П. КАРА-РАДОВАНОВИЋ  КРВАВИ ЗЛОЧИН  У БРАКУ БЕЗ ЉУБАВИ  ИЗДАЊЕ КЊИЖАРЕ АНТОНИЈА П. ЂОРЂЕВИЋА  БЕОГРАД  ШТАМПА Т. К. НАУМОВИЋА У ЗГРАДИ КЛ. ЛУТРИЈЕ  1900  Нема готово ни једног села у нашој лепој домовини, у којем се не би могла чути по која жалосна, али и истинита историја каквог страховитог злочина, или у опште каквог немилог догађаја, коме је био узрок несавесни поступак родитеља при женидби и удадби своје деце. —  И, ја сам у овој мојој приповетци испричао један страшан злочин, који је последица на силу и без љубави везаног брака.  Последица, дакле, несавесног поступка једних несрећних родитеља, који су, из проклете грамзивости за што већим имањем, на силу венчали своју јединчад, коју су после због тога изгубили на један ужасан начин, који је у овој приповетци испричан.  Догађај овај није измишљен.  Он је истинит.  Па имајући на уму чика љубине речи: Кад истину набелите, нарумените и окитите, она је онда ружна, као и права лаж ја сам га испричао читаоцима онако, како је текао, држећи се строго истине и избегавајући приповедачко кинђурење е, не бих ли тиме колико толико припомогао, да се онакви жалосни догађаји не би више дешавали у нашем народу.  Ви, који имате да жените и да удајете, будите веома пажљиви у томе послу, јер од тога зависи срећа ваше деце.  Ви, који се жените и ви које се удајете, имајте увак па уму: да је главни основ срећи брачнога живога љубав, здравље и рад.  Писац.  У питомој ваљевској посавини, а у селу Дрену, на гласу је био газда Живан Ђурић, — Познат је био због свога великог имаћа, а боме и због свога зеленашлука и каишарлука.  Своје велико имаће стекао је као и сви остали зеленаши и каишари — дуплим интересом.  Газда Живан, није само обрађивао своје велико имаће, него је још и трговао са храном, стоком и кожама.  Еле, како, тако, он је имао и прилично готових новапа.  И ако је газда Живан био тако имућан, он се ипак сматрао за несрећног човека, јер му је његова добра Марица, тек у седамнаестој години брачног живота -— тако рећи: на прагу саме старости — родила кћер, која је на крштењу добила име Марија, али су је од милости звали — Мара.  Живана и Марицу мучила је тешка помисао, да ће се угасити свећа мушке лозе Ђурића.  — Али је ипак Мара била велика радост у газда Живановој кући.  У имућној кући газда Живановој, Мара је негована како се то могу неговати само јединице имућних родитеља.  Мари је седамнаест година.  Стаса је средњег, косе смеђе и бујне, обрва такође смеђих; очију плавих као небо, носа подужег, на крају мало кукастог, уста умерених, а усница румених као зреле јагоде; образа пуначких, једрих и румених.  Еле, све су ово били знаци њезина необична здравља.  Као јединица имућних родитеља, Мара се лепо носила.  Вазда је имала чисту и готово увек нову одећу.  Сукњу је носила од лепе домаће тканине — рукотворина њезине мајке — опшивену сомотом, фарбе, зване „бело вино“ и с белим чипкама.  Носила је вазда дивну кошуљу са узаним порупчићима, па онда чоано јелече, на прсима изрезано и златом вежено.  Око пуног и белог врата, звекетао је ђердан од крупних златних новаца с једним крстићем, који је висио на средини ђердана и куцао је по прсима.  Опасивала се лепом шареном тканицом.  На ногама је носила чарапе ишаране разнобојном вуницом и „штифлете“ с високим „опсецима“ — потпетицама.  Своју дугу и бујну косу, држала је обавијену око главе ’ исто као варошке девојке — помодарке.  Мара је учила четири разреда основне школе, па — зар — што је била јединица, отац је не хте давати да се даље школује, јер би морала ићи далеко од куће, а родитељи то нису могли поднети.  Отац јој је куповао разне књиге, а она је радо читала, због чега је постала слободнија и говорљивија.  Мара је својом лепотом и богатом ношњом надмашила све своје другарице и вршњакиње у своме селу, па чак и у околини.  Зато и није никакво чудо, што око ње облетаху скоро сви момци из околине.  Кад се Мара ухвати у коло, момчад се отимаше, ко ће пре до ње.  Има девојака, које би уживале, да се момци око њих јагме, али Мара на то није много марила.  Њој та момачка пажња није била у вољи, па за то се често пуштала из кола, или није никако ни играла.  Оно, право рећи, није она баш све момке мрзела; не, чак је и волела једнога, а тај је био Јова Илић из Трстенице.  У њега се она загледала још првих дана, кад је код њезина оца почео радити као кириџија, носећи му храну на својим колима на Забреж.  И Јова је необично леп младић.  — Тада му је било 24 године.  У лицу је црномањаст, округлих и једрих образа, очију крупних и црних као трњине; носа правилна, уста умерених, косе црне и лепих црних брчића, на крају упредених.  Син је сиромашних родитеља, који већ нису у животу.  После њихове смрти, Јови је остало само два дана орања, једна кућица с малом окућницом и два јака вола.  Сем тога, имао је добра окована кола.  Његов је покојни отац кириџијао трговцима, па је због тога и имао добре волове и окована кола.  Јова је био веома вредан и поштен младић.  Својом вредноћом зарадио је, те је од Милована Настиног купио једну башту купусару, а један дан орања од Крсте Митровог.  Вазда се носио боље и отменије од све сеоске момчадије.  На њему је свагда била чиста бела кошуља и гаће, чоани тозлуци, подвезице с кићанкама, шарене чарапе и лепи црвени опанци, с великим кајишима, изаткан и ишаран појас, чоани фермен, а на глави црни шешир с великим ободом.  Свечаницима носио је чоани копоран, џемадан златом вежен и чоани фермен, опет ишаран златом, а на ногама чизме.  Јова је врло често радио са својим колима код газда Живана, те се тако и виђао често с Маром.  Штогод се више с њоме виђао, све му је више и прирашћивала за срце.  Једног дана, кад дође да товари жито, газда Живана није било код куће.  Беше рано отишао на Забреж, где је продавао храну неком трговцу из Београда.  Еле, Мара је отворила магазу и стајала ту, док је Јова натоварио кола.  Јова је ислужио војску, где је такође био одликован као добар војник.  Као кириџија имао је додира са многим образованим људима, те се поред њих, дотерао тако, да је далеко измакао иза својих другова.  Но поред свега тога он је био стидљив и то у толикој мери, да није имао смелости да започне ма какав говор с Маром, коју је већ толико волео, да му се чинило, е би полудео, кад би му газда Живан казао да за њега нема више посла.  Мари је било криво, што Јова не поведе с њом разговор.  Она није знала да Јова ћути због стидљивости, већ је мислила да он за њу не мари, и да је бегенисао неку другу девојку из свога села.  Мара се такође снебивала, али помисао, да се Јова већ загледао у неку другу девојку — а међу тим, она га је већ толико заволела, да би пре волела умрети, него да без њега живи — нагнала је, те га једном запита:  — Јово, ја бих те нешто питала, али истину да ми кажеш? ...  Јову обли румен и као у некој забуни изусти:  — Шта то Маро? —  — Зашто си ти, Јово, тако ћутљив?  Та ћутљивост не приличи тако здраву и крепку момку.  — Не приличи?  А за што?  — За то, што ти имаш у друштву девојку, скоро вршњакињу, која, мислим, није баш таква, да не заслужује да се с њом говори ...  Јову ове Марине речи још више збунише, али уједно и веома обрадоваше, јер је сад и он смео да се с Маром разговара.  — Ти имаш право, Маро, што се љутиш на моје ћутање — рече Јова — али питам те: шта бих ја имао говорити с ћерком једног газда Живана Ђурића, који је један по један газда у посавини?  И то ја?  — Један сиромашак, који нема иикога; коме је, тако рећи, све имаће снага, здравље и ови волови с колима!  — Па зар за то, што сам ја јединица, кћи имућног оца, да са мном не смеш говорити? ...  Немој тако, Јово.  Ја знам, да ће томе бити узрок друго нешто, а не имаће мога оца! ...  — Па шта би могло бити друго?!  Ја, право да ти кажем, другог узрока не знам! ...  — Кад би ти, Јово, хтео право, ти би казао: да са мном не говориш за то, што си се, — можда — већ загледао у неку другу девојку у твоме селу, на те се остале девојке не тичу, нити с њима имаш воље да говориш!  Јел ’ да сам погодила?  — Вараш се Маро, промуца Јова.  — Не варам се, Јово него те молим да ми кажеш, како се зове та срећна девојка, у коју си се загледао?  Да ли је лепа и да ли те воли?  — Ја ти опет велим, Маро, да се вараш.  Мало час ти рекох, да сам сиромашак без игде иког и — скоро без игде ичег.  А у тако сиромашне младиће, ма како они били вредни, здрави, поштени, па и лепи, слабо се нађе која девојка, да се у њих загледа.  