ЛУТАЈУЋЕ ДУШЕ  ПРИПОВЕТКА ЗА ПОУКУ  НАМЕЊЕНО ЗАДРУГАРСТВУ  од  ВЕЛИСЛАВА ЈАЊИЋА  економа  БЕОГРАД  Штампарија Савића и Компаније  1899  ЛУТАЈУЋЕ ДУШЕ  Перића кућа чувена је у неколико капетанија као честита, са своје породичне задруге, у којој беше 4 брата, од којих сваки имађаше умерен број мушке и женске деце.  Милош, Стеван и Сретен, дадоше старешинство свом најмлађем брату Јеврему — Јеши, који беше писмен, а и за свог чистог карактера и јасноће душе свуда важан, призван и прибран.  Јеша је од изласка свог из војске одмах узет од својих сељана за одборника, за тим одмах и за кмета, па и за председника.  И док је вршио ове дужности, вршио их је тачно и савесно, више по гласу свог чистог и непомућеног разума, но по пропису кривих параграфа.  Био је много пута и поротник а скоро највише председник изабраних судова за деобе — како он говораше — несрећних задругара.  Јеша је био средњег раста, косе смеђе, очију зелено-граорастих, бркова густих а кратких; зуба ситних и честих; врата кратког, плећат, снажан и развијен потпуно и морално и материјално, при том здрав као срча, лак као дим, вредан као мрав. Што је год хтео и предузимао све је задовољно и срећно довршивао.  Али његова предузећа нису крњила ничије интересе.  Његова је кућа уређена као сат меда.  Сваки члан његове породице пуно-и малолетан имао је своје дужности које је тачно вршио, исто тако уживао је своја права која му се нису смела ни у ком случају крњити.  Једном речи ишло је све како ваља.  Од тренутка — када ова приповетка почиње била су му сва три брата помрла после 60-тих година своје старости, па и сам Јеша остао је удовац пре непуну годину дана.  Вредно је споменути — да му је се само најстарији брат Милош два пут женио.  А њих тројица само по једном — и да ни једном домаћица није умрла пре 58 године просечно.  Јеша је оженио два своја сина и седам синоваца, удао три ћери и девет синовица.  И ако је у 65. години своје старости — још су му сви зуби здрави; још је живахан и снажан, још је кућни старешина у кући својој у којој живи 36 чељади.  Име његови синова беше:  Милорад и Милан.  Синоваца:  Марко, Чедомир, Петар, Гвозден, Милутин, Вук и Живан.  Још из раније — а нарочито од како му умрије добра домаћица Стана, за којом он плакаше као мало дете и говораше:  „Стана ми украти живот“ он је шиљао Марка најстаријег синовца свог судовима и властима, на куповину и продају, јер и Марко беше увиђаван и свему вичан човек.  Јеша је четрдесет година управљао кућом.  Пропратио многа весеља и жалости, крстио и сахранио, оженио и удао.  Поградио многе и дивне грађевине.  Засадио многе воћњаке и винограде; окалемио огроман број разноврсног воћа, оградио сво своје имање прошћем и летвама.  Намножио најбољег соја сваковрсне стоке и домаће животиње.  Свака стопа његове земље уређена је по најновијем методу.  Завидео му је цео свет, како се његова породица слаже и поштује — како ревносно раде сви за једног и један за све.  Он је био господар куће, а слуга укућана, звао се заповедник, а у ствари је извршитељ био сам.  Он је био највећи, јер је служио најмање.  Од његове предузимљивости стидело се и велико и мало.  Од његова карактера све је дрхтало.  У његовим очима, у говору, у цртама лица читала се неизмерна љубав и помирљивост.  Њега није нико могао убедити, јер свака му је реч проткана била најчистијом истином и правдом.  И чланови његове породице, и суседи и комшије, кад су год хтели да оговарају, и завађају, да компромитују и осујећавају његове планове, једном речју — кад су год хтели да га почасте незадовољством — они су само муцали и муцали — неумејући ни речи прозборити.  Његове су очи као магнетна сила правиле ужасно врење у њиховим мозговима, који су одлазили више посрамљени него побеђени.  Кад му млађи ма и хотимице погреши.  Он у место да га кара и грди — он га код осталих извињава и наводи узроке — како су те погрешке биле неминовне и морале су избити.  Кад је ко говорио какве скарадне речи, или речи управљене против њега, не спазив га да је и он случајно ту дошао, он је заговарао, чинио се да није чуо — или ако је за то питан, он је одговарао да је чуо — али је са свим други значај речи изговорених тумачио т. ј. речи које су биле са свим одстрањене од сваке увреде.  Јеша је имао својих особина, каквих се ретко може видети код самртних људи.  Он је на основу свог стеченог искуства написао правилник) — по коме се његова породица тачно управљала — па за то су сви чланови његове породице били свестрано задовољни у свима погледима и захтевима душевним и телесним.  Овде, што највише пада у очи сваком посматраоцу ове срећне задруге, напомињемо.  Да, ни Јешу, ни његове задругаре нико није могао видети: расејане, преухитрене, у наглости, у журби, у великом послу и т. д.  Они сви раде полако, али стално и савесно.  Имали су свега доста што треба човеку за свестран живот.  Али тој изобиљности нико није као основ упоређивао савесну поделу рада међу члановима, већ се обично из околине гунђало и шаптало:  „Никакав рад — а оволико богаство.  То се краде.  Нису чиста посла“.  Каква жалосна примедба, још жалоснијих посматралаца?  Њихови волови под најтежим товаром са својим рабаџијом ћутећки пролазе кроз стрмене, тесне и блатне сокаке, док многи други натоварили на своје буџаљиће незнатан товар па целу ноћ гурају голим раменима у блатаве точкове и онако разјарени шибају вочиће, батинама и приткама, а понајчешће држаљицом секире коју носи у рукама; уз огромну вику и псовку свега што је свето на земљи и небу.  Њихови чобани, чувари стада оваца, чопора свиња, џелепа говеди, ергеле коња, ћутећки пролазе кроз село, изузев ону читаву хармонију разноврсних звона и звонцади.  Док други ће овим редом:  „Еј Цмиљевка.  Чујем.  Шта ли би са оне моје две овце“, или „са оно моје једно прасе.  Сад осташе вође.  Пуштих ји из затвора, нека мало пасу, и тек што уђе у кућу да турим у ватру мало леба а њих однесе некуд ђаво.  Куку мене.  Остаде ми дјете само крај ватре!?  Еј море!  Ја сам ти ухватио стоку у моме житу.  Молим те ко кума, ко ’ брата, ко ’ Бога пушти ми.  Јер не смијем чекати оног зграновника (свог мужа) јер ће ме убити.  „Марш одатле циганчино једна!  Море док те уватим искидаћу те у парчета.  Твоја сточија досади мене.  Видиш, та моја искидана црева — та врежна од кромпира и бостана.  Ја сам из наднице то све купио и посијо — па да ми ти таманиш.  Море овде ће имати посла и кметови и одборници, па ти за штету неће залећи још оволико твоји бушина да имаш!?  Она занеми од јада, угуши се од плача и враћа се кући, тамо цврчи дете ко жаром посуто, све село чује.  У вече долази муж са рада свог или туђег, брижан, зловољан и уморан. Она не сме да прећути већ му казује.  Он је псује и виче а најчешће туче и грува немилосрдно и грозно.  Сутра дан иде суседу и моли га овај га грди и ружи.  Дан у језгру рада, ал прође узалудно и једном и другом.  Њихови жетеоци и везиоци долазе на њиву — једни жању, други вежу — трећи товаре на кола, вуку и дену — све лагано — све тихо и мирно.  Док други.  Данас жена жњела, муж косио код другог јер је дужан.  Ноћас ударила киша, или није.  Ево свануло је није ударила али се спрема.  — Потрчи на врат на нос.  Ај Суседе, ај комшија!  Оди помози кумим те Богом.  Ада не могу море имам ти и ја посла!  И тако, што се у оној журби покупи пола се проспе, што остане — покисне и прониче, те ко није имао не може ни имати никад.  Њихови пластиоци пласте за урнебесном песмом, шалом и доскочицама.  Спрема ли се киша, ту су возови и јармови.  Једни превлаче сено у плашће — други га дену, и отму га испред непогоде.  За то што имаду све што им треба, и ни на снагу сточну, ни људску ни на спрему и алате није се чекало ни дангубило.  Док други — где их је једно и двоје, виде где се небо мути, а сено им треба покупити.  Они треба да га преврну па за тим да почну купити у пласје, и тек што преврнуше да се мало боље просуши и укупише један плас, грмљавина већ подмукло тутњи, ветар дува и отежава рад.  Пљусак све ближе.  Ај Марко.  Еј побратиме.  Потрче помози оће да нам сено покисне.  Али кад грми свак за себе дрхти.  Свак има нешто да склони и спреми од кише.  Ако ко и дотрчи, он са голим рукама, нема вила ни грабуља — потрчи сад ове тражи по туђим кошарама и колибама, и док се то све изнађе, киша све покваси и престаде, и. т. д. и. т. д.  На основу тога мора све трчати, викати, дерати и досадити својом лармом целом селу — које ће изрећи свој суд у овим речима:  „Ови с муком и са крвљу зарађују залогај леба што га једу“.  Ово су грешници над грешницима, који увек раду али ништа немају — који само трчу ади нигде не стижу.  Њихова свака циљ, сваки план — свака жеља остаје празна.  Њихова јава личи на сан, а живот на машту.  Инокоштина ствара сиромаштину, а сиромаштина све друге незгоде, које се називају једним општим именом „Зло“.  Кад се Јеши навршила 65-та година — а то беше месеца Јануара — он је осетио нешто необично на себе —- осетио је где га снага нагло почиње издавати.  Из собе није никуд излазио.  А свако вече скупљао је све своје пунолетне задругаре око своје постеље и учио их.  Његов говор био је тих, одмерен, правилан.  Његово благо лице увек насмејано, а поткићено као сребрним зрнцима — његовом седом и коврџастом косом.  Он је изгледао више на свеца но на човека.  Јеша отпоче своје предавање овим редом:  „Драга децо!  Четрдесет година има, како ја управљам овом кућом.  