ЧЕДА МИЈАТОВИЋ  КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА  ПРИПОВЕТКА  ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА  ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.  СР.  КАРЛОВЦИ  СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА  1899  Цена 80 нов. или 1½ дин.  На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.  Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.  Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.  Била је то и богата кућа.  Још од пре сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.  Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.  Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.  Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.  Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.  У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.  Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.  Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.  То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.  Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.  Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.  Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.  Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.  Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.  Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем, који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!  Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,  Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.  По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.  Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.  Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.  У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.  Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.  Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!  Из једне баруштине близу јаза од воденице на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.  Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.  Небо је било ведро.  Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.  Владала је жестока запара.  У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.  На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.  Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.  На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.  То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.  Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.  Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.  Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.  Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.  Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.  Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.  Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.  Где у невољама и жалостима овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!  Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.  Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.  Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.  Журила се, јер је управ довршивала диван вез.  А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.  Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!  Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.  Исус, одевен у рухо бело као снег седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.  Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.  Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.  Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.  Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:  „Опрости ми, Господине!  Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“  Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.  Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:  „Мандо, снахо моја, што ти је?  Што сузе лијеш?  „Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“  „Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!  У чему ли је разлика?!“  „У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!  Ето, у томе је сва разлика!“  Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.  Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:  „Јадна снахо моја! ...  Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“  Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.  Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:  „Молим те, бабо, не помињи га!  Имај милости према љуби сина твога!  Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“  И онда бризну плакати,  „Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне.  У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.  Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.  Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.  Врапци се ућуташе.  Голубови слетеше сви у голубињак.  У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.  Старац викну неколико пута:  „Ристиворе!  Ристиворе!“  Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.  „Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.  „Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.  „Марјан!“ рече Ристивор.  „Јавља ли што клепа2“  „Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“  „Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.  Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.  Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.  „Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру.  „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.  Волела бих да ми је дете већ овде у двору.  — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“  „Није чудо на оваквој мајини.  Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.  И ако си млада, доста си бура у животу видела!“  У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:  „Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“  Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,  „Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно.  „Како је војвода?  Је ли му све здраво и мирно на дому?“  „Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!  Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!  А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!  Господар нас зове на Косово!  Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“  „Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“  Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.  Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:  Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.  А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“  Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.  Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.  Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.  Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.  Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.  Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.  Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.  Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.  Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.  „Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.  Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце.  „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“  Тако му рекох, и молих га да се пожури.  Али се поп не да кренути.  „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.  Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.  Преча је мени малвасија.  Нек чекају и кнез и војвода!“  И ето не хте да дође!  Ражљути се силно стари кнез.  Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:  „Иди му кажи да одмах овамо дође!  Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!  Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“  Манда приђе к старцу да га умири:  „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.  А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“  „Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!  Ристиворе, попа овамо!  Или га доведи или га донеси!“  Ристивор се као мало устезаше.  Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.  Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.  На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.  Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.  Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.  Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.  Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.  „О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.  „Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!  Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда.  „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“  „Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац.  „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.  Ристиворе, шта ћеш ти овде?  Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?  Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.  „Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!  Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?  А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“  „Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?  Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.  А и што да не читаш?  Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“  Госпођа Манда прошапута Ристивору да принесе светњаке са воштаницама.  И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.  Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.  „Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић.  „Једна је уметнута у другу.  Ево да ти читам шта војвода пише!“  И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:  „Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење.  — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.  Ево ти препис од ње па види шта пише.  Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.  Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.  И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.  Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.  Немој трудити своју старост.  Немој нам слати ни дете Боривоја.  Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.  Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.  И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.  И од Бога ти здравље!“  „Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“  Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.  Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:  „Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.  Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.  Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.  И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.  Знаш, војводо, да смо на Сабору о први његов позив одбили.  И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.  Ено му је предња војска данас на Константинову.  Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.  Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.  Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.  И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.  Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“  По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.  Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:  „Еј жалости наша!  Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!  Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!  Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао?  „Војводо“ — настављаше кнез као да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.  Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.  Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.  Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!  Бог ти дао здравља и памети!“  Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!  Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“  „Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?  Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!  Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?  Зар ...“.  „Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац.  „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!  Него да махнемо то на страну!  Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!  Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“  „Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!  Не може он да води војску нашу!“  „А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!  Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“  „Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез.  „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом! ...  А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!  А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.  Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих други неки јунак води кнеза Орловића војску!  Је ли тако, Боре?!“  Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.  А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.  Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.  Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.  