СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА  КОЛО ВИИИ. БР. 256.  Б. Б-ВИЋ  (ТОДОР Љ. ПОПОВИЋ)  ГИЛА  ПРИПОВЕТКА  БЕОГРАД  1935  Штампарија Драг. Поповића  Београд, Луја Бартуа бр. 3  Освану и Петровдан.  Устадох сувише рано.  Бејах пун нестрпљења, те се не могох ни тренутка задржати на једном месту.  На табли, што виси о једном стубу при самом уласку у гимназију, прилепљена је још пре два дана објава да ће се на Петровдан раздавати награде добрим ђацима и прочитати ко је прешао у старији разред, а ко је остао да разред сасвим понавља, или да понавља испит из кога предмета, и тако даље.  Што се тиче лично мене, о награди не смедох ни мислити, већ само о томе да ли сам уопште прешао из петог разреда у шести, или сам остао да поновим испит из кога предмета.  Слабо сам се учио.  Још у другом разреду гимназије наспе ми нешто да пишем песме и приче, а у трећем постигох у том погледу и известан успех.  У једном дечјем листу који сам примао, изађе једна причица смишљена мојом главом и написана мојом руком.  То ме толико одушеви да се томе послу просто сав предадох и — заборавих школу; добијах похвале од уредника тога листа, а прекоре и од наставника и од оца.  — Ви почињете и песмом и причом.  Ценећи досадањи ваш рад, изгледа ми да ћете и у једном и у другом правцу имати среће.  Тако ми одговараше уредник дечјег листа у коме су моји радови излазили.  — На здравље ти, синко!  Ево теби двојка, пак опет певај.  Прво притегнут ’ опанке и научит ’ латинску граматику, пак онда музе.  Тако ми једном рече професор латинског језика,  — Ја не знам, дете, славе ми, шта ћу с тобом.  Какве песме, какве комендије.  Буди Бог с нама!  Гледај ти књигу, то ја теби велим!  Тако ми не једном говораше отац.  И у колико ми похвале овог уредника дечјег листа ласкаху, у толико ми више прекори наставника, а нарочито оца задаваху јада.  Знао сам ја и сам да је главно школа, да на првом месту треба добро да се учим, па тек онда да пишем песме и приче.  Али се друкчије није могло.  Нисам могао да радим онако како сам разумевао да треба да радим.  Стога сам тако нестрпљиво очекивао тренутак када ће се у великој намештеној и украшеној гимназијској сали пред великим бројем забринутих и радозналих родитеља, и свима ђацима, појавити директор и својим уздрхталим слабим гласом прочитати и моје име, и ...  Тај тренутак дође, и ја слушах име за именом: „прелази“, „понавља“, „губи право на школу ...“  Дође ред и на пети разред.  Чита директор, и казује шта је с којим, и све ближе, па да прочита и моје име.  Најзад прочита и моје име и ... чух где рече:  „Прелази у шести разред“.  Скочих низа степенице, и пун среће и блаженства нађох се пред зградом гимназијском.  Ведар, топао дан, сунце сија, а небо трепти у светлости.  Појурих право своме стану, а тамо ... чека момак с колима: послали га од куће за мене.  Покуповах неке ситнице за, кућу, што ми отац беше по момку наручио, па се онда опростих са газдарицом, старом торокљивом женом; седох у кола, момак ошину коње, и они полетеше чистом, белом калдрмом, коју беше киша претпрошле ноћи опрала.  Пројурисмо ред ониских кућа, остависмо и последњу пекарницу са лекаром белим од брашна и с плавом кецељом; већ се више није чуо ни куцањ чекића у оној ковачници на крају вароши, и поље чисто, зелено, заокружено брдима, пуче пред нама у свој својој лепоти.  Поред пута полузрело класје пшенично таласа ветрић; на ливадама ускупљена сена, зелени се кукуруз; горе по брдима шљиваци, а иза њих беле се куће.  Кочијаш момчић, ако је старији од мене две три године, али ипак ни мало већи растом од мене, час по час ошине коње, па се онда мени окрене и заподева разговор од сваке руке.  Пита ме за школу: какве науке учим, шта ћу да будем кад свршим школу, и тако даље.  То ме питаше у први мах; а кад зађосмо дубље у разговор, и преграда, коју он као да замишљаше у први мах да постоји између мене и њега, виде да не постоји — а и ако постоји, ипак да није тако висока — он онда окрену други разговор.  Стаде ме испитивати да ли са мном има да уче и женске: а онда окрену разговор о девојкама по вароши, о том како су лепе, причаше ми како је не знам кад и где видео једну да ништа лепше у свету није видео.  — Благо теби, рече ми; ти с њима сваки дан.  Разуме се да му нисам казао истину; одговорих му тако да сам га у поменутом мишљењу оставио и даље.  Потреба за хвалисањем у том погледу, тако својствена годинама у којима ја тада бејах, као да доби једну од најзгоднијих прилика да се покаже у свој својој сили.  Потстакнут овим младићем, ја му стадох причати ствари које је могла само моја бујна, млада машта измислити.  У истини од свега тога не беше ништа.  Било је може бити да се овда онда слика какве лепше девојчице урезала мало дубље у мојој памети, али још ни једној се ја не бејах усудио да изразим своје осећаје, а још мање сам био те среће да чујем од које девојчице да ме воли.  Међутим, како му тако му, ја напричах овом момку доста занимљивих ствари.  А он зинуо, гледа у мене, не може да се наслуша тих мојих речи; гледа ме, мери ме, а дизгине опустио, те коњи газе полако и лено омахују реповима.  Уморих се и ја, управо наситих измишљањем тих тако милих ми слика, па се ућутах за тренутак; а тек ће он онда започети.  Добро је у вароши, и жестоко ја то, казује опет он мени; и вели, верује у све оно што ја њему сада испричах; али, што он тамо у селу!  И сад он отпоче да прича, а ја опет да слушам.  А он како лепо причаше!  Догађај за догађајем, слика за сликом промицаше пред мојим очима.  Они лузи, оне дубравице мога лепог места рођења, што ми трепераху вавек пред очима, као нешто најдраже, најлепше, којима сад пун радости иђах, низаху се преда мном у све дражеснијим сликама.  Он ми описиваше свој живот на селу, и причаше час о овој час о оној девојци; а ја га слушах и почех му — завидети.  Нека тајна туга што ја нисам тамо, што ја нисам на месту његову, обузе ми душу; али при помисли да и ја идем тамо, намах се расположих.  И кад он ухвати за дизгине и ошину коње, ја га стадох запиткивати за нека објашњења поводом његова причања.  Беше ми необјашњиво што се он зауставља највише на некој Гили, девојци, која, колико је ја познавах, не заслуживаше толике пажње његове, пажње једног таквог момка, с толиким љубавним успесима, какав ми се он према овом његову казивању учини.  — Па није бо ’ зна шта.  Гради веђе, а напред јој два зуба кварна, црна.  Лудују, онако само, момци око ње, рече он, и ошину коње.  Ућутасмо обојица.  Знам ту девојку, још од малена.  Кућа мога оца налази се на једном брежуљку.  Доле, јужно од ње, тече поточић, а с ону страну уздиже се опет једна мала коса.  По њој пукли шљиваци мога оца далеко, далеко, све док се види, а иза тих шљивака има неколико кућа.  Тамо је кућа и овог момка, Симе, што служи код нас, и сад тера кола.  Отац му умро одавно и оставио њега, Симу, и Стеву, који је нешто мало, годину две дана, старији од Симе.  Мајка им се одмах преудала, онде близу, за неког Марка, а они обојица по служби тако од кад их знам.  Ту је кућа и те Гиле.  Још као нали, када сам се са децом оближњом јурио по прашњавом путу, брао дудиње, и друго воће, деца из тога краја била су ми некако одвратна.  Оне дуге просте конопљане кошуље на њима, њихова прљава тамна лица, нечешљана коса, туп унезверен поглед при појави мојој и остале деце из мога суседства, све то стварало је у мени према њима осећај, да не речем одвратности, али тек неку тежњу да сам што даље од њих.  Међу том децом била је извесно и Гила, али се не сећам да сам је тада као дете био запазио.  Нарочито нешто језовито долазило ми је од оне куће где се родила Гила.  И кад сам са оцем или с мајком пролазио поред те куће, увек ме је обузимала нека туга помешана са страхом.  Једне вечери, једва се сећам, јер сам тада био врло мали, пред нашом кућом под јабуком, на којој је понело лисје да жути и опада, стојала је моја мајка и држала моју сестрицу у наручју; а ја сам стајао крај ње.  Отуд иза наших шљивика, у правцу од Гилине куће, допирала је запевка, која је тужно одлегала селом кроз вечерњи сутон.  Тада сам од мајке чуо да је Марисав, Гилин отац, погинуо у рату, убили га Турци, и да то Марија, његова жена и Гилина мајка, кука.  Доцније је Марија узела у кућу неког Стоиљка, који дође у село по свом дунђерском, каквом ли, послу, а казиваше да је родом из једног места отуд из новоослобођених крајева.  