Рад. В. Тутуновић  МИЛАНОВО ШКОЛОВАЊЕ  БЕОГРАД  ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1900.  Пишу се у нас (и ако нам је млада књижевност) многе и многе књиге с разним циљевима и побудама.  Мало њих пишу славе ради, а многи пишу ћара ради, и ако се у нас до сада могло само штетити на књизи.  Износим на свет причање Миланово о његовом школовању из чисте љубави према свима онима, који су се на овакав начин намучили и напатили, те познадоше сву јаву и горчину живота још у то доба, које остали помињу као доба среће, срећне безбрижне младости и детињства.  Па ипак многи од ових сиротана пробијајући се кроз такве муке могоше да уче и да се школују и тако постану узор карактери и спремни радници на просветном и културном пољу и то баш у пркос страшне судбине, која овако сироту нејач остављену самој себи, немилосрдно гура у пропаст или им досуђује да постану опасни и штетни чланови друштва.  Како се овакав начин школовања све више и више губи, то сам сматрао за дужност, да то верно и искрено изнесем, јер тврдо верујем да ће се наћи многи, које ће ово интересовати, који ће о овоме размислити, који ће према тим сиротанима осетити исту љубав коју и ја осећам.  Ето, то ме, најкраће рећи, побудило да ово напишем и издам.  На завршетку се ограђујем од сваке претензије да овим дајем уметничку приповетку, јер то нисам ни хтео.  Ја желим да се у овој ствари гледа оно и само оно, што сам и хтео и дао; да се гледа суштина ствари онаква, какву је дајем, а дао сам је верно и искрено мислећи, да није на одмет, нити без интересовања за све оне, који прате појаве у друштву, па и за оне, који желе, да се само просто на просто књигом позабаве.  Писац  Једног новембарског дана изиђох раније из канцеларије, јер беше празник.  Време до зла Бога рђаво и хладно: киша са снегом не престајаше, што ме принуди да журним корацима потражим моје омиљено склониште — „Златну Славину“.  Ја не верујем баш увек у судбину, али ко зна да ова киша и тако ружно време, што ме нагна у кавану, не би узрок овом мом причању, јер ту затекнем Милана Н ..., који такође беше утекао да потражи „склоништа“.  Он је по школи нешто старији од мене, те се нисмо тада познавали.  Наше познанство води се од пре годину дана, јер је случај учинио да ручавамо за истим столом, у овој истој гостионици.  Некако смо били подесни један за другога, те наше познанство пређе у право пријатељство, па све време, што нам од званичне, канцеларијске дужности преостајаше, проводисмо један с другим.  Мрачно небо натуштено црним облацима „плаче“ како би рекли песници; хладан ветар фијуче по, готово, пустим, влажним улицама а клопара оголело грање на дрвећу.  Ко никада тугу није осетио, осети је оваквих дана, па му се бол свије око срца, а и сам не зна што.  Никакво чудо онда не би било, ако баш ово досадно, мрачно и тужно време подсети Милана на његову тужну и мучну прошлост, из које ми узе причати неке доживљаје и ако се до тада никад не дотаче тих ствари.  Мене заинтересоваше ти чудни и мучни доживљаји из дана његовог школовања, те га замолим да ми све по реду прича, бар онолико колико му је остало у најживљем сећању.  И тако овда онда, у току дана, исприча ми он читав низ својих доживљаја, које сам ја бележио, кад бих дошао кући, онако како ми он причаше без улепшавања, додавања, или да сам што изостављао.  То је било у јесен а Милан је умро идуће године у пролеће, те ја сада ове своје белешке саопштавам и вама, драги читаоци, и дао би Бог да и вас, који га не знате, занима бар у пола колико мене занимаше ово његово причање и да после тога, када бисте прошли крај напуштена гроба овога сиромашка који никад у свету не знаде за љубав: ни родитеља ни брата ни ближњега, — пролијете сузу, сећајући се мучног његовог живота.  — Пре свега, — прича Милан, — напомињем ти, да нисам запамтио ни оца ни матере; њихове речи моје ухо није чуло; ја не знам шта је то родитељска љубав и нега; ја не знам шта је то „сине мој“ — о томе немам појма ...  Остао сам сироче.  У Београд сам дошао мали: није ми више било од једанајест година; а како сам и зашто дошао не треба да ти причам а и не могу, јер би ме далеко одвело.  Могу ти рећи само то, да сам пешачио неколико дана у друштву са једним сељаком из мог села.  Пред саму ноћ стигли смо у Београд 22. августа, 18.. године.  Никада пре поласка за Београд нисам био у вароши, сем у једној паланчици, која је слична повећем селу.  Кад сам путујући дошао у прву окружну варош, ја сам се, просто од чуда био укочио: нисам знао куда ћу пре да погледам, чисто ме нека несвестица ухватила, јер то беше за мене ново.  Непрестано ми је зујало по глави од оног метежа и ларме мимопролазећих, па оне лупе од кола! ...  Поред тога на мене утицаху и оне велике и лепе куће, каквих ја дотле никад не видох ...  Па како се задивих кад угледах први фијакер! ...  Кажем ти: моме дивлењу не беше краја!  Камо лепа срећа да сам се тада окренуо на лево круг и вратио у моје село, где бих, можда, данас био задовољнији; а то би заиста и учинио, да сам онда могао предвидети ма и хиљадити део оних беда које сам у тим лепим градовима преживео!! ...  Шта сам и како осећао кад сам са Авале угледао Београд, па после кад сам у њега ушао, видев све оно што сам могао за кратко време уз пут до каване видети, — то се не да представити и описати, просто није могуће ...  Очи су ми биле засењене; видео сам тада све и ништа.  Мој ме сапутник доведе у кавану код „Пандила“.  Кавана је била преграђена једним зидом.  Прво оделење са улице било је за отменије београдске и паланачке трговце, а друго, из дворишта, искључиво за сељаке; у ово и ми уђосмо.  Ту беше неколико великих округлих столова; поред зидова дугачке и широке клупе; столице оплетене рогозином и, најзад, две-три велике касе поред зида, који дељаше кавану.  У томе оделењу било је двадесет до тридесет сељака, већином рабаџија, који седећи за столовима и на клупама разговарају уз ракију.  Кад уђосмо унутра поскидасмо своје торбе и седосмо за један сто где беху два празна места.  Уморни и прашљиви од пута одморисмо се задовољно.  Мој сапутник потражи за обојицу по чашу воде и парче шећера.  Момак донесе једну цименту од два литра пуну воде и спусти на сред стола не говорећи ништа.  Не беше ти ту ни чаше ни шећера ...  После вечере ја изиђох пред кавану, а мој сапутник оста разговарајући са једним сељаком.  При поласку напомену ми, да се од каване не удаљујем, јер је ноћ.  Изашав пред кавану прво ми се очи зауставише на оним силним фијакерима, које, кад сам дошао, нисам приметио, а како је то било не знам.  Упутим се к њима; загледам их са свију страна чудећи се њиховој лепоти ...  Посматрајући их поиздаље окуражим се и приђем једноме, који беше с краја.  — Шта ћеш мали? — упита ме кочијаш, бришући точкове, — хоћеш кола? ...  — Нећу, — одговорих му. —  — Кад нећеш, а ти одлази одатле!  Ја се измакох два-три корака, па опет стадох.  — Одлази кад ти велим! — викну љутито.  Ја се измакох још два корака, али се он не задовољи тим већ викну потрчав за мном:  — Марш одатле, битанго, јер ћу те све по ушима!  Ја се од овога грубог човека поплашим и претрчах на другу страну сокака и зауставим се под оним великим кестеновима где ми се створи нов призор за посматрање — Теразијска чесма.  Десет пута, ваљада, обишао сам око ње.  Бејах се сасвим занео и не знајући, да ћу доцније имати доста времена да је гледам.  Није ме толико привлачила она висина чесме колико оне лавовске главе и змије, а никако нисам могао да разумем: од куда ту вода и још да тече кроз змије?!!  Стотинама каната и крчага беше свуда у наоколо поређано по земљи.  Ларми и свађи међу онима који беху дошли за воду не беше краја.  Чак сам имао необично задовољство, да гледам кад се два шегрта потукоше.  Но у једном моја ревносна пажња пређе на жандарма што важним аукторитетом развади завађене шегрте, управо моју пажњу привуче оно одело на њему, које ја дотле не видех, те ни једно дугме није остало да га нисам загледао.  По двадесет пута сам га измерио од пета до главе и обратно ...  Нисам знао шта је он и коме сталежу припада ...  Колико сам бленуо око фијакера и чесме не знам, али никаквог умора нисам осећао и ако сам тек пре кратког времена са толиког пута дошао.  Бог свети зна докле би ту код чесме стајао, да не беше два малишана, као и ја што сам био, у грађанском оделу, који се зауставише поред мене.  Одмах сам могао из њиховог говора закључити да нису београђани, већ тако исто из унутрашњости као и ја.  — Ето, видео си и то, — рече онај старији некако поносито и гордо, сигурно за то, што је боље познавао град од онога мањег, — а сад треба да видимо ону велику кућу на којој човек и дању и ноћу стоји ... ја знам где је.  И они се упутише наниже ка Коларцу.  У мени се од једаред пробуди љубопитство и жеља да видим ту велику кућу и оног човека на њој ...  Нисам се дуго мислио, већ пођем за оном двојицом изостајући по десетину корака од њих.  Дођемо на угао код „Македоније“ и, збиља, угледах велику кућу па и човека на њој.  — Дакле овај не лаже — рекох гледајући горе и пратећи сваки покрет ватрогашчев.  Врат ме беше заболео кад спустих главу, али, на моје велико чудо и страх оне двојице нигде не беше.  Уплашен пођем журним корацима натраг и дођем до Коларца, па, место да ударим улицом на Теразије, ја пођем лево.  