ХАРАМБАША МИЦКО  СРПСКИ ВОЈВОДА И ЗАТОЧЕНИК У ФЕСАНУ  1926.  ИЗДАЊЕ КЊИЖАРЕ И ВУЈИЋА  БЕОГРАД - „ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ“  Штампарија „НОВО ДОБА“ у Вуковару.  — Камо селам бре, ћопек! — викну Мицко к’о гладан курјак једном турчету, које беше поред њега прошло, хватајући се за нож, који беше дубоко зарио испод појаса.  — Коме селам, море?! ... ене де! ... зар Турчин Каурину?! — одговори усплахирено Турче, чудећи се.  — Турчин! ...  Каурин! ...  Бре ћерата ... ћерата! — цикну, Мицко па, исукавши ханџар, бесно појури на турче.  Гле! ... турче се већ трзаше испод Мицкових ногу к’о заклано јагње, ... ханџар сав крвав а бујна детиња крв прскаше далеко на све стране.  И баш никога — баш никога да види, да притекне у помоћ! ...  Не! ...  Мицко утече весело и задовољно, што је овако јуначко дело извршио, избегнувши сваку казну.  Сунчани зраци беху већ зашли далеко иза гора.  Густа помрчина спушташе се лаганим ходом на земљу.  Вечерњи, пак, ветрић тихо ћарлијаше, обарајући већ увело лишће, а својом свежином, која чисто опија, хлађаше млађано турче, попрскано својом врелом крвљу.  Ето какав вам је тај злогласни Мицко.  Још му ни пуних шеснајест година а он већ коље.  Види ли само какво турче а он — „ћопек! ... ћерата! ...“ па одмах за нож и коље.  Такав вам је и сада.  Прође улицом, сретне кога са чалмом на глави, а он се сав накостреши, очима запламти, па само режи.  „Тигар, разбојник, крволок!“  — Не, не, драги читаоци! ...  Ми би, се огрешили о овоме нашем јунаку, кад би га овако назвали.  Та и он има срца, та и он има душе, и он може бити нежан отац и муж! ...  Чисто ми мило кад га и данас посматрам, где држи по које невинашце у наручју, па му тепа — „бре ћерата ... ћерата! ... чиј ’ си ти?.., је ли да си мој, а? ... ах ћерата ... ћерата!“ — па га тако грли и љуби као нежна мајка своје јединче.  Јест такав вам је Мицко.  И он може да буде добар и — што но веле — предобар.  И он може да буде тако нежан и блага срца али — кад држи у рукама само дете, које српска мајка роди и одњиха, а турче — бога ми коље није вајде крити.  — Доста сам се — вели Мицко — и ја нагледао грозних дела, што их починише бесни Турци! ...  Доста сам и ја страховао са њихових ужаса, што их починише над нашом децом! ...  Ах, и сада ми лебди она грозна слика пред очима, када истргоше дете мајци ми из наручја, па га натичу живо на бајонете и бацају — да виде, ко ће га моћи даље да подбаци.  Ах, та ме погана вера и научи да тако и са њима радим! ...  — Но кад вам већ почех да говорим о овоме јунаку, о овоме витезу, о овоме родољубу свега онога што је Србиново, да вас бар у неколико упознам, с њим, да вам покажем место, које роди овога храброг Србина, да вам укратко изложим његово детињство — постепено улазећи све дубље и дубље у његов живот.  Недалеко од славнога града Прилепа а између Охрида и Битоља, шири се на далеко питома равница, покривена биљним шаренилом.  У самој равници и данас постоји стара варошица Ресен са пет до шест хиљада разноврсних становника:  Ту су вам и Срби и Турци па најзад и Грци, шта више ових последњих као да беше за време Мицковог детињства у много већем броју од осталих.  Нешто даље јужно од Ресена, шире се два непрегледна и валовита језера: Охридско и Преспанско а на северу кршна планина Петриња, овде — онде обрасла густом гором.  Ето у таком поворју разноврсних предела лежи Ресен — место, које роди тако храброга Србина, о коме вам већ почех да говорим.  Ако прођете кроз саму варошицу — кроз Ресен, около себе гледаћете све саме мале и ниске кућице са незграпним димњацима, а тек овде-онде и по коју баш доста лепу кућу, која вам сам поглед измамљује.  По уским улицама раштркани к’о разбијено стадо: овде Србин, онде Грк, тамо Турчин, а све сами алеви фесови.  Сама варошица не изазива вас толико, колико њена околина.  Ето, чим, се изађе у поље а напусти Ресен, већ се човек осећа свежијим, већ му је нешто лакше у грудима.  На једној страни пустила се поља, широм засејана житом, које кад и најмањи ветрић почне да пири, а оно се повија као какво платно широм разастрто.  Баците поглед на другу страну а оно кукурузи к’о гора.  Мало даље непрегледни пашњаци а по њима јагањци к’о кринови, а оно тихо и тужно брујање њихових звонаца чисто вас опија, заноси, успављује.  