Овај Стоиљко често је под најам радио, код мога оца, оправљао на кући прозоре и врата, оправљао стару бурад и правио нову (овим последњим као да се више занимао него ма чим другим), и тада, када је он радио код нас, сећам се да сам мучио муку над мукама.  Имао је он, Стоиљко, нечег врло отуђљивог код себе; све ме је било страх од њега, те нисам смео никако да му приђем, већ сам далеко обилазио.  Једно време када сам био у трећем разреду основне школе, служио је код мога оца син тога Стоиљка а пасторак Маријин (име сам му заборавио); био га довео Стоиљко са собом.  Чувао је овце.  Једном се он разболи, на дође да га замени кћи Маријина од првога мужа, Лепосава, старија сестра Гилина, девојче са великим црним очима, које сам ја издалека радознало посматрао.  Она је умрла ускоро затим, — чини ми се да ја још тада нисам био ни отишао у гимназију.  Споменух је само због тога што на неколико дана доцније, када је то Лепосава замењивала тога свога, како да кажем, брата, деси се ово.  Један мој школски друг Михаило — чија кућа беше тамо чак иза куће Гилине, и који је волео много да прича и да се хваста — једног јутра, када у већој групи, сустигнувши се, иђасмо са торбицама о врату у школу — стаде казивати како је синоћ прошао поред Стоиљкове куће, па му Лепосава причала, како сам ја њу и Гилу — бајаги оне обе замењивале брата — ухватио код своје куће, па их стао вући и обарати по неком сену.  Не знам шта би и како би, тек Мијаило и не доврши своје причање, а ја скочих к њему и ћуших га тако јако да му фес паде с главе.  Осетих да ме то, што Михаило ту, пред друговима, изнесе о мени, понижава.  Стидно ми беше и помислити да се толико ниско спустим да се чак и с једном Гилом играм и забављам.  То ми се чињаше тако гадно и одвратно као што ми се чињаху гадни и одвратни и сви моји другови, који често и са пуним устима изговараху име Гилино, име те девојчице, према којој осећах толико одвратности да ми чак и њено име беше донекле одвратно.  Међутим све дотле ја Гилу не познавах, никад је не видех.  За време распуста, пре него што ћу поћи у гимназију, одлазно сам неколико пута заједно с говедаром, који је пасао говеда у једном чајиру до куће Гилине, и тада сам крај плота, што ограђује њену кућу од чајира, виђао издаље неку децу мога узраста.  Беше их и мушких и женских; играху се и забављаху; али ја им не прилазих.  Наш говедар, дечко мојих година, неколико пута казива ми да и мене зову да се играмо; али ја не хтедох отићи к њима.  Међу том децом била је и Гила.  Говедар ми је показа, али, пошто беше још деце ту, и пошто беху доста далеко, не могах распознати и уочити баш која је она.  -Једно девојче, коме лица не сагледах, са разбарушеном црном косом, прљавом кошуљом, и кратком искрзаном сукњицом по дну, према казивању говедареву, као да беше Гила.  Доцније за време распуста између другог и трећег разреда гимназије, кад бејах на сабору код једне оближње цркве, паде ми у очи једна девојка или боље девојчица у свиленом фистану голубије боје са једном дречећом мрљом од груди па нагоше.  „То је Гила“, рече ми мајка.  Загледах је добро.  Суво лице опаљено сунцем све до врата, а врат бео, те се познаје докле је иначе заклања марама радним даном; косу сплела у витице и ставила напред, а са стране, близу уха, заденула цвет.  На ногама јој варошке ципеле.  Одвратна и јадна учини ми се појава њена.  Нашто то изигравање с варошким оделом и уопште оним што не личи.  „Има масу, објасни мајка; она ће свога оца да наследи“.  После сам често слушао младиће из суседних кућа где помињу Гилу.  И увек ми је било просто неразумљиво што се њој даје толико важности.  Међутим судбина хтеде чак и то да ме једна жена онде из суседства, неки род Гили, дирне једном приликом за Гилу.  Планух сав од љутине, али насмејано и задовољно лице моје мајке нагна ме да ћутим.  „Она је добра девојка“, рече мајка, наднета над својим радом.  О прошлом Ускрсу, једног дана одох да нахраним свиње, које борављаху у шљивацима преко потока тамо на оној страни где је Гилина кућа.  Враћајући се отуда путем сретох једну девојку повезану белом марамом, развијену, крупну, као угљен црних очију и густих црних обрва.  Носи чабар на чабрењаку са Стоиљком, — она напред а Стоиљко остраг.  „Гила“, помислих у себи.  Назвах Бога, а она ме упита:  „Шта радиш?“ и зовну ме по имену.  Збуних се, и једва јој на поздрав одговорих.  Кад прође поред мене, загледах је још једном: чиста бела кошуља, црно јелече, крупна, развијена, — девојка и по.  Одмах све ово саопштих мајци.  „То је Гила, рече ми мајка.  Израсла много добра девојка“.  Ето колико сам познавао Гилу и шта сам о њој знао, о тој девојци коју ми Сима толико пута сада помену, и око које најлепше и најслађе његове приче кружаху.  И док ја тако у мислима прелазих са једне успомене на другу, коњи јураху убијеним насипом.  Прођосмо једно село, прођосмо и друго, и ево нас већ на домаку куће.  Раздваја нас само једна висораван окићена пшеничним њивама и осамљеним браницима.  — Што си се ућутао?  Да ти није жао вароши? упита ме Сима.  — Што да жалим? одговорих му.  Па онда, сетивши се свега што сам му мало час напричао, додадох брзо:  — Опет ћу се вратити.  — Море, све ћеш ти то да заборавиш, док видиш само како се овамо код нас живи.  Оно, истина, у вароши је све лепше, код нас нема онако финих девојака, али опет ... -  — Зар?  — Видећеш.  Кроз неколико дана мора да се жње пшеница, а има много.  Неће моћи да се пожње за неколико дана.  Па има и да пластимо.  Код нас тек сада косе ливаде.  Јуче смо пластили у оној ливади код „Велике ћуприје“.  Беше неколико девојака, а ја сам.  Не могу да се одбраним.  — А које су то биле?  Већ ме закопка да и то сазнам.  Он ми именова неколико њих.  Међу њима и Гилу.  — Зар и она ради код нас?  — Ради у замену са — не знам којим рече; — па газда погодио с њим ђутуре, те и она дошла.  — Пита за тебе, — окрете се опет мени након краткога ћутања.  Кад ће, вели, да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим.  Ја јој велим да си ти друго; друго је твоје и твоје науке.  Седне он, велим ја њој, у хлад, па гледа књигу.  Хоће он много да ти се пече на сунцу.  И Сима се окрете мени испитујући ме очима, какав утисак остављају код мене те његове речи.  Мило ми беше чути ово што ми он каза.  Ласкаше ми да једна девојка мисли и говори о мени, нарочито једна таква девојка која толике момке занима, једна девојка о којој ми Сима толико причаше.  „Кад ће да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим ...“ понових у себи.  А доле, под нашим ногама скоро, у дољи заокруженој ониским косама, по којима се овде онде збили густи забрани, пукло село са својим богатим њивама и ливадама и густим воћњацима, између којих се виде беле куће.  Тражим очима своју кућу, тражим велики гранати орах, и крај њега, мало потамнео, бео димњак.  „Ено је“, шапћем у себи пун радости.  Сунце нагло западу; већ осећам дах свежег поветарца са далеких плавих планина, што се свиле на ведром обзорју.  — Ошини боље коње!  Не сија нигде тако љупко сунце, нигде није тако слатко очима гледати, нигде тако топло око срца као у својој кући, у месту свога рођења.  Ту је ваздух свежији, ту срце слободније куца, ту у тим зеленим ливадама, у густим лузима и врбацима, у оним врбацима што се пружили пољем с једног краја на други, поред малих поточића што орошавају зелене ливаде, све тамо до дна поља где се, састављени у речицу, губе у далекој дубрави.  Кући стигосмо пре заласка сунчева, где затекох само мајку и најмлађег брата Свету.  — Дош’о бата, сине! казиваше весело мајка Свети, који тек беше напунио трећу годину.  — Бата! изговори он гледајући ме поиздаље и туђећи се од мене.  Доцније дођоше отац и брат ми Будимир, што је одмах за мном, који чуваше овце.  Свега два брата и имам.  Кад им казах да сам прешао у шести разред, сви се обрадоваше, нарочито мајка.  Отац ваљда не хтеде да се покаже.  После ми казиваше мајка да је отац био љут нарочито ово неколико дана, љут на мене, што се, вели, занимам некаквим беспослицама; па ме питаше чим се то занимам.  Тицаше се оних мојих причица и песмица, те се стога и не упуштах ма у какво објашњавање, јер сам знао унапред да ме неће разумети.  После вечере одмах одох да спавам.  Беху ми наместили кревет у једној соби; али ја не хтедох тамо већ казах мајци да ми простре на доксату.  Ништа лепше но лети спавати на доксату, било да је лепо, било да је рђаво време.  Ако захукће ветар и удари киша, прикупим -топао губер око себе, а лисје на липи, што је пустила гране до самог доксата, шушти те ме успављује.  Ноћ беше ведра и тиха.  Ветрић, на мах на мах, што би само затресао лисје на дрвећу.  