Које је доба ноћи било не знам ...  Што је мање света на улици бивало, то ме је све већи страх обузимао.  Ни сам не знам како дођох на једну празну пољану.  Дотле сам све држао да се враћам к чесми одакле би умео отићи у кавану ...  Тражим очима оно велико кестење и чесму, али заман! ...  Дотле беше лепо и пријатно време, ади, од једаред поче ветар, а иза кућа почеху се од западне стране гомилати густи, црни облаци, а притече им у помоћ и ужасна прашина, те за два-три минута толико се смрче, да нисам ништа друго могао видети сем слабе, жуте светлости у облику тачке, која долазаше од фењера.  Страх достиже врхунац ...  Чисто ме ухвати грозница.  Да вичем, нисам смео, да идем не знам куда ћу ...  Стајао сам дршћући као прут: једно од страха а друго од зиме; јер сам био бедно одевен.  Ветар се мало утиша, али помрчина непрестано трајаше ...  Нисам могао ту остати.  Пођем напред и ударим улицом, од прилике изгледа ми ова, кроз коју сада пролази трамвај за ново гробље.  Та ми се улица учини и сувише дугачка ...  Нигде живе душе да сретнем ...  Киша поче прокапивати ...  Из брзог хода пређем у трчање, и, после подужег трчања нестаде ми с десне стране кућа, — опет нека пољана, а то беше Тркалиште.  Стадох; дисање ми беше веома убрзано ...  Осетих умор, страх; силна ми туга испуни груди у чудној самоћи ...  Наједаред почех из свега гласа плакати! ...  — Шта ти је, магарче један, шта се дереш ту?! — продера се неко грубим гласом иза мојих леђа.  На мах прекидох плакање и од страха поскочих два-три корака напред окренув се брзо на ону страну са које чух глас.  — Оди ’ вамо, куда ћеш?! — поново чух ону крупну, промуклу гласину, од које ми се следи крв у жилама ...  — Свршио сам — помислих, а не могах ни речи проговорити, међутим остадох на једном месту као прикован.  Онај ме човек једва напипа ...  Тролетна ме грозница од страха ухвати.  — Шта ће бити сад ће бити — рекох кад ме она људескара шчепа за мишицу; нисам могао добро ни видети колики је, ади колика му је рука, то сам осетио ...  — Шта кмечиш туда, несрећо једна а?!! опет ми подвикну.  — Јао-о-ој! — викнем што сам год могао.  — Та не дери се, угурсузе, иначе ћу те о онај плот омлатити као мачку, ... не буди овај свет!! ... викну љутито подигнувши ме читав метар од земље, па ме за тим спусти тако нежно, да морадох клекнути на колена!  Ја умукох, читаво ме несвест ухвати; све ми се окреташе око главе.  — Оди ’ вамо, уљо једна, да видим ко си, — рече овај страшни незнанко вукући ме за руку једном фењеру, управо носаше ме као неку торбицу.  Кад га видех на светлости, ја се још више уплаших; очи ми се не могаху покретати јер се укочише гледајући у њега.  То беше једна грдно висока и плећата људескара са пушком о рамену и шубаром на глави; уста му беху толико велика, да чисто додириваху оба уха, готово развучена преко целог лица, а брада, ... да Бог милостиви сачува!! ...  Читав сноп, па некако умршена!  Видећи ме у сељачком оделу изгледаше као да се изненади ...  Загледа ме са свију страна па и у обућу.  — Одакле си ти и чији си?! — упита ме веома љубазно, што ме јако зачуди.  Ја му кроз плач казах и све по реду испричах како сам ту дошао.  Он ме пажљиво посматраше.  Кад заврших рече ми врло пријатно:  — Одмах сам помислио да си отуда; јер познадох по обући.  — Ја никога овде не познајем, — прошаптах па опет ударих у плач.  — Немој да плачеш, — рече ми благо милујући ме по образу, — добро те си наишао на мене ...  Чији рече да си? ...  Казах му поново ...  — Тако, знам ти оца и кад је кмет био.  — Од куда овај да зна мога оца одавде из Београда? — питах се зачуђено.  — Где си рече дошао на преноћиште? упита ме он даље.  Сад беше чвор; јер не знађах како се зове кавана, нити крај у коме је.  — У једну кавану — одговорих.  — Кавана има доста у Београду, него како се зове?  — Не знам.  — Како не знаш врага?!  — Онај ме је човек довео са којим сам путовао, а није ми име каване казао, одговорих.  — Па би ли сам умео казати како изгледа та кавана?  Знам само да има велике гвоздене вратнице на улазу у двориште и да је кавана преграђена једним зидом.  — То није ништа, ... таквих кавана има доста.  — Има пред њом и много кола — додадох ја.  — Тако, — рече он замишљено.  — Ама да ми је само да нађем ону чесму са змијама, па би лако погодио где је кавана — рекох.  — Чесму са змијама?! ...  Тако, сад знам где је.  Чувши ово: „сад знам где је“ у мало што не узвикнух од радости и поред свега страха би га загрлио само да сам га могао дохватити.  — То је, — поче он, — на Теразијама — Пандилова кавана ...  Знам, знам ...  Хајдмо под оно дрво да не киснемо, видиш да поче киша јаче падати, — рече па ме поведе једном оближњем дрвету, — тако, овде нећемо много киснути.  Ја се потпуно ослободих поред овог човека, који пре кратког времена беше за мене страх и ужас.  Поред њега се осећах сигурним.  — Шта ћемо сад да радимо, — поче он, — ја не могу да оставим „линију“, а тек сам пре једног сахата и заступио, те да те одведем?  — Ја не знам, — одговорих а међу тим размишљах: шта ли је овај човек и шта ли му је то „линија?“  — А имаш ли новаца? — упита ме изненада.  — Имам једанаест и по гроша, — одговорих.  — То је мало, врло мало ...  Шта мислиш ти са толико да урадиш, то није доста ни за сутра? ...  — Па, ја мислим да нађем послуживање, а чуо сам да тога има, па ћу да се упишем у школу ...  Слушаћу и учити добро ...  — Тако и треба да радиш, а поред тога да будеш поштен и штедљив; туђе да чуваш, јер ако умеднеш чувати туђе умећеш и своје ...  Из далека се зачу зврка кола, услед чега се мој заштићеник окрете на ону страну одакле долазаше звук.  — Море добро ће бити — рече ми, — ако ова кола овамо дођу.  И заиста се кола све више и више приближаваху ...  Нисам знао зашто вели: добро ће бити.  За неколико тренутака кола беху већ код нас.  — Еј, кочијашу, — викну овај џин својим крупним гласом.  Кочијаш се заустави.  — Куда ћеш? — упита мој нови познаник.  — Кући, — одговори кочијаш, — време је, ваљада, да се и ја мало одморим.  — А, ти си, чича Илија, — рече незнанко примакнув се колима са мном.  — Ја сам главом, брат- Мирко, шта си рад?  — Хоћу пријатељски да те замолим, да одведеш овог малишу у Пандилову механу, па ћу ти платити колико је право ...  Синоћ је дошао у Београд, а пре никад није био, па се изгубио.  Иначе, и служба ми налаже да га упутим где треба или спроведем у кварт.  Мени је његов стриц, док је био жив, млого добра учинио, па хоћу бар у овој прилици да му се колико толико одужим ...  Хоћеш ли? ...  — Коњи су ми веома уморни.  Ето већ је пола два, — рече чича Илија погледав у сахат, кога осветли запаљеном жижицом, — али кад је тако за твоју љубав одвешћу га.  — Е, Бог ти дао.  Колико ћеш узети?  — Шта имам да ти узмем?  Бог ће то мени с друге стране накнадити ....  Кад се нађемо други пут попићемо по једну ...  Нека седне тај велики господин.  Ја сам погледао час у једног час у другог, јер их могах добро видети нарочито Мирка, пошто стајаше пред фењером од кола.  — Како ти беше име? — упита ме Мирко окренув се мени, заборавих.  — Милан.  — Аха, тако ...  Е, ти, Милане, ако се упишеш у школу, добро да учиш и да слушаш ...  Кад ти што год у каквој нужди устреба, ти ме потражи у општини, кроз неколико дана знаћеш где је то ...  Упитај само за Мирка Марића, ноћног стражара, па ће ти сваки казати.  А сад ево ти овај један динар; ја немам више ...  Ајд ’ пођи с Богом.  Ја бејах веома изненађен добротом ових људи ...  Од радости ми сузе потекоше.  Скидох мали фес с главе и добро цмокнух чича- Мирка у руку, али динар не хтедох узети.  — На, узми ово!  — Нећу, — одговорих.  — Не магарчи се туна, већ узми кад ти дајем, требаће ти.  — Узми, узми кад ти даје, па похитај да не губимо време, далеко је ...  Не би ти ја другог сада одвезао тамо ни за десет динара, — рећи ће чича Илија.  Узмем динар и опет мога добротвора пољубим у руку.  Ча - Илија у том отвори врата од кола и ја уђох.  У колима сам остао стојећи; јер нисам знао где и како да седнем пошто се ништа не виђаше.  С поља чух кратак и неразумљив говор, а за тим се кола кренуше и ја се, изгубив равнотежу, стропоштам на седиште.  Боже, шта ми тада не дође на памет.  Све сам био као у неком заносу, у сну.  „Прво вече па да се возим на фијакеру, који сам тек само могао радо гледати“, мишљах.  Колико смо се возили не знам, тек кад се кола зауставише, мислио сам да смо прелетели ...  Кочијаш сиђе са свога седишта и отвори врата.  — Хајде, дошли смо!  Изиђох ...  — Јест, заиста смо дошли, познајем гвоздену капију, — рекох у себи.  — Видиш, затворено, — рече овај добри човек па приђе к вратима и поче лупати.  После кратког времена појави се на вратима један дремљив момак, коме чича Илија рече:  — Довео сам овога малишана, ту је код вас на преноћишту, ... био се изгубио.  Наместите га где нека спава ...  Лаку ноћ!  — Лаку ноћ, одговори момак зловољно.  Међутим ја шчепам чича Илину руку и пољубим је.  — Жив био, жив био! ...  Гледај па се добро владај, — рече ми, па за тим седе у кола и одјури.  — Хајде унутра, несрећо једна, док нисам затворио врата, — продера се момак љутито, — зар ја због сваког гада морам да устајем.  Уђосмо унутра ...  Једна лампа на средини каване шкиљаше тако слабо, да су се једва могли видети оближњи столови и столице.  — Иди тамо, — рече ми момак набусито, показујући у оно друго одељење где сам вечерао, — па лези на једну клупу ако има места, а ако нема ти на патос, па сутра гледај да се торњаш без трага одавде, јеси ли разумео?  Уђох тамо где ми показа, ... у друго оделење, које беше пуно путника и до зла Бога загушљиво.  Колико сам могао видети од оне слабе светлости што долазаше кроз стаклена врата, лежаху сељаци и рабаџије и по клупама и по патосу, а у крајним угловима беше савршена помрчина.  Неки хрче, неки стење, неки шишти кроз нос, неки се чеше, неки, опет, бунца ...  Почех пипати рукама поред зида тражећи какво месташце да легнем, али га не нађох, ... беше све пуно.  Шта сам знао да радим, морао сам лећи, али где? ...  У оно прво оделење да изиђем ни пошто; јер да ме осети онај намћор лепо би се провео ...  Да легнем за врата, не иде; не могу да се отворе, ако би ко хтео ући ...  Можда је и било празног места, али га нисам могао наћи, пошто се није ништа видело по угловима, а где сам год пипнуо, ту сам наишао на кога ....  — Ништа ми друго не остаје, — рекох — но да се завучем под клупу.  Тако и учиних ...  Хтео сам се угушити од прашине и паучине ...  Мислио сам о свему и свачему ...  Тако мислећи нешто ми се разжали и почех плакати, али не гласно, јер нисам смео, а у томе сам и заспао.  Спавао сам као заклан.  Нисам осетио кад су поустајали ...  Нико ме није приметио, па ни момак кад је чистио.  Не знам докле бих спавао да ме један сељак, који сеђаше више мене, не удари ногом по лицу.  Кад се пробудих једва се разабрах где сам.  Полако се извучем сав каљав и прашљив пошто сам био мокар кад сам легао.  Сељаци ме приметише и смејаху ми се грохотом.  Ја се једва прогурах између њих, јер их беше много.  Засели па пију: неки каву, неки ракију; мога сапутника не беше ...  Изиђох у двориште где са себе отресох прашину и паучину, па за тим одем на бунар и добро се у кориту, из кога поје волове, умијем и убришем крајем од своје кошуље.  Кад се вратих у кавану затекох мога сапутника.  Чим ме спази викну:  — Где си ти ноћас?!  — Нигде, — процедих кроза зубе.  — Како нигде?!  Говори!  Почех причати ...  Сељаци се начетише око нас; у томе приђоше и три дечка, нешто већи од мене, у лепом и чистом оделу, који дођоше из првог одељења ...  Били су ђаци.  Сви ме нетремице слушаху ...  Кад бих готов сељаци се разиђоше и заузеше своја места, а сапутник ми рече:  — Узми се на ум, ово је велика варош, па можеш и горе проћи.  — Бићу паметнији, — одговорих.  — Ако си гладан ти узми парче хлеба па једи; ја идем да гледам свога посла, пошто сутра, најдаље прекосутра већ морам да се враћам; а и ти немој да седиш скрштених руку или да зијаш по београдским улицама, већ гледај оно ради чега си и дошао.  Он се диже и оде ...  Ја га више нисам видео, ... не знам ни кад се вратио кући.  И сељаци се растурише сваки својим послом, јер беше већ доцкан.  У кавани осташе само она три ђака, момак и ја.  На мој захтев донесе ми момак парче хлеба које у сласт поједох.  Седоше и она три ђака за мој сто; поручише јело за доручак; ја узех још једно парче хлеба.  Из разговора сазнам да су заиста ђаци и да су дошли у Београд да уче гимназију.  Ја им казах да сам ради тога и ја дошао, ну да немам никога с ким бих отишао у школу да се упишем.  Они ме позваше да идем с њима док им дођу оцеви.  Тако је и било.  У путу до школе добро сам мотрио на све, те да се не бих поново загубио.  Кад стигосмо у школско двориште не знађах куда и шта пре да погледам ...  Уједанпут ми се пред очима створи слика моје сеоске школе, па како беше јадна и жалосна према овој! ...  — Хвала Богу и ово ће од сада бити моја школа! — рекох за себе, а нека ме пријатна језа подиђе ...  Моји нови познаници пријавише се за пријемни испит, а то исто и ја учиних.  Одређеног сам дана положио пријемни испит и уписао се.  Три пуна дана по доласку провео сам разгледајући поједине дућане и куће и то у оближњим улицама, а највише сам се бавио код теразијске чесме.  Волео сам да гледам гурање онога света око воде.  У вече сам долазио у кавану на преноћиште где сам већ имао и стално место на једној клупи.  Четвртог дана, као обично, рано дођем код чесме ...  Могло је бити шест и по сахати.  Тек што сам, тако рећи, стао, приђе ми једа младић од својих 15-16 година гологлав са засуканим рукавима и у папучама, у руци држаше један бокал.  — Јеси ли ти ђак? - упита ме.  — Јесам, — одговорих му неповерљиво мерећи га од главе до пете.  — Ја сам мислио да ниси ...  Мој мајстор тражи шегрта, па реко ...  — Нећу да будем шегрт.  — А што да не?! ...  Берберски занат није тако тежак ...  Ето ту нам, је дућан, — рече показујући руком — ја се о Митрову производим за калфу.  Поред нас стајала је једна омалена девојка такође са бокалом у руци, засуканим рукавима и у папучама ...  Могу ти одмах казати и њено име, звала је се Ида, по народности била је Мађарица..  Она је слушала наш разговор и, кад ја одбих онога младића, упита ме рђаво српски да сам је једва разумео.  — Хочеш слушила?  Ја нисам знао шта је и ко је она.  — Како да служим?  Шта имам да радим, јер ја морам у школу ићи? — упитах је.  — Па тако слушиш ...  Донесеш вода, цепаш трфа, чистиш опућа, итиш с мене пијац, труго радиш ...  — А могу ли ја ићи у школу?  — Идиш, идиш ...  — Е, онда добро, хоћу.  — Чекаш, узми ја вода па идиш кучи код госпоја, водила ја тепе ...  Она наточи воду у бокал па за тим пође а ја за њом.  Ништа нисмо до куће говорили, само су њене папуче са високим штиклама клопарале ...  Уђосмо у улицу код „Старог телеграфа“, па у брзо и у кућу.  Попесмо се на други спрат; она напред ја за њом.  — Чекаш ту, — рече ми пред једним вратима у ходнику, а она уђе у собу.  Не потраја дуго и врата се отворише; на њима се опет појави Мађарица.  — Дођеш овамо, — рече она махнув руком.  Уђох.  Поглед ми се прво заустави на једној жени од својих 30 година, на којој беше једноставна, као детлић шарена хаљина; а коса јој тако замршена, да би човек рекао: е није се годину дана очешљала, — сушти ђаво.  Седи на столици а пребацила ногу преко ноге и пије каву као какав паша.  Пред њом на поду ваљаше се један мушкарац до две године ...  — Полубиш госпоја рука, - рече ми Мађарица, која стаде поред пећи подбочивши се — и усмеш капа от клава ...  — Ја скинем мој фесић и приђем да пољубим госпођу у руку.  — Жив био, жив био, — рече ми ова, — а одакле си ти? ...  Ја јој казах.  — Па хоћеш ли код мене да послужујеш?  — Хоћу, али само ако могу ићи у школу.  — Па дабогме да можеш.  — Онда хоћу.  — Е лепо, ја ћу ти дати четири динара месечно као плату, а поред тога имаћеш стан и храну, па ако будеш добар добићеш и друго што, ... јеси ли задовољан?  — Јесам, — одговорих.  Сад иди са Идом нека ти покаже где ћеш спавати, па ако имаш каквих ствари ти донеси и онда гледајте посао ...  Треба да научиш ред док не пођеш у школу ...  Ида ће ти већ показати.  — Молим, коспоја, ви мени спремила паре, идимо одма на пијац, рече Ида госпођи а за тим мени:  — Како се ти свала.  — Милан.  — Опешенак, ... идиш с мене доле у кујна, — рече и пође на врата а ја за њом држећи фес у руци.  Кујна је била одмах испод степеница са једним прозором.  Ту је била и Идина постеља.  Кад уђосмо у кујну она ме упита:  — Јеси клатна?  — Па ... јесам, — одговорих.  — Топро, одма ћеш топити једеш, — рече па за тим метну једну покривену шерпу на шпархерд.  Збиља, тада сам први пут видео шпархерд који ми беше права загонетка, ... а колико сам после због њега од Иде извукао кад га не очистим добро, мани се!  — Ево једеш купуса, — рече Ида спуштајући шерпу на сто, — ево ти и лепа, — додаде за тим вадећи комадиће хлеба из фијоке.  Како сам био жељан да једем што кувано, јер сам дотле скоро само хлеб јео, поједох сав онај купус, кога је било рахат тројица да доручкују.  — Но ти једеш млого топро, — рече Ида узимајући празну шерпу испред мене, — витићемо како радиш.  — Ја ћу слушати, — рекох застиђен.  — Сад одмах идиш донесеш твоја халине, па да гледамо посла.  Ја одох све с ноге на ногу до каване.  Узех своју торбу и у трку се вратих натраг.  — Но ти прсо дошла, а где су ти халине? — упита Ида кад ступих у кујну.  Ја издигох мало торбу у вис па рекох:  — Ево их.  — Но, лепа халина!!.  Ја у ствари нисам никакве хаљине ни имао: на мени гаће и кошуља, што је већ било прљаво, и још једна чиста у торби.  Ида се спреми за пијац.  Мени утрапи у шаке једну грдно велику корпу која беше гдегде жицом уплетена.  Одосмо на пијац и, после једног сахата, вратисмо се кући са пуном корпом, коју сам једва носио управо вукао.  Кад дођох био сам сав од зноја мокар.  Тек што мало оданух, поче Ида командовати: те ово, те оно.  Наређиваше у један мах стотину послова.  — Узмиш сад ове судове, — рече ми она показујући на две велике канте, — па идеш на чесма и донесеш вода, ... - тамо где сам те јутрос нашла, па после лепо почистиш ту пред кујна и нацепаш трфа, па кад с тим путеш котова очистиш ова чисма, ... па ја тепи већ после још касала шта радиш! ...  Због навале задржах се на чесми подуже, а код куће затекох Иду где грди и ларма, што ме нема тако дуго.  Испричах јој како су ми на чесми једну канту испразнили док сам другу наточио, нашта она рече:.  — Ти трепаш боле пасиш, а сад узмиш метла и чистиш.  Гледам, Боже, и ону метлу! ...  Код нас су од брезовог прућа па дугачке а шта је ово?!  — Не кледиш ту него чистиш, — продера се Ида.  Ја почех чистити, али сам био невешт  па не иде ...  Примети то Ида па истрчи из кујне, истрже ми метлу из шака па поче:  — Овако, овако ...  На!  Како му драго сврши се и то ...  Хајд ’ сад да се цепају дрва.  Уђем са Идом у подрум који беше иза кујне.  Дрва не беху тестером исечена, већ целе букове цепанице, тврде као челик, а што беше сикира, да те Бог милостиви сачува.  Ево ти секире и трфа, па сечеш кратко, ... толико, — рече Ида показујући рукама дужину од једног и по педља, па за тим оде.  Цепао сам дрва скоро до подне, управо пребијао ...  У подне ме позва Ида да поставимо сто, показиваше ми све како треба, тако детаљно, да то беше читаво неко предавање ...  Тек што поставих сто зачух кроз ходник неко звецкање; врата се отворише и унутра уђе господин у официрској униформи са корбачем у руци, а за њим уђе и један велики пас пепељаве боје.  Кад га угледах поплаших се, а још кад поче да говори, мани се! ...  Висок, сув, намрштен, погледа оштрог, рекао би човек очима сече.  У први мах ме не спази, јер се бејах шћућурио иза пећи, пошто хтеде ући у другу собу, а не би ме ни видео да пас не поче режати на мене.  — Марш! — викну он љутито на пса окренувши се к њему.  — Шта ћеш ти ту а? ...  Од куда си дошао, говори? — продера се на мене кад ме спази и приђе ближе.  — Ја сам, ... почех муцати.  — Шта си ти а?.  Напоље, хуљо једна, хоћеш да крадеш ваљада! ...  Како си се ушуњао ту?! — викну заманув оним корбачем.  — ... ја, ја сам се — наставих опет муцајући — јутрос погодио код госпође да послужујем.  — А, тако, па што не говориш?! ...  А где је госпођа?  Заврши блаже.  — А како ти је име?  — Запита опет и не чекајући мој одговор.  — Милан.  — Одакле си?  Казах му.  — Знам, био сам тамо, а како си отуда могао тако мали доћи?!  — Па, ... ето ...  У том уђе и госпођа у собу куда је и господин ушао, водећи дете за руку ...  Једва је познадох.  Хтедох да изиђем, али ме он задржа.  — Стој, куда ћеш?  — Идем доле.  — Чекај да ми скинеш чизме.  Отпаса сабљу па за тим седе на столицу.  — Ено папуче под креветом, дај их овамо.  Принесох му папуче и почех скидати чизме, али не иде, беху тесне или ја не имађах снаге.  — Носи те ђаво, мрцино једна, ко ће од тебе још вајде имати ...  Зовни ми ону девојчуру одоздо нека дође! ...  И сам не знам како се нађох у ходнику: излетох као из топа.  — Са овим се није шалити, — рекох трчећи низ степенице.  — Зове те господин, — рекох Иди, којој још нисам знао име, — одмах иди.  На ђавола беше и она љута као паприка; Бог свети зна за што.  — Идиш ти до врага, ја нисам твоја трук, нити с тепе свињи чувала ...  Труки пут чеш топијеш ова оклакија ...  — Шта ли је сад овој? — упитах се за себе, — шта хоће да ми је знати?! ...  Она оде горе па се у брзо врати са чизмама у руци.  — На, ови чисми после ручак чистиш, — рече и баци чизме за врата.  Сретно се, Богу хвала, сврши и ручак.  Ја почнем да чистим чизме, али нисам умео; јер дотле никад викс нисам ни видео.  Ида ми показа, али бадава не иде, ... сав се ознојих.  — Ти чеш млого батине извучеш, — рече она истргнув ми чизме из руку.  — Ама шта је овима?! — говорах у себи, — који им је ђаво, хоће све да за један дан научим!!  Нисам знао шта је Ида у овој кући нити ко је она ...  Нисам ни слутио да је и она слушкиња.  Другог ми је дана већ било мало лакше, т. ј. навикох се колико толико ...  Следећих дана посао је био исти као и првог, ... нисам имао ни тренутка одмора.  Свако јело нисам могао јести.  У вече се легало доцкан а у јутру устајало рано ...  Из дана у дан бивах све слабији; да ли је то долазило од промене дотадањег начина живота, или воде, или климе не знам, тек седмог дана бејах и сувише слаб .... једва сам се држао на ногама, а она безобразна Мађарица није ми дала стати.  Оно мало новаца што сам још имао морадох дати за хартију и друге ситнице, па с тога сам био принуђен трпити све тим пре, што никога познатог нисам имао ...  Дође и тај жељени дан - почетак школе.  Она ми је била место за одмор од великог домаћег посла; јер сам мирно могао неколико сахати дневно седети.  Код куће нисам могао ништа учити, а нисам имао ни одакле; јер не могох купити ни једне књиге, и на крају октобра, прочиташе ми две двојке.  Размишљао сам шта да радим ...  Ако у овој кући останем пропашћу.  Истина здравље ми се беше потпуно повратило, али која вајда кад нисам могао ни један тренутак на учење употребити.  Распитивао сам за друго место код својих школских другова, са којима сам се већ био добро упознао, али узаман.  Радио сам у кући као роб ...  Милошћу мађаричином украти ми се доручак, па, Бога ми, почех добијати и врло слаб ручак и вечеру, а никоме се за то нисам смео потужити; јер је Ида у кући боље стајала него ја, и она је могла са мном чинити шта је хтела.  Беше већ јако захладнило и ноћи одужале.  Спавао сам у ходнику на горњем спрату који је био патосан мермером.  Све спаваће хаљине биле су ми једно војничко, исцепано ћебе и један сламни јастучић до крајности прљав ...  Пола ћебета служило ми је за простирку а пола за покривку.  Дуго у ноћ не могу да заспим од зиме, а и кад заспим убрзо се пробудим.  Чим се вечера изјури ме Ида из топле кујне у којој је она спавала.  Свећу никако нисам добијао.  Док су били дужи дани могао сам штогод, штогод, бар крадом, прочитати из својих прибележака, али сад баш ни словца.  Кад би свршио у вече посао и почео да читам у кујни, Ида би викнула:  — Идиш спаваш, немаш сетиш, ... прсо, прсо! ...  Ја сам морао одмах, хтео не хтео, потражити своје ћебе и јастуче у подруму, где је преко дан било.  Господин и госпођа имали су обичај да се одмах у своју собу закључају чим би вечерали, и треба да се што важно деси па да изиђу.  Ја немам довољно речи, мој драги, да ти опишем колико сам се у тој кући за два и по месеца намучио.  Случај је ваљада хтео, да се од те беде курталишем.  Једног дана, баш на Ђурђиц, 3. новембра, добијем за ручак само ону зелен из супе са оним талогом што остане на дну лонца кад се супа оцеди.  — Хајде једеш, — рече ми Ида дохватив лонац који је био на крај шпархерда и из њега изручи зелен у једну прљаву чинију на столу.  Био сам преко мере гладан.  До ручка нисам ништа окусио; па бар да сам имао хлеба!  Одозго са стола донесе се доста јела и хлеба, али чим га Ида донесе одмах нађе штогод те ме из кујне испрати, а кад се вратим нема ништа ...  Мислио сам се куд ова хуља мађарска дева јело?!  Почех јести зелен и парче окорела хлеба ...  Видео сам лепо да је поред мене, кад сам пошао да донесем бокал воде, пронела тако рећи пуну чинију кеља а било је и прженог меса.  — Морам ја сазнати где она то оставља и за што га крије, — рекох за себе.  У истом тренутку госпођа позва Иду горе да јој помогне нешто на хаљини ушити.  Знајући да ће се око тога подуже задржати, почех по кујни претурати тражећи јело, чим она изађе.  Погледах онде нема, овде нема; а нисам могао ни сањати да што може бити под сламњачом ну и њу подигох с једног краја, али нема ништа; подигнем и с другог где је био јастук и, на моје велико изненађење, нађем једну шерпу поклопљену заклопцем па за тим везану са крпом, а поред ње хлеб такође увијен у крпу, тек што беше начет.  — Ха, — рекох, — за господина и госпођу овде се не оставља јело, — а у истом ми се тренутку представи слика Идиног „брата“ Јаноша, шлосерског калфе.  Она ми је бар казала да јој је брат.  — Данас ћеш да останеш без вечере, Јаноше, — рекох и извадим шерпу и хлеб.  Брзо одрешим шерпу у којој беше сав онај кељ што сам га видео и пржено месо.  Јео сам као хала и имао сам довољно времена да потпуно изгребем шерпу; од хлеба ми оста један комадић.  Кад сам био готов завезах шерпу као што је и била, а тако исто завијем и оно парче хлеба па оставим где је и било.  Правио сам се невешт, а у себи сам се смејао, па и прибојавао; јер нисам могао предвидети на шта ће изићи.  Напомињем да је госпођа увек одвајала вечеру и држала горе у једном орману па у вече давала да се подгреје, а оно што преостане од ручка и вечере и донесе се у кујну, могли смо ја и Ида све појести.  Пред вече отишао сам на чесму као и обично, где сам се дуго задржао.  Кад сам се вратио било је већ у велико мрак ...  Ида спремаше за вечеру резанце ...  Чим ступих у кујну она скочи на мене као мачка; нисам још ни канте спустио а шамар пуче ...  И ако сам био доста мали ипак сам се осећао толико снажним да се могу и смем са Идом потући.  — Ти твоја нос свуд савучиш, свињи једно! — дрекну Ида па замане да ме и по други пут удари ...  Канте ми из руку испадоше и треснуше на под.  Ја, не говорећи ништа, јурнем на њу и зграбим је за косу, што је јако изненади и збуни, јер се томе није надала ...  Наста прави дом: испретурасмо столице, изломисмо неке судове, просусмо воду што сам донео ...  Читав дар-мар.  Кад се обоје толико уморисмо, управо кад изгубих и ја и она вољу за даљи бој, прекидосмо битку ...  Обоје смо били изгребани по лицу и крвави; њој марама беше спала, па се просула рашчупана коса; леви јој рукав беше са свим оцепљен и срозан низ руку.  — Тепи ја покасала, свињи једно, — дере се она, — ток моја прат дође!  — Валах показаћу и ја теби несрећо мађарска, - одговорих јој а сав сам дрхтао од љутине.  Она се уми, очешља и пресвуче реклу.  