ПРИПОВЕТКЕ  ДРАГУТИНА Ј. РАНКОВИЋА  СЛАВКО - НЕЗНАНА СРЕЋА - У САМОЋИ  ПРВО КОЛО  БЕОГРАД.  Штампарија Браће Давидовића Маћедонска 16., Дечанска 6.  1902.  Цена 1. 20 дин.  Благо зимско, управо пролећње сунце обасјава улицу, живу, пуну света, који иде својим послом тамо амо.  Топлина така која се осећа само у априлу, а не у хладном и магловитом децембру задахњава свежином и полетом сваку душу.  Па ипак, кад се погледа боље око себе, има кућа, које изгледају суморне и тамне, јер их сунце не додирује.  А по тој улици корача полако младић од својих 25 година, хладан, натмурен, с уздигнутим шеширом на глави.  Немарно гледа свет око себе, т. ј. никог и не гледа.  Нешто размишља дубоко у себи, ал ’ шта — ко би знао рећи?  Лаки поветарац му лепрша капут, но он се на то и не осврће но иде даље, даље, можда и сам није знао куда?  Кад граја на улици постане већа, дигне полако главу; осмејак му прелети преко лица, ал ’ осмејак тужан и пун досаде и опет продужава пут.  — Здраво Славко! прекиде му размишљање неки глас с друге стране!  Он се трже, погледа тамо, одкуд глас долажаше, намести шешир и приђе тамо.  — Здраво Момчило! рече — како иде?  — Врло добро, драги мој филозофе!  А шта си се ти замислио?  Буди весео као ја!  Ах! морам ти испричати једну моју аферу, која ми се данас догодила, па да ми даш свој суд, ал ’ слушај добро!  — Слушаћу!  Само ме немој дуго гњавити!  — Небој се!  Ти мене некад гњавиш 2 сата, право ја, да је тебе пола.  Дакле, видиш, како год узмеш, ја сам са сваке стране срећан, а ништа сам не радим иа њој.  Стекао сам две жене.  Она се вратила из Крагујевца и био сам код ње до сада.  Седели смо, ја сам држао њену руку у својој, све ме је нешто копкало и гурало, да је загрлим и учинио сам.  Сад осећам као неки терет; једнако ми је нешто у наручјима, као да њу држим, а бојим се, да руку отворим, да не бих испустио њену.  Ето ти сад!  Две девојке лажем.  Шта мислиш ти? а?  Славко се трже к’о из сна.  — То је лепо од тебе!  — Шта лепо?  Што лажем девојке, а не знам дал ’ их љубим.  — Ти канда ниси слушао мој говор.  — Па и нисам.  Данас нисам ни за шта расположен и чудим се себи, какав сам ја човек ... но ... манимо то да ти кажем свој суд: ти, брате, не љубиш ниједну и ако коју љубиш, љубиш ону прву а ова друга ти је само из сажаљења или сујете.  Ја не бих никако волео, да сам у твојој кожи.  То је забавно, ал ’ за таке, као што си ти, а за мене .... па можда и за мене — ко зна?  — Знао сам ја то и без тебе, драги мој, но хајде да шетамо!  Наићићемо на нешто лепо.  Ено, гле ... она тамо!  Ху! бре! хајд’мо брже!  Чини ми се, да је моја некадашња.  Брже бре! брже!  — У здрављу Момчило!  Ти знаш да од свега највише мрзим шетњу.  — Та хајде само мало! до ћошка, па ја ћу те после испратити до куће.  Он пође!  Дуго су тако ишли.  Момчило је ћеретао о свачему, а Славко му одобравао и ако ништа није чуо од његова говора.  Он је размишљао сам, у себи и изгледало му је досадно, да износи језиком оно, што осећа.  Наједном прекиде Момчила питањем; „имаш ли новаца!“  — Немам сада, ал ’ после подне ћу ти донети.  - А, знаш шта?  Пред вече ћемо ићи на једно место.  Одвешћу те једном адвокату.  Тамо има увек лепа друштва.  Хоћеш ли?  — Хоћу! а лице му се разведри и пође брже.  Видиш ли, сад сам на мах постао расположенији, а зашто — не знам.  То ме друштво подсећа на Љубу.  Их! шта ти ја нисам чинио због ње!  Сећаш ли се, како сам је сваки дан дочекивао при поласку у школу: како ми је дала корпу и заранила то преко других и напослетку се растадосмо без речи.  Сад, кад ме види окрене главу! ал ’ свеједно ми је.  Не волем је више ... не волем збиља! да идемо тамо.  — Па ја сам ти већ казао.  Нећеш се имати зашта љутити.  Видићеш, друштво је доста разборито и можеш га освојити часком за себе.  Хеј, да ми не смета говор, био бих ја баш сам сметењак! и растадоше се.  У дивној и величанственој кући г. Саве, једнога од првих адвоката београдских скупило се лепо друштво.  У сали, на канабету седи госпођа, домаћица; немарно се извалила у својој Фотељи, а до њених ногу стоји мало псетанце, које чим неко уђе или јаче проговори, залаје.  У страни, при клавиру седи јој ћерка а даље неколико гостију — мушких и женских.  Разговор се води хладно и усиљено.  Некад се неко и насмеје досеткама једнога старог пензионара, с већ проседом косом и млитавим очима.  О г. Сави не треба говорити.  Он је и сувише заузет својим послом у канцеларији, у клубу и кафани.  Поред свег гласа, који је уживао у престоници, ипак стварног.  Фактичког знања није имао толико.  Није то била душа, која би вас могла задобити каквим вишим идејама о свету, о друштву.  Не! то он није имао; он је био практичан човек, практичан до крајности.  Из руку му није измакла ниједна већа парница и сваки је био задовољан њиме, који је имао посла у суду, али опет консерватизам из њега је вејао.  За њега се није лепила сјајна наука нових људи, слободоумних и пуних идеала.  Према њима је био уздржљив и ако се није Отворено препирао, није никоме ни сметао.  Жена његова, — Надежда којој је било преко 35, удала се за Саву врло млада у 17 год. из љубави.  Познали су се на страни, у Берлину, где су обоје били својим пословима.  Он, као ђак на универзитету; она као радознала, да види свет људе, о којима се и сувише начитала.  Тамо се упознају и узму.  Ступању њиховом у брак није нико сметао, јер пред њим се отварао свет, пун идеала; а пред њом не баш тако примамљив и она управо ни сама није била начисто, шта би од њега тражила.  Била је образована, начитана, лепа и то је све давало извесних дражи њеној појави за коју је и сама знала да је лепа и тим се прилично поносила.  Старала се, да сјаји у друштву, као учена жена, као заштитница свег научног и лепог.  До душе, те њене способности нико није одрицао и сваки се трудио, да јој се приближи.  О осталој господи мало би се шта имало рећи.  Онај стари пензионер, био јој је неки подалеки рођак и код ње је долазио из дуга времена, које је својствено свима пезионарима.  Некада је и он био нешто саветник државни! али у том положају показао се исто толико назадан, као год и у домаћем животу.  Док му је била жена жива, он је чеврљао од јутра до мрака и кратио тиме живота својој жени, која је иначе била добра, примерна, и њежна супруга, прилично образована и вредна.  После ње му одоше и деца: син од 20 и кћи од 15 година.  Њих је волео њежно, премда је у њиховом васпитању имао настраних идеја и непрактичних начина.  Желео је а тако је и чинио, да му се деца не мешају с осталом „грађанском, простачком децом а и поступао је с њима онако, како ниједан не би чинио и дочекао је да му син у 17 и кћи у 14 год. играју лутке.  Други господин, онај што седи спрам домаћице официр је у оставци.  До њега му је жена, омалена, пуначка, с лепим витицама и ко би погледао на њих двоје, морао би се чудити контрасту, који је међу њима.  Он прешао 40, ал ’ изгледа да има више од 50, згурен, нос му кукаст, а она тек 30ту напунила и у пуном јеку своје лепоте, која пре одбија но што привлачи својом некако хладном позитуром.  Деце нису имали, а то је давало повода многобројним свађама у кући и сумњичењима.  Човек је пак имао својих начела, којих се држао слепо и предано и никоме не би допуштао, да се у његовом присуству та начела нападају.  Ако би ко год то учинио, он би само жмиркао очима, млатао рукама и тако га гледао неким погледом, који као да би значио: „е, мој брајане, штета што си тако жутокљун! и ватрено би говорио, не пазећи ништа при томе и тако се десило, да је једном приликом оборио ноте с клавира.  Сав се једног унезверио и мислио да ће бог зна шта бити, али оно ништа, само су се смејали а Милица се наљутила, што јој је најновије ноте, које је тих дана добила — поцепао.  Сад је седео, као што рекосмо спрам домаћице, гледао чисто шупље преда се и нешто мислио о најновијим пушкама, које су стигле за српску војску,.  — Ето, видите, господо — рече он — да смо ми добили те пушке пре 4 — 5 год. ми бисмо отерали Турке далеко од Косова!  Хеј, хеј — стаде се вајкати — ништа ми Срби нисмо, свуд смо немарни — т. ј. наши управљачи.  Ал ’ да сам ја министар, знате шта бих учинио? хоћете ли погодити баш?  — Ја ћу да погодим Мишо! рече Милан (пензионар)  — Да чујем! и зачкиљи очима у њега а помисли: „шта ли ће сад овај рећи?“  Ти би лепо, рече Милан — направио велики зајам код Ратшилда и купио топове.  — Ха! ха! ха! смејаше се Миша — није рђаво, ал ’ то нисам мислио.  — Заложили бисте све наките за војску! упаде живо у реч госпођа.  — Није, није!  Дакле не знате! е да вам кажем!  Укинуо бих адвокате  — Адвокате! викну Надежда — па ви се шалите!  Зашто баш њих?  — Зато; што би кој ’ грош више остао народу, који би он дао војсци.  Даље, укинуо бих све саветнике, јер они не раде ништа и напослетку све гимназије  — Саветнике! гимназије! скочише сви пренеражени — то није могуће.  — Сасвим:  Гимназије нам стварају пролетаријат будући, мноштво чиновника, који се неће моћи где сместити.  Кад наше буду све српске земље онда их можемо поново отворити.  За сад нам не требају!  Шта ће радити ти људи?  Па нек ’ раде, што сви други раде! умеша се Милица.  То би био велики грех према просвети, према науци!  И зар бисте ви жртвовали те најдрагоценије плодове човековог ума?  — Шта ли је овој сад? и предвиђајући буру, која ће наступити чим Миша отвори уста рече:  — Милице, одсвирај нам ону Фантазију Шубертову!  Она послуша, седе за гласовир, преврну ноте и отпоче испрва тихо, па после све јаче и јаче.  Звуци се разлегаху по дворници, сви ћутаху а она гледа у жице и пресече на мах једним брзим акордом ... сви се згледаше.  Приђе после прозору и одгурну завесу.  Јасна месечина се видила на небу, звезде лебдијаху по огромној васијони.  Једна звезда прелети преко њега, а она је погледа и опет се врати гласовиру, ал ’ из њега сад избијаху неки весели и хитри звуци: њежни прстићи прелетаху по жицама, друштво се расположи и поче смејати а она оде збуњено на своје место до мајке.  — Шта ти је? упита је — што си тако невесела?  — Нисам ништа.  Глава ме мало боле и то је све.  Пољуби ме, мама, па ће брзо проћи.  Надежда је пољуби у чело и приђе ближе гостима.  Миша је баш причао, како је у рату пресекао једнога турског коњаника до седла, како је изгубио своју капу, па метнуо фес а његови га ухватили и мислили да је Турчин и одлежао је од батина 10 дана.  Сви се почеше у глас смејати.  — То вам није баш било пријатно, јелте? упита Милица.  Па није да боме!  Није шала добити онолике батине.  Од тог доба никад не бих тако штогод чинио.  Послужитељ у том уђе у салу: „господин Момчило с једним другом — рече.  Надежда скочи — нареди да одмах уђу.  Видело се, да је он добро познат ту, јер га примише усрдно и просто.  — Ово је мој друг Славко Петровић, свршени „филозоф! представи га он.  Миша нешто промрља и погледа на новајлију мало с висока а Милан га предусрете с хладном учтивошћу.  Даринка жена Мишина се грацијозно поклони а Мицан пошто се поздрави, врати се на старо место.  — Ево, кумо, довео сам вам овог опасног прогресисту о коме сам вам пређе говорио.  — Шта, господине, ви сте прогресиста? упита пренеражено Миша, а Милица се насмеја његовом страху.  — О, та није то тако опасно, као што ви мислите!  Бити прогресиста данас сасвим је обична ствар.  Време је већ да пренемо из дубоког сна, да и ми нешто учинимо на бољитку наших прилика и одношаја у друштву ...  — У које спадају и жене, прекида га Надежда.  — Та молим вас госпођо, — узвикну Миша  — ви се само тим женама бавите, к’о да ми немамо преча посла?  — То је сасвим добро — настави Славко — егоизам је човеку урођен и сваки гледа да извуче што више користи за себе.  У осталом то је сасвим и оправдано.  Жене су код нас у потиштеном положају и дати им права, која траже, ништа лепше!  Добили бисмо више умних снага, које су нама тако потребне.  У друштву треба да има слоге и љубави, јер на томе се све оснива, па може ли бити тога: кад је једна половина осуђена на ропство?  „На што тол’ке међе међу народима? узвикује Ламартин, а ја бих узвикнуо, на што тол’ке међе међу људима?  И зар има некога од нас, да је већи од другога?  Једнакост, то је главно начело свију људи, који теже слободи и то ће начела једног дана освојити све сталеже.  Миша гурну Милана и шапну му! „ово је социјалност!“ ал ’ изгледа ми, да није празна глава одврати му овај.  Славко часком освоји цело друштво и сви га слушаху с ’ пажњом.  Његов звонски глас је одјекивао по сали, а главу је мало нагао и погледао је импозантан.  Милица седи до мајке па ћути; и њу је дирнуо разговор овога младића, који јој се чињаше образован, много образован.  А Славко поче говорити о друштву, о његовом уређењу; брзо пређе на културу, филозофију, а она два ока до Надежде, као да му даваше потстрека за што живље говорење.  Наједном се ућута, погледа преда се и као да се замислио, а сви чекиваху нешто ново.  — Дати права једном сељаку, као и образованом човеку — узе Милан — не разумем.  Свуда морају бити класе: једна која господари, а друга, која слуша.  Не мора све знати онај сељак, шта се овде ради: јер кад би то знао, напустио би свој плуг и тада шта би било?  Нама је сад добро ослободили смо државу.  — Требали сте рећи: ваши дедови! утаче се Милица.  — Па свеједно и наши дедови!  Како њима није сметало ништа ово данашње наше уређење па су живели боље но ми сада?  — Друго смо ми, а друго они, рече Надежда, данас се је свет променуо и ја мислим, да ми треба нешто више да знамо од њих.  — Господо, то је оно детињасто обожавање старине, узвикну Славко.  Ми смо им заиста дужни за своје ослобођење, ал ’ зар зато да их наградимо ценом своје среће?  Не! никако!  Свака хвала и част њима, ал ’ ми несмемо бити назадни и као што је врло лепо госпођа казала, времена нису једнака.  Оно, што је њима било добро, нама није.  Дух њихов је био патријахалан, али назадан; садави дух је модеран и немогуће би било увести наново ту патријахалност.  Нас срећа чека, слобода и без ње нема ништа.  — Ништа вам то не вреди! узвикну жестоко Милан, људи, који су на управи никад то неће допустити!  — Али они неће вечито живети и кад помру долази ново коло људи млађег нараштаја, с новијим идејама.  — Хе, господине, уплете се Момчило — али ми знамо мало и нашки.  Када реакција преврши меру, ми онда демонстрацију па готова посла.  — Ух, Момчило, рече Милица, ти би само батином?  — Такав вам је он, госпођице!  Док смо били у гимназији, био је права убојица.  — А ти ћуталица!  Но обоје су нас ценили Задатак из књижевности, сећаш ли се, да смо најбоље радили?  Но нисам ја тако одушевљен као Славко Данас волим ово, сутра оно; данас ову девојку сутра ону, ћуд мењам сваког дана.  Ја сам човек за себе.  Не џапам се толико и прво гледам, да себе подмирим, па за друго шта остане.  Ипак нисам егоиста, као што би се могло мислити.  Дам сваком, узмем од свакога.  И сад ко је крив свему томе!  Нико други до васпитање?  Променио сам сто кућа до 12. године, после сам скитао и богме у тој скитњи и сам и стекао, што имам.  Верујте ви мени, да само у скитњи човек се може чему научити.  Испитује разне карактере, упоређује их са својим и тако зна.  — Главна основа свему лежи у васпитању, прекиде га Славко.  Како упутите дете, тако ће и бити.  Све његове мисли морате да изнађете, да га пуштате у свет и добар и рђав, ал ’ тако да добар преовлађује.  Кад кажем рђав, нисам мислио онај злочиначки већ мало несташан и разуздан јер добро лечи зло, а зло добро.  Иначе једнострано васпитање ништа не вреди, јер ћете тим дочекати: или да вам деца буду размажена или покварена.  — Браво! браво! ускликну Надежда — ви врло лепо судите!  Славко се лако поклонв, а Милан се намршти.  — Децу треба васпитавати у строгости — рече Миша.  — Тим бисте их учинили туњавом и та деца никад неби имала своје воље, одговори Славко поче разлагати разне методе о васпитању.  Изнесе, како педагогија мало помаже како она и није наука, како поред све пажње, родитељи мало имају од ње користи и да је најглавније познавање дечије душе и сузбијање свих рђавих навика, ал ’ не никаквим правилима Надежда се дивила његовом ванредном знању, радовала се што је таког човека привукла у своју кућу а Милица се дивила његовом гласу, који је звучао као музика.  Једино Дара од целога друштва за све време ћуташе.  Надежда је упита.  — Шта си се ти Даро, ућутала?  Прослови и ти коју!  — А шта бих рекла? одврати ова немарно.  Цео свет је данас глуп.  Јуче ми дође неки рођак и чим се поздрави потрчи за новине па још у собу, коју сам ономад спремила.  Не пази тај што ми наноси блата, што ми каља ћилимове већ поред свега задимани цигаром.  Пожутеше ми зидови и завесе ....  — Тај много мари за етикецију! насмеја се Надежда.  — Да, да! мука је то са светом, рече Милан пролази поред мене и скида ми шешир као да смо другови, а овамо сам много старији од њега  и положајем и годинама.  Но на то бати и не гледам толико ....  — Право имате — одобри Милица — право образовање не састоји се у етикецији већ у нечем другом.  — Врло лепо судите, госпођице!  Кам ’ среће да тако сви мисле!  Она се застиди, порумени и нешто промуца.  — „Ова ми се девојка већ свиди“ помисли у себи Славко.  Ово није од обичних девојака, види се да је начитана.  — Дал ’ пишете, госп. Славко? упита га Надежда.  Човек, кад има знања, треба да га и другима преда.  Тим ради и на своју славу и на корист ближњега.  — Не! ја не пишем ништа, премда сам толико мислио о томе.  Да тежим за славом, не поричем, јер нема човека који не тежи за њом, ал ’ ја сам невешт у том послу.  — Невешти сте! повикаше сви сем Даре — није могуће.  — Шали се само он, шали, одговори Момчило.  Писао је нешто мало и штампао.  — А то врло мало вреди, прекиде га Славко.  — Ипак вреди, дакле, нешто? — то и сами признајете — рећиће Надежда.  Пишите ви, пишите — ја вам желим од срца среће у писању.  Треба створити дела, дела ...  — Хвала!  — Ви се бавите филозофијом, рече Милан - ал ’ ја се с њом ни мало не слажем.  Ништа у њој није стално.  До сада су се толике теорије променуле и тако ће се вечито мењати и ни за једну се не може рећи: не, ова је тачна.“  Ко би знао рећи, шта покреће човека на мишљење.  Прво су мислили нека виша сила, после осећање а сад околности.  Прва ми изгледа најјаснија а с другим двема се немогу никако сложити.  — Ту се варате.  Чим сте сагласни с првом теоријом, значи да нападате на свест човекову.  Ма да нас свест може варати, она је тачна, кад јој се додаду друге две.  Све, што је у свету влада се по извесном закону и то закону морања.  Ништа ми не чинимо по својој вољи, већ по вољи тога закона.  Но покрај свега тога ја мислим да иста тако и осећање делује на човека и да скуп од осећања коме је узрок ипак на пољу и околности чине тај закон морања.  И сад ако размислимо, зашто све то чинимо, нашто нам мишљење, не бисмо могли одговорити и отишли бисмо одмах у песимизам ...  — У песимизам!  То је и најбоље, рече Момчило.  Само кад се дубље упусти у ствар, човек мора доћи до тог (сазнања, нарочито кад знамо, шта нас на крају чека.  — Имаш право? одговори Славко — сам сам много пута долазио до тог закључка и увек сам се отргао од њега, ал ’ признајем с тешком муком.  Човек треба да живи, да ради па ма само из дуга времена.  — Да ради? узвикну Дара — а шта? _ Да угађам овом свету и да се бринем о њему!  Шта си ти добио, Мишо, што си се борио? — пензију а толики други се сладе!  Живим ја за себе, проводим се ... ха! баш се сад сетих!  Јуче сам видела ђенерала Тихомира.  Јавио ми се.  То је красан човек па каваљер, да му нема равна.  Стар а онакав!  Чујем, да ће скоро правити игранку у кући ала ће бити лепо!  Биће велика интелегенција.  — Момчило — шапну Славко, гле ове уображене будале.  — Хе, ти незнаш још ништа, што ја знам.  Она мисли, да је најпаметнија.  Чим види у кога већег од себе нешто, одмах би и она то; с том разликом, што све схаћа буквално.  Иначе то је тиква једна; само зна за Калимегдан и изопачену етикецију!  Ја је сажаљевам!  — Шта си радила јуче, Даро — упита је Надежда.  — Тресла сам собе.  Мој Миша никако неће да узме слушкињу, но све морам сама.  Мислила сам даћу као жена провести мало мирније, а оно наопако.  Штета, бога ми, штета!  Не мегу никуд изаћи од посла.  Сав свет иде у Топчидер на овако лепом времену, а ја седим код куће ...  — Ко ти брани да шеташ? рече јој Миша.  Прођи се, кад те тако вуче срце за шетњом! о њој само и мислиш.  Иди!  — Није те срамота да тако говориш!  Сад иди, а код куће навалиш на мене к’о на белу врану.  Тешко мени с таким мужем!  За камен да сам се венчала, боље би било.  — Даро, Даро — теши је Надежда — зар ти мораш све да примиш срцу, што ти муж каже?  Мани се, бога ти!  — Ја, јест, али чујеш ли ти мужу?  Нећеш ме више мучити, то знај!  — Ха! ха! ха! насмеја се он.  Иди будало, иди!  Само што овде то причаш?  — Хоћу, да причам!  Нек ’ цео свет зна, какав си!  Доста сам ћутала, доста сам била робиња.  Више нећу! нећу!  Госпођа је поче стишавати а Славко узе брзо да прича о улози жене у породици.  Навео је, како жена треба да буде слободна, али тако исто да се мора обазрети и на кућу.  У кући треба она да мотри на све, а не да се сва ослони на млађе.  Њена рука треба свуда да се види, јер она је стуб кућни.  „Што се тиче мене — продужи — ја налазим да је највећа срећа у кући.  Имате кога да вас дочека, испрати, да вас разведри у часовима туге ....  — Али има много и горчине! рече Надежда.  Шта мислите, кад су деца болесна!  Ух! мант’е се!  Истина, деца то све заглађују, али где су деца размажена, ту је права мука!  С овом, показујући на Милицу, нисам имала муке скоро никакве.  Она ми је прави анђео, само хоће да мало мудрује.  И Надежда је њежно поглади по бујној коси, а Славко боље погледа у ту малу мудрицу, у њене крупне и црне очи и говораше даље, ал ’ скоро искључиво за њу.  Наскоро се друштво поче разилазити.  Миша рече да треба све жене пустити као тичице у слободу па ће кад огладне саме доћи; а Милан: да жене треба држати строго и не дати им никад, да раде по својој вољи.  Надежда и Славко се ватрено препираху а Момчило изјави, да би он гледао, да увек има по неколико жена.  При растанку, - Надежда позва најљубазније Славка, да их походи.  Кад се руковао с Мицом, учинило му се, да јој је рука много врела и да дрхти, што је он приписивао случају.  Кад је отишао кући, био је збуњен, нерасположен.  Милица никако да сиђе с памети и час је замишља, како седи до мајке а час, како гута његове речи.  После помисли у себи, што није, кад су га питали, казао ди је штампао доста својих приповедака, да су се сви повољно изразили о њима и мислима.  Но то било хваљење — присети се опет — зато је боље овако.  Лепа је бадава! мора се признати.  Па још и образована.  И тако се једнако претура по кревету, мисли како ће јој задобити наклоност.  Петли други почеше певати, а он још не спава, а у исто време и Милици бучи глава од синоћњег разговора.  Размишља о речима његовим и присећа се реда, којим је говорио.  Шта је мислила тада?  Мислила је, како је он уман човек, како га сви узносе и ова зажели и сама, да може један део његове славе носити.  Брзо се отргне од тих мисли.  Покаје се, што је зажелела да се туђом славом поноси и горко поче себи пребацивати.  У мах јој паде тешко и криво.  Зар она да кога оштете!  „Ах! то је била детињска жеља! тешаше саму себе.  Ја нисам мислила озбиљно.  Хтела сам, да се пред њим покажем као учена, а он, ко зна шта мисли о мени!  Мисао за мишљу иде, кревет је тесан постао, а глава никако да се намести на јастуку и све пада доле.  Сети се комплимента, који јој је дао и то је охрабри.  „Ал ’ што ја мислим о томе?  