НАЗАРЕНИ  РОМАН  НАПИСАО  ЈАША ТОМИЋ.  ДРУГО ИЗДАЊЕ.  ЦЕНА 2 КРУНЕ (2 ДИНАРА).  У НОВОМ САДУ  СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА  1896.  Има у Бачкој два велика и прилично богата села.  Та су села наблизу и у њима се по највише догађа оно, што ћу да испричам.  Најбоље је да прећутим права имена тих села, јер бих иначе морао можда чак и после десет година да се исправљам с онима, који би осетили, да сам их — погодио.  Ја та два села назваћу Боривојевац и Лазаревац, јер се у првом родио Боривоје, а у другом Лазар, назаренски прваци ове приповетке.  Дао сам и људима друга имена, јер је читаоцима све једно:  Звали се они Пера или Паја, Анка или Јованка.  У Боривојевцу смо, а по подне је.  Баш је време жетви.  Кад гледаш с улице, село дошло пусто, изумрло; нема ни пса да залане.  Понеко дете, старац или редуша, ако и нису у пољу, притајили се у кућама.  У један мах се подиже с друма прашина нагла, као да је гони вихор.  Да ко има соколове очи, запазио би кроз ту прашну маглу коњаника, који је добра коња ознојио и у белу пену обукао, као оно Владета војвода, кад се враћаше с Поља Косова.  Тај је коњаник узбунио псе, те се подигао лавеж, необичан за оно доба.  И већ се појављује на прозорима или огради жена или дете, да виде:  Ко ли то руши досадашњу тишину?  У тај мах стојала је на бунару и Марта Иванова, млада, једра и лепа жена.  Ведро је држала у руци, али се не мицаше: гледала је у ону прашину на друму, која се ваљала све ближе и ближе.  За мало, и та прашина заигра пред њени врати, заигра и заустави се.  Шта је?  Шта се то скрива иза те прашне, тамне магле? ...  Марта је слутила несрећу, јер кажу, да добро не жури тако нагло, као зло.  И није се преварила.  Коњаник скочи са знојавна коња и поведе га за собом унутра.  Марта га је на мах познала.  То је њен рођак из оближњег села, младић око својих двадесет година, једва му удариле науснице.  „Шта је Миливоје?“ — пита га Марта уплашено и изиђе му на сусрет.  „Није добро, сешо.  Умрла тетка Босиљка, па ме послали по тебе“.  Миливоје је испоручио ову непријатну поруку без околишења и завијања, те је тиме учинио од зла горе.  Марту је та порука погодила као камен; за часак је збуни, а кад је после дошла к себи, осети јаки бол у грудима и вреле сузе ударише јој на очи.  Она је искрено жалила тетку, јер ју је тетка одржала и отхранила, па ју је сад жалила као рођену матер.  Момче беше ознојено и запурено од брза јахања, па и не примећаваше, колико су његове речи утецале на њу.  „Боловала је“, рече он, „неколико дана, а није никоме казивала, да је опасно.  Јутрос није могла да устане с постеље, а око подне — умрла.  Кад ћеш ићи, сешо?  Треба ли да чекам?“  Марта се полако прибрала, те упутила момка у кућу.  Најпре јој дошло на памет, да потражи у селу какво дете и да га пошље мужу на њиву, а после опет, да би требало да се спрема за пут.  Била је збуњена и кад се доцније успузала на таван, да скине нешто рува, очи јој беху још увек мутне од суза, није пазила где стаје, нога јој поклизну с лествица и она се стропошта доле.  Кад јој се муж вратио из поља, затекао ју је обнезнањену.  Но срећом се показало, да је ствар добро прошла, јер је и то срећа, кад неко падне с тавана и угане само ногу.  Марта је и после двадетет година спомињала тај случај и говорила:  „Камо среће, да сам онда врат скрхала.“  Марти је у оно време било осамнаест година, а њен Влада волео је као комад хлеба, и то — мекана.  Он је бар тако говорио, и није лагао.  Узео ју је сироту, без ичега, а у њега било домазлука за троје.  Кад је Марта уганула ногу, Влада је заборавио на све пољске послове и оставио, да млађи раде шта хоће, јер му је изгледало, да Марту неће нико тако гледати и пазити као он.  Та сад тек, кад ју је видео овако немоћну и болесну, увиде, како је силно воли.  Марти се пореметио зглавак и она је одлежала три недеље на постељи.  За то јој је време поручио брат — једини, кога је имала — да дође и подели с њим оно мало, што је остало иза тетке Босиљке.  Марта није могла ићи, њен муж није хтео, те је поручила брату, нек подели сам што има делити, и њој нек пошље њено.  Тако је и било.  Таман се Марта подигла из постеље, кад стигоше пред кућу велика, расточена кола, у којима јој брат шаље ствари.  Није било баш много, па и оно мало је старо, окрзано и раздрускано.  То је видела и Марта, но опет за то не рече ни речи; али је тим више говорила њена сусеткиња, која се случајно десила онде.  „Шта ће ти рећи човек?“ — питала је Марту.  „Ништа.“  „Може бити, да баш и неће ништа рећи, али ће тим више мислити.  Није ти доста друге несреће, скрхала си, тако рећи, ногу, па сад још и рођени брат да ти крха врат?!  Зар ја нисам бивала код покојнице и видела, да је у ње било баш лепих и врсних ствари?!  Где је онај политирани долап?  Па где су она два кревета, па она широка клупа с наслоном?!“  „Та оно видим и ја, да није подељено баш братски, али шта ћу.  Брату је потребније но мени.“  „Све то може бити, ади ниси ни ти свој господар. Што јо год твога мужа, то је и твоје, а што теби припада, на то има и он права; па ако ти брату одбијаш толико на братство, не мора он.“  Ове се речи ипак прилепиле за Марту.  Дуго је лежала, на што не беше навикнута, па то лежање и болест пробудише у њој неку раздраженост, које се није могла олако да отресе.  И кад јој је муж догнао из поља, показала му је ствари.  Он само климну главом.  „Све је раздрускано“, каже она.  „Ништа, оправићемо.“  „Све, што је било боље, задржао је брат.“  „Задржао је оно, што му је требало; нами је једно као друго, тек спомена ради.“  „Ама за што га браниш толико, кад није заслужио? — пита Марта раздражено.  „Ако му је баш и требало што од мога дела, за што није искао, него је задржао.  Али наравно, знао је, да сам добра, па мисли:  Ћутаћу.  Па кад ми је већ послао баш све само избушене и поломљене ствари, за што ми није послао бар јерусалимску икону?!  Зна он врло добро, колико сам волела ту икону, лепила је и чистила; без мене би давно пропала.“  „Па њу ти је баш могао послати“ — рече јој Влада, само да је умири.  „Па кад је могао, за што није?  „Ако ти је баш толико до ње стало, ишти и добићеш је.“  Овим се свршио разговор о наследству, али Марта није заборавила тог разговора.  По првој прилици поручила је Марта брату, да јој пошље јерусалимску икону.  Но та прва прилика била је по несрећи баба Језекиља, жена, о којој се по селу говорило, да јој је језик још гори и од имена јој.  Није ни Марта искала икону без икаква заједања, а тек баба Језекиља!  Она је испоручила, да ће сви судови, сви министри (пештански и бечки), па на послетку и сам цар имати посла, ако Марта не добије иконе.  Уз то је додала, да је лако преварити жену, још лашке болесну жену, а најлакше преварити болесну жену, која је далеко оданде; али нека њу, баба Језекиљу, покуша ко преварити, томе не би требало ни суда ни џелата, но би му она судила.  Мартин брат поштовао је јерусалимску икону.  Та се икона чувала у њиховој породици преко стотине година, а донео ју је неки њихов рођак из Јерусалима.  Говори се, да је на тој икони било исписано дванаест глава еванђеља, а испод сваке главе насликано све, што се односило на тај одељак.  Био је дакле на тој икони не само Бог отац, син и дух свети, него и цео свет, небо и земља, све што видимо и „не видимо“.  Ту је био понтиски Пилат, пророци, ускрснуће мртвих, па на послетку и „живот вечни“, пакао и рај.  Кажу, кад је човек гледао ту икону, све су га мрави подилазили од ужаса и милоте.  Но све је то:  Некад било, сад се приповеда.  Пред јерусалимском иконом горело је кандило, те је икону надимило, оцрнило и замазало на њој натписе и слике.  После су покушавали, да очисте икону — врућом водом прали су је и рибали, са чега се утрла боја још већма.  За тим се икона и опет гарила, прала се, а кад се стала цепати, онда су је крпили и лепили, тако, да данас беше комад надимљене и упрљане крпе.  Но у породици су је опет за то већма поштовали, него ма коју другу икону и још су увек палили пред њом кандило.  Мартин брат је дакле ценио ту икону, али би је без сумње уступио сестри, само да ју је искала лепшим начином.  Но сад се огорчио.  Баба Језекиља не само што му је дошла претњом у кућу, но је још пре тога протелалила селом свакојаке сплетке.  Он ју је дакле очепао за раме, довикнуо јој нешто ружно, обећао, да ће јој поломити све кости, ако му још једном дође у кућу и бацио је на улицу.  Баба Језекиља није му судила, но га је пред Мартом још похвалила.  Каже:  „Красан човек тај твој брат и ја баш не знам, за што се тако окомио на тебе.  Ружи те свакојако и поручује, да ти сама дођеш по икону, па ће ти поломити кости, а ако му шиљеш поруке и девере, даће те на фишкала.“  Марта је била још једнако раздражена, као што је то обично у болести и после болести, а баба Језекиља је свем селу испричала оно исто, што и Марти, па су сад многе и многе „друге“ и „прије“ долазиле, да је „сажаљују“.  То је Марту управо разбесило, и кад се већ са свим опоравила, а муж јој пошао у варош адвокату због преписа неке ливаде, отишла је и она с њим, те кренула ствар око јерусалимске иконе.  У опште, сад је већ напала на целу поделу.  Влада је стишавао и умиривао жену, али није помогло.  На послетку је молио адвоката, нека покуша лепим, а ако му се изда икона, он ће и доплатити нешто.  Тај човек је доиста мислио, да је његовој жени стало до иконе, а овамо је њојзи било стало до ината.  