  Вања нам хитати.  Мораву треба што пре прећи и мост заузети.  Да не беху у разговору, мож’да би у тај мах чули неки потмукли тресак, који долажаше са Мораве.  — Ако ли мост буде порушен? ... упита Селим.  — Газићемо! — одговори Саид одсечно.  — Тешко ће бити.  Морава је брза и дубока.  Ноћ је као тесто.  — Чинићемо што буде наређено — одговори Саид.  — Ја одох да јавим везиру, и да потражим даље наредбе.  Ти похитај на Мораву.  Разбери шта је с мостом, па ми јави.  Саид ободе коња и оде.  Селим се упути Морави.  Тек што беше измакао један километар, а неки топот допре му до ушију.  Он заустави коња.  Топот постајаше све јачи.  То беше гласник са Мораве.  — Шта је с мостом? — упита га Селим.  — Порушен — одговори гласник.  — Шта?  Порушен!!  — Да.  Ова вест Селима збуни и потресе.  — Може ли се газити? — упита ће он после дуже почивке.  — Не може.  — Шта велиш?!  — Не може.  — Како не може?! — продра се Селим.  — Не може.  Морава је брза и дубока.  Ноћ је као тесто.  — Где је Хасан?  — Код Мораве — одговори гласник.  — Иди живо и кажи му, да одмах изашље људе дуж Мораве, те да извиди где се може газити.  Ако буде потребно да се прави мост, нека јави, — Јеси ли разумео?  — Јесам.  — На посао! ...  Само што живље — рече Селим, па окрену коња и оде у главни стан.  Гласник одјури пут Мораве, и изгуби се у тамној ноћи.  На бојном пољу овлада мртва тишина.  Поноћ прође.  Саид и Селим вратише се из главног стана.  Заповест беше издата да се сутра зором креће.  Две стотине српских соколова, под заповедништвом војводе жупског, Петра Ђукића, ове кобне ноћи осветлаше образ.  Војвода беше ставио себи у дужност, да, по могућству, што дуже задржи продирање Турака.  Требало је нејачи дати времена, да се склони у збегове, и на тај начин спасе испред опасности, која јој грожаше.  Војвода беше одлучио, да свој задатак изврши беспрекорно.  Од хиљаду људи, колико беше собом повео, остаде му само две стотине.  Овај остатак војске срећно прегази Мораву и прикупи се у Ђуниским висовима.  То беше шака људи пуна духа и поноса, пуна срџбе и дрскости.  Она одлучи да се Рушиду крвнички свети.  Каква дрскост!..  Зар противу силе од тридесет хиљада?  Зар противу џина, који у својим рукама држаше громове? ...  И ко то од ње тражи?  Шта она има пред собом?  — Јад и чемер.  Шта има собом?  — Двеста срдаца и двеста десница!  — Похитајмо! — кликну војвода сакупљеним соколима око себе.  — Ноћ се приближује.  Мораву ваља прећи што пре.  Мост треба порушити.  Војници се постројише.  Војвода приступи чети и држећи развијену заставу стаде овако беседити:  — Децо моја, соколови моји!  — Пред вама су поља, дубраве и горе српске!  Разгледајте све добро.  Ту се родише дедови ваши, ту се родише оцеви ваши, ту и ви сами поникосте и обикосте! ...  Осећате ли како се земља тресе под ногама вашим? ...  Чујете ли како гора јечи, како уздише и како вас преклиње?..  Тамо, за оним брдима, родитељи су ваши, деца ваша, љубе ваше!  Сви шире руке к небу и моле Вишњега да вас охрабри и умудри.  Саслушајмо молбе њихове!  Помозимо им!  Будимо Срби и јунаци!  Останимо верни Домовини својој!  Скупимо се под ово свето знамење њено!  Пођимо, боримо се, па и изгинимо под њом! ...  Гробова наших неће бити.  Мајке на њих неће излазити.  Љубе их неће цвећем китити.  Деца их неће сузама квасити.  Али биће нечег више од свега тога.  Наши гробови биће поља ова; наши гробови биће дубраве и горе ове.  Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити!  Старцу задрхта глас, и он стаде.  По том подигнувши заставу једном а капу другом руком, настави још силније, још величанственије.  — Хоћемо ли части или срамоте, благослова или проклества, смрти или ропства!  Двеста мишица подиже двеста капа, и свих двеста соколова из једног грла кликнуше:  — Ура! ...  Живео војвода!  Старац сав задрхта.  — Бог вас погледао! — кликну он и приђе да се са свима опрости.  Тренутак беше свечан.  Сваки се тресијаше од узбуђења и прилажаше војводи да се с њим пољуби.  Изгледаше да се отац раставља с децом својом.  И јест им отац био!  У овоме старцу, седе главе и браде, они имађаху све што им најмилије беше: оца и матер, и брата и сеју, и сина и кћер, и родбину и пријатеља, и, више свега тога: оличену Домовину своју.  Као да осећаху да им све то кроза старца говори: Вршите дужност своју!  Двеста друга, разбивени на Делиграду, прикупљени у гудурама, пођоше напред.  Сунце беше већ зашло, кад ова чета стиже до Мораве.  Ту се заустави, и, пошто мало одахну, упути се на мост.  Чета пређе мост, зави око једне окуке, спусти се у једну дољу, пређе је, и пође уз један брежуљак.  Тек што изиђоше на вис, Бошко, син старога војводе, приступи живо оцу и обрати му пажњу на неке црне тачке.  Војвода ману руком.  Чета стаде.  — Доле! — рече старац, па погнувши се сиђе низ брежуљак.  Војници оборише пушке и пођоше за њим.  За тренут ока чета се обрете у једној дољи.  Пред собом имађаше косу, налик на полумесец, од које јужни крај допираше до Мораве.  Војвода призва Бошка и свога барјактара Стојана, и рече им, да иду и потајно размотре кретање турске војске.  Бошко и Стојан узеше неколико другова и одоше.  Старац се окрете чети.  — Децо!  — Јесу ли вам пуне пушке?  — Јесу! — беше одговор.  — Нека је све спремно!  Ваља нам се скоро огледати.  Овде нас је позвала Домовина да испунимо свету дужност.  