Тиме баш осећах да сам у праву и да противу мене не сме ништа да предузима; јер да је што хтела чинити она би онако рашчупана и поцепана отишла госпођи.  Чим је била готова она дуну на врата и оде ...  Сигурно да тражи „прата“ те да му се пожали.  Она на капију а ја уз степенице пред госпођу ...  Испричах јој све, ништа нисам сакрио.  — Та-а-ако, — развуче госпођа равнодушно кад бејах готов, — видићу ја шта је то било док дође господин ...  То је све што рече.  Ја изиђох из собе, сиђем у кујну и умијем се.  Није потрајало ни десет минута дође и господин; јер је било већ време вечери.  Одем да му скинем чизме, ... био сам се извештио.  Војник, који је пре био на осуству, долазио је само изјутра.  Кад уђох у собу затекох госпођу где прича господину случај који се десио између мене и Иде.  Он се само шета по соби, а по неки пут промрмља нешто љутито.  Кад госпођа доврши причање он се окрете к мени:  — Милане, иди доле па гледај свој посао, ништа немој говорити, ... чизме нећу скидати, јеси ли разумео?  — Јесам, — одговорих па на врата.  Дође и Ида.  Само сикће и гура столице и судове по кујни, а ништа не говори.  Ћутим и ја као заливен ...  — Милане! — чух госпођин глас са степеница, — дођи горе да узмеш вечеру те да се греје.  Место мене оде Ида.  Чим су они вечерали вечерао сам и ја, а Ида није хтела ништа јести док сам ја био у кујни.  Свршим оно мало посла што сам још имао па легнем, али нисам могао заспати: нешто од узбуђења нешто од зиме.  Прошло је од прилике један сахат ...  Мислио сам да је се на томе све свршило, али полако се отворише врата на соби и ја угледах господина где потпуно обучен изиђе са оним великим корбачем у руци.  Лепо сам видео пошто долазаше светлост из собе кроз врата, која остави отворена.  Он се полако на прстима упути степеницама и сиђе доле.  Љубопитљив да видим шта ће бити устанем и приђем к једном прозору, који је био изнад кујне, и полако га отворим.  Господин је стајао пред кујнским вратима, ... могао сам га распознати, јер прилично продираше светлост кроз танке завесе кујнских врата.  Стајао је тако пред вратима скоро четврт сахата, па најзад на иста закуца.  — Кој лупала ту, ... шта че?! чух Идин глас.  — Отвори! — грмну господин.  — Охо! ...  Шта ће бити сад ће бити! рекох задовољан.  Врата се отворише и он уђе.  — Шта ћеш ти ту и кога тражиш?! ... викну господин као да командује ескадроном.  — То моја прат! — чујем Идин глас, — тошла на расковор ...  - Какав брат, вештице једна, зар ти мене хоћеш да лажеш поред тога што си ме непрестано крала и овога бизгова хранила! — љутито викну господин а за тим поче пуцати бич ...  Наста једна ужасна дрека и лупа која подуже трајаше.  Најзад отворише се врата на која испаде Јанош, а за њим Ида, ... бегали су као пацови од пожара.  Господин их са корбачем испрати до капије, па се за тим врати у кујну те угаси лампу и закључа врата, па дође горе псујући, а, док се он уз степенице попе, ја затворих прозор и легох правећи се као да ништа нисам ни чуо ни видео.  Све се утиша.  Сутра дан узели смо ручак из гостионице.  Целог дана нисам ишао у школу јер нисам имао кад ...  Другог дана погодише неку бабу, колико само да кува, а сав остали посао паде на мене ...  Можеш мислити како ми је било.  Лицем на Св. Арханђела, 8 новембра, моју славу, нареди ми госпођа да нараним дете, као што сам обично чинио.  За ручак смо имали некакав кромпир.  Знаш сам да кромпир дуго задржава топлоту: с поља хладан а изнутра врео као ватра.  Дадох детету једно повеће парче; нисам, грешник, ни знао, да ће се оно онако изгорети ...  Поче да жваће, али чим га притиште зубима дрекну, па место да кромпир избаци на поље поче га гутати ...  Парче велико па не иде ...  Застаде у грлу.  Дете се зацену и поцрвене као куван рак.  Мисло сам сад ће издахнути и, збиља, беше се јако изгорело ...  Нисам знао шта да радим; јако се уплаших а и веома ми га би жао ...  Понудих му воду, али оно само маше ручицама и одбија а никако да се поврати.  На плач детињи истрча госпођа а за њоме и господин.  — Шта је, шта је детету? — упита госпођа уплашено.  Таман заустих да одговорим, а господин викну:  — Шта си радио с дететом, несретниче?  — Изгорело се кромпиром, ето још му стоји у грлу, — одговорих а сав сам се тресао од страха.  Госпођа се труђаше да поврати дете које се збиља у мало не угуши.  Господину се смрче пред очима, бар тако ми изгледаше, ... био је као луд; ни сам не знам од куда му се у руци обрете онај познати корбач, који фијукну кроз ваздух и мени се сави око ушију.  Осетих ужасан бол; ударци се понављаху и ја се од бола савијах кријући лице рукама ...  Никад то заборавити нећу ...  Он ме за тим зграби за јаку и избаци на врата у ходник па поче опет тући бичем ...  Низ степенице сам сишао главачке.  — Одмах да си покупио дроње па на поље! — продера се он са врха степеница.  Нисам смео чекати да ми се по други пут каже.  На брзу руку покупим оно мало сиротиње што сам имао па на капију ...  Низ лице ми лију сузе као киша, од бола нисам могао ништа говорити; баба ме гледа па се чуди, ... не зна шта ми је.  Ни сам не знам како се обретох на „Зеленом Венцу.“  На оној празној пољани тесали су мајстори неку грађу, ну како је био празник никога није било.  Седох на једну греду и спустих торбу поред себе ...  Глад нисам осећао и ако сам пре тога био и сувише гладан.  Нешто ми се ражали и сузе ми поново грунуше ...  Слава ми је па тако да прођем ни крив ни дужан ...  Сетих се свега минулог ...  Мишљах шта ћу сад да радим и куда ћу?!..  Пет пара нисам имао!  Како беше дан леп и необично топао и ако беше 8. новембар, ја у томе размишљању задремах ...  Спустим се на земљу између греда, метнем торбу под главу и заспим.  Кад сам се пробудио лампе већ беху запаљене ...  Хладноћа ме ухватила, ... био сам се сав најежио.  По лицу се нисам смео пипнути толико ме је болело; осећао сам да су ми образи отечени.  Једва сам се разабрао где сам.  Поче ме и глад мучити и то врло јако, јер целог дана нисам ништа окусио.  Овде нисам могао остати, али куда ћу?..  Куда и на коју страну да се кренем, нисам знао!  Почех од зиме већ и дрхтати.  Да идем код кога друга било је доцкан, а био је и празник па нисам могао ни једног наћи.  Најзад пребацим торбу преко рамена па се упутим к Теразијској чесми, а ни сам нисам знао за што.  Снужден и забринут стајао сам неко време код чесме и више бесвесно посматрао оно гурање шегрта, слугу и куварица, а одатле се упутим по неком инстинкту Пандиловој кавани.  Иста она стара: сељаци опет немарно седе за столовима, као и пре, пијући ракију.  Ни један ме сељак не примети кад уђох.  Торби нађох место у једном углу испод клупе, а ја сам седох у један крај; сељаци ме погледаху подозриво.  Момак не беше пређашњи већ неки новајлија; чух где га зову Ђера ...  Веома сам био гладан а нисам имао шта да једем нити за шта хлеба да купим ...  Сељаци се један по један разиђоше па да се опет кроз кратко време врате док намире волове, а само двојица остадоше ...  Ваљало ми је ма шта предузети, па најзад рекох:  „Што ће бити јесенас нека буде вечерас“, устанем и приђем Ђери, који се одмараше за столом на коме се сече хлеб; скинем фесић с главе и онако уплакан почнем:  — Кад бих имао шта да вам помогнем ја бих вам радо помогао.  — Што, бре, да ми помогнеш? — упита Ђера мерећи ме од главе до пете, — кој ’ си ти?..  — Ја сам ђак, — одговорих окрећући фес у рукама.  — Што не служиш како ја па да пари зарадиш него ће господин биднеш! —  — Па ја сам служио ...  — Па те истерали што не валаш.  — Ја сам добро слушао.  — Па што да те истера газда?  Ја му укратко испричах шта је се са мном десило.  — О, о! — узвикну Ђера кад бих готов, — ама ја нисам газда, не знам што да правим сос тебе сад! ...  — Ето ја ћу да вас послушам што год хоћете само да овде преноћим и да ми дате парче хлеба, јер сам и сувише гладан, а сутра ћу одмах ићи. —  Ђера поћута мало па за тим устаде и приђе прозорчету од кујне кроз које узимаше јело и до пола се у њега завуче.  — Ано, мори, — чух где Ђера говори, — сакаш ли вечерас кромпир да љуштиш?  — Па морам, за Бога, немам ни један очишћен ...  Што питаш?  — Имам едно дете, сака да ти помогне што.  — Пошљи га овамо.  Ђера се извуче из прозора па се окрете к мени:  — Иди тамо код куварица па ће ти дава посла, а даће ти и да јадиш ...  — Опет куварица, — рекох у себи а за тим гласно, — хвала, — и одох у кујну.  Фес сам још држао у руци.  Чим ступих унутра приђем Ани и хтедох да је пољубим у руку, мислећи да неће бити с горег, и, заиста, ово јој поласка.  — Жив био мали, жив био, — рече она некако достојанствено — а где си до сад био?  Ја јој у кратко казах, а при том очију са шерпења нисам скидао.  — Сирото дете! ...  А јеси ли гладан? упита она благо.  — Јесам много; цео дан нисам ништа јео.  — О, о,.. ево сад ћу ја теби дати да једеш, па после да ми мало помогнеш у кујни; момак се разболео што овде помаже, па не могу сама све да стигнем.  После вечере даде ми Ана нож да чистим кромпир.  Ани је могло бити до четрдесет година.  Њена тиха, блага ћуд и симпатичан, готово примамљив израз лица учинише, те је одмах, тек што је видех, заволим као мајку; управо моје замишљање слике материне, коју нисам ни запамтио, као да овде доби свога живота, оваплоћења.  Узгред јој испричам све што сам преживио од како сам дошао у Београд.  