Какав сам био, то је тешко сада погодити.  То ћете ви, па и сви други знати када мене нестане међу вама.  Ова кућа није никад затворила врата ни путнику, ни намјернику — ни просјаку, ни сиромаху, ни пијаници, ни нераднику, ни силном, ни невољном, ни бесном, ни јадном, па је било свакад добро.  То је вама мало чудно.  Али нема места чуђењу.  Незнање рађа нерадника, нерадник пијаницу — а пијаница сиротињу.  Ово се зову пороци.  Људи наклоњени пијанству и нераду, хрђави су — али ко ји може бољим учинити?  Има ли живог створа на земљи који не жели да буде најбољи у своме друштву?  Нећу да кажем за вас, јер сте ви још млада дрва, која се даду превити на све стране, већ велим за самог себе.  Грех је најслађа тварка на земљи; али никаква ме сила нити нужда на њ ’ не би могла навести.  И као год што је мене будући доброг учинити злим — тако је тешко и још теже злог учинити добрим, нерадног радним и т. д.  Јад и беду не треба називати силом.  Ко год помаже бедне и невољне, тај показује своју одвратност према таквом животу.  Он тиме даје више но што треба гаранције да такав не би био.  Он с тим утврђује своју вољу за рад, — зауздава своје жеље и страсти, и показује своју моћ господарења над њима.  Пијаница, то је жалосна појава, у друштву, али треба знати, да свака појава има свога узрока.  Он је пио на рачун глади, на рачун бриге, на рачун голотиње и босотиње, па је заразио своје живце алхохолом, који пате без пића, као риба без воде.  Тако је и са нерадником.  Рад производи не само у човеку, већ и у свима животињама које раде саме за себе љубав — милину и задовољство.  Па кога мрзи да ради, тај нема тих својстава што чине сваког живог створа срећним, и њему је Бог одузео све што га подржава да живи — да се радује и весели.  Кога Бог осуди и казни, тај пада на милосрђе људско.  И ови јадници нерадници — имају подједнака права на сажаљење као год и они који су сакати и слепи.  „Али Бато, не треба жалити сиромахе.  Сваки нека ради па нека има“.  Примети му син Милан.  „Хвала ти дете, кад ми таква питања стављаш“.  Опет Јеша.  Разним испитивањем доказано је, да је ова земља на којој ми живимо врло велика.  Али опет ни стопе једне нема земље, а да се не зна чија је.  Све је то поседнуто и заузето.  Кад би Бог сваком човеку чим дође на земљу дао толико земље колико он може на њој лако живети па да то не може ни у ком случају отуђити, па према томе да попушта земљу према намножавању људи — и на место снега, да падне сваке године по један слој овчијег згореног ђубрета тада би добро било и сви би људи подједнако имали.  Али кад није тако, ми се на овој стопи земље морамо узајмно служити и помагати; а што нас је год више — за толико морамо удобравати земљу — да нам она даје више производа са којима ћемо своје животне намирнице подмиривати.  Ми имамо доста и добре земље — али 3 / 4 од те целокупне имовине ја сам својом руком купио и платио, од људи који су били богати као и ми што смо данас.  Ја сам купио користећи се њиховом слабошћу која се састоји у неслози и поцепаности, као год што се користи војсковођа растројством свог противника —- те га победи и уништи.  Ова наша имовина, то је била имовина ових пуких сиромаха који нас окружују са свих страна.  Па ко зна, да оно што је њино било не буде опет деце њихове.  Не може сиромах радити кад нема чим ни на чему.  Што год има земље то је заузето, управо оно што ваља.  И они раде, то не треба губити из вида; раде имање наше надницом или наполицом — али никад им се не да колико заслужују.  Према њима не треба нечовечно поступати, треба им давати више но што искају.  Не дозволити им никако да дођу до огорчења, јер као такви лаћаће се свију дозвољених и недозвољених срестава да постану господари вашег добра — кад то постигну — они ће тада према вама бити немилосрднији но ви према њима што сте били, јер то сте их ви научили.  Поставите се у положај сиромаха, обуците његово издерано рухо кад је на пољу цича и мраз; обујте његову обућу која личи на мрежу паука када је путем лед и снег; спавајте на ладној и тврдој земљи крај ладне пећи, без простирке и покривке; једите црн сухи хлеб овсени, ељдани или никакви, и радите по 14 и 18 сати дневно најтеже послове, па ћете знати како је њима, у противном никад и никако.  — Ви нећете знати шта је мука, беда и јад, али зато морате одржати један завјет мој.  Морате увек живети у задрузи.  Задруга је као машина, а чланови њени — то су саставни делови машине.  Нећу да вам ређам машине индустриске, кад и ви имате машине ратарске.  И воденица, и разбој, и плуг, све су то машине састављене из више делова.  Наместите воденицу са свима својим најглавнијим деловима, али ако немате ципун сразмеран води која окреће коло, она вам мора лежати.  Наместите целокупан разбој и доведи те га до ткива, па ако немате срдачку (на којој се окреће цев), не можете радити.  Склопите цео плуг и запрегните волове, али ако вам једна чивијица фали — морате сви дангубити.  Поделити задругу, значи толико исто колико расклопити воденицу, разбој и плуг и разбацати њихове делове по дворишту и буњишту — који ће се за извесно време повлачити па и погубити.  Свет је од постанка свог вазда налазио благодети у задругарству, и што се год више приближавао моралном и интелектуалном врхунцу све је више у задругама находио гаранције за сврхе своје.  Што човек један не може — могу троица, што не могу троица могу више њих, и тако се организује друштво.  И сама ова друштва удружују се са другим друштвима и стварају веће друштво.  Па и државе се удружују једна са другом и тако постизавају своје циљеве.  И ако икад, данас је настало оно доба које је велики поборник светски Исус Христос заповедио „Гледај те створи својих а не своје“.  Многи нам завиде, и називају нас срећнима.  Ми и јесмо срећни.  Ту срећу и заслугу ја делим са вама свима на равне делове, јер више вреди онај који извршује но онај који заповеда.  Сви сте ви скупа чинили да ме удостојавате са задовољством целог мог живота.  Ја сам мирно живио, мирно ћу и умрети, ако ми дате часну реч, да се нећете делити пре но док немаднете пунолетних мушких глава још толико, колико вас је данас.  Узмите пример мудрих и вредних пчела кад буде време деоби.  Јер колико њих изађе, толико исто и у кошници остане.  Немојте да будете простодушнији од пчела и мрава.  „Чувајте се од злих и хрђавих људи.  Оружје ваше против њих нека буде љубав и доброчинство. _  „Ако све изделите, бићете пуки сиромаси.  Сиромаштво нагони људе у беду, а беда у преступе и злочинства.  Као такви бићете мрски и Богу и људма, и отрпићете велика искушења и мучења док сте на земљи, а још гора и грознија на оном свету.  Овим речима учио је Јеша своју породицу често пута, која га је слушала као пророка и гледала у њ као у свеца.  Март.  То је чудовиште једно.  Сви старци и старице, па и младићи који су ма и најмање слабуњави дрхћу од тог страшила — од месеца Марта — јер он, као какав пастир одваја и пречишћа што треба за обадва света.  Наш чича Јеша увек је каваљерски говорио о смрти, — без нимало бојазни.  Али то је чинио док је здрав био.  Сада је тек у 1 / 3 Марта па је мало ослабио. Мало он вели, али то старом и за гроб спремном човеку много је.  Он је знао да ће скоро умрети.  Болест га је све више у незнан бацала.  Он зажели — док је још присебан — да се опрости са својим укућанима.  И чобани, и казанџије, и воденичари и рабаџије скупише се око његове постеље.  Све мушко и женско, мало им велико стајало је крај њега.  „Драга децо —- отпоче Јеша.  Мени се чини, све сам вам казао што треба па да будете срећни.  Ја ћу скоро умрети.  Мој живот и рад нека вам буде вечити пример у вашем животу.  Понашајте се као што сам се ја понашао.  Заповедајте као што сам ја заповедао.  Слушајте као што сам ја слушао.  Свађајте се као што сам се ја свађао.  Праштајте као што сам ја праштао, казните као што сам ја кажњавао.  Делите као што сам ја делио.  То немојте никако губити из вида.  Имајте Бога на уму и молите му се више делом но речима.  Гледајте, да за ово мало времена док живите на земљи удостојите се за живот вјечни.  У бесмртност душе немојте сумњати, ко у њу сумња, тај нема никаква разлога, никаква основа да буде поштен и моралан човек, тај се може купати у пороцима као и у крви својих злочина и без помисли на грех.  Тешко оном, који избегне казне за своја дела од закона људских, па мисли да ће тако избећи и казне Божије.  — Какве су душе бато — запита Иван унук му — а најстарији син синовца му Марка — који беше у 12 год, и учаше ИИИ разр. ос. школе.  — Казаћу ти благо ђеду.  А ти казуј сваком, ко те пита и ко те не пита.  — Сваконоћни санови наши најбоље показују слику душе.  Душе, то смо ми овако целокупни — са свима својим органима и чулима.  Смрт је као и сан.  Ви ћете ноћас у кошуљи распојаси спавати под кровом ове куће, и ви исти ове исте ноћи бићете обучени у најлепше стојеће рухо и далеко одавде 2—3 дана хода играће те у колу са многобројним светом оба пола, такође обученим и искићеним.  Ту ћете видети све своје познанике, пријатеље и непријатеље.  Ту ћете певати, разговарати и шалити се.  Слушати музику уз коју играте — осећати мирис цвећа, — пријатност вина и сласт јела.  Само што ови санови нису тако јасни — као што би били, да је се душа са животом одвоила од тела — дакле да смо помрли.  И кад се пробудимо, ми видимо да лежимо на оном месту где смо синоћ легли.  На пољу у место оног сунца и цвећа.  