А ако се баш и нађе која, од тога нема вајде, јер њу родитељи не дају за голаће, него је, и преко њезине воље, удају за ма каква човека, само да је имућан.  Ето, за то сам увек и избегавао девојке.  — Па добро, Јово, зар се ти још ниси ни у једну девојку загледао?!  — Ја Маро?  Е, баш не знам, како на то да ти одговорим! ...  — То није тешко: ја тражим да ми кажеш истину!  Јова претрну; дође му и мило, а спопаде га и нека страва.  — Маро, ти не знаш како ми је тешко да ти исповедим оно; што срце осећа.  Али кад тражиш истину, истину да ти и кажем.  Има неко време, како сам се загледао у једну девојку.  Веруј Богу, да би ми веома тешко било, кад је почешће не бих виђао ...  Али, не могу ти казати њено име ...  Не смем!  — А зашто?  — Зато што би ми се ти смејала што сам се у њу загледао ... јер је она богата, а ја сиромашак ...  — А зна ли она, да си се ти у њу загледао?  — Бог с тобом, Маро, како ће она то знати, кад се ја нисам ником поверио?  А њој самој — то не бих смео ни казати.  — Јово, мени је много жао што нећеш да ми кажеш име те девојке? ...  Јову подиђоше жмарци.  Видео је, да се Мара за њ ’ интересује; да је ово питање нарочито управила на њега за то, да уђе у најдубљу тајну његових осећаја.  То у њему разбуди неку чудну милину и неописану радост, да се одмах решио да јој каже — — све ...  — Маро, збуњено промуца.  — Шта, Јово?  — Зар баш желиш да ти кажем име девојке, у коју сам се загледао.  — Желим!  — Хм, ти ћеш ми се смејати кад ти будем казао име те девојке?  — А што болан, да ти се смејем?  — Оно, знаш, кад ја теби кажем, онда и ти мени реци, јеси ли се у кога загледала и ако јеси, онда — у кога!  Хоћеш ли?  — Хоћу, Јово ... казаћу ти.  — Е, онда, Маро, смејала се, или не, ја ћу ти казати праву истину, па где пукло — да пукло! ...  Ја сам се Маро .... баш у тебе загледао ....  При овом признању, Јова се беше сав зајапурио од стида, а кад изусти речи: „у тебе ...“ и Марино лице обли румен.  Наста ћутање.  Обоје беху од стида и радости занемили.  Не смедоше једно другом у очи погледати, а још мање што рећи.  И Бог зна докле би тако ћутали, да се Мара прва не охрабри, те полако упита:  — Велиш ли ти, Јово истину, да си мене бегенисао?  — Рекао сам ти, вала праву правциту истину ...  Ја ти се, Маро, животом својим заклињем, — јер немам у што друго, да сам ти истину и само истину рекао.  — Ти ме волиш, Јово?  — Волим те, Маро, ка ’ и самог себе и ... више још.  Али — — —  — Реци ... шта?  — Али је залуд ... што те волим, јер си ти кћи имућног газда Живана Ђурића, а ја — један сиромашак.  Ти мене, као јединица тако имућна оца не можеш волети ...  Баш кад би ме и волела, твој те баба и нана не би дали за једнога рабаџију — Јована Илића из Трстенца.  — Али, ако се ти, Јово вараш.  — О, кам ’ среће да се варам, али ... знаш шта, Маро! ....  Ја те сад опомињем да и ти одржиш реч, и да ми кажеш, што си сама обећала: да ли си се и ти у кога загледала?  — Јово, ја сам у књигама читала да не ваља лагати, зато сам мало час и хтела, да ми истину кажеш.  А кад сам видела да си ти то учинио и ја ћу теби, ево, праву истину рећи.  Девојка, која ти жели сваку срећу и добро, ка ’ и самој себи — то сам ја.  Ја сам се, Јово, у те загледала још првих дана, кад си почео долазити нашој кући да товариш жито и тераш на Забреж.  — Маро, ускликну Јова, да ли је то истина?  — Истина, Јово, живота ми ...  — И.., ти ме од истине волиш?  — Волим те вала, Јово, више, него ли и саму себе.  — Ако ме ти, Маро, одиста волиш, као што волим ја тебе, онда ћеш и ти бити несрећна као што ћу бити ја.  Твој бабо је имућан и ја те у њега не смем тражити, јер знам добро да ми те неће ни дати, него ће и он — као и сви имућни зеленаши — тражити зета, који је раван њему у свему.  — Ја на то нећу пристати ...!  — А зар ти мислиш да ће те он питати?  Ти не знаш да је и твом баби, ка ’ и свима осталим, који су ка ’ и он, пукла ала за имаћем.  Што год више имају, тиме је и њихова жеља већа за што већим имаћем.  — Шта ће мени имаће, кад ми се не би дало оно, што моје срце хоће и што би ме усрећило?  Кад би било то, што ти велиш, ја бих онда сто пута, волела, да сам кћи сиромашних родитеља, те бих могла постати женом онога човека, кога волим и који ме воли.  — О, Маро, камо среће да си ти кћи сиромашних родитеља, као и ја — онда би били срећни, јер само у искреној љубави, здрављу и раду, живот је права срећа.  — Чудим се, Јово, што тако говориш.  Не могу да верујем, да мој баба не би пристао да ме да за тебе, кад би му обоје рекли да се од свег срца волемо и да би били срећни, кад би се узели?  — Ја знам добро, Маро, шта говорим, јер сам видео, да већина имућних људи тако поступају са својом децом.  Кад сам био војник у Београду, ја сам гледао више пута како су родитељи удавали своје кћери за оне, које не воле, само за то, што су богати.  Па кад тако раде тамо за што ко бајаги не би то радио и твој отац овде?  — Зар ти мислиш да у такве спада и мој баба?  — Немој да се љутиш, Маро, што ћу ти то ево сада и доказати.  Ти знаш да је он ову пшеницу купио од сиромашних сељака још „на зелен“ по 35 гроша 100 ока, па још да му је овде, у магазу донесу.  Мени је платио по 3 гроша од 100 ока да му је пренесем на Забреж.  Еле, као што видиш њега на самом Заарежу, где је продаје трговцу, стаје пшеница по 38 гроша 100 ока.  А знаш ли ти, Маро, пошто је твој бабо продао ту пшеницу? — по 90 гроша!  А то ће рећи: да је на сваки 100 ока зарадио 52 гроша.  Ових 52 гроша, Маро, крвави је зној оних сиромаха, што су продали пшеницу, а богами и мој, јер као што ти рекох, он ми плаћа 3 гроша од 100 ока до Забрежа.  — Је ли, Јово?  — Шта, Маро?  — Чини ми се, да ти страшно мрзиш оне, који се тако богате, па и мога бабу?  — Ја мрзим, Маро све оне, који, да би се што више обогатили, гуле и кожу с леђа јадној сиротињи, разуме се да поред њих мрзим и твога бабу.  — Па кад ти мрзиш тако мога бабу, како можеш волети мене — његово дете?  — Ја тебе волим зато, што си лепа, вредна, добра и поштена девојка, и, што бих — кад си таква, био с тобом срећан!  — Па кад кажеш да би са мном био срећан, а и кад си данас из мојих уста чуо да те волим, као што и ти мене волиш ... онда ме тражи од мојих родитеља.  — Не могу, Маро, не могу ...  — А зашто?  — За то, што би то био узалудан посао.  — Онда ћу ја да питам нану!  — Питај је, и моли, да она прво пристане, па после да поради код газда Живана!  О, како бисмо били срећни!  Али, Маро, ако нана на то не пристане, моли је да ништа не казује газда Живану, јер би ми могао одузети посао, који код њега радим!  Ја не жалим посао, јер га могу наћи и код других газда, већ би ми било тешко, што бих тако био спречен да те виђам, а чини ми се да бих пресвиснуо, кад те не бих чешће виђао.  — Све ћу ја то удесити.  Молићу нану, плакаћу пред њом, рећи ћу јој, да ћу бити најнесрећнија девојка на свету, ако ме не би теби дали.  Рећи ћу јој и то, да се ако ме не даду теби нећу никада удавати.  — Али, ако опет зато мораш за другога поћи? —  — Зар ја за другог да пођем?!  — То неће бити никада!  — Немој заборавити, да ће те родитељи наморати.  — Ако би моји родитељи то учинили, онда би ме убили, јер ја с другим нити могу, нити хоћу да живим.  Ја бих томе моме наметнутом младожењи казала: да ја њега не волим, већ да волим тебе, па би га чак молила, да каже баби и нани да он мене неће да узме.  — А зар ти мислиш, да тај исти твој младожења, не може бити исто тако, као и ти, нагнан од својих родитеља да узме тебе за жену због твог имаћа?  Промисли само, да ће и он можда волети какву честиту, сиромашну девојку?  — Какав би наопако био тај момак, који би пристао да узме девојку, која би му у очи рекла, да га не воли, већ да воли другог?  Он би онда морао одказати послушност својим родитељима.  Не ваља и грехота је родитеља увредити.  Али кад они хоће на силу да убију и срећу и живот свога детета — Бог прашта.  — Маро!  — Чујем, Јово?  — Ја видим да си ти паметна девојка, јер о свему паметно судиш.  Но, често пута, родитељи, који би увек погинули за своје дете, некад се тако избезуме, да га и упропасте.  Колико ли је и колико младих девојака и момака унесрећио сам родитељ, везујући „мило за недраго“.  — Ја знам да је тако, него ....  — Шта, Маро?  — Хоћеш ли ти, да се ми данас овде заверимо, да ћемо се узети ма то било и против воље мојих родитеља?  — Пристајем, Маро, од свег срца.  Ја ти се својом искреном љубављу заклињем, да се нећу другом оженити сем тобом!  — А ја ти се, Јово, исто тако, заклињем својом чистом и искреном љубављу.  Молећи бабу и нану да ме за тебе удаду.  Али, ако би ме силом нагнали да се удам за другога, а не за тебе, ја ћу упропастити и себе и дом у који одем.  — Ја те, Маро, толико волим, да без тебе нећу моћи живети.  — Остајеш ли чврсто при својој заклетви?  — Остајем чврст ка ’ стена!  — И ја, Јово!  — Знаш шта, Маро?  — Шта, Јово?  — Ја мислим, да би ову нашу заклетву требало ма чим било да утврдимо.  Знаш, такав је адет, да које од нас двоје не би после одрицало.  — Пристајем.  Но, реци ми чиме?  — Оно ... вала ... и ја не знам ...!  — Хе, ти знаш то, само се снебиваш.  Реци, Јово, слободно па да радимо ...  — Оно .... знаш .... ја баш ... како да ти кажем ... знам како, али не знам ... овај ... да ли ћеш ти пристати!?  — Говори само ...  — Него ... знаш ... овај ... мени је стид, да ти то поменем ...  — Онда знаш шта?  — Шта?  — Да оставимо, да нам јамче наше поштене речи.  — Ја бих ... знаш ... волео ... да ми то утврдимо, ако се ти ... овај ... не би љутила онако, једним пољупцем ...  Загрлише се.  На уснама њиховим топло се срео, дуг пољубац.  То беше тренутак неописане радости.  Два се срца сродише, да доцније осете сву горчину варљиве среће и пролазне радости ...  Јова раздраган повика:  — Сад си моја, Маро, то ми овај твој мили и слатки пољубац сведочи.  Тешко ономе, ко би ми те отео  — И ти си мој, Јово!  Заклињем ти се младошћу својом, да ћу оног, кога би ми за мужа поменули, убити као свако пашче, јер би ми он отровао живот, уништио срећу, разорио наду ...  Заклињем ти се Богом, који на нас гледа, да ћу само тебе волети, тебе својим мужем звати ...  Јово, ти си мој, до последњега часа мога живота:  Тако ми Бог помогао.  Од велике и имућне задруге Миловановића из Трстенице, још је у животу само стари Јаков с његовом Томком и сином Кристивојем.  Кристивој је био леп младић, правилно развијен.  Учио је само основну школу, јер му отац није дао да учи више школе; јединац је, па није рад био рад да га од себе одваја.  Као син имућних родитеља, носио се свагда чисто и лепо.  Двадесет прва му је година.  Од војске је ослобођен, једино за то, што је јединац у свога баба.  На свадбама, на заветинама ... једном речи на свима весељима, био је први у колу.  Играч је био за причу.  Девојке су се отимале, која ће се пре до њега у колу ухватити.  А бога ми, није ни чудо.  Момак наочит, лепо одевен, а по врх свега тога — јединац имућних родитеља.  Изгледало је да је богаштина највише њему и привлачила девојке.  Кад се зна да би по какав ћифта сеоски продао за паре и своје рођено дете, онда се не треба ни мало чудити што се и просте сеоске девојке отимају да се удаду за имућна мужа.  Било због лепоте, било због његовог великог имаћа и лепе ношње, тек су њега волеле све сеоске девојке, а он на против, волео је само једну.  Јест једну, али та је једна и по лепоти и по скромности била достојна његове љубави, била најбоља прилика да му буде друг у животу.  Та девојка звала се Анђа, кћи старе и сиромашне Живане из истога села.  Заиста, можда је велика реткост да све четири главне личности у овој причи, које до сада поменусмо, буду обдарене од Бога како лепотом тако и осталим врлинама.  Али ипак тако је у истини било.  Анђа је сирота девојка; има само своју стару мајку, али, ретко да је било у целој ваљевској Посавини девојке, која јој не би завидела на њеној лепоти.  Ту њезину лепоту лица и снаге, украшаваше доброта срца, племенитост душе и њено примерно, морално владање, које је једна од највећих драгоцених особина једне добре и честите девојке.  Кристивоје се поодавно загледао у Анђу, али није никако имао згодну прилику да јој то каже.  На свадби Митра Стевановог указа му се подесна прилика.  Играјући у колу до ње, он се реши да јој то повери.  Мучио се истина доста, како да почне, али је опет отпочео.  — Анђо! ... ја бих ти казао нешто, ако се нећеш љутити — поче Крстивоје.  — Са мном ти је слободно говорити, али само што је добро и поштено.  Коло се пусти и они заједно пођоше мало устрану, продужујући разговор.  — Ја нисам вала од оних, Анђо, који би говорили оно ... што није за говор ...  Него — чуј ме, а морам ти вала рећи, па ма се ти и љутила ...  Знаш ја сам се у тебе загледао и то поодавно, па, ако хоћеш право да ти кажем ... овај ... ја те волим, вала ка ’ и сама себе ...  Јес ... а богме и више! ...  — Мани се ти тога говора, Крстивоје; теби је ваљда до шале ... ти си богат, а ја кћи сироте Живане ....  — Немој тако, Анђо!  Живота ми мога — ја не терам шалу.  И да богда ми очи испале, ако ти нисам праву правцату истину рекао! ...  — Па баш да си ми и истину казао, каква вајда од тога?!  Ја сам сирота девојка, а ти јединац имућне куће Миловановића ...  — Зар, ако сам ја син имућне куће Миловановића, да те не смем волети што си сиромашна девојка?!  — Можеш, али опет ти велим: каква вајда од тога?  Ти мене не можеш узети, а баш и кад бих хтео, ко зна, да ли би на то пристали и твоји родитељи?  Свирац поче и друго коло, али се они на то и не освртаху!  — О, Анђо, заклињем ти се свим на свету, да ћу те узети само, ако ти мене волиш и ако хоћеш да се узмемо!  Анђа диже главу погледа га право у зеницу и запита:  — Да ли се ти то озбиљно кунеш?  — Живота ми, Анђо ....  — Ја ти верујем, Крстивоје, и за то ти велим: ако ти мене озбиљно волиш, ако би ти мене одиста узео, онда то кажи твоме баби и твојој нани, па ако и они пристају, а ти им кажи, да дођу мојој нани и да ме траже; моја их нана неће одбити.  — Ти онда пристајеш?  — Пристајем, ...  — Е онда ... ја ћу баби и нани казати колико сутра ....  — Ако ме толико волиш, онда им можеш рећи још данас при вечери.  — Право велиш, Анђо.  Тако ћу и учинити ....  Вечерас! ...  Свирац умукну.  Коло се растури.  Наста жубор међ омладином.  Крстивоје и Анђа пођоше својим кућама.  На растанку, Крстивоје рече:  „У здрављу, Анђо, ја ћу ти рећи, шта ми буду бабо и нана казали!“  Анђа климну главои са својом лепом сусетком Стеванијом оде својој кући ....  Вече је.  Стара Томка запалила свећу и спремила вечеру, на рече Крстивоју да отиде на улицу, те да зовне Јакова, који се разговараше са Николом Рајковим.  — Зваћу га ... али, пре него што одем да га зовнем, имам нешто да ти кажем и да те као своју милу нану за нешто замолим — рече Крстивоје.  — А шта то, благо нани?  — Обећај ми да ме нећеш карати!  — А што бих те карала, благо мени?  Зар ја тебе да карам? ....  Кад сам те ја и до сад карала.  — Ниси, нано!  Али, ни ја теби до сад нисам казивао овако што, као што ћу сад да ти кажем.  — Па кажи, благо твојој нани! ...  — Знаш, нано ....  Рекла си да ме нећеш карати.  Е онда — да ти кажем.  Поодавно сам се загледао у Анђу Живанину ....  Данас, у колу на свадби Митра Стевановог, ја сам јој то казао ....  Јес, и питао је, да ли и она мене бегенише.  Она ми је рекла да ме воли ....  Еле ми се ту договоримо, да ја кажем теби и баби, па да ви одете њезиној мајци, да је тражите.  Рекла ми је још да вас њена нана пеће одбити .... Ја је, нано, много волим, али то не смем казати баби, већ — ето — кажем теби, а ти реци њему сад при вечери и моли га да иде сутра да тражи Анђу.  — Хоћу, срећо моја.  А и време је већ да те женимо.  Али, што ти то не каза нани раније, па да ти нађемо и лепу и имућну девојку?  — Молим те, нано, говори ти о Анђи, а не о другој — а ја одох да зовем бабу.  — Чича Јаков назва својој баба Томки: „добро вече“, и седнувши за постављену совру, почеше сви вечерати.  Кад је било око пола вечере.  Томка отпоче:  — Знаш шта је ново, Јакове?  — Знам!  — Ето, данас ћата Драгутин читао је новине, како је од странаца узела наша влада у своје руке дуван и железницу.  Бог да прости.  То је код мене ново, а код тебе?  — Ево шта.  Наш Крстивоје хоће да се жени?  — Е, нека је са срећом.  То ми је мило, што си ме обрадовала, јер сам се већ бацио у бригу, да неће добро понети летина, те и заборавих да имамо сина на женидбу и да ћеш ми ти о томе причати. ’ Вала Богу и треба већ о томе говорити.  Ја сам то и пре мислио, али сам чекао да се курталише војске.  Сад кад и он сам хоће — то и боље.  Гледаћу да му нађем какву добру мирашчику.  Та у нашој Посавини, има, ’ вала Богу доста лепих и имућних мирашчика, и јединица имућних родитеља.  Лако је мени наћи девојку за нашу кућу.  — Ти велиш неку имућну мирашчику!  — Па ја како!?  — Оно ... то би тако и требало.  