И нехотице управите поглед мало северније, а ви одмах видите горостасну мрку стену.  Не! ...  То је дивна гора од липа, храстова, китњастих борова на планини Петрињи.  На неким опет местима а на истој планини види се само голо стење, чији вас лискуни својим сјајем према врелом сунцу одбијају да не гледате више тога мркога дива.  Безброј поточића непрестано се ломи о оштрим стенама са неким потмулим жубором а маса хладних капљица брзо одлета у ваздух, стварајући читав рој бриљантних пчелица од сафира, рубина, и других драгих каменова.  Та право је имао Мицков отац — Христа када једном, после његовог бегства у планину, разговараше са својим комшијом — Милојком:  — Ето, ама не рекох ли ја мојој Неши по сто пути: море жено, не пуштај ти то дете да оно којекуда шврља! ...  Та ја кад год се вратим из дућана а њега никад код куће ....  Час је у пољу, час отишао чак на Петрињу; час овде, час онде, тек њега никад не затекох код куће! ...  „Та нека га — вели она — опаметиће се, још је дете!“ али ето како се опамети! ...  Хајдук, разбојник! ...  — Знаш, газда Ристо крв му је таква ... срце га тако вуче! — тепаше му његов комшија Милојко.  — Ето и мој Мире, вршњак је твоме Мицку.  Знаш, баш се добро сећам, твој се Мицко родио у очи Петрови ’ поклада, а мој Мире, на Св. (1842. године).  Заједно одрастоше ... заједно су увек ишли у поље ... заједно свуда! ...  Не растављаху се никако, да простиш, баш као овај мој кум — Веља и она — она бесна, Стеванка Најданова.  Ама куд год погледаш а они заједно.  Стеванка пође на извор, а он за њом као луд; она кући, а он с њом па само нешто џацељају, а очи им, право да ти кажем, баш к’о у нашега Сурка, кад хоћу да му дам парче хлеба, а он само млатара репом, а очима само креше! ...  Ене де, куд ја одох! ...  А јест, почех да ти говорим о нашој деци! ...  Дакле, свуд заједно.  Где је твој Мицко, ту и мој Мире, што но веле:  „Куд један оком, ту други скоком! ...  " Али, Бога ми, мој Мире, темељ кућни.  Али право да ти кажем, газда Ристо, Мицко није крив, срце му је такво!  — Та лепо ја њега дадох у школу — поче опет Христа — али шта ћеш!  Поче лепо ... ишао је пуне три године, а као што видиш, ја већ изнемогао, па дај њега у дућан, к’о велим, у школу је доста ишао, нека га сад у дућану, нека и ту школу изучи.  Али која вајда! ...  Не хте враг да мирује! ...  Ама он је као хајдук и рођен! ...  Видео сам ја то одавна!  Њега ће планина и сахранити! ...  Истина, тек што беше Мицко напунио девету годину а он ступи школу.  У њој беху учитељи, све сами грчки попови.  У школи проведе пуне три године и за то време изучи буквар, псалтир и часловац.  Како он беше навикао да буде слободан „к’о тица на грани ", то једва дочека, када му отац рече:  — Е, синко, у школи си доста био.  Ако је за вајду доста је и толико.  Видиш, ја сам већ остарио, данас сутра па хајд у гроб! ...  „На млађима свет остаје!“..  Дућан.., знаш, ко дућан ... без старијег нема ништа.  Ради овога, синко, од данас ћеш бити самном у дућану.  Хоћу да изучиш и ту школу, да навикнеш и на тај живот, тек онда могу лакше и умрети, а овако ... не дај боже! ...  Ово за Мицка беше благостање.  Страховања од грчких попова више неће бити.  Од сада неће више слушати оно брујање у школи, к’о у каквој кошници.  — Шта ту вазда „алфа ... вита ... алфа вита, гама, тита, ижица ... " — говораше Мицко.  — Да су бар српска слова па и не марим, а ови проклети грчки „алфови и гамови ", баш ми лепо душу извадише.  Истина српске речи, али ... а ја! ...  Баш хвала мом оцу, што ме опрости од овога зла! ...  — Марим ја — вели он — за школу! ...  Ни мој отац није знао за њу, па ... бога ми, сила ... трговац и по.  Целог дана он само продаје! ... час ово, час оно, а паре ... трпа ли трпа.  Но он се брзо и с овим разочара.  Како је која година више пролазила а он постајаше према дућану све хладнији и хладнији.  Не може он то да поднесе да се пред сваким као продавац повињава.  Не може он то да трпи, да свакога нутка; та узми де, те дај још коју крајцару де и ово ... оно.  — Јатаган море, па у гору! ... какав дућан, није он за мене! — говораше више пута Мицко сам себи.  У последње време више је био у друштву но у дућану.  