Та се ствар вукла и отезала, али није заспала.  Адвокат је покушао измиру, али узаман.  После се догодило оно, што се у таквим приликама обично догађа.  Парница је донела што и вино.  Узбурка крв у човеку, и као што у пијанци постаје човек жешћи и учини и оно, што иначе никад не би учинио, тако је и при парничењу.  Кад су Марта и њен брат по други пут били позвани пред судију, добацили су онде у ходнику једно другом тако крупних, гадних речи, да у мало не дође и до пљувања.  Онда су се, по српском обичају, заверили у себи, да неће попустити, но терати до краја, па ма их стало главе или бар крова с главе.  Влада је умиривао жену, али благо; није хтео да је дражи; та, она у последње време и онако беше скоро увек раздражена, узбуђена, пакосна.  Та, и где би он љутио њу баш сад, кад је дознао, да ће скоро да га усрећи — дететом.  И док се парница код суда једва кретала, донде су сплетке и оговарања између брата и сестре бивале све жешће, те није чудо, што је Марта живела у непрекидној трзавици.  Баш некако у зиму поручи Марти њезин бранилац, да дође што пре до њега, хоће да се обавести о нечем, што је врло важно по парницу.  Марта је била у последњим недељама пред порођајем, време хладно, пут рђав и Влада је узалуд покушавао, да је одговори од пута.  Та, за Бога, кад је ствар већ толико чекала, може се стрпити још мало.  Но где би Марта слушала!  Она је доказивала, да баш мора ићи, она познаје најбоље ствар, а и адвокат не би је звао, да није врло потребно.  Влада је и опет попустио и одвезао жену у варош.  Но већ на половини пута увидела је и Марта, е би била боље чинила, да је остала код куће; но доцне.  Приспела је полумртва до адвоката, а кад тамо, рекоше јој, да је он отпутовао некуда и да се пре неколико дана неће вратити.  То је болесну жену срушило још већма, и Влада се озбиљно поплашио.  На послетку се покупи и одведе је лекару.  Био је то старији човек, родом из Боривојевца и познавао је њихову кућу.  Лекар је прегледао жену и нашао, да њено болесно стање излази из њеног душевног немира, па кад чу, да се парничи, с ким се и око чега се парничи, он јој озбиљно рече:  „Да сте ту јерусалимску икону и ви и ваш брат бацили на ватру и изгорели је, већма би угодили Богу, но што се око ње инатите, парничите и сатирете“.  За тим јој је говорио, да ће у скорим данима да постане мати, и да има светијих дужности од парничења.  „Маните се свега, рече јој, и брините се једино за дете“.  — „Све је готово и приправљено“, изусти она обореном главом.  — „Све је готово“, рече јој лекар строго, „зар баш све?  Верујем, да сте скројили пелене и побринули се за колевку, а зар је то све?  Но како стоји са оном крвљу и нарави, које ће то дете да донесе на свет?  Зар мислите, да се о томе не треба бар исто толико бринути као и о пеленама?  Знате ли ви, снахо, кад у вами успламти крв од раздражења, да то откуцне и у крви онога, кога носите у утроби?  Зар хоћете да донесете дете на свет са успаљеном крвљу, раздраженим живцима, болесном нарављу.  Подајте мира ономе који је у вашој утроби, а мира ћете му дати онда, кад се и сами смирите”.  Лекарове су речи необично одјекнуле у души младе жене.  Она није потпуно схватила онај важни физиолошки процес, о ком јој је лекар говорио, али је осетила, да у ономе, што говори тај човек, има истине, па се заплака.  Дуго је јецала, док се није умирила, а кад се прибрала, покајнички је спустила главу и рекла Влади:”  Тм си свему крив, јер си мојој лудој глави пустио на вољу.  Поручи брату, нека му је просто од мене, и нека и он мени опрости.  Мени треба мира, те и од моје стране нека је свакоме мира.”  Влада је био тронут, једва се уздржао а да пред лекаром не ижљуби жену.  Марти је у онај пар одлануло; нешто јој паде са срца; у души јој беше као да је са грдне странпутице изишла на чистину.  А Влада је још оног дана поручио шуру, да су они заборавили све што је било, и на част му икона.  Био би и сам отишао до њега, али је хтео у оним данима да остане уз жену.  Тих дана није било много.  Марта је родила здравог, једрог сина, коме се и она и човек јој обрадовали више свега и кога су они доцније крстили:  — Боривоје.  Одмах дан по томе стиже им нова радост.  Дошао им завађени брат односно шуре у посету, много их молио, да му опросте и донео је новорођеноме на дар:  Јерусалимску икону.  Све се дакле свршило најлепше.  Управо све би се свршило најлепше, да овде прекинемо причање, али смо сад тек дошли до колевке, а то је до почетка.  Наш народ прича, да неке „виле милоснице“ обдаре дете разним дарима и да му те дарове подметну, док је још у колевци.  То је у другом облику она велика научна истина, коју су лекари и педагози тек у новије доба изрекли и која гласи:  Да се васпитање детета почиње још у утроби мајчиној и наставља се док је још у пеленама, а не почиње онда, кад дете пође у школу.  Парница око јерусалимске иконе била је прва школа Боривојева.  Он је из те школе изнео на свет необичну крв, а ни она јерусалимска икона, коју му је ујак метнуо у колевку, није остала без утиска.  Кад је Боривоју било осам година, јерусалимске иконе није више било, распала се, али је та чађава икона, пред којом је вазда горело кандило и пред којом му је мајка тако често клечала, остави нека тајанствена трага.  — Но да идемо по реду.  Прошла је година дана од рођења Боривојева.  До сада је у кући Владе Иванова било све на миру, али сада ће та кућа да изгуби главу.  Влада се опасно поболео.  Испрва су га лечиле бабе, после су дошли и лекари, али он не здрави.  Марта се није помицала од постеље његове и чинила је све могуће, да му олакша, али праву опасност није слутила.  Једног дана, када је Влади још јаче позлило, испрати кола по варошког лекара, оног истог, код кога је била пре годину дана с мужем.  Лекар је дуго прегледао болесника, преписао му лек и тешио је жену, колико је могао.  Онда му поглед паде на малог Боривоја, те се распита и за њега.  „Да га не уречем“, вели Марта, „здрав је као дрен, него је друго нешто код њега, што ми задаје крупне бриге.“  „Да чујем!“  „Да Бог сачува, што је то дете пакосно.  Ако што зажели, а не дамо му одмах, или му ма што не учинимо по вољи, поцрвени, за тим помодри, жиле му одскоче на челу, као оно Јови Платином, кад хоће да се бије; дречи, а баш сам јуче приметила, да бије песницом о сто ...  Од куда му то?  Мој Влада никад тога не чини, па да бих могла казати:  Видео је ...  Ја сам за мог девовања неговала два снахина детета; виђала сам и другу децу, али ово још је видех.“  Лекар је пришао Боривоју и загледао га.  Боривоје испрва гледаше весело унаоколо, па кад спази светао ланац на лекарову прслуку, маши се за њ.  „Остави то“, каже му мати, али Боривоје не остављаше и за мало дође у тако необичну јарост, да се чак и лекар зачудио.  Сваки час је изгледало, е ће малиша да се зграни или да добије дечју болест — фрасове.  „Шта да радим, кукавица?“ јадала се Марта.  „Кад га видим таког, долази ми тешко, претешко.  Ако тако остане, не може изићи на добро.  Пре некако видео га је таког наш бележник, па вели:  „Само му не попуштајте; проћи ће.“  Каже:  „Ко хоће да добије масла, тај мора млеко да — бије.“  Али ко ће да бије тако мало дете?!  Не могу, тешко ми је.“  И жена се заплака.  „Не може се ништа учинити с бојем“, каже лекар.  „Нарочито код мала детета је то грехота.  Оно не може ни да схвати, за што га човек злоставља.  Кад буде разумније, мора се покушати лепим начином.  За сад пазите, да му не дајете јела, која су одвише снажна.  Но збиља, да покушам нешто.“  Лекар дохвати огледало, које је висило о зиду и поднесе га Боривоју.  Кад се дете огледа и виде себе онако запурена, плачна, ружна, хоће кад год да се утиша.  У први мах је изгледало, е ће се и Боривоје смирити, али већ у другом тренутку цикао је још горе и удари песницом по огледалу што год је већма могао.  Лекар је ћутао и пажљиво посматрао невинашце, које се управо рећи разбесило.  Марта и опет прва проговори.  „Кажите ми, молим вас, јесам ли заиста ја крива?  Сећате ли се, кад сам оно била с Владом код вас?  Може ли то бити, да је ондашња моја успаљеност прешла и на дете?“  Лекар је погледа.  „Шта је било, било је; сад не вреди, да се гризете око тога; али други пут узмите се на ум.  Видите ли ово округло лице у детета, ове јабучице на образима, ове велике, лепе, црне очи?  То је дете од вас наследило.  Па зар може бити, да није наследило нешто и од ваше нарави? ...  Оно је дисало с вами исти ваздух, оно је крв ваше крви.  Па зар то да не остави трага у њему?!  Ви се не разумете у тим стварима, али добро знате, како је са оним зрном жита, које баците у земљу.  Зар је по то зрно све једно, хоће ли земљу сажећи сунце или ће је оросити блага киша?  Ви добро знате, да често само од тог зависи, каква ће бити летина.  Зрно још није ни изишло из земље, а већ му је судбина донекле решена.  Ако му у упаљеној земљи учмане клица, ако му онде црв подгризао жилице, бадава ћете доцније плевити и неговати.“  Док је лекар ово говорио, жена је све дубље и дубље сагибала главу, а на крају закука очајним гласом:  „Ја сам крива, несретница!“  Лекар ју је тешио.  Он јој је говорио, да се опет за то и на усеву може много што-шта поправити, кад већ никне; та, чак и матору воћку можеш калемити и облагородити, па како да не би могао облагородити — човека.  Но само се у то мора уложити велики труд и велика брига, мора се тражити начина, а бој најмање помаже.  