С овога виса, што пред нама стоји угледаћемо Лазара, Обилића, Југ-Богдана и остале српске витезове!..  Чета, непомична као стена, стајаше пред њим, држећи пушке „к нози.“  У тај мах долетеше Бошко и Стојан.  — Ето Турака! — рече Бошко задуван.  — На један пушкомет — додаде Стојан.  — У ком се правцу крећу?  — Право к Морави — одговори Бошко.  Старац, стојећи између свога сина и барјактара Стојана, испрси се, исука сабљу, и пође напред.  Чета се крете.  Нит ко говори нит ромори.  Само се чује како земља под њима тутњи.  Идући као леса, збивени друг уз друга, изиђоше на косу и прилегоше земљи.  Тама беше притисла целу околину.  Нико не примети ништа.  Старац заповеди да се низ косу сиђе.  Чета сиђе и заузе положај између неког шумарка и урвине.  Ту стаде и не мицаше се.  У овом положају имађаше за собом косу, лево шуму, десно Мораву, а пред собом Турке.  Чета стајаше као укопана, очекујући судбоносни тренутак..  У тај мах војвода опази пред собом, у даљини од двеста метара, неке мрачне и покретне слике.  То беху Турци.  Старац прође чету с краја на крај, показа јој слике и рече, да бије у њих.  По том се врати и заузе средину фронта.  Десно уза Стојана, лево Бошка.  Ни-шан! — загрме старац.  Ова реч одјекну по околини, и тамне слике у један мах стадоше.  — Пли! — доврши старац.  Сто пушака сложно цикнуше и обасјаше бојно поље.  Друга врста обори пушке.  — Ни-шан .... пли! понови старац.  И других сто пушака цикнуше.  Дим притиште околину, а тресак се разлегаше дуж Мораве.  Јунаци напунише пушке.  Старац пође напред, а чета за њим.  Не крочише ни неколико пута, а на противној страни опазише многобројне слике и зачуше страховито халакање.  Чета поново стаде.  Војвода даде знак.  Чета паде к земљи и опали трећи па и четврти плотун.  На један мах са непријатељске стране загрокташе безбројне пушке.  Хиљадама муња, као гује, пробијаху ноћну тишину.  Турци одговараху, готово и не знајући на коју страну.  Срби стајаху непомично и обараху ватру за ватром.  Непријатељ наступаше с дивљим урликом ломећи се по неравном земљишту и газећи мртве и рањене.  Чета не клону, нити се маче с места.  Њени редови постајаху све ређи а ватра све слабија.  Турци беху сасвим близу.  — Натраг! ....  На вис! — загрми војвода.  Чета се диже, и, обарајући час јачу час слабију ватру, одступаше лагано.  Војвода беше пред њом.  Он је храбраше и сокољаше.  Узиђоше на вис.  Ту се прикупише и стегоше као зид.  Војвода прегледа чету и, кад виде само половину, задрхта и уздахну.  Турци продираху стално.  Бес се у њих распали.  Јуришаху као бесомучни.  Заузеше шумарак обиђоше урвину, и пођоше на вис.  — Држ’те се, соколи! — кликну старац што га грло доношаше и истрже пиштољ иза паса.  Турци нагрнуше као вуци.  Полетеше на вис.  Осуше ватру са свију страна, халакајући бесно и помамно.  Војвода се обазре лево и ужасну се.  Турци беху на вису и осуше ватру с бока.  Наста поново окршај, али овај беше кратак.  Срби одступише десно према Морави.  Турци нагоше за њима, ломећи се преко лешева српских.  Борба се примицаше крају.  Плотуни српски све ређи и слабији.  Најзад одјекнуше још неколике пушке, па све умуче.  Борба се сврши.  Турци освојише косу, али никог живог на њој не нађоше.  Што беше рањено и још живо остало, исекоше и кундацима премлатише.  Велики везир, Рушид - паша, издаде заповест, да се Морава пређе и даље операције према Крушевцу предузму.  Селим се беше постарао за мост.  Радило се целу ноћ.  Неколико дубова беху одсечени, састављени, попречним гредама утврђени и у воду спуштени.  То беше сплав, који крајевима својим удараше у обе обале.  Овај сплав, добро утврђен за обалу, имађаше да послужи за привремени мост.  Сутра дан, зором, Саид пређе Мораву, дохвати се најважније косе, и идући њом упути се право Крушевцу.  Уз пут одашиљаше мања одељења, с наредбом, да пљачкају, пале и робе.  На целом путу Саид не наиђе ни на какав отпор.  Народ беше престрављен.  Он напушташе своје огњиште и свој мал, да би само главу могао изнети.  Око седам часова из јутра, Ђунис је био у пламену.  Што не беше обазривије, што не уграби времена да се раније склони, Турци достизаху и убиваху или у ланце везиваху.  Глас о овој несрећи допре у Крушевац.  Варош се силно узбуни, диже се читав урнебес.  Јаук, вриска и лелек разлегаше се по свима улицама.  Црно јутро беше освануло.  Све живо похита, да се што пре спасава.  Бежао је како је ко могао: на колима, на коњу, пешице.  Путеви беху закрчени.  Кола удараху о кола, осовине се ломљаху, коњи падаху — читав хаос!  Све је јурило без обзира.  Бацало се и што се понело, само да се што пре спасе.  Једна жена, носећи на рукама двоје нејаке децо, престрављена и сва зајапурена, бежаше без обзирце.  За њом, држећи се за скуте, трчаше малишан од својих шест година пиштећи као црв.  У овом нереду, у овом хаосу и несрећи где свако гледа себе, нема обзира, нема милосрђа.  Свако бежи како може и спасава се како зна.  Што обори — оборено је, што прегази — прегажено је.  Нити коме рачун даје, нити га од кога тражи.  Жена, што ношаше двоје деце, јурила је помамно, уклањајући се час лево, час десно.  Синчић, што за њом тапкаше, готово се вукао по земљи.  Писка његова до Бога се чула.  Мати је само напред јурила.  Она и не опази кад јој дете, сатрвено од умора, паде и остаде на путу.  