Месец се високо издигао, још мало па да зађе за стреху.  У даљини се чула отегнута песма.  Брзо заспах.  Када сам сутрадан устао, сви, изузев малог Свету, беху устали, иако се ни тога дана није радило у пољу.  Цео дан провео сам у шврљању тамо амо по имању.  Обиђох скоро цело имање; али избегавах да пођем тамо оном страном, где је Гилина кућа; а зашто, ни сам не знам.  Бојах се да она, кад ме види, не помисли да ја већ знам да је она питала кад ћу да дођем, па сад идем те јој се намећем.  Пошто тако обиђох све што ме је занимало, онда се обратих књижници очевој, која према његовим приликама и околностима беше доста богата, и ту наиђох на велики број књига које дотле не хтедох читати; нарочито новина с подлисцима, неких старих часописа, алманаха, календара, и тако даље; све то беше пуно врло лепих и занимљивих приповедака и песама, које се већим делом бављаху љубављу.  Имао сам муке са сређивањем појединих бројева, али ми се после мука та надокнађавала уживањем у читању.  И тако у читању проведох скоро пуна три дана.  Тек нешто, нешто што бих послушао: отишао те нажео мухар теоцима, напојио коње, нахранио свиње, донео тестију воде са извора што је одмах онде испод куће у потоку, и то је све.  Донекле уживах у таквом животу, па ме онда обузе нека сета, чамотиња, те се зажелех друштва.  Међутим, Сима ме непрестано зваше да пођем с њим у поље.  — Немој да идеш с њим, светује ме мајка.  Он се много прођаволио.  Може да те наведе на неко зло.  — Ко мене може да наведе кад ја нећу!  — Ех, ко!  Мислиш да ће зло само да изађе, па да ти се каже где је?  Чувај се док не натрапаш на њ ...  Појмих те речи мајчине као израз њене претеране бриге, те им с тога и не обратих пажње и не узех у памет.  Толико само да је не бих увредио, не хтедох отићи са Симом, већ као мало љутито одговорих му да не могу; али тако гласно да је мајка, која беше у кући, чула.  — Иди!  Иди! рече ми мајка, бојећи се да ме не увреди.  Мене само страх.  Али ја не хтедох ни да чујем до краја, већ окренух леђа и одох у собу, тамо где су књиге, у оној другој кући где је и доксат; залупих врата за собом, седох на столицу, па узех једну књигу и наставих питати оданде где сам пре тога био стао.  То је било тако око подне; а пред вече кад изађох на капију, камо се догоњаху краве и овце са паше да се помузу, Сима, који у тај мах догна краве и волове с ливаде, ћутећи махну ми главом да пођем с њим.  — Сутра ћемо да пластимо (тога дана косили су косачи); а и виноград, онај тамо до гробља што је, да се праши.  Газда ми рече да одмах, чим повежем волове, идем да зовем раднике.  Чини ми се да ће бити и она ...  Разумедох која, али ипак упитах.  Побојах се да не помисли да сам ја баш озбиљну пажњу обратио ономе што ми оно пре, успут, о Гили наказива, и да ја једва чекам да, се с њом састанем.  — Па Гила, одговори он.  Што, зар не волиш?  И он, чисто чудећи се, упре у мене своје зеленкастоплаве очи.  — Све ми једно, одговорих прилично равнодушно, ма да ми не беше баш свеједно.  Занимаше ме та Гила, те сам у истини жељно очекивао да је видим: да видим онако изближе ту девојку коју тако често помиње Сима, и која распитује за мене кад ћу да дођем.  — А да ли знаш извесно да ће бити и она? упитах га после кратког ћутања.  — Само док јој кажем да си дошао.  — Што то? -  — Што то! ...  И он ме насмејана лица зачуђено гледаше неколико тренутака, а онда махну главом:  „Еј, кад не знаш!  Да сам ја на твоме месту!“  Те вечери не заспах брзо: мислио сам о сутрашњем дану, и о ономе што ми Сима говораше, и о — Гили.  Збиља, ја једва чеках да је видим.  Преко обичаја устадох рано.  Сунце тек што засветле иза брда обраслог гором.  Лак вео од сумаглице лагано се повијаше над пољем, а на лисју и трави блиста роса.  — Баш добро те си устао, рече ми отац.  Ја ћу данас бити спречен послом у општини (био је председник општински), те нећу моћи да надгледам раднике.  Стога ћеш ти да будеш с њима.  Биће их на два места.  Једни ће да праше виноград, а други да пласте.  Ти ћеш да идеш у виноград.  Гледај да до ручка сврше тамо, па онда нека сви сиђу да пласте, како би се сено могло још данас и да здене.  — Ама, шта могу ја њима.  Зар ће они хтети да слушају мене? понех се ја сад опет устезати.  Нисам ја то, рекох, научио.  — Што?  Каква наука ту има?  Ти имаш само да пазиш да они не проводе време узалудно.  Терај да раде — да не стоје, а ако ко неће да ради, ти ћеш да ми кажеш.  Можеш понети и неку књигу са собом, те читај.  Узми коња, кобила нека је ту, те одјаши, па га припни онде крај винограда нека пасе.  Трудећи се да сакријем колико ме је наредба очева у ствари обрадовала, узех неке ситнице од мајке које сам са собом могао понети на коњу, ујаших гола коња, и замолих мајку да ми отвори капију.  — Пази се! рече ми мајка затварајући за мном капију.  — Море, остави се, Бога ти!  Зар сам ја дете! одговорих, па џарнух коња петом у трбух, и одјурих прашњавим сеоским путем сагињући час по час главу да ме не дохвати која грана што се од стабла пустила преко плота.  Прођох неколико кућа окружених мноштвом омањих зградица.  Пси лајаху кроз плот, па излажаху чак и на пут и лајаху испред коња; но коњ као да беше на то навикао, јер се не трзаше и не презаше од њих, већ само као да нарочито сачека једног повеликог пса, те кад му дође под ногу, он га добро лупи.  Нададе се ужасно урликање и лавеж паса, а ја ободох коња, и зачас се нађох на отвореном пољу.  Донекле ишао сам равницом, а онда окренух уз брдо, идући покрај њива засејаних пшеницом која беше већ прилично зажукла.  Роса на шибљикама и високој трави дохваташе ми обућу на ногама.  Птице цвркутаху у врховима шумарка, ваздух миран, а сунце се полако пење ведрим небом.  У винограду већ беше неколико радника: један остарији човек са женом и два младића, сви оданде из села.  И они тек што беху дошли, те се спремаху да отпочну рад.  Назвах им Бога и упитах се за здравље, па онда одјаших коња и принех га онде крај винограда да пасе.  Не потраја дуго, а дођоше и остали радници, међу којима беху и две девојке; али она — Гила — не дође.  Што ли то?  Расположење у којем дотле бејах, као да ме сад остави.  Ја бејах толико рад њу да видим да се видим онако изближе с том девојком која, по причању Симином, играше прву улогу међу девојкама, и која распитиваше за мене: ја се утврдо надах да ћу је данас видети, а ње нема.  — А има ли још који да дође? упитах раднике.  — Што питаш?  Шта ће ти више?  Доста смо ти и ми, одговори ми Стана Којина, доста господска појава; вита, висока стаса, танких извијених обрва, црних очију, и доста нежног дугуљастог лица; укратко, једна лепа девојка.  То ми рече, па саже главу за послом, и — закикота се.  Удари у смех и она друга девојка.  Удари ми нека врелина у образе, мора бити да сам поруменио.  Зашто тај смех?  Да ли оне не погађају моје мисли?  Осетих још већу врелину у образима.  — Ја се не шалим, већ озбиљно питам, рекох као мало љутито.  — Шта вам је, за Бога, те се смејете сад ту ни за шта! рећи ће им једна остарија жена.  Човек лепо пита а оне ...  Има, има, окрете се мени:  Злата Маркова и Гила Марина.  Осташе доле у ливади да пласте.  — Како их плашћење нашло сад, кад још није ни роса спала, приметиће један остарији човек.  — Заиста, то нема смисла; али не рекох тако зато што бејах убеђен да сено није још за плашћење, већ поглавито зато што не дођоше овамо, те да једном видим ту Гилу.  „Нема смисла“, понових тоном човека који се у тим пословима потпуно разуме.  — Мислиле да ћеш ти тамо доћи, опет ће Стана Којина, чупкајући траву око једног чокота.  И опет порумених.  Она као да завирује на дно мога срда.  — Иди мало до њих, рече ми мало после.  — Што ћу тамо?  — Помажи им да пласте.  — Нека, није потребно.  Могу и овде.  — Право велиш.  Шта вали Стани? добаци једна жена отуд с краја.  Стана саже главу, а ја се више не сећам да сам после још који пут поруменио у сличном случају.  Брзо се упознадох са њима и са свима њиховим шалама, те бејах равнодушан, то јест не руменех, када би се и што крупније рекло.  Девојке се међутим просто надметаху с момцима ко ће шта непристојније рећи.  Моје присуство као да не утицаше ни најмање на њих.  Као да им беше тешко само док отпочеше, а већ после ...  Ја сам стајао ту крај њих и слушао.  И, за чудо, и ја сам ту њихову шалу брзо заволех.  Стадох се заједно с њима смејати кад би ко што рекао; разуме се, уздржавајући се од учешћа у тој шали, и трудећи се колико је могуће да прикријем колико ми је по вољи кад се од њих ко нашали.  — Еј, море, наслуша се ти баш добро, рећи ће ми она остарија жена, што оно јутрос прекори Стану кад се стаде смејати.  — Шта ћеш?  Така ти је ова наша сељачка работа.  — Што-о? учини Стана отежући оно „о“.  Их, Боже, већ нема!  Чудна чуда! изговараше, мазећи се, и подиже главу онако сагнута, па ми насмешена лица часом погледа право у очи, а онда саже опет главу.  — Мислиш, тамо у вароши, нема да се шале?  — Нема такве шале тамо, рекох, не чекајући ону жену да одговори Стани.  — Они се не шале тако ... тако — хтедох рећи једну реч, али се уздржах; бојах се да их не увредим.  — Не шале се, рекох, тако много.  — Они истински онако, промрмољи једна жена, не дижући главе.  Прсну смех.  Насмејах се и ја.  И тако у шали, па већ скоро време ручку.  Навалише, те опрашише цео виноград; било је пре неколико дана опрашено више од пола.  У то Сима изби оздо од ливаде.  — ’ Ај’те, да се руча!  Радници стадоше прибирати шта је ко био где оставио, па се онда кренуше.  Ја похитах напред са Симом.  — А што ниси ти доле? прекори ме он.  — Море, да не кажу ...  Знаш већ.  — Гледај, гледај!  Чудна ми чуда шта ће ко да каже?  Шта има да ти каже?  А онда, пошто поћута мало, тек ће:  „Еј, кад не умеш!“  Постиде ме тај његов прекор.  Зар ја да не умем?  —Ама, није ни овамо баш тако рђаво, рекох.  — Шта?  Стана? упита изненађено.  — Па није ружна.  Он се насмеја.  — Стан’те, што бежите? чух где неко викну за нама.  Окренусмо се.  Стана са оном другом девојком хиташе за нама са мотиком и вилама на рамену.  Застадосмо.  — Не ваља ти тај млади газда, рече она Сими.  — Не ваљаш ти! врати јој Сима, смејући се.  А што да не ваља?  — Много стидљив.  Ја јој на то погледах право, право у очи.  Погледа и она мени, па се онда наједанпут закикота, поводећи се у страну ...  Сиђосмо у ливаду.  Пред нама пукли откоси далеко, далеко.  То нам је највећа ливада; избаци понекипут преко сто омањих пластова, а по десет оних великих сена.  Тамо на средини ливаде, две женске купе откосе у мале гомилице, — мравуљају.  Ниже доле, тамо крај потока у врбаку, стоје повезани волови.  Сунце жеже, нигде облачка.  Мирише покошена трава тако силно, да просто заноси.  — Хоћемо ли по један откос? упита Стана ону другу девојку.  Она одговори да хоће.  — ’ Ајде и ти, господине! рече мени, ударајући с осмехом на ову реч: господине!  — Немам виле.  — Има, има, одговори Сима.  Донео сам ја.  И он отрча ка једном јабукову дрвету, што је при крају ливаде, те донесе двоје виле, једне за мене, а једне за себе.  — Донео сам ја четворе виле.  Био их тамо у хладу, под јабуком, још двоје.  Узех виле, и погледах у Стану.  — Умеш ли? упита ме она.  — Што да не умем!  Зар ту треба још нека наука?  Пластио сам ја још мали.  — Их, па и са мном!  А ја сам заборавила.  Пластио сам одиста једном и с њом, баш пре него што ћу отићи у гимназију.  Имао сам тада мале лаке виле, један наш слуга начинио их нарочито за мене.  Тада сам се утркивао у плашћењу са Станом, која беше мојих година, а девојке које плашћаху заједно с нама, задиркиваху нас, онако мале, како ћемо да се узмемо.  — ’ Ајде, почињи!  Један, два, трп!  Ко брже! викну Стана.  Појурисмо сви четворо, ја, Сима, Стана, и она друга девојка, сви једно до другог.  На средини ливаде сусретосмо оне две женске.  Једна од њих беше мало заостала; отресаше неку боцу са сукње.  Ова што иђаше напред девојка плавих обрва и очију, са малом подигнутом брадицом, промрмољи нешто, поздрави се, шта ли, па оде даље купећи откосе.  Беше то Злата Маркова.  Она друга, то је Гила, помислих у себи.  Откоси иђаху право к њој, а она још непрестано сагнута отреса боцу, те јој се лице не може да види.  Дођосмо већ до ње, а она, још не диже главу; још се занима оном боцом.  Сима се нагна, те право на њу.  Она се брзо исправи — и ја зачас сагледах два црна ока.  Лако и окретно она потеже ону боцу на Симу.  — Деее! ... рече му онако по мушки, и поскочи неколико корачаји у страну од њега; а онда приђе, те се рукова са мном.  Онако као што би лопов погледао у неку ствар коју хоће да украде, тако ја поново погледах у њу, Гилу.  Она гледаше у мене, — гледаше својим као угљен црним очима, испод својих дугих црних трепавица.  — ’ Ајде да истерамо до краја, позва ме Стана, која беше већ прилично одмакла,  — ’ Ајде, позва ме Сима,  — ’ Ајде, ако ћеш са мном, — да истерамо по један откос тамо до оног дрвета.  Тамо ће и да се руча.  Куд ћеш с њима тамо на крај ливаде! позва ме Гила, али тихо, скоро шапћући, по свој прилици у намери да оно троје не чује, и упре у мене очи, а на крајевима усана заигра јој осмех.  Није истина, лепо остављати друштво, али ја оставих њих, па пођох са Гилом.  Оно троје заграја, „Нашао је сад боље друштво“, чух где рече Стана Сими и оној другој девојци, али тако гласно да и ја чујем; а онда ми прекорно довикну:  „Добро!  Добро!“  Не одазвах јој се ни једном речју, већ наставих купити откосе напоредо с Гилом.  — Криво јој, прошапута Гила.  — Марим ја, и нехотице ми се оте са усана.  Гила ћуташе и пажљиво купљаше сено напоредо са мном, пазећи да не изостане, а опет и мене да не остави за собом.  Тако смо неко време напоредо радили, ћутећи.  Најзад, један од радника, отуд испод јабуке, повика:  — Еј, ви, море! ’ Ај’те да се руча.  Има времена после, па пластите.  У исто време приметих да неко трчи за мном.  Беше то Стана.  Стигавши нас, она рече:  — ’ Ајде! и удари ме дланом по леђима. ’ Ајд ’, остави, па после, додаде, и отрча преко откоса.  — ’ Ај’те ви! сад ћемо нас двоје, одговори јој Гила, и погледа у мене.  Погледи нам се сусретоше, и ја видех где јој и сад заигра онај малопрешњи осмех на крајевима усана.  — Кад си дошо? упитаће ме мало после.  — На Петровдан.  — Па где си био ово дана?  Она се тако слободно и тако усрдно разговараше са мном, као да се познајемо не знам од када.  Почех се осећати некако пријатно, некако мило крај ње.  Покуписмо откосе до иа крај, па одосмо да ручамо.  За ручком ми нађоше, (да ли случајно?) место до Гиле.  После ручка, сунце припекло, просто све да сагори.  Али, пошто поседесмо мало, све се опет диже на посао; и, ма да сунце сипаше своје вреле, зраке, шала, смех и кикот почеше наново.  Ја однекуда расположен као и остали, па послујем напоредо с њима.  — Ама, нешто се много провреднио овај наш млади газда приметиће једна остарија жена.  — Што? ...  Не ради другом, већ себи, одговори јој Гила, која купљаше откосе поред мене.  — А што ти одговараш уместо њега? примети један момак.  Она ћуташе.  Почеше је задиркивати за мене.  Она, ма да им иначе другу шалу брзо одшаљиваше, сада ћуташе.  — Море, ко ће сад с њима! говораше Стана, али без смеха, без оне јутрошње веселости и расположења.  Шала опет поче бивати све дубља и дрскија.  И, као јутрос, она утицаше врло пријатно на мене, и чињаше ми ово друштво пријатнијим и са једном дражи више.  Ја радо слушах када ко из друштва задиркиваше мене и Гилу, и падаше ми слатко и најдрскија шала у том погледу.  Али ми криво падаше кад се Гила тако шаљаше с другим момцима.  Према мени се све као нешто устручава ....  Пошто измравуљасмо откосе, отпочесмо да градимо пластове, подељени у четири чете, да видимо која ће бити највреднија.  Ја дођох у ону у којој беше Гила!  — Ама, њих двоје опет заједно, рећи ће Стана.  — Што? ...  Да ти није криво? упита је једна жена,  — Што да ми је криво?  Ваља да сам масаџика, па да се надам да ме узме, да будем госпођа!  Хо, хо, хо! ...  И она удари у неки подругљив смех.  Ја и Гила ћутасмо.  Пошто наметасмо десетак мравуљака, требало је да се гази.  Ја ускочих на један пласт, али, кад бејах већ на њему, подиђе ме одједном неки стид.  Зашто?  Ко би то могао погодити?  Ја узех пазити на сваки свој покрет, и трудих се да сваки издржи оцену Гилину.  Да ли сам тако на пласту, стојећи и газећи унаоколо, стварао пријатну слику у њеним очима, — у њеном срцу?  Сећам се само, баш у исти мах кад се попех на пласт, да Гила дође с још једном пласком сена, и да је баци на мене; ја скочих с пласта и појурих за њом, а она утече, упредајући набораном вуненом сукњом и вијући снагом.  Кад дође ред на други пласт да се гази, испе се она.  Њој то стајаше врло лепо.  Газећи лако и окретно, она узе представљати како су неки Маџар и Маџарица играли на једној свадби онде у селу, кад се женио не знам ко.  Ухвати се за сукњу, па упреде, упреде, па се онда окрете око себе и, као занета покретом, скочи са пласта и право на мене.  Прихватих је да не падне: у наручју — у рукама / на мишицама, на грудима — осетих њену младу, једру, пуну снагу, а крај од махраме којом се беше повезала, дохвати ме по лицу и по устима.  — Оно се двоје љуби! чух где Стана нагло довикну осталима, па се усиљено закикота.  Ја се збуних.  Погледах око себе, и видех све где се смеше и гледају право у нас.  Гила, као да ништа није било, продужи ћутећи доносити мравуљке.  Не смедох да јој погледам у очи, већ се полако уклоних у хлад.  Стојећи ту у хладу, минут ми се учини читавим сахатом.  Хтедох да се покажем љут на такву шалу Станину, хтедох тиме да докажем свима како у ствари није било ничега, као што и није. (Међутим осећао сам да је баш у ствари било одиста нечега.) Али као да ме нико не разумеде.  — Седи, море, ту у хладу, када ти је дао Бог! рече ми једна остарија жена, уморна, што јој се познаваше и по гласу.  Би ми необично криво.  Ја очекивах да ће ко од радника приметити да више не радим, и да ће ме упитати зашто сам се наљутио и уклонио, на да му ја кажем, а они онда сви да навале на мене да ме одљуте, и ја опет да отпочнем пластити, опет да сам у том друштву, ... у друштву Гилином.  Али они као и да не мишљаху на то.  А ја попустити нисам хтео нипошто.  Бејах тврдоглав до зла Бога, те кад ка коју страну кренем, тешко ми се после враћати.  Ја остадох на свом месту.  Очи ми се, међутим, отимљу за њом, и видим где моје место крај ње заузе један висок плав момак, друг мој из основне школе, али по годинама нешто мало старији од мене; она се сад с њим шали, на њега пласке баца, с њим се јури и за чудо — на мене главе не окреће ...  У то стиже време ужини, и Сима, који се по ручку беше вратио кући, дође и донесе јело.  Искуписмо се сви под јабуку, и ту у хладу поседасмо.  Сима ми се загледа у очи.  — Што си љут?  — Нисам ...  И ја се потрудих, те се усиљено насмеших.  — Јеси, јеси.  Познајем ја.  А ко те то наљутио? ...  Он се окрете радницима и погледа у све њих ...  Је ли, море, што сте наљутили човека?  — Море, није ме нико наљутио.  Шта се заносиш сад ту? осекох се ја на њ.  Беше ми криво што нико сем њега не обрати пажње на то да сам љут.  — Ах, што не знам. ...  Да ниси ти, ђаволе? окрете се Стани.  — Ја! учини Стана, ишчуђујући се.  Што ја њега да љутим?  И на томе се сврши разговор.  Пошто ужинасмо, радници легоше да се одморе.  Леже и Гила, и испружи се као и остали.  Упитах Симу хоће ли да се враћа сад одмах кући: хтедох и сам да идем кући, те да тиме дам на знање свима колико сам љут; али Сима ми одговори да неће, већ хоће да застане, те да помогне, како би се све површило.  Онда ми се поново загледа у лице, и као да опази шта ми се у души збива, те ме опет стаде испитивати шта ми је, и ко ме је то наљутио.  Дуго се уздржавах, али му напослетку ипак казах све од почетка до краја — разуме се, трудећи се да прикријем своје праве, најтајније осећаје.  Он се веома зачуди.  — Их, ала си ти неки ...  Зар за то да се наљутиш?  И не само он, већ готово и сви радници погледаше ме зачуђено, и стадоше ми објашњавати како је то била само шала, и како ми није нико ништа ружно рекао.  Што, ако је баш ко и рекао да сам пољубио Гилу?  Зар је то ружно?  — И то је све ова; свему је томе она крива, рече Сима и гурну мало Гилу песницом у кук.  Гила се исправи и седе.  — Што ја? ...  Што сам ја крива? упита и зачуђено погледа у њега, па онда у мене.  Мој се поглед сукоби с њеним, и то први пут од онда када оно скочи са пласта на мене.  Погледасмо се, и за час јој лицем пређе осмех који ми се учини заносан: очи засветлише јаче, оне њене црне очи са нечим тамним, тајанственим око себе.  Ја оборих очи.  Дигох се и одох, те узех коња ...  Кад стигох на ливаду, сунце већ беше зашло.  Свежа хладовина спушташе се озго са планине.  На ливади затекох оца.  Он нешто љутито викаше.  Једно сено не беше како ваља зденуто, већ накриво.  Онај што га је денуо правдаше се да је сено ровито, још свеже, па му се не може рачун да ухвати.  Сима и још један превлачаху пластове.  Настаде журба какве ја данас не видех.  Једни дену, једни избацују, једни опет уређују већ зденута сена.  Нико не стоји.  Отац ми рече да је време да идем кући.  Узјаших коња и одох.  Јашући, у мислима, одједном, кад већ хтедох да зађем у село, чух песму доле у пољу.  Зауставих коња и стадох слушати.  Певаху песму „Лепа Пава“, која се тада највише певаше.  Гласови женски, девојачки, познаје се где иду из пуна срца.  Кад дођоше на оно:  „Лепи Раде, шта ћеш дати за ме?“ чух уместо „Раде“ моје име.  Претворих се сав у ухо и чух даље:  „Лепа Гиле, даћу себе за те“.  Па онда цика, врисак, кикот.  Неко од мушких узвикну:  „Иии ... ју!“ и засвира свирајка.  Затим се диже жагор, галама; песма девојачка, свирајка, узвици, све се то измешало, да не могу ништа да разаберем.  Несвесно ударих коња, и одјездих кући.  Код куће, крај ватре, затекох и мајку љутиту.  Спрема вечеру и грди, псује нешто за свој рачун.  Оне проклете ћурке ... на гуске несрећне ...  Једно пиле опет ... а врашки прасићи ...  Све то исприча она мени док још и не седох, а затим ме једно за другим питаше: јесам ли и ја помагао, јесам ли се уморио, како ми се свиде ови сељачки момци и девојке, и јесам ли могао да изађем на крај с њима?  Како Гила?  Задиркује ли ме?  Ђаво је она — Гила — да јој нема равне.  Стана алакача само, алака онако у ветар.  Али Гила!  Оно ти је ђаво над ђаволима.  Све то она изговори, и не давши ми да једну реч рекнем.  Сама питаше, сама одговараше.  — Море, шта се тиче мене Гила и Стана ђаво и враг!  Гледам ја своја посла, рекох јој трудећи се да ме глас не изда.  — Право велиш, лепо моје, паметно дете.  Њему ће мајка да испроси из вароши девојку, да се зна што је, а не као ове сељачке што не умеју ни уста честито да отворе.  Ћутах, мислећи на Гилу ...  После вечере искупише се сви радници који су данас у пољу радили.  Ништа то што их је цео дан пекла звезда у теме, а ноге и руке и цела снага биле непрестано у највећем напрезању.  Засвира свирајка и наста игра, после оноликог рада данашњег, после оноликих напора.  И то скоро сваки дан тако! ...  Боже мој, рад бих био знати од чега ли си ти створио нашег сељака? ...  Ја сам седео на својем месту и посматрао играче.  Али ми се поглед отимаше њој, Гили.  Тражих је у колу по белој кошуљи и њеној белој махрами, и спазих је.  Играше до оног момка што се данас, кад се ја оно повукох, настави шалити и разговарати с њом.  Играју, па једно у друго час по час погледају, па онда оборе очи.  Мене као да и не бејаше на свету.  Престадох дисати, и нетренимице стадох гледати у њих двоје, као занет, изгубљен.  Беше то неки Алекса, мој школски друг: заједно смо свршили школу овде у селу, па он остао да ради земљу.  Беше сироче, без оца и без мајке, без игде икога.  Међутим, иза оца му заостаде прилично имање, скоро као наше.  Један његов рођак који му је и старалац, узео га к себи, те му ради имање, и чува га док не стане на ноге и не ожени се, те да може сам за се.  Но тај његов рођак, у колико сам могао сазнати, злоупотребљавао је свој положај и према Алекси и према његову имању.  Да је по Алексином имању, Алекса би имао само да седи а имање само да га издржава.  Међутим, он је код тога свог рођака био просто један слуга онако као код нас Сима.  Пре неки дан, на пример, радио Сима код тога његова рођака, па он, Алекса, дошао данас да врати.  Сећам се кад смо ступили у први разред основне школе (Алекса је, напоменуо сам већ, био старији од мене скоро две године), једва да беше од мене нешто мало развијенији.  Тада када смо се рвали, он ме је обарао.  Међутим, кад бесмо у трећем разреду, ја сам га бацао као ништа.  „Да ја имам твоју негу, и ја бих може бити био тако јак“, сећам се лепо где ми је тада једном приликом рекао, и то таквим тоном, да ми га је било жао, и да сам се просто кајао што сам према њему своју снагу показао тада.  Али сада ми ништа од свега тога не падаше на памет.  Гледајући у њега, стадох ценити — његову лепоту.  Беше ми чудновато како досад нисам приметио да је он један леп младић, заиста леп, и леп упркос томе што бих ја сад волео да је он ружан, и то врло ружан ...  У том свирајка преста, коло се пусти, и ја спазих где се Гила и он нешто поверљиво разговарају.  Он јој говори и смеши се, а она гледа преда се.  С највећом пажњом, расејано према свему осталом, пратио сам им сваки покрет.  У томе ми једна рука паде на раме.  Сав се стресох, дигох главу и погледах.  Беше то Сима.  — У шта си се загледао?  — Ни у шта, одговорих.  Гледам овај свет, и не могу довољно да му се начудим.  После оноликог рада данашњег, и њему је опет до игре ...  Хтедох да се пред њим учиним равнодушан.  — Што не играш?  — Мрзи ме, одговорих зловољно; а и оцу знам да не би било право.  — „Ајде! ’ Ајде! рече он и повуче ме.  — Остави ме! осекох се љутито.  Он ме замишљено посматраше неколико тренутака, а онда се уклони и оде опет међу играче.  Најзад, пошто свирач одсвира још једно коло, по молби Алексиној, који га и поведе — до њега играше Гила — преста свирајка, преста и коло.  — Да се иде!  Време је да се спава!  Стадоше купити шта је ко где оставио.  Она, Гила, приђе к мени.  Беше оставила котарицу са плетивом онде на клупи где сам ја седео.  — Хоћеш да идеш? упитах је.  Бесмо подаље од осталих.  — Хоћу!  Што? ...  Ваљада ћу да останем овде код тебе! рече она полако и загледа ми се право у очи с оним својим осмехом на уснама.  Погледах и ја њу, погледах јој право у очи; бејах храбрији него ли оно данас, ваљада што је мрак; и као да ми мало одумину од онога што се беше почело да бере.  — Што, па баш и да останеш!  Шта би ти било? прогура ми се кроз грло.  Она ме погледа добро у очи, осмехну се, па се онда стидљиво уви у стасу и окрену лице у страну.  Радници кренуше.  — Лаку ноћ! рече ми и пође; а кад се измаче неколико корачаји, она се окрену и погледа ме још једном — ја видех у ноћи њено лице, њене очи обасјане лампом — а онда се изгуби тамо на капији међу осталим радницима.  Одоше.  Ћурличе свирајка, чује се смех, шала.  Отуда иза брда у густој тами помаља се месец румен као крв.  Одох на доксат; свукох се и легох.  Легох, али не заспах, и ако бејах уморан.  Гила ми непрестано у памети: непрестано видим њена два црна ока и онај осмех што јој за час пређе лице и као мало застане на крајевима њених усана и ту задрхти, па се онда сасвим изгуби, — непрестано то пред мојим очима.  Међутим, узалуд се трудим да створим целу слику, да цело њено лице, целу њу замислим!  Не могу да се сетим каква изгледа!  И мамим слику за сликом полако, опрезно, онако као што бих јој се крао на састанак где год у лугу; све сам јој ближе — јабука на грани све ми је ближе, ближе; таман да је ухватим руком, а грана ми се отргне ...  Тако и с њеном сликом.  Иде представа за представом, и сад ће ... сад ће ...  И, као одблесак сунца са огледала, осетим сјај њезиних очију, осетим милину у срцу — и за тренут ока, па свега тога нестане.  Али нашто сећање на оног Алексу?!  Тихо, незвано, ето његове слике:  Гила стоји крај њега, оборила главу, он јој збори нешто, и смеши се ...  Па она шала данас између њега и ње, кад се ја оно уклоних.  „Кога ли више воли?“ дође ми нешто сад да се упитам.  Тако, у мислима, дуго не заспах.  Окренуо сам се те ноћи сто пута.  Све ме као нешто жуљи, све некако незгодно лежим.  Легнем на једну страну — не ваља ...  Окренем се на другу, па поћутим мало, поћутим ...; још горе..  - Разби ми се сан ...  Исправих се и погледах тамо преко села ...  Тиха, ведра, свежа ноћ.  Безброј звезда однета се небом.  Месец већ високо одскочно.  Дрвета, на оној страни што је осветљена, изгледају као да су тананом белом свилом покривена.  Тамо доле чује се где поточић жубори.  Све тихо, мирно.  Само што ћук на старом гранатом ораху, што је онде одмах испод куће, тихо пева, као да би рад био и мене да успава.  Сутрадан, када сам устао, осећах се, ни сам не знам зашто, нешто туробан, невесео, као уморан, и с тугом погледах у ведро плаво небо ...  Сви беху отишли по послу.  Само мајка остала, те послује нешто тамо по кући.  Упитах је да ли и данас има радника, а она ми одговори да има само два и Сима трећи.  Дену оно што је од јуче остало неподенуто.  „Кад би могао и ти да сиђеш тамо до њих? рече ми мајка.  Боље би радили.  Он (отац) опет има нека посла, у судници.“  Нисам имао ни најмање воље да идем тамо к радницима.  Шта ћу?  Мени би требало некога да ме развесели, а они — ти радници што дену сено — шта ми они могу!  Боље да останем овде.  Тако премишљах сам у себи, корачајући онде испред куће, онако као што би то радио човек који нема никаква посла, и који уопште не зна шта ће да ради.  Велики стари пас извалио се онде испред куће колики је дуг.  Понека мува падне му на њушку, а он љутито дигне главу, шкљоцне зубима на њу, а затим опет спусти главу.  Одатле одох под липу, те стадох посматрати пчеле.  Имали смо онда много кошница поређаних ту у два реда, један ред више а један доле ниже, тако да би улаз, и овима што су више, био отворен.  Оне се размилеле, разлетеле, — читави ројеви.  Кад погледам тамо, врх дрвећа, откуда највише долећу, изгледа као да се пустио рој.  Једне одлазе, друге долазе, те се оно њихово зујање слило у велико, потмуло хучање.  Свака гледа свој посао.  Наједном наиђоше од некуда теоци.  Били их још јутрос одвојили од крава, да не иду за њима и да не доје, па заборавили да их пропусте у шљивак, где их обично дању држимо, те остали у овом простору што је непосредно до куће.  Шњурају овамо онамо, док не дођоше до испред кошница, па стадоше и они загледати и чудити се како то пчеле улећу у кошницу и опет излећу.  Но то као да им не беше доста; хоће своје њушке да забрче у само лето, онај отвор на кошници, па се још око тога њих два — беше их свега четири — и погураше, и то озбиљно погураше, саставивши леђа, а све тежећи да су њушком што близе оном отвору на кошници, — док тек једно, па онда друго, стаде отресати главом, а онда надигоше репиће па као помамни појурише двориштем, отресајући главом непрестано.  Она друга два зачуђено донекле посматраху за њима, па се онда и они одједанпут нададоше попут она прва два.  Из тога посматрања трже ме глас мајкин.  — Хоћеш ли да однесеш ручак радницима? упита ме она.  Иначе морам ја.  — Па и онако немам другог посла, промуцах више онако за свој рачун.  Боље ми је напослетку, мишљах даље у себи, да идем тамо.  Можда ћу се у друштву покрај Симе мало отргнути од ове туге и сете што ме од јутрос не знам зашто напала.  У исто време помислих — али плашећи се чисто од самог себе, страшећи се да самом себи поверим ту тајну скривену на дну срца — можда ћу гдегод срести њу, или је видети тамо гдегод у пољу.  Сима беше јутрос одјахао коња, те морадох пешице.  Метнух преко рамена костретне бисаге, у којима беше хлеб, со, паприка, сир, кашике, и остало што је могло стати, а у руке понех два лонца, један пун пасуља са сланином, а други пун пресна млека.  Сва она места поред којих јуче пролазих и која ми јуче све трептаху од миља и среће, изгледаху ми сада тужно; нарочито ми дође тужно на оном месту где оно синоћ стадох с коњем и слушах ону песму у којој помињаху моје и њено име ...  Где ли је она сада?  Целим путем никога не сретох осим једне девојчице.  Кука из гласа, и бије се рукама у прси, и трчи сва престрављена.  Чувала говеда, па се говеда разобадала и одјурила некуд по њивама и ливадама.  Бог свети зна где су сад!  Стадох је тешити, али узалуд.  „Јао, куку, не смем кући.  -Јао, убиће ме!“ кукаше она, и запе уз пут.  Ја јој онда казах да нисам срео никаква говеда, а она се заустави, па их стаде вабити.  „Ејс, кав! ... кав! ...  Кавице!  Кавице! ...  Јао, до Бога мени, шта ћу сад! ...“  Паде ми и смешно и жалосно.  Али јој помоћи нисам могао ...  На ливади затекох раднике где седе.  Рекоше ми да су баш сад сели.  Сима сам превукиваше пластове.  После ручка помагао сам му ја.  У послу, шали и причи као да се мало разведрих; али ипак бејах у ствари тужан и сетан.  Чињаше ми се да се могу коме исповедити да би ми мало лакнуло; али коме да се исповедим?  Коме да кажем тајну?  Почех издалека да наврћем разговор на оно о чему се разговарасмо када ме је довезао из вароши, али без успеха.  Он као да сада нарочито избегаваше разговор о томе.  Након дужег времена упитаће ме што сам се синоћ био наљутио на њега.  Одговорих да нисам био љут на њега, већ онако нешто.  — Да није што су те припевали с Гилом?  — Ко кога с ким припевао? почех се ја правити као да ништа о томе не знам.  — Па синоћ кад оде одавде ...  И он ми исприча оно што ја боље знађах од њега.  — Да није чуо и отац кад су оне то певале? текну ме сад нешто.  — Како да није!  Чули смо сви.  — Па шта каже?  Бојах се оца за те ствари као ватре живе.  Вођаше он рачуна и о најмањим ситницама у мом владању и беше у том погледу и сувише строг.  А камо ли за овако што кад је чуо!  — Шта каже? понових.  — Ништа.  Смеје се и псује.  Вели:  „Оне мисле да је моје дете као и ови момци овде по селу“.  Ето, шта вели ...  Текну ме ово што чух од Симе да је казао отац и замислих се дубоко.  „Еј, мој оче! помислих и узданух, како ти мислиш о мени, а како је у ствари!“  А шта беше то у ствари, шта?  