А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:  „Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!  Грлећи старца Боре рече:  „Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!  Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“  Старац сад пољуби свога унука у оба образа, и шапутну му на ухо:  „Тако, синко!  Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“  Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:  „Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!  Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!  Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“  У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.  „Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану.  „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?  Хајде, кнеже, време је!“  Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.  Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.  Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.  У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.  На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.  И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.  На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.  Причало се много шта о чудотворству те иконе.  Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.  У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.  Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.  Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише:  „Покајте се!“  Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!  Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.  Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.  Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.  Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.  Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.  Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.  У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.  Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.  Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.  По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.  У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.  Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.  Испред колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.  Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.  Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.  Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.  Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.  На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.  За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.  Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.  „Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“  „Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“  „Е, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“  „Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.  „Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.  „Мари ти он да л ’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“  „Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!  Је л ’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.  Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:  „Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?  Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал ’ не рекох као какве орлушине!“  „То треба да чујеш, млади властелине, како је било.  Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.  Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо ...“  „Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш ...“  „Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану:  „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.  Ето чуј један од многих доказа.  Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.  Дед га мој гости овде три дана.  Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.  Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!  Кад треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.  „Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.  И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов:  „Покај се, несретниче!  Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“  Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!  И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно:  „Покај се, несретниче!“  И ево се кајем!  Ево ти се исповедам!  Ево ти нож којим те хтедох убити!  Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“  Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“  Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:  „Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!  Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.  А сада као да је и мање јунака и мање светаца!  Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!  „Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину.  „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!  Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!  Онда би и наш поп Каритон светац постао!  Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л ’ вером преврнуо.  Тако је то, мој попе Каритоне!“.  „Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.  „Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.  Добар си поп, али си грешан човек.  А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.  „Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.  „Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.  „Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак.  „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!  Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.  Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!  И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“  Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.  „То је твоје масло!  Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!  Али нећеш, попе, куд си наумио!  Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“  „Ето, не рекох ли ти“ рече поп.  „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“  „Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом и мало као увређен.  „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!  Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!  Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо | Али овако .... махни се, попе, те работе!  „Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година ...“  „Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“  „Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег ...“  „Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“  „Немој да бројимо године!  Дај да меримо снагу |“ рече поп.  Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:  „Ходи, попе, да меримо снагу!“  „Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу.  „И само да се поштено о једном погодимо!  Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“  „Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво.  „Пази, ево мене!  Пази!“  И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.  Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.  Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору:  „Ама, брате, да их раздвојимо!“  „Не знаш ти њих!  Још су они као ђачад манастирска!  Нека их док се мало поуморе!“  И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.  И кроз све напоре једнако разговараху један с другим:  „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“  „Да видиш, попе, ко је Орловић!“  „Је ли хоћеш на Косово!“  „Није него ћу тебе да шаљем!“  „Држ ’ се, попе!“  „Држ ’ се, кнеже!“  Већ по дуже трајаше то хрвање.  Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.  Са чела обојице киптио је зној.  Тада им Ристифор приђе.  „Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо.  „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!  Рекао бих да вам нешто довикује!“  „Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“  И пустише се и раставише се.  Оба задахтала од тешких напора.  Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.  И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.  „Светац виче:  „Та докле ћеш, попе несретниче?!“  Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“  „Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин.  „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“  Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“  И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.  Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.  Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.  Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.  А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.  Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.  Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.  Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.  Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма:  „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“  Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.  Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:  „Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:  Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено како треба.  Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.  Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.  А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“  „Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.  „Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев.  „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“  И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.  Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.  Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.  Леже сваки на своју постељу.  Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.  Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.  Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.  Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.  Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.  Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!  И још како дворкиње причају како често затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!  Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.  Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!  Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.  Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене.  „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“  „Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.  „Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.  Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.  Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“  „Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде:  „А под сигурно има и авети да се јављају!“  „Како да нема?  Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!  Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил ’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“  Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну:  „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“  И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.  Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.  Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.  Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.  Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.  Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.  По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!  Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.  Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.  Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!  Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!  Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао да и не може бити друго него да ће Срби победити.  И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.  Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.  Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.  Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.  Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.  Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,  Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.  До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.  Такву светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.  Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.  Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.  Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.  Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.  И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.  Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.  Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.  Уставила се на прагу.  Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.  Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.  Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.  Сад Иван дође к себи.  Скочи на ноге и викну:  „Ристиворе!  Ристиворе!  Брате!  Јуначе!  