Крстивоје је јединац, а ми смо му стекли лепо имаће, па би било добро да му и млада буде имућна, јер, што више имају — то боље.  Али, ево белаја.  Кристивоје не мисли тако.  Бегенисао је једну девојку и вели да хоће само њу, а рекао ми је, да је и њој то исто казао, кад су били у колу.  — Шта велиш, море!  — Ето то.  Он је нашао девојку и хоће да идемо да је просимо.  — Колико ја знам, у нашој Трстеници нема девојке која би могла поћи за Крстивоја, па бих баш волео чути, која је то што ју је он бегенисао, те нас већ тера да је просимо?  — Он се, Бога ми, загледао у Анђу Живанину.  — Јеси ли ти при себи, жено?!  — Говорим ти оно, што ми је дете казало!  — А је ли ти, море, зар у богатој Посавини ниси нашао да бегенишеш коју другу девојку из какве имућне куће, већ си нашао голу Анђу Живанину?!  Знаш, бабо, има доста девојака, имућних и лепих, али је Анђа најлепша, најбоља, па, бога ми, и најимућнија.  Истина не с имањем и новцем, али је добра срца и поштена девојка, а ја мислим да је то и највеће имаће, које је потребно нашој кући.  — Богами и ако је дете — паметно каже!  Против Анђе не може нико ништа рђаво рећи, до само добро и поштено! — рече Томка.  — Ма је ли теби, Томка, сврака мозак попила, кад тако говориш?! ...  Зар да нам гола Анђа буде сна?  — Ја говорим оно, што јесте, а то, бога ми, и ти знаш, сем ако хоћеш за инат да говориш!  — Оно.. није душу грешити!  Анђа је истина лепа, здрава, вредна и поштена, али је уједно и сирота.  — Знам, бабо, ал ’ ја нећу другу.  Ја хоћу Анђу, или се нећу женити — рече одважно Крстивоје.  — Оно ја знам, кад би ти заповедао, да би учинио и грђе и горе, али док сам ја жив — нећу дати, да се брука чувена и поштнна кућа Миловановића.  — Недо бог, бабо, да ко мисли на брукање наше куће, а још мање ја: на коме ће данас сутра и остати наша кућа.  Ја мислим, да својом женидбом с Анђом не бих осрамотио нашу кућу, већ би је још више подигао.  — Ти тако мислиш, али си још млад, те још капом тераш ветар.  Знаш ли ти, да би Анђу оставила сва вредноћа, кад би у нашу кућу дошла, јер би се што но веле: „нашла вила у чем није била“.  — Немој, бабо, да се грешиш.  Анђа је у сиротињи одрасла и зна шта је немање, па би нашу кућу чувала и кућила, ка ’ свака добра домаћица.  — Разлади се ти, дете!  Тебе ће бабо наћи девојку, с којом ће наша кућа бити задовољна.  — За мене, бабо, немој другу тражити, јер ти опет велим, да другу нећу.  Пошто Крстивоје ово рече, оде напоље да легне под велики орах, где спава још од пролетре.  — Чули ти, Томка, шта ово дериште вечерас говори? — рече Јаков.  — Чула сам све што је рекло; казало је паметно.  — Ама, чујеш ли, бабо, немој ти њему одобравати, јер ја никако нећу пристати да Анђа буде наша сна.  — Ја му не би одобравала да је рђаво говорио.  Деца се воле.  И право да ти кажем, ја се бојим какве несреће, ако у томе не послушамо дете.  И ја кад сам за те пошла, била сам сирота, па смо лепо живели и ово све наше имаће заједно стекли.  — Ама, чујеш ли ти, бабо, као год што се дете загледало сада у Анђу тако ће се сутра загледати и у другу.  Млад је, па капом тера ветар.  Већ знаш шта?  — И Шта?  — Ти знаш кћер Живана Ђурића из Дрена?  — Знам!  Виђала сам је нише пута.  — Па како ти се она допада?  — Не знам каква је радница, каквог је поштења и нарави, али је, онако на очима, лепа девојка.  — Е — дакле чуј!  Ја је добре знам.  Распитивао сам, а — као што знаш ишао Живановој кући.  Видео сам да је добра девојка, па још од добре вамилије, а и јединица у онако имућној кући.  Ја мислим, да њу просимо за нашег Крстивоја.  Имућни смо, ка ’ и он, а у нас јединац, као и у њега јединица.  Зато настигурно мислим, да ће и Живан једва дочекати и без речи дати своју Мару за нашег Крстивоја.  А зашто и не би, кад знам да боље прилике у Посавини не би ни могао наћи?  — Ми, Јакове, имамо једно дете, па би био грех да га унесрећимо, ако му другу коју доведемо, коју он не бегенише.  — Е, ти не мо’ш а да не трабуњаш којешта!  — Ја сам мајка и бојим се за своје јединче.  — А зар, море, није оно и моје?!  — Јесте, али ти велиш, да га оженимо без његова знања, с девојком, коју он неће, а ја тако не бих хтела, јер би то било право зло за нашу кућу и наше дете.  — А од куд ти опет знаш, да он неће хтети Мару Живанову?  — Знам, а знаш и ти, јер нам је то дете мало час казало:  „Немој, бабо, ти тражити другу, јер се ја с другом нећу женити.“  — Е, баш си ти чудна жена!  Ама ти заборављаш, да ће дете сутра, чим види Живанову Мару, то исто казати:  „Хоћу њу, ил ’ ни једну другу.“  Младеж је таква: види Мару — заборави Анђу.  — Мени је драго и за Мару, само ако је дете хоће.  Али ми не би било мило, да га намораш, кад је он не би хтео!  — Ја ти опет велим, да ће се они, мало по мало, у животу заволети.  — Немој, тако, Јакове, јер и сам знаш многе, који су се тако на силу узели, па су после чемерно проводили живот!  — Ти знаш много да причаш, зато и нећу с тобом више о томе говорити, нити ћу њега за то питати.  Идем ових дана Живановој кући, да га питам, хоће ли са мном да се опријатељи, а онда, онда ћу одмах и све углавити.  — Ти си старешина куће и паметани па чини, шта те Бог учи.  Ја се ни до сада нисам с тобом свађала, па нећу ни сад.  Освануо је празник Спасов-дан.  Мара је, као и обично, устала рано.  Пошто је посвршавала своје обичне јутарње послове, отишла је у велику гостионску собу да је опаје и успреми.  Пошто је опајала, протресла јастуке поњаве, а собу уредила, узе да чисти прозоре, јер газда Живанова кућа имађаше свуда на прозорима стаклад.  Чистећи стакла на прозорима, она својим гласом врло тихо певуцаше:  „Еј! није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго ....“  Ма колико да је Мара полагано певала, њу је ипак мајка чула, и улазећи у собу, рече:  — Певаш ли, Маро?  — Певам, мајко!  — Ако, Маро, ако; до века певала — за плач не знала! ...  — Вала ти, нано, да богда да ти са мном будеш срећна!  — Ја ћу бити срећна, дете моје, кад тебе удомим — благо мајци.  — Боже здравље ... биће и то, нано.  — Па ти си, Маро, већ велика девојка, време је да ти тражимо младожењу ... а?  — Па има времена, нано!  — Време је ту, кћери.  Ја мислим да си се већ загледала у којег момка, на кријеш од твоје нане ... а?  — А ... није, нано!  Марица климне главом у неверици.  — А хоћеш ли казати твојој нани, благо мени, да ти тражимо младожењу?  — Ако се ти, нано, не би што љутила, ја бих ти баш и казала.  — Кажи слободно, благо твојој нани с тобом!  На тебе се нана није ни досад љутила, нити те је карала — па неће ни сад.  Ти си ми добро и послушно дете!  — Ја сам се ... овај ... знаш ... загледала у Јову Илића из Трстенца, што често код нас с колима ради ...  — Шта велиш, Маро?!  — Па ти си ми, нано, рекла да се нећеш љутити? —  — Ја се, синко, не љутим, што си ми казала, већ се љутим што кажеш да си се загледала у Јову.  — А за што нано?  — Па знаш ти, кћери, да је Јова голаћ без игде ичега и без игде иког!?  — Тешто, нано!  Он јесте сиромах, али вредан и поштен младић.  — Знам, синко, али како би ми могли учинити ту бруку, да нашу јединицу дамо једном голаћу, па баш да је све тако — као што ти рече.  — Зашто би, нано, била то брука?  Ако је Јова сиромах, ми ’ вала богу имамо доста имаћа, па ћемо радити и бити срећни задовољни.  Слушаћемо вас као што приличи доброј деци.  — Ја признајем, синко, да је тако.  Али ти опет треба да знаш: да има лепих, вредних и поштених младића, а у једно и имућних.  И — ми тебе можемо само таквом момку и дати  — Ја, нано, Јову волим ... много волим.  Ја бих свиснула, кад га не бих чешће видела, и ви ћете учинити велико зло, ако ме за њега не дате ...  — Ти си, дете, паметнија од мене, јер си учила школе и читала књиге, па можеш имати и право, али мени моја стара памет опет вели: да ја имам право.  Али ја ћу о том говорити са Живаном, па како он пресуди, ја и ти морамо пристати.  — Јест, нано, ти му кажи и замоли га, да због тога не одузме Јови кирију, и да другог на његово место узима.  — Казаћу му, синко, чим га тревим добре воље.  Мара је нестрпљиво чекала Јову, да му каже шта је са својом наном разговарала.  Али, ево белаја!  Нема сад за Јову никаква рада, и он не долази, но ради у Обреновцу.  Тера тамошњим трговцима жито на Забреж.  Није никако могла да му поручи да дође.  Зато је морала чекати док сам дође.  Од Мариног разговора с мајком протекло је већ неколико дана, а њезина нана није још казала Живану Марину жељу.  