Зашто ће ми слава и знање? и решавајући тај тешки проблем и заспи, а месечина кроз шкрипуте завесе обасја бело и дивно лице Миличино.  Сутрадан Момчило дође Надежди сам и она га врло лепо прими.  „А где је г. Славко? — упита — што га ниси довео?  — Па зар он не зна где је ваша кућа, но морам ја да га водим?  У осталом нисам га ни видео; скитао сам по Београду и хватао појединце за студирање карактера.  — Вас двоје сте добри другови?  — Јесмо!  Само он је мало ћутљив, мрзи да шета а ја баш у том уживам.  Манем све па јури по улицама! а он се завуче у собу па само ради и пише.  Зар није то лудо?  Овако лепо време, а он седи у соби!  То не би ни ђаво поднео!  — Добро! добро!  Знам те, да си скитница, само ми причај штогод о њему и његовом животу.  — Шта да вам причам?  Ја сам дошао за часак, па одмах идем.  Моје је време скупоцено.  Треба много шетати, да бих се развио.  Знате оно: у здравом телу здрава је и душа.  Кад сам слаб, како ћу испитивати разне карактере?  ...  О њему мало знам и што знам то је из његова причања.  Родитељи су му били богати.  Отац му је био трговац.  Из ране младости показивао је наклоност усамљености и размишљању.  Доцније отац му пропаде а он неко време напусти школу — читаве 2 год. Некако се деси да му умре мајка а осташе деца и он је био најстарији међу њом.  Несрећа поче терати са свих страна ту породицу, коју су неки завидљивци сумњичили.  Једва продужи школу помоћу с једне стране, а та је помоћ била толика, да не умре од глади.  Он настави школу а његови му се растурише.  Од њих четворо остало је двоје само: он и брат један, а жив му је још и отац:  Он их све издржава.  Сестре му је нестало а тако исто брата недавно.  То му је много нашкодило и због тога се страшно једи.  Постао је још замишљенији и ако по неки пут веселост избије из њега, то је тренутно и као да је израз усиљавања, да би се отресао туге.  Ако је весео, то је разуздано весео и после тога обично настаје туга, кајање што је такав био.  То је све што знам о њему и његовом животу а иначе је спреман човек, одушевљен за истину и идеале и славољубив.  Само што та славољубивост није гола жеља са славом, већ жеља да помогне, нешто општој ствари, општем развитку.  Што се мене тиче, ја се не слажем с њим у том погледу.  Ја сам човек за себе и ако сам некада мислио као он; сад сам се мануо тих трица.  Живим на свој начин и што и урадим корисно то је случајно.  Сву своју науку за живот црпим из шетње, из мешања с људима и ако што отуд сазнам, добро; ако не — опет — добро.  Код њега већ није тако.  Он би хтео да му други дође на ноге а он да их испитује.  Мало излази у друштво, мало се меша али много зна, много је даровит и имаће сјајну будућност.  Има ипак нешто, од чега он пати и све ми се чини, да неће бити срећан у животу.  Зашта је то не знам — извесно; али мислим да би тога нестало, кад би му се прилике побољшале..  Је л ’ вам доста, кумо?  Ја морам ићи, да не бих дангубио!  — Стани мало! стани! а мислиш, да би се променио с променом околности?  — Мислим ал ’ не извесно.  Можда ће тада бити несрећнији!  Шта му знам?  Нисам у његовој кожи.  Он тежи за нечим, а за чим — тешко би било рећи.  Док жели славе, док жели да се загњури у рад, дотле му је ипак нешто празно, ипак му нешто недостаје.  У том неко куцну на врата — „Напред! викну Надежда.  Уђе Милица, рукова се с Момчилом и одмах загрли мајку некако сметено.  — Но шта ти је? — упита је мајка — да ти није зло?  — Није ми ништа.. ништа а сузе јој пођоше и она се силом слобођаше.  — Та лудо, што не кажеш мајци?  Шта ти је?  Ваљда треба да знам и ја!  — Треба да знаш ...  — Отац хоће да ме уда за г. Перу секретара и чим то изрече, опет сакри главу на грудима мајчиним.  — Иди, лудо, ала си ме уплашила!  Отац те не даје силом, но ако ти хоћеш.  Ми смо разговарали о томе.  — Ја нећу! не волем га!  — Их баш си ти будала!  Момчило ће јој рећи — ја да сам на твом месту, одмах бих се удао.  Чудна ми чуда!  Човек је леп, поштен, добар.  — и празан — доде она.  — Па ако!  Но збогом!  Ви ме задржасте и сувише.  Сад је прошло време.  Никад не треба имати са женама посла.  — Слушај, Мицо — Надежда ће, чим Момчило оде — морам ти рећи оно, што мало пре нисам могла:  г. Пера ја заиста лепа партија и премда нећу да ти намећем своју вољу, ипак бих волела да стекнем таког зета.  Свршио је лисанс у Паризу, од добре је породице, има леп положај, па зар није то довољно једној девојци.?  — Ал ’ мама, ти ниси никад тако говорила мени!  Увек си говорила, да је најбоље да срце ради у тим питањима и ја ћу тако да чиним.  Ја са њим не бих била срећна, јер га не волим.  Несносан ми је тај извештачени свет, у коме је све натегнуто и пусто.  Ако ме волиш, мама, нећеш тако чинити!  Је ди, мајчице, да нећеш.  Ја знам добро, колико ме волиш  — Но добро, добро!  Ја те нећу наморавати, само сад све зависи од оца.  Ти знаш, да он не трпи поговора у млађега.  — Неће ни он, мама, кад ти не пристајеш на то.  Он ће се одрећи те намере, чим ти кажеш, и поче је грлити и љубити а она се стаде смешити и на том се сврши.  Надежда оде оставивши је саму.  Седе и поче читати неку књигу, али и то је очевидно мрзело.  Претураше лишће редом и као да нешто тражаше.  Па онда баци књигу и узе другу.  Случајно наиђе на једно место у њој, у коме се говори о женама и еманципацији њиховој.  Писац жели, да жене само гледају своја посла и да за њих није никакво умовање.  „Е, гле ти сад? — помисли у себи — то значи да ја будем глупа и да целог века ништа не сазнам више о овом свету Да л ’ је то право?  Оно заиста не треба претеривати, но се мало обазирати и на своју кућу ...  Гле! па то је говорио синоћ и г. Славко!  Лепо је излагао!  Уман човек!  А ја!  Зашто и ја не знам толико као он?  Волела бих, да ми је он учитељ и да ми показује све, што не знам.  Но он можда не би хтео?“  Устаде и поче се шетати по соби а у ушима јој звоне последње речи, које је изговорила.  „Не би хтео, а нога за потврду тога јаче лупи о патос.  „Ал ’ можда би и хтео?  Што?  Нисам луда!  Могу све разумети, јер сам читала доста.  Ах! шта ми је сад? и стаде се смејати сама својој лудости и изађе напоље.  На пољу је топло, као ретко кад у зимско доба и док је све изашло да се наужива на чистом и лепом зраку, Славко седи у својој соби за столом.  Пише неки нов спис а цигара му стоји пред њим.  Врпољи се Нешто у столици.  „Ама шта ли је то данас, да не могу ништа да мислим?  Тако просте ствари да ми не иду у главу!  Извали се у столици а густи праменови дима вију се по соби, а он их гледа и теши се тим, да ће му мисли доћи, чим сврши с пушењем.  Опет не иде.  Пише и на једном из пера искочи једна глава женска, па друга; он се запрепасти, ал ’ брзо се трже и стаде решавати, чије су.  Гле! радосно поскочи — ово је, ако се не варам Миличина глава, но шта ће ова?  Хтеде је прецртати, а она као да се поче смешити на њега.  „Јесам ли луд?  Шта се млатим, но мислим још и о тим ситницама!  И баш чврсто одлучи да ради а слика опет искочи пред очи — слика Љубина.  Он се сети једног догађаја, који се одавно догодио.  Био једном негде на ручку а и она била ту.  Кад она изађе, неко рече да ће је ангажовати за игру.  Он скочи: а извин’те, господине!  Она је моја и ја се ту питам.  А кад су јој то доцније казали, она се наљутила: „шта се млати око мене? — рече — ја нисам његова прилика и стаде га избегавати.  Горко му би, кад се сети тога, замишља целу ствар како је текла и гледа да нађе ма какве олакшавујуће околности, која би загладила тај немили утисак.  Тражи, тражи и нађе га: она му је сама тражила књиге за читање и он је одмах одјурио кући да јој донесе, ал * опет се растужи.  То је било пре оног догађаја а после кад год ју је срео, она је окретала главе од њега.  Трудио се тада, да изгледа што импозантнији, натакну цвикер ал ’ она окренула главу а он да пукне од једа и чисто човек да заплаче.  — Но осветићу се ја њој!  Док постанем и ја нешто у Србији, одмах ће окретати главе на мене.  