СТЕВАН М. МАТИЈАШИЋ  ГРОФИЦА АГНЕША ЈАНКОВИЋ  РОМАН  У СР. КАРЛОВЦИ  СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА  1897  Прештампано из Бранкова Кола за 1897.  Ко на људском срцу зида, мора се дубоко укопати, да му се кућа не слегне и да се не сруши, не имајући темеља.  Крашевски  Бранко  Реду незнатнијих варошица у Србији припада Баточина.  Мало чувена по имену, једва приметна у обрту, па скромна и у свему другом.  Питоми висови, што је окружавају, те се умереним таласањем спуштају у Моравску Долину, она мала узана равница, где се са Северозапада ка Југоистоку врстају бело окречене, чисте и са општим покривачем југоисточне Јевропе, са ћерамидом пострешене кућице њезине, и околина мало подаље: све то нема ничега нарочитог, по чему би га подуже памтио, кад си га једном видео.  А таква ти је она сама.  Свега једна улица, а пет разноликих власти; једна школа, а седам кавана; преко хиљаду вредних земљорадника, а десеторо забринуте господе и занатлија — сразмера која би се и на остале наше варошице могла применити, само можда са још већим успехом.  Наоколо нешто мало лугова, а много пашњака; на висовима погдегде лоза, а у равни кукуруз.  Овамо чујеш петао кукуриче, а онамо свињче грокће; одовуд певање какве веселе моме, одонуд пак псовка газда -Марка или чича-Рада; пас лане, крава мукне, маче маукне, гуска гакне и тако даље, све, како бива у местима уклоњеним од светске вреве; где су страсти ретке, а врлине тихе; где се несрећа ређе појављује, а срећа радије пребива; где се поједини необични догађаји дуго претресају, а годинама памте.  Ту, бар тако ти се чини, све иде својим, не толико одређеним, колико одмереним током.  Учитељ сриче са децом у школи; поп гази по прашини са требником, увијеним у не сасвим чист епитрахиљ, под мишком; секе намирују живину, а снаше кљукају гуску за покладе; чобанин чува бравче у жиру; најстарији треби шљивик, а најмлађи љуљуша мезимче: свако по свом занату или како му је кад време.  Уз то домаћин попије коју с ћатом у кавани, а домаћица проговори коју — и још по коју —- у суседству са баба-Настом или стрина- Јелком; прочита се које писмо од детета у војсци, или која наредба на општинским вратницама и на механском зиду, или у новинама вест, понајразумљивија и понајчудноватија: о морској змији; о вампиру што дави људе у Брасилији или у Бреслави (Ђаче самоуче не може добро да види која му је то реч, што иначе није чудо поред оноликих штампарских погрешака у српским листовима); о Инглезу (а шта му је то?) који има браду од три боје; о новој моди по којој женске носе одостраг (ене!) неки набор (то ће одмах да окуша госпођица Цанка, — пошвабила се да Бог да!) и тако даље; па се уз то рачунају дани, колико има до Славе или до венчања или до Врбице, опет свако по свом занату.  Таква ти је ова варошица, а таква је била са незнатном изменом и тада, када се у њој догодио по себи незнатан, али, у колико се може предвидети, за нашу причу пресудан догађај.  Баточина је на путу према тадањем средишту Кнежевине, према Крагујевцу.  Друмом, који је водио кросред средине њезине, јурили су лаки стремови са арњевима или без њих, а са оним малим али снажним и издржљивим коњицима каквих има свуда по северној половини Балканског Тропоља; ту су се стењући и шкрипући вукла натоварена рабаџијска кола; ту су понекад пројурила и тешка господска каруца са лепом опремом; туда је касао усамљени Јахач или је пролазио пешак па је ту прекинуо путовање, да се одмори, да руча или да притегне опанке — и остали сви су ту стали и пристајали у једној од успутних механа, где их је, по степену госпоства, пред вратима а под ступовима надстрешнице, дочекивао газда, момак или слуга са водом и слатким од ружа или купина.  Било је пред вече, кад је путањом, што вођаше из оближњег села варошици, замишљен корачао млад сељак, одевен у одело, какво се онуд носи, полу празнично, просто али чисто.  На глави му фес, што се још тада носаше, за разлику од правог турског, са ширим теменом и богатијом кићанком, а то складно заокругљује лице и уздиже топао а благ поглед, што карактерише Шумадијску расу.  Отворено кестенаста коса и дуге јасне веђе, прав нос и врло лепи мали брчићи над црвеним уснама а усред чиста обријана лица, дају му вид углађенијег човека, ма да је у сељачком руху.  Кошуља празнична од танковијег провидног платна, са златом извезеним колиром и тацлијама; остало, осим простих белих гаћа и црвених опанака, еве је од простог сукна.  Та чистота, поред простоте, имађаше нечег допадљивог на себи, полу празнично одело у радни дан пак потврђиваше да пред нама није обичан сељанин.  То потврђиваше и држање младићево.  Висок и гибак стас, онај таласасти па ипак при завршетку сваког корака одсечни ход — били су својственост овамошњем становништву, али неки покрети руке и главе одаваху човека од оделитијег укуса.  Младић носи у руци малу, лепо повезану књигу и упутио се право варошици.  Стигав пред прву механу приметио је вреву међ оном гомилицом људи што су се ту скупили.  Угледа велика путничка кола са четири снажна коња, где су се по свој прилици мало час сишле оне две три женске у страном оделу са једним старијим господином, што сад у живом разговору стоје поред кола усред гомиле људи који једнако придолазе.  Било је ту, као у пратњи господе, неколико коњаника, још једне омање каруце и двоје кола.  И младић се придружи мештанима, те ускоро и разумеде у чему је ствар.  Странци су се журили, да што пре стигну у Крагујевац на конак, па им се у хитњи десио немио случај, сломио се један точак на главним колима.  С тога су били принуђени, да од последњег села довде иду кораком, док нису срећом још доста рано стигли у варошицу.  Чим приспеше пред прву механу, одмах потражише да им се нађе нов точак, али их нико не разумеде, јер су и госпође и пратња им говорили само немачки и француски.  Таман су се договарали шта да раде и неодлучно погледали и око себе и у људе, те да нађу неког ко ће их разумети, кад онај младић ту стиже.  — Рекох ти, — окрете се најстарија крупна госпођа другој сувљој такође у годинама. — да не идемо овим путем.  Ето одмах у почетку снађе нас несрећа.  Она сувља се насмеја.  — Није то тако страшно.  — Није, по твојим романтичким погледима.  Ти си нас и навела на ову будалаштину.  — Боже, госпођо, — уплете се трећа дама, која је по свему изгледала осталима трима потчињена, — нисмо овде на крају света; наћи ћемо ваљда точак, па ако не, преноћи ћемо.  Стићи ћемо свега један дан доцније.  Није нам хитно.  — Јест, јест, драга госпођице, — одобраваше живо она сува, — ви сте тек увек најпаметнија, а на сваки начин стрпељивија од моје госпође сестре.  — Па лепо; шта ћемо сад? — упита она крупна.  Док су се дошљаци овако разговарали, били су и остали присутни у не малој забуни.  Механџија је изишао из механе са капом у руци; стоји пред странцима и гледа збуњено преда се.  Путници међутим, како се видело по њихову негодовању, немађаху намеру да му буду гости.  Светина није знала шта да мисли.  Каруца су била лепа, ни Књаз их немађаше боља; госпође, нарочито она крупна, држале су се тако господски, као да су владарке; мушкарци пак, отмени и фино одевени, стајали су у пристојној даљини очекујући њихове наредбе, па су и ови изгледали као неки „швапски“ министри.  Отмена спољашност госпођа, којих беше четири на броју, дивне путничке хаљине њихове и онај сладак и тежак мирис што се диже и разлеже из бора њихових кратких сиво-кадивених огртача, учинише, те су их и људи окружавали у пристојној даљини, тако, да је у полукругу пред њима стајао само збуњени механџија, кога су неколико пута запитали на разним језицима.  — Ах, ово су Срби! — узвикну она сува.  — Да су наши светли преци знали да ће њихови потомци једном доћи у овакав положај, зацело не би допустили својој деци да забораве матерњи језик.  — Ви сте, госпођо сестро, и у овој прилици иронични као увек.  — Овом приликом теткица има право.  То рече она најмлађа која је досада стојала одвојена од њих, мало подаље, где је на хартији, положеној на полеђини повеће тврдо повезане књиге, нешто цртала, а уз то се разговарала са господом који су им били у пратњи, па се сад, свршив цртање, приближила и пристала уз старије женскиње.  Глас јој је био свеж као и лице јој, покрети и ход слободни и лаки, осмејак и очи пуни чара и умиљатости, а то се сада нарочито истицало пред гледаоцима, којима је морала пасти у очи велика противност између предвечерја и зоре живота.  Кад се она појави, лица се у гледалаца одједном разведрише, а мештанке се упињаху на прсте, да је виде.  — Ah, mon Dieu, mon Dieu, que faire! (А, Боже мој, шта да се ради?) — уздахну стара госпођа.  Онај младић, што смо га видели, да се приближује варошици, стајао је ту у гомили и гледао дошљаке непомичан, са изразом чуђења, управо дивљења, различитог од оног на лицу осталих варошана.  Млађи људи около њега гуркали су га напред нешто са шеретским мувањем, а нешто са ужурбаним нуткањем, да се понуди дамама за тумача.  — Ти знаш шта говоре.  Дела, помози им рећи шта ће, — говораху му другови.  Како су га непрестано напред гуркали, њему, у тренутку кад искочи на чистину пред госпође, испаде лепо повезана књижица из руку.  Настарија женске погледа у књигу, која се при паду отвори, те остаде тако.  — Tiens, — узвикну она, — un livre français! (Гле, француска књига!)  Појава момкова, као и овај узвик, јако изненади странце.  Она што је називаху госпођицом стаде климатати главом према младићу, као да хоће да га поздрави или охрабри; сувља сестра насмеја се са нервозном радошћу; она крупнија одмах натаче лорњон на нос и право погледа у лице младићево, затим га одмери од главе до пете; најмлађа пак, која му најближе стојаше, бојажљиво устукну, те га погледа неодређеним изразом.  — Eine angenehme Ungeschliffenheit! (Пријатна неуглађеност!) — промрмља крупна госпођа.  Младић, који досад изгледаше јако збуњен, чисто плачеван, освести се на ове речи, па се усправи.  Чврсто стаде пред најугледнију и поклони се онако, како се то учи у француским школама играња, и проговори немачки:  — Допустите ми, милостива госпођо, да вам будем на услузи и да вам се представим.  Старија дама нађе се у чуду; једва могаше да му одговори:  — Мо ... лим.  — Зовем се Павле Ђурић.  — Monsieur Jouritch! (Г. Журич!) — узвикну госпођица.  — Прекрасно, прекрасно.  — Ученик Париског Университета.  — Un etudiant! (Ђак!) — мрмљаше најстарија.  — Чудо, право чудо!  Сви му у се поклонише, а господа се руковаше с њиме мрмљајући своја неразумљива измена.  Госпођица, која је била међу свима најокретнија, одмах му стаде објашњавати и за тренут ока исприча му сав догађај.  Сложише се у молби, да им нађе ма и невешта ковача, који би или набавио нов точак или би бар овај оштећени могао да дотера, како би још данас могли да стигну у Крагујевац на преноћиште  — То ћу, разуме се, покушати, — одговори младић.  — Но за то време изволите овамо на доксат (sur la terasse!), где ћете се моћи одморити и освежити добрим воћем или изврсном водом.  — Ах јест, вода вам је прекрасна.  — Боља него наша тамо у Бечу и Пешти.  — Благодаримо, благодаримо! — узвикиваше госпођица неколико пута и већ се наместила на доксату, одакле позиваше и остале, да се попну уза степенице.  