Непрестано се он договараше са својим друговима: како би то било, да једном нападну грчке попове и да им одузму своју цркву „св. Димитрија ", јер ови беху Србе одатле сасвим истисли и не даваху им ни да на вире у њој, а камо ли да се помоле Богу и да припале по коју воштаницу за покој душе својих умрлих.  Тек што беше осамнајесту напунио, а он с неколицином, потпуно наоружани, хиташе право ка цркви.  — Нећете ми вала више ви грчки попови кукати и завијати ко пијани у мраку — говораше Мицко у себи.  — Сад ћу ја вама испећи колач, па ми нећете више мајци запојити! ...  Мелодија се већ извијаше у српској цркви од грчких попова, а у цркви све сами Грци.  Попови се само задували, па окрећу ли окрећу.  Мицко их још подаље беше чуо, сав се беше накострешио:  Сад, сад ... чекајте мало! — викну он и појури са својом дружином у цркву.  Настаде читав урнебес! ...  Млатарење и запомагање одјекиваше дубоко у цркви.  Ту се беше десијо и грчки владика Мелентије, који за одбрану беше дохватио сажарену кадионицу.  У оној тучи и комешању он некако закачи мало и Мицка те га опече.  Мицко услед овога скочи као рис на Мелентија, па дохватив га за браду ишчупа читаво повесмо.  Најзад се и бој заврши са примирјем.  Грци морадоше пристати да се и Срби служе са половином те цркве.  Владика Мелентије, и сувише озлојеђен оптужи турској власти све виновнике ове побуне, ма да им половину цркве морадоше уступити.  И заиста, сви беху похватани и жестоко кажњени.  Мицков отац — Христа — никако није могао допустити, да његов син буде у тамници.  То не само да би било стидно за њега, као човека од велике части и поштовања, већ што и сам полагаше велику и последњу наду на Мицка.  Он даваше сад и „шаком и капом ", те једва спасе свог сина од заточења у тамници.  Но Мицко неће ни даље да мирује.  — Море, синко — викну му једном отац — ти си баш намеран да ме сасвим упропастиш?! ...  Ама видим ја, где ти опет са некима шурујеш! ...  Хајд, хајд! ... али наићи ћеш ти на „ђавољу рупу ", па ће бити „јао!“ али ти онда не поможе ни сам свети Петар.  А ја! неће Мицко ни да чује.  Он све те опомене, што но веле, на једно уво прима, а на друго испушта.  Не прође много а он се и по други пут примицаше са наоружаном дружином ка истој цркви.  Покољ .... звека убојних јатагана ... јаук и запомагање ... све то параше за неко време уво.  Сад већ црква беше сасвим у српским рукама.  Ни један се више Грк није смео видети у њој.  Тако би решено и Грци силом морадоше пристати на ово.  Турска власт одмах нареди да се похватају сви „бунтовници " и обесе.  — Сад му вала не помогоше ни кожне бисаге пуне дукатима! — говораху неки, који беху огорчени на Христу због његовог богатства.  Христа је тада врло лепо живио са ресенским пашом.  Чим паша увиде, да ће и Мицко морати бити обешен, а он одмах оде њиховој кући:  — Овде ти синко, спаса више нема! — поче паша, окренув се ка Мицку.  — Ако ти се живот још мили а ти, синко, бежи још зарана из ове земље, иначе, знај, бићеш обешен!  Мицко много и не оклеваше.  Он и не мари што ће морати да бежи ...  Он то баш и хоће.  Мало му је било необично, што ће морати да напусти своју кућу, оца, матер, но није баш толико марио.  Брзо прикупи он око себе све храбре и снажне младиће и то скоро све оне, који беху заједно с њим учествовали у последњем нападу на грчке попове.  Беше их свега шеснаест.  Опростивши се, са својим најмилијим, ова се храбра чета, до зуба наоружана, сада вину у бујну гору на планини Петрињи.  Дивна ли вам је планина Петриња! ...  Док се овде онде показиваше мрко стење, дотле је једна њена страна сва обрасла непрегледном бујном — гором.  Небројено дрвеће ... танковрхе јеле ... стари храстови, китњасти борови, продираху високо кроз атмосферу као какви џинови.  Тек што беху први пролетњи зраци.  Гора се већ беше заодела својим зеленим плаштом.  Прођете кроз гору па и нехотице седнете да се одморите.  Чујете жубор поточића, који се тихо — крадом провлачи поред бујног планинског биља, као да хоће своје сјајно -лице да сакрије.  Ветрић тихим шумом лахори, те вас својим шумом чисто опија.  Гора само бруји.  Каткад каква грдна орлушина пролетела би муњевитом брзином, тражећи свој жељени плен.  У средини саме горе видите бокор, румене руже око старог, храпавог дебла.  Не! ... то је харамбаша Мицко са својом дружином од самих бећара.  