У тај мах, један младић, са увезаном руком, дојури на коњу и заустави жену!  — Снахо!  Где ти је дете?  Жена се обазре, и, видећи дете где се ваља на путу, цикну као гуја, врати се и диже га.  У том дојурише двоја кола.  У једнима сеђаху две женске, а у другим беху разне ствари.  Младић, што заустави жену, махну руком и кола стадоше.  Он сјаха с коња, узе децу и посади их у кола.  По том рече жени да се пење, а он уседе на коња и одјури.  Кола пођоше.  Жена, сва блажена, погледа младића сузним очима, по том прикупи децу око себе и пољуби их.  Беше силно узбуђена.  Чисто не вероваше овој ненадној срећи.  Пошто се разабра, пошто утиша и себе и децу, пошто им обриса сузице, подиже главу к небу и заблагодари Богу.  — Ко је овај младић, овај добротвор, што спасе и мене и децу? — питаше се жена.  — Он ми је познат, ја сам га виђала.  Али то не може бити он.  Тај је младић погинуо; погинуо је заједно с оцем.  Ја сам то чула, и то не један пут.  Сумње не може бити.  Он је погинуо, а мртви не устају ....  Ја сам се упознала.  Док она тако размишљаше, деца јој поспаше на крилу.  Она им намести главе, по том скиде мараму с врата и покри их, да их сунце не пече.  Кола су нагло јурила.  Беху већ далеко измакла испред оне гомиле што беше закрчила пут.  Жена погледа децу.  Видећи их све троје на крилу, склопи руке, подиже главу, погледа у небо, и прошапута неколико речи.  Анђео хранитељ беше над њиховим главама.  Беху настала зла времена.  Српска војска претрпе пораз на свима тачкама.  Снага народа беше скрхана, а над земљом српском надви се густ облак.  „Борило се па се уморило” ....  Турци снажно продираху у срце Србије, остављајући за собом пустош.  На Делиграду умуче и последња пушка.  Чета Ђукићева беше сатрвена.  Алексинац, Крушевац, Ћуприја, Параћин -- све беше заузето, опустошено и опљачкано.  Геније Српски беше на умору.  У војсци овлада страх.  Вера беше помућена, нада изгубљена, храброст ишчезла.  Сваки се сети себе, а то је тренутак кад се јединство разорава и војске нестаје.  На Тимоку ништа боље.  Вељко, та вечито сјајна звезда на српском небу, беше погинуо.  Отпора више не беше, и Неготин паде.  Престрављени народ напушташе своје огњиште и бежаше.  Турци јуришаху за њим, гонећи га као дивљу зверку.  Одрасле убиваху и живе на коље натицаху; децу у вис бацаху и на голе ножеве дочекиваху.  Што беше виђено — у ропство одвођаху; што беше за паљење — огњу предадоше; што беше за пљачку — попленише.  У таквој бесомучности Турци продреше од Тимока до Мораве, и ту се зауставише.  Кара-Ђорђе разви крила и полете на Мораву.  Али беше доцкан.  Турци пређоше Мораву, нагоше напред, освојише Смедерево и пођоше даље.  Геније српски беше скрушен.  Крв му се следи, ум помрча, нада ишчезе, снага сломи, и, гледајући рушевине свога деветогодишњег рада, паде у очајање и жив се закопа.  На Дрини беше још и горе.  Од страха се све обезуми.  Сваки потражи пречи пут, не да победи, већ да га победе.  Страх помрча и свест за бежање.  Бежало се вратоломно.  Засавица беше мутна и крвава.  Путеви беху закрчени, а војводе напред, ближе одступници.  У овој несрећи, у овом мраку заблиста још једна звезда, која лако помрчати неће.  То беше Зека Буљубаша.  Овај хаос, ова погибија, распламти у њему гнев и диже га у ред бесмртника.  Као оно Леонид на Термопилима, тако овај витез српски, са педесет другова својих, испречи се пред големом силом турском и подиже бедем од лешева.  Али све то беше „једна сламка међу вихорове.“  Турци прегазише лешеве, разорише овај крвави бедем и уништише отпор педесет голаћа.  Србија беше прегажена.  У њој настаде друга судија.  Што беше горе, сурва се и паде доле.  Доба љутих јаничара понова се врати.  Муселими, аге, бегови, делије, субаше, — све се размили по Србији да утврђује мир, а то ће рећи: да у њој уништи дух слободе и угуши осећање части и поноса.  И мир беше утврђен.  Утврдише га: огњем и ланцем, сабљом и коцем.  Борба била, па се завршила ....  Шта је тринаеста година?  Олуја.  Оно, што је великим трудом и напорима зидано девет година, порушило је неколико дана 1813.  Месец, који се неке ноћи три пута хваташе, тринаесте сасвим помрча; барјаци, што крвави идоше виш ’ Србије по небу ведроме, тринаесте падоше и у земљу пропадоше; громови, што некада грмљаху на св. Саву, позивајући Србе у бој, тринаесте проломише се и срушише стуб српске слободе; а сунце, што се некад на дан три пут хваташе и три пут на истоку играше клону западу и утону.  После светлости наступи тама ... ...  Ратници малаксаше.  Њих нестаде, али сведока остаде.  Поприште је ту.  Оно приповеда славу њихову.  Месец и сунце помрачаше, и слобода ишчезе; али споменици остадоше, да светле и обасјавају брда и долине, па и оне мрачне пећине и гудуре у којима одјекиваше глас са српских гусала.  Олуја би и прође.  Сведоци остадоше још живи.  На Делиграду још се виђаше траг коњских копита; још је ветар разносио сукију по бојном пољу; још су се виђали лешеви изгинулих ратника.  На Мишар још слетаху гавранови, тражећи месо српских витезова.  Засавица још беше крвава.  Неготин не беше покопао све оне јунаке, што прсима својим узбиваху навалу непријатељску.  Јаук и уздах још се разлегаху по српским пољима, дубравама, селима и варошима ...  Све беше још у живој успомени.  Олуја оставља за собом пустош.  