Сила ће дете само још горе подивљати.  Овај је разговор оставио дубока трага у души Мартиној, и она би се око тога још много више гризла, да је не обузе бол с друге стране.  Њеном Влади позлило је све јаче и јаче, и он за неколико недеља сврши сасвим.  Последњи поглед паде му на жену, коју је толико волео, за тим на Боривоја ... на коме се и — укочио.  Марта је дубоко жалила свога друга и дуго јој је требало, док се прибрала.  Али онда јој беше јасно, шта ће и како ће.  Заверила се у себи, да ће живети само за дете и уложиће сву снагу своју, да начини од њега човека.  О удаји нема ни помена, а шта значи то за жену ратарку, лако је схватити.  Жени из господског реда далеко је лакше да се не удаје, али је ратарски домазлук и сувише теретан за женска плећа.  Марта је издржала и тај терет, и може се рећи, да је помало чак и напредовала.  Али у оном, што је њојзи било главно и око чега се највише напрезала, није успела.  Кукољ на њиви могла је које сама, које туђом помоћи поплевити, али Боривоја не мога исправити.  Стотину и стотину пута клечала је пред оном чађавом јерусалимском иконом и са пуно очаја се молила:  „Боже мој, Боже, научи ме, како ћу овом детету да изменим крв! ...“  Боривоје није био у свему лош.  Напротив, био је послушан до крајности, волео је матер више свега, а био је и необично бистар.  Што једном чује, не заборави; што једном види, запамти, а кад му је било 6 година, знао је из Боривојевца име сваког човека, сваке жене и сваког детета у прсте.  Уз то је био леп као писан.  У њему није било злобе; сваки залогај делио је с децом, с којом се играо, али кад му узаври крв, хоће да их побије.  Једном му је мати зановедила, да утера свињче у авлију, које је дошло из поља.  Боривоје с места остави игру и највећом вољом пође да послуша матер.  Но брав никако да уђе у свињац.  Боривоје се вијао с њим, док се вијао, а после се разбеси, јарост га обузе, дохвати цигљу и удари брава таком снагом, да га је на месту убио.  Само успаљена, побеснела крв, могла је да улије онолико снаге у онако мало дете.  Марта је чинила све, али јој не поможе.  Једном, али само једном, покуша да га бије, али се уверила, да је то било још понајгоре.  А и на што да га бије, кад Боривоје и сам плаче, гризе се и очајава, чим се умири, а осети, да није добро радио.  Што је Боривоје бивао старији, његова напраситост постајала је све ређа, али се не мења, јер кад се побеси, он је онај исти, који је био и пре.  Кад дође време, да иде у школу, мати му је унапред стрепила, и није се убојала.  Већ трећи дан га истерали из училишта, јер је читаву скамију својих другова изубадао бритвом.  Колика срамота по сироту Марту и каква је туга обузе, кад јој донесоше ту вест.  Онемила, скоро окамењена; не рече Боривоју ни речи.  Некако бесвесно пружи му доцније комад хлеба и мало смока, па тумараше по кући.  Боривоје није ни дирнуо јела; с уздрхталом душом чекао је, да му мати почне пребацивати и корети га.  Па у том леже и заспа.  У сред ноћи пробуди га нешто.  Отвори у пола очи и опази своју мајку, где клечи пред иконом и горко јеца.  Па колико већ траје та молитва!  Боривоју се учинило, да нема краја; бедна жена се не мицаше; а доцније изумрло чак и јецање, те прешло у тихо, али грозно стењање ...  „Умреће, Боже мој, умреће“ помисли Боривоје, и дође му тако тешко, као да хоће да свисне.  У неки мах хтеде већ да се дигне, али га беше страх; ухватила га нека немоћ.  Једва се једном подигла несретна жена с пода и пође право постељи, на којој је лежао Боривоје.  „Сад ће ме убити“, мислио је он у себи; срце му уздрхта још јаче и затвори очи.  Осети, како се мајка му належе на њ; образе му већ дирну њен врео дах и он само очекиваше удар.  Но шта би?  На место удара осети дуг, врео пољубац и тај пољубац, који он у својој детињској души није могао да разуме, дође му тежи и од удара.  Онда осети, како му мајка седе чело главе ... чује тихо јецање њено, вреле јој сузе котрљају се по образима његовим, а из груди јој се отимају час по час речи:  „Еј, мој несретни сине, свему сам крива ја!..“  Све ово било је одвише страшно по Боривоја.  Груди му се слегле, е је мислио, удавиће се, па онда осети, где га као нека снага подиже из постеље.  И паде као оболело птиче на мајчино крило, а уздрхтали глас му вапије:  „Мајко, слатка моја мајко, уби ме, али не плачи више!“  Већ је почело да се развиђава, а он још једнако лежи на рукама мајчиним, у пола обнезнањен.  Кад се пробудио, страшљиво погледаше на матер, па се горко заплака.  Мајка му утре сузе, пољуби га и даде му неки мали посао.  Скоро 14 дана после тога не дође између њега и ње до правог разговора, као да беше читава ограда између њих.  Онда се жени одрешио језик.  „Сине“, рече му, „видео си ...  Још само једаред учини што не треба, и ја ћу умрети ... мене ће изнети на гробље, уз твога оца“.  Од ото доба наста обрт код Боривоја.  Безазленост ишчезну са лица његова, детињска веселост изгуби се, он поста сетан и тужан и не заигра се више.  Марта је дозвала и опет лекара у помоћ и молила га, да је посаветује.  Лекар јој је саветовао, да га пошље у поље, код оваца.  Каже:  „Боривоје се сад каје, гризе се, стиди се и вас и људи.  На пољу, у природи долазиће по лако к себи, а уз питоме овце и јагњад припитомиће се и он.  Само га обилазите чешће и пазите му на друштво“.  Марта није имала својих оваца, али их с места купила и узела нов терет на своја плећа.  Нашла је и доброг чобана, чича Симу, који је био негда ваљан домаћин, али га доцније упропастише зетови.  Боривоје се приљубио уз чича - Симу и његова унука Стевана (који је често био уз свог деду), али његова детињска веселост и безазленост није се повратила.  Срећом се не враћаше ни она негдашња узбуђеност.  Тако је то ишло неких 10 година и од Боривоја поста читав момчић.  Што је год било оваца у оном крају, сваку је познавао по имену; за сваку је знао рећи:  Када се ојагњила, од које је мајке, па и прамајке.  Кад се измешају овце, он их дели и прибира, и његов суд вреди у томе највише.  Тада се догоди несрећа.  С рана пролећа истераше овце у поље, а гладни вуци нападоше Мартино стадо.  Чича Сима се десио у селу, његов унук, Стеван и Боривоје беху сами.  Стеван се није више вратио, а и Боривоје једва остаде жив.  Кад је донео мртва вука у село, био је сав изуједан и једва је могао да исприча, како је текла борба.  Но за то време, док је он победио једнога, одвукао је онај други вук Стевана далеко у рит, да му никад више не нађу трага.  Бадава је све село ишло у потеру и тражило; ништа не нађоше.  Боривоје је лежао неколико дана од рана, које је задобио, а кад се придигао, мати га преклињаше, да се од сада мане чобанлука.  Боривоје је пристао.  „Теби је тешко, мајко“, рече јој, „да се бринеш око толике земље; ја ћу ти помоћи; доста ми је година“.  Тако је и било.  Боривоје је и од јако био вредан, послушан, ваљан у сваком погледу.  Његова стара напаст оставила га, само је био још мирнији и веселији но пре.  Село је тумачило, да он жали свог јединог друга Стевана, само је Марта друкчије схватала ствар.  „Сиромах“, мислила је она, „тешко се бори са својом крвљу ... он је ту крв заћуткао, али, га та борба стаје радости.  Но и то се могло како тако поднети и Марта је хвалила Бога, што се и тако свршило.  Управо она је мислила, да се свршило, а ствар беше тек у почетку развоја, јер је на прагу стојала Боривојева женидба.  Било на крају села у сирота човека женско подсвојче — Нада.  Човек, који ју је одхранио, не само што је био пука сирота, но уз то лен, зао и пијаница.  Нада је радила код њега као црв, била ваљана у сваком погледу, а опет је за то добијала више боја но хлеба.  Није била Бог зна како лепа, али се још мање могло рећи, да је ружна.  Нада је била једина од сеоских девојака, с којом је Боривоје говорио кад што на бунару или на улици.  Од осталих се девојака туђио, ма да су оне и одвише ватрено погледале на њега, јер по лепоти му не беше равна у целом Боривојевцу.  Марти је врло годило, што се њен Боривој лепи Наде.  Често је говорила у себи:  Та је девојка вредна, ваљана, а скромна.  Целог свог века није познала никаква добра; сваки час беше јој горак, те ће бити и задовољна и захвална, ако уђе у кућу, као што је њена.  Она ће се привити уз Боривоја, а Боривоја неће ништа већма одржати у питомости до жена.  Марта је доста лако успела у својој намери.  Како и не би, кад су и Нада и Боривоје желели оно исто што и она, само је Надин поочим отежавао ствар.  Тај човек није могао да Наде пусти из куће, јер му је она више привређивала, но она његова два богаљаста коња.  Но њему је дала Марта десет нових дуката на јабуку, (он је мислио, да то неће никад моћи да потроши) а после са своје стране није морао ништа дати уз девојку, чак ни опреме.  Сватови су били без велика шума и параде, а Марта оног дана најсретнија.  Па како се тек радовала, кад виде, да се Нада привија уз њих и да је Боривоје ако не баш сретан, а оно бар све мирнији и мирнији.  Буде, па се некада чак и насмеши, а то већ од толико година није чинио.  Марта је пре овог догађаја често говорила у себи:  „Само да их видим једаред удружене, па ма трећи дан умрла“.  Била је већ врло слаба, јер је много препатила, и снага јој дотраја таман дотле, да изведе, што је намерила.  И ако не баш трећи дан, а оно трећег месеца после женидбе свога јединца заклопи очи за навек.  