Ако постанем књижевник, филозоф па нађем неку другу и идем испод руке.  Ха! ха Славко трља руке — ала ће то бити славно!  Неће јој тада ништа помоћи ...  Но ја се и сувише бавим тим мислима а ништа нерадим.  Хајд сад Љубице!  Иди!  С тобом немам посла!  Поче писати и наједном баци перо.  „Е није вајде, не може се.  Идем сад, ал ’ где?  Ха! хајдмо тамо.  Лепо сам се занимао прошле недеље.  Уведе шешир и пође журним корацима адвокатовој кући, која није била баш далеко од његове.  Радосно неко чувство га обузе и он иде даље.  Час + / по по па му осмејак залепрша на уснама, али наједном стаде па опет пође.  Љубица му је ишла у сусрет.  Он затрепета сав, срце му бурно узлупа и са страхом очекује, да ли ће подићи главу.  Већ поче решавати — своје — близу су.  Она га погледа и то добро — а он?  Сметењак, не јави јој се.  Стаде себе грдити и називати свакојаким именима.  Сузе му се завртеше у очима и да ко не би приметио његову забуну савлада се силом и полако поче свирати и окретати се за њом.  Што је она више одмицала, и он је јаче звиждао.  „Шта ћу сад?“ — мишљаше.  „Толико сам очекивао тај час да ме погледа, и сад? — нисам се јавио.  Ах! безумниче! викну себи — што се ниси јавио?  Јеси ли се бојао, да ти неће одговорити, или ... тако ми и треба!  Их! шта сам урадио? вајкаше се Славко и погледа опет за њом, ал ’ ње је било већ нестало.  „Ха! доћићеш ти опет!  Чекај само, док се моје име прочује! и појури кући да пише спис, но се сети нечег.  „Куда сам ја пошао?  Сад сам изишао из куће а сад се у њу враћам.  Ја сам пошао тамо, а ова ми омела пут.“  Дође близу куће, ал ’ не уђе у њу и шеташе се тамо амо.  Погледа кроз прозоре, да види има ли кога; ал ’ сутон му не даде да види Мишљаше: дал ’ да иде и таман се реши да иде и рука се дохвати браве; он се тргне и сасвим равнодушно оде чак до ћошка, у намери кући — па опет се врати.  Дуго је тако премишљао и једва се накани да уђе.  „Само да не буде оних досадника!“ помисли, кад отвори врата.  Није се имао чега плашити.  У кући је била сама Надежда с Мицом и обе се изненадише његовом доласку.  — Ви од онда баш никако да дођете к нами?  Надежда ће ласкаво — извесно вам се није допало.  — О молим! молим!  Да ми се није допало, не бих ни сада дошао.  На против .... збуни се и дохвати једну књигу са стола.  Био је то Дим Тургењевљев.  Преврташе листове и наједном запита Милицу.  — Јесте ли читали, Госпођице, ово? — Дим, од Тургењева.  — Јесам, и кад изрече то, низ белих зуба се видео.  — Па како вам се свидео; ако смем питати?  — Врло лепо!  Само ми се чини да Литвинов Татијану није Љубио и да је несталан.  — Да је несталан може се рећи, ал ’ да је није љубио не може.  Ирена је била прва љубав а Татијана друга.  У њу се заљубио, кад је нестало Ирене и сад чим се она опет појавила, и стара се жица пробудила.  Он фактички воле обе? али само једну види пред собом.  — Тако је!  Сад ми је све јасно.  Тако сам некако и сама мислила.  Ја јако волим да се бавим књижевношћу, само ми се данашња српска не свиди много.  Изгледа ми, да је доста штура а писаца да је мало.  А ово млађих писаца што има, они ми се боље допадају.  — Имате право, госпођице!  Млађи су ударили савременијим путем; они износе живот с мотивима живот онакав какав је.  — Ви имате, сигурно и лепу библиотеку? рече Надежда.  — Па имам приличну.  Нема много у њој, ал ’ је све одабрано.  За њу никада не жалим новаца и не бих се књига растао.  — То је лепо! прихвати Надежда — ви ће те бити тако добри да ме услужите којом књигом!  — Драге воље! драге воље! госпођо!  Оне зато и јесу, да се шири знање.  Сутра ћу вам донети.  — Хвала!  Мицо, постарај се.  — Она устаде, а он остаде сам с Надеждом.  Она га испитиваше о домаћим околностима, али он је одговарио сметено.  Није му било пријатно, да на пазар износи своје јаде и она окрене говор на оно, што је читала.  Тражаше његов суд а он јој је давао.  У том уђе и Милица с послужавником.  Тек сад је могао боље видети њено лице, плаве и крупне очи, косу као свилу и диван стас.  Он се стаде дивити и толико се збуни, да у мало није просуо воду из чаше.  Учини му се да га она гледа, да га њен поглед сажиже и он хоће да погледа у њу, ал ’ не сме.  Нешто га зауставља од тога; сидом себе јуначи и кад је погледа, она упрли очи у пећ и он се до миле воље могао | нагледати дивних облика девојачког тела.  Тишина завлада у соби; он је мислио, зашто га та девојка интересује, коју је дваред видео и какве има власти она над њима.  Прекине те мисли о њој и размишљаше о будућности и т, д, али она свуда га гледа благо и умиљато.  „Дај баш да видим добро, кака је та девојка, о којој морам без воље мислити и упре очи у њу!  Мисли у себи.  Ништа.  Чудна ми чуда!  Девојака има на све стране зар мора баш ова да ме мучи?  Али кад је то помислио, слика Миличина опет искочи пред очи и прекорно га гледа.  „Што ме лажеш? рече Лажеш и себе и мене - Ти ме волиш, знам ја добро! као да га неко опече трже руку.  То је био Момчило.  Ах! шта сам ја мислио! прошапута у себи.  — Шта радиш, Славко?  Ја сам ти до сад скитао и у скитњи сам се се врло лепо провео.  Штета; што ниси и ти био!  — Е да!  Боље је овде седети код куће.  Ми смо овде претресали разна питања.  — Остави питања!  Није спао свет на нас да му решавамо питања.  Ако станеш решавати свету питања лепо ћеш се провести!  Терај, брате, овако ко ’ ја!  Шта мени Фали?  — Ништа! ...  Е морам мало да се провредним.  Не вреди бити овако лењ, к’о што сам ја!  — Добро, те си се на то решио!  Ја ти честитам на одлуци, ал ’ мислим, да то нећеш моћи учинити.  А и шта би ти требало?  — Живот, наука уче се у свету, који је цео једна велика школа, у којој можеш све видети ал ’ не све примати.  У том мрак се спуштао све више; дрвеће пред кућом загрну се плаштом лењивости, грање под утицајем вечерњег поветарца шушташе чаробном музиком, која се преносила редом, дуж целе улице.  То мрачно шуштање је јако пријало Славковој души.  Он је седео близу пећи, лампа још није упаљена, а месец пустио своје зраке у собу, по чијим се зидовима играју најфантастичније фигуре од оголелих грана.  Тишина је у соби; нико не говори и као да се стара да не наруши ту свету мирноћу, тај прекрасни мир.  Дуго прође а сви ћуте, као да нигде никога нема, као да је гробница; ал ’ та је гробница тако мила и пријатна, да би сваки радо седео у њој.  Момчило први прекиде ћутање.  Шта сте се ућутали море?  Као бабе покрај ватре с плетивом у руци, или неком романчином из ритерског доба!  Пих!  Та ја бих полудео од досаде!  Хајд’мо у шетњу!  Видите, како је лепо вече!  — Право велиш, Момчило! трже се Надежда као из сна каквог.  — Вече је баш дивно!  Могли бисмо ићи!  Господин Славко ће нам правити друштво!  Јелте?  — Драге воље и устаде са столице, а Надежда и Милица одоше у другу собу да се облаче.  Славко погледа за Милицом, дивио се њеном красном и бујном стасу, њеним ножицама које су се виделе из папуча.  Чу како се облаче, и паде му на памет: како би било, да је и он тамо, да види младалачку свежину лепог девојчета из близа.  Скоро се уплаши од таквих мисли, превуче руком преко чела и загледа се у једну тачку на дувару.  Дуго је гледао у њу и наједанпут, магла му нека паде пред очи, а из оне тачке поче се помаљати неразговетно и увијено.  Напреже вид да прозре ту прилику, која му се поче приближавати све ближе и ближе и наскоро приступи к њему.  Она га посаматра црним очима, ал ’ он не може да разреши чије су.  Ах! — помисли у себи — то је она!  — Љубица!  А она се враголасто и опет некако тужно смеши и загрли га.  Топал дах из њених уста заноси га, а груди њене почивају на његовим; он чује како му срце бије и чисто претрну, да ко не чује, а Љубица га све и више стеже, све јаче се приљубљује к њему и глади му косу на глави.  Уста њена су до његових — румена и мала усташца, таман удешена за љубљење, но он се страши да их пољуби и мисли, да ће с пољупцем и ње нестати.  