Пажљиво ме је слушала и мени изгледаше, да ме врло искрено и дубоко сажаљева.  Око једанаест сахати били смо готови с послом, те ми Ана рече:  — Е хајде сад тамо код Ђере те легни, па сутра опет дођи овде код мене да ти дам доручак пре но што одеш у школу. —  Ђера ми направи место на једној клупи где сам до зоре мирно спавао.  Сутра дан био сам пред кујнским вратима пре Ане.  — О, о, па ти си вреднији него ја, — рече она кад дође.  Скидох капу и поздравим је ...  Одмах чим уђосмо у кујну, почех ложити ватру.  — Видиш, то је лепо од тебе ...  Ти већ знаш шта прво треба урадити ...  Хајд ’, хајд ’, благо мени, — рече Ана љубазно.  Око седам сахати добијем доручак ...  Осећах се некако задовољан што сам ову добру жену могао послужити и што нисам јео бадава.  Успремих судове и почистих мрве са стола, па за тим упитах Ану имам ли још што да је послушам.  — Сад немаш никаква посла ...  Можеш ићи у школу, па кад изиђеш а ти опет амо дођи ....  А где су ти књиге?  — И немам Бог зна каквих књига ...  Мало прошивене хартије у торби; ено је тамо у кавани испод клупе, — одговорих.  — Донеси торбу амо да је не би који сељак однео, па остави онамо иза шпархерда.  Тако и урадим ...  Из торбе узех једну свешчицу чисте хартије и пођем у школу.  Али, пре но што одох свратим код Ђере и упитам га, имам ли и њега што да послушам, јер је за школу било још рано.  — Немаш, немаш — рече Ђера, — иди у школу.  Морао сам још бити модар по лицу, јер сам и оток осећао, а и другови ми у школи приметише.  У десет сахати изиђох из школе па све с ноге на ногу к Ани ...  Помагао сам јој у кујни и радио на потпуно задовољство њено.  Тако је трајало пуних осам дана; ја се лепо одомаћих.  Ана ми једног дана донесе и старе хаљине њеног сина, а на њену молбу праља, која је ту стално радила, опра ми кошуље.  Пре но што сам се пресвукао лепо се измијем.  Сасвим друго дете! ...  Ана чисто уживаше гледајући ме ...  Мојој благодарности не беше краја.  Желео сам да се од ове добре жене никад не одвојим, али тако не би ...  Дође момак који је ту стално служио, ... беше оздравио, и, мени ту више није било опстанка.  Морао сам себи тражити друго место.  Знао сам, па сам код другова распитивао ...  Другог дана, по доласку момка, рече ми један друг, да један господин тражи ђака за послуживање и да станује у улици.  Одмах сам отишао тамо и погодим се.  Кажем Ани да сам нашао место.  — Владај се добро, а кад добијеш времена ти се опет намини овде ...  Ја је пољубим у руку, а сузе ми напунише очи.  Било ми је веома жао што идем.  — Жив био, — рече она па ме помилова по глави, — ево ти па купи шта хоћеш, — додаде пружајући ми пола динара у сребру.  Заблагодарим јој се примив новац, па узмем торбу и одем да се и Ђери на његовој доброти захвалим.  — Ти си добро дете, ама ћеш мука имаш док: свршиш школа, ... боље да си служиш па да пари имаш и газда биднеш, — рече ми Ђера.  Стан новог господина, који је случајно био мој имењак, нећу ти много описивати ...  Састајао је се из две собе: једне са улице а друге из дворишта, а обе су спајала једна врата; у собу из дворишта улазило је се из једног мрачног предсобља, патосаног цигљом.  Прозори од ове собе нису непосредно гледали у двориште већ у један стаклен ходник, широк једва метар, који је служио у место кујне.  Из предсобља улазило се и у овај ходник.  Намештај је био стар и неупотребљив; из соба је изношен само приликом сеобе.  Куцнем на вратима овога стана, у коме сам већ раније био кад сам се погодио.  — Слободно, — одазва се потмуо глас.  Уђем у собу.  Госпођа седи на једном кожном канабету; на носу јој наочари, а у рукама раширене новине; између прстију десне руке вири јој запаљена цигара, од које се дижу колутови дима.  На столу једна овећа, црно-зеленкаста боца а поред ње чашица и један тањир у облику великог купусног листа пун дувана.  Најпре ме погледа право, али, чини ми се, није ме могла добро видети, јер убрзо спусти главу па ме преко наочара, некако блесасто, погледа а на лицу јој израз као да се пита:  „Шта ће сад овај овде?!“  Руке јој дрхтаху и, чудим се, како је могла читати држећи новине.  У лицу подбула и више модра; доња јој усница беше скоро два прста широка и слободно је висила, а боје бакарасте, сигурно од силног дувана.  — Ко си ти?!.  Шта ћеш?! ... упита ме кад ступих унутра.  — Па ја сам, ... што сам се погодио да код вас послужујем, — рекох прилазећи јој к руци.  — А, ти си, — рече скидајући наочаре.  — Да.  — А јеси ли донео ствари?  — Јесам.  Ту су пред вратима.  — Добро, изиђи тамо — рече и показа ми врата што воде у предсобље.  Изиђох.  У целој кући: и у собама и у предсобљу и у ходнику, свуда страшно заудараше на влагу; само што вода не цури из зидова.  У другом одељењу седео је један Шваба, а предсобље је било заједничко.  Имао је жену и двоје деце ...  Са псима је био и сувише богат, имао их је шест — пола туцета! а и у мачкама није оскудевао, ... читава менажерија.  Кроз два-три минута изиђе и госпођа из собе.  Нисам знао шта јој је: час се прихвати за један зид час за други ...  Једва дотетура до врата од оног ходника, па кад их отвори показа прстом и рече:  — То је кујна ...  Она се за тим тетурајући врати у собу, а ја уђем с торбом у кујну! ...  Кажем ти: три метра ходник није дужи, колико и соба, а једва један широк.  У њему ништа друго не беше сем једног малог са свим расклиматаног стола, шпархердића, једне столице са пропалим седиштем, буренцета за воду, два крчага, два-три гарава лонца и две шерпе од земље на прозору; неколико тањира, виљушака, ножева и кашика на шпархерду, а то беше све до крајности прљаво и масно, и сваки је суд био окрњен; испод шпархерда мало ситних дрва, једне метле на сред пода и сувише много ђубрета разбацаног на све стране ...  Нико не би могао одмах познати од чега је под: да ли од цигле, даске или земље.  Личило је више на свињац него на кујну! ...  У зид, иза шпархерда, беше закуцан један повећи ексер о који обесих целу своју имаовину — торбу.  Поскидам оне прљаве судове са шпархерда и наложим ватру ...  Није да се пушило, него мислиш да се све претвори у дим ...  Ништа нисам видео, рекох очи ми испадоше.  Отворих врата на која покуља густ дим, као да си пласт мокре сламе запалио ...  Шпархерд сигурно није био очишћен од кад је купљен.  Брзо полијем мало под и почистим га, па за тим донесем са бунара воде у једном шафољу који нађох пред вратима, а ту нађох и некакву крпетину, па га почех прати.  После ваљада петог шафоља воде, коју сам мењао, једва распознах да је под од цигле.  — Шта је ово и која је вера?! — питах се за госпођу, — каква је ово мрцина?! ...  Нити да ми што покаже, нити да она сама што ради, аја! ...  А где јој је ручак?! ...  Било је скоро дванаест, а она ни да мрдне ...  Да је била стара није; јер, огрешио бих се ако би казао да је имала више од 38 — 40 година; да је била болестна није.  Дође и господин а од ручка ни помена.  — Докле ћу ја тебе чекати?! — чух госпођин глас кад он уђе у собу.  — Па за Бога не могу пре, ... немам ја крила, ... сад сам изишао из канцеларије, — одговори господин.  — Нећу ја да чујем за то, јеси ли разумео?!  — Ама немој бити луда молим те, Љубице, ... умири се.  — Луд ти је дека био, па си луд и ти! ...  На поље из моје куће!  — Љубице!  — На поље!  — Ама Љубице, молим те буди паметна.  — На-а-а-а-а-а-поље! ...  На поље лоло, распикућо, што ме упропасти?  — Дрекну госпођа Љубица (тако јој је било име) што игда може лупив ногом о под тако, да се све затресе.  — Да није овога детета овде у кујни показала би ја теби, битанго! —  — Но, хвала Богу, те се и мене сети, — рекох у себи, а међутим чуђах се шта им је.  — Па за то, молим те, уздржи се, — поче господин, — јер шта дете о нама може мислити! ...  Први дан па да гледа нашу свађу и бруку.  — Томе се и моли Богу, иначе ...  Милане! викну она куцнувши у прозор.  — Изволте, — одазвах се.  — Оди ’ вамо.  Уђем у собу.  Господин стајаше поред стола држећи руке у џеповима, блед као крпа, а госпођа сеђаше на канабету опет са цигаром у руци.  — Жив био, жив био, — рече ми господин кад га хтедох у руку пољубити, — јеси ли дошао?  — Јесам, — одговорих.  — Узми шерпу с прозора и тањир па да купиш ручак, — рече госпођа.  — На, ево ти паре, — додаде господин, — нисмо данас ништа кували, јер није имао ко да донесе с пијаце ...  Узимајући новац нехотично бацим поглед на боцу која је стајала на столу ...  Беше већ сасвим празна.  — Кад дођеш купићеш вино, — рече госпођа.  По ручку успремим сто оперем судове па одем у школу.  И вечеру смо купили у гостионици, а вино смо узимали у једној малој кавани која је била до куће.  Сутра дан смо већ ја и господин ишли на пијац, а госпођа је кувала! ...  Поче озбиљна зима ...  Спавао сам у кујни; госпођа ми даде један јорган, из кога испадаше памук, и један сламни јастучић ...  Пола јоргана прострем на цигле а другом се половином покријем, исто онако као код првог господина што сам радио са ћебетом, али ћебе је ипак било боље а није још била јака зима, али овде, ... лепо да се смрзнем! ...  Саставим зубе и колена па по целу ноћ дрхтим ...  Нити сам имао где да седим нити да учим ...  Добијао сам парченце свеће што се једва из светњака ножем извади само колико да имам светлости док вечерам и легнем.  Тако је ишло скоро читав месец дана ...  