То и би.  — Господин барон нека иде са вами.  — Није потребно, — одговори младић, кад је видео да се овај господин устеже; — све је ту близу.  Поклони се и оде.  Друштво остаде на доксату.  Узбуђење њихово ишчезе као пресечено.  Наместив се како тако свако на свом месту, обузе их неко пријатно поуздање у своју судбину усред туђине.  Урођене им охолости нестаде; младића испратише захвални погледи, све док се изгуби у светини; нарочито га госпођица хваљаше, у чему се није ни у колико ограничавала, већ је и по трећи пут тврдила да је то један врло фини младић и да она управо не зна шта би они без њега.  Та примедба, до душе, није била много ласкава за господина барона, који је, како изгледаше, био мушки заштитник мале путничке дружине, а он у целој овој авантури и није налазио ни мало уживања; ипак се похвалама госпођичиним смејао и он више по дужности, кад виде да им се и она најмлађа слатко смејала.  Она сува пак рече:  — Ви бисте пристали, госпођице Јулијо, да нам тај млади господин буде сапутник бар до Крагујевца.  — О, и даље, молим.  Зашто не? — одговори госпођица.  — Свакако имали бисмо врло доброг путничког маршала, јер господин барон, како ми се чини, не радује се много овом излету у полу цивилизоване делове света.  Његово је поље више на углачаном паркету, него ли по овим труцкавим друмовима.  Господин барон одговори са киселим осмејком:  — У главноме јесте тако, госпођице Јулијо; само ми се чини да ћете ми ви до Солуна извадити и оно мало душе, што ће ми ови друмови још оставити.  — Јако вас жалим, господине бароне, — одврати госпођица, — јер ће на даљем путу Јегејско Море докусурити све друго.  — То ће рећи, — рече барон, — истрешће ми и остатак душе.  — Не, — одговори госпођица смејући се, — оставићу вам толико, колико да можете подносити и морске буре, само будите учтиви као овај младић.  — О, не можете ме начинити суревњивим; тај ће остати ту.  — Ко зна; — рече мала сува женска, — ето, госпођица хоће да га позове.  — Збиља, учинићу, ако желите.  Најстарија нестрпељиво прекиде разговор:  — То сте ви, који желите, госпођице; ми ћутимо.  Затим продужи гледати кроз лорњон на ону страну, одакле се надала помоћи.  Међутим је услужни младић нашао ковача, довео га и показао му штету, препоручујући му да се што пре прихвати посла.  Но овај махну главом и изјави да му треба радити бар пет сати до касно у ноћ, те му није могуће свршити оправку а да господа продуже пут још данас.  Павле Ђурић у пристојној даљини, доле пред степенима а са фесом у руци, саопшти најстаријој госпођи ковачево мишљење и додаде, да сажалева што ће за ову ноћ бити задржани с пута.  И ако је ово саопћење требало да буде по друштво врло непријатно, оно учини такав утисак само на ону крупну госпођу, која се брзо диже са свога места и запита, да ли би им он, господин Ђурић, могао наћи каква иоле мало погодна кола, са којима би могли продужити пут.  Али је и то било немогуће.  После мало времена проведеног у безуспешном трагању, друштво би принуђено да преноћи ту.  — Боже мој, а где ћемо спавати?  — Механџија има неколико чистих соба на расположењу, — тешио је младић.  — Јесмо ли бар поуздани овде ноћу?  — Као код своје куће, госпођо; ви сте усред Србије.  Убедљив, поносит тон младићева одговора учини, те се госпођа предаде судбини.  Госпођица међутим непрестано узвикиваше:  — Прекрасно, прекрасно!  Господин из страног друштва упита младића:  — Молим, где су нам собе?  — Сад ће их спремити.  Има две са улице, а две са двора; које желите?  — Које нам ви препоручите.  — Онда оне са двора.  Младић хтеде да иде.  — Молим. — рече стара госпођа, — немојте ићи, ви сте нам потребни.  — Ипак бих вас молио за дозволу, да се за пола сахата могу удалити: вратићу се.  Госпођа као да је погодила његову мисао.  — Ви хоћете да се преобучете; није потребно; ваше је одело врло живописно, останите тако.  — Ах, јест, —- потврђиваше госпођица, — врло живописно и прекрасно (allerliebst!!)!  — И приђите ближе.  Младић је био одевен у свом сељачком оделу, као што га носе сви Србијански ђаци из унутрашњости, кад дођу на одмор својим кућама.  Овај се обичај одржава и данас често и по варошима, а у оно доба то су чинили без изузетка сви.  Он је сада мислио да оде неком свом познанику у варошицу, да позајми пристојно варошко одело, те да у њему наново изиђе пред странце.  Но како су га сад позвале пред себе, он се попе на доксат стидљиво.  Очекивао је запиткивања и бојао се као пред испитом.  — Извините, господине, — проговори најпре мања сестра, — нас јако интересује, како је то да сте ви ту?  — Ја сам одавде родом, милостива госпођо.  — Одавде?  Одакле?  — У оближњем селу ми је кућа родитељска.  Син сам богатог сељака и одао сам се науци, као што се код нас каже.  Имам помоћи и од државе, те с тиме живим у Паризу.  Госпође се згледнуше.  — А где сте научили немачки?  — Пола у Београду где сам седео у кући Немца странца, а пола у Немачкој где сам провео једну годину.  — Ви сте, дакле, видели прилично света, па биће вам познато, како се осећа путник у туђој земљи, нарочито кад је у неприлици.  Ви ћете, дакле, моћи појмити, колико смо вам много захвални на вашој љубазности.  Ми смо слабе женске и осим тога ми смо овде на прагу Истока, а ја сам на овај пут пошла са много бриге, зато ми ваша помоћ изгледа као прави спас.  Молим вас, примите што од нас за успомену.  Павле устукну један корак и поцрвене.  Госпођа је приметила да је отишла даље но што је било потребно.  Али она се толико била обрадовала младићевој појави, да јој је њена понуда изгледала природна; сад већ није могла натраг, те се потруди да јој да пријатан облик.  Она рече:  — Ви сте млад човек, и ја се надам да нећете одбити какав мали спомен од једне младе девојке, која вам га нуди из захвалности.  Агнеша, је ли овде твоја мала слика у златном медаљону?  — Није, мамице.  — Онда ... шта би могли ... Ah, que donner? (Ах, шта да дамо?) ...  Подај господину, ево, твој крстић.  Девојка устаде, скиде с врата скупоцен крстић урешен драгим камењем, на златном ланчићу, и смешећи се предаде му га.  — То смо требали да вам предамо сутра при растанку, — објашњаваше мајка, — али али ми ћемо поћи рано ујутру, јер бисмо раде да стигнем завремена у Крагујевац; (изговараше Кррагуевац), како би колар имао времена, да људски поправи паетон, зато не можемо да вас још и сутра трудимо.  Прекосутра навече бићемо у Турској, у Нишу; ту ћемо на конак.  Младић је ове речи могао да сматра као отпуст, па ипак оклеваше да оде.  Његова је радозналост била пробуђена, и он је хтео нешто више да сазна.  Непријатно би га дирнуло поносито држање странаца, које је он у први мах приписивао више уображности или охолости, но ли високом положају њихову — да то у његовим младићским очима није ублажила љупка појава оне лепе младе девојке.  Он је мислио да пред собом има чланове какве богате грађанске породице или нижега племства, која га је, његовим заузимањем ослобођена од претерана страха у туђој земљи, претерано и наградила.  Онај пређашњи мали али лепи поклон је у Србији могао значити сувишну интимност, са западњачког гледишта пак он је био довољно објашњен положајем њиховим у туђем свету, овде, на прагу Истока, како вељаше стара госпођа, о коме се Истоку у оно време у Јевропи причало много штошта, страшно и претерано, а већином богме не без основа, — бар што се тиче удаљенијих крајева, — те су према томе прецениле његове услуге.  А могло је бити и то, да су га сматрале за равног са слугом, или бар само нешто мало бољим, њега, мало начитанијег сељака, те су налазиле за потребно да му се одуже.  Но то би значило да су странкиње високог положаја.  Свакако награда казивала је, да су при томе имале у виду и његову образованост.  Тиме охрабрен он запита:  — Хоћете ли још даље од Ниша, госпођо?  — Да, господине.  Идемо да посетимо мога сина, који је тамо негде у неком егзотичном заступништву постављен.  Моја настрана сестра наведе ме, да учинимо овај вратоломан пут преко средине Балканског Тропоља.  Њојзи се допадају оваке авантуре ...  Није чудо. — дода полугласно, — она је још неудата, те од дугог времена ...  — Дивота је ово. — потврђиваше „настрана сестра“.  — Прекрасно! — придружи јој се госпођица.  Најмлађа је ћутала, али се по њену веселом лицу видело, да ни она није на страни своје забринуте матере.  — Усуђујем се и ја да се придружим госпођици сестри, милостива госпођо, јер ћете имати врло занимљив пут, који ће вам по гдегде опсенити око и занети душу.  — Верујем, господине, верујем, — одговори стара госпођа са комичном забринутости, — ако нам до Солуна не измакне душа.  — Неће, госпођо.  Ви ћете ићи врло живим друмом, кроз питому Моравску Долину, преко Грделичког Кланца поред Врања кроз Мораву у долину Вардара; ту живи народ питом и услужан.  — Да, да, то почињемо да опажамо, — умеша се госпођица Јулија.  Младић јој се лако поклони, јер је осетио да је комплименат важио њему.  — Једино, — настави он, — могли бисте имати испод Врања до Скопља непријатности; зато ће боље бити да се обратите Врањанском паши за јаку ескорту.  — Ми смо се унапред прилично обавестили о предузетом путу.  За турске власти иначе носимо собом упуства за нашу сигурност, у Београду пак, као што видите, дадоше нам добре браниоце.  Павле погледа коњанике, а по њихову броју и оделу виде, да су више из почасти но по потреби додати путницима.  То му још већма пробуди радозналост.  — Чудо, те сте изабрали овај пут.  — Ја сам предлагала пут лађом преко Трста, али сам пропала, јер је против мене била огромна већина у породици.  — Вараш се, мамице, опрости, — рече јој кћерка.  — Није то била само већина: сви су били против тебе; ти си остала усамљена са својим предлогом.  — Да, управо је тако.  Лепо; сада та твоја већина нека се намести како зна по тврдим одрима, каквих ће бити по свој прилици мање по броју него што нас има; ја за себе задржавам право на један цео целцат у коме желим бити сасвим „усамљена“.  — О, за мене и за госпођицу доста је један, — одговори јој сестра.  — Имаће за сваког. — учини младић.  Госпођица сестра замоли га да јој да неколико упустава о народу и о крају и забележи име варошице (Battotchinna) као и околних села и назива.  После су се и остале умешале у разговор; волеле су да сазнаду што о живовању становништва; о оделу женскиња; о украсима и накитима народним: о намештају кућевном и о домазлуку.  Млада девојка, што су је звали Агнешом, оде доле пред механу у пратњи једног од господе, где је наставила цртање.  Стара госпођа разговарала се са господином бароном.  Младић, ма колико да је пазио да ухвати какву реч тога господина, по којој би могао сазнати што о реду госпођа, није успео, јер је морао одговарати на питања мале женске и госпођице.  Када су разговарали о накитима, стара им се госпођа такође придружи и примети, да и оне имају код куће неколико лепих старо- српских накита, али се ти овде можда више не носе.  Ипак би она хтела, рече, да има неколико лепих везова и тканина, па, ако би младом господину било могуће, могао би им набавити које; оне, до душе, то сад не би могле понети собом, али по свом повратку у отаџбину обратиће му се писмено, ако се он још буде бавио овде.  — Лако је могуће, да ћу остати ту, — одговори младић.  — Зашто; зар не мислите више у иностранство? — упита сестра.  — Мислио сам, госпођице, али изгледа да ми се неће испунити намера.  Ми Срби живимо по нашим имањима у задружним породицама. (Ту је укратко објаснио шта је то задруга.) Ја сам досада имао од владе помоћ, али она не би стигла, да ме моја задруга није такође потпомагала; но ја сам још пре неколико година престао да будем на терету задрузи и због тога сам се прилично задужио.  Волео сам да останем бар још једну годину тамо.  Имам још једну могућност.  У Крагујевцу имам ујака доброга стања, па мислим да се њему обратим; мада то нерадо чиним.  Али се надам, да ће ми испунити жељу.  Госпође су придружиле и своје жеље његовој и изјавише да се радују његову познанству.  Младић одговори:  — Радост је на мојој страни.  Ово ваше путовање, и ако ће можда имати некојих непријатности по вас, милостиве госпође, бар даде прилике мени, да вам се поклоним, а моме народу, да га оваке одличне особе виде очи у очи.  — И ми ћемо одавде однети лепу успомену, коју ћемо чувати, а ви се сећајте нас по овом малом дару, — рече госпођа показавши на крстић.  — Учинићу, — одговори младић једва чујно.  — Поклоните га једном својој изабраници, — рече стара госпођа са врло отменим осмејком пуним поноситог благовољења и пружи му руку, да је пољуби.  Овим је младић био отпуштен, и он се удали.  Међутим било је касно, да се врати кући, те намисли да преноћи код тазбине очеве у граду; но није отишао одмах, већ, желећи да надгледа спрему за дочек господе, остаде у механи дајући утпуства газди и одређујући стражу, да би се дошљаци осећали поузданији преконоћ.  Затим је хтео да оде, па остаде.  Видео је богату опрему кола и коња, и, знајући да путници носе собом новаца, реши се, да ради још веће поузданости остане преконоћ ту.  Странци су вечерали на доксату.  Отуд су га још често виђали како улази и излази кроз механска врата, и разумели су да се та његова ужурбаност тиче њих.  Једном га најмлађа спази, кад се са другог краја улице враћао са котарицом пуном дивног свежег воћа: жутих крушака и крупних шљива, каквих на земљину шару има само у Србији.  Његово шапутање са газдом, његово скривено стражарење на вратницама, кроз која је чељад носила јело и пиће за господску трпезу, ред ђаконија и јестива, одавало је надзор бадрог му погледа, који је, као и он сам, за ово вече био сасвим одан њиховој служби.  Бар они су тако мислили, међутим он је то био куд и камо у већој мери него што су они то замишљали.  Љубав, колико да је пријатна, ипак се више допада по начину, како се показује, но по себи самој.  Ноћ је била дивна, ведра, мирна.  Полагано ућута врева на улици и шум у авлији.  У аровима неста лупе, а у кући хода и гласка.  Једнолики кораци чувара, тихи по прашњаву тлу, чујаху се неко време у околини, али наскоро нестаде и тога.  Пси се повукоше у удаљеније кутове дворишта; петли огласише своје прве песме, па умукоше; блејање уморене јагњади ишчезе.  Једва се каткад из даљине зачује крик совуљаге, али све тише и тише и све даље.  Одовуд одонуд, где спаваху људи, уздиже се још по један уздисај; кроз ваздух још по који пут прелете са зујањем задоцнела буба у очајној хитњи својој, а у мотрењу за заклоном, ударајући о стреху и у паду наново отпочињући свој ужурбани лет; преко осветљене авлије пређе још једном обазриво мачак; још једном скокну нешто са месечине у засенак, где се сакри под гомилицом камења: затим наста мир.  Иза куће у двору а у сјајној месечним стојао је непомично Павле.  У оним собама на углу, близу њега, починули су странци, управо странкиње, за које се он био заузео, да би провеле једну мирну ноћ у овом незнатном и забаченом кутку света, одакле је хтео да не понесу рђавих утисака, ако већ неће имати пријатних успомена — као он.  Јер он ће се за задовољством сећати ове вечери, мишљаше.  Можда је ову мисао изазвала с једне стране велика противност између овог скученог југословенског живота, а с друге стране поглед на ове представнике далеке и напредне културе, овде, на лицу места; можда је то учинило и изненађење којим га обузе ова велика супротност, или можда велика умиљатост и велика отменост ових благословених лица, благословених богаством, угледом, лепотом, младошћу и племенитошћу.  Лепоте беше у свакој ових особа; и у оној крупној, која је била, нема сумње, најугледнија међу њима, и у оној најмлађој ... најлепшој, најсјајнијој, најмилијој, најдражој.  Ту поплашено застаде.  Ове су га мисли тако брзо спопале, да се тога сетио тек кад су га већ освојиле.  Али је било доцкан.  Са сјајним успламтелим погледом бојажљиво се осврте према оном прозору, иза којег лежаше она лепа мила млада.  И њему се учини, као да се завеса мицала, али не примети ништа особито.  Лако уздахну и уклони се под стреху у засенак, где се наслони о зид. —  Не, није добро замислио мало пре.  Младости беше само код једне, али је она обасјавала сву околину - - Но шта он о таквим стварима ту размишља?  Било је, и проћи ће.  Али, на послетку, шта би друго и радио сад овде сем да размишља, кад се већ решио да пребди на месту.  А мисли, оне имају свој ток, чији је извор изван наше воље.  - - Скупа сви су били много отмени; то је добро, замислио мало пре.  Како су се лепо, па ипак поносито држале према њему.  Нису га понудиле да седне, стајао је пред њима као слуга; па његова Шумадијска одважност ипак се не побуни и не показа ни мало негодовања.  Једном га онај стари господин позва да метне фес на главу, али он му се и не осврте, већ гледаше право у лице старије госпође и остаде гологлав.  Затим овај дар!  Усправи се и извади из појаса ланчић са крстићем.  Права западњачка учтивост: женска младост и лепота дарива скупоценом успоменом мушку младост и каваљерство.  Груди му се раширише.  Пламени му поглед прелете преко звезданог неба, и њему се чињаше да се тим погледом и његова душа узвину, да се да у неку неодређену лутњу по васиони, у лутњу слатку, пресрећну.  Или као да му се запали дух и да једним јединим пламеном достигне до неба где је блаженство неисказано и вечно.  Али он је на земљи.  На то га опомену први зрачак баш с неба, који заруди од преко брда.  Зачуђено погледа онамо.  Мислио је да је то светлуцање предвечерја, а оно је било руменило прозорја.  Дубоко уздахну.  Ово је досад била најсрећнија ноћ његова живота, а она је била тако кратка.  Сутра пак, у одаји, спавале су женске мирно, бар привидно, ма да ни једна не могаде да заспи.  Мајка примети да је то због промене лежишта, или можда због добре вечере, каквој се нису надале.  А нису се надале ни овако доброј послузи, — приметила је сестра.  Госпођица је међутим набрајала све поједине ситне учтивости, које су по свој прилици имали свога извора у предусретљивости оног лепушкастог српског дечка са враголастим брчићима и веселим погледом.  Она је све прегледала пре него што ће лећи, и видела је да су собу опајали, опрали и украсили цвећем и лепим источњачким ћилимовима, њима досад непознатим.  На умиваонику било је доброг сапуна, чешљева и четкица; на прозорима китњастих завеса, на одрима мирисаве пресвлаке.  То је све удесио он.  У таквом и сличном разговору минули су часови, и путнице малаксаше.  Обузе их умор, те ућуташе.  Млада није легла одмах.  Седећи на одру крај светлила на сточету, довршавала је свој цртеж, од којег је имала два нацрта.  Рече мајци да се боји да ће доцније поборавити појединости, те хоће да их утврди.  Цело вече није узимала учешћа у разговору, па је ћутала, и кад је свршила рад и легла, али није спавала.  Сваком, ко путује, познато је оно пријатно осећање када се налази у непознатим али занимљивим крајевима и приликама, а нема да се боји опасности.  Сваки, са мало изузетка, воли да путује, а у оваким тренуцима лако облада човеком нека врста тихог заноса и осећања среће, — још и више кад је човек млад, здрав и задовољан.  Али овој младој девојци је још и урођена сујета казивала да је садањем угодном осећању целе дружине узрок поглавито она сама.  И њој не беше жао што је, по наредби увиђавне јој матере, тако лепо наградила младића, од кога јој, по спољашњости привлачнији, није упао у очи ни у сјајном двору, где је проводила век.  И она је знала, као и остало друштво, да он и за даље бди над њиховим ноћним миром.  Он је поуздано и сад ту негде око куће на ногама, те не спава и не иде кући својој забринутој мајци, којој је зеница у оку.  Она је била најближа прозору.  Женска радозналост или несаница или брига да види да ли су на поуздану месту, нагони је, да се подигне у одру, уклони завесу и погледа напоље.  То је била дивна сјајна ноћ, а усред авлије стојао је онај младић, коме су морале бити обвезне и који се у овом тренутку окрете прозору.  Она поплашена спусти завесу и леже на подглавље.  Случајно била је погледала право у очи младићеве, у којима у том тренутку, а при сјајној месечини засветли пламен младости са толико силе, да је морала заклопити очи.  ...  Тако је ту лежало ово младо створење у туђини, у скромној механи, ноћу, а напољу је стојала и бдила над њом љубав мушка и одважна, која се родила у тренутку, да живи занавек.  Били су сасвим близу једно другом, само она лежи унутра у топлој постељи, он стоји у свежој летњој ноћи, а између њих је зид-  Сутра дан све је било заборављено.  Странци устадоше рано, доручковаше опет на доксату; а Павле је опет све удешавао, да буде како ваља.  Затим се брзо спремише и попеше у кола.  Павле се после синоћњег опроштаја није хтео више показивати.  Уклонио се на скривено место, те је отуда слушао весео им разговор; чуо је кад су се распоређивали и кад су кола одзврјала.  Тада он изиђе пред механу и дуго гледаше за путницима, о којима не знађаше ни ко су ни како се зову.  Само је једно име запамтио, име:  Агнеша.  Затим се врати у гостионицу.  Полагано оде у одаје где су странци преноћили.  Терало га је да пре стигне тамо, но што ће млађи ући да распремају.  Прозори су били отворени, али у соби се још осећаше онај сладак и тежак мирис.  Као да га је тај мирис опијао, или можда од неспавања, осећаше да му је глава тешка.  Пола вољно а пола невољно приближи се постељи где је девојче спавало.  Упутио се право тамо, јер као по нагону погодио је која је била то постеља.  Кад стаде до ње, угледа на сточету цртеж.  Био је довршен и скоро до ситница израђен, а престављао је механу и околину.  Уздрхталом руком узе хартију и прегледа је.  Доле у углу било је крупним лепим потезима њено име и јучерашњи дан забележен.  Ништа више.  Презимена не беше, а он га је тако јако волео сазнати.  Без размишљања узе цртеж, да га присвоји и сачува.  Та можда је и ово била пажња из захвалности њему намењена.  Али откуд би она могла претпоставити, да ће он први ући у собу и први наићи на ову лепу стварчицу?  Не.  Одбаци ову мисао као сувише претерану, сувише неозбиљну, и изиђе из собе носећи собом хартију.  Пред механом опет застаде и погледа на ону страну, камо су кола одјурила.  То су били, нема сумње, неки врло богати странци, свакако из Австрије; ваљада каква угледна трговачка породица, чији је син у далекој страној служби, и који су могли дозволити себи овако необично и скупо задовољство.  