Густа помрчина ка тесто кроз коју промиче киша помешана са снегом.  И ви осећате још ону пријатност и задовољство, памтите оне речи које сте говорили, и оне песме које сте певали.  То је био рад ваше душе.  И добре и зле душе живе вечито, али свака за се има два начина живота.  Добра душа у вечности ужива са својим најодабранијим заслугама и врлинама, а зла, са најгрознијим својим неделима и злочинима. Добре душе с поносом стају у ред светаца и Бого -угодника.  А зле, стидећи се свог живота и својих дела која су прирасла уз њих, завлачу се у подземне рупе и канале, мрачне, влажне, смрдљиве и са многим гадним и страшним животињама преткане.  Оне ту остану вечито и лутају по помрчини.  За њих нема милости никад за никад.  Јер нико не може изрезати оне злочине из душа њихових, које су оне своје вољно урезане.  Ко зна.  Ви ћете се можда изделити, и постати пуки сиромаси, али и као такви немојте грешити.  Боље вам је да помрете од глади, но да се захраните хлебом отетим и украденим.  „Лутајуће душе“ нека вам буду вођ и пратилац кроз цео ваш земни живот.  Јеша мало застаде кад ово изрече и затражи воде.  Они му додадоше.  Он погледа по свима.  Па смешећи се рече.  — Не само ви моји укућани, већ нико — ни коме зна ни не зна, мене није увредио — и према томе опроштај је излишан.  Али бато — ти си се мучио око нас?  Поче Вук синовац му — мало њежним тоном, и питање његово изазва покрет код свију — од којих многи почеше плакати.  — То ми је била дужност.  Тај дуг ви одужите на деци својој.  — Ја ту немам никакве заслуге.  На ове речи отпоче јаче јецање и плакање.  Јеши заводњише очи — али да би то прикрио окрете се на другу страну и леже.  Од овог значајног вечера, не прође много и Јеша испусти своју племениту душу.  За подушје и сахрану све је учињено онако, како је он наредио.  Марко, најстарији задругар, узео је старешинство у своје руке одмах по смрти чича Јеше.  Он је и за живота његовог заступао га и помагао у извесним приликама.  Не прође ни пуна година како он поче управљати кућом, а незадовољство поче извирати међу задругарима.  Ђаво баци камен спотицања у ову срећну задругу.  Тај камен беше Даница најмлађа снаха, а жена задругара Живана.  Да је усуд цео свет претресао, не би нашао и саставио две супротности, као што је саставио овога Живана и ову Даницу.  Он до крајности прост и наиван, а она до крајности лукава и препредена.  Даница беше ванредно лепа, а беше вредна и сваком послу вична.  Највећа жеља која цароваше у њеној души беше та: да се сваком допадне.  Ова женска беше се закитила и пороцима и врлинама, ал ’ једна пегица порока у стању је да помрачи огромно сунце врлина.  Њених осам јетрва — омрзоше на њу за то што беше од свију најлепша, најбистрија и најдосетљивија.  И за то им је се она грозно светила.  Која је год почела са њом да се поинати морала је исплакати свој јед и секирацију и пристати да остане њена старија.  У њиној кући био је такав ред — да кад кућни старешина устане — устану сви, а зими кад жене шију, плету, везу, преду, гребенају и т. д. Устане старешиница, па за тим све остале.  Од овога се реда много одустало.  Јетрове, из почетка жалиле се, како их боли глава, стомак и т. д. па не могу да устану.  Доцније говорило се јавно и отворено:  „Ком више треба тај нека више и ради“.  Јер од њих имала је по нека петоро, нека троје, нека једно а по нека ни једно дете.  Каква жалосна упоређења.  Жена која је родила петоро деце и просула свој живот и своју снагу — да мора радити више од оне, која није родила ни једно, која је још свежа, здрава, млада и снажна.  Тако, мало по мало, дошло се до велике свађе и ларме, и морали су сви пристати: да се жене са својим женским радом поделе.  Овај корак, ова мала измена у кући Перевића постала је врло важна полазна тачка која води растројству задруге, која води општој несрећи своју задругу.  Тако се животарило две три године, али у великој свађи, кавзи и незадовољству.  Једног пролећног вечера.  Марко позва све чланове своје породице и поче овакав разговор:  „У нашој је кући увек био обичај да се с ’ пролећа, управо кад настаје кад, одреди сваком своја дужност коју ће отправљати преко целе године.  Ја мислим да уредимо овако:  Стоја и Круна биће планинке (редуше) њих ће двије готовити јело на мрску.  А Марта и Милица биће мјешаје, и оне ће на петку кувати јело.  Роса и Перуника чуваће сва говеда.  Даница ће чувати овце.  Савка јагњад, а Ружица свиње.  Тако ћемо ми сви мушки бити слободни и радити о земљи.  „Па тако је добро“.  Повикаше сви људи.  Стоја устаде и отпоче врло одмереним тоном као какав велики говорник.  „Ја би вас замолила, да мене од те дужности ослободите.  Шеснајест година има како сам ја дошла у ову кућу и како отправљам ту дужност, прво за покојном мајом (Јешином женом) па после и сама.  А ево из чега:  Ми више не радимо заједно наш женски рад, па да једно друго носимо на својим леђима, већ ја сама морам одевати себе, мужа и петоро деце, а како се мене чини ја не могу ни да радим као што сам некад могла; издала ме снага па и очњи вид.“  На ове речи скотрљаше јој се крупне сузе низ скоро наборано лице“.  Она се мало прибра и продужи.  Наша се кућа рачуна прва у целој капетанији!  Марко је кућни старешина и скоро сваки дан иде на позив власти и судова.  Он као такав треба да има пристојно одело.  Ви знате  — да ја до сад у великом послу нисам могла ни кошуље да му оперем како треба, иде поцепан и нечист као какав убоги.  То убија понајпре част моју, његову па и свију нас.  Да би ја што купила или платила рад другом вама ни једном не би било право.  Сад од Петровадне Иван неће више ићи у школу па нека се он дода чобанима, а мене ослободите од дужности планинке, јер ја имам посла да главе не дигнем — па да одевам нас седморо онако како ваља“.  — „Сасвим тако“.  Рече Гвозден.  „То би било право“.  Додаде Чедомир.  Остали сви ћуте.  Даница прекиде ћутање и отпоче:  „То није право!  Ако си старија, старија ти кожа на челу.  Шта се мене тиче за твога мужа.  Ако ти може образ поднети ти га немој ни прати ни крпити.  Е, како то не беше.  Да ти ми одевамо твоју дечурлију.  Ти си се то навадила али нема више, кривак!  Настаде подуже ћутање.  „Ти Стојо“ отпоче Марко.  „Остани планинка још љетос, па ћемо се трпети како тако“.  „Ја пристајем да чувам овце, и тако ћу бар код оваца моћи радити свој ручни рад а овако никако“.  Одговори Стоја.  „Али ти знаш, да су ове све невјеште за бјели мрс.  А после тога ти имаш понајвише ђеце, па кад би која друга била планинка због ђеце би се правиле свађе и незгоде.  Рече Милорад.  „Па зар је право Дешо (тако га је звала), да се сва кућа користи мојом способношћу а ја сама да се растргнем у тешком послу, а кућа за ту услугу да ми се ништа не одужи, већ у место тога да ме гледа у беди и несрећи“.  Одговори Стоја.  „Ја би нешто рек’о, али не знам да л ’ ће ми ваљати“, додаде Милутин.  „Да чујемо“ повикаше њих неколико.  „Требало би, да сав рад женски што се тиче, и што треба за Стоју — да се плати из куће — а она нека гледа свој посао.  „То не може.  То не сме бити!  Повикаше неколико женских међу којима беше прва Даница.  „Немојте наопако говорити!  То би баш право било“!  Викну Марко љутито.  „Можете како оћете!  Али ја нећу више на таки начин живити.  Ако ће ме мој слепац (муж) слушати, добро.  А ако неће ја знам шта ћу.“  Изређа ово Даница па побеже на поље плачући.  После дужег препирања и објашнења остаде све онако како је Марко први пут предложио.  И тако се радило.  Радило се са великим натезањем и незадовољством.  Стоја беше врло добра женска.  Нарави тихе и мирне.  Сваки посао дрхтао је од њених руку.  Она је тачно и савесно отправљала своју дужност уз припомоћ своје јетрве Круне, која беше послушна и верна као извежбано куче али само беше много пипава (спора у послу).  Није то лак посао, помусти 12 крава, и 100 оваца, па то процедити, узварити, разлити, усирити; направити кисело млеко, сок, кајмак, и. т. д.  Па за све то судове, као: чабриће, ведрице, (крављаче) бакраче, кружиће, карлице, кутлаче, грудњаче, цедила и т. д. сваки дан прати и чистити, солити и преваривати.  За тим — пристављати три пут за дан које каква јела.  Док се усече буранија, или кромпири, док се обари купус или зеље — ту прилично прође времена.  Па запржити и осолити јело, поставити, прибрати и опрати судове.  Једном речју — задовољити толики број чељади са различитим укусима и апетитима, а нарочито задовољити око двадесеторо деце за разним нарафима и слободним вољама, то је велики и крупан посао; и од свега тога украсти времена — да се са десет ноката опреде пређа за платно, сукно, сукње, поњаве, чарапе, појасове и т. д.  Да се обују и преобуку деца, да се оперу и умију, и преко тога опет да остане бар штогод времена живом телу и души да се одмори.  То је са свим немогуће било.  Она је била као на осуди.  „Врана не може на два коца“, тако вели народна пословица.  За Стоју је имало више колаца.  Она је све радила и трчала, али нигде није стизала, није ништа могла урадити.  У њеном целокупном раду осети се одмах једна огромна разлика, једна празнина груба и необична.  То се дало приметити прво на деци, на њој па и на њеном мужу.  Укућани почеше изјављивати своје незадовољство против јела.  Сад некувано, сад труњаво, то неслано, то преслано, то ретко.  Сир се усмрдео, кајмак се уцрвао, сок се пробрцнуо, млеко се пробурљало, све се то просипа и баца.  