Томе је био узрок тај, што је Живан отишао у Београд до неких житарских трговаца, јер је с њима имао нека посла.  Посао, рад којега је Живан ишао у Београд, свршио је онако како је желео, зато је покуповао у београдским дућанима повише разних ствари за своју јединицу и — вратио се кући.  Мара га је још на вратницама пресрела, пољубила у руку и прихватила из његова наручја неке ствари да му олакша.  При вечери Живан је причао својој Марици како је ћарио у Београду, и да је купио повише ствари за Мару.  Мара беше отишла у вајат.  — Знаш наша је Мара већ читава девојка, па ваља све прибавити, што јој треба.  Данас — сутра, ако се укаже добра прилика, треба да је спремна — рече Живан.  Вогу хвала, пристигла је већ за удају, и ја пре неки дан, као мајка, узех с њоме о томе разговарати ....  — Па шта вели?  — Вели да је већ бегенисала једног момка.  — Ене!  Зар тако наша Мара?!  А који је тај момак?  — Јова Илић из Трстенице — рече Марица.  — Шта велиш, Марице?!  — Ето! ... што рекох ....  — Зар баш Јову ... мога рабаџију? ...  Оног голаћа из Трстенице?!  — Њега, Бога ми!  Живан намршти чело, није могао веровати.  Зато викну Мару да дође.  Хтео је из њених уста да чује да ли је тако, јер је све мислио, да се девојка само с мајком шалила.  — Маро, дете моје.  Твоја ми нана рече нешто, што ја никако не могу да верујем, јер бих тад држао да си се избезумила.  — А шта то, бабо? — упита Мара полако, а већ нагађаше шта ће је питати.  — Јеси ли ти рекла нани да си бегенисала Јову из Трстенице?  — Јесам, бабо! ...  — А јеси ли се ти то нашалила с мајком? — запита Живан Мару.  — Нисам, бабо!  — Бог с тобом, дијете!  — И с нама свима, бабо!  — Зар се ти, Маро не мога загледати у момка, који ти је прилика, већ у голог Јову?  Зар мислиш да сам те ја подигао од литре меса и текао ово имаће за којекакве гулавере и туђе слуге?!  — Ја сам, бабо, казала нани, а ево и теби сад да кажем.  У Јову сам се загледала зато, што је вредан, поштен, а и леп момак.  Њега сам бегенисала и мислим да ћете и ви пристати да добијете тако честита и вредна момка за зета.  Нисам могла ни слутити, да се он вама неће допасти — само зато, што је сиромах?  — Нисам ја ваљда, Маро, полудео, да те дајем њему и подобнима њему.  Нека он тражи своју прилику и нек не мисли на Живанову Мару, јер је за живота мога неће добити ... — одговори љутито Живан.  — Али бабо, ја хоћу њега.  Заклела сам се.  А и он се мени заклео, да се неће другом женити.  — А где сте се море, ви то клели и заклињали?  — У нашој магази ... кад је товарио шеницу и возио на Забреж; и то онога дана, кад си ти, бабо предавао жито београдском трговцу.  — Батали ти, дете моје, тај рачун, што сте га вас двоје градили без крчмара.  Наћи ће теби бабо момка, да се и ти и ја подичимо.  Не надничара и туђег слугу, већ имућна као што смо ми, ако не и јаче ....  — Немој тако бабо јер се ја нећу удати за другог, осим ако не на силу.  Ви ме волите као родитељи, па за то и треба да ме усрећите!  — Зато, што те волим, баш и велим да те недам голаћу.  Ми хоћемо да те дамо имућну човеку, па да благујеш, а не да се патиш.  Немој ти зато да се бринеш, већ иди сад па спавај, а бабо и нана стараће се о томе ....  Мара, ћутећи, пољуби родитеље у руку, по обичају, и оде у своју собу.  — Баш си ти, Марице, непажљива жена.  Како си могла дете пустити само с оном лолом, те јој завртео мозак, да ћемо сада видети живе муке да је повратимо.  — Јову сам увек знала као честита момка, па се зато нисам ни бојала за Мару.  Онога дана кад је он дошао да товари шеницу; имала сам веома нужна посла, зато сам је и пустила да му магазу отвори.  — Сад шта је било, било.  Пази бар од сад да се он не би с њоме састајао.  Ја га нећу више узимати за рад, али он опет зато може доћи да се с њом види и састане.  Зато отварај очи!  — Али, она ми је казала ...  — Шта ти је казала?! ...  То се мене ништа не тиче ...  Ти чини оно, што ти ја налажем.  — Ја сам те, Живане, и до сад слушала, па, хоћу, вала, и од сад.  Али, треба нам се старати о срећи наше јединице, а ту треба паметно и лепо да се разговоримо.  Није ти по вољи Јова — добро!  Деде онда да и Мару од њега одвратимо.  Али ако она само њега бегенише, не треба ни ми да јој срећу убијамо:  — Остави ти то мени.  Ја сам у свему мудар, па кад сам умео стећи велико имање, ваљда ћу моћи наћи и зета, који приличи нашој кући.  — Али, ако се момак детету не допадне?  — Па зар ја морам слушати дете!  Ди је то било да место кокоши — јаја какоћу ...  Јеси ли ти, Марице, при себе.  — Ја ти опет велим, Живане, да треба добро отворити овде очи.  Ја сам запазила да Мара воли Јову од срца, и да никад добром вољом неће поћи за другог.  Па после — она је паметна девојка ...  — Онда ти ниси паметна, кад велиш да је паметно, што једно дериште говори.  Зар је она паметна, кад воли да се уда за голог Јову Илића — или за никога ...  Пректрсти се, жено, бога ти!  — Право да ти кажем, Живане, ако она не би хтела добре воље да пође за другог, ја бих онда пре пристала, да је и њему дамо, него да је на силу удајемо за онога, кога она неће.  Тешко оној кући, мој Живане, у којој се муж и жена, место љубави и волења, мрзе и презиру.  Далеко нека буде то од нашег детета.  Бог нека сачува нашу Мару од тога!  Али ... ти си јој отац као што сам јој ја мати.  Ти је волиш као што је и ја волим.  С тога чини што је добро и паметно, ја ћу бити задовољна.  Та ми смо и онако женске главе и морамо слушати старијег.  — Све ћемо ми то добро наредити, моја добра Марице; само ти опет велим да добро пазиш, да се они опет не би састајали ...  Ама, немој је ни корака саму пустити.  А она ми лола више неће привирити у кућу.  Неда Живан Ђурић своју крваву тековину и своје дете таквим голаћима као што си ти Јово! ...  Гледај ти Цвету воденичареву, а не Мару Живанову.  О Видову-дне, на обреновачком вашару отишао је Живан с Марицом и Маром, да што провашаре, а највише ради Маре — да се мало проведе, да види света.  А што и не?  Живану је дао Бог, или — боље рећи — она сиротиња, с којом је Живан имао посла; а вашар је тако близу.  На вашар је дошао и Јаков Миловановић са својима.  Он, истина, није имао бозна шта да вашари, али је знао, да ће тамо бити Живан са својима, па да промерка е да ли би Живан пристао да се опријатеље — да му да Мару за Крстивоја.  Пролазећи кроз вашар, Јаков је пазио, неће ли где спазити Живана с његовима.  Кад је пролазио поред шатри, он спази Живана где седи са својима у Крстиној шатри.  — А, гле! ене газда Живана с његовима!?  Помоз Бог, газда Живане, — рече Јаков, прилазећи са својима Живановом столу.  — Бог ти добро дао, Јакове!  — Како си, Живане, јеси ли здраво!  — А како ти, снаша Марице?  — Вала Богу здраво, газда Јакове.  — А гле Маре?!  Море читава девојка!  А како, Маро?  — Вала Богу, здрава сам — и пољуби га у руку.  Томка се здрави редом са свима, а Крстивоје пољуби Живана и Марицу у руку, а с Маром се рукова.  — Па како, Јакове како? рече Живан.  — Па добро вала Богу!  — А твој Крстивоје — нека је жив — порастао читав момак ... па, не било му урока, леп ко нека девојка.  — Шта ћемо.  Јединац па га пазимо ка мало воде на длану.  — И треба, и треба.  Ми што имамо по једно треба да чувамо к’о зеницу.  - Море ваша Мара, нека вам жива, порасла велика девојка.  Снажна к’о какав снажан момак и бога ми и врло лепа.  А колико јој је година, Живане?  — Нека је жива, сад је узела осамнаесту ...  — Е па онда већ треба да гледаш да је удомиш.  — Оно и треба Јакове.  Али — знаш јединче је, па нам је мучно тако брзо раставити се с њом и остати као два пања код куће.  — Тешко и јесте, Живане, али бог је рекао да се тако ради, а ми смо дужни бога слушати.  — Па тако је Јакове, божје се мора вршити.  Али, ми смо ради да још мало поседи; биће времена и томе.  Па, ето ни ти још ниси оженио твога Крстивоја, а он је, чини ми се мало јачих година од наше Маре ....  — Јес ’ он је сад у двадесет првој.  Ја бих њега, бога ми, већ оженио, него сам гледао да га прво курталишем војске.  И то сам вала богу испословао.  Сад већ меркам прилику да га оженим.  — Треба, треба, Јакове.  Има човече, доста девојака.  Наћи ћеш ти лако девојку за твог Крстивоја.  Он је добар и леп младић.  — Па има, Живане, али ја нећу коју било.  Морам тражити прилику.  — Тако је, Јакове, имаш право.  Син ти је јединац.  А за такву кућу и таквога момка треба добра прилика, али је опет лако наћи.  Та наша је Посавина богата тиме.  — Па да видиш, Живане, и није баш тако лако.  