Боривоје је много тужио за матером, и срећа његова, што се у оно доба нађе уз њега жена, која није дала, да му бол пређе у очајање.  После неког времена се умири и живео је с Надом још пуне две године без икаквих потреса.  Само се Нади учинило, да су у последње време све чешћи и чешћи они облаци, који прелећу чело Боривојево.  Али то је бивало само тренутно.  Највећма је упадало Нади у очи, што Боривоје као да постајаше тамнији баш онда, кад му се роди син, а за тим, кад му се роди опет ћерка.  Но то јој се на послетку ваљда само тако учинило.  Тада се догоди нешто, што ће да обрне целу ствар.  Било је некако у очи Божића, а Боривоје се одвезе у гувна, да донесе мало сламе.  Кад се враћаше одунд, почео је већ да се хвата мрак.  Била је јака зима, а пут покривен дебелим снегом.  Боривоје таман да утера кола у село, а коњи му застадоше као укопани.  Погледа унапред и опази на средини пута људску прилику.  Та је прилика лежала као укочена, и учини му се у први мах, да је женско.  Сиђе брзо с кола, саже се и кад боље разгледа, опази у снегу калуђера.  Глава му лежи на камилавци а руке су скривене у џеповима.  Боривоје се још већма наже и учини му се, да још има живота у путника.  Напрегне све силе, подигне га на кола и одјури кући.  Тамо су полусмрзнутог калуђера доста тешко повратили у живот, јер нису умели, да га тару снегом и да га најпре унесу у мало хладнију собу, но га метнуше право на банак, да се „што пре“ открави.  Но ипак некако оживи и сутра дан проговори.  Био је то калуђер из Свете Горе, отац Мелентије, родом Србин, који је обилазио наше крајеве и просио милостињу за свету обитељ.  Боривоје је у опште врло мало говорио и избегавао је стране људе, али се за чудо дао у разговор с оцем Мелентијем.  А отац Мелентије говори са заносом о Св. Гори, Јерусалиму и оним чудима, која бивају на гробу Христову.  Приповедао је, како небројени свет одлази онамо, да олакша души и прими опроштаја за своје грехове.  Али Боривоју све то беше мало.  Стрпао је оца Мелентија у постељу, хранио га што но реч: медом и шећером, а запиткивао га је дан ноћ о томе:  Колико треба да пости онај, који хоће да се причести на гробу Христову; којим се путем иде у Јерусалим? — и чега ту није било.  Нада је зачуђено гледала, што се њен човек дао у такав разговор; та, тај запиткује, као да ће сутра не само у хаџије, него и у калуђере.  Кад је отац Мелентије показао Боривоју нову молитву, која је нађена на плочи гроба Христова и која се зове:  „Молитва Грешника”, а сваки прави хришћанин треба да чита ту молитву, он је претрнуо.  Та је молитва веома дуга, а почиње речима:  Ја знам Господе, какав ће ме ужас обузети, кад ме почнеш судити пред лицем ангела, архангела и свега света за сва моја грешна дела, која сам у животу своме починио, а не смем Господе да те молим, да ми са свим опростиш ...”  Онда иде пуно страшних ствари, а свршује се:  Страх ме је савладао!  Пшенични клас на њиви мојој већ је сазрео и готов за жетву, и гле, ту је већ и жетелац; ето, подигао је срп, да покоси клас!  Ох, Боже мој, хоће ли бити на њему рода?!  Зајмодавац долази и тражи од мене дуг свој, јер је рок истекао, а ја немам чим да платим!  Гле, и судија долази да изрече пресуду; имам много тужитеља, а ни једног заштитника!  Не знам шта да радим!  Да л ’ да молим, да ми се продужи време живота на земљи, да бих се поправио?  Али ме је страх, да још више не сагрешим и да ме још у горе време и још неприправнијег суд не нађе ...”  Молитва завршује дакле речима највећег очајања и Боривоју би страх оне ноћи.  Он је ту молитву запамтио од почетка до краја, чим ју је први пут чуо, и изговарао ју је читаву ноћ.  По себи се разуме, да је цело село, мушко и женско, старо и младо долазило, да види оца Мелентија, па дошао је и свештеник.  По најчешће је долазио Сима пекар, који сад већ и не избиваше из куће Боривојеве.  Пет дана је лежао отац Мелентије у постељи, а после га Боривоје никојим начином није могао задржати.  Он мора даље; он се заветовао, да неуморно пешачи и купи прилоге за свету обитељ, па ма и опет пао на путу од умора и зиме, као оно пре неколико дана.  Боривоје је богато обдарио свету обитељ, целивао руку оцу Мелентију, па га још испратио са Симом пекаром чак до оближњег села.  И од оног дана могао си ћутљивог Боривоја видети скоро увек заједно са Симом; завуку се гдегод или оду сред циче зиме изван села у шетњу, а све нешто шушкају и договарају се.  Прошле тако месојеђе и дође ускршњи пост.  Тада постаде оно, што до сад беше тајно, јавно.  И Боривоје и Сима изјављују свем селу на видику, да хоће да олакшају души својој; отићи ће у Јерусалим и причестиће се над гробом Христовим.  Но пре свега хоће достојно да се спреме за то причешће, постиће највећи хаџиски пост, три године дана.  Кад Нада чу ту вест, стеже јој се око срца, и суза заблиста у оку.  Није знала за што, али јој дошло као да слуша глас грдне, нечувене несреће.  Јула, Симина жена, грохотом се насмеја.  Њен звонки кикот дуго се разлегао по соби, а њени правилни, бели зубићи никако да замакну за усне.  Тек се кад год смири, па ће рећи:  „Иш, не праши Симо; неће од тога бити ништа.“  Но није се дуго смејала, јер Сима баш пости, пости цео ускршњи пост, а што је најглавније, пости онако, како је то забележено у књигама Василија Великог.  На послетку јој догрдило; покупи своје сукње и кошуље, те хоће кући, матери.  Сима је одвраћа сваким начином.  „Шта ћу ти?“ вели му она.  „Теби не треба жена.“.  „Треба ми, Бога ми, треба ми“, куне се Сима, само сад постим велики пост.  А Василије Велики каже ...”  „Море, какав Василије Велики?  Та он је такав нечовечни пост прописао за калуђере, а не за ожењене људе.“  „Аја, баш за ожењене људе“, вели Сима, „распитивао сам се ја то врло потанко.  Код калуђера се такав пост по себи разуме.“  Јулка се на ове речи умирила и метнула своје сукње и кошуље опет у долап.  Та, кад се Сима баш толико распитивао, онда није ни њему све једно какав пост пости, а кад му није све једно, онда је он још увек воли, као и пре.  А на послетку:  „Хајде, хајде Симе, видећемо.“  Пости и Боривоје, па и он пости строго, по пропису св. Василија.  По некад мора да покупи сву снагу, да издржи тај пост, јер на што да вам тајим:  У грдном је искушењу.  Одавна је изишао из собе и спава у кошари, при затворени врати.  Али која вајда и то, кад нема ноћи, а да га ђаво не искушава.  Да кажем, да је све то само сан, не може бити, јер би био врло жив сан.  Боривој се бар куне, да је то чиста чистацка јава.  Испрва му дође ђаво, те се лепо разговара с њим.  Каже:  „Хеј, мој Боривоје, куд си наумио?!  У Турској је сад рат, у Азији колера, на мору бура, а у пустињи дивље звери и безводност.  Можеш ли ти, кукавче, свуда туда проћи, а да останеш жив?  Та, нећеш море ни допостити; већ си ослабио као добар хрт, а далеко су три године.“  Но Боривоје је слушао од оца Мелентија, како је ђаво кушао и Христа, те је сталан.  Запушава уши, одмањује руком и вели:  „Иди сотоно!“  Кад виде ђаво, да не може лепим, почне претити.  Док моли, он је мали; једва је толики, колико дете од 6 година, али доцније расте све више и више; на послетку је велики као торањ, те га бречи о земљу, бије га и ломи му кости.  Али све то не помаже.  И онда се ђаво поново скупи, утањи, омања и почне из нова молити; каже му и по десет пута:  „Море, мани се ти Симе пекара, оставиће те.  Идем ја сваке ноћи и њему, па видим, да није сталан ...“  И кад све ништа не помаже, онда ђаво одлази, али се опет враћа у виду лепе жене.  Та, да знате само, како је та жена необично лепа.  „Страшна је као читава војска са заставама“, што рекао премудри Соломон.  Она му говори, какав је будала био Василије Велики, па се тако бајно смеје, нежно гуче и поверљиво умиљава, а њен врео дах опија, као мирис од нарда и шафрана, од иђирота и цимета, од смирне и алоја ...  Боривоје, кукавни Боривоје, једва може да окрене главу, да је не гледа.  Можете мислити, како је тешко било то издржати, а понављало се скоро сваку ноћ.  Кад сване дан, онда опет Нада, његова венчана жена, искушава Боривоја.  Дође му са свим близу, близу, очима гледа му у очи, руку му метне на раме и пита гласом који потреса, до дна душе:  „Боривоје, снаго моја, шта је теби?  Ти си болестан, пропашћеш.“  Прошло је тако пуних шест месеци.  Онда се Симина Јулка поче и опет смејати по кући, главу је подигла високо и не иде улицом онако снуждена као пре.  Сима се одрекао хаџилука, поста, Јерусалима, па на послетку и вечна блаженства.  Изео је за ручак целог целцатог печеног ћурка и сад не виче више на жену, чим му се приближи:  „Остави ме, мани ме; не иди ближе, можемо ми и из даље разговарати.“  Сима се испрва стидео своје слабости, али шта ће.  Брани се пред људма, како није могао да издржи искушавања сотонина, који му је долазио сваку ноћ.  Запиткују га људи:  Какав је на изгледу тај сотона, и како га је мучио, а Сима им прича.  Страшна је била та приповест; само се многи зачудише, кад чуше, да је сотона био бео.  Кад је тај глас дошао до Наде, она само јаукну.  „То није био сотона“, рече, „то је била Јулка!  А ја мог Боривоја не могу да одвратим од луда посла; он мене не воли.”  И сад се побеси и она.  Не кука и не плаче више, но говори као увређена жена.  Каже му:  „Ако си се хтео посвећивати, што си се онда женио?!  И ако хоћеш да те у таквој пустини поједу курјаци, који су тамо велики као телад, за што си онда помишљао на децу?