Подиже руку и, гладећи брчиће, замисли да и он није сасвим сиромах, да је образован, да има будућности, да је можда њима сасвим раван.  Узе округло огледаоце, које носи сваки млади сељанин, и погледа у њ.  Ватрен му поглед паде на бледо лице.  Уозбиљи се, кад опази да му црте показују трагове душевне и телесне малаксалости.  Он се зачуди томе, јер није знао, да му је нејака душа загазила била у једну од највећих борби у животу.  Погледа замишљено преда се.  Тада спази белу хартију што је лежала неколико корачаја пред њим на земљи.  Подиже је.  Било је писмо отпечаћено.  — Шта си ту нашао, Павле? — упита га неки његов друг.  - Не знам.  — Ја знадем, — рече нека старица, која је ту стојала близу, наслањајући се о један повећи штап.  — Ту је књигу изгубило оно девојче, кад се попе у кола.  — А што јој ти не рече?  — Стара сам, синко.  Док се сетих, одоше кола.  Ја шта ћу.  Остарела ти је мајка, синко.  Бапска посла, велиш.  Хај, хај! — и отклеца.  Павле је међутим већ прочитао натпис на писму и усплахиреним болним лицем гледао у завој на коме крупним словима исписано стојаше:  „Милостивој и високородној госпођици Грофици Агнеши Јанковићевој у Пешти“.  Где год се љубав и ма како појави, свуда влада; па и у дивљој звери, кад је инстинкат за часак уздигне, да наслути вишу љубав, а материнска приврженост и веза два створења оплемењује је и скоро приближује човеку.  Крашевски  Кад је на Јутрење звонило, Павле је већ био на путу к своме сеоцету.  Био је у расположењу у коме би се налазио сваки, кога после неколико година једнолика живота снађе што необично.  Погледа на сунце: како је ово сасвим друга зора него она јучерашња!  Јуче је овом стазом ишао неки младић, али се истом данас неки сасвим други момак враћа.  Први пут у животу заболе га глава.  Мутним оком гледаше расејано на цветне ливаде и мурузне њиве с обе стране.  Потруди се да мислима да друга правца, али му главобоља подри душевну снагу.  Последице јутрошњег изненађења, увећане јучерашњим утисцима и ноћашњом сетом, почеше се све већма појављивати.  Први афекат што га потресе, кад је прочитао цело име на завоју писма, било је узбуђење страха, затим бол.  После му се мисли све више замршивале; наста борба, да их се отресе, и насртај, да оборе.  Са таким унутрашњим немиром достиже до половине пута.  То је било код подуже јаруге, која се унакрсно продужавала до у дољу, где је пресецала друм.  Преко ње, тамо на џади, вођаше мостић, каквих има тма Божја по српским путевима, саграђених од две дебље попречне греде са четири тањих уздужних над њима.  Овај је мостић био рабатан и јамачно се под тешким путничким колима јучерашњих странаца срушио у јаругу, те се ту, можда, и сломио точак.  О тим странцима мислио је јуче да су неки обични, само нешто богатији, трговци које је у неколико уздигла необичност њихова предузећа и њихово добро васпитање; слутио је управо да су и нешто више, али је волео онако да мисли; једном се чак и упоредио био са њима, колико се сећа.  И од тог тренутка, како се овога сети, облада њиме стид.  Главу није више носио тако право, а ноге почеше да му се повлаче по земљи, као у болесна или уморна човека.  Најзад стиже кући.  Ту о дивном летњем јутру било је живости, какве у ово доба обично бива по сеоским кућама.  Задругари се, до душе, беху разишли којекуд послом, старији по њивама, млађи код стоке на паши; неки су одвели кола у воденицу, на гумно или у варош; али су остали били на броју сакупљени и око куће вршећи лакше послове: један је доправљао плот, други дељао храстовицу или се налазио око коња у штали, док су најмлађи проводили у веселом игрању.  Отуд из кошева чуо се смех цурица.  У ово време, кад се амбари и житнице почињу да празне, — што прво бива са кошевима, — скупе се у ове женска деца, те празан или полупразан простор употребљавају за љуљање на љуљашци што виси са греде.  Унутра, у кући, чуло се тапшање при сејању брашна и женскога грла једнолика песма.  Павле стаде пред вратима, погледа у кућу и назва добро јутро.  Унутра беше мајка која га сад љубопитљиво али и радосно погледа:  — Бог ти дао, сине.  А где си био сву ноћ?  Павле јој укратко исприча догађај.  — Ниси тренуо?  А и види ти се.  Хајд унутра да се прихватиш.  — Нисам гладан, — рече, уђе и стаде до огњишта.  — А коме то спремаш, нано?  — Кума-Милићу; иде на пут.  Мајка је пекла погачу у црепуљи.  Павле узе троножац и седе крај ватре.  — А камо ће кум?  — Води стоку на пазар у Смедерево.  — Зар сам собом?  — Собом.  Овај пут има повише, хоће сам да види.  — А може ли у Смедереву све?  — Пе знам, сине.  Кума вели хоће одатле још даље.  — Камо?  — Не знам како рече.  Покрај прозора стојаше ђаче и полугласно читаше књигу.  Сад проговори:  — Хоће у Пешту на пазар.  У другим приликама мајкине речи, а примедба млађег му брата, прошле би без дубљег упечатка на Павла, али данас му глас чисто задрхта када брзо упита:  — У Пешту?  — Тако рече, — одговори му братац.  Мајка га погледа; седећи поред ватре од топлоте му зажарено лице пребледе; она то спази и погледа га испитујући.  — Теби је позлило, дете; јеси ли болан?  — Не знам, нано; канда сам назебао ноћас.  — Па, ја.  Ми се овде забринусмо за тебе, а ти још и назеб’о.  Тресе ли те грозница?  — Не, нано; глава ме мало боли, мало.  — Хоћеш једну врућу?  — Могу.  — После иди па прилегни, кад ниси спавао ноћас.  — Нећу; ићи ћу у поље да ми мало прође.  Снајка редуша, која је до сад у углу сејала брашно, доврши, истресе сито, још по који пут га изудара, па га обеси о велики дрвени клип у брвну.  Скиде џезвицу за ракију, напуни је жутом шљивовицом, заслади, па је тури у ватру.  Мајка је међутим испекла погачу.  Батином је одгурнула пепео са црепуље те му је завуче; тако подиже цео поклопац и постави на земљу; хитро извади врућу погачу голим рукама, потапша је и наслони о зид.  Затим скиде пепео са поклопца и извуче жар испод црепуље те га одгурну у ватру, а суд остави на овом крају огњишта, да се исхлади.  — Ви’ш, испекла сам и тебе погачицу.  Она извади из пепела хлепче, обриса га брижљиво и излупа, те га опет обриса.  — Хвала ти, нано, ал ’ не могу сад да јем.  То је било први пут да је одбио.  Он је јако волео погачу из пепела, па кад год би се умесила у црепуљи, искао би да му се начини и онако.  Мајка га погледа забринуто и наново му пружи:  — Дед, одломи парче.  — Подај деци.  — Има за децу још две.  Павле одломи без воље и поче грицкати пијући врућу уз то, па како је приметно озбиљно лице материно, хтео је да је разговори.  — А кад иде кума Милић?  Мајка седе према њему.  — Сутра сабајле (зором).  Довече не бих могла да му је умесим, јер ће чељад доћи гладна с поља; то, велим, сад.  — А где оде бабо?  — Тамо је у врбаку код коже; и он шћаше отићи с децом; а, велим, отиде ваљда.  — Идем, да га видим.  — А где ћеш?  — У врбак, ако је тамо.  — А шта ћеш му?  — Па знаш, нано, ваља мислити на пут.  — На пут? — учини она преплашено.  — Па ти још не хтеде ићи.  — Па не знам; видећу.  Устаде и оде брзо, да не види лице материно која зачуђено погледа за њим.  Она је мислила тек да развезе с њим разговор, а он већ оде.  Оде према речици; прекорачи плот, па преко поља у врбак.  — Хој, бабо!  — Хој-хој!  Јеси ли ти, Пајо?  — Ја-а.  Где си?  Старац се усправи.  Разапињао је кожу поред реке.  Павле стиже до њега, наслони се једном руком на врбу и, гледајући у оца, чекаше неколико тренутака, док доврши.  — А где остаде синоћ?  Павле му укратко изговори све, па и случај са писмом.  — А где ти је то?  — Ево код мене.  — Па шта ћеш с њиме?  — Не знам; дођох, да те питам.  — А шта знам ја!  Дај да видим.  Старац разгледа завој, па му вели:  — Да си га дао капетану.  — Шта ће капетан с њиме?  — Или да га однесемо у Крагујевац, тамо ће знати где ће с њим.  Павле после кратке почивке одговори:  — Може.  Кад отац сврши посао, остави кожу, да суши, те се заједно упутише у поље код жетелаца.  Ту је нешто помагао и Павле, јер се надао да ће га телесни рад мало разгалити; али се брзо умори, те се уклони са сунчане жеге и легне у хлад под снопље, где болну главу положи да отпочине.  Лежећи дуго гледао је у светло небо, а памет му је лутала далеко од завичаја.  Помисли, да му се мало час, кад је с мајком разговарао, извесна луда мисао усели у главу, и тек га поплашено лице родитељско опомену на дрскост намере.  Махну руком.  И тога се треба одрећи: нема смисла.  Окрену главу на другу страну и заспа.  Међутим женскадија донесе ручак, а са њима дође и нана.  Код куће остаде само редуша с мајком, да припреми још остатак за вечеру моби.  Док су радници ручали, мајка оде, да потражи сина.  Нађе га у дну снопља мирно спавајући.  Седе крај њега, те га посматраше замишљено и дуго.  Њена проста, у свакодневном и све истом раду укрућена, душа није могла разумети сложене мисли синовљеве, нити је могла пратити лет његове гипке свеже маште.  Па ипак образованост његова није могла да превари око материнско, јер се осећаји не преиначавају, исти су у свакоме, само им се облик мења у изразу, а то је и једино што ствара ону велику чаробну разноврсност у осећајном свету, који нам живот чини за мало лепим, али често за дуго грким.  Ова је сељанка седела ту на земљи поред својег образованог сина, чије узбуђење ако није у први мах разумела, она га је слутила.  Није хтела да га испитује.  Нежност љубави њене хтела је да избегне сваки поступак који је издалека личио на насиље.  Ово створење овде иначе се већ одавна уздигло над њом, једино их везују још природни осећаји, у које баш зато и није смела да дира.  Али га је посматрала брижним оком.  Болело је што мисли на одлазак, а преко сваке мере је узнемирило што се одједном на то решио.  Он је тако ретко долазио кући, у три четири године једанпут; кад је то последњи пут дошао, рекао је, да ће остати, а сад већ мисли да иде са кума- Милићем.  Он то мисли; зна она: баш с кума- Милићем.  — Боље да није ни пошао на школе.  Док је мајка овако размишљала, син је слатко спавао и снивао о некој великој богатој кући, како у дворани седи у сјајном мирисавом куту, а гледају га два лепа нежна плава ока.  Он се осмехну, окрете главу према мајци, и пробуди се.  Први му поглед паде у нежне плаве очи материнске.  Сањиво али се благо насмехну и рече:  — Ти си, мила нано!  И метну јој тешку главу у крило и сакри лице у њену кецељу.  И на главу му паде суза; и чу шапат:  — Је ли, сине, нећеш још да идеш?  Главобоља му одуминула; сунце већ није жегло тако јако; са Севера се диже лак поветарац и пирка му у врело чело.  Било му је лако и мило, и тихо одговори у силном узбуђењу синовљеве наклоности:  — Нећу, нано, нећу.  Мајка га пресрећна помилова и пољуби му сјајне црнпурасте власи.  Од тога дана наста борба, скривена и тиха, али тиме жешћа и одлучнија, између мајке и сина.  Њега, и против воље, вуче нешто одавде, а она хоће свакако да га задржи, али да он то не види.  Син, опкољен вештим сплеткама материнске бриге, јако се чува да ишта извесно ода о својим намерама, и уопште избегава да са мајком говори о самом себи, па је због тога и ређе код куће.  