Ја хоћу поштену, лепу, вредну и имућну девојку, а таквих је у нас ређе.  Гола ми не треба.  Једина кућа у нашој Посавини, с којом би се драге воље опријатељио то је твоја, Живане.  И право да ти кажем твоја ми се Мара поодавна допала.  Може бити да ћеш се ти мало љутнути, али ја морам за своје дете тражити прилику, а твоја Мара је за њ права прилика ...  А после тога, да се не валим, наш је Крстивоје добар, поштен, вредан, а бога ми и леп, те мислимо да ће се и Мари допасти.  — Вала ти, Јакове, кад велиш да је моја кућа једина у Посавини с којом би се ти драге воље опријатељио.  То је за мене и моју кућу велика час.  Твој Крстивије нека је жив и срећан, ваљан је младић и ја за Мару не бих нашао бољег пријатеља, но што је твоја кућа.  Али ти ја сад на то не могу одговорити, док се мало с мојима не поразговорим.  Ти знаш да је то ред.  — Па тако је, Живане!  Ја против реда и обичаја никад нисам био.  Само, молим те да ми кажеш, кад да ти дођем кући, те да видим, хоћемо ли у име божје бити пријатељи?  — Па незнам ... како ти велиш, Марице?  — Ја мислим:  Иван-дан, — рече Марица.  — Сваки дан је божји.  Ми пристајемо, ...  -дан је добар ... осам дана још до њега.  — Онда ....  -дан, Живане — рече Јаков.  — Па добро!  Нека буде, Јакове.  — Па кад смо ово овако срећно углавили, хоћемо ли мало да се прођемо по вашару?  — Па, вала, можемо! ...  За све време говора и Мара и Крстивоје оборили су главе и ћутаху као заливени.  Како им је било у души кад су чули своје родитеље, како баш пред њима отворено уговарају за њихову веридбу, а њих и не питају, као да се њих та ствар баш ништа не тиче — то ће лако свак погодити али су морали ћутати.  Па ипак, Мара неколико пута хтеде прекинути тај разговор и рећи Кристивојевом оцу, да је она већ заволела другог, али је девојачка стидљивост уздржа.  Разговор, који се водио између Јакова и Живана и њихов споразум, веома је узнемирио и Мару и Крстивоја.  Обадвоје су слутили једно исто.  Мара је мислила: то ће бити тај мој имућни младожења, каквога мој отац и мајка желе.  Крстивоје је тако исто мислио: да ће мара бити та његова имућна млада, коју желе његови родитељи.  Они су се познавали и више пута су били у колу заједно, али никада ни за један тренут, није се једно другом допадало.  Они на то нису никада ни помишљали.  Крстивоје волео је Анђу, а за друге девојке није ни марио, к’а за лански снег.  Мара је опет први зрели девојачки поглед бацила на Јову.  Јова је први и једини, који је у Марину срцу примљен и који ће на свагда остати у њему.  И — Мара другог не може више волети.  Мара је ишла погнуте главе удубљена у тешку помисао, да ће је родитељи наморати да пође за Крстивоја, те није одмах опазила да јој је Јова, који је такође дошао на вашар, и који се већ руковао с осталима, пружио руку да се с њом поздрави.  — Како си ти, Маро? — рече Јова.  — Вала богу! — одговори му Мара, веома нерасположена због тешких мисли из којих ју је Јовин глас тргао.  Јова је на вашар дошао само да види Мару, пошто јо већ толико времена није виђао.  Управо од онога дана, када су се договорили и с пољупцима запечатили своју заклетву да ће једно друго узети.  Али кад га је Мара онако нерасположено поздравила — њега, као да је гром ударио.  Његово, мало час зајапурено лице од стидљивости сво је постало бледо.  Осећао је страховити терет.  Чудио се што га ови онако преко воље примише: хтео је о том Мару питати, али то и не смеде и не мога учинити.  Он скиде шешир и рече:  „С богом!  Ја морам ићи рад неког посла у варош!“ — и оде.  Јовине речи:  „С богом!“  Мару су јако потресле.  Она, шапућући рече:  „Е мој Јово!  Ја сам за тебе за навек изгубљена, али уједно и за себе и за своје родитеље, којима је зинула ала за имаћем.  Међер си ми ти право казао, да такви људи немају ни бога, ни вере, ни љубави ни душе.  Тешко деци таквих родитеља! ...  Мало пре весели и задовољни Јова — сад је ишао по вашару сатрвен, сломљен!  Њему је срце парала страховита мисао, да је Живан обећао Мару Крстивоју Миловановићу својем имућном комшији.  „Али како би на то пристао Крстивоје, који више воли Анђу него живот свој! — бар тако је мени казао.  — Говорио је Јова као у бунилу.  — Па онда, како би он могао пристати да узме Мару, кад сам ја њему казао да се с Маром пазим и да смо се заверили.  Не!  Крстивоје није пристао, нити сме пристати; али ... ако опет пристане — тешко њему, тешко Јакову и Томки, тешко Живану и Марици, тешко мени и Мари — тешко нама свима!  И знај Јакове Миловановићу, ако ти силом нагнаш свога Крстивоја, да узме Мару Живанову или — боље рећи — моју, онда одмах по венчању спремај му крст и плочу.  У овако страховитим мислима и с овако грозним претњама — стигао је Јова, пред саму ноћ, својој сиромашној кућици, где су га чекали само његови волови, који су били гладни и жедни и које је Јова волео и свагда пазио те су због тога и били најбољи у околини.  Њихова рика трже га из страховитих мисли, с којима је дошао својој кући.  Он се сети да су му волови гладни и жедни, те похита да их намири.  Кад је Живан са својима стигао с вашара кући, он при вечери запита своју Марицу:  — Бога ти, Марице, како ти се допада оно Јаковљево дете?  Да ли да му дамо нашу Мару?  — Дете је добро и ја му не налазим мане.  Али опет ти велим, да прво треба Мару да запитамо, да ли га она бегенише, јер се бојим да неће бити с њим срећна, ако драговољно не пристане да пође за њ.  — Море не пуштам ја ову прилику лако.  Шта!?  Због њеног тврдоглавства да ја будем луд.  Волим, море, да ја њу гледам у пуној кући Миловановића, па ма и намргођену, него ли у празној Јове Илића, веселу и насмејану.  — Нека да бог да она увек буде весела и насмејана, па ма у чију кућу отишла.  Она је у соби.  Нешто је боли глава.  Сад ћу је зовнути, па да јој лепим лепо разложимо, да ће јој добро бити у кући Миловановића и да треба да пристане на наше родитељске савете.  — Маро!  Оди, дете!  — Шта је, нано?  — Ти си чула, да те Јаков тражио за снау, и да смо му ми рекли, да хоћемо прво с тобом да се споразумемо, па тек онда да му одговоримо.  Зато, дете, ми треба да знамо и да будемо спремни, шта да му кажемо кад дође.  — Па шта, нано, да кажем?  — То ... да ли ти се допада Крстивоје и да ли имаш воље, да му будеш млада ....  — Јес, то имаш да кажеш Маро, — рече Живан.  — Па ја сам казала да нећу другог, већ Јову.  — Ма јесам ли море, ја теби казао, да избијеш Јову из главе.  — Јеси, бабо!  — Па шта сад опет помињеш њега?  — Ја сам ти казала, бабо, да сам њега бегенисала и другог нећу.  — Ама, недам ја тебе, море, за Јову — јеси чула?  — Па добро, бабо, немој ме дати — не морам се ни удавати.  — Нећеш, ваљда, остати код куће да седе плетеш?!  — А што не би, кад ви то хоћете ....  — Како то ми хоћемо?  — Па тако!  Ви ме не дате где ја хоћу, а ја немогу ићи за оним, кога ви хоћете.  И онда ћу остати код куће.  Шта ми вали?  — А шта вали Крстивоју?  — Ја незнам, бабо?  — Па, кад не знаш, онда, како можеш казати да га нећеш?!  Па, ја, бабо, не кажем, да га нећу зато, што не ваља — већ што бегенишем Јову и њему се обећала.  — Па, зар баш тако?  — Ја, бабо!  — Биће да није тако?  — Тако је, бабо!  Ја сам се заклела и дала своју девојачку реч — Јови.  Најпосле, бабо, баш и да није вако, како ја велим, ја и опет не бих пошла за Крстивоја.  — А зашто то?  — За то, бабо, што он одавно воли другу девојку, сиромашну, али врло честиту, и заверио јој се да је узме.  — А која је то честита девојка?  — То је Анђа Живанина, његова комшика.  — А ко, море, то теби каза?  — Наша кума Јелена.  — Откуд она то зна?  — Па ти, бабо, знаш, да је она рођака Анђина, и вели, да јој је то Анђа сама причала.  — До душе, то је и мени кума Јелена причала, па чак да за то зна и Јаков — рече Марица.  — Па, кад би то тако било и то знао Јаков, не би ваља-да он тражио нашу Мару? — упита Живан.  — А што не би, бабо!  Ка ’ што ви мене недате за сиромашнога Јову, тако исто Јаков неда сину, да узме сиромашну и честиту Анђу, већ хоће имућну Мару, вашу јединицу.  — Е, сад видим и морам признати, да сам био будала, да не кажем луд, што сам је давао у школу, а још већа будала, што сам јој куповао и доносио разне књиге, нашта ме је навраћао онај проклети Завишо уча, кога негде отераше, због тога, што се свуда и на сваком месту дерао, како неваља овакво уређење општина; како неваљају школе и начин школовања.  Који богме вели да не ваља ни само државно уређење и да треба укинути државни савет, митрополију и ваздан триста чуда.  