Као што вредни ратар после непогоде обилази поља своја и срачунава штету што му је небо досуди, тако и народ, после катастрофе, после опште несреће, своди своје рачуне.  Он се пита: шта је добио а шта изгубио? и по том тражи кривца.  Брижљиво бележи све приходе и све расходе.  Толико хиљада погинуло и рањено, толико поробљено, попаљено, упропашћено и у црно завијено.  Све то марљиво хвата, срачунава и бележи у рубрику расхода.  А приход?  Јад и чемер.  И неко је за то крив ...  Народ хоће да има све оличено.  Он тражи кривца, и увек га налази.  Философија се против тога буни али нема права. Прелазити с вођа на војводе, с војвода на народ, с народа на земљиште и поднебље, и т. д. тако ради наука, али не и народ.  Овај хоће све оличено.  Он тражи кривца.  Што се кривица даље преноси, више се губи.  Окривите ли све, ослободили сте сваког.  Одговорност престаје онде, где општа кривица настаје.  Је ли ко крив за 13?  Ко је стварао историју од четврте до тринаесте?  Ко је закључио историју катастрофом?  На та питања народ тражи одговор.  Ко је овде кривац?  Је ли Кара-Ђорђе?  Ко је Кара-Ђорђе?  Од куда је он?  Где му је колевка?  Ко га одниха и однегова?  Ко му удахну дух слободе и витештва, одлучности и постојанства, скромности и великодушности?  Ко га спреми да лебди над домовином својом, као мати над децом својом?  Кара-Ђорђе, овај геније послан Српском Народу с више, имао је сва својства ослободиоца.  Трпео је глад и жеђ зиму и жегу, злобу и завист, све муке и све невоље.  Споља беше прост војник ал ’ у њему беше силан дух.  У боју беше први.  Појава његова носила је победу.  Собом је представљао војску.  Беше неуморљив и непокољебив, а у борби непобедив.  Девет година бити на мртвој стражи, девет година имати земљу за простирач, небо за покривач, бисаге за подглавље, а љубав свога народа за крепећи сан, — то је оно што човека диже у ред бесмртника којима се вазда одушевљавамо.  Је ли Ђорђу жао било погинути?  Није.  У чему је крив?  Што је живео преко рока, који му Вишњи, као генију, прописа.  Је су ли криве војводе?  Зашто и крошто?..  Зар што девет година ратоваху?  Зар што за све то време прелетаху с краја на крај, борећи се са свима незгодама, јурећи и дању и ноћу, и зими и лети, по киши и снегу, гладни и жедни, без одмора и сна, без покривача и простирача, имајући у души својој само једну мисао, само једну жељу, само једну наду:  Ослобођење народа свог.  Па но је кривац?  Народ тражи Вука Бранковића као и Краљевић Марка.  Он хоће оличење зла као и добра, и тиме му све јасно постаје.  Да завршимо.  О, ви славни хероји!  Зашто вас криве?  Што створисте а не сачувасте.  Слобода има своје уточиште, као што вера има свој храм.  Каква слобода такво и уточиште.  Оно је неком замак, неком тврди град; неком густа шума и висока гора, неком кршна стена и хладна пећина.  Ритери, грофови, барони, херцези кнезови, и остали силни, чували су своју слободу, кад кад у усамљеним замковима, кад кад у тврдим градовима.  Слобода масе, потлачене и бесправне, тражила је своје уточиште и нашла га је у густим шумама, кршним стенама и хладним пећинама.  Слобода из градова тлачила је слободу у замковима, а слободу народа — штитио је и град и замак.  Слобода суверена и слобода васала себичне су.  Њихов је принцип један и исти: да ниште слободу другога.  Слобода народа узвишена је и света, општа и нераздвојна.  Она све уздиже, обасјава и просвећава; она је мила и љупка свима; она је сунце, које греје и озарава свакога.  Слобода српског народа нераздвојна је од вере његове.  Кроз много векова оне имађаху једно исто уточиште, један исти храм.  Девиза је Србинова:  „За крст часни и слободу златну.“  Мало је народа чија је судбина тако тесно скопчана с вером.  У Србији вера беше то исто што и народност.  Које си вере? а не: које си народности? пита Србин.  Српске сам вере — одговара опет Србин, и тиме тврди, да је у њега вера и народност једно исто.  Он је пред Турчином био само хришћанин, и борио се против њега вером својом, коју му је манастир удахњивао и чувао.  Манастир му је пружао духовни мач и чувао свест о народности за боље дане.  Вера је дала Србину нарочити тип.  Она га је увек подсећала, да није оно што и други, да има нешто своје, и да му то ваља бранити.  И бранећи то, бранио је себе, своје биће, своју слободу, своју народност.  Вера га је скроз прожела, и он јој је био тако одан, да је не напушташе ни најцрњих дана.  Гонили су га и тукли, окивали и у томруке бацали, злостављали и на коље набивали, али се он вере не одрече, и она га спасе.  Одајмо пошту вери!  Она беше онај снажни мотор, који нас лагано, али стално, извлачаше из ропства.  Она уливаше уље у живот наш, и осветљаваше стазе слободи нашој.  Она учини те васкрсосмо као феникс из пепела.  Манастир беше источник вере.  Овај храм, заливен сузама бедних и невољних, не красе ни високе куле, ни дивна кубета, ни златом окићени пропилеји, ни скупоцени мозајици, ни величанствени инконостаси, ни богате трпезе, ни сјајни столови, ни вештачки живописи.  Њега краси простота и скромност, вера и љубав, поуздање и слобода.  У том простом и скромном храму очува се оно духовно благо, које потомство оживе и из мртвих васкрсну.  Спољашност манастира готово је тужна.  По крову и по зидовима његовим шири се маховина, те казује старост његову; порушена кубета, изривени зидови, изгребени живописи, оштећени иконостаси, казују патње његове; гудуре, које га заклањају, шуме које га скривају, самоћа која га тишти, сведочи љубав ка слободи, којој је Србин тежио.  