Да ли се осрамотих ма у чему? да ли рекох што непристојно? да ли радници видеше у мени једног раскалашног младића?  Па ипак ... ова туга, дотле непозната, што ми притисла срце, те ми чисто не да дисати као пре, ова мисао свакотренутна, на њу — Гилу! — ова жеља да је видим, да је гледам, да слушам реч са њених усана непрестано, непрестано, — све то кад упоредих с оним каквим ме отац замишљаше, чињаше ми се да сам учинио један грех, да не само нисам онакав каквог ме је отац замишљао, но што је најгоре, да не могу такав ни да будем ...  Ох, лепи, безазлени дани моје ране младости!  Много је од тада прохујало година, оном ливадом много се пута косила трава и пластили откоси, орио смех и водила шала, и сијало озго сунце са ведра неба, а на јасици, онде на огради, треперило лисје сребрнасто ..., али те се ја живо сећам, лепо доба тужно и весело!  И како си ми сада слатко, како се радо сећам тих дана, тих лепих првих дана моје прве љубави! ...  — Истина, не питах те како ти се свиди Гила? упита ме Сима наједном после кратког ћутања мог и његовог.  Ово питање доведе ме у забуну.  „Па ... рекох, ништа особито.  Ја сам мислио Бо ’ зна шта“ ...  Осетих да се мењам у лицу ...  „А оно“ ... хтедох да наставим усиљено ...  — ...  Ништа! промрмља он оборене главе.  Такве су ти девојке у селу, додаде мало после, као мало сневесељено као да му беше криво што му тиме посредно казах да нема укуса ...  Сутра ће их опет бити.  И она, и још ваздан девојака.  Хоћемо да жњемо пшеницу, рече, али таквим гласом као да то мене ни најмање не занима.  Али, као оно што би сунце пробило кроз облачину, те обасјало земљу и огрејало њену хладну кору, тако ова вест огреја и раскрави, овесели срце и душу моју.  Хтедох да га загрлим од радости, али ме уздржа страх да тиме не одам тајну своју.  Биће дакле и она, и ја ћу опет бити крај ње, и опет се шалити и разговарати с њом! ...  То ми сад поста највећа, и управо једина жеља тога дана.  — Знаш извесно да ће и она бити?.. упитах.  Хтедох да чујем још једном ту радосну вест из његових уста.  Бојах се да се он не шали, да није случајно погодио моју тајну, те ме сада само задиркује.  — Биће извесно! понови он.  Рашћеретах се као ретко кад, говорих о свему и свачему са пуно воље, одговарах на најглупља питања радника тако ревносно, тако опширно, и смејах се, — о! смејах се буд зашта, из пуна грла, из пуне душе.  Бејах весео, расположен како само може бити.  И тако у шали и разговору остадох ту на ливади с радницима све до мрака, све док се сена не поденуше и не оградише; а онда дођосмо кући.  Успут стигосмо неколико радника што су радили једном нашем суседу.  Међу њима беше и жена и девојака.  Она наша два радника, жењени људи, задиркиваху жене, а Сима стаде да се надшаљује с девојкама.  Оне преко Симе задиркиваху и мене.  Ја одједном ућутах и не одговарах ништа.  Био сам уопште врло стидљив у женском друштву.  Требало ми је увек прво упознати се добро па тек бих онда могао и ја проговорити коју.  — Ама, уме ли тај твој млади газда да говори? упитаће једна од њих Симу.  — Погосподио се нешто много, приметиће друга.  — Поноси се, додаде трећа.  И то све тако гласно, у присуству моме.  Беху ми то све другарице из детињства, све некад дрљава деца, испуцана лица и руку, отворених прсију, прљавих ногу са надувеним прљавим трбусима под њиховим прашињавим дугачким тежаним кошуљама.  Сећам се да ми их је често било одвратно гледати.  А сада, та деца, то беху ове одрасле девојке, са белим марамама око главе, са јелечићима изрезаним на једрим прсима, враголаста погледа, што ме задиркују и збуњују, те не знам шта да им одговорим.  Чим стигосмо кући, Сима оде да зове раднике.  Кад се врати, он ме изведе на страну и шану полако:  „Као што сам ти рекао — биће и она.  Пита за тебе.  Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву?“  Весео и расположен легао сам тога вечера, са слатком мишљу да ће се сутра жети пшеница, да ће међу осталим радницима и она бити, да ћу је видети и гледати цео дан ...  Помислих и на Алексу, али без немира.  Мисли се одмах опет вратише њој ...  „Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву? ...“  „Доћи ћу, доћи ћу!“ прошапутах уздрхтало, и уздахнух, и тргох се од тога свог уздаха.  С каквом сам зебњом, с каквим слатким ишчекивањем пошао сутра дан на њиву, то није тешко погодити.  Спазих је одмах међу осталима.  Али, кад је сагледах, видех — и готово се зачудих томе — да није баш онако лепа како ми се првог дана учини, или боље, како је јуче целог дана замишљах.  Не стојаше више преда мном она замишљена, улепшана слика моје маште: стојаше ту Гила.  Одмерих је од главе до пете: око главе бела марама, као угљен црне очи, црнпурасто лице, једре меснате усне, сукнено јелече исечено напред, танка бела кошуља са широким рукавима, стара вунена црна сукња но дну мало окрзана, а на ногама опанци.  Погледах јој у очи, и поглед ми се сусрете с њеним ...  Збуних се и погледах преда се.  — Где си био јуче? упита ме.  — Код куће.  А ти?  — И ја.  Што ниси изашао мало да обиђеш шљивар? ...  — ...  Е, а би ли ти? чух где јој примети Сара, Симина мајка, жена већ у годинама, са испуцаним, исперутаним образима и црвеним носом.  И она је тога дана радила нама.  — Шта, би ли? трже се Гила.  — Оно што ја знам ..., озбиљно рече Сара и продужи жети.  Хоћеш да вараш и њега.  Је ли?  Гила се засмеја, али се виђаше да јој смех не иде од срца.  Ја се зачудих.  Нисам могао разумети ове њихове речи, које сад овако изненадно измењаше, нарочито ово усиљено смејање Гилино.  Разумедох само да се нешто крије иза овога што чух и видех.  Беше више од двадесет радника, које мушких које женских.  Девојке и жене, и неколико мушких, жањаху, а неколико момака и људи везиваху пожњевено класје у снопове.  Ја обилазих све раднике редом; али као да се крај Гиле највише задржавах.  Беше дошла да жње и Стана, која непрестано ћаскаше и задиркиваше све момке редом, а нарочито мене.  — Баш никако да се одвоји, чух завршетак једног разговора између ње и друге једне девојке.  Погледах је, и она у мене.  Гледајући ме у очи, она ми понови:  — Јес ’, јес ’, живота ми!  Баш не умеш да се одвојиш.  Она девојка до ње гурну је руком, да ћути.  — Што да му не кажем? рече она уздрхталим гласом ...  Баш смем да му кажем.  Зар није? ...  Лице јој имађаше неки напрегнут, дивљачан изглед.  Виђаше се да сва цепти од љутине.  У то Гила, и још једна девојка до ње, исправише се и стадоше једна уз другу, са руковетима пшенице у левој руци и срповима у десној, па запеваше једну од оних отегнутих жетелачких песама.  Звоњаше им чист глас као да је од метала, и разлегаше се на далеко.  Њива на којој бесмо, дошла по врху једног брежуљка с дивним изгледом на све стране.  Лево, тамо далеко, дигла се чивитаста планина.  У долинама, под нама, пружиле се покошене ливаде, а врбаци, густи, зелени, отегли се даље низ поље.  На понеком брежуљку у страни зелени се луг, или се жуте зрела стрмна жита, доле у низини зелене се кукурузи.  Тамо опет у селу модре се шљиваци, а иза њих се виде куће, понеке беле као лабудови, а неке опет тамне, жуте, неокречене.  Горе под нама ведро лазурно небо, сија сунце, и препелица тамо накрај њиве пућпуриче ...  Гила и она друга девојка испеваше по један стих, па онда престадоше, и наставише жети.  Тек што оне престадоше, Стана Којина, и она друга девојка до ње, исправише се и запеваше.  Певаху и оне лепо, и отезаху, извијаху некако још жалосније, сетније.  Колико сам дотле, и још много више, доцније, слушао песама и наших и страних, ни у једној не нађох толико бескрајне туге, толико чежње, као у тим жетелачким песмама!  То су запевке роба земљиног, за нечим што се никад не може добити, за нечим за навек изгубљеним.  — Ој, Гиле! позва је један момак.  — Ој! ... одазва се она.  — Ништа од вас!  — Е? ...  И она опет запева са оном другом девојком до ње.  — Бога ми, лепо!  Најлепше тако! ...  Онда ’ ајде сви да певамо, приметиће Сара.  — Што, нека певају! одговорих ја уместо Гиле ...  То није ништа ружно.  — Шта ћу ти! рече ми Сара, као с неким сажаљењем ...  Алал јој вера, кад уме сваком да заврти памет  — Ама, шта говориш ти то, Бога ти? упита је Гила.  Сара се љутито набрецну на њу:  — Ништа! ...  Гледам како неко ову јадну децу вуче за нос.  Ја се уклоних нагло; одох даље, и за дуго после не прилазих Гили.  Стадох мислити о речима Сариним, и трудих се да разберем шта она то има против Гиле.  Мало доцније постаде ми све јасно.  