Она је међутим добро видела његову унутрашњу борбу; често и радо је прихваћала мисао да је он „замиловао коју“, али није хтела да види везу између тога и његове жудње за одласком.  Павле јој ништа није рекао о оној младој девојци, коју је угледао у друштву странаца, а она је међутим знала, да са овим расположењем он пре није долазно са својега пута из иностранства.  Да је болестан — није; да је нешто скривио те се боји — није; да је бегенисао цуру те ваљада од тога хоће да бега — и то није, јер његово држање није правдало оваку претпоставку, у томе се њено око није варало.  Тек она види да „не ваља“; одлучила се да никако не пушта сина, докле се или не умири, или док она не дозна за узроке његову расположењу, па да му тражи лека.  Због тога би често наводила разговор о њему с оцем или са њиме самим, и то онда кад он није могао врдати а да не изазове сумњу противу себе: обично увече, кад су сви после вечере сакупљени око огњишта, договарали се о потребама, одмарали се и правили распоред за у напредак.  Павле је назирао материн смер, и одговарао је према томе, а она, знајући да није искрен, ипак је жудно ишчекивала сваку реч његову, да би и по њима могла саставити себи какво одређеније мишљење.  Ипак није смела да наваљује на њ.  Од тога је уздржавала колико материнска нежност, толико и бојазан, да ће он планути, изгубити стрпљење и нагло отићи.  А она се одласка његова бојала колико његове смрти.  Нема сумње, овако се иде у пропаст; тамо њега очекује смрт; њега су опсениле виле.  Ударила је и у враџбине, али узаман.  Пажљиво пустила је коју реч и пред мајком, али од ње беше мало користи.  Напослетку смисли да наговори мужа, да запита Павла шта мисли за унапред да ради?  Даље никако није смела да иде.  Од испитивања о узроцима чувала се добро, јер јој је то много отргнути чедо занавек.  Муж јој учини по жељи.  Али је Павлу било лако да задовољи овог уморног старца одраслог и оседелог у непрестаном послу и вечитим бригама.  Чича се није о њему много бринуо, видео га је „ваљаног и учевног“ и знао је да ће скоро у државну службу; једна година или неколико месеци овамо или онамо њему је било све једно.  Павле му рече још пре да ће да иде у Крагујевац или Београд, да тражи службу, ма да је волео да проведе још коју годину на страни.  Државна је помоћ међутим била мала, а задругу је већ пре неколико година престао био оптерећивати.  О томе је пре већ имао чешће разлагања са задругом и с оцем.  Овај му препоручи да се обрати оном богатом ујаку Павлову, што је живео у Крагујевцу и волео Павла.  Ујак није имао деце и често је своме сестрићу слао коју пару за школске потребе, док је овај још у оближњој варошици био ђачић.  Ако му је доста још једну годину да проведе на страни, ту му ујак неће одрећи помоћ.  Павле је ову мисао неколико пута одбацивао, али је сад наново прихвати, да и на овај начин објави мајци свој одлазак.  И тако је овај разговор Павлов са оцем — изазван жељом мајкином — имао сасвим противно дејство ономе што је она желела.  Павле се, дакле, реши да оде ујаку у Крагујевац.  И мајка, видећи како се он вешто припрема, малакше у своме очајању.  Постала је ћутљива, често зловољна, каткад болесна.  У сразмери, у којој је син јој венуо у некој њојзи тајанственој чежњи, у тој мери је клонула и она.  Сад је већ мајка почела да примећује ово нерасположење кћери и унука јој, и често би, сунчајући се пред кућом, пажљиво пратила погледом своју кћер, која око куће пословаше.  Старица би тада уздисала и препоручивала јој је да чува своје здравље, „јер је и оно дете нешто слабачко“, треба да га пази, њено је.  Павле је међутим отпутовао у Крагујевац ујаку.  Али на његово велико изненађење, ујак му овај пут одрече помоћ.  То је био тип паланачког трговца старога кова: у плавом турском оделу са широким фесом, дебелим спуштеним брковима и густим седим обрвама, испод којих јасно светлише живе плаве очи одајући бистрину ума и енергију.  Био је варошанин који се обогатио својим занатом, сапунџијским, а неуморним трудом и многогодишњом штедњом, те је сад, седећи на миндерлуку и пушећи из чибука, одмарао старе кости.  Он је темељ своме благостању положио оном помоћи, што му је у младости доста замашно пружао Павлов отац а његов зет, као старешина богате задруге.  То никад није порицао, и често је и стварним доброчинствима одуживао, али то никад није достигло висину оне потпоре, што су му Павлови родитељи некада давали.  Зато је младића јако изненадило чисто сурово држање ујкино.  — Кад умрем, — рекао је овај. — све ће бити ваше; сад више не дам ништа.  — Ама зашто, ујко?  На то чича погледа у своју жену, која је оборила очи седећи на кревету поред миндерлука.  — Зашто, синко, питаш. — ту је чича био у очевидној забуни, а и домаћица му изгледаше да му не уме помоћи.  — Зашто?  Зашто?  Зато што сам доста давао.  Павле га погледа тако чудно, да се старац застиде.  — На добро, да ти кажем зашто.  Зато што је твоја нана моја сестра.  — Како то?  — Тако.  И старац погледа задовољно у своју домаћицу, као да је погодио згодан одговор.  Више није могао од њега да извуче Павле.  На свако доцније питање понављао би, да је Павлова мајка његова сестра.  Уосталом био је врло пријатан и богато је угостио Павла.  Шта више хтео је да га задржи у Крагујевцу, док не нађе згодну службу, што би трајало неколико месеци; али кад год би Павле споменуо да би хтео да продужи науке, постао је плах и одлучно одбијао све разлоге сестрићеве, у чему га је, за дивно чудо, живо потпомагала и његова жена иначе по нарави мирна и равнодушна.  Напослетку и Павле увиде, да нити има умна разлога да даље наваљује на одлазак, нити смисла његовим неодређеним сањаријама, - које иначе још ни пред самим собом не хтеде признати, већ се реши да остане ту, у чему му ујак свакојако иђаше на руку.  Крагујевац тада не беше више престоно место владаочево.  Књаз се у последње доба више бавио у Пожаревцу или Београду.  Али како имађаше навику да често путује по Земљи, свраћао се више пута и у ово место и после својега одласка одавде.  Мали дворац, под именом „Шарени конак“, — у ствари и по распореду и по облику летњиковац, на обали Лепенице, — био је увек приуготовљен за дочек господарев или његових синова, који су се ту родили.  Но и ако Крагујевац не беше више престоница владаочева, он је то био стварно у друштвеном и политичком погледу.  Иностранство га је још једнако сматрало средиштем кнежевине, а о Београду и Пожаревцу имало је само ништо мало магловитога сећања из историје.  Страна дипломатска заступства још дуго осташе у овоме граду, пошто се двор одавде и одселио. (У Београд се преместио најпре руски консулат.) Тако исто још остадоше овде главни заводи земаљски.  И ако је, дакле, град полагано почео губити вид политичког средишта, ипак је у ствари још био то; интелигенција, трговина и занат, обрт и кретање народно још су се туда стицали, још су туда пролазили; друштвене и, већином, патријотске идеје одавде су се кретале у борбу, и само се она могла надати успеху, која је овде била истакнута.  Није, дакле, чудо што се и ујак Павлов највише надао да ће овде најпре и најзгодније моћи „сместити“ свога сестрића.  Нарочито откако се очекивао долазак млађега сина Књажева, који је такође носио титулу Књаз, јер је једном већ владао.  Конак су већ спремали за његов долазак.  Овај конак био је, а и сада још стоји обновљен у сличном облику, на крају малога луга, првог „парка“ тада у Србији, на обали Лепенице усред града.  Преко реке водио је ту узан мостић за пешаке.  С десна била је мала црква са високом засебном звонаром од греда, а наоколо пространо гробље заграђено филаретама; овамо напред била је реалка премештена из Чачка; даље болница, и неколико господских кућа крај пута што вођаше у пивару, једином недељном забавишту отменијих грађана.  Десно од мостића ишло се у чаршију, а лево поред дворца у Палилулско предграђе.  Туда се често шетао Павле.  Дознао је некако да су оне странкиње, по препоруци из Пожаревца, одселе биле у дворцу.  Није нужно напоменути, да га је ово сазнање наново узбудило.  Сутра дан је већ двапут пролазио туда, а доцније још чешће.  Једном се чак упусти у разговор пред дворцем са неким старим човеком, пола војником пола грађанином, који је ту вршио неку надзорничку службу.  Код овога се распитао о појединостима, те га једном замоли да га одведе горе у конак.  Овај му учини љубав.  — Унутрашњост малог дворца била је по обичном распореду турских господских кућа.  Доле повећи трем, у сваком углу по једна соба; горе то исто с изласком на чардак.  Ту је Павле подуже остао.  Од тога човека сазнаде Павле да су странкиње ту вечерале по наваљивању оне најмлађе, која рече да јој се овај начин распореда куће јако допада, нарочито што има чардак.  Павле се сећао да су и у Баточини вечерали на сличном доксату ...  Овај је чардак био налик у Швајцарском стилу са изрецканим шареним даскама, а тако исто беху уоквирени и прозори.  — Кућа је била, као и околина, мирна.  Из оближње основне школе пуштала се деца кући; кад се разиђоше и умукну њихов жагор, наново наста тишина.  И двориште је било празно.  С лева штале беху празне; спроћу велики зид неке подугачке куће, пред којом је била празна клупа; даље дрвеће и река.  Овде је било свуда мртвило.  И овде, и у граду и у Србији, мртвило — без ње.  Павле се с уздахом опрости с човеком.  Кад је био на улици, помисли, е је ово расположење опасно по њега.  Реши се да раскине с тим успоменама, које су претиле да коче његов напредак.  Још је имао писмо код себе, то ваља предати Аустријском заступнику, који је још ту седео.  Упути се онамо; али док је до куће стигао, сети се да му то ништа не би помогло.  Успомене се не би могао ослободити, док је код њега онај мали златан крст, што га под кошуљом ношаше о врату.  Како је било, и он сам не зна, тек се вратио ујкиној кући несвршена посла.  Како су дани пролазили, он све већма увиђаше, да му у Крагујевцу нема останка. Саопшти, дакле, ујку и ујни да ће да се врати кући.  Ови се живо противљаху, али он оста непоколебљив.  Крену се, дакле, натраг, кући.  Удешавао је да стигне после подне, кад су мужеви одсутни, а женске се разилазиле по сусеству, јер се надао да ће мајку затећи саму.  Тако и би.  Мајка је квасила убрус пред кућом, а у соби лежала је мајка сама болна у постељи.  Павле се заустави на прагу собе и погледа унутра немило изненађено.  — Шта ти је, нано?  — Нешто сам болна.  Приђи-дер.  Павле приђе и пољуби је у руку.  — Шта ти рече ујка?  — Ништа.  — Даде л ’ ти што?  — Јок.  Мајка се очигледно обрадова и налакти се.  — Ваљда ти рече што?  — Рече ми да не да, што си му ти сестра.  Мајка хтеде да прикрије своју радост, али је син примети и тужно се осмехну.  — Ти си гладан; чекај да ти спремим штогод.  — Немој, остани ту; мајка ће.  — Не, не; минуло ми.  Хоћу сама.  Он изиђе, а она устаде и хитро, као да није била мало час у болесничкој постељи, обуче се и спреми вечерицу.  Павле је озбиљним лицем али слатко јео, а она га је гледала, подбочена, ведрим али и посматралачким оком.  Кад сврши, она га запита:  — Па шта ћеш сад?  — Не знам.  Даље није питала, али га је од тога дана посматрала још опрезније.  