Стаде је и он јаче обавијати око стаса, и њена глава сва почива на његовом рамену, а он је милује.  Диже јој главу и метну на своју; уста се сама нађоше и врео пољубац одјекну у ноћној тишини.  Он скочи, ал ’ ње је нестало.  — Шта је море? упита га Момчило, ад ’ он не стиже да одговори, јер се у исто време појави Надежда с Милицом.  Мирис испуни целу собу, која је још била мрачна и само је месец осветљавао.  — Шта! зачуди се Надежда — зар нисте имали лампе?  Извините, ја сам потпуно заборавила.  — Не мари ништа! рече Момчило — у мраку се много лепше мисли..  — И спава — дода Милица, смешећи се и удари лако Момчила по образу.  — Еј! ти мислиш ваљда, да су моји образи створени за тучење!  Чекај, да видиш само, како ја тучем!  — Ти би ме и убио, какав си!  Јелте, г. Славко, какав је иначе?  — Ето такав, каквог га сад видите!  Још гори мало!.  — Хајдмо! повика Надежда, навлачећи рукавице, да видимо, шта, има у Београду.  — Има свашта! девојака лепих и ружних, баба, стараца, свашта баш! одговори Момчило.  Кад су изашли из куће на улицу, свет се у највећем јеку шетао.  Славко је ишао с Милицом, а Момчило с Надеждом.  Тиска, навала велика.  Славко је испрва ћутао, а после прекиде ћутање питањем:  — Госпођице! шта мислите зашто је оволики свет изашао у шетњу?  — Па зашто друго, но да покаже своју лепоту и свој блесак.  — Тако је! и ја не бих имао ништа против тога, да тај свет има каквог стварног знања поред те етикеције.  Мени је жао, кад погледам, у шта се троши драгоцено време и понижава човечији понос.  — Ха! ха! то и ја спадам онда у те, које ви сажаљевате? осмехну се Милица и погледа радознало у њега.  — Не! никако!  Ви сте се издвојили од овог света, колико сам ја могао испитати и чак и сами га жалите То вам служи на част.  — Хвала господине прошапута и стидљиво обори главу, ал ’ ја то незаслужујем.  Ја сама врло мало знам и то ми је жао.  — Не! не! — ви се варате!  Претпоставимо да и не знате, па би било довољно, што сте увидели где је прави циљ човеков и што имате воље за рад.  — Видите, продужи даље показујући на Грађ.  Касину, овде се утро пут напретку једном новином, која ће бити спасоносна за нас, за друштво.  — Знам!  Друштво противу алкохола.  Врло похвална идеја, само кад би било још друштво против луксуза и против моде .... ах!  — Шта вам је госпођице? упита је поплашено, да вам није зло?  — Није!  Но ја говорим против моде, а сама купујем " мирисе и друго.  Когод говори против нечега, треба сам прво да да пример!  Није ли тако?  — Тако је, али је вас не кривим, јер ви то радите зато, што сами не можете преобразити одмах цео свет.  Треба га прво спремити, образовати и кад буде образован он ће моћи многе истине примити и разумети.  Говорити данас против обичаја, нема смисла у необразованом друштву.  Ми треба да ону децу, тај подмладак наш, који ће нас наследити да образујемо тиме, што ћемо му уливати само племенито и добро и тиме ће он примити многе ствари пре, но што би их иначе примио.  Заиста, ја се ужасно узбуђујем, кад видим начин, на који се деца, на који се и сама зрелија омладина васпитава.  Место да школа да ђаку све племените и добре особине она га учи подлости, нискости и затупљивању.  То је жалосно, али нека нам служи за утеху то, што такав развој ствари неће дуго трајати и што развитак друштва не зависи од воље појединаца већ од извесног закона.  Јасан доказ видимо из тога, кад сравнимо метод наставе пре 50 год. с данашњим.  Нема више оне деспотије и ако је има, то је изузетак кога чине људи старог кова, мрачњаци, који су преживели за ово време.  Још постоје предрасуде, још се сматрају класични језици за једино образовање човечије душе, што кад би се укинуло консервативци би повикали; држ’те људи! пропаде свет!  Данашње друштво труло је, али ће из те трулине понићи здраво стабло, као год што из труле и ђубревите земље усев здравији и бујнији постаје.  — Потпуно се слажем с вама и како бих желела да и ја штогод могу помоћи тој племенитој идеји просвећењу народа!  Ја сам доста размишљала о томе, но немојте се само смејати и ако сам ја тек у 18 години, јер од малена сам волела да се занимам књигом и да мислим; али држим да не треба ничије убеђење нападати, но га пустити да иде својим током.  — Но не потпуно, сваком човеку објаснимо његов позив, његову задаћу, ал ’ не чините то с једном глупом бабом или старцем, који не могу ништа од тога разумети.  Обратимо се ми другом месту, оној интелигенцији, која проводи свој век по кафанама, која се влада по свима правилима круте етикеције и њу обавештавајмо, њој уливајмо у главу савремене мисли и тежње па ћемо имати користи.  Шта ће нама старци и бабе, од којих нико не види користи и који су већ једном ногом у гробу ...  — Јеси ли се, Славко, бога ти напричао? прекиде му разлагање Момчило а кресну оком на страну, куда пролазаше једна млада и красна девојка.  Шта сте то расправљали?  — Готово ништа! одговори Славко — Мало смо говорили о циљу човечијем на земљи..  — О циљу на земљи! — подсмехну се Момчило — то значи да има и неки циљ на небу!  — Не! тако се обично каже.  А што се ти па одмах подсмеваш?  — Не подсмевам се; само сам се шалио.  У разговору дођоше близу куће.  Славку као да паде неки терет на срце, које се стеже и он ћуташе а сви то исто чињаху.  Калдрма одјекује под ногама а звук њен далеко одјекује.  Небо беше ведро и милијарде звезди виђаху те на њему.  Тишина велика као да све спава, негде се види светлост кроз прозоре, поред којих шета стражар с пушком о рамену а по кадкад прође каква древна пијаница поводећи се лево и десно.  Све то чудновито утицаше на лако распаљиву душу Славкову, чије срце ма да је било стегнуто због скорог растанка ипак се ширило и у мало што не би и запевао.  — Волете ли ви, госпођице, музику и певање? упита је он.  — О још како!  Уживам у њој.  А ви?  — Кад чујем њих, као да сам пренет у други надземаљски свет и тада сам ванредно весео у души, премда се то неки могло спазити на мени.  Ето нас већ и код куће!  Чујаше се само поздрав, стискавање руку и срдачни позив за други пут.  Лаку ноћ! пријатно спавање!  Лаку ноћ! такође! и Славко пође с Момчилом кући ћутећи.  Наскоро се раздвојише а Славку би тешко кад угледа своју малу и бедну кућицу — свој стан.  Лампа је била заврнута, кад је ушао у собу његови су већ спавали.  Он их погледа а сузе га облише.  „Ах! мили моји! како се мучите, ал ’ неће бити дуго, биће службе!“ и он леже онако обучен на кревет с цигаром, која је светлила у полусенци собној ...  Коју ли ја сад волем? мишљаше Славко а хаос од мисли појури му у главу — кад би била моја жена! и све ређа даље и даље.  -Предвиђа кака ће бити свадба и — прва ноћ, ал ’ ту хтеде да се покаже нешто више од жене, управо хтео је мало да је куша и то тако; што ће им собе бити раздвојене, што ће кадкад ићи ноћу к њој, загрлити и пољубити — ватрено љубити, како ће га она стискавати на груди и он њу; но тада брзо нестаде ње и појави се Љубица и поче мислити о њој.  Изгледало му је, да ће она бити хладна, неповерљива, да ће се стидити њега и његовог грљења, ал ’ тад се присети да је он муж а она жена и тога неће бити и т. д. све којешта мисли и на мах му поглед паде на суседан кревет, на коме је спавао мали брат.  Би му нешто тешко, сажали се, као да ће га изгубити и приђе к њему.  Слуша му дисање сваки откуцај невиног срца и пољуби га.  Опет му би жао и то још већма, скиде се и леже до њега обгрли га чврсто, и гласно зајеца.  Било му је пријатно то плакање.  Кога је проузроковао?  А у исто време и Милица се заноси мислима и она плаче и навлачи јорган на главу, да ко не би чуо.  Тихо јеца а сан се полако прикраде на уморне трепавице.  После неколико дана од ове шетње, он је постао редован гост Надеждин.  Одлазио је сваког вечера, седео дубоко у ноћ и после се враћао кући неспокојнији но што је дошао.  