И она, и муж јој и деца јој поцепана и дроњава, увек не опрана и не умивена, а што је најгоре и најгадније напунили се вашки као шипа.  Кад Марко виђе ову ругобу на својој жени, себи и на деци коју је волео као своје очи — он без питања и одобрења својих задругара, купи у чаршији памука за платно и плати једној жени да му изатке, купи деци материје и фланела те их обуче и преодену.  Овим поступком, он одреши руке и даде маха свима својим задругарима да се свак за себе брине; да вуче свак на своју страну.  Сад су отворена врата свима сплеткама и интригама од стране сиромашних суседа.  И отпоче крађа и расипање.  Људи, који терају какав мал на пијаце и тамо их продају — један део узетог новца утају и за себе задрже га казав старешини мању количину или нижу цену.  Други опет, иду на вежбања војна сами или са стоком, па траже трошка и кад га имају — то ушпарају и од себе и од стоке, те им по који сребрник остане да га предаду својој доброј жени на чување.  Четврти, пети и седми узели бучук (мерац) брашна, бучук пасуља, два пшенице, три кукуруза и т. д.  Па комад сланине, чанак сира и кајмака, бардак ракије и чутуру вина и т. д. и т. д.  Све се то даје онако нечујно и невиђено, неизмерено и по мраку, за незнатну цену, па најчешће и на вересију.  Кућни лопови сву као и кријумчари монополисаних артикли — они не смеју тужити ником своје дужнике.  Кад се набере повелика сума вересије — онда дужник у место новца даје лакат са највећом претњом о издаји.  Поверилац му више и не иска али му и не да.  Док је он то чинио са једним његов је укућанин са другим.  И они се сад промене, и тако се изређају сви као зубци на точку ветрењаче.  Нестало три овце, двоје свиња, ћурака и кокоши.  Па шта је са њима?  Покрали лопови, покрали и појели.  Док не прође дуго, а комшије и коне доказују: како су видели сестру, свака или шурака тог и тог укућанина где у саму зору тревише их на раскршћу села где отераше пред собом оне овце, оне исте свиње, што сву тобож покрадене.  Ма да се све ово ради тајно и невиђено, али се опет уђе у траг.  Док јетрвице изаткаше неке врло фине сукње и кецеље од саме жице и вунице, па чарапе за опанке и за чизме.  Ћилиме, ираме, чупава шиљтета и јастуке — све од саме вунице.  Па чипке и карнере, злато и перлице, ђинђуве и минђуше и т. д. и по врх тога у неколико завезака имати разне монете новца, па и самог злата.  Па колико пропало вересије?  И кад се сумира — кућа с дана на дан све празнија.  Кућни старешина виђе ово зло, па заклопи све под кључ.  Сад се дало свима материјала — да кукају на старешину, на његову неправичност и нечовечност.  Једног празничног вечера, вечераше сви, а Даница не хте.  Нешто је љута.  По вечери одоше сви на спавање.  Живан узе зубљу луча па оде и он у зграду (вајат) за њим дође и Даница.  Она, више стојећи но седећи уз један сандук изу се, за тим свуче сво одело и оста у самој кошуљи која се таласаше на њеном бујном телу и бељаше као снег, отпоче љутито и набусито повезујући своју црну као „зифт“ косу на маленој и округлој глави неком са златом поткићеном марамицом.  „Је ли ти“?!  „Шта је!  Срете је Живан који беше легао на кревет и само му се глава виђаше испод губера.  Испод његовог великог и зализаног чела жарила су два велика ока која беху управљена на покрет тела своје лепе жене, и на чаробну лепоту оне танке и беле кошуље.  Ма да је било топло време, али он се задрктаваше, нека га језа подузима кроз сво тело.  „Докле ћу ја трпети ово зло у кући“.  Живан је посматраше мирно ћутећи.  Она настави.  „Зар годину дана није ми дошла сестра, а данас ми дође — па немам чаше ракије да јој пружим, нити залогај леба као што треба!?  Слијепче један!  Ти си слуга Марков.  Он и његова женка све заклопили под свој катанац, па тебе што даду — онако као каквом пашчету!  Она сваки дан пијана лежи, а ја да не могу добити у целој години чашу ракије.  Ама смем у живот, ако сад немадне Стојара готови 200 дуката што јој даје онај лопов и што сама издаје из куће и продаје пошто зашто.  Право и има.  Кад су нашли слепце — па нека им гуле с ’ леђа.  „Ћути, не тртљај ту“!  Рече Живан тихо.  „Нећу да ћутим!  Шта ми оћеш!?  Шта ми можеш?!  Је ли?  Какав си ти човек да у инат мене говориш са оним курвама (јетрвама) кад ја са њима не говорим!  Ама нисам ја слепа.  Није то бадава.  Ти брате, кад си њи им’о и давале су ти што год си год затражио, ти ниси требао ни да се жениш.“  Поче плакати.  „О, несрећница што се окова!  Што пође за слепа и луда човека!!  Ама јес ’ чуо!  Ако се не поделиш од сад за три месеца — ја ћу те одуставити“.  „Мариш ја“.  Опет Живан.  „Јес!  Право велиш.  Ти си им’о жена пуну кућу.  Али синко мајчин, ако ја одем нећеш ми ни ти више живити.  Море ћу те премлатити као свако пашче“.  Док ово изређа луч се угаси.  Она се подвуче крај њега под губер и једнако плачући ређаше које какве неправде које се њој тобож чине.  Тако је резонирала Даница, па и остале њене јетрве нека мање нека више; и долазило се често до деобе, али Јешин старији син Милорад није никако дао.  Стоја напушти све послове, па и матерњу негу и старање над децом својом.  Само ради у млекару — и беше у истом повратила стари ред и чистоту.  „Једног дана, дођоше овце раније но обично и плинуше по дворишту, које је чувала Даница и која не дође за овцама нити се близу чујаше.  „Ђе ли је она, те је нема.  Овце дошле“.  Примети Круна.  Ја не знам!  Ако не шапће с неким у корову.  Ја ђе ће бити на другом месту?!  Додаде Стоја.  „Ти погађаш без углевља“.  Опет Круна, Ономад ја седо ’ под ора доле у башти, па нешто мислим, — док спазих онамо у вотњаку где се нешто пучи.  Узмем за мету једну дебелу шљиву и пришуњам се ближе, кад она.  И то, да знам са ким, са једним ђететом.  Лани изашло из школе.  Сковчала му руке око врата па цмака ли га цмака.  „Ама, шта говориш!  Који је то био несрећник“?  Запита Стоја смешећи се чиј се смех беше помешао сва великим знацима злобе.  „Казаћу ти други пут.  Гле!  Ускочи овца у башчу“.  Викну Круна и пође да је истера“.  „Не!  Викну Стоја уватив је за скут од зубуна.  „Нека их.  Нек је кошта њена љубав што је води са свима па и са ђецом.  Жао ми оног јадног деша (Живана) што се окова.  Што постаде најнесрећнији од све своје браће“.  Ускочи друга, па трећа обали једну врљику и уђоше око 30 њих.  Трешња у цвету, купус тек посађен и примљен.  Овце дигоше све као поплава, као пожар.  Даница већ стиже и, изагна овце које починише за непуних 5 минута огромну штету.  Она наљућена као змија удараше овце уз пратњу најординарније псовке са једним сломљеним вилама које беху побијане у оџак трешње у место притке, и затвори ји у свој тор, па онако разјарена упаде у кућу пи викну кроз плач.  „Ви гледате својим очима, како овце чине штету па ни мукает“ (ни бриге).  „Исто тако, као и ти ономад што седиш крај ватре, лонац кипи, а ти нећеш да скинеш заклопац — док не изиђе све што је год ваљало“.  Одговори Стоја.  „За Бога!  Зар јесу?!  Ми богме нисмо ни виђеле.  Чусмо звоно, па мислимо и ти си са њима.  Јесу л ’ много починиле квара?  Запиткиваше Круна — правећи се као да ништа о томе не зна.  „Љепо, љепо!  Даница ће сваком вратити жалост за срамоту.  Да Бог да ти све поцркале.  Забољело ме нешто под ложичицом, па немогу да идем.  Потрчи, потрчи, ал не мож ’, оне брже па одоше“.  Ређаше Даница плачући и држећи се левом руком за појас, а десном усекњиваше нос и брисаше сузе.  За тим оде у своју зграду и леже у кревет.  У вече дођоше људи са рада и дознадоше за учињену штету, осуђиваху све жене за исту али главни кривац не беше ту.  Сутра дан освиташе празник.  Живан поранио и уздиго обаљена врежна трешње — поткресо их и окрепио, па и купус, који је стручић са свим ишчупан он је мето други нов; коме су пак само лиске откинуте њему ништа не фали.  Круна, поражена својом кривицом у овом делу поможе му заливати купус и сву башту дотерати у ред.  Живан каза својој Даници да је башчу окрепио и довео у ред она одмах оздрави и устаде.  Од како поделише женски рад у Перовића задрузи, и од како почеше падати примедбе као крушке које су презрелиле на планинку и њене производе — од то доба Стоја постаде деци својој више маћа но мајка.  Поред тога што их није гледала како треба, није их одевала и чистила, она их је немилице тукла.  Прекомеран посао и рад, основ су свима незгодама које податкивају људски живот.  У великом раду, у непрекидној журби, човек измени и оно образованости које је под закриљем својих родитеља стекао — у место да тече нову интелигентност у времену зрелости.  Тако и Стоја.  За кратко време она постаде сасвим свирепија и немилостивија под своју старост — кад треба да је милосрднија и њежнија, што највећма краси старице и старце.  Једног дана, она рано помузе сву стоку, процеди млеко и настави га да га узвари.  Седела је крај ватре и ломкала суво грање гледајући пажљиво у бакрач, (котао).  Док врисну најмлађе јој дете на пољу као да паде у врелу воду.  Она скочи брзо преко куће по којој се беху усмуцале две три квочке са малим пилићима, и док изађе на врата она згази 2—3 пилета и подави их.  Кад тамо, дете гурнула старија деца које је потрбушке пало и лупило о ивицу неког брвнета самим челом и беше обливено сво у крви.  Док га она диже и поче му рану засипати прашином у намери да му заустави крв — док викнуше из куће „Покипи млеко“.  Она оставља дете и трчи у кућу опет преко пилади те пригњави још 2—3.  Кад тамо млеко ври по пепелу и угарци погашени пиште као гује у каквом џбуну који је са свих страна опкољен пожаром.  