По њему се видело да још дубље размишља но пре.  Није више толико много одлазио од куће, али је тим више тражио осаму.  Често би, лежећи у џбуњу на трави, испустио своју књижицу и погледао горе, размишљајући о својој судбини и о своме незгодном положају у овом стицању осећаја са стварним приликама.  Од своје досадашње лектире, Бернарден де Сен Пјера, пређе на Ле Сажа и доцније на Ларошфукола, али наскоро напусти читање, па оде у немирном размишљању проводити часове.  Како се јесен приближавала, он постаде све немирнији и све узрујанији.  То је било у времену, када треба да полази на продудужење наука, које је у главноме довршио, али је сада налазио за јако потребно да своје знање допуни ...  Па се дуго решавао.  До душе, увиђао је, да му онај догађај пред механом — а за њега беше одиста прави догађај, и то судбоносан — ваља да заборави, ако сам себи неће да изда неку врсту сиротињског уверења.  Али што се више хватао за оваку трезвену одлуку, тим више му је она одмицала.  Па ипак је морао да нађе лека својој бољи, јер није могао овако без пута тумарати по чемерној долини мисаоној, у којој се век почео заглибљивати; требао је да нађе једном ослонца својој слабости ма у чему, и млада му га душа нађе тамо где му је био најближи: у одлуци смелој али бујној му машти најприкладнијој, у борби за идејалом.  То је било, дакле, нека врста оног лечења, по коме се бољка не уклања одмах, већ се доводи до кризе.  На то га је упућивала крв што му је у дамарима врила; мисао што му је у глави горела; здравље што је одсјаивало са белог му чела и румених образа и што је већ неприметно било зачето; на то га је упућивала и младићска снага што му запињаше мишиће; па онда положај што га је мислио извојевати у друштву; и прилично познавање оних туђих сјајних прилика, одакле је ономадне један леп зрачак пао и у ову дољу скривену међу питомим бреговима и на његово примчиво срце што је досада било мирно и безазлено: све то утврђиваше га у зачетој намери.  У овом расположењу ступи пред матер, молећи је да га саслуша.  Она је баш била у млекару изнутра, али пред отвореним вратима.  Ова је зграда била мало удаљенија од куће, те их није могао нико чути.  Кад је он споља ослови, да би имао нешто да јој каже, она подиже бледо сувоњаво лице њему и са страхом очекиваше његове речи.  Шта ћеш ми рећи?  Он при овим брзо али слабим гласом изговореним речима погледа мало боље у матер, и тек сад виде велику разлику, коју је брига починила по овим иначе поноситим цртама.  Јако порумене на простодушно питање пуно тешке слутње.  Овој сељанци он је био дика, син њен најдаровитији и најмилији мећу својом браћом; она је у њ полагала сву наду и највећи понос свој, и он сада у одсудном тренутку увиде да је био на путу, да изневери ову неизмерну љубав, којој равне он још није досад могао да узбуди ни у којој другој жени.  Тронут уђе у млекар и ухвати мајку за руку.  — Нано, зашто се бринеш толико за мене?  Та вратићу се ја.  — Ти ћеш да идеш?  — Па ја; ваља.  — Па како ћеш, кад немаш с чим?  — Имаћу, нано; мало што ми дају благодејања доста ће ли бити.  — Јеси ли здрав?  — Јесам, ништ ми, хвала Богу, не вали.  — Знадеш ли ти то тврдо?  — Знам, ... мислим; зашто питаш?  — Јеси ли рекао оцу?  — Рећи ћу.  — Међер ћеш да идеш?  — Морам.  — Мораш?  — Ту застаде, уздахну, па чврстим гласом настави:  — Добро.  Кад мислиш?  — Па за који дан; време је.  Изиђоше у авлију и упутише се путањом према пољу.  Ту пред прошћем мајка се заплака.  — А знаш ли ти да сам ја болна, да те више нећу видети?  — Хоћеш, нано; хоћеш.  Она се чисто трже на овај одлучан глас, у коме назираше мање од оне детињске нежности, које беше раније тако обилно у њему.  — Колико ћеш да седиш тамо?  — Тако једну годину.  — Нећу ја то доживети.  И одиста, кад је то одговорила, изгледала је тако трошна као њена мајка тамо у кући.  Павлу би много жао, те ућута.  Осећао је, да је и овај пут побеђен.  Морао је ствар оставити за другу згоднију прилику.  Тако се ова борба, коју бисмо могли назвати и нежном и одсудном, водила и даље између мајке и сина.  Павле је гледао да се ма како приближи својој сврси, а мајка га никако није пуштала због своје болешљивости.  И одиста је од дана у дан венула.  Можда јој је понекад бивало и лакше, али је она то увек крила пред сином, и кад јој се једном здравље поправи за дуже време, она силом леже у постељу, само да се Павле не би наново прибрао, и да је не би смео оставити.  Но и ово невино лукавство почело је да губи своју моћ.  Павле се ипак приближивао остварењу своје намере, јер је инстинктом срца које љуби прозрео мајкине рачуне, те се опет лати да јој објави одлазак.  Али тада се догоди нешто неочекивано, што је изгледало као последња али неотклоњива сметња Павловој намери.  У рану јесен напрасно умре отац.  Овај удар попрети да га занавек задржи у завичају, јер је, као по старешинству први и најпаметнији члан задруге, могао најбоље наставити и успоставити прекинути ред породични.  — Мајка је и овај случај употребила за свој смер.  Где год је могла то да учини неприметно, гледала је да замрси прилике и да Павлу тиме да више посла.  Ако је она, као удовица породичне главе, имала ту каква удела, то је увек одуговлачила; тако кад је требало ићи власти, или решити о старешини задруге или друго што.  Но и ово није смела подуже да удешава, јер су и остали могли да изгубе стрпљење.  Напослетку Павле удеси све домаће послове како ваља.  Кад то би, реши се да оде у Крагујевац и да код ујака још једном покуша своју срећу.  Али се појави још једна, и то сад већ стална сметња.  Мајка је својим ранијим претварањем наслутила зло: почела је озбиљно да поболева и боловала је дуго.  Већ паде и први снег, и Павле не смеде да је остави.  Она га и није пуштала.  Хватала се за њега грчевито, проричући њему пропаст а себи смрт, ако је остави.  Павле је већ постајао нестрпељив, али је увидео, да би био прави злочин напустити ову жену, која га је родила а која је свој живот везала за његову присутност.  — Борба је сада већ постада отвореном, и сељанка је водила очајнички и победоносно.  И до последњег тренутка свог одржала је победу.  Али и тај последњи тренутак дође.  Неког хладног новембарског дана о Задушницама, када је отишла на гробље своме човеку, назебе озбиљно, и врати се кући са неком потајном грозницом.  Болест је није дуго мучила; као што је заслужила, издахнула је усред јуначке борбе и блажено, на мишицама својега љубимца, пошто га је заветовала, да се више неће враћати у туђину.  Он се заветова, и она умре спокојно.  Војислав  Павла је, дакле, само смрт могла спасти својих смерова главне препреке: љубави материне.  Само је овим грозним и највећим губитком могао постићи слободу одлучивања и независност осећаја.  Као да је судбина баш с обзиром на ове осећаје хтела да га лиши оних двају створења, оца и мајке, којима ти осећаји припадаху у највећој мери, како би их одсада могао усредсредити само на једну једину тачку.  Али сада, када му је црна земља отела ту драгу препреку, - сада га је можда још чвршће везивало небо, чијим се именом био заветовао крај самртничке постеље мајкине.  Сада је у потпуној мери разумео ову истину: да материнска љубав живи и после гроба и да она и после смрти бди над дететом својим.  Он је завет учинио пола несвесно од бола, а у оном тешком и свечаном тренутку, под утицајем неограниченог поштовања према овој паћеници, коју је хтео да умири у последњем часу вечитога растанка, да јој из захвалности поднесе жртву, која је за њега била највећа али баш зато матере достојна; он је завет учинио још и од забуне што га је њено забринуто око прозрело до дна, па још и од стида и туге што је њену смрт највећма проузроковао главом он.  Али колико мора да је силна та материнска љубав, кад је кадра да наметне оволики терет на душу!  Оволики терет — од кога се он никад неће моћи отрести!  Отрести ... то је покушавао и несвесно.  Јер кад се осећао свесним ове грешне замисли, тада је већ био у Крагујевцу, где је увелике спремао одлазак у иностранство.  Павле се ужаснуо, кад се одједном нашао у Крагујевцу.  Грозио се овог поступка противног своме здравом разуму, својега правога интереса и своје заклетве положене у онако свечаноме часу, а лицу које је за њ морало бити свето.  Доцкан је: он је већ учинио кривоклетство; а оно није било учињено тек сада где је погазио своју реч, већ још онда када ју је дао.  Сада се само наставља започети грех.  Он је у осталом све то предвиђао.  Знао је да, ако остане у овој вароши, како је ујак желео, његов живот не би био ништа друго до непрестано и све дубље пропадање у бездан одакле нема повратка, и у душевно растројство за којим скоро долази и телесно.  Његово пребиваше овде стварало би му стотинама прилика, да се сећа онога, што нема, а што није ни покушао да задобије.  Зар да вечито кука као жене; да сања као деца; или да лута као слабоумни, а без наде да може кога наћи, ко ће га разумети у овим ситничарским приликама што га чекају, и то све да чини поред своје снаге које је свестан!  А он је још бацио поглед и у будућност.  Ту је видео себе, како немирна и незадовољна духа оставља живот; видео је себе утонула у множину свакодневних поситних и покрупних дужности; — и то се видео свуда и увек без одређеног правца а лишеног својега највећега задовољства и своје највише замисли.  После кривоклетства му је престојала једино морална смрт, па још са свима оним набројаним тешкоћама: али кад га је мајка својом безобзирном љубављу већ отерала у ову моралну смрт, он је хтео бар покушати да себи набави оно највеће задовољство, што му је поред тога још преостајало.  И тако су његово лутање по ливадама и бреговима завичаја; његова велика повученост после жалосног породичног случаја, били управо једно непрекидно размишљање о томе, како ће да се докопа стазе, коју му је његова превелика жудња одређивала.  И он је сад већ био изишао на ту стазу, и, идући њом чврстим корацима, срце му је ипак дрхтало.  Изишао је на њу, али камо ће га одвести?  Започео је, али како ће се свршити?  Био је у годинама бујне младићске снаге, где се пред каквим предузећем не процењује дубоко и не резонује много, али су на њ ипак сувише напрасно навалили губитак родитеља, неизвесност будућности и онај неодољиви свирепи осећај, коме још не смеде дати права имена, — а да би се могао отиснути на море нових непознатих прилика без — бар и кратке али ипак велике душевне борбе.  Пред великим предузећем својим он се ипак не смеде одати својој тузи за изгубљеним родитељима; уздржао је сузе које се по каткад искрале под трепавицама; није хтео да легне кад га је главобоља мучила, већ често, стиснув руке над узрујаним срцем, иђаше право напред.  Ујак га је дочекао јако тронут због смрти сестре му, која му, до душе, није била рођена, али му је била најближа, управо једина својта.  Кад се сит најадиковао стаде жестоко пребацивати што га нису позвали, кад је на самрти била.  Он се увек надао да ће пре умрети — та био је скоро дваес година од ње старији, — па се већ унапред радовао колико ће благостања донети њиховој кући његова и његове жене смрт.  Тиме би Павловим родитељима Бог вратио она добра која су му чинили, кад је био млад и зелен а у невољи.  