Кад је полазио, изгледало му је; да ће тамо бити нешто ново, што ће га занимати и премда се није у свом надању варао ипак је при поласку био тужан, као да за навек оставља ту кућу, која му је била драга, ал ’ није знао ни сам по чему.  Оно друштво, које смо видели први пут, било је и сада.  Надежда се никако није хтела одрећи друштва, у коме је волела да игра прву улогу, па ма и међу таким људима, као што је било то друштво.  Она је чезнула да има коме исказати своје мисли, своје погледе премда је знала да те њене мисли у овом друштву слабо к’о разуме и не цени их много.  Али и ако нису ценили њених мисли, они су ценили њу саму и уважавали је као умну жену, као нешто више од обичних жена и у сваком погледу одавали су јој првенство, које јој заиста нико од нас не би одрицао.  Опет видимо пензионара Милана, официра у „оставци“ Мишу, жену му Дару.  Славко их је скоро свагда затицао све на окупу, како играју карата или слушају свирку Миличину или разговарају о киши, о лепом времену, које ће доћи после 2 месеца, о најновијим мустрама, које је донела нека „генијална“ уметница у моди из Париза и Беча.  Кадкад би Миша причао о својим ратним доживљајима и поступном течењу своје каријере.  — Ето — рече он — кад сам постао поручник, оженио сам се и после 2 године ме ставише у покој, а ја нисам био тако стар, да не бих могао радити.  Ал ’ тако! судбина је ваљда хтела!  Не могу ништа против ње.  — А јеси ли био кадгод рањен? упита га Милан.  — Јесам ли био рањен?!  Да шта ти мислиш!  Чекај само да ти причам, и Миша се навали на наслон од столице, задовољно устури главу и поче причати.  — Једног дана, вели Миша, год. 1876 ми смо били на Шуматовцу.  Треба да знате да сам тада био наредник, и имао сам на управљању читаву једну чету.  Тада је било опако време, Турци су нам задавали много јада и једва смо имали кад да ручамо.  По некад 2 дана нисмо ни јели.  Једног дана је био жесток окршај, Турци су навалили на нас као црви а ја сам баш био у резерви.  Фијучу танад, топови ричу, да се небо пролама а писка и јаук рањеника срце човеку да испара, ал ’ ми стојимо хладни, намрштени, готови за све и једва смо чекали, да упаднемо у Турке.  Наскоро да се знак, ми јурнусмо у Турке дерући се из гласа „ура“ а свакоме је при том срце скакало.  Био сам на челу своје мале трупе и јурио сам као бесан напред соколећи другове.  Сетих се Александра, Карађорђа и пожелех да и сам могу бити као они, и само идем напред.  Падају око нас Турци, ал ’ падамо и ми.  Кад је била највећа сеча, кад смо се клали, тад ме зрно погоди и после што је било, незнам.  Кад сам дошао к себи налазио сам се на болничком кревету.  Ал ’ ја сам био весео, јер су наши однели победу.  За тако храбро држање добио сам медаљу и споменицу.  Ево је! и он показа на пеки мали орден, који му је висио на грудима.  — Браво!  Живео Миша! виче Милан — е честитам ти, брате на јунаштву!  Нисам знао, да си ти таки!  — Ја! ниси знао!  Ал ’ и сад бих ја овако стар отишао на границу, да се мало огледам с нашим душманима.  Још ја имам срца и то каког!..  — Та кад сам те први пут видео помислио сам судећи по изразу на лицу: ово је био јунак! и нисам се преварио.  Хе! хе? — смешкаше се старац.  — Нема вам више јунака као онда, нити има онаких патријота.  Данашњи свет гледа на све могуће начине да избегне од војске, а о рату никад и не мисли.  То је врло ружна појава!  Врло ружна!.. замаха Миша значајно главом.  — Не може их сад ни бити.  Свет данас није онакав какав је био пре 30 год. Све ствари, у колико је могуће, гледа да исправи мирним путем, а не убијањем.  Прошло је доба, кад се ишло у рат певајући и настало је доба просвећења.  Ја никад не бих могла да одобрим срества, која толике људе уништавају и тим се човечанство лишава много и много својих синова — заврши Надежда.  — Сасвим је тако! узвикну Славко — Ништа нема боље од мира, у коме се може по вољи размишљати.  Прошли су та времена, кад се хорила бојна вика и њу сад замењује миран, тих и спокојан живот, где се сваки треба да постара, да буде од користи другоме.  Видите, да све мање има патриота а све више учених људи и да се свако гледа, да образује.  Оставимо ми ратове за онда кад је најнужније и гледајмо да нам се народ просвети, да се тргне свију празноверица и да мисли о свом благостању.  Дуго је и лепо Славко говорио о том питању.  Истицао потребу школа за постигнуће свију цељи среће човекове и нагласио да их баш напротив треба свуда отварати.  — Е па молим вас — упита га Милан — кад ви тако хоћете, онда ће се у Србији створити велика маса умног пролетаријата, па зар тада да један школован човек врши телесне послове?  Ја први не бих чинио.  — Ви се и не питате.  Време ће нам то донети, а ви морате радити, ако мислите да живите.  Стидите се тога посла, ал ’ не треба.  Ми сви имамо подједнака права и право је да сви радимо а да оставимо бригу о управљању државом најспремнијима.  — Хо! хо! хо! смејаше се Миша подругљиво — зар — ви збиља мислите да ће се таке усијане идеје кадкад остварити?  Славко побледе из ока му букну плам увређеног поноса, задрхта целим телом, а Мица се поплаши кад га виде таког и инстинктивно приђе му ближе.  — Да ће се моје идеје остварити знам — одговори ватрено и са жаром — и да ће свега овог ништавила нестати — такође знам.  Напослетку ви се нигде и ништа не питате.  Сад Миша побледе.  Хтеде да одговори, ал ’ се сети да је у туђој кући и ућута.  Ућуташе сви сем Надежде, која је хтела изравнати ствар, ал ’ виде да ниједан не беше вољан за то.  Мица гледа-испод ока на Славка и кад виде како се променио у лицу, и она се промени.  Грицкаше своје беле нокте и час по па погледа на њега.  — Би ли сте нам одсвирали што год? — упита је он пошто виде да сви ћуте — она без речи приђе клавиру и поче свирати некакву Фантазију.  У том Миша нагло изађе из собе и оде а Дара оста и даље.  Свирка се разлегала лагано и тихо, као ношена валима поветарца и Славка скоро раздрага.  Лице му поче добијати првашњу боју, ал ’ оног изгледа још није нестало.  Она сврши свирку и остави руке непомичне на жицама.  Загледа се у њих и као из небуха упита:: хоћете ли још што год?  — Да вас не трудим само?  — Не! одговори кратко и поново поче свирати.  Славко пљескаше кад сврши и сви остали с њим.  Она поцрвене.  Захвали се малим поклоном и оде.  Друштво се разиђе хладно, учтиво и затегнуто.  Славко је био доста озбиљан а Мица замишљена.  Сутрадан кад се Славко пробудио било је већ доцкан.  Сат на академији је избијао осам, а он се тек почео облачити.  Није био расположен, само је ћутао и на питања очева одговарао кратко и немарно.  Синоћни догађај му се врзао по глави.  Сети се свађе с Мишом.  — Лудак! промрмља — ни с ким паметнијим нисам нашао да говорим но с њим!  Сто пута падам у ту исту погрешку и никад се не могу опростити ње!  Шта ме је терало, да с њим говорим о питањима, о којима нема ни појма он.  Баш којешта!  — Узе панталоне да обуче, погледа их; доле беху искрзане мало.  Баци их и плану.  Шта је сад?  Докле ћу се овако мучити, докле ли ћу морати носити се овако?  Ах! нећу да их обучем! нек ’ иду до ђавола!  Отац му страшљиво погледа.  Пришао би, ал ’ не сме од сина.  Напослетку приђе, загледа у панталоне, па у њега, па опет у панталоне и тако редом, као да би хтео прочитати на челу синовљеву, шта му је.  Страшљиво се осврташе и гледаше у сина.  — Но шта је? упита га нестрпљиво — шта ме гледаш тако?  — Искрзано доле ...  — Па искрзано да боме!  — Треба о правити.  — Треба! и обоје се насмејаше.  Отац поскочи од радости, кад виде да се расположио.  — Оправићемо то, Славко! рече отац сигурним гласом.  Овде у авлији има жена једна, сад ћу јој дати.  Узеде полако панталоне, чисто бојећи се да их лепо узме и изађе сав блажен.  Он се извали на кревет и даде у мисли.  Синоћница му опет изађе пред очи.  Трудио се да је силом одагна, ал ’ она једнако пред њим.  Сети се и Милице, сети се њеног погледа, кад га је посматрала синоћ.  