Даница не беше још пустила овце, јер чекаше да спане роса, која највише чини те се овце метиљају.  Она са још две три јетрове, сеђаше на прочевљу —- радећи свака нешто са иглама и ни једна не хте да одбрани млеко које пола изађе и просу се.  Док скиде оно млека са ватре што је остало, дотле сазнаде: да је дете гурнуо синчић њене јетрве Милице.  Она изађе на поље и поче га тражити.  Као лафица разјарена стиже га за једном зградом и поче га шамарати.  За тим се врати, и њено двоје деце нађе код оног малог рањеника, па да би тиме ублажила своју кривицу према јетрови која беше ту у близини, стаде немилице грувати обоје песницама и шамарима, па и самог малог рањеника.  У тај мах дотрча Милица носећи у рукама обраницу и лупи Стоју по глави коју обли крв.  „Дошла си баш кад треба“ викну Стоја чији је глас више личио на лавеж каквог пса но на говор жене, ухвати је за прса левом руком а десном око појаса.  Нави мало лево и десно, па је лупи о тврду земљу падајући озго и сама на њу са свом тежином тела, и од куд да се треви, да Милица лупи својом главом о оно исто брвно и на оном истом месту — само с том разликом — што она лупи затијоком а дете је челом.  Ту се дуго чупараше и почупаше по неколико бичева косе — обадве шарене у крви, дотрчаше и кућани и комшије и једва их раздвојише.  У вече дођоше људи са рада и кад видеше улицу попрскану крвљу пренеразише се од чуда и настаде велика ларма и граја, псовка и претња и то не толико због жена већ само због деце, јер родитеље ништа не може разјарити и наљутити као то: кад му ко туђи — а нарочито зрели и јачи ошине дете.  Тога вечера, умало се није дошло до боја где би дошле на ред и сикире и пушке и ножеви.  У јутру, обе жене одоше доктору и добише уверења са повеликом поштедом.  Мисли ли су многи суседи па и сами укућани да ће се тада поделити, али опет се измирише, нити се тужише која за убоје.  Ма да је кавга, свађа пакост, клевета мржња и злоба увек царовала у њиховој кући.  Покојни чича Јеша, још за живота свог направио је од камена чесму у свом воћњаку, одакле носаху воду многе куће из близине.  Причају, кад је ову воду правио мајстори су га понудили — да урежу, у камен његово име и презиме, и он им не даде објашњујући им онај стих из светога писма који вели:  „Чините добра тајно и зато ће вам Бог платити јавно“.  Тек што зора беше зарудила, једног дана одмах по познатој свађи Перовића укућана, код воде ове се састадоше две сељачке торокуше — две аброноше најординарније врсте:  Јана и Ђука.  „Јеси ли чула за ове Перовића газде?“  Отпоче Јана.  „Нешто мало.“  Одговори Ђука.  „Јес ’ истина, истукли су се као овнови, али баш и ако ће“.  „Који л ’ прво заметну кавгу?“  „Газдарица Стоја у мал ’ није све побила.  Кажу била је трештена пијана“.  Па ... наставила да узвари млеко, док јој врисне дете на пољу — а она потрчи тамо — па преко квочке и пилади те удави седморо.  Кад овамо викну је „покипи млеко“, а она опет потрчи преко пилади те удави опет седморо — осморо, и млеко јој сво искипи по ватри, онда неко јој нешта реко, а она дочепа мотку па њом удри ђе кога стигне.  Јадна Милица сва испребијана — добила, поштеде од доктора пет месеци.  Па и дете јој што кажу оно једно више и нема сво испребијала; те у вече људи дочепали пушке, ножеве и сикире — те умало није било окршаја.  Кажем ти умало се размимоишло те није мртвих пало.“  Ако, ако, то ми је мило, нека пукне тиква једном.  Њина свила досади целом селу.  Ама живота ми мога, давно би се они поделили — да није оне чинилице Стојаре.  Она зна сто ђавола.  Опчинила их те раде као вочићи, а она само краде и издаје.  Смем у живот, да она сад има 200 дуката у злату.  Марко кућни старешина, код њега кеса и новци па само грабу и он и она“.  „Море мани!  Чудим се оној Даници како их трпи — а оне су друге као свака марва“.  „Ада друго!  Даница ће њих и поделити.  Они тучу све оне, али њу ни малим прстом не смеју — дохватити.  Какву чудну браћу она има?!  Они би дошли и поклали све само да се она што потужи“.  Овако су резоновале Јана и Ђука.  Овако и још горе лажу и резонирају све сусетке и суседи који окружују Перовића кућу.  Они самим члановима ове задруге ово све и још црње саопштавају — подмећу, и клеветају једно код другог наизменицу.  Овако се с ’ дана на дан правила ларма и свађа све оштрија и ординарија, и на тај се начин кућа све више пљачкала и поткрадала од стране кућних лопова.  Што је кућа све више опадала то се незадовољство све више пењало.  Казали смо, какве је последице донела подела рада женског, који се односи на одело, обућу и чистоту.  Ове врло важне намирнице које су у тесној вези са здрављем и животом човека, радиле су све јетрвице и прилично подмиривале потребе своје и својима изузимајући Стоју; која се беше предала и душом и телом свом планинском позиву са жељом: да очува интересе куће и расположења укућана, да очува своје име и част, ради свог мужа и своје дечице; али док је на то мислила и чувала на другом је месту губила више.  Марко је куповао сукнено одело па и лети и зими њиме прикривао своје поцепане и нечисте преобуке, а деца су му била: као деца цигана — чергаша.  На селу, врло се хрђава брига води о чувању и неговању мале деце; али то не шкоди толико, као знатне промене које се у том погледу учине.  Н. пр. ако дете почнемо од рођења његовог на примитиван начин чувати и неговати све дотле — док порасте и само о себе почне се бринути; од тог детета можемо имати у свему здравог и издржљивог члана породице.  Но, ако дете почнемо испочетка његовог живота брижљиво чувати и неговати по упутствима науке о здрављу, па одједаред тога се одрећи и учинити велику и наглу промену — опасно је за здравље и живот сваког детета.  Колико је опасно нагло погоршање, толико исто опасно је и побољшање.  — Равнотежа је најбољи пријатељ сваком делателном створењу па и стварима.  Стоја, док из задруге одјеваше децу, била су јој увек одевена, обувена, чиста и опрана, али ево, запушти их до крајности.  Увек боса и лети и зими, поцепана, распојаса, гологлава, неумивена, вашљива и т. д.  При том кад се узме у обзир младост не само деце већ свију животиња, која се ни мало не обзире на време и непогоде.  Ако је снег, дете босо иде и гледа своје стопице како шарају по њему, ломи леденице са стреха кућевни и носи их у рукама, па још и загризне по неки пут помишљајући да су то чибучићи од шећера; и тако добро озебе и долази у собу плачући.  Мајка нешто љута на себе или на другога муне га, ћушне га, шине га и т. д.  Тим поступком деца отискују камен по камен из свог органа свог механизма, која ће и најмања олуја болести заљуљати, оборити — и отиснути у бездно море што се зове смрт.  Једне јесени флуенција (болест) појави се рано у народу и поче немилице сатирати све — а нарочито децу.  Она дође и у кућу Перовића и пообаљива чељад на постељу која попадаше као снопље када духне север.  Трчало се угљеварама, картарама, докторима и траварицама, и неком би од вајде — али Марковој и Стојиној деци не поможе ништа.  Умре једно, друго, па и треће.  За две недеље троје деце!  То је ужасно.  Остаде им најстарији син Иван, и најмлађа ћерка Ката.  Умре им један син и две ћери.  Сви су жалили, кукали и плакали али мајка највише.  И дан и ноћ кука.  Оће да излуди.  Кад су последњу четрдесницу давали, беше се искупио силан свет.  Многи сиромаси и сироте дошли су да се напију и наједу — али сви за то морали су платити.  Сребрни стопарци били су сузе свију њих кад мајка паде преко сва три гроба у којима јој беше поломљена и сахрањена срећа, нада и узданица и заврши своје јадовање овим редом:  Ова тужна запевка, ова жалосна и не поречна истина трону свакога слушаоца — а нарочито Стојине јетрове које то све слушаху — и дођоше до убеђења — да децу треба чувати, и да је за њих опасно живети у задрузи.  Оно и јесте опасно, али у задрузи као ова што је.  Али читаоц је до сад видео, а и од сад ће видети — да је паметна задруга најбољи услов за свестрано образовање омладине, и за благостање и удобан живот свију и свакога.  И сам је човек сличан задрузи, на њему има разноврсних делова који се узајамно помажу и одржавају људски живот.  Н. пр. стомак хоће хране и то захтева од разума.  Разум тражи исту и заповеда очима да га воде, ногама да носе, мирису да куша, рукама да узме и т. д. од свега тога одузмите му једно и оставите га самом себи, он мора угинути.  Али проклето себичњаштво везује људма очи и наводи их на танак лед.  Гура их у очигледну пропаст, и ти чести примери, ти верни другови сваког самца уче без прекида, и ако својим немуштим језиком оно пак живим примером и свакодневним сликама јавним и чистим као сунце.  Велика позорја ћутећки науче више људе од најпризнатијих говорника и реформатора на речи и перу.  Перовића задруга поче јавно говорити о деоби.  Сва упињања, сви разлози и савети, све опомене на аманет покојног Јеше не помогоше ништа.  Жене се сваки дан свађају и туку.  Људи то забашуравају и боје се деобе као живе ватре, јер им још зује у ушима оног Јеше, оног свеца, оне речи:  „Ако се изделите, биће те пуки сиромаси.  Сиромаштво нагони људе у беду, а беда у преступе и злочинства.  Као такви бићете мрски и Богу и људма и отрпеће те велика искушења и мучења док сте на земљи, а још гора и грознија на оном свету“.  И „Лутајуће душе нека вам буду вођ и пратилац кроз цео ваш земни живот.