“  Но Боривоје не попушта.  У очима му је нешто, што сведочи, да он није као Сима пекар, но да ће допостити до краја.  Жао је многима Надиних суза, те се муче и они, да окрену Боривоја.  Нарочито Ваја Спасин.  Био то најстарији човек у селу, те неког дана узе Боривоја преда се:  „Кажи ми, синко, какви су греси, који те толико притискују, да баш мораш у Јерусалим?“  „Ја ћу се о томе већ исповедити св. патријарху на гробу Христову“, вели му Боривоје.  „Та но, но; не тражим ја, да се мешам у поповске ствари, само к’о велим:  Млад си, неук си, па не знаш, због каквих се грехова иде у Јерусалим.  Кажи ми право:  Јеси ли појео кадгод црног, печеног мачка?“  Боривоје, у мал ’ се не насмеши.  „Бог с вами деда, како би то било?!“  „Е видиш, одмах сам мислио.  Али кад ниси, шта ћеш онда у Јерусалиму?  Слушај ти мене, како иду те ствари.  Још за мога детињства био у нашем селу човек богат, али тврд, једва је смео да се наједе.  Звали га Гавран.  Он је са женом стојао у малој комори, а предње собе издао неком Талијану, који је правио златне и сребрне наувице, гривне, бушио девојкама дукате и тако ...  Талијан био вешт, ишао по вашарима и зарађивао много новаца.  Жена му знала кувати боље и од попине куварице, те се хранио господски.  Мал ’, мал ’, те закољу ћурку, јагње, зеца.  А Гавран је увек умео удесити, да и он буде код свог укућана, кад се једе печење.  Талијан шта ће, но нуди, а Гавран не чека дваред, но једе за тројицу.  Досади се то Талијанци, а Талијанке су врашке да Бог сачува, те баш на Божић истури пред Гаврана велику чинију, а на чинији није да су делови, него све таки.  Кад се Гавран добро најео, брише уста и говори:  „Овако слатка печења нисам још никад јео.“  А Талијанка онда истури пред њега кожу некаквог црног мачка.  „Кад ти је баш тако пријало“, каже му, „ево ти бар да знаш, шта си јео“.  „Гаврану позли, поремети му се здравље и почне венути.  У сну му се показује онај црни мачак, тужно мијауче и вели:  „Све су ти лекарије забадава, Гавране.  Од свију грехова највећи је грех, појести мачка.  За тебе сад нема лека ни опроштаја све дотле, док не одеш у Јерусалим и тамо се не покајеш.“  Онда је, видиш, Гавран ишао у Јерусалим.  Кад је пошао, испратило га је цело село до хатара, а кад се вратио, дочекали су га попови с литијом.  Но, наравно, оно је била друга ствар.  А шта ћеш ти?  Што си за свога детињства овом разбио главу, а оног мало искрвавио бритвом, па зар и за то да трчиш у Јерусалим.  Ко још те ситнице рачуна у нешто?  Кад није био мачак, спавај мирно и ништа се не брини; не треба теби Јерусалим.  За то ти ја кажем, а ако мени не верујеш, можеш питати и патријара, ни он ти неће казати друкчије.“  Бадава је деда Ваја тумачио тако темељно науку о греховима, није му помогло.  Па није помогло ни то, што свештеник узе Боривоја преда се.  „Не приличи се мени као свештенику“, рече, „да одвраћам некога од гроба Христова.  Али те морам ипак посаветовати, да се још једном добро размислиш.  Неук си, те можеш лако пропасти на путу.  Богу тим нећеш ухаснити.  Имаш жену и ситну децу, па није ни то богоугодно, тако рећи, заборавити на њих.  Ти постиш, слабиш, а другим се мучиш и око другога бавиш, а овамо ти пропада кућа ...  Не велим, да се не бринеш и за душу, но само за земно.  Али не можемо сви у Јерусалим.  Бог ће тако исто опростити грехе, па макар се молио или у Боривојевцу код оног зеленог крста на раскршћу или у Јерусалиму на плочи гроба Христова.  Али кад већ хоћеш да учиниш што преко обичаја, онда ти саветујем, да се подигнеш сад о Госпојини у Карловце; ја ћу ти дати писмо, те ће те сам св. патријарх исповедити и причестити.“  Боривоје само махну главом.  „Опростите ми“, каже, „ја нисам учен, да вам могу на све одговорити, али сам био у Сремским Карловцима, па знам, да Карловци не могу никад бити оно, што Јерусалим; карловачко „Магареће Брдо“ никад оно, што је Голгота, нити се наш патријар може мерити с јерусалимским.  У Карловце иде свет, да купи добра вина, а не да лечи душу.“  Свештеник на ове речи само саже главу и рече:  „Нек је по твојој, синко; како те Бог учи ... само ми кажи још ово:  Пристаје ли и Нада на тај твој велики пост?“  Боривоје уздахну:  „Та оно, знате, како ћу да кажем, она мисли, да највише треба постити шест недеља“.  Свештеник приђе столу и отвори св. писмо ...  „Дужност ми је“, каже, „да ти прочитам, шта пише о тој ствари свети апостол Павле“.  И прочита ово:  „Не забрањујте се једно од другог, већ ако у договору и за време, да постите и молите се Богу; и опет да се састанете, да вас сотона не искуша вашим неиздржањем“ ...„Промисли се дакле, синко, и о овоме.  Твој пост није у договору ...“  Боривоје се доиста промисли, али се не предомисли.  „Ако нисам хтео свршавати, нисам требао ни почињати“, рече.  Тако прође година дана и Боривоје дошао од силног поста као сува грана.  И хајд, што пости строг пост, али има и других брига.  Не уме читати ни писати; не зна стазе ни путеве, а Јерусалим је далеко.  Чим пређе Дунав и изађе иза Карловаца, не зна даљег пута, а бадава ће питати жену на бунару или свињарче на друму:  „Кажи ми, молим те, који пут води у Јерусалим?“  Но опет за то има учених људи у селу, који му тумаче сва краљевства, пустиње, вароши и мора, преко којих му ваља путовати, а он то лако памти и туви, да га у сред ноћи пробудиш и питаш, изговорио би сва та тешка имена као оченаш.  Нарочито му је у томе на помоћи трговац Соломон Чивутин.  Чита из неке велике књиге и говори му све потанко, као да је тамо био.  Па не само то, него му даје и друге савете.  „Шта ћеш ти радити“, пита он Боривоја, „кад залуташ у пустињи, па изгубиш рачун о данима?  Нећеш знати кад ти је недеља, а недељу тек мораш светити и одмарати се“.  Боривоје се дао у крупне мисли.  „Не лупај главе“, теши га Соломон, „све су то већ измудрили наши јеврејски мудраци.  У талмуду пише:  Ко у пустињи изгуби рачун о данима, чим осети да се помео, нек почне бројати из почетка.  Али наш свештеник раби Рав измудрио је друкчије.  Промислио се, па је казао:  „Адам није створен први дан недеље, па да је најпре 6 дана радио а седми дан светковао, него је створен шести дан у вече, и његов живот почиње недељом, и то светковањем и одмарањем.  Дакле и путник чим залута и осети, да је изгубио рачун, нек почне светковањем, недељом, и онда нек броји дане по реду“.  Боривоје слуша ова талмудска мудровања и памти их.  Међутим пролази време, а док је он светио, жена му је изгубила душу.  Кад се искупе жене на рогљу, те поведу реч о Боривоју и његову далеком путовању, Нади не ударају више сузе из очију, као некада, нити мора да бежи из друштва, да не завришти на сред улице.  Сад је мирна, по некад се чак и насмеши и враголасто рекне:  „Маните ми већ једаред мога пустињака на миру“.  Боривоје као да је већ у Јерусалиму.  Пости, моли се Богу и све се већма отуђује од светских ствари.  Ако се Нада не сети, да треба поорати њиве или посејати детелину, он богме не.  Не види, не чује и не зна, шта се око њега догађа.  Тако су мислили сви, тако је мислила и Нада, па тако је и било.  Само што — ђаво не спава.  Иде Боривоје неког вечера иза села, да промишља о своме путовању, кад од једном искрсну пред њега ђаво.  До душе, ко не зна, рекао би, да је то Маца Сувачарова, али би се преварио.  Њен је само лик и њено одело, али у том лику и оделу је — сотона.  „Стани, пустињаче“, говори му подсмешљиво.  Он у место да стане, пожури; али ко је још утекао од ђавола?  Сустиже га.  „Шта бежиш од мене?“ пита.  Он ћути.  „Шта се ту цифраш као млада невеста.  Кажи ми, колико је времена, како ниси стао на путу или на улици, да разговараш са женом или девојком, као и други људи?  Зар смо ми жене погане?!“  „Мани ме“, молио се он.  Но она га није манула, него је хтела да зна, за што он избегава жене.  И кад се није могао отрести беде, он јој онда рече, за што то чини, а рече јој по талмуду, како је научио од Соломона.  „Мојсије пророк је три ствари учинио преко божје воље, а Бог му је доцније све те три ствари одобрио ...  Једна ствар била је овако:  Пре но што ће Мојсије изићи пред лице божје, да на Гори Синајској прими 10 заповеди, наложио му је Бог, да се три дана пре тога уздржи од сваког додира и разговора са женама.  Мојсије није избегавао само три дана жене, но много дуже и Бог му је доцније рекао:  „Добро си радио, синко.“  „Па и ја“, вели Боривоје, „кад се спремам, да у Јерусалиму изидем пред лице божје, мислим, да му нећу омрзнути, ако што мање пристајем у разговор са женама“.  Сувачарка га гледа погледом, као да хоће да га сажали.  „Не радиш добро“, каже му.  „Ти се све бринеш за онај свет; све нешто удешаваш, да ти онда буде мекано, апи пази, да се не превариш.  Оданде још нико није дошао, да каже, како је.  Боље би ти било, да се угледаш на твоју Наду.  Она се дала на уживања овога света, а право и има.  Теби се руга свет, а не њој.“  Боривоје види јасно, да из ове женске прилике говори ђаво, али не рече:  „Иди од мене, сотоно!“ него се упустио да брани Наду Каже:  „Остави сиротицу с миром, доста је њојзи брига свакојаких“.  Но тада се тек показа вражја копита.  Маца Сувачарова каже:  „Где су ти деца, пустињаче?  Нада их је мало пре одвела твојој тетки, нек буду мало и тамо — до сутра.  А чим она води децу у госте, долази и њојзи гост ...  Али да богме, ти нит што знаш, нит видиш.  А ког ћеш беса и видети, кад се не мичеш из кошаре, но завезујеш још за собом врата — конопцем.