Чак Миленко Савин и Вилиман Настин казали су господину капетану, да је уча говорио да нема ни самога Бога — Боже ме прости.  И ја лудак један, да слушам тога безбожника, те да купујем детету књиге, из којих је научила, да ми ту ваздан дроби к’о какав адвокат.  Еј, Живане лудаче, Живане, шта си са својим парама учинио од свога детета!  Па барем да имам још које — ни по јада нека ђаво носи.  Али овако, јединче!  Проклет био и завишо уча и Јова, који ми детету отроваше памет.  — Немој, бабо, да их кунеш, греота је!  Они су добри паметни и поштени људи и нису ми никакво зло учинили.  Господин уча учио ме је да радим што је добро и паметно и да читам књиге из којих се то може научити.  Јову сам бегенисала, што је вредан, леп и поштен младић.  — Нека је та њихова доброта и поштење подаље од моје куће!  Да није било те њихове доброте и поштења, не би ти данас овако љутила својом тврдоглавошћу, своје старе родитеље — који су те одранили од литре меса, и које си дужна слушати и поштовати.  — Па ја вас, бабо, свагда поштујем и слушам, што је добро и паметно.  Чак сам малочас река, да пристајем да вас слушам и за оно, што није паметно, а то је: да се никако не удајем него да останем да вас у вашој старости чувам и слушам, као што сам то до сада  — Али то је будалаштина, то не може бити!  — Па, кад то не може бити, онда још мање може бити под морање да пођем за човека, кога не бегенишем, јер би то била велика греота.  — Примам ја тај грех на моју душу.  — Па зар ћеш ти, бабо, од истине да ме нагнаш да пођем за Крстивоја?  — Ја нећу ту никакву сило употребљавати, већ имам да ти кажем да пођеш за онога, кога ја и твоја мајка хоћемо, — а ти имаш само да слушаш.  — Па то је наморавање, бабо.  — Ја само желим да ти будеш срећна и задовољна, а то ћеш бити у кући Јакова Миловановића.  Ти ћеш нас за то благосиљати.  — Ја ћу, бабо, од овога дана само проклињати онај час, кад сам се родила.  Хоћеш ли море ћутати?  — Хоћу, бабо! ћутаћу као заливена и слушаћу вас док буеем под вашим кровом и под вашом заповешћу.  А, кад отидем тамо, куда ви хоћете, а ја не желим, учинићу оно што ми срце и памет буду налагали.  Ти велиш, бабо, да ће ми се допасти живот у кући Миловановића — е, лепо, ја пристајем и отићи ћу у њихову кућу.  Али ако буде онако, како ја држим да ће бити, онда је пропала и кућа Миловановића и ја с њоме.  Заклињем ти се бабо!  Ова страшна заклетва уплакане Маре, у срце жацну Марицу, која се слабо мешала у разговор Живанов и Марин.  И зато рече:  — Молим те, Живане да за сад послушамо дете и да је силом не терамо за онога кога она неће.  Може бити да ће јој се доцније допасти тај исти Крстивоје, кога данас не бегенише.  Ја те ово молим само за то, што се бојим какве несреће, која може произаћи из брака, на силу везанога.  После треба да се известимо, да ли је истина оно што је Јелена казала.  — Батали ти то, Марице!  Што се допада мени, то треба да се допада и њој.  С тога спремајте ви шта је потребно, кад нам Јаков дође, да га лепо и добро дочекамо.  — Бабо!  Нано!  — С читавим потоком суза рече Мара — још једаред вас молим, не дајте ме у кућу Миловановића, јер ћу у њој бити несрећна! ...  — Волим ја, кћери — рече Живан — да тако сада слиниш и брбљаш, а после у животу да будеш весела и задовољна.  Боље је да се сада на мене срдиш, него после, у животу.  Зато иди и гледај посао.  — Е, Крстивоје, како ти се допада Мара Живанова?  — Запита Јаков сина по одласку с вашара.  — Па, добра је, бабо.  — Добра је ја.  А ти ономад рече: да нема девојке, као што је Анђа Живанина, и да се нећеш другом женити.  — Па тако је, бабо, ја то и сад велим.  Ја сам Анђу бегенисао и њу ја л ’ ни једну.  — Прекрсти се, дијете.  — А што, бабо; ја мислим, да је то добро и паметно ...  — Каква, море, памет?!  — Бегенисати једну сироту девојку.  И ко је још у свету више волео празну кућу него пуну!?  Ти хоћеш голу Анђу, а нећеш богату Мару.  — Па ја, бабо и не велим, да идем у празну кућу Анђину, већ да Анђу доведем у нашу пуну кућу, те да поред пуне куће буде и мени пуно срце.  — А зар ти, море, не би било пуно срце с Маром и пуном кућом нашом и Живановом?!  — Неби, бабо!  — А за што не?  Шта вали Мари Живановој?!  — Право да ти кажем, бабо, ја не знам, али само знам, да она није за мене и да ћу само са подморањем пристати, да ми она буде млада.  За то те молим, бабо, да ми и не помињеш за Мару, већ ако си рад да ме усрећиш, а ти ме жени с Анђом, јер ћу само с њоме бити срећан.  — Е, момче!  Нисам ја ваља да полудео, па да слушам твоје будалаштине и да пропустим овакву прилику, која се, ево, јавила.  Зар да ја, ухваћеног и дебелог зеца пуштам у шуму, па да после ’ ватам мршавога.  Аја, не бих ја то радио.  — Па ти, бабо, по што, по то, хоћеш да ме жениш Маром Живановом?  — Ја, ако Бог да, тако мислим.  — Па зар и против моје воље и заклетве коју сам дао оној девојци?!  — Детиња заклетва не вреди ни луле дувана.  — Ја, бабо, нисам дете, јер се деца не жене.  Ти не би требало сам да пустиш — баш кад бих ја и пристао — да погазим заклетву, с њоме и своју задану реч.  — Немам ја, море, ништа да ти одобравам и не одобравак.  Мени је — као оцу — дужност, да те добро оженим, а теби — као сину — да слушаш старијег, а то ће рећи оца и мајку.  Ми смо себи нашли добра пријатеља, а теби добру и лепу девојку.  — Знам, бабо, али ја њу никако не бегенишем и све ми се слути неко зло, ако она дође у нашу кућу.  — Какво зло ти помињеш, море?  — Па тако, бабо.  Мени је казао Јова Илић — наш комшија, да се он с њоме поодавно пази и да су се заверили, да се узму.  Па баш ми је мало час рекао: да ће ме убити, ако узмем ја Мару, јер, вели: ни она мене неће, већ је на то гони бабо и нана, као што и ви мене гоните.  — Еј, тешко мени, па ти за љубав оне намигуше Живанине поче да лажеш.  И то кога; свога рођеног родитеља!  — Не лажем, бабо, живота ми.  Све што ти рекох, казао ми је Јова.  — Зар он — голаћ — да се пази с, ћерком једнога Живана Ђурића, па још да се с њоме заверио, да се узму!  Зар он да прети убиством сину Јакова Миловановића.  Ај! видећеш, Јово, голи сине, чијем детету убиством претиш.  Кроз дан два, бићеш у бувари — с оне стране катанца.  — Залуду ти је претња, бабо!  Он је то мени казао на само, те нико није чуо.  А без сведока му не можеш ништа.  Право да ти кажем, и мени се чини да бих и ја убио онога, ко би се усудио да узме Анђу ...  — Је си ли ти, море, полудео?  Каквим убиством претиш!?  — Па, чини ми се бабо, да бих тако учинио.  — Бог с тобом и анђели божји, дете!  Како би ти такве мисли могле доћи на памет.  Ти — син Јакова Миловановића — да убијеш човека!?  — Не д’о Бог, бабо, да то учиним.  Ја ћу се старати да такве мисли гоним из главе.  Њих у мојој глави није ни било, док ми нисте рекли да хоћете с Маром да ме жените.  — О женидби је ствар свршена, само, ако Живан пристане да се опријатељимо.  Ни за чију љубав ми нећемо од тога одустати, а још мање за љубав голога Јове и Анђе Живанине.  Нека Јова пази Анђу, а не Мару Живанову, јер му она и јест прилика.  А тако исто, нека Анђа гледа њега, а не тебе.  — Прилика је, бабо, оно, што срце и памет кажу да је добро, а не оно, што има много имаћа.  Ја бих више волео Анђу нег ’ све имање целога света.  Та ја бих, бабо, с Анђом и на голој стени стекао ...  Томка се бојала какве несреће, па је зато била на страни детета — свога јединца, и ако јој се Мара јако допадала (наравно због имаћа).  Али Јаков није хтео ни да чује за то.  — Гледај ти, Томка, те ми спреми, што ми је потребно кад пођем Живановој кући, а немој ми ту којешта дробити, као и ово дете — рече Јаков.  — Ми смо млађи, а млађи морају слушати старијега.  Биће готово све, што ти је потребно, само нека буде са срећом да Бог да.  Освануо је -дан.  Мара, и мајка јој Марица, устале су раније, него обично, те да почисте и успреме, да доведу све у свој ред, јер се надају госту Јакову.  Настале су врућине — летње је време, — па не знају да ли ће доћи из јутра, или с вечера.  Боље да је све готово, па кад дошао, добро дошао.  Кад би данас дошао Јова да проси Мару — она би била неописано радосна и весела, али, како долазе други, то је Мара била тужна и невесела.  Све што је радила — радила је као од беде, јер јој се ништа није милило.  То је њена мајка опазила, па јој рече:  — Маро, дете, немој да си тако данас снуждена.  Та, ето, доћи ће људи да ти даду обележје, па треба да си весела.  Добри су, синко, они сви.  