“  У народу је такав обичај, да ако им се не држе деца већ умиру рано, онда новорођеним дају имена груба као:  Гвозден, Вук, Вучко и т. д. у тој цељи родитеља Вука Перовића дадоше му то име.  И он је у ствари личио на Вука, или још боље на курјака.  Био је гневан, љут, напрасит и брз.  Волео је да се туче са сваким, али и беше снажан и чврст те нико му речи није смео ословити што би њега увредило.  Једном, на копању кукуруза — почеше они корети жене, како оне завађају и дјеле браћу, и сви, а било их је до 30 које мушко које женско, нешто из куће а нешто надничара — осуђиваху жене и доведоше закључак — да жене не треба ни за шта питати, а треба их тући у сваку стопу.  Вук је овде врло мало говорио, већ је кројио планове — како ће једног вечера исшибати све жене у њиховој кући.  А кад се већ дотле дошло, ту нема више среће, нема живота, нема ничега.  Једног вечера он дође раније кући — па стаде ослушкивати око куће као какав крадљивац, и жене се псоваху у кући због неких ситница — он упаде у кућу носећи конопац у рукама па и без једне речи поче их по врату шибату, по раменима и глави.  Стаде писка жена и деце по кући — нека побеже у собу и заклопи се, нека напоље.  Он разјарен као лаф јураше за њима по авлији гађаше их на доват дрвљем и камењем.  За тим се врати и одвали врата на соби те и њих две које се ту беху склониле изудара.  У оном гњеву он би ударио и мајку своју а некмо ли жену Перунику.  — Њу је мало дохватио врхом од конопца па му је умакла у помрчину, и те ноћи ноћила је у комшилуку, не вратив се својој кући.  Сутра дан њих неколико полазише кметовој кући па се двоумећи вратише.  Марко, као кућни старешина требао је то још увече да расправи, ал ’ није мого јер је било све љуто и надурено. Изјутра он пошто се опремише сви, позва све људе и њихове жене у кућу да виде до кога је кривица, да даду задоволења бар колико толико.  Пошто се искупише сви, Марко запита.  „Шта је било вама?  Што ви ти, Вуче, туко жене?  „Ја сам их туко: што су безобразне, што једна на другу пакосте, и оће да нам упропасте кућу“.  Одговори Вук.  На ове речи осуше жене као туча.  „Јес!  Ти си паметан судија.  Па нас груваш крвнички чим достигнеш, а твоју женку само мало окреса по сукњи крајем од конопца.  Ала синко мајчин ја ти нећу опростити ако будем жива?  Плакаше Даница и заврташе рукаве своје кошуље, на чијим белим и пуним рукама примећаваху се издалека пруге плаве као чивит.  „Све све, али ја нисам ни речи рекла синоћ, а он ме удари певницом за врат, све ми свици полећеше испред очију.  Па ако.  Побили сте ми ђецу, па убите и мене — ја не марим.  Рече Стоја гушећи се у сузама.  „Джакале смо!  Како нећу џакати, кад јуче остало ми дјете вође на прочевљу у колевци спавајући, ја изиђо ’ до на бријег да видим овце и вратим се, кад оне, не знам која изњела ми дјете пред кућу — па га развиле.  И све наше свиње бијаху се искупиле.  Па да су га поједе или нагрдиле — куд би била моја брука.  Да ми је што гођ било овом ђетету, не би ми вала ни ви ниједно живели, па до ђавола.  Мене је и онако омрзо живот“.  Говораше Ружица бришући сузе.  „Замислите какав је то народ.  Кад ја приставила и мојом руком пребрала пасуљ, па када се скува и поче јести у њему само угљевље и крца се камење.  Ређаше Ружица а Марта је прекиде:  „И ти си казала да сам ја турила пепео у лонац.  Ти то ниси виђела, као што сам ја виђела да ти гурну моје дјете у ватру — те му умало ручица не отпаде и не оста дјете богљаво.  „Овди је горе у овој кући но под чергом циганском.  Ономад турим ђетињу кошуљицу на вериге да се мало сушне и нека зинат обали у ватру те изгоре, ђеца нису могла дохватити.  Додаде Круна.  „Ти Стојо, дајеш повода највише свађи и кавзи.  Што моја жена једе сув љеб сваки дан код пуне куће мрса“?  Примети Милутин.  „За то ђевере, што твоја жена кад се једе она се нађе нешто у послу, па неће да једе, а кад ми једемо и ступимо у посо, она узме сува љеба па се унесе тебе у очи и рума као сваки џора (крмача) да ти видиш.  Не могу ја служити једно по једно цео дан.  Ти знаш да ја имам доста посла сваког дана.  Сем тога млекар није заклопљен никад — па нека узме сама, не само она већ свака.  „Да узмем сама.  Па ти да се жалиш по селу и да ме брукаш, као што ви већ и чинила неколико пута.  Упаде јој у реч Роса жена Милутинова.  „Ја се не жалим што узимаш, већ се жалиш што си одљуд.  Што волиш да се свађа и ларма.  Што си подла и пакосна као мачка“.  Одговори Стоја.  Овакве и овом подобне примедбе падале су и киптеле од жена и од људи у један час и у једно исто време, тако — да се ретко што могло знати шта ко говори.  Пошто се изручило све што се имало — онда отпоче Милорад.  Сви га слушаху.  „Немојте тако кумим вас Богом!  Немојте наопако ако Бога знате!  Зар сте накастили (решили се) да раскућимо, да пропаднемо сви.  Немојте од такви ситница које су неизбежне мислити да се оне чине у инат некога.  „Изнела дјете пред свиње“.  Како се то може помислити.  Изнела га из куће, из дима и прашине на сунце на чист ваздух.  Па и да су свиње нагрдиле дјете, опет не треба рачунати да је то нечија намера била.  Оној турио неко пепео у лонац.  Зар није било случајева — да прегору угарци и преломив се одскочи угљевља у лонац који се ту крај ватре кува?  Овој опет обалио неко за инат кошуљицу у ватру — а зар није она могла и сама пасти.  Оној гурнула дете у ватру.  Ја то не верујем, а знам их пуно, које немају јетрва у кући, па им опет дјете пало у бакрач вреле воде, или у ватру, и на мах умрло.  На против то се у нашој кући није никад десило код оволике ситне деце, а то је најбољи знак — да јетрве чувају децу својих друга, као и своју, кад оне ту нису?  „Није ти вајде то говорити ништа лудом народу.  Ми се морамо скоро поделити.  Не може се више овако“.  Примети Марко јако забринут.  „То је лако учинити.  Али тиме ми би погазили аманет нашег покојног „Бате“ треба ли се бојати клетве његове.  Ове речи Милорадове ућуткаше све и људе и жене, који поражени удаљише се сви куд које.  Одоше на рад.  Али рађаху ћутке, без здоговора, без смеха, без весеља и шале.  Тако прође неколико дана.  Милорадова жена Савка, беше одлична женска.  Висока, младоликаста, здрава и снажна.  Милорад је био у време женидбе велики пробирач.  Било му се око закачило за неке миразџике.  Али отац његов покојни Јеша, саветовао свог сина да узме Савку ћерку једног сиромашног оца и мајке из комшилука, и Милорад га послуша, и осећао се потпуно срећан са њом.  Овај Милорад, био је темељ њихове задруге, он је био као гвоздени обруч оглавник са још 8 дрвених обручева на каквој огромној великој каци.  Једног вечера он леже у кревет са својом добром женом Савком, и учини једну примедбу, управо пожали све код ње како је настао тренутак да се морају делити.  Савка се мало размисли и отпоче.  „Па и поделите се.  Боље вам је „сиротовати него срамотовати“.  У овој се кући не зна ништа шта се ради.  Мене се чини да се ви задужујете изједна, у место да увеличавате своје богаство за децу своју.  Ти, са твојим братом остани заједно.  Ја и Ружица чини ми се нећемо се никад свадити —— јер то ни до сад нисмо чиниле.  У овој кући — што се год заради то се све потроши и развуче се.  Моја мајка музла је сама пет оваца, са тим мрсила сву кућу преко целе године и опет прода по неки чанак млада кајмака те купи соли или опанке.  Имала је по 5-6 кокоши, па је често носила по 20-30 јаја и продавала.  Овде 14 музених крава, 80 оваца, 50 кокоши, 20 ћурки, 12 гуски, 15 патка.  Боље је штедити него радити.  Овде, ако има, лепа јела за које бих се лепих пара узело, то се поједе; лепа пића, то се попије.  Чим се коме опанци процепе он их баци и тражи нове, чим се коме процепи аљина, гуњ или чакшире он оће ново; Остари му капа, опет нову.  Колико нека ствар служи као нова, толико треба да служи као половна, а два пут толико, као окрпљена и поправљена.  Мог оца служе опанци 6 месеци.  Кад им се наврши 2 месеца они се процепе, 4 м. нови их окрпљене, тако и све остало.  Овди се саме расипа, поред тога што се хара и краде по свакој стаји, по сваком ћошку леже гомиле пшенице — куруза, пасуља, комада леба, и миши преораше земљу у свима зградама.  Мој отац није имао мачку, али није имало ни мишева.  Мрва леба никад не падне са његове трпезе.  Зрно жита, или пасуља кад падне оно се опет покупи и остави.  У нашој кући хранило би се још оволико чељади од оног што се проспе — сваки дан даје се свињама по пола лонца ладна јела лепа и запржена са ћулбастима меса и сланине, то би требало погријати и појести.  Па и стока вам опада сваки дан — мој отац продаје јагње од месеца дана за жут дукат.  А ваша јагњад дајете кад им је година по 3—4 динара.  Тако и говеда.  Вама пролази време узалудно Ви сад кад можете, кад сте млади и здрави треба да прикупљујете земљу, да осигуравате будућност својој деци.  Ђеца се једнако рађају и прирастају.  А ваше имање није тако велико.  Нама треба још земље“.  Савка ово изређа као какав дипломат и показа своје схватање о њиховој задрузи које је пуно непоречне истине.  Она показа моћ свога разума и способности коју је достигла добротом немаштине и сиромаштва.  Милорад на ово не одговори ништа већ дуго размишљаше и у томе заспа.  Једног дана рано с пролећа, запуши се ватра, по качарама, коморама и зградама око куће Перовића.  Нису могли више заједно, и поделили се са ватром, али не и са имањем.  Покушавали су неколико пута да и њега поделе али не могу да се сложу.  Боје се да се не изварају, и тако сложише се да их подели избрани суд.  