У собу код њих нисам улазио док ме не позову ...  Они су се редовно свађали и у подне и у вече ...  На први сам се час скоро редовно задоцњавао; једина је срећа била што смо по распореду скоро сваки дан имали први час једног професора са особито добрим срцем; био нам је разредни старешина а предавао је Српски језик ...  Чим би ме спазио кроз прозор у школском дворишту одмах би ме позвао да се не мрзнем; осуства ми је извињавао и без уверења; да тога није било давно би ме истерали из школе ...  Он није само на спрам мене био тако добар већ и наспрам осталих, нарочито сиромашних ђака.  У школу сам ишао доцкан с тога, што је госпођа редовно враћала оно, што би господин на пијаци купио ...  Не би ми било ни криво, да ја сам купујем, него господин ...  Колико је пута полећела за мном цела корпа, или месо, или друго што!! ...  Видећи, да ћу у оној проклетој кујни пропасти од зиме а и у школи због неучења, пожалих се господину ...  Он је био врло добар и, после велике муке и препирке, успе, те сам у вече, док он не дође, седео с госпођом у соби, а спавао у оној другој — намештеној соби ...  Кад се хтело лећи, отворим врата само колико да пронесем мој јорган и јастук; задигнем ћилим с пода и ту легнем, али која вајда кад је опет хладно; јер врата одмах затворе, ну ипак је било боље, није бар на мене снег падао и нисам ветар осећао ...  Пре, но што дође господин на вечеру, а долазио је око осам и по сахати, ја сам седео на једној столичици за столом иза кога ме госпођа није могла видети, јер сам био мали а столица сувише ниска.  Књигу сам држао у рукама и удешавао да видим.  Госпођа је обично до седам читала новине, пушила и пила ракију, а од седам до осам пушила и пила, а од осам па док не дође господин ревносно хркала! ...  А и јест, брате, дуго време, у четири и по сахата се већ смркне па до девет читава година!  И ја, чим госпођа задрема, оставим књигу па почнем на оној столичици куњати ...  Господин кад дође затекне нас обоје где спавамо.  У почетку ме је за то грдио, јер ме је често пута морао добро продрмусати док се разбудим, а колико је пута госпођа и до зоре остала онако спавајући ни броја нема; то је се дешавало кад сувише пије што није било ретко.  Избегавао сам да не дремам, али бадава, јер ноћу не могу од зиме да спавам, па чим седнем у топлој соби и мало се загрејем заспим као заклан; капци ми постану тешки као да су од олова! ...  Чим би госпођа задремала ја бих направио цигару и сео поред пећи па пушио и дим у пећ дувао само да и ја не заспим, али која вајда; јер како седнем тако и останем ...  Том сам приликом научио пушити.  Најзад нађем за најбоље ово: седнем на столицу поред врата тако, да ми је лакат леве руке био увек на ивици врата и кад се ова отворе толико ме ударе, да се морам пробудити.  — Та који ђаво седиш ту, да човек врат скрха преко тебе?!.. викнуо би господин више пута незнајући зашто то чиним.  Вечеру смо грејали на пећи.  Чим би господин дошао, ја почнем постављати сто, пошто претходно добро протрљам очи, а он узме будити госпођу ...  У почетку су се уздржавали од мене, али доцније није могао проћи ни ручак ни вечера, а да се не посвађају и не потуку.  На то се убрзо навикох, и, кад би се десио неки ванредни случај да се не потуку, мени је било чудо и необично.  — Љубо, Љубо! — почео би господин кад дође, — устани да вечерамо ...  Хајде, хајде, благо мени, устани!  Она би се мало промешкољила па би опет захркала, и он би имао муку док је разбуди па онда тек настану занимљиве сцене.  — Лоло јеси л ’ се довукао!.. викнула би она сањиво пипајући око себе и шта би дохватила гађала би господина право у лице; он је то знао па је увек био обазрив.  Једног вечера баци тањир, другог виљушку, трећег нож, боцу, ама шта дохвати, а једном зграби чак и хлеб који је стајао на столу и баци се њиме.  Ово страшно наљути господина; шчепа је за косу па поче мазати, а и она њему није остајала дужна ...  У таквим приликама је моја улога била мала: само узмем лампу са стола, повучем се у угао до пећи држећи лампу мало подигнуту и гледам шта се ради ...  Кад буду готови т. ј. кад се добро издеветају и заморе, ја спустим лампу на сто, па за тим принесем вечеру ...  Ако је у боци остало ракије они је докусуре, па пошто се издувају и одморе почну вечерати.  Он ме је звао „Ћата.“  Кад седну за сто, седели су једно спрам другога и то за ужом страном само да једно од другога буде што даље ...  Тада би и ја узео своју столичицу и сео поред пећи, а кад сам вечерао или ручао држао сам тањир на коленима, хлеб у левој а виљушку у десној руци ...  — На, Ћато, донеси један литар вина, — рекао би господин кад почне јести ...  Иначе ни једно ништа не говори.  Донесем вино и спустим на сто, па опет заузмем своје место ...  Господин наспе себи вина у чашу и пије, то исто учини и госпођа ...  Све то бива ћутећки и по неком такту ...  Кад се вино приближи крају тек које од њих процеди коју реч кроз зубе и почну се погледати више кришом ...  — На, ти, деране, донеси још један литар, — рекла би госпођа кад са свим нестане вина.  Кад се вратим затекнем их где мало јасније и више разговарају, а госпођа би већ седела за дужом страном стола, али опет на самом крају до оне стране где је раније седела, и пушила ...  При крају другог литра почне са свим жив разговор и господин са своје стране заузме место као и госпођа ...  Сад су, дакле, обоје на једној страни стола! ...  Пошљу ме и за трећи, и, док њега пију, ја успремим судове и унесем своје хаљине ...  Што се вино од овог трећег литра више приближавало крају, то се и они једно другом све више приближаваху, и најзад се загрле.  Били су доста доброг стања, и да су били паметнији могли су лепо живити.  Није био редак случај да узму фијакер и цело се после подне возе, наравно и ја седим поред кочијаша ...  Ишли су у Топчидер, Смутековац, Раковицу и друга околна места ...  Тамо би пили пива, јели саламе, сира, виршле и друго, па поред свега тога у вече, кад дођу кући, заврше свађом или тучом.  Госпођа ни у шта не рачуна пиво и вино, док не пије ракије, а кад је пије одмах је за све готова ...  За њу је било врло тешко одвојити се од боце ...  Кад би се вратила из Топчидера или ког другог места, она би жељно, управо халапљиво зграбила боцу с ракијом, онако још обучена, па би пила док не сустане.  Одмах престану они добри односи који су то после подне између њих владали ...  Примирје се поквари и прави рат настане!!  При крају месеца фебруара дође госпођина ћерка, Лепосава, (тако се звала).  То јој је било дете од првог мужа.  Дошла је код њих да умре; јер је била у највећем степену болесна од јехтике ...  Млада девојка од својих 17 година; била је учитељица мислим на Умци или у Обреновцу ...  Толико је била, сирота, слаба, да је изгледало, е сад ће на ногама издахнути.  Није дуго ни живила: умрла је, колико се сећам, 24. марта.  За време њеног боловања поврати се мало ред у кући и мир између господина и госпође, само што је ова још више пила, а после смрти кћерине пила је толико, да често пута падне и по неколико сахати ништа за себе не зна.  Болесницу сам ја дворио и чувао.  У последње време скоро није могла ништа друго јести сем по мало супе ...  Сво јело, што је иза ње преостајало, ја сам докусуривао.  Док једе супу, седећи у кревету, ја јој држим тањир, па чим престане дохватим исту кашику и пред њом покусам остатак супе и ако ми је она то бранила ...  Нисам ти ја разбирао од какве је она болести лежала нити сам знао да се болест може пренети! ...  Око погреба имао сам и сувише посла; три дана нисам ишао у школу.  Госпођа се ужасно прозли; није прошао дан а да од ње не добијем коју ћушку.  Није бирала где ће ме и чиме ударити, а с господином како је поступала мани се! ...  Поче се и са комшијом— Швабом и његовом женом свађати што до тада није чинила; јер су то били људи врло мирни.  Из њихове се собе није могла никад чути ларма и свађа, једино што се могло чути: тра-ла-ла, тра-ла-ла, или кад госпођа Швабица зове псе: мопсили, пубили, хектор, кастор.  Овај пар људи ишао је опет у другу крајност ...  Сигурно су били једно у друго заљубљени ...  Мазили су се толико, да је већ мени, као детету, било бљутаво ...  У једној соби пљеште батине, а у другој пољупци, у једној псовка и дрека, а у другој песма и смеј, у једној се немилостиво чупају за косе, а у другој нежно грле и милују! ...  Једног дана, и ако је пролеће било освојило, беше и сувише, према томе добу, хладно и киша падаше ...  Био је Петак.  У једанаест сахати дођем из школе, па онако мокар и озебао завучем се иза шпархерда да се мало огрејем.  Госпођа је била у кујни.  У левој руци држаше запаљену цигару а у десној варјачу којом мешаше неку запршку у шерпи.  Кад је запршка била готова она подиже земљан лонац са шпархерда да из њега преручи пасуљ у шерпу, али, на моју несрећу, дно од лонца оста на шпархерду и пасуљ се сав по њему расплину; госпођа држаше у руци лонац без дна ...  Диже се густ облак од паре, ... наста једно цврчање а грашке почеше играти по врелом шпархерду ...  То ми некако паде смешно и ја се гласно насмејах, али смеј одмах замени плач, јер госпођа ме оним лонцем што је држала у руци поче немилостиво тући по глави, као да сам јој ја нешто био крив ...  Тукла ме је док је имала парченце у руци; свега ме крв обли ...  