Манастир је у свему израз народног живота.  У њему нема сјаја али има светлости.  У њему је вечито пламтео огањ вере и слободе.  Из њега су полетале искре на све стране.  Он је разјаглио жар љубави ка слободи, распламтио пожар по целој земљи и у том пожару сагорео ропске ланце.  Он је храм снаге народне.  Из њега излетаху витезови, задахнути вером и слободом, и ти витезови освајајући стопу по стопу, промислом Божјим вођени, распростреше границе од Дунава до Косова, од Дрине до Тимока.  Један од ових храмова, из којих имађаше да васкрсне слобода Српског Народа, заузима важно место у историји Србије након несреће 1813.  — То је Свето Благовештење, манастир трнавски.  У питомом Драгачеву, тамо где се свршавају окомци питоме Јелице, лежи село Трнава, на два часа далеко од Чачка.  Близу села, међу брдима, у шуми, скривен и усамљен, стоји манастир Свето Благовештење.  Овом манастиру би намењено да доведе у везу и зближи два важна догађаја из новије Српске Историје: да годину тринаесту веже за петнаесту, да ропство скрати и учини да слобода што пре засија.  Овај манастир српски као и многи други, нема видљива блага.  У њему је све просто и скромно.  Али имађаше нешто, што беше узвишеније и драгоценије од сваког видљивога блага, што је сваког Србина обрадовало, уливајући му наде на боље дане.  То беше блага вест.  Благовести су нада срећнијих дана, лепше будућности, бољег живота.  Бог се брине о народима, као што се отац брине о својој деци.  Он их кажњава, али их не упропашћује; он их доводи у искушење, али их добру учи.  Кад у Србији после несреће 13. би порушено све што дотле беше сазидано; кад српским народом овлада страх и ужас; кад бесомучност турска пороби и у ланце спута хиљаде невољника; кад процвиле све, па и дете у утроби материној; кад помоћи ни с које стране не беше, и кад свака нада беше ишчезла; Бог се смилова на измучени Народ Српски.  Он изабра манастир Благовештење и рече: да из њега изађе Блага Вест.  И ова реч беше моћна.  Она поврати изгубљене наде, дошаптавајући свакоме:  Још живи дух слободе!  О Малој Госпођи, 1813., у манастиру Благовештењу литурђија беше зором одслужена.  Народ је већ излазио из манастира и разилазио се кућама.  Игуман Пајсије и отац Ђенадије изиђоше последњи.  Беху зловољни и тужни.  Изишавши из манастира, скренуше десно и дођоше под један стари храст.  Ту, под тим храстом, беше прост сто, начињен од неколико дасака, прикованих за четири соје.  Старци поседаше и осташе неми и непомични.  Игуман беше висок и коштуњав човек, дугих образа, узвишена чела, кратке проседе браде и дугих бркова.  Оштар поглед и неколике боре на његовом лицу казиваху озбиљност, удружену са силином духа и одлучном вољом.  Отац Ђенадије беше омалена раста, нешто мало погрбљен, седе косе и дуге седе браде.  На лицу му се огледаше благост, а очи казиваху питомину и нежност.  Игуман Пајсије сеђаше налакћен на десницу, а оштар поглед његових очију блуђаше по даљини.  Отац Ђенадије беше погнуо своју седу главу, а рукама немарно претураше зрна дугих бројаница.  Тако проведоше скоро четврт часа.  У том приђе столу један дечко, држећи у рукама чутурицу.  — Благослови, оче! — рече он, и пружи чутурицу игуману.  — Да си благословен, сине! — одговори игуман и маши се чутурице.  Дечко се удали.  Игуман се окрете оцу Ђенадију и пружи му чутурицу.  — Растерај бриге, оче!  Ђенадије остави бројанице, узе чутурицу, прекрсти се два три пута, прошапута неколико речи, диже главу и наже.  — Добра ракија — рече он, па убриса седу браду и врати чутурицу игуману.  Игуман гутну неколико пута.  Отац Ђенадије узе бројанице и поново их стаде претурати.  Поглед му беше управљен на манастир.  Ваљда премишљаше о злој судби која очекиваше ову светињу.  Црне мисли пројурише му кроз душу и он нехотице уздахну.  — Што уздишеш, оче! — упита игуман.  — Зла времена дочекасмо, брат ’ Пајсије! — рече тужно Ђенадије и одмахну главом..  Све црњи и црњи гласови стижу.  Турска обест додијаће овом худом парчету земље.  Ни овај свети храм неће остати на миру.  — Не губи наде, оче Ђенадије!  — Док је Пајсију на раменима главе, овом светом храму Божјем неће Турци додијати.  — Нек би Бог дао да тако буде брат ’ Пајсије.  Али се мени нешто леди у грудима.  Мене старца неће више огрејати сунце.  — А што, оче? ...  Да те туга не мори за сином?  Ђенадије уздахну и спусти бројанице у крило.  Очи му заблисташе сјајем.  — Чули што за мога Стојана? — рећи ће он пошто се мало прибра.  — Ништа — одговори игуман.  — А шта ти рече Марко газда Ранков?  — Што и теби.  — Хм ....  Зла времена дочекасмо, брат ’ Пајсије ...  Процвилеће народ као гуја у процепу.  — Шта ли је било са војводом жупским, твојим добрим пријатељем? — упита игуман.  — А ко ће знати, брат ’ Пајсије? ...  Марко ми не умеде ништа казати ...  Ђенадије заћута, по том додаде:  А какву се добру можеш и надати?  Обојица занемише.  Ђенадије пропушташе зрно по зрно са својих бројаница, а Пајсије упредаше брке и чудно посматраше старца.  — Стојан је мудро дете.  Бог ће га чувати — рећи ће игуман после дуже почивке, па узе чутурицу и пружи је старцу.  Ђенадије маши се руком, али тек да узме чутурицу, а вратнице манастирске отворише се.  У двориште уђе један дечко.  