После ужине, не знам куда оно одох са Симом, а радници остадоше онде насред њиве под једним брестом, да се мало одморе.  Кад се вратих, затекох Симину мајку Сару, где се свађа са Светом, својим сином а Симиним старијим братом, младићем мало јачим, развијенијим у снази од мене и од Симе.  Обоје сеђаху са осталим радницима онде под брестом, само мало даље једно од другог.  Неки радници поизваљивали су се по трави и спавају.  Сара, љута, и злобно, говораше Стеви:  — Лудаче један!  Ухватила те она за нос, па те сеца и тамо и амо ...  Ниси се сетио да купиш мајки која те је одранила и однеговала, но купујеш којекаквим ..., — рече једну ружну реч.  Па онда настави:  — Марамче! ... (Ову реч изговори хуњкајући кроз нос, јер Гила иначе помало говораше кроз нос, што јој, уосталом, није ружно стајало ...).  Јес ’ марамче; — она се сада обрати Гили -— ал ’ запни леђима па заради сама марамче, а немој да ти други купује.  Он, јадник, нема обуће на ногама, а да купује теби ...  — Ово је марамче моје! одговори јој Гила озбиљним гласом ...  Ја сам га сама купила кад сам оно ишла у варош.  Ако хоћеш, могу и дућан да ти кажем ...  — И дућан да ти кажем ... опет оде Сара да јој се подсмева ...  Ти мени дућан да кажеш?  Не знам ја, мислиш, ништа! ...  Онда се окрете од ње, па ће више осталима:  — Вала, ако га не исцепам све на парампарче, да нисам жива ...  — Јес ’, да смеш да цепаш туђе! промуца Гила.  — Шта?  Не смем? цикну Сара и наједном скочи.  — Јес ’, не смеш.  Не смеш да цепаш моје марамче.  То велим, рече Гила,  — Вала, да видиш! ...  И Сара полете к њој.  Оне остале жене скочише, те пред њу, и стадоше је задржавати.  — Јао, пустите ме, да јој се насладим! мољаше им се Сара ...  Пустите ме, да удавим ...  Она понови ону ружну реч.  — Дее, славу ви женску! повика неко од људи.  Онда се сви умешаше, савладаше Сару и задржаше је.  — И она има још образа! ... настављаше Сара, али долазећи к себи и умирујући се, и најзад опет седе на своје старо место.  За све то време Гила само ћуташе, и гледаше мирно преда се; а тако исто и Стева ...  Ја сам стајао и пратио целу свађу зачуђен, незадовољан, не знајући шта да мислим о свему.  Какво је то толико непријатељство према Гили?  Беше ми криво што се ово десило с њом.  Нарочито ми беше криво што ја бејах ту.  „Њој је сад најтеже што сам баш ја ту“, помислих још, и погледах је.  Поред свега тога што је Сара онако изгрди, ипак не осетих ничега одвратног према њој.  Напротив, гледајући је онако снуждену, оборених очију, беше ми је жао, и дође ми скоро милија.  Она диже очи и погледа ме — с осмехом, с оним вечитим осмехом што јој, кад ми ма и једну реч каже, кад ме само погледа, затрепери на лицу и задрхти на крајевима усана.  С тим осмехом, али сада мало као помућеним, она одмахну главом, као да ми тиме хтеде рећи:  „Немој да слушаш ову жену!“  Али ја и нехотице одох мерити Стеву, хтео сам да видим какав изгледа онај што њој купује марамчиће, и од кога их — што ме највише занима — она прима.  Он беше оборио главу и гледаше преда се.  На њему прљаве тежане гаће и кошуља; на глави алев вес, по крајевима сав мастан; напред на чело пустио прамен смеђе косе; лице округло, румено, овде онде по мало као лишаво, испуцано.  Диже главу и погледа ми у очи, и некако се стидљиво осмехну.  Беше нечег примамљивог у том осмеху; збиља, с тим осмехом и он ми се учини леп, таман толико леп, да сам поверовао да Гила њега сасвим може волети.  Не би ми право ...  Далеко ми одоше мисли ...  У том чух опет Стану где некако подсмешљиво упита Гилу:  — Ама, је ли то, то црвено марамче, што ти је око врата?  — О, шта ме јадну снађе! рече Гила обративши се нама, а у Стану не хте ни да погледа.  Морам сада да дајем рачуна где сам шта за своје рођене паре купила.  Да Бог сачува!  Мене је копкало да дознам од ње шта она мисли о Стеви, и да ли му је ма колико наклоњена.  Учини ми се да је најбоље да је и ја задиркујем за то марамче.  Она примаше, међутим, то моје задиркивање за шалу, па ми шалом, али усиљено одшаљиваше; задиркиваше и она мене како ја то судим по себи, и како сам ја мора бити куповао којешта девојкама по вароши па мислим да је такав обичај и у селу.  — Није, здравља ми, заврши озбиљно; није ми купио он.  И зар бих ја, мислиш, примила од њега?  Зар ја немам својих пара да купим себи шта ми треба, већ да ми купује њен Стеван?  Оо, јадна она, шта је мислила!  Мисли, неко је спао на њеног Стевана!  Ја је упитах:  — Зар ти имаш пара?  — Што да немам!  Имам у маси, код суда, око сто дуката.  — Охо! ...  Па ти ћеш онда да се удаш у варош?  — Па где буде судбина.  — Зар и за онога за кога нећеш кога не волиш?  — Ако је судбина.  — А за кога би ти волела да се удаш? усудих се ја да је упитам.  — Како, за кога?  — Да ли волиш за неког у вароши или у селу?  — Свеједно, одговори она.  Не беше расположена за разговор и шалу као дотле.  Кад има да одговори, она прво поћути, и пази шта ће да одговори.  Кад хоће нешто да се с неким нашали, а она се, лепо се види, усиљава да је весела.  Беше ми криво на Сару; разумедох да је Гила сад овако нерасположена због онога што се мало пре између њих деси; беше ми криво, јер кад је Гила невесела, ни мени не беше до шале.  Но као да не беше само са мном тако.  Као да се и остали момци престадоше шалити с њом.  Наиђе за нас на све њих нека озбиљност, и тек понеки само што би се више ради обичаја нашалио с њом.  Али Стана сад стаде ћеретати још више него ли дотле, и око ње се стаде кретати све.  Она чисто пркошаше Гили.  Неколико пута погледа пркосно овамо ка њој, где бејах и ја, па бацаше задевку за задевком.  Правих се невешт, трудећи се да јој покажем како јој не обраћам ни најмање пажње.  Разговарах се озбиљно с Гилом.  У разговору, скренем јој пажњу на Станино разметање.  — Море, остави је!  Све је она ово данас начинила, рече ми Гила полако.  — Мислиш? ...  — Мислим, но како.  Умре лепо од муке неког врага на мене!  Све сам јој на путу ...  Гила остаде озбиљна целога дана.  Дође вече, и спусти се лепи вечерња сутон за којим толико жудех, да могу с њом прозборити бар једну реч, а да знам на извесно да ме неће нико чути.  На западном небу блисташе се вечерња румен.  Радници се кретоше кући, и ја и Гила некако се случајно издвојисмо, те иђасмо сами заједно.  Међутим, сада не знадох како да почнем.  После кратког тражења задирнух је опет за оно марамче.  Она и сада прими озбиљно ту моју шалу, па ме стаде уверавати и клети се како није истина оно што Сара говори.  — Никад ништа ни од кога нисам примила, рече.  — Баш ништа ни од кога?  Она стаде, па се замисли:  — Нећу да те лажем.  Јесам.  Дао ми ту пре један шећерлеме, бонбоне, како их зову тамо у вароши ...  — Ко ти дао?  — То не могу да ти кажем.  Узалуд ја навалих с питањима: ко је? какав је? одакле је? ...  Ни да чује.  Упитах је да ли је леп? ...  Не хтеде ништа да одговори.  Ја онда:  — Мора бити да те пољубио кад ти је дао, рекох.  Усудих се и сам попут осталих момака да будем мало дрскији у изражавању.  — Зар ти тако радиш тамо у вароши? одврати ми она.  Даш шећерлеме, па онда љубиш ...  — Но шта ти мислиш!  Тргох се у страну; уплаших се, или боље, беше ме стид од мојих сопствених речи.  Али, храбрећи се, одмах затим опет приђох к њој.  — Море, ви двоје, еј!  Шта гундуришете то? чух за нама један мушки глас.  — Па нема кога другог, па сад нашла њега, чух Сару.  Гила као да не чу ово.  — Је ли? упита ме шапућући, али тако некако тихо и мило ... па ти си баш љубио девојке?  А? ...  Осетих је врло близу крај себе, осетих јој образе, очи, уста, рамена, целу снагу, близу, врло близу мене, и нека дрхтавица обузе ме свега.  — Имаш ли неку, да се волите? опет ме упита, опет шапућући.  Не знадох, не могох ништа да одговорим ...  Газили смо преко једне њиве засејане овсом, који не беше још зрео.  Пред нама и за нама иђаху радници у групи, смејаху се и шаљаху.  Један од момака духнуо у свирајку што игда може, те се све разлеже долином у коју силажасмо ...  На западу тамна, загасито модра брда, а иза њих сија се румено небо ...  — Чујеш! рече ми Гила, шапућући тако тихо, да се једва чује ...  Хоћеш ли и мени да купиш бонбоне?  — Хоћу, одговорих јој одмах, не мислећи, и осећајући само неку пријатну и чудну узнемиреност.  Да ли случајно или сам баш хтео, не знам; тек ја се некако примакох к њој, и моје се раме додирну с њеним ...  Шта то би? ...  Ја претрнух, тргох се, па се онда плаховито, скупив сву снагу своју, отех од ње, и тужан, збуњен, нађох се наједном у групи радника што иђаху за нама.  — Шта ти прича Гила? чух где ме Стана одмах упита.