“  Боривоју смрче пред очима, па се онда побеси, као да није никад постио.  На мах је заборавио Јерусалим, Христов гроб и сва уживања онога света.  Шчепао је Сувачарову својим сувим прстима за гушу и би је за извесно удавио, само да не беше тако малаксао од поста.  Но Маца се оте некако и безобзирце побеже у село.  Кад је Боривоје дошао кући, дочекала га је Нада још на прагу.  Нуди га вечером, но он промрмља само толико:  „Сит сам“, па оде у кошару.  Нада му није погледала дубље у очи, (одавна не сме више то да чини) а да је погледала, видела би, да су му очи закрвављене, како то не доликује испоснику.  Око пола ноћи устао је Боривоје, и ма колико да му беху очи закрвављене, видео је, како је Нада пропустила некога кроз вратнице.  Онда је напунио стару зарђалу пушку шрафовима, ексерима, кључићима, једном речи свакојаком старом гвожђушином, па је — обе цеви сасуо Нади у прса.  Кад је доцније судски лекар прегледао раздрускану лешину несретне жене, он само рече:  „Да кажем, да је ово учинио топ, није, а да кажем, да је ово учинила пушка, и то не може бити.“  Кад је Боривоје онако учинио с Надом, уђе и опет у кошару, те закла коње и краву, за тим вашку и мачку, гуске и пилиће, једном речи, све живо по кући.  Срећа, што му онде не беху деца; ко зна, шта би несретник још све починио.  Или би га можда дечји поглед уздржао од свега покора — не зна се.  Једини је петао утекао из оног покоља, јер беше на највишем врху дуда.  И кад је закукурекао зору, Боривоје је упалио кућу ...  За мало, па зазвоне звона, купе се људи, а Боривоје излази из куће и полази на далеки пут.  Али не у Јерусалим, нити ови људи долазе, да га испрате, нити она звона звоне у његову част; он иде на пут још даљи и од Јерусалима, а опет тако близак; — иде да се преда жандарима.  На место Јерусалима, долази — робија.  Кад су Боривоја увели у затвор и забравили за њим врата, било је у ћелији још два сужња, и то ратара.  Један је био крупан, висока чела, бистра погледа и мирна лика.  Наслонио се на сто, у руци му св. писмо, те као да мало час, читаше нешто одонуд.  Онај други био је кржљав, неразвијен, по лицу му урезане страсти, из очију му вири лукавост.  Кад уђе Боривоје, обоје занемише и посматраху га, а Боривоје њих није ни опазио.  Одвукао се на даске, које тамо замењују кревет и остао непомичан.  „Да манемо за данас, Лазаре“ — прошапута онај кржљави.  Лазар климну главом и затвори св. писмо.  За тим поче лагано ходати по соби.  Треба да вас упознам с тим човеком још сад, бар овлаш, а доцније ћете га често сретати у овој приповеци, — он је тај, кога су прозвали „назаренски владика“.  Срдан Ненадов био је најимућнији ратар у селу Лазаревцу, а овај Лазар му је онај старији син.  Срдан је хтео да даде Лазара на школе и да начини од њега свештеника, али се ствар смете.  Јер кад је Лазар отишао у Нови Сад у гимназију, на свршетку друге године, поболи му се отац.  Послаше кола по Лазара и довели га кући.  Доцније се показало, да је и без тог могло проћи, јер се Срдан предигао, али сад није хтео да даје дете од себе.  „Нисам требао“ вели, „тако крупну ствар започињати с најстаријим сином.  Нека ја умрем, а остала деца остану мала, ко ће да прихвати кућу?  Нек Лазар само оре и сеје, а кад му дорасте млађи брат Светозар до књиге и науке, не марим, ако ће учити и за проту“.  Домаћица Срданова, Јелена, друкчије је мислила; она је хтела да се сврши, што се започело, јер каже:  „Сви хвале Лазареву главу и науку, а ко зна, хоће ли и Светозару ићи тако књига од руке“.  Но мушка је старија.  „Ти би хтела, жено, да што пре имаш сина попу, па да те љубе у руку“, рече јој чича Срдан опоро и она од то доба, није више спомињала ту ствар.  Но ако Лазар и није постао свештеник, он је бар појао у цркви, (то је бар у Новом Саду научио) а појао је као анђео.  Кад се почео момчити, онда је већ ређе појао, али је тим више певао; испрва по рогљеви а после и у крчми.  Где се покаже, купи се око њега друштво.  Па хајд, што га се лепе цуре и другови му, него се радо разговарају с њиме: бележнички писар, па чак и горчило.  Да богме, не на улици, где пече сунце и гуши прашина, него у крчми, под дудом, где се тако пријатно ћерета уз чашу-две пива.  Мал ’, мал ’, па се Лазар баш упутио.  Кад запева:  све те мрави подилазе од милоте, а чује се по целом селу.  Сутра на ноћ, да ко слуша, начуо би где тихо шкрипи брава на амбару Срданову.  Нестало Лази новаца, те носи крадом Чивутину мало хране на продају.  Тај „ветар отуд од Горњака“, никако више није годио чича - Срдану.  Пре, све ужива, кад га ноћу пробуди песма његова сина, ко вели:  „Ако се момак и провесели мало, није зло“, а сад и нехотице погледа на полу празне амбарове, кад чује, где дува тај ветар.  Дошло је и крупније.  Лазар се почео по мало картати, за тим по много, па ту су Цигани, па мамур, те се скоро окануо рада.  Да кажем право, било је не само молбе и саветовања, него и боја.  Али ништа не помаже.  Тада покуша Срдан онај опште познати лек против пијанке и банчења.  Рецепт тог лека гласи:  Узми проводаџију, нали га добро вином, помешај га с његовим рођацима; остави нек тако постоји ствар две три недеље дана, па направи одатле сватове.  Момку подај од те гужваре најслађи комад, девојку, и пијанке ће код њега нестати, као да си је руком однео“.  Заиста, ово је лек, који скоро увек помаже.  Ја бар свега знам само двојицу, који су на дан венчања оставили жену и отишли у крчму.  Они остали су мирно остали код куће и место да су се опијали из чаше, они су се опијали са њезиних усана.  Само штета, што тај лек код закорела пијанице помаже највише 6 недеља, па онда наступа душевна борба између бокала и жене, у којој борби обично жена подлегне.  Онда би требало и опет узети проводаџију и обновити лек, али то не иде, јер хвала Богу нисмо Турци.  Код Лазара је помогао наведени лек месец дана, па онда је испрва ишло по старом, а за тим пође на горе.  Сад и по две ноћи не долази кући, јер кад мало забразди, онда:  Шта је ту је.  Каже:  „Кад дођем кући, биће тако и тако вриске и клетве, а то је боље чути доцније, него раније“.  Његови другови давали су му са свим за право.  Тако је то, кад жена не уме да буде паметна те увек гради од зла горе.  Но дође на скоро време, те Лазару умре жена, а он је сад још више по крчмама.  Кућа му је празна, пуста.  Бадава је све, научио се на жену, а ње нема ...  Другови му и опет дају за право; та да:  „Човеку није добро да буде сам“, то пише већ и на првој страни св. писма.  Док је Лазар по крчми тужио и оплакивао своју жену, дотле чича - Срдан већ није знао шта ће.  Ако тако устраје, мораће цела кућа у просјаке.  Он дакле завеза кесу, затвори добро амбарове и озбиљно се поразговори с Лазаром.  Или нек се поправи или — широк је свет, па куд га очи воде.  Лазар је обећао, да ће се уљудити, и као да се уљудио.  Његов сусед и друг Милан, с ким је он сваке ноћи банчио, одрекао се рђава живота; оде у Назарене.  „Хвала Богу“ рече Срдан, кад му допаде тај глас, „сад су и Лазару одсечена крила“.  Са свим је изгледало тако.  Лазар читаве јесени дан у дан иде са слугом на њиву и сеје.  Све је лепо средио и Срдану се мили Бог зна како кад види, да је браном повлачио земљу, јер што јесте, јесте; Лазар је радин, да му пара нема.  Но Лазарева вредноћа попусти, чим је сејање довршио; али то би још којекако било, јер сад и нема тако много посла, него је зло, што је опет ударио у банчење, пијанку и неприличан живот.  Дође пролеће и сада се догоди нешто, што не памте ни најстарији људи.  Свуд никло жито за приповест, само на чича-Срдановим њивама избила тек по гдегде — трава.  „Ваљда се зрно мало закаснило“, мисли чича - Срдан, но кад прође још неколико дава, још никако нема ни трага од зрна.  Чуло све село, те претресају шта то може бити.  Неки кажу:  Буба је, неки:  Црв је, но највише их је, који веле, да су њиве уврачане, за то треба чекати младу среду и попрскати усев гаврановом крвљу, па ће онда жито нићи.  Но ако жито и није никло, никла је ипак — тајна, и ова нечувена ствар поста свакоме врло проста и врло природна.  Лазар је у договору са слугом носио Чивутину жито, које је требао посејати, а њиве је повлачио дрљачом и браном, као да су засејане.  Ово је брука, какве не памти жив човек.  Бивало је увек неваљале деце, која су поткрадала очеве, али овако што ратарски син још не учини.  Па да се ствар бар мало могла улепшати или претрпати.  Голе њиве чича-Срданове, које беху до пре најбоље сређене, сада су вапиле на небо.  Ратар од свега највише поштује хлебац.  Тешко га добија; у њему види божји благослов, а кад хлеба нема, онда му живота нема.  И да је Лазар, у зао час, убио човека, мање би га клели и ружили, но што овако учини.  Из Срданове куће не сме нико живи на улицу.  Свакоме поцрвенеле очи од силнога плача, али опет за то нико не преговара Лазару.  Обилазе на прстима око њега и пазе, да не учини што од себе, јер му је мати с тешком муком истргла револвер из руке ...  У Лазару је остало још увек толико поноса и савести, да се згрозио од свог дела.  Он увиде, колико је грдно увредио родитеље; виде, како је отерао жену у гроб; осети, колико је пао у очима света, па се згади на себе, а обузе га очајање.  „Све је свршено“, мислио је, „најбоље ће бити да се убијем“.  И би учинио што је наумио, да брижно мајчино око не спази, шта у њему бива и да му не осујети намере.  