На лицу му блисташе радост, а преко усана превукао се лак осмејак.  Ђенадије остави чутурицу и баци поглед на дечка.  Дечко слободно корачаше.  Дошавши до стола, скиде капу, назва Бога, пољуби у руку игумана и Ђенадија, па се измаче мало назад, и ломећи фесић рукама, погледа у Ђенадија и кроз осмејак рече:  — Ђедо поздравио те бабо ...  Послао ме да ти донесем радостан глас.  — Које добро, сине! — рече Ђенадије, па се диже и приђе дечку.  — Твој Стојан вратио се здрав и читав.  — Шта рече, сине?  — Твој Стојан вратио се здрав и читав — понови дечко.  Старцу очи заблисташе, а лице му обасја ненадна радост.  Он спусти своју старачку руку на главу детињу, помилова га и дрхтавим гласом упита:  — А где ми је Стојан?  — - У Бањици..  Ноћио је код кума.  Поздравио је све и рекао да ће доћи данас до подне — одговори дечко, држећи подигнуто главу, сву румену и блажену, и пратећи својим лепим очима час игумана час Ђенадија.  — Од куд зна твој бабо, да је мој Стојан у Бањици? — упита старац безазлено као дете.  — Био је јуче у Бањици и тамо се с њим видео.  Игуман и Ђенадије извадише по једну крајцару и пружише дечку.  Дечко прими новац, пољуби оба старца, метну фес на главу и весело одскакута кући.  Ђенадије беше ван себе од радости.  Не могаше реч да прозбори.  Игуман му додаваше чутурицу, али старац то и не опази.  — Да идемо у пресрет? — рече му игуман весело и диже се са стола.  -— Баш би добро било — одговори старац живо.  — Проко? ...  О Проко! — викну игуман и пође конаку.  Момак манастирски излете из конака.  — Седлај коње! — рече му игуман.  — Одмах! — одговори момак.  Не прође ни пола часа, а игуман Пајсије и отац Ђенадије беху на коњма.  Вратнице манастирске отворише се и они пројездише.  Подне је ... .....  У манастирском дворишту, под оним истим храстом, беше постављен сто, а за столом сеђаху три душе: у зачељу игуман Пајсије, десно до њега Ђенадије, а лево Стојан, снажан, здрав и леп младић, средња раста отворена чела, лепих плавих очију ружичастих округлих образа и малених брчића.  Прока беше све припремио.  Он стајаше више стола и држаше велику буклију.  Игуман и Ђенадије беху веома расположени.  Јутрошњу тугу разби им долазак Стојанов, те за часак заборавише несреће, што се беху окомиле на земљу са свих страна.  Ручак беше отпочео у велико.  Прока је усрдно точио и служио.  Он осећаше како му буклија сваким часом постајаше све лакша.  Ђенадије и Пајсије не скидаху очију са Стојана.  Они ћеретаху као деца.  Беху веома радознали и распитиваху то о овом то о оном.  Стојан им одговараше тако мило и љупко, да су му сваку реч гутали.  Мало по мало, па пређоше на несретну борбу делиградску.  — Па дед, причај, сине, како беше на Делиграду — рече игуман, приносећи чашу устима.  — Зло беше, оче игумане — рече Стојан и поче причати.  Пајсије и Ђенадије претворише се у ухо.  Они и не опазише кад Стојан прекиде причање.  — Па онда, соколе? — рећи ће игуман разабравши се.  — Тако беше на Делиграду, а даље ни сам не знам.  Турска сила потисну нас, а ми се у један пут нађосмо у Морави.  С тешком муком пређосмо на противну страну.  У мени свест помрча.  Ишао сам, ни сам незнам куд и како.  Провлачио сам се кроз неке честе, протурао кроз камен и шибље, прелазио преко неких јаруга и потока, док се најзад не обретох у некој дољачи, окружен са двеста другова.  — А остали? — упита игуман.  — Остали .... изгибоше.  Што не погибе од сабље и пушке, нађе гроб у Морави.  Ђенадије погледа у Пајсија превуче руку преко чела, па је спусти низ лице и браду.  — Не рече нам ништа о војводи.  Шта је са њим било? — упита отац.  — Остаде ту жив.  — Жив! — кликну старац радосно и примаче се столу.  — Јес! .... остаде жив, али за кратко, — настави Стојан.  — Нас двеста сакуписмо се око њега, и он нас преброја.  Нађе да нас је мало, па се ражали и дубоко уздахну.  Пред вече, пошто просушисмо одело и пошто се одморисмо, прикупи нас око себе, построји у редове и раздаде фишеке.  Видесмо да нам предстоји нова борба.  Срце у свакоме задрхта.  Он нам каза и шта нас чека.  По том нас поче соколити.  Његове речи тако узбудише срца наша, да бесмо готови да гинемо.  Још кад нам рече ...  — Ваљан је то човек! — утаче се Ђенадије и погледа у игумана.  — Прави Србин; — одговори Пајсије и налакти се на сто.  — Био нам је отац — додаде Стојан.  Бринуо се о нама као о деци својој.  Делио је с нама и последњи залогај.  — Дед, соколе; дед даље — рече игуман нестрпљиво и пружи чашу Стојану.  Стојан прими нагну, сркну неколико пута и настани.  — Још кад нам рече:  Наши гробови биће горе ове, наши гробови биће дубраве ове; наши гробови биће поља ова.  Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити, — нас обузе ватра, срца нам се раздрагаше, двеста мишица дигоше се, двеста капа полетеше у вис, из двеста грла захори се громко:  Ура!  Живео војвода!  Пајсије задрхта, скочи иза стола, полети Стојану, загрли га и ватрено га пољуби.  — Живео, соколе? кликну он пун радости ...  Скоро ћеш ми бити десна рука, ако Бог да!  Стојана обли румен.  Он обори своје плаве очи.  Ђенадије спази то.  Од милине му очи засузише, а старачко лице превуче блажени осмејак.  — Причај даље, соколе! — рече игуман и поново седе.  Стојан настави даље и исприча ноћни окршај.  Старци ни оком не мрднуше.  Поднимљени на сто, гутаху сваку реч Стојанову.  Младић заврши и протрља руком чело.  — А војвода?  Шта би с њиме! — упитаће оба старца.  — Бог да му душу прости! — рече Стојан тужно и, уздахну.  — Беше добио и трећу рану, и она га савлада.  — Шта!?  — Погинуо!?  — Умро на нашим рукама — одговори Стојан.  Ја и Бошко бесмо увек уза њ.  Не хтедосмо га ни за часак оставити.  Да се Турци не би светили над његовим мртвим телом, ми га дочекасмо на руке у тренутку кад посрну, те га низ косу понесмо, и после силног напрезања, борећи се с многим незгодама, међу ђуниске висове донесмо и ту остависмо да вечити санак борави.  — Нека му је лака српска земља, коју је тако жарко љубио! — рече игуман.  — Бог да му душу прости! — дода Ђенадије и погледа пут неба.  — Лепо га сахранисмо — настави Стојан.  — Нађосмо скривено место и ту гроб ископасмо.  Око гроба поређасмо трње и камење; а да би се хришћанину гроб и у пустињи разазнао, крстачу садељасмо и чело главе пободосмо.  — Да сте благословени! — узвикну игуман и потапша Стојана по рамену.  По том се осврте Ђенадију и рече:  Шта велиш, оче?..  Прави соколи! ...  Они ће нам осветити Косово.  Ђенадију задрхта брада од радости.  Нешто га стеже у грлу, па ни речи да прозбори.  — Време је, оче — рече игуман.  Ваља нам се састати с Хаџи Проданом и осталима.  Ако је мрети, нека се бар часно мре.  — Ти си ми уморан, сине? ...  Одмори се мало — рече Ђенадије Стојану и устаде.  Сва тројица оставише сто и пођоше у конак.  Ђенадије не скидаше очију са сина.  У један мах стаде, и пренеражено рече:  — Па ти као да рамљеш, сине!  — Рањен сам, оче! — одговори Стојан и замаче у конак.  После пропасти од 1813 све војводе што беху у земљи остали, предадоше се Турцима.  Остаде још Хаџи- Продан.  Он се не могаше склонити на предају, већ оде у збег да тамо чека трубу новог ослобођења.  Хаџи- Продан беше слободан, али његова слобода држаше мач над онима, који се предадоше.  Један једини покрет могао је свима одрубити главе.  Они, који познаваху бурну природу Проданову, порадише свим силама да га склоне на предају.  Измишљаху му најбоље пријатеље, и тек после дугог наваљивања, преговарања и саветовања, Хаџи- Продан попусти и предаде се Серчесми.  Латиф муселим чачански, познаваше Хаџи Продана још из ранијег доба.  Држећи, да ће му он згодно послужити приликом увођења и утврђивања нове управе, потражи га од Серчесме, и овај му га предаде на службу.  Овда онда, кад би се какав неред десио, Латиф изашиљаше Хаџи- Продана, и, доиста, овај саветима својим знатно припомагаше ди се неред утиша.  Ово његово посредовање имало је и ту добру страну, што су се кривци благо казнили.  Улога беше часна, али онај који имађаше да је врши, не беше с њом задовољан.  Хаџи Продан тежаше узвишенијој улози.  Ова му изгледаше и нечасна и одвратна.  Он помишљаше на будућност, и та му је мисао потресала душу.  Припомагати увођење и утврђивање турске управе у Србији, за њега беше то исто што и издајство.  Једном, кад му неки од пријатеља благодарише на овом послу, он им одврати овим речима:  „Ви ми благодарите, у место да ме осудите.  Све ово лепо изгледа, али шта ћемо радити кад се све саломи, кад се све угуши?  Где ћемо и шта ћемо тада бити?  Чему се онда имамо надати?  Зар да народ сасвим изумре?  Зар да му се дух слободе сасвим угуши?  И ко све то ради?  — Ми; ми, који смо девет година били луча његове слободе, који смо га девет година подстицали на одбрану части, вере и слободе?  На што је била сва та борба, све те муке и невоље?  На што су оне кости, што их киша испира на бојним пољима?  Ако је добро ово што сад радимо, на што је било оно што смо онда радили?“  Тако умоваше и осећаше Хаџи- Продан.  Њему беше тешко.  Осећао је како му се савест сваког дана буни.  Неколико пута намераваше да остави Латифа и да се врати у слободу.  И би ово давно учинио, да га пријатељи не одвраћаху.  С почетка му ова нова „дужност“ и не беше тако одвратна и досадна.  Латиф га слушаше и покараваше се његовим саветима.  Но прилике се у брзо изменише.  Нађоше се људи, који позавидеше његовом „положају.“  Најтеже је одупрети се онима, који нам ласкају.  То су непријатељи, опаснији од оних, који нам поричу све врлине.  Латиф беше човек на кога је ласкање имало великог утицаја.  Он беше роб ласкачима, и ови га освојише.  Ово им беше у толико лакше постићи, што се Хаџи- Продан и не труђаше, да се у новом положају одржи.  Међу свима ласкачима прво место заузимаше кмет горачићски.  Он беше погодан да се Латифу подвуче под кожу и да временом покида све везе између њега и Хаџи- Продана.  Утицај кмета горачићског имао је рђавих последица.  Латиф поче сумњати на многе људе, које дотле сматраше за пријатеље.  Особито неповерљив постаде према Хаџи- Продану.  Једном, у неком селу, беше се догодио неред.  Момци Латифови беху напали на једну кућу али их сељани дочекаше и одбише ватром из пушака.  У таквим приликама Латиф би увек слао Хаџи Продана.  Сад пак, учини друкче.  У место њега, посла кмета горачићског, а овај се показа и сувише ревносан.  Беше повезао преко двадесет људи, дотерао у Чачак и предао Латифу.  Латиф их отпрати у Београд и шта би тамо учињено с њима, не могаше се никако сазнати.  Хаџи- Продан беше покушао да их спасе, али га Латиф сурово одби.  Овај покушај ускомеша душу Хаџи- Проданову.  Он виде да му нема више места код Латифа.  Пред Ђурђев-дан 1814. у манастиру Благовештењу спремаше се нешто необично.  