Тако ти славе, устај!“  И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.  Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:  „Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“  „Није, брате, него пусто глухо доба!  Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.  „Авет?!“ претече га Ристивор.  „Није, брате, авет, него светиња!  А где си је видео?“  „Ето онде, у овој истој нашој клети, ... овде измеђ мене и тебе!“  „Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ рече Ристивор поуздано.  „Нека је слава Богу!  Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.  Нека је слава Богу!  А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“  И Ристивор леже и у брзо захрка опет.  Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.  После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.  Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.  Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.  Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.  На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.  И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.  Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.  Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме се она својим уздасима одазивала.  Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.  Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.  Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!  Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.  „Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога.  „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“  „Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено.  „Како да ти кажем?  Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:  Ни један!“  Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене.  „Ни један?!“ узвикну запрепашћен.  „Како може бити ни један!?“  „Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.  Па онда настави:  „Ето ни један! ...  Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.  Кад навалих да се прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:  „Стани мало, брате, та докле ћемо тако?  Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!  Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?  Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“  Други би опет прихватио:  „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!  Ман ’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!  Имаће цар наш и без нас доста војске!“  По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би:  „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“  Ето таквих разговора вас дан.  Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“  Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.  Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.  Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.  Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.  „Јес ’, видим те!  Хтео би да бегаш?  Је ли?  Ето сте сви такви!  Ја на какве је људе спала данас славна царевина српска! ...  Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?! ...  У истину ево су последња времена! ...  Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“  Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.  Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:  „Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.  Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.  Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну:  „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!  Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!  Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“  Иди, и тако им говори.  Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“  Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.  Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.  Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.  Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.  Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује:  „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“  Позно у вече вратио се Ристивор у двор.  Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.  Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:  „Казуј, синко, је ли боље среће данас?“  „Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој.  „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!  Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“  „Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону.  „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!  Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!  Ваистину, последња времена!“  „Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор.  „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову  „Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?  Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу | Ех, тај узео да соли народу и мени памет.  „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена »?  Е кад не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!  Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.  Читао им је те књиге до пола ноћи.  Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима:  „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“  Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“  „А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:  „Други опет узеше да вичу:  „Ама лако је кнезу, и лако је господи!  Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!  А шта остаје мојој сирочади иза мене?!  Махни се, човече!  Нека иде кнез, нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“ ...  Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше:  „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.  А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“ ...  А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече:  „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“  „Е, па добро!  Доста си ми наказивао!  Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!  Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.  „Не браним их, господару!  Нити се то може да брани.  Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.  „И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.  „Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.  Ево да се кладимо да ти сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“  „Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.  „То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон.  „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну:  „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеп биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!  Ето огледај, па ћеш видети?“  „Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору.  „Али мрка капа зла прилика!“  На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.  Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.  Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, рано пође.  Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.  У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.  Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.  Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.  Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.  Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.  Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.  Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.  Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.  Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.  „Ил ’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница! ...  Кнегиња те зове!  Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.  „У добри час!  Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.  Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.  Рече му:  „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.  У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.  У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.  Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.  Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.  Њен псалтир, у своме красном преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.  Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.  Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.  „Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.  Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.  „Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.  Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.  Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.  Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.  Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.  Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!  Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!  Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“  Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.  Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.  Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:  „Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!  У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.  Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!  Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!  Није лако што тражиш!  Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“  „Хвала ти; то је све што сам хтела!  Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.  То беше знак да Ристивор може да иде.  Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.  Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.  По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.  „Имаш ваљада ти мени што да кажеш?  1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.  Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.  „Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!  Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?! ...  И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.  Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.  И неколико пута приступах му, али кад год му сагледах очи, не смедох!  Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!  Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.  Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“  Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.  Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |  „Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.  Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!  Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.  Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.  Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!  Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.  Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда .... онда те молим .... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!  Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, не казуј јој да је од мене.  Реци јој:  „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“  И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.  Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.  Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!  „О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена.  „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!  Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.  Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.  Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.  Али, добри човече, што је ниси просио у нас?  Знаде ли она што о томе?!  „О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.  „Па да проговорим одмах са старим господарем! ...  Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?! ...  Не знам шта би сама Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала! ...  Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.  Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“  „Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње.  „Не, госпођо, ако Бога знаш! ...  Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!  Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!  Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!  Нити помињи што Босиљки!  Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.  Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“  Кнегињи се крупне очи напунише сузама.  Усне јој на угловима задрхташе.  Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.  Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:  „Учинићу ти све како желиш!  Учинићу!  Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и твоја и Босиљкина.  Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!  А сад, пођи и остави ме саму!“  Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.  Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.  И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.  И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.  Многима је око срца нешто хладно било.  И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.  Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.  Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.  А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи?  „Не треба ни да се пита, ко ће победити!“ говораше један живахан старчић.  „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!  Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?  Ман’те се, људи!“  У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.  И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.  Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.  Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.  Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.  Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.  Благо довикиваше народу:  „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“  А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.  Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.  Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.  Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.  Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.  Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.  Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно:  „Помози вам Бог, децо моја!“  „Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.  Тек се једној од њих уз уздах оте узвик:  „О, јадна мајко!  Јадна Госпођо наша!  Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“  И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.  Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.  Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.  Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.  Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!  Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.  Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.  Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!  Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:  „Стан’те мало, децо!  Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем ...  На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!  Кити прво коња па онда себе!“  Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати:  „Тако, сиви соколе!  Тако, господару, Бог те живео!  Али и ко би то боље од тебе знао?!“  Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.  Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.  Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.  Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.  Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.  Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.  Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:  „Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“  Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.  Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:  „Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!  Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!  А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи ...  Ех, како сад да ти кажем .... немој нам замерити, ... имамо за нешто да те замолимо.  Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.  Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.  Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!  Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“  „Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца.  „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на, да ме устављате таквом молбом?!  Јесте ви нека лукава зверад!“  „Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.  „Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.  Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“  „Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.  „Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“  Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!  Сад приђе други један по стар сељак а за њим једна омлађа жена.  Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:  „Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!  Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“  Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:  „Смилуј се, господару!  Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“  „Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди.  „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!  Ето то вам је! ... ама где је тај Ристивор?  Оде па пропаде!“  „Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.  Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:  „Синко, додај ми твој клобук!“  Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.  „Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да од цара заслужиш челенку.  Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!  А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“  И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.  Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике:  „Живео нам, славни господару!  Живео нам млади кнежевић!“  Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.  Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.  И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.  Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.  Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.  Па кад наста тишина, узе да говори гласно и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:  „Госпођо кнегињо, снахо моја!  На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег .....  Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.  Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено .....  Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу! ...  Кнегињо, води бригу о народу нашем!  И сад .... с Богом остајте!“  Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.  Народ поче да виче:  „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“  „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“  И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.  И ућуташе се.  „Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!  Није он лош друг у овој нашој дружини!  Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“  „Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело.  „Нека је наша дружина окићена, и и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“  Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.  У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.  „Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!  Додај је нашем Ристивору!“  У млечне образе Босиљкине удари пламен.  Од белога крина поста румена ружа.  Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.  Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.  Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.  Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.  И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом:  „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом:  „Славо моја!“  Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.  Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.  Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган викну громко:  „Напред, јунаци!“  Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.  Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.  Оде војска весело певајући.  Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.  Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.  У госпође Мандалене није више било суза.  Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.  Дуго остадоше тако гледајући за њима.  А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:  „Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци! ...  Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.  Чусте какву ми власт кнез даде.  По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.  И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег ...  Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“  Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.  Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.  С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.  У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.  Сама отиде уза степеницу на први кат.  Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.  Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!  Отиде у конат свога сина.  Погледа празну постељу његову, празни сто његов.  Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.  Чињаху јој се као да су засвагда умукле.  Седе на његову постељу.  Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.  Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко ...  У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.  Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.  „И веруј да је тако!“ рече стари кнез.  „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“  Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.  Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, сасвим као на каквом великом сабору.  Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.  „Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.  „А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор.  „Има их пуно, и малих и великих.  Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.  Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“  „Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.  Него збиља, једнако ми прећаше:  „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“  Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“  И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.  Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.  Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој:  „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!  Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци |“  Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли и у загрљају удави.  Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.  У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.  Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.  „Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут.  „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“  А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.  Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.  Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.  А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.  Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:  „Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“  Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:  „Добро ми дошао први пут у наш двор! ....  Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“  Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.  Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.  У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.  По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.  Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.  Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.  Стари кнез се окрете према својој чети.  Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.  Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.  Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.  Сам прихвати из руку Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.  Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:  „Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“  Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:  „И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!  Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!  Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“  После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом:  „Здраво, јуначе!  И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.  Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.  „Имају за твоје људе спремљене колибе, и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.  А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“  „Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!  Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.  Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“  „Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода.  „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.  Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.  Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!  Немој, славе ти, друкчије!  Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.  Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“  Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече.  „Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда.  „Како? ...  Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?! ...  Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!  Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!  Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“  „Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.  Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.  „Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!  Не замерај ми, војводо!  Али друкчије бити не може.  Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.