Девет судија, председник и деловођа, као и 4 заступника равно петнајест дјелаше пуних 10. дана по 5. дин. = 500 дин. других трошкова, као: хране, пића, пресуде, саопштавање и одношење акта прв. суду 300 динара.  Еле 800 дин. кошта деоба.  Имали су свега доста, али то доста кад се подели на 9 части изгледа много мало.  Дође им по 20 оваца по пет шест свиња — неком две краве — неком два вола и т. д.  Троици по 1. кућа, а пет њих нису их имали.  Место готова новаца Марко показа дуга 1000, динара за који се мораде заклети.  Па знате какви су то дугови.  Марко је знао коме је у последње време давао повеће суме новаца — па је пред деобу отишо ’ код њих и затражио квите.  Они повериоци писали су квите са новим датумом и годином без обзира на то: што су ти дугови учињени у задрузи па у њој и плаћени.  Марко се закле и користи сам себе са хиљаду динара.  Сваки од њих имали сву да плате трошка, са дугом од 200 дин.  За ово су неки продали волове, неки краве, неки овце и свиње, а неки узели у зајам са интересом цванцик на дукат месечно.  Милорад и Милан остадоше у старој кући заједно — ма да и њино имање зна се чије је и које.  А остали сви на по само.  Они згруписаше своје делове и опет имали су са чим радити.  Марко пак, наплати се добро за своје старјество 1000 дин. готова новца.  Он је опет газда, а и кућа му једна дошла на део.  Они шесторица, док направише куће, премештише зграде качаре, кошаре, салашове, кокошаре, ограде и т д.  Док купише качице, буриће, чаброве, ћупове, чутуре, вреће, торбе, лонце, кашике, сврдлове, сикире, мотике, будакове, ашове, плугове, ралице, раонике, разбоје, брда, ступе, лопаре, наћваре, кукаче, тигање, бакраче, тепсије, тестије, кревете и т. д. и т. д. остадоше са свим без стоке — или задужише све своје имање.  Пореза је велика, а кућни расходи још већи.  А да видимо какав је рад.  У години има доста дана, али нису сви за рад одређени.  Главни су радови земљоделца пролеће и лето.  И у том добу, поред много празника и празничића скраћује се време рада усљед атмосверних уплива.  Кад је киша, никав се рад не може да ради у пољу, кад је суша не може да се оре ни да се копа.  Усљед овога самци људи, људи без задруге губе много.  К томе треба додати — да има слабости; ако је човек слаб жена поред њега гледа децу и кућевне послове — а ако је жена слаба то он мора да чини.  Тако време не чека, а сваком раду има одређено време.  Кад беху у задрузи.  Један иде на позиве власти, тај исти на весеље, на жалост, на гробље, у сватове и т. д.  Један иде и свршава послове за све.  А њих осам раде изједна, и они чекају време раду, а не чека време на њих.  Овако се сви траже, сви иду — и треба им више но што им је у задрузи требало, али нико не ради, рад се одмара.  Ако се у задрузи разболи 1 мушки члан остали убрзају мало рад и надокнађавају његову дангубу.  Ако се жена разболи њу гледају остале јетрове и мужа јој и децу, и муж иде на рад без ни мало бриге.  У задрузи мање треба, а више се привређује, код појединца то је обратно.  Где рађаху 9 људи и девет жена, требало је једна ватра, један лонац, једна лампа, 1 плуг, 1—2 јарма волова, 1 чобанин за све овце, 1 за све свиње, 1 за зва говеда, 1 казан, 1 бакрач, један лопар и т д.  Сад где не ради ни један треба толико исто, и ствари и чобана т. ј. ако има рачуна да чобанин чува 1 свињче, 1 говече, 2 овце и т. д.  И зар самац има рачуна да плати плуг 50 дин. па да са њим оре по 1 дан у години.  Ко нема стоке, не може имати имаћа каква му треба јер без ђубрета не вреди њива.  А ко нема њиве и ливаде не може држати стоке и без једног и другог горак је живот земљоделцу.  Лакше беше издржавати 1 кућу са девет људи, но са једним или ниједним.  Два јарма добрих волова, него осам.  Један гвоздени плуг за онако добре волове нег ’ 8 дрвених за буџаву јунад, која од мршавости и изнурености заплећу ногу за ногу кад иду.  Мање кошта умесити леб један за све и на једној ватри него сваки за себе на 8 ватри.  Један кувар, који сам за себе кува скувао би за 20 са онолико труда и дангубе.  „Копаћемо ја и жена“.  Овим се речима кураже самци и полажу наду на живот.  Али ко ће онда месити леб, готовити јело, гледати и чувати стоку, шити одело, прести, ткати, плести, чистити и прати, и на послетку, ко ће вршити онај најсветији посао матерњи око своје миле дечице.  Некад воћњак беше само наоколо заграђен и ту ограду издржаваху 9 снажних људи.  Сада и наоколо, и попреко и уздуж испреграђивано, и то више не личи на баште, већ на сокаке и на буџаке; и кад се сумира — сада један издржава, толико ограде колико некад свих 9. У тим тесним сокацима сваки се дан води кавга и свађа због путова и богаза, због штета и потрица.  Грување стоке камењем и кољем, јурење са пашчадима и изјаловљавање оваца, крава и крмача.  Па онда трчање кметовима, плаћање таксе — дангуба и омраза.  Некад беше једна њива, а сад 9 и то вам не личи на њиве већ на леје за лук.  Неки посеје у јесен пшеницу или јечам — а остали оће кукуруз, пасуљ и. т. д. и почне орати.  По два метра са обе стране оставља не пооране земље, или толико мора да нагони волове на изниклу пшеницу и овраћајући волове да погази скоро половину пшенице — па после да се суди и дангуби, а често и главу разбије ту сам своју или свом брату — суседу.  Некад је врвио чопор свиња по воћњаку а гране његове дователе су до земље и нудиле род свој својим пријатељима свињама, а сада се диже коров на њему.  Место рода одроњала се свака маховином и гљивама као псето које се почне лињати, а врхови им до пола суви.  Целе зиме детлићи, жуње и пузавци љуште им кору и сладе се разним црвима и инсектима.  Уклоните те суве и изваљене шљиве, па командујте им нека се поверу свака на своје место — на прописно растојање и добиће те половину празне земље што рачунате да вам је воћњак на који порезу плаћате.  Виноград беше најбољи извор за новчане издатке кућевне, али се рађаше како ваља.  Сваке године по једна четвртина његова пређубравата је и даваше огромну количину добра грожђа.  Сад је подељен на осам парчета и ниједан га не ђубри.  Режу га кад је већ ластарио; копају га, кад је истеро нову лозу од 20 с. м. којих половину изломи прашином, сувим трскама од корова и мотиком.  Ореже га и окопа, то му је сав рад за целу годину.  У јесен дође да обере грожђе и по испрекрштаној лози и разном корову тражи и пола сврхани зеленака набере један чабар.  По неко дугме на грозду зрело они берући преберу их и поједу и тако сврши се берба.  Човек није запуштио имаће своје усљед лењости, већ усљед немоћи.  Не зна куд ће пре главом да удари.  Он сиромах то не зна, већ се тужи:  „Е брате настаде рђаво време.  Некад је родјевало добро, а сад се изопачи све.  Пропаст.  Смак света“.  И порез велики, рад још већи, род никакав.  Да се прода.  То је најбољи лек.  И ливаде, и њиве, и воћњаци и виногради велики су кицоши.  Они оће да се надмећу један над другим.  Ко је срећан да се стави у службу код њих, и ко својом вештином и финоћом уме да им се допадне, тај добива врло лепих бакшиша.  Ко пак то не умедне, они су ћудљиви, одмах траже новог слугу, новог фризера — да их помодира и кицоши.  Сиромаси, који нема у стоке, они и не заграђују своје башчице већ ту на раскршћу, између путова и т. д. посејали неколико оџака поврћа, и место да иду, да раде код имућнији под надницу која је до душе сиротна и мала, он вазда чека стоку у својој башти коју чувају мала и нејака дечица оних очева који сами копају или косе, немајући кад да једу леба нити да пију воде.  У вече, кад дођу кући уморни и зловољни, њима се саопштава како је тај и тај ухватио краву, овцу, свињче и. т. д.  Он, у место да се одмори иде и моли за стоку своју, а онај га осеца као хајдук.  И тако му морадне дати и новца, и пића и мрса и жита.  Само да се не суде.  Сиромах наплати добро своју надницу и осигура кућу са лебом за 15—20 дана па сутра опет место да иде на рад чека стоку других и хвата је — и по други пут наплаћује оно што је јуче наплатио.  Тако овај изведе живот преко лета ништа не радећи, а зими иде у крађу и отмицу те опет живи.  Ови грешници, што имају 2 говеди, 3 свиње и 5 оваца, који им чувају деца од 6 до 8 год. старости, долазе кући, хватају децу и тучу их немилице.  Она бежу по корову и крију се — у место да уче школу и течу знање.  На овај начин остају инокосници и без ово мало стоке и почну опадати у свима гранама.  Где нема тора, ту нема ни леба, ни кромпира, ни лука, ни купуса, ни пасуља, ни конопље, ни лана, ни вина ни ракије.  Сиромаха и инокосника можете познати и по овим знацима:  Све њиве пооране и усејане на време а његова најзад, јер је он морао да изнадничи волове и плуг, па сјеме и храну за раднике и стоку.  Све њиве окопате са кукурузом — а његов се кукуруз уливадио и посветио се, јер он мора газдама да окопа прво жито па онда своје, за то што дугује за разне потребе.  Сено укошено па не зденуто, или зденуто а не ограђено, те га чупера и буче које чија стока.  Зденута пшеница у стог или крстине, па не овршена на време већ чекати кишовиту и магловиту јесен — док све миши појели, закисло и иструлило, па по влажном дану пола овршено а пола остало у слами.  Каца му само са једним обручом стоји у воћњаку под ведрим небом сва трула.  Буре му стоји под стрехом и на њ капље вода труне и пропада.  Прекрив’о кућу, па му пола једне стране остало непокривено у недостатку ћерамиде — па је ту мето мало ђубрета од кровине или сламе.  