Ево и сад ми се познају две белеге на глави!  Дотле сам госпођу и мрзио и нисам, али од тога дана просто нисам могао да је гледам ... Да сам тада имао ма где да се склоним одмах би изишао.  Што сам год у кући радно, радио сам без воље и на сваком сам кораку гледао да јој напакостим и ако сам знао да ћу од ње за то повући, али нисам марио ...  Немајући куда реших се да останем до краја школске године, па ма шта трпио, а знао сам да ће тада бити доста празних места и да ћу једно моћи лако добити, пошто се тада ђаци, који послужују, махом враћају својим кућама да проведу школски распут ...  Ну ипак, поред свега напрезања и трпељивости, не могох издржати ни толико.  Већ, као што мало час рекох, мрзео сам госпођу више но ма кога на свету.  Што ми је год заповедила да урадим, урадио сам као од беде, а и она мене није волела а давно бих ја из куће излетео да није било господина.  Она је по ваздан можда мислила како ће господина што више наједити а мене злостављати.  На дан предпоследњег испита око седам и по сахати одем на пијац с господином да купимо шта треба за ручак.  На пијацу смо се задржали четврт сахата ...  Што смо купили донесем кући, а већ је било десет минута до осам; мислио сам да ћу на време стићи у школу ако се пожурим ...  Испит је.  Док ја спремах књиге госпођа претураше по корпи ...  Таман заустих да кажем: „збогом“, а она ће тек:  — Шта си ово донео, зар је ово месо, а?!..  — Па месо, ето, ... господин је купио, — одговорих држећи руком за кваку од врата.  — Даћу ја и теби и господину, битанге и распикуће једне, да си ово с места носно натраг па друго донео ...  На, једи ти ове кошчурине заједно са твојим господином, за вас и јесте да глођете кости као пси!  — Па мора за Бога бити мало костију, — усудих се да приметим.  — Носи кад ти кажем јер ћу те по глави с њим! — продера се она подигнув месо у вис а доња јој усна поче дрхтати, што је био знак да се с њом више није шалити нити ма што говорити.  Шта сам знао ...  Узмем корпу и вратим месо.  При поласку довикну ми госпођа:  — Нећу ни кошчице, јеси ли чуо?! ...  Замолим касапина да ми промени месо, пошто му претходно објасних како стојим код госпође, што овај и учини.  Све трчећи дођем кући потпуно уверен, да ће госпођа са месом бити задовољна, али не би тако.  — Ја сам теби казала да нећу ни кошчице да видим.  Носи, носи ово, док те ђаво са њим није без трага однео!  — О, луде жене, — рекох у себи, па опет упртим корпу и вратим се натраг.  Кажем касапину шта је.  Он нешто крупно опсова па зграби оно месо и тресну га у један крај тезге, за тим извади новац и даде ми са речима:  — Ево ти паре па купи где знаш.  Ја сам знао да не могу нигде боље месо добити, јер смо овоме били сталне муштерије.  Узмем паре и пођем ...  Застанем на прагу и упитам касапина колико има сахати.  — Пола девет, — одговори.  Ја му се захвалим и пођем, ну при изласку ми се зауставише очи на једној великој говеђој џигерици која с поља висаше на једном крилу дућанских врата.  Поново се вратим унутра и упитам касапина: били ми дао џигерице за сав онај новац али без икаквих других додатака.  Касапин се насмеја, јер виде шта сам намеравао, па узе џигерицу и осече, мислим, само душник и остави на тезгу, а оно остало све стрпа у корпу која се напуни ...  Навучем на корпу заклопац, платим касапину па све у трку кући ...  Како су ми биле спремљене књиге, ја их са стола, чим уђох, зграбим левом руком, а десном спустим корпу па дохватим врата.  У томе изиђе госпођа.  Ја већ бејах у дворишту.  — Чекај да видимо шта си донео! — викну она.  — Можеш гледати, вала, цео дан, — рекох у себи а за тим гласно:  — Нема, госпођо, ни једне кошчице, сама кртина! ... па одјурих као ветар.  У школи су знали да ја никад нисам могао на време доћи па ни на испит, те с тога ме нико није ни питао што сам доцкан дошао.  Испит је био у велико почео.  Ја се увукох на врата као миш и седнем на своје место.  Другови ме погледаху смешећи се, јер сигурно изгледах смешан, пошто сам био усплахирен и збуњен.  Нисам ни четврт сахата седео па ме прозваше ...  Са испитом сретно прођох ...  Чим се пустисмо на одмор одмах одем у канцеларију код господина.  — Шта је, Ћато, — упита ме он кад уђох, — одкуда ти овде?!  — Ето, ја дођох, овај ... почех муцати.  — Да те није госпођа за шта послала? ...  — Није.  — Па онда шта хоћеш?  — Ја сам дошао да вам јавим ...  — Шта?  — Да сам од вас изишао.  — Е!  А за што?  Ја му испричах и најмању ситницу ...  Казах му све шта је госпођа са мном радила и ја с њом.  — Луда жена, ... јес ’ тако ми Бога, сасвим је полудела, — рече господин љутито кад му доврших причање, — ићи ћеш ти са мном кући ...  — Не смем — прекидох га готово шапатом.  — Немој да будеш луд! ...  — Ја не смем, ... убиће ме!  — Не бој се ...  Са мном ћеш ићи.  Не одговорих ништа, али сам у памети закључио, да би добро било отићи бар те узети оно мало дроњака што сам имао.  — Хајде иди сад на Калемегдан продужи он — те се играј, па ме тачно у 12 сахати чекај пред вратима нашег дворишта.  У дванаест сам сачекао господина на капији као што ми је казао ...  Уђосмо у двориште; ја сам на три корака ишао за њим.  Госпођа ме не примети одмах јер сам се био заклонио за господина ...  — Напоље и ти! — викну она господину с кућних врата, — напоље несрећо једна, ... ти си човек! ...  Ха, зар си и ти ту?! ...  Продера се поново што игда може кад мене спази, па јурну као помамна да ме ухвати; ја облетах око господина час на једну час на другу страну.  — Љубице, Љубице! ...  Молим те остави се, немој правити довека лудорије! ...  Говораше господин задржавајући је.  — Зар имаш образа још да говориш, ниткове један?! — дере се она све јаче са подигнутим рукама у вис.  — Немој да ме брукаш, Бог те убио, него улази унутра док сад није било ...  — Ти ми још претиш, вуцибатино једна, и то у мојој рођеној кући ...  Зар мислиш да ћу ја више трпети да ми ...  Немаде кад довршити реченицу; јер је господин као помаман од љутине зграби преко средине и понесе унутра ...  Она је млатарала и ногама и рукама, гребла га по лицу, пљувала и псовала најпогрднијим речима.  Одистине достиже врхунац лудила.  Лепо је унесе у собу.  — Сад можеш да се дереш, — чујем где говори господин.  — Твога је доста било, нека те трпи ко хоће, а ја више нећу.  Почеше пуцати шамари! ...  Лупали су судове по соби и претурали столице ...  Ја улучим ту прилику и уђем у кујну.  На брзу руку покупим оно мало мојих стварчица у торбу па изиђем у двориште.  Изиђе и господин из собе сав изгребан по лицу.  — На, — рече он пружајући ми два динара, — па одмах иди, ... овде нема више опстанка ни за мене ...  Са свим је полудела; одмах иди! ...  Веома ми би жао господина.  Узех новац који ми даде, пољубим га у руку и одох пребацив торбу преко рамена ...  Ишао сам улицом а нисам знао куда идем ...  Опет дођох на Теразије код чесме, ... ни сам нисам знао зашто.  Спустим торбу на један велики камен који беше прислоњен уз један кестен, а на коме су обично седели носачи.  Тек што сам, тако рећи, сео, приђе ми један жандарм и набусито викну:  — Што стојиш ту, бре?  — Хоћу мало да се одморим и да пијем воде, врућина је па сам ожеднео, — одговорих му.  — Одмах да си ишао одатле! ...  - Хајд ’ хајд ’! ...  — Сад ћу, само да пијем воде ...  — Немој ја теби сад одмах да дам и воде и ладовине, ... одлази! ...  Подвикну гурну ме у леђа.  Нисам смео чекати да ми то и по други пут каже, већ узмем торбу па пређем мало ниже код пекара, који је поред пекарнице држао и неку врсту ашчинице ...  Ту узмем пола хлеба и неке пржене кобасице те ручам; онај ме је жандарм, међу тим, посматрао од чесме.  Мени то није било по вољи и гледао сам да се што пре очистим испред његових очију ...  Таман да изиђем а он пред врата.  Сигурно је начисто био да сам без службе кад једем у ашчиници и носим торбу.  — Код кога си ти, бре, а? — упита некако строго ухвативши ме за руку.  — Ја сам, овај ... почех муцати.  — Шта си ти: овај.. говори!  — Ђак.  — Какав ђак?  — Јесам.  — Код кога си био и где си сад? ...  — До мало пре био сам код господина Милана Н ...  — А сад ниси нигде?  — Нисам. _  — Сигурно си из куће што и придигао?  Дај ту торбу овамо! ... викну узимајући ми торбу.  Да ми није било жао оно мало књижица и оних дроњака, хтео сам да загребем низ улицу, али се од тога не могох одвојити.  — Какав ђак, какви бакрачи, хајде ти са мном у кварт, — рече жандарм пружајући ми торбу.  — Какав кварт?! ...  Нећу ја тамо, — одговорих уплашено.  — Напред, напред!  — Не могу ја тамо да идем.  — Напред кад ти кажем, док те није сад ђаво однео! — викну овај дивљак и тако ме гурну, да у мало не забодох нос у калдрму.  — Па за Бога видите да имам књиге ...  Ја сам ђак! ...  — Марш! ...  Напред!  Почех га кроз плач молити да ме пусти; а да нисам мангуп позвах се и на Ђеру и на Ану, али све за бадава, ... морадох видети кварт и то први пут.  У кварту, сем једног жандарма никога, па ни дежурног чиновника ...  — Ево ти, притвори овога мангупа, јер је без занимања, — рече онај што ме дотера ономе другом жандарму који сеђаше на клупи у ходнику, — па кад дође дежурни писар ти му јави ...  — Добро, добро, — одговори овај лено, теглећи се и зевајући.  Онај се врати на „линију“.  — Шта си ти? — поче ме сад овај други испитивати.  — Ђак, — одговорих му плашљиво.  — Имаш ли ђачку карту?