Учини му се да је био много-сажаљив, болећив.  Шта ли је она мислила о мени после тога? шапташе полугласно, можда ме је сматрала за лудака! и кад помисли, да би то заиста могло бити, растужи се, загледа у двориште које је сунце огрејавало; у дубоку сенку, која је била пред кућом и чисто му би зима никако није могао себи представити, да је та сенка лепа пријатна, ал ’ сад је била зима, а претстављати друкчије осећаје и друкчије претставе, то је доста тешко.  Доле у дворишту поред плота стоји једна крушка, оголела и као без живота.  „Ала су дивне крушке с њих!  Да ми је сад једна! тако му се преједоше а вода му пљускаше на уста.  — Кад ћемо јести, отац, крушака с тог дрвета? упита га, кад је улазио у собу с панталонама.  Отац погледа на дрво, гледаше га дуго и жалосно заниха главом.  — Хе има још доста!  А једу ли ти се?  — Ја!  — Па ако хоћеш има у трговини?  Отац извади свој новчаник, пажљиво претураше по њему, ал ’ нађе свега 2—3 гроша.  Уведе их у руку, па час гледаше у њих, час у сина.  Бескрајна туга се видела на његовом лицу.  Поче се врпољити на једном месту.  Славку поста досадно.  — Па деде хоћеш ли ићи?  — Ах!  Не знам, шта ће коштати.  Бојим се да ово не буде мало! и старцу се завртеше сузе у очима.  — Колико имаш ту?  Да видим!  Старац прискочи, поднесе му понизно руку и стаде као укопан  — Два гроша само! рече Славко, и погледа на зборено лице очево, на густу браду, на искрпљене ципеле.  Хм! слете му с усана и маши се руком у џеп.  У њему је било свега 20 динара.  — Имаш два; ево ти још 15 дин па купи једне ципеле.  Те су те доста носиле.  — Старац се упрепасти.  — Петнајест динара дајеш мени?  Петнајест!  Збиља, Славко! и докопа га грлити и љубити.  Та ти се шалиш само!  Славко!  Славко! клицаше он и поче скакати по соби.  Неки куцањ чу се на вратима.  — Напред! викну Славко.  Уђе непознати му господин, млад, ћелав, са златним цвикером и пуном апотеком мириса.  Погледа по соби, намршти се мало и упита.  — Гос.  Славко Негровић.  — Ја сам.  Шта желите.  — Милан Ђурић — претстави се он — и погледа сумњиво на старца.  — Говорите слободно, господине!  То ми је отац! предухитри га Славко, разумевши његов поглед.  Изволте сести!  — Хвала! одговори овај мрачно и некако тупо.  Мени није до седења имам с вама важних послова.  Ви сте били синоћ код ... хм код госпође Надежде на ...  — Да био сам.  Шта хоћете тим питањем?  — Ви сте увредили г. Мишу, мог пријатеља.  — То не знам.  — Хм!  Како то?  — И ја сам дошао к вама, да потражим задоволења иначе ...  — Доста, господине!  Разумем добро шта мислите; али оно, што сам рекао остаје, јер је истина а ње се не бојим.  — Лепо! онда ће оружје пресудити, иначе све последице припишите себи.. јавност.. глас.. у.  Старац кад чу последње речи зграну се, низ лице му потекоше сузе и стаде иза сина, као да би га хтео одбранити и пркосно погледа у Милана.  — Славко! цикну он.. зар тебе.. тебе обеђују, који си свагда истину говорио.  Ах!  Боже мој!  Не! ти се нећеш тући! нећеш! говораше старац плачевно — то не може бити!  Славко!  Је л ’ да ти ниси крив?  Ах! како ја и питам?  Зар би могао мој син тако што учинити?  — Махни ме, оче!  Све је истина, што овај господин говори, али то ми је налагала част, дужност, јер ме је прво он увредио.  Старац се пренерази, окреташе се по соби као луд.  — Ах!  Ах! двобој! викаше старац и приђе господину — зар и вама мој син смета?  Неправдо! докле ћеш нас терати?  Јелте, господине, да је ово шала?  Шала је шала — знао сам ја то!  Та мој би син могао погинути!  Ух! ух! и загрли силно Славка — сине! сине!  Милан га погледа презриво и окрете се Славку.  — Дакле, господине, какав одговор ми дајете?  Овај гледаше тупо око себе.  Није могао довољно себи претставиш свој положај.  Зар он да се туче, који никоме није натрунио до сада?  А сад?  Да се бије.  С ким?  С пропалом индивидуом.  Ах! та он није знао, ни како се држи револвер а убити — то је и одвише!  Грозио се кокошку једну да закоље, а сад мора убити човека ил ’ бити убијен.  Он се очајно ухвати за чело, крупне грашке зноја леваху се низ њега.  Није се могао одлучити ни на шта.  То је било против његових начела, која тако ватрено проповеда, против свега што је човечанско, па још кад се сети онога, што ће доћи ако он буде подлегао.  Стресе се сав, кад помисли на то.  Отац, браћа.  То су створови, о којима он мора водити рачуна, ал ’ част, част, дужност.  До врага и с тим дужностима — прогунђа он — све се у овом свету своди на дужност и част.  — Дакле рече господин — шта сте решили?  — Ништа!  Тући се не могу, то је против мојих начела, против закона, против правде.  Идите свршено је све.  Увреда за увреду.  С богом!  — Ха!  Ха! насмеја се Милан подругљиво — мислите ли ви да се част налази на сокаку?  Варате се.  Ил ’ оружје, ил ’ јавност!  — Оружје! а зашто?  Хоће ли то штогод помоћи мени или њему.  Нек’ме убије!  Лепо! видите ли ове — показујући на оца и браћу — о њима се ја старам.  Хоћете ли, да им одузмете хранитеља?  Одузмите га! своме!  Готов сам!  Да видим шта ће тај господин добити, кад ме убије!  Мене познаје сваки као ваљаног и да се не хвалим — спремног човека.  Шта ће тај свет рећи, кад чује да сам се тукао?  Рећи ће да сам лудак, да имам предрасуда, да сам част платио крвљу, као да се част њоме пере.  Ах!  Слушајте!  Увредио сам га, јер сам био изазван.  Тући се нећу.  То је испод мог достојанства.  Тући ћемо се преко јавности и видеће се, ко је крив.  Идите сад! идите!  Ја вас молим.. идите ...  — Збогом!  Узвикну овај раздражено — да видим, шта ће вам помоћи тај разлог о правичности, то голо умовање.  — Молим вас, не досађујте ми!  Избацићу вас напоље!  — Платићете ми то! цикну Милан и излете на поље ко ’ бесан!  Мене терате! и лупи се по прсима — ох!..  — Срећан вам пут! довикну му Славко и седе на кревет.  Руком се подними на његову ивицу а главу наслони на руку и замисли се.  Све му прелете у памети, све дотадање, цео живот, који је био патња и напослетку овај догађај.  Сунце допираше кроз прозор до његовог лица, које је било бледо, и на коме се чудновати израз благости и сажаљења огледао.  Зрак га је полако пекао и њему би тако пријатно и испружи ноге да их сунце греје.  Топлина се разлила по целом телу а он премишља о части и дужности.  Није могао лако да разреши та два појма.  Част није код сваког једнака; различни мотиви покрећу људе на часна дела, али ретко је ко извршује.  Боримо се за част, а кад погледамо све је ово ништавило и онде где мислиш, да си нашао част, налазиш обману, гадну и слепу обману, која ти се церека у брк, што те је тако превариле а ти се окрећеш од ње посрамљен, погружен и жалостан.  Чини ти се за једног човека, да је часан, и не сањаш да би он икад могао штогод нечасно учинити, али он ради баш нечасно.  Истина, осећа шта је часно, али ради обрнуто мотовишући то ништавним разлозима и тлапњом, да то нико неће сазнати.  Нема човека који није нечасан — продужава у мислима Славко — сваки ради друкчије но што му част и дужност налажу а сваки мисли да баш по њима ради.  Кад човек хоће што да учини, он то правда под маском ма каквог сићушног разлога, мислећи и надајући се, да нико то неће сазнати, јер ко би могао завирити у моју душу, те да види шта се на њеном дну налази?  Дужност, част — слете с усана Славкових, а шта ја чиним?  Да ли је ово дужност?  Зар није и моја част повређена и зар немам ни ја права да браним своју част, која је прво нападнута?  До ђавола нека иду сви ти, којима је част тако прирасла за срце!  Ја сам прав и правда ће избити на видело.  Нека ме цео свет пресре, нека ме руше преко јавности колико хоће!  Зар ћу ја штогод изгубити тиме?  Не!  Ако има правде у свету, ако осећање дужности спрам својих још влада, то нећу ништа изгубити тиме.  Но гле!  Та јавност је неумољива, немилосрдна.  За један дан моје ће име брујати по целој Србији и сваки ме може и хоће сматрати кукавицом.  Ах!