Лазар је неколико недеља био као смрвљен — но за тим се некако подиже, не мари шта говори свет о њему, но иде на њиву и ради од ране зоре до мркла мрака.  Не грди као до сад, не пије скоро никако, а парасио је и лулу.  Недељом се завуче гдегод, па чита, што одавна није радио.  „Боже мој, Боже“, молио се чича - Срдан, „да хоће подржати овако, па бих за три-четир године био опет онде, где сам био и пре.“  Но наскоро допаде чича - Срдану глас, који га пољуља већма, но сви досадашњи удари.  Чуо је, да Лазар иде у назаренску скупштину и да га је Милан, друг његов одмамио тамо.  Била баш недеља.  Чича Срдан једва домили до куће, кад чу ту вест.  Одсекле му се ноге.  Одмах зове Лазара.  „Лазаре синко“, каже, а глас му дрхће, „хајдемо данас у цркву“.  Лазар се одговара.  „Остави ме, бабо, молим те.“  „Али молим и ја тебе; молим те као старији, да ми учиниш“, вели му чича Срдан.  „Хајде синко!“  „Зар да сви пиље у мене, шушкају и оговарају ме.  Нека их бабо, бар ће се мирније молити Богу.“  „А зар Назарени не пиље у тебе, не шушкају и не оговарају те?“ плану чича - Срдан.  „Казуј, несретниче, је ли истина, да си већ дваред одлазио у назаренску скупштину?“  Лазар под претњом свога оца обори за часак очи, али се за тим усправи и рече тихим, али одлучним гласом:  „Био сам ...  Био сам и мислим опет ићи.“  „Па онда?“ пита разјарен отац и само што није очепао сина за прса.  „Онда и у свему другом мислим наставити овако, како сам почео“, вели Лазар, а што год даље говори, глас му је све мирнији.  „Хоћу да се оканем блуда и пијанке, хоћу да живим као што приличи Хришћану и човеку; хоћу да будем вредан и умерен; хоћу, ако још може бити, да спасем душу и измолим опроштаја у Бога и људи за она моја недела.“  „И зар због тога мораш одмах у Назарене?  Зар не можеш да се уљудиш и поправиш као и твоја остала браћа, ето рецимо као Спаса Ненин, Јова Симин и други, па да ми не срамотиш куће и не одричеш се наше српске вере?“  Лазар је вртио главом.  „Не могу бабо.  Шаљеш ме и опет онамо, где сам већ био и одакле сам изишао упрљан, па бих се и опет упрљао.  И Спаса и Јова, које ми показујеш као пример, и данас се не грозе псовке и поруге, песме ни крчме, а то је пут, који води право у огањ вечни.“  „Та овога ти и онога ти“, продера се чича - Срдан, „зар су те већ толико залудиле оне негдашње коњокрадице.  Скрећи оданде, кажем ти, јер ти никад нећеш бити њихов.“  „Молим те, бабо, промисли мало.“  „Хоћеш ли још да идеш у назаренску скупштину, питам те?“  „Мислим данас.“  Тек пређоше ове речи преко Лазарових усана, а чича-Срданова песница паде по челу његову.  Удар је био силан, Лазар се заљуља, но брзо се прикупи.  У један мах је изгледало, као да ће побећи, али само у један мах, јер за тим обори главу, опружи руке нуз бедра и рече само толико:  „Види Бог.“  Ова назаренска узречица још већма ражљути чича - Срдана.  Бивало је и до сад, да он замане по Лазару, али онда је Лазар увек гледао врата и измицао му.  Сад стоји мирно као јагње и пружа образ, као да чека пољубац а не песницу.  И паде и други, па и трећи удар.  „Види Бог.“  „Умукни, несретниче!“ виче чича Срдан.  „Зар то твоје:  „Види Бог“ није псовка?  Зар то не значи, да види Бог, како ја тебе ударам, па ће и он ударити мене?  Хоћеш Бог да ме убије, је ли?“  Лазар је ћутао и сад је то његово ћутање мапо ублажило чича - Срдана.  „Сине“, каже му, „слеме моје куће и надо моја, не остављај ме, не срамоти ме, не уби ме.“  „Бабо, не разумем те.  Баш оно, што те је срамотило и убијало, хоћу сад да оставим.  Хоћу да радим и зарадим оно, што сам ти распудио, хоћу ...“  Чича - Срдан не даде сину даље.  „Шта да ми зарадиш?  Ниси ти мене хвала Богу убио, имам ја и данас више но и један у селу ...  Поткрадај ме колико ти је воља, не браним.  Ево ти кључева, па узми колико год хоћеш; ја ти дајем.  Лолај се колико ти се мили; млад си још, па ти приличи.  Туци се, уби, исплатићу те, само се остави Назарена, јер ја то не могу преживети.“  Није помогло.  Лазар је и на даље био вредан; радио је у кући као црв, не дира никога, не псује, али сваког дана у вече па и недељом иде у скупштину.  Ван тога, чим доспе од посла, чита св. писмо.  Кад га виде деца, да иде улицом, трче за њим и вичу:  „Бугер, бугер“, а старије жене га куну:  „Врат скр’о да Бог да, на томе путу“.  Он се на децу и не осврће, а женама ће одговорити или не одговорити:  „Види Бог“.  Чича - Срдан не зна већ шта ће, час је бесан као сеоски бик, све би да погази, што му год дође на очи, час је опет снужден као да су му сви помрли по кући.  И зар баш нема никаква лека?!  Ишао је чак жупану и тражио од њега цедуљу, право, да може убити оног несретног сина, па није добио.  Жупан је казао:  „Па кад је вредан и поштен, а не дира те, не дирај ни ти у њега“. — „Јест да!  Жупан је Калвин, шта ли, има на цркви петла, па шта тај мари за нашу православну веру.“  Па ишао је Срдан и свештенику.  Свештеник је призивао Лазара и два и три пута, али га не мога упутити.  На послетку рече:  „Чича - Срдане, овај је ђавољи; не може њега упутити ни св. патријар, а не ја.“  Ух, па бар да је млађи син чича-Срданов, Светозар, довршио науке.  Брат би још по најбоље освојио брата.  Али Светозар тек од јесени пошао у богословију.  Најмлађе дете чича-Срданово, његова мезимица Милева, тако се опет приљубила уз Лазара, да већ не зна шта ће.  Брани га.  Каже у својој девојачкој безазлености:  „Чико“, тако је звала оца, „шта радиш с брацом?  До сад си га грдио, што је пио и није хтео да ради, сад га опет ружиш, што неће да пије а ради“.  Но шта зна тако млада девојка — шипарица.  Чича-Срданова домаћица је једина, која се све нешто нада.  Њено материнско срце говори јој, да ће се њен син поправити, сам ће се од себе повратити.  Тако дође и Божић.  Освануо Бадњи-дан; све се село ужурбало, па су се ужурбали и код чича - Срдана.  Није никоме у кући до славе, али се опет за то пече печеница, а Светозар дошао из школе преко светаца кући те меће из пушака.  У један мах дође Милева.  „Не пуцај Свето, бата Лаза је болестан.“  „Болестан?!“  „Јесте, легао је.“  Сви се згленуше, а старији се и разумели.  „Болестан је.“  Дошао благ дан, дошао им Светозар дома, па би сад сви скупа требали у весељу да проведу празнике, и баш сад Лазар болестан, легао је.  Тако се нешто морало излећи, јер њему не треба божићне сламе, не треба бадњака, не треба иконе ни св. Николе.  По његову закону он би требао на Божић да ради ... да преже коње и да иде у рит по трску, али ако то учини, чича - Срдан ће га убити из пушке као врапца.  Сад је да богме легао, болестан је.  Кад дође вече и би време, да се уноси слама, чича - Срдану се стеже око срца; дође му тешко, претешко и само викну:  „Не уносите је ... него дај да је запалим, па да изгори и кућа и сви, који смо у кући; нека нам не остане ни трага у селу.“  Па опет попустио је.  Посула се слама; испрекрштала соба орасима; запалио се бадњак; запојаше већ и звездари:  „Слава во вишњих Богу“.  Лазар је болестан, у истини болестан.  Он лежи у другој соби на постељи; грозница га тресе; окренуо се дувару, само да не види ништа, али опет за то чује и све слути.  Не види очима телесним, али види душом, види све онако, како је запамтио у детинству ...  Мора да одоше звездари, јер је за часак све занемило.  Али не ...  Крај своје постеље чује загушљиво јецање, потмуло, горко.  То долази право из рањена материна срца и продире до срца ...  Боже, та и она птица у гори и онај вук у јазбини, па чак и она риба у дубини мора зна, какав је данас дан; њезин син не зна.  Сутра ће се за столом наздравити и путнику на мору, и трави под земљом, само њеном Лазару не; он не признаје тог дана.  — Али шта је то?  Лазар тихо промуца:  „Мајко“.  „Шта је, сине?“  „Немој нано плакати, нисам ја баш тако одвише болестан.“  Мајчина рука пређе нежно преко његових образа.  „Да си болестан, врло болестан сине, болело би ме и онда, али опет не тако, као сад“.  „Па шта да радим нано?“ пита Лазар пољуљан, а глас му дрхће.  „Устани!“  И у радосној слутњи подметну бедна мајка сину руку под главу и поче да га диже ...  Но дизало га је још нешто.  Из друге собе почео је Светозар да поје оним меким, пола још дечјим гласом:  „Рождество твоје ...“  Да питаш Лазара:  Шта се то деси с њим, не би умео казати.  Доцније се никад није могао сетити, ни кад је устао, ни како се обукао.  Успомене из његова детињства и она свечана песма вукла га је, као оно месец месечара.  Од једном се нађе за столом, у кругу породице, а и преко његових се усана прели „Песма рождества“.  Нема никога, који би био вредан да опише:  Каква је радост овладала у кући чича - Срдана.  Као да је ушао у средину њихову мир, те разгонио ону црну слутњу, која беше по њима попала.  Домаћица је јецала од радости, а чича Срдан искочи у један мах на авлију, јер му у соби беше и загушно и тесно.  „Боже, за што није само мало дебљи снег по крововима, да пламен не ухвати суседе, а ја бих данас упалио бадњак, каква још није палио ни један српски син.“  И заиста, у мал ’, у мал ’ што чича Срдан у радости није упалио — кућу ...  Сутра дан су сви поранили, само се Лазар необично успавао.  „Нека га“, вели домаћица, обилази око њега на прстима и утишава сваки метеж.  Но Лазар није спавао, само се бојао да отвори очи.  Оно, што је јуче учинио, урадио је у неком тренутном осећају, урадио је по срцу, а не по уверењу.  Тог осећаја ако и није са свим нестало, али је јако, врло јако малаксао.  