Али, ето, поквари се све; нису му ни о зетовљевој смрти, ни о њеној бољи ништа јавили, да би својом утехом бар олакшао смрт сиротици или да би се побринуо о њену здрављу, да доведе лекара, те да је можда спасе.  Али одмах за тим увиде да је у својим пребацивањима отишао далеко, те пређе на другу ствар.  — Божја воља! — рече.  — Нека сте ви живиздрави, а за мене и за Јулку како Бог да.  Сад си ми ти најближи.  Ти си првенац.  Њима Бог да прости.  Чим је овако свршио, ујна Јулка се подиже и изађе, да спреми вечеру, а старац позове младића да седне крај њега.  — А сад, да знаш: ја сам ти отац, и теби и оној деци.  Ти си, до душе, већ израстао, али господска чељад подуље треба неге, него ми сиротиња.  А ти си одвојио.  Ти рече да ћеш да идеш преко.  Ти знаш да се је твоја мајка увек противила, кад си хтео да идеш ...  Ту ујак ућута и очекиваше одговор Павлов.  Он одговори без забуне:  — Покојна нана била је противна зато што сам био дуго ван отаџбине, а и бојала се што сам овог лета нешто мало боловао.  Ујак сумњајући махну главом:  — Па неће бити баш мало.  Јеси ли кашљао?  Овде сам те чуо да кашљуцаш, а чуо сам да си се код куће често заценио.  — Ја?  Код куће?  И ви сте чули?  То није истина.  — Да нисам чуо?  — Не, већ да је то било.  Откуд знате?  Старац устаде и извади из ормана три савијена писма.  — Ево ти, па читај.  Павле са све већим чуђењем отвараше писма једно по једно.  У сваком стојаше потпис:  „Твоја сестра Љубица“.  То су била писма његове мајке.  Рукопис био је кума-Милићев.  — Из ових писама мо’ш видети да ме је сирота ваздан преклињала да ти не дам новаца, да тамо идеш; да те не пустим одавде, већ да ти овде нађем службу, па и да ти говорим и срцу.  Ту стоји још да си био много болестан, и да ћеш пропасти и са здрављем ако те пустим преко.  Ја сам је морао послушати, била ми је сестра.  Чинио сам што сам могао, а њу нисам разумео.  Видех да си ослабео јако, а и сад си блед, али шта ја знам твоје послове.  Павле држаше писма дрхтећи и читаше узбуђено ове хладне преостатке онолике љубави.  Затим их врати ујаку.  — Не, нека остану код тебе, добро је да их понекад прочиташ; још кад идеш у Швапску!  — Хвала вам, ујка, на вашој доброти; ја ћу вам се отуд по који пут јавити.  — Да се јавиш, него ...  А кад мислиш?  — Прекосутра.  — Лепо.  Мало си се пожурио.  Колико ћеш да седиш?  — Једну годину.  Само једну, ујаче.  — Лепо, сине.  И сад чуј ме.  Слушао сам од твојих даскала (старинско турско - грчко име учитеља) да си био ваљан ђак, а ја знам да си добар дечко увек био.  Имам вере да ћеш и одсад бити поштен.  Али не може бити да је твоја мајка узалуд бринула.  Ти ми се сад чиниш слабачак.  Добро, из очију ти вири, да ти ја то узалуд приповедам.  Па, нека буде, али дуже не смеш да останеш од једне године.  Обећај ми.  Павле уздрхта при овом новом искушењу, при овом захтеву толико сличном ономе што му је мајка била поставила.  Он се реши да буде обазрив и одговори:  — Не верујем да ће ми више требати од једне године.  — Ти врдаш; реци да ћеш се после једне године вратити.  — Добро; свакако мислим да се вратим за то време.  Старац га тек после неколико тренутака размишљања разумеде, затим му рече:  — Нека буде тако; где мислиш да идеш?  Павле полагано и пажљиво одговори:  — У Пешту.  — Имаш ли благодјејања?  — Мислим да ми је ове године још неће одрећи Господар.  — Лепо.  Знај, и од мене имаћеш колико ти треба.  Павле му изненађено, али ипак нешто жалосним осмејком хтеде да пољуби руку, али старац му не даде да се захвали:  — Сад знаш да сам ти због ових писама одрекао летос помоћ.  Но па реци колико ти треба?  Павле је оклевао.  Ујак му поможе:  — Знаш шта; даћу ти одједном онолико колико ти треба за целу годину.  Биће ти доста ваљда, ако ти дам онолико колико ти је благодјејање.  — И много, — одговори Павле.  — Много неће бити.  Ти сад више не учиш школе; хоћеш мало и да видиш света, знам.  Па ако ти устреба још, пиши ми.  Да знаш: да ми пишеш!  А не смеш се задуживати.  Е, сад ако хоћеш, мо’ш да пољубиш у руку, јер видим да ме једнако хваташ.  Старац се слатко насмејао као човек који је у власти да чини добра дела, а уз то да се нашали, кад му се учини згодно.  Тиме је и разговор био свршен.  За ово време док је Павле чинио своје завршне припреме, ујак га је обасипао својим практичним саветима, који су могли да представљају праву драгоценост за каквог ваљаног сапунџијског калфу што се у свет спрема; али Павле је и овако био захвалан на њима.  Поред тога морао је још једном обећати ујаку, да ће редовно писати и да ће неизоставно јављати ако би му здравље посрнуло, јер му је старање о његову здрављу нарочито препоручила његова покојна сестра.  Сутра дан је Павле удесио све, а прекосутра пође на пут.  Шилер — Јов. Илић  На углу узане, високим зградама урешене, улице у Пешти била је у то доба мала каваница, удешена по свој прилици за госте средњега реда или средњих новчаних срестава.  Улазак је на две три степени кроз стаклена врата покривена иза медене решетке зеленкастим завесама са ситним цветићима; прозори на локалу средње величине са истим завесама и истим цветићима; над вратима с обе стране обичног натписа на домаћем језику стоји још натпис српски, немачки, румунски и словачки, а пред натписом утврђен је огроман позлаћен рог; са средине овог рога виси фењер са окнима млечне боје, на којима пише одовуд „Каффе“ што мора да је немачки, а одонуд „Цаффее“, што ће бити по свој прилици француски.  Унутрашњост одаје толико је исто привлачна као и ови натписи.  Кад би прошли поред каване и кад би се у истом тренутку отворила врата, први би нам поглед пао на неку врсту престола што стоји под неким високим ступом, и пао би обично на један други поглед управљен кроз тренутно отворена врата право у нас; управљач тога погледа женског пола седео би у том престолу са врло пријатно слатко-нежно насмејаним лицем а плетући вечито своју чарапу.  Човек иоле добра укуса и топла срца, у том слатко-нежном погледу, управљеном кроз тренутно отшкринута врата право, могао би назрети један цео свет слатких снова и вешто сплетених тајана, па кад би осетио чежњу, да све те тајанствености размрси, не би требао да учини друго до да уђе у ово примамљиво место, у које би га у осталом — ако, на пример, не би био онако идејалног укуса — мамили и чаробни мириси пржене каве и не сасвим рђавог дувана, као и весео разговор безбрижне момчадије.  Улазећи видећемо пуно једноножних столова од лажног белог мрамора поређаних поред зидова, на којима — на зидовима и на столовима — видели бисмо трагове неких арабеска, да их нису препокриле разне несташне шаре цртане оловком или четкицом у акварелу што представљају епизоде из живота познатијих чланова каванског друштва.  Поред тих сличица има ту исписаних објашњавања што се тичу слика, или стихова, па и изрека појединих специја (другова), које је ваљало овековечити, како би их млађи нараштаји имали пред очима, гледајући у њих са пуно признања према овим старијим преходницима својим, а прегаоцима за одржавање добре воље и за прогнање туробности у човечанству.  На овим зидовима висиле су и по које шарене слике у отрцаним оквирима, представљајући какву уображену врло нежну Емилију са белим голубовима, или побожну Геновеву са изврнутим очима и расплетеном косом, или ватрену Мариту са жутим цвећем у црним увојцима, или чаробну Зулејку са невероватно јако развијеним недрима; и све су те слике некада морале изгледати дражесне, да им нису доцније неки варвари свема нацртале бркове и Шпањолску браду.  Кад би се којим чудом утишала граја, чуло би се болешљиво кркљање сата на зиду, који похвале достојном сталношћу увек унапред показује за један или два сата, како би ваљада опомињао младеж да што пре оде на рад или одмор.  Као свуда по већим градовима, где има иоле мало заједнице међу омладином појединих народности, тако су и у овом граду одраслији ученици по разним групама имали свој оделити живот, у који се, онда као и данас, тешко могло завирити са стране, не зато што би био скривен, већ због својих нарочитих особина, који је туђину увек нејасан и зато неприступачан.  У оно време у поменуту каваницу скупљала се омладина српска.  Нарочито је за време доручка или одмах по ручку оживело ово, преко дан мирно, место.  Али најзгодније време састанку беше пред вече, кад другови посвршују своје школске часове или кондиције.  Тада ту ври од живог разговора, шале, задиркивања, споразумевања или неспоразумевања.  У то би доба она женска прилика на престолу била у свом елементу; тада се она налази у најбољем расположењу и у најгушћем диму; лице би јој тад дошло свежије, коса сјајнија, а усне руменије, по свој прилици од радости што је радња у цвету; па би се и она расцветала у пуном сјају своме и остављала би чак и своју неодвојну чарапу, да би се одала пикантном измењивању мисли са оном младом господом, што се око ње искупи и на које је она потрошила небројено нежних осмејака и милостивих погледа, уверена да ови не могаху одолети дражима што из ње овако пред вече бујају, те јој се приближују, без обзира, да ли ће на оволиком сјају опрљити криоца своје небрежљиве маште.  Ако овоме додамо још непрестано отварање и затварање врата, гуркање столица, звекетање судова, трчкарање момака, узвике порука и отпорука; онда ћемо имати од прилике свакодневну слику ове ђачке каване.  По себи се разуме, да се овај свакодневни ток често прекидао случајевима оделите природе, или епизодама занимљивим за гледаоце а трагикомичним за суделоваче — жртве каквог лукаво измишљеног плана или брижљиво у тајности припремљене шале.  Жртву такове шале дочекивали би весели усклици или подругљиви поздрави, чим би се појавио на вратима.  Ту су вам при столовима и специјалитети ђачки.  Ту вам је Шљица са вечито задигнутим панталонама, вечито каљав.  Ту је Чика, што четрнаест година учи медицину и за кога пронеше глас да је сахранио неколико тетака, које су га издржавале, а једна га у завештању остављала другој.  Ту је нарочито при почетку године „балек“ (дошљак, почетник), кога треба поучавати и кога обично скупо стаје та поука, док се не извешти.  Ту је Никола Николајевић Никшић, алиас Ник -Ник, пун достојанства са великим брковима, који је заређао, те све факултете (изузев теолошки) свршава, — на шта, само он зна.  Ту вам је од уметника „Шлекермаул“, који је своју лепу главу унаказио дугачком косом и разбарушеном брадом, јер је присталица начела, да не треба дирати у оно чиме нас је природа обдарила.  Ту је и онај, иначе озбиљан дечко, који се решио да сврши науке грошевима својих другова (од сваког добија грош, сексер, дневно), али кога напослетку нестаје, где и зашто, то остаје вечита тајна.  Поред оваких појава међутим општи живот тадањих ученика одликовао се извесним полетом проузрокованим оном грозничавошћу, којом су се политичке прилике у земљи почеле развијати.  Нема сумње да је у крилу ове омладине никло мноштво замисли, и да су се у њему усавршавали они људи, којима доцније Српство толико имађаше да захвали.  После десетогодишње чамотиње почеле су нове струје да струје, и нацијонални рад био је пун ватре, пун озбиљних тежња.  