Вечерње беше одслужено.  Игуман Пајсије, отац Ђенедије и игуманов брат Димитрије, сеђаху на доксату и вођаху разговор.  — Још никога — рећи ће Димитрије пресамићен преко доксата.  — Рано је — одговори Пајсије.  По том додаде:  Надам се, да неће нико изостати.  -—Кога си позвао?  Игуман извади једно парче хартије, разви га и прочита ова имена:  Хаџи- Продан, Обрад Момировић, Аврам Лукић, Василије Јовановић ...  — Из Лопоша — прекиде га Димитрије.  — Из Бирче.  — Даље.  Ђока Протић, Максим Рашковић, Алекса Поповић из Субјела, Михаило Радовић из Равни, Јосиф ...  И Јосиф Алтобабић.  — Свега?  — Један, два, три.. свега девет — одговори игуман и предаде хартију брату.  Димитрије узо записку, прегледа је и врати игуману.  — Мало је.  — Што? — упита игуман.  — А камо ти Манојла из Горачића, па Рашића из Ласца, па Василија из Лопаша, па Ранка из Самаила?  Игуман га посматраше  — Па Станка из Бањице — додаде Димитрије.  — Држим да није потребно — одговори игуман, па сави записку и стрпа је у џеп.  — Ако се што реши, лако ћемо позвати и остале.  У том се отворише вратнице.  Димитрије се диже и наже преко доксата.  — Аврам из Заблаће! — рече он и стрча низ степенице.  — Почели су — прихвати игуман, па се диже и пође за братом.  Отац Ђенадије остаде сам на доксату.  У рукама му беху бројанице, а у глави читава поворка мисли.  Он готово и не опази шта се око њега деси.  Кад се вратнице по други пут отворише, он се прену, погледа у двориште и полугласно рече:  —- Хаџи- Продан!  Ноћ беше освојила.  У једној манастирској одаји, пространој, а слабо осветљеној, сеђаше на миндерлуцима повећи број људи.  Имена њихова позната су нам.  Неки од њих држаху чибуке и пуштаху густо колутове дима.  Отац Ђенадије смирено сеђаше, претурајући бројанице из руке у руку.  Сви се беху дали у мисли па нит ’ што говоре, нит ’ роморе.  Ову тишину прекиде крупан глас Хаџи Проданов.  — Какво нас добро сакупи овде, игумане? — упита он.  — Невоља, војводо!  — Видиш ли шта дочекасмо?  Пре годину дана певасмо и веселисмо се у домовима својим.  У нашим рукама беше судбина наша.  Имађасмо своју управу и своје главаре.  Живљасмо у миру и задовољству, јер бесмо слободни људи.  А данас? ...  Притисла нас мора, па нас дави.  Не смеш главе подићи од зулумћара.  Где се окренеш, чујеш писку и запомагање.  Јесте ли ради, да и даље трпимо ово зло? ....  Ето вас, па пресудите како знате.  — Ово је већ догрдило — утаче се Димитрије, брат игуманов.  — Нико не зна шта му носи дан а шта ноћ.  Седимо скрштених руку, на чекамо џелате, да нам одрубе главе.  Хаџи- Продан баци поглед на све редом и задржа га на Авраму из Заблаћа.  — Тако је, војводо — рече овај и трже дим из чибука.  — Беше се мало ка ’ и умирило, и ми готово да речемо:  Боже, помози! ...  Али гле чуда и покора!  Зулуми додијаше.  Ниси сигуран ни главом ни малом ...  Ово је права напаст.  — Тако је, брат ’ Авраме, али шта да се ради?  Нас је мало а Турака много.  Није лако дизати крајину.  Народ се једном опекао, па сад не сме.  — Народу је довде дошло — рећи ће Обрад и превуче дланом преко јабучице.  — Он је готов да се бије.  — Верујем, брат Обраде; тако је у твом селу.  Твоји су сељаци озлојеђени због оног сукметице.  Треба знати како је у другим местима.  — Договор кућу гради војводо! — утаче се Радовић из Равни.  Зашто смо се овде сакупили, него да се договоримо?  — Тако је, тако — прихвати игуман — Ево нас овде, па се договоримо.  После ћемо лако упитати и осталу браћу.  — Не треба одуговлачити — рече Рашковић.  — Ваља само почети, а народ једва чека.  Господар Ђорђе није се много премишљао, па ено девет година узбијаше турску силу.  — Шта велите, браћо! — упита Хаџи- Продан присутне.  Сви ћуте и упрли поглед у под.  — Шта велиш ти, газда Василије?  — Како сви, тако и ја, војводо.  До сада се, хвала Богу, никад нисам двојио.  — А ти оче Ђенадије?  Шта ти велиш?  Ти си овде међу нама понајстарији.  Ђенадије подиже главу, спусти бројанице у крило, протрља руком чело и рече:  — Знаш, како је, војводо!  Три пута мери, а један пут суди.  Шта вреди почети, а не дочети?  Ваља се добро промислити.  Ви знате како се и данас виче на војводе због несреће, што нас задеси.  Куд ће нам душе, ако увучемо народ, а не успемо?  Не говорим ово што ми је жао умрети.  Дан пре, дан доцније, мени је старцу све једно.  Говорим овако што ми је жао сиротиње ...  Разашљимо људе по нахијама.  Посаветујмо се, браћо, као људи.  Припремимо се како ваља, па кад дође згодан час, у име Божје.  — Ти, брат ’ Ђоко, ћутиш — рече Хаџи- Продан.  — Дед реци коју.  Како је у твом крају?  — Како да ти кажем војводо? — одговори Протић из Гуче и смакну раменима.  — Да је зло, — зло је; али, знаш, како се вели: трпи зло из страха горега.  Народ је озлојеђен, ма не знам да ли би оставио огњиште, па гору пригрлио..  Не би лоше било да послушамо оца Ђенадија.  — Да послушамо, да послушамо! — повикаше сви у глас.  — Разберимо како други мисле — додаде Василије из Бирче.  — Шта велиш, оче Пајсије?  — Није друкче, војводо.  Не могу ни ја мимо осталу браћу.  Нека буде како рече отац Ђенадије.  — Пристајете ли сви, браћо? — упита војвода присутне.  — Пристајемо!  — Е нека вам тако и буде ...  Ја ћу се разговорити с Милошем, да видим шта он мисли.  Ти, оче игумане, пошљи кога у Горачиће код мог брата и газда Манојла.