Кад је устао, усне му се смешиле, али му у души беше немир и незадовољство.  Шта ли ће свет рећи?  Шта ли Назарени?  Било би му најмилије, да не мисли ни на што, али мора.  Некако се извукао и не оде на јутрење, али је отишао на службу.  Оборио је главу као покајник, не сме никоме да погледа у очи и само се крстио.  Да је ко добро пазио, могао је приметити баш из тог честог крштења, да Лазареве мисли нису у цркви и да не мисли на Бога.  Али ко је на то пазио?  По најмање чича Срдан, који је подигао главу, као да је његова црква, баца петице у тас и жали, што воскари не праве свеће од педесет форинти, а он би већ показао, какав је по њега овај данашњи дан.  Но за мало, па је и он, бар до некле, назрео, како је у души Лазаровој.  Послао је по његове старе другове, напунио му џепове новцима, метнуо му цигару у уста и послао га у крчму.  Та да!  Толико су му Назарени сина били залудили, да он и сам не памти, кад му се дете провело.  И наста весеље.  Управо не весеље, него пијанка.  Свира гајдаш, носе се бурад пива, пева се:  „Дуни ветре отуд од горњака“, — али Лазар није весео.  Има нешто у њему, што хоће да удави у пиву, али не може.  Уста, да игра коло, ситно, из колена, оно исто, које је играо Паво Вранковић на Лебном Пољу — не иде.  Дохвата гајде, ломи их на троје, па довикује гајдашу:  „Дувај у песницу, кад ниси вешт гајдама!“  Гајдаш Јова дува у песницу, друштво кличе од радости — али Лазар није весео.  Хајд нека, сутра ће.  Но не може да се расположи ни сутра дан, ни прексутра, ма да је дао изнети и банак на улицу, да му не смета.  Тек четврти дан зажарило му се лице — весео је.  Но весео је и Панта Кулпинац — не само весео, но и обесан, па у своме бесу добаци Лазару ружну реч.  Каже му:  „Шта се разбацујеш толико, као да си се прославио.  А овамо си нешто почео, па упустио.  Назарени те, море, прозвали Јудом, од како си их изневерио.“  У Лазаровој руци била је у онај мах пуна боца соде и он је ударио том тешком боцом подсмевача посред лица.  Панту је облила крв, те га на колима однели кући, а Лазар као да се после тога на мах отрезнио, јер без речи и без опроштаја одјури из крчме.  Кад је чича Срдан чуо, шта се збило, уђе у синовљеву собу.  Види Лазара, где седи на клупи и не диже главе.  „Лазаре“, каже му, а глас, му дрхће, „сине, не бој се, још сам ја жив.  Ма отишло и два и три фртаља земље, ја ћу те исплатити.“  Лазар само махну главом.  „Нека, исплатићу се ја сам.“  За тим изиђе у авлију, па се упутио пешке у варош.  Таман је свануло, кад стиже тамо, па се пријавио суду.  Исказао је све, признао је своју кривицу и искао, да га казне.  Но чича Срдан је обиграо адвокате целе жупаније и узео најскупљег, јер као што рече, тај ће за цело бити и најбољи.  Ма да се Лазар није молио, да га пусте на слободну ногу, ипак је то чича Срдан израдио.  Панта се предигао и истражни судија је пустио Лазара на слободу, да буде код куће, док му не стигне суд.  Лазар се вратио у село, али не у очеву кућу, но оде негде под кирију.  Назарени му набавили кола и коње, те се он ранио од кирије, а уз то поста ревносни члан њихов.  Био је учен и даровит мимо све њих, појао је као анђео, а говорио је као апостол.  Он поста најпре назаренски „пријатељ“, за тим „верни“, и кад му изиђе суд, да одседи шест месеци затвора, Назарени га испратише као свог најврснијег члана ...  Ето, тако је доспео у затвор Лазар Ненадов, кога су бабе његова села подругљиво прозвале „назаренски владика“, па му је тај назив и остао.  Онај други, о коме сам споменуо на почетку овога одељка, већ је по четврти пут затворен.  Као што му је тело кржљаво, тако му је кржљава и душа.  Као оно биљка, која никне под каквим опалим зидом, где је не негује ничија рука и где не допире скоро никада сунце, тако је никао и Петар Крњин у кући, у којој не беху опали само зидови, но и поштење.  Кад му је било осам година, отац га је већ водио у крађу.  Син је терао коње путем, а отац је са обе стране пута брао туђе кукурузе и трпао их у кола.  То дете је онда замењивало човека.  За тим је малиша виђао, где ноћу долазе у њихову кућу неки људи, који нису из њихова села и које он на дану никад не виђа; опазио је, где код њих освану неки свињи, који нису замркли, а њему се налаже, што види — да не види, што чује, — да не чује.  А имао је шта и чути и видети.  Он је из прва само видео и чуо, доцније је схватио, а на послетку је и научио.  Ето, такав је био Пера Крња.  Он није јединствена слика у нашем друштву; има их, на жалост, доста, и ако нису сви затворени.  Прошла је скоро недеља дана, како Боривоје лежи у истражном затвору.  Да га питате, од кад је ту, мал ’ те не би рекао: од јуче.  Њега последњи догађаји нису заболели тако, да се после њих осећао бедан и несрећан, него је удар био тако снажан да га је, управо рећи, обнесвестио.  Био је као онај камен; радило се с њиме ма шта, метнуо га овде а онде, све једно му је.  Једва се поче полако свестити.  Сад тек осети, да му је у души страшно, необично, његова унутрашњост изгледа му као поље, преко кога је прешла бура ...  Сећа се као иза неког магловитог сна, да је више пута стојао пред неким господином, који га је испитивао и писао, окреће се по соби и види на сламњачама још два несретника као и он што је; долазе му познати, врло познати, а не зна, је ли их пре тога виђао овде или може бити где год на пољу.  И сад тек поче мучити праву муку.  Сећа се неког покора, који је починио, сећа се страшне и многе крви, а јасно му је само толико, да је убио жену.  Чија је она друга крв?  Гроза га ухвати, кад помисли на децу ...  Кад дође кључар, он му приђе и каже:  „Хоћу да видим децу.  Може ли то бити?“  „Може“, вели му кључар.  „Кад дође твој бранилац, казаћу му.  Него добро је, што си се окануо претварања.  Лепо би то било, да се направиш луд, па да те пусте кући; али су господа у суду учила на школама те ствари, па их не можеш преварити.“  Боривоје је из овог одговора видео, да су му деца жива и да су га држали за претваралицу.  Потраја тако неколико дана.  Помало разговара с она два друга; разбира се код њих о овом и оном, па излази и у авлију да шета, кад дође томе време, а до сад га нико не мога кренути на то.  Само кад дође ноћ, сузе му теку немилице, у души му је страшно, а усне му изговарају и нехотице „Молитву грешника“:  „Ја знам, Господе, какав ће ме страх обузети, кад ми почнеш судити пред лицем анђела, арханђела ...“  У пола молитве груну стражар кундаком о врата:  „Не разговарајте се, него спавајте.  Мир!“  Боривоје се трже и заћута.  А кад мало после тога горко уздахну, осети, где га један од његових другова, Лазар, ухвати за руку и својски је притиште:  „Умири се, брате“, шану му, „уздај се у Бога; он те неће оставити.“  Кад би сутра дан, чак и у оном полумрачном затвору допире глас великих звона.  То у вароши звоне на службу - недеља је.  Од како је овде Боривоје, први пут чује глас звона, те се смерно завукао у угао и моли се Богу.  Мало доцније осети на своме рамену руку.  Крај њега стао Лазар с великом црном књигом.  „Брате“, рече му, „хоћеш ли да прочиташ коју главу из светог писма?“  Боривоје се снужди.  „Не умем читати“, промуца.  „Па хоћеш ли слушати? ја ћу ти читати“ - нуди га Лазар.  Боривоје климну главом у повлад.  Сва тројица повукоше се у угао, који је најудаљенији од врата и Лазар поче да чита лагано, загушеним гласом, јер није слободно, да звуци допру до ходника.  Али шта то би с Боривојем!?  Он је тек неколико дана ишао у школу, у цркву врло ретко, а од матере је научио тек две-три молитве.  Чак и онда, кад се спремао у хаџилук, није ни из близу сазнао језгро вере Христове.  Он је Бога сматрао као строгог оца, који ће нам једаред страшно и немилостиво судити.  За то га се бојао, молио му се и хтео чак у Јерусалим.  Њега је занела и застрашила „Молитва грешника“; он је из оне јерусалимске иконе још у детињству очувао неки неодређени, тајанствени осећај, а оно, што је у последње време слушао о вери, тицало се испосништва, хаџилука и сотонина кушања.  Сад први пут чу нешто о језгру, о начелима вере Христове; чу на српском језику, у лепом Караџићеву преводу.  Лазар је у оном углу и полутами читао скоро шапућући 5. и 6. главу Матејева еванђеља.  То што он чита, говори Исус народу, онај Исус, кога су људи распели као опасног бунџију:  „Чули сте, да је казано:  Око за око, зуб за зуб.  А ја вам кажем, да се не браните од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.  „И ко хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.  „И ако те ко потера један сахат, иди с њиме два.  „Чули сте, како је казано:  Љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега.  „А ја вам кажем:  Љубите и непријатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну, чините добро онима, који вас мрзе и молите се Богу за оне, који вас гоне ...  „Пазите на правду своју и не чините пред људима, да вас они виде.  „Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама, да их хвале људи.  „А кад постите, не будите жалосни као лицемери, јер они начине бледа лица своја, да их виде људи где посте.  „А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје уми, да те не виде људи да постиш, а отац твој, који види тајно, платиће теби јавно.“  Ове узвишене речи и друге које стоје с овима у свези, начиниле су голем утисак на душу Боривојеву.  Он се испрва занесе, па онда клону под утиском тих речи ...