Нема свињама свињца, већ му се целе зиме грче испод стрехе и дрхћу од зиме.  Тако ни овцама, ни говедима кошаре.  Станови никакви а хране ни мало, па откуда ће то ваљати и одговарати својим циљевима.  И шта мислите, кад човек није могао да сачува оно што је имао како ће моћи да заради друго што му је нужно и потребно.  И да сведемо сада своје погледе и назоре.  Довде смо мислим изнели верну слику из које се види како страдају самци и инокосни људи.  На начин овде изложени Перовићи сви јако осиромашише.  Но нису сви.  Марко стоји на главном, а Јешини синови Милорад и Мила у задрузи су.  И сво имање оних шест њихових братучеда они су купили и платили.  Плаћајући им више но други — само нека то буде њихово као што је некад било.  Често су пута они помињали „дугу њиву“ коју је Вук продао Симу Тешићу и не понудив њих двоицу за то што су били у свађи.  И по за врло малу цену.  Ми смо довде испричали, како су Перовићи постали од онако богатог стања пуки сиромаси.  Али тиме нисмо још све казали.  Што се год до сад догодило, то је била само пред-игра, а сада настаје главна трагедија која ће се на раскомаданој задрузи Перовића одиграти.  Да прелистамо прво судбину нашег Живана и његове Данице, па ћемо после и осталих.  Живан је био добар радник, али хрђав господар.  Нити је умео да броји ни да рачуна, ни да мисли.  То је све у место њега чинила Даница.  Гди је год био вашар, игра, моба, весеље и т. д.  Њих су двоје ту морали бити.  На њима је било одело увек лепо, помодно и чисто.  Он је нерадо ишо на игранке, али је морао играти онако како му Даница свира.  Пошто је Живан скоро сво најглавније имаће отуђио и доспео само на окутњицу Даница му роди сина.  За овим у другој години и ћерку.  Деца су била к’о златна јабуке бујала су и расла на зарок.  Даница се откану више моде и посећивања игранки већ је само гледала децу своје двије очи.  Живан је се осећао срећнији но икад.  Трчао је и радио и код себе и код другога — па је доносио својој жени и деци све што је требало и задовољавао их у свима погледима колико је мого.  Често пута, он је се вајкао код Данице, како су они лакомислено упропастили своје лепо имаће, и како су се огрешили о своју дечицу која су расла као анђели.  Даница је се много мучила при порођају ћерке, и коне су разгласиле да она неће више ни рађати децу.  Још само два месеца, па да се наврши Живановом сину 4. год. А он умре.  За овим седамнаести дан умре му и ћерка.  Живан је ишао као луд и дерао се као мечка за својом сахрањеном срећом и надом.  Даница је се превијала као отровна гуја и кукала и дан и ноћ.  Али све узалуд, кога нема — нема.  Једног дана, он је сејао пасуљ, па кад пороси киша — он дође у једну кошару и ту мало поужина.  Кошара је била до ограде око које опасиваше пешачка стазица.  Баш више кошаре, сретоше се две жене, једна иде са, а друга на перило и обе носе на мотци кошуље.  Оне се здравише па застадоше и почеше разговор.  Живан није знао које су, нити хтеде видети.  Али је пажљиво слушао њихов разговор.  „Бога ти, зар помрјеше она вајна ђеца Даници?  Запита једна.  „Ада ја!  Помреше сирочад.  Одговори друга.  „Шта им би, кумим кога Богом“.  „Бог зна“.  „Даница више неће имати ђеце!“.  „Кажу да неће“.  „Немо Бога ти да се чује.  Даница је свакојака.  Она је била непоштена и као девојка и млада.  А то Бог не милује.  Била је закрочила оног вајног Живана, и није га сматрала ни за луду дувана.  „Јесте и то.  Али она је несрећница највише учинила, те се они издјелише и сви пропадоше.  Покојни Јеша оставио је аманет да се не дјеле, а они погазише то све.  Па зар постиже их нека клетва:  „Бог с ’ нама био“.  Да им не беше оволики терет на леђима, оне би још ту разговарале о које чему али не могаху, и тако се размимоиђоше и одоше свака и на своју страну.  Живан мишљаше о овом разговору дуго и тако заспа.  Сава мало, и усни чудан сан.  Чисто и бристро он усну као на јави виђе чича Јешу и обоје његове деце.  Пробуди се и поче зверати по кошари нешто говорећи са стиснутим зубима и песницама.  Вијао је главом на све стране, као ћурка која тражи погубљену пилад по трави.  За тим седе на праг.  Стеже шакама главу по слепим очима, и поче говором полугласним.  „Сећам се добро.  Бата је био овога часа овде — са мојом ђецом — са моја два анђела.  Само што не знам, ко је то био што се разговараше овде на путу.  Саслушах све речи, али не знадо ’ ко их изговори.  Па шта чух?  Памтим добро.  Још ми зује оне речи у ужима.  Звоне као звона, тутње као громови.  Ах!  Ала сам ја несрећно створење на земљи.  Моја жена непоштена, и ја то све као муж њен мирно гледао својим очима.  То је истина, и за то је нас Бог казнио у узео нам је двоје деце — два живота.  Она више неће ни рађати децу.  Па нека — то је још и боље.  Клетва покојног Бате постигла нас је ...  Шта сам ја?  Вреди ли шта мој живот?!  Идем, а не знам куд.  Радим а не знам шта.  Живим а не осећам.  Ја управо лутам.  „Лутајућа душа“, то је моја.  Ах, Бато!  Твоје се рјечи испунише.  Ти си био светац а не човек“.  Подиже руке и очи к небу па завика дршћућим гласом.  „Молим те.  Преклињем те.  Моли се за мене код Бога нека ми опрости.  Ја ћу својом вољом да бегам к ’ вама, јер овде на земљи не могу више живети.  Зар није боље гледати ђецу своју како се играју по рају — но трпети ово тегобно тело које као тешки ланац окивају и муче душу.“  За овим се брзо окрете и живим корацима пође кући.  Дође у собу.  Даница ту не беше.  Он скиде велики и зарђали гарабиљ са чивилука и мету уста његова себи на леву сису, па узвикну „опрости ми Боже и свети Лука моје крсно име.  Причао ми је покојни Бата, да су самоубилци велики грешници.  Ал тај исти Бата са моје двоје невино, мило и драго ђеце мало пре позваше ме да идем са њима.  То је за мене највећа срећа и радост.  А то ми је немогуће учинити док не одвојим душу од овог грешног тела“ ...  Кад ово изговори.  Он палац леве ноге завуче под браник, за тим стеже срце и гурну прстом у обарачу.  Пуче пушка — а он се пружи по поду собе и не мрднув ничим издахну.  Дотрчаше оближње комшије, а за њима и Даница која беше отишла ради разговора код једне коне, и осу се плач и кукање.  Браћа и братучеди сахранише га лепо и издадоше му за подушје.  Даница је као насљедница заоставшег имаћа — рачунала да ће се пограбити не само удовци већ и првоженци — да је испросу — али се преварила.  Нико и не помену.  Она, кад то виде.  Дотера се као стари фијакер.  Направи шишке и бароке (зулке) намаца се белилом и руменилом и отпоче стари занат.  Она постаде продавачица — шта мислите?  Цвећа.  Или рада својих здравих и снажних руку.  Не!  Ни једно ни друго.  Већ продавачица свог и туђег тела.  Постала је блудница, тај гадни црв — који са својим отровним зубима подгриза срећу и благостање роду људском.  Чедомир и Круна имађаху шесторо деце и сва бијаху једно другом до увета.  И они су грешници свели своје имовно стање на најмању меру.  Од стоке имају 5—6 оваца и 2—3 пса.  На селу, два сталежа, најрадије држе повећи број паса.  А то су: људи имућни, који стрепе од лопова, и људи лопови, који се боје од свакога.  Ови лопови — док једу крадену сланину и месо, док пију ракију и вино, док се разговарају о крађи и утаји — док преварбавају и прекрајају разне ствари за одело и обућу и т. д. дотле њихови пси својим сигналом јављају свачији долазак, и они одмах то све склоне и сакрију, и тако животаре са крађом дуго, без да падну власти у шаке.  Чедомир, чим се подели и изађе из задруге, он паде у канџе интережџија и зеленаша као муха у мрежу паукову и ту се са свим изгуби.  Научио помало радити, а имати свега доста за себе и своје — па му то необично и чисто криво.  Немајући много којешта, а често пута и суха хлеба, и гледајући — како неки имају и кркају; млеко, сир, кајмак, месо, маст, сланину, вино, ракију. и т. д.  Па разна одела, обичног и стојећег, зимског и летњег — он дође на ову жалосну мисао:  „Није гр’ота одасути мало ономе коме се прелива“, и тако се одаде крађи.  Глад и немаштина научише овога несрећника и препредоше га до крајњи граница.  Како није могао да краде у извесном добу година — он је се издржавао кривоклеством.  Ко је год и ма за шта као кривац стајао пред судом — њега је Чедомир бранио и клео све за њега, али за добру цену.  Пред судом је изгледао тако кротак и фини, и говораше увек:  „Нећу криво тако ми умрлог часа.  Нећу бацити у потомност моје шесторо ђечице“, ит. д.  Ама прави назарен.  Али као главна и стална потпора беше му позајмица, коју је од сваког узимао, а ником не враћао.  Од страха његовог, давали су му људи што је год затражио, и то нису тражили никад да им он што врати.  Он је живео више трпећи но једући и пијући — јер крадени је леб врло непријатан.  И он, и жена и деца му ретко су кад и шта радили и то чешће код другога но код себе.  Они су живели на штету друштва.  Вук и Перуника немајући деце.  Једно им се родило и седми дан умрло, јер беше невремно.  Вук имађаше много махна а ни једну врлину.  Он је се радо играо карти и многе ноћи провео неспавајући.  Опијао се је много, па тако се са сваким свађао, а често пута и потуко.  Он је због својих преступа имао да плати неке огромне глобе.  Али Марко га научи те преведе имање на жену.  Он има земље прилично, али усљед нерада запуштена је до зла Бога.  Код другог је надничио и радио сваки посо добро, а код себе врло хрђаво.  А то је за то што није им’о с ’ ким нити са чим.