У такни се јавним приликама тада обре Павле у Пешти.  Приспев учинио је онако како су радили и остали му другови: придружио се заједници своје народности; од ње је тражио и добивао упуства, која су почетнику у оваким приликама потребни.  Слатке засновице младости, снаго ненадмашна!  Са колико се хитрине овај младић бацио у овај њему нови свет, могло би се помислити, е ће се одати једино својој главној наклоности и да ће му она исцрпсти сву душевну снагу.  Међутим баш га је она упућивала на напрегнут рад, ако их је мислио остварити једном.  Не напуштајући свој смер, он се са највећом озбиљношћу дао на своје студије, па је поред тога и на олтар друштвенога живота донашао своју жртву: и посматрао је и изучавао прилике око себе.  А још је имао времене и да веже пријатељских веза.  Упознао се са човеком, чије је познанство било доцније од велика утицаја на његов начин мишљења.  То беше један од оних типова, каквих налазимо у круту или у близини омладине, у ђачким каванама и ђачким становима: по университетским ходницима, а често и на предавањима.  То су већином матори ђаци, или пропале егзистенције, или особе са сентименталном подлогом, који се ни у зрелијим годинама не могу да одвоје од обичаја своје прошлости, те у дружби са младим људима понављају или продужују своју младост.  Они често могу да буду опасни али понекад и корисни по младиће, који би се са њима дружили, јер својим упропашћеним животом представљају опомену онима, који су склони да раде онако као што су они радили.  Они су због сиромаштва својег напустили некадашњи залудан живот и сада служе као пострек млађима за рад и за озбиљније схватање живота.  Ако су из оног на последњем месту споменутог реда, онда дружење са њима може донети добрих плодова, где је памет и срце на свом месту.  Павле је то знао, па се ипак увек чувао тих познанстава, која се врло вешто намећу, а увек тако да изгледа као да смо их ми тражили.  Међу њима има свакојаких, и таквих, који нису никакве школе учили, али се врзмају око омладине, да ту што ћаре.  Павле је у овом случају учинио изузетак, а доцније се доказало, да је његово ново познанство одиста изузетак.  То је био човек средњих година још доста младолик али скоро ћелав.  Имао је очи са сетним и нежним погледом; врло лепо, развијено, високо чело и црномањасто лице; изгледао је сувоњав и болешљив, био је скромно али увек чисто одевен.  Уредно је долазио у шест сати кад је кавана била најпунија, заузимао би своје место, које би му се одмах радо уступило, јер је био свима симпатичан; а одлазио би из каване тачно у осам сати.  Поручивао је малу белу каву с једним лепчићем, плаћао је увек уредно свој сексер, и давао је и реднику (келнеру) уредно напитак од два новчића.  Никад никога није ословио, није тражио дружбу, али је радо слушао шаљиве разговоре младића и, ако би га ко замолио за његово познанство, био је врло учтив, разговоран, али и повучен.  Озбиљно сетно му лице није било намештено, већ изгледаше да му је било прирођено, и то му је као и његова уредност осигурало поштовање редовних гостију и каванског особља, ма да чак и ови други нису ништа о њему знали изближе до да је Србин.  Ми знамо у каквом је расположењу Павле долазио у овај град.  Склоњен самоћи а мало разговоран бацио је око на осамљеног госта, који би седео у десном кутку осмејкујући се на ђачке досетке.  Пошто га је Павле неколико вечери виђао, приближи се једанпут његову столу, поклони се пред њим и простодушно га замоли за дозволу да седне до њега, ако му не би био на досади.  Туђин устаде и учтиво се захвали на његовој пажњи казујући му име своје.  — Ја сам Стеван Нинчић, коректор ...  Изволите.  Седоше — По њихову разговору Павле је видео, да је потпуно образован човек лепог држања и отменог мишљења.  Био је некада университетлија, а сада је коректор код једних новина са малом платом, која му је међутим довољна.  Једина је незгода што је мора зарађивати ноћним радом на који одлази у осам сати и то право одавде, пошто не вечерава.  Павле се већ унапред известио да ово није ни мало опасна егзистенција и да се, шта више, за оних више од десетину година, откако у ову кавану долази и држи са ђацима, неколико пута показао као прави Ментор неискусним новајлијама.  — Ви сте, господине Ђурићу, много, и сувише озбиљни према вашим годинама.  Ја сам то опазио и мислио сам да ћемо се кад тад упознати.  Није ми првина да ми се приближују млади људи, што их судбина искушава.  Молим, немојте ово сматрати за увреду.  Мислим, ви ћете лако увидети, да ја са мојом малом дијурном, прошлошћу и садашњошћу, не могу да будем друг будућим великашима, министрима, а можда још и нешто више.  Јер, ко зна, шта се на вашем Балкану све може да деси.  Ту се осмехну и, гладећи бркове, причека, док се Павле исмеје.  Овај га запита:  — Чудо, те сте заволели ову кавану.  — То је природно, јер сам Србин.  И ако се не дружим ни с ким, ја ћу ићи увек где и ови ђаци иду, да ту седим и ћутим.  То ми је обичај, чије изворе ни сам не истражујем, јер ме се то не тиче.  Ја тако волим и тако и чиним пошто могу, а то је и једина раскош, на коју сам навикао.  Ви сте, по свој прилици, већ уочили нашу врсту ђачких пришипетља, који смо као неки додатак свакој већој университетској омладини.  То су, мање више, пропалице са свакојаком прошлошћу, који су омрзли онај живот тамо напољу са својом вечитом гнусном и отровном борбом, у којој су се покварили и пропали, а омилео им овај ту са својим младићски несташним безбрижним комешањем, у коме они пролазе и пребивају као нека врста испосника повучених у се и у овај засебан свет.  Међу нами има и опасних: ено, на пример, онај старац са ћелавом главом и дугачком брадом, од њега се ваља чувати.  Павле погледа онамо и виде старца, кога је, како му се чињаше, једном већ видео овде, и који, стојећи у другој половини каване у разговору са неким младим људима, чешће погледаше на ову страну.  — Али о њему други пут.  Господин коректор сркну од своје каве, затим настави:  — Родом сам из Баната са источног дела, тамо где се говори више румунски.  Био сам међутим и у Горњој Угарској у своме детињству, где сам научио словачки и мало руски.  Често се дешава, као што знате већ и са Париског свеучилишта, ... чуо сам да сте и тамо били, ... да младеж једног од наше багре неће да трпи међу собом, те га одагна од себе.  То би за мене било врло тешко, нарочито кад бих се морао одвојити од мојих Срба, али у том случају ја бих се без околишења придружио другој омладини, рецимо румунској, или другој којој, пошто им знам језике; тамо би ме радо примили, нарочито кад бих хтео чинити услугу уходе или кад бих се представљао као жртва својега опозицијонога држања.  Ја то, до душе, не бих чинио и био бих врло несрећан, кад бих у такав положај долазио, јер сам прирастао овима.  — То никад неће бити.  — Хвала вам на утеси.  Али да се вратим на ствар.  Ви ћете ме запитати за моју прошлост, кад се будемо боље упознали, но ја налазим за пробитачније да вас о томе обавестим одмах.  Она ја врло проста.  Ја сам из богате спахијске куће, уз то јединац.  Дошао сам амо на школовање и упустим се у интимност са извесном врло високом дамом, коју ми наравно не дадоше за жену.  Ја се доцније, као што се каже, покварим, оћелавим; једна ми глумица поможе да проћердам сву огромну очевину.  Сад сам коректор са тридесет и пет форината плате и пет до десет форината споредне зараде месечно.  Од петнаест година амо живим у овоме граду, као што сте ваљда чули, доста уредно, а више од десет година сам „штамгаст“ (редовни посетилац) ове каванице.  Таман он то изговори, а оно им се онај старац, о коме мало час говораху, приближи са једним увијеним табаком хартије.  Кад им приђе, скиде шешир и ослови Павла врло гласно:  — А, а, ту сте.  Добар вече, господине Ђурићу.  Вас тражим.  Говорио је српски, туђим нагласком, но се никако не би могло ухватити којим.  Павле га погледа подозриво, али га ипак запита зашто га тражи.  — Молим, причекајте; још вам се нисам представио; а то захтева учтивост, — говорио је некако подругљиво, — и ако знам извесно да ме већ познајете.  — Не, немам част.  — Немате част? — продера се онај.  — Чудио, врло чудно, а и невероватно.  — Али је тако, господине, — одговори Павле мало оштро.  — Доказаћу вам да није тако.  Ето, овај мој драги колега до вас, кога участвујете (тако рече) својим познанством, већ ме је представио вами, смео бих се заклети ... то би иначе мало вредило ... да ме је оговарао, мој колега, мој драги колега.  Коректор оде за својим послом ...  И Павле хтеде ићи, јер кавану почеше да остављају другови његови, али га нешто вукло да сазна што о овоме човеку.  То је онај канда приметио, јер је пред њим већ стајала по други пут поручена чаша коњака.  — Шта вам је она артија? — упита напослетку старца.  — То желите да знате?  То није тако проста ствар.  Било би дуго док бих вам то објаснио.  Боље да се о томе распитате преходно код других, па да после ја допуним.  Ево је, нема на њој ништа друго до имена, имена, имена, и исто толико презимена, датум и поред тога свуда облигатна десетица која представља сексер.  То су имена ваших другова и забелешка о њихову пожртвовању.  — Зашто?  — За узвишено начело напретка и среће човечанства.  Ви треба да знате да се ја зовем Чилаг, чувени Чилаг.  — Знам, и особито ми је мило.  — Верујем.  Али треба још да знате у чему су ове власи оседеле.  Оно, до душе, мало их има; али су пре но што су отпале, биле седе; молим, то се још види. (И погледи своју ћелу.) ...  Ова је глава — настави, кад не доби одговора, — била некада онако исто примамљива као она тамо на вашим раменима; само што је била веселија, отворенија.  Збиља, могао бих вас запитати, зашто сте већином тако озбиљни, не би ме ни мало женирало да вас то запитам, јер сам, као што видите, доста слободног држања, али нећу да чиним, пошто би то било глупо, кад знам да ми нећете рећи.  Како вам драго.  Ја ћу бити слободан да вас сваке недеље једанпут узнемирим за овај сексер, и ви ми га нећете одрећи.  То и није могуће, јер није ни много, а дужност вам је.  — Лепо; а на шта ће то?  — Рекох вам, да то није тако кратка ствар.  — Па добро, реците ми.  — Не може се рећи, ту треба разлагати, задобити, агитовати, господине мој.  Ја сам агитатор за опште добро човечанства, ја, стари Чилаг ...  Момче, дај још једну чашицу, малу, сасвим малу ....  Дакле, шта сам ја?  Шта рекох?  Да, ја сам агитатор.  Сад вам још не могу више рећи, јер би ми сву зграду, коју намеравам подићи вашом помоћу, ова вуцибатина што овде седи порушио, кад бих прехитрио.  Ту треба полагано зидати, чврсто, темељно, да не би она будала што нашкодила згради.  — Каква вам је то зграда?  — Полако, синко, полако.  Казаћу вам једном, казаћу.  Имаћете прилике слушати мој глас, и онда ћете ви бити мени потчињени, а не као сада, где ја хофирам вами.  Мој глас то је сиренски, јер ја сам Сирена, Лорелеј.  Знате ли ону песму Хајнеову: седи вила на камену па пева и чешља златну косу; отуд иде веслач па се удави.  Страшно.  Али прича се не наставља; међутим ја знам да га је вила доле претворила у виловњака па уживају.  Ето таква сам ја вила.  — Врло лепо! — рече Павле.