Волеће те Томка и Јаков ка ’ свога Крстивоја.  У њиховој кући нећеш ничега пожелети — имаћеш свега доста ...  — Велику тугу, нано, која ми срце притискује не могу сакрити; али ми је жао на тебе, што ниси много говорила те да ме бабо не наморава да идем за Крстивоја, кога, нано, нити волим сад нити ћу га волети после.  — Све сам чинила, синко, али узалун.  Живан хоће само имућну кућу — па то ти је.  Ономад ме, мал ’ није ударио, што сам му казала, да не би погрешили, баш и кад би те дали Јови, па да он дође к нама, јер ми, вала Богу, имамо имаћа доста и он је добар, вредан и поштен.  Али ... он тако! ...  Мара умукну.  Залуду се она обука у своје свечано и богато руво.  Она није могла њиме ублажити велику тугу и бог, који јој срце, већ толико дана, параше.  Она сад више није била лепа ка ’ на вашару.  Онда је била у лицу једра и румена, а данас је бледа и изнурена од силних суза и туге као да је још од вашара лежала какву најтежу и најопаснију болест.  Оно, ако ћемо право да кажемо, она је била у истини болесна и то јако болесна; јер је место дотадање веселости, песме и смеха — наступила тешка туга, велики болови срца, уз читаве потоке суза свакодневног плаћа.  Таква је, ето, изгледала Мара, кад је отворила вратнице Јакову Миловановићу, који је по вечерњој ладовини стигао Живановој кући.  Мара му приђе руци.  — Жива била Маро, жива била! — рече Јаков, па се после поздрави са Живаном и Марицом.  — Па, како, Живане, како?  Јесте ли ради гостима? — рече Јаков.  — Добрим као што си ти, јесмо свакад! одговори Живан.  Марица је, уз припомоћ Марину, поставила вечеру — и они су сели да вечерају.  При постављању вечере, Марица је казала Мари, да се није шалила, да ма што говори, док се не пита, и само да на питање одговара.  — Дед ’ Јакове, што је дао Бог, да повечерамо! — рече Живан.  - Дао је Бог доста, Живане, ал ’ ја нисам гладан.  — Знам ја, човече, да ти ниси гладан, јер ниси од глади ни дошао, али тек да се учини обичај ....  — Не д’о Бог да долазимо један другом од глади, већ из љубави и пријатељства — рече Јаков и настави полагано вечерати.  — Ти знаш, Живане, зашто сам ја данас дошао твојој кући, па бих баш био рад, да знам на чем смо?  Хоће ли дати Вог да се опријатељимо?  — Па ја сам ти, Јакове, још на Видовдан, на вашару казао, да ја не бих тражио бољег пријатеља од тебе, ни бољег момка Мари, од твог Крстивоја.  Али, знаш, чули смо, да се Крстивоје пази с Анђом Живанином и да су се заверили да се узму, па се наше дете мало због тога опире.  — Оно, ако ћемо, Живане, то узимати у рачун, онда смо и ми чули, за вашу Мару, да се пази с нашим комшијом Јовом, па се и наше дете због тога нешто пући.  Али, ја мислим, да ми нећемо дати голаћима у нашим кућама?  — Па тако је, Јакове, никако другаче.  — А, шта ти велиш, снаша Марице? — рече Јаков.  — Па, шта ја имам да кажем.  Ви сте обојица паметни и паметно говорите: па шта ви будете уговорили, ја пристајем.  У нашој кући заповеда Живан, а ми слушамо.  Ја сам тако научила.  — То ми је мило!  Тако исто ради и моја Томка.  — Баш је сам Бот досудио, да су наше куће једнаке и с имаћем и с чељадима ... нек су живи!  Бог нам је дао да будемо срећни, и ви и ми! — рече Живан.  — Бог вам је дао добро, али ви данас чините велико зло, што упропашћујете своју децу, коју вам је Вог дао да усрећите, а не да их упропастите — рече Мара за себе.  — Право велиш, Живане.  Бог је од своје стране учинио, те су наше куће измакле у околини.  Зато је право, а и Богу је драго, да се опријатељимо, те да од јако ове две куће буду једна кућа — кућа наше деце.  — Па добро, пријатељ Јакове.  Нека буде са срећом; примам пријатељство — рече Живан и пољуби се с Јаковом.  Јаков се рукова с Марицом па извади десет дуката, као обележје девојци, и метну их на совру.  Мара га пољуби у руку: узе паре, па их даде нани.  — Па кад ћемо прошевину и свадбу, пријатељ Живане?  — Па да се договоримо, пријатељ Јакове!  — Шта велиш ти, прија Марице?  — Мара има, вала Богу, спремљено доста, али тек има још по што да се спреми; — рече Марица.  — Па, колико ће јој требати времена, пријо, да то доспреми?  — Паза једно две три недеље била би спремна, те за то мислим прошевина да буде у недељу, но Петрову -дне, а свадба у недељу по Огњеној Марији.  — Добро ... тако, пријатељ Јакове — додаде Живан.  Е, кад велите ви, нека буде — заврши Јаков.  На -дан кад је Јаков отишао Живановој кући, у Дрен, отишао је и Крстивоје кући своје комшике Живане — Анђине мајке.  Отишао је да каже Анђи, шта с њиме учинише његови родитељи.  Да јој се жали, како његов бабо не да да њу узме зато, што је сиромашна.  Да је моли да му опрости, што мора погазити своју дату реч и заклетву.  Кад је ушао у авлију, видео је чистоћу, какве ретко има у којој кући њиног села, што је најбољи доказ, да у тој кући има вредних женских руку.  Анђа је заиста била вредна.  И ако се никаквом госту није надала, по своме обичају, устала је рано, те је почистила авлију и све по њој успремила.  И ако је Живана била сирота, ипак је њена кућа била пуна и као цвет украшена лепим Анђиним рукотворима.  Никаквог женског посла није било, кога Анђа није с особитом вредноћом и вештином свршавала.  Живана је отишла у цркву, а Анђа је нешто у кући пословала, па није ни видела, кад је Крстивоје ушао у авлију.  — Еј, тетка Живана! — тако је нешто сад зовну Крстнвоје.  Анђа на глас изиђе из куће, па кад спази Крстивоја — њезини се образи зајапурише и рече:  — А! — ти си, Крстивоје?  — Јесам! помоз бог, Анђо!  — Бог ти помогао!  — Како .... шта радиш? — и рукова се с њоме.  — ’ Вала Вогу, добро! — и отрча да изнесе столицу да Крстивоје седне, јер није хтела да га у кућу зове, кад јој ту није била нана.  — А где је тетка Живана?  — Отишла је цркви.  Али откуда је она теби тетка?  — Ја сам до јутрос мислио, да ми буде нана, ка ’ и теби, и то нана мила, ка ’ што ми је мила нана Томка.  Али, мој бабо то није дао.  Па кад ми није дао да ми буде нана, не може ми забранити да је зовем: тетка.  Кад чу Анђа, шта Крстивоје говори, њој је било веома тешко, да је једва могла рећи:  — А зар ти бабо и нана нису дали, да узмеш ону коју волиш?  — Нису ... они су ми нашли другу!  — Шта?  Зар си ти већ младожења?  — На моју несрећу тако је!  Јутрос је бабо отишао да да девојци обележје.  — А! која је та девојка?  — Па то је Мара Живана Ђурића из Дрена.  — А!  То је Мара Живанова!  — Јесте!  — Па ја сам чула, да она воли Јову, нашег комшију?  — Истину си чула!  То је мени Јова сам казао, па ми је чак претио и убиством, ако је узмем.  И ја сам све то казао баби и нани, али бабо ни да чује; он хоће имаће Живаново — па то ти је.  Ја сам баби још и то казао, да нећу Мару већ тебе, а он мени не да ни опепелити.  — Па ти си онда пристао?! — рече Анђа, а сузе јој на очи грунуше.  — Мене нико није ни питао, хоћу ли, или не; него бабо ради како он зна и хоће, а мени је казао да морам слушати.  Ето, тако је, моја Анђо: па, рекох да дођем, бар да ти се изјадам.  — Ја ти не могу помоћи Крстивоје, а ти чини како те Бог учи и како је најбоље.  Ми ћемо и даље остати пријатељи, само што ћу ја до века остати несрећна.  Крстивоје беше као убивен.  Не мога више седети и гледати сузе Анђине, већ устаде, рукова се с њоме и пође.  - С Богом, Анђо!  Немој ме клети.  Шта ћу!..  Против Бога и родитеља ... не ропће се ...  — Срећан ти пут!  Немам те за што клети, јер ћеш како ми се чини и без моје клетве бити несрећан.  Испит и прошевина свршени су, као и остали испити и прошевине, с том само разликом, што је господин попа, благодарећи пуним кесама Живана Ђурића и Јакова Миловановића, изоставио уобичајену праксу да пита младенце да ли се воле и да ли драговољно из љубави једно за друго полазе, или по чијем нагону.  Ови несрећни родитељи, и поред свега, што су их деца вазда слушала, ипак су се бојали, да деца не кажу господин попи, да су их родитељи наморали и да се они с другима бегенишу, па су се постарали, те да попа и не ставља та уобичајена питања.  Присутне жене, које, као и попа, у прсте знају те испитне одредбе зачудише се, кад господин попа сврши испит без тога.  Еле, прва веза беше готова.  Једног дана, по свршеном испиту и прошевини, небаш случајно, састали су се код Марине куме а Анђине рођаке Јелене:  Мара, Анђа, Крстивоје и Јова.  Састали су се, да се договоре како да покваре венчање Марино и Крстивојево, јер оно свима доноси несрећу.  — Ви сте, децо, сви четворо мени изјавили жељу, да се на само састанете.