Храпаво и прастаро дебло, око кога се овај бокор повијаше, то вам је старина Радоје.  На крилу му старе српске гусле, остављене као символ његових прадедова.  Сви немо ћуте са погнутим главама, као да су на страшноме суду.  Радоје пева:  Ето како се харамбаша Мицко проводи у гори.  Још му нема ни деветнајест година, а он прави див.  Коса ... густа ... црна ... доста дугачка па на више повијена.., чисто бљешти према сунцу.  А обрве ... па она два сјајна и крупна ока ... страх вас обузима кад у њих погледате.  Науснице му тек беху загарављене.  Дугачак фистан од белог платна а доле такође беле — сукнене чакшире.  И фистан и чакшире — све то беше машћу натопљено; да их киша не би квасила.  Преко фистана зубун, а сјајна сребрна пуцад на њему као да горе у пламену према врелом сунцу.  Око паса притегнут широк појас — дивно ишаран а испод њега крију се к’о живе гује: оштри а дугачки јатаган, један љути ханџар и један велики револвер.  Лаке опанке ... а кајиши се око крупних ногу високо повијаху.  У накрст преко прса, два широка кожна реденика са тешким убојним метцима а тако исто и преко појаса.  Заиста, штит би му био излишан! ...  Дугачка мартинка увек му беше верни друг — она се не одвајаше од његових руку.  Прави витез! ... див! ... горски цар!..  И у самим очима његове дружине изгледаше страшан:  — Живео наш харамбаша! ... живео војвода Мицко! — клицаху они радосно, када га видеше овакога у гори, у својој, средини, и изабраше за старешину.  Тако они проведоше пуних осам месеци у гори.  Увек по три стражара беху на својим местима, док су се остали или договарали о нечем или увесељавали.  Чује се звиждање а они, са исуканим јатаганима и напереним мартинкама, полако ступају у правцу, одакле је тихо звиждање долазило.  Пуцањ читавог плотуна загрми ... јатагани звекну и већ видите где се по који Турчин или Грк купа у својој крви.  А старина Радоје?!  Он вам је за време боја увек повучен, а онда када борба престане извлачи одмах јатаган и тако са голим јатаганом у руци поносно шета поред убијених душманина кољући поново онога, који би давао још каквог знака о животу.  Не могаше старина од Грка да оде у цркву и да принесе своје молитве Богу.  Побуни момчадију, освојише цркву, али он мора с њом у гору, јер и њега хоће да обесе.  Он није био више за бој.  Осамдесету је давно превалио.  Место јатагана и мартинке он узима гусле те увесељава храбру Мицкову чету.  Зима беше већ на прагу.  Бујна гора која из далека изгледаше као каква горостасна стена, сада беше бледа, жута као боник на последњем часу.  Врели сунчани зраци сада беху хладни.  Плаха а хладна киша не престајаше.  По који прамичак снега, као бисер већ се спушташе полако, таласајући се на земљу.  — Другови! — почне Мицко одважно, када беху сви око њега сакупљени, — у гори нам више станка нема! ...  Зима је већ ту, а курјаци нисмо да овде и зимујемо.  Сиђимо потајно у оближња села и кријући се од Турака чекајмо на прве пролетње зраке! ...  — Тако је, тако! ... ура! ...  Живео војвода Мицко — клицаху остали.  Чује се звиждање.  Они одмах прекину њихов договор.  Чудновато ли вам је то звиждање! ...  Монотоно а дирљиво као да има неку тајанствену моћ! ...  Тужно се оно разлегаше по гори, као кад самртник болно шапће и моли за последњу помоћ.  — Напред јунаци! — викну Мицко, исукавши јатаган и пође лаганим кораком у правцу одакле се беше чуло звиждање. —  Када се беху приближили својој стражи приметише они, како се из даљине правце к њима, креће велика руља наоружаних турака.  То беше потера.  Тек што киша за неко време престаде, а зраци се већ од сакривеног сунца помолише.  Сјајно оружје и алеви фесови према сунчаним зрацима јасно показиваху да је ово потера.  — Стража на своје место! — викну Мицко — Остали нека заузму бусију и кад чују моју мартинку нек сипају што жешћу ватру до даље команде! ...  Гледајмо да нам ни један не оде читав!  Нека зна паша, што шаље потеру, ко је Мицко харамбаша! ...  Сад Мицко крочи на неколико корачаји испред саме бусије, коју беше његова дружица заузела, па заузевши један повећи грм, он клече са запетом мартинком а погледом управљеним на потеру.  Потера се безбрижно примицаше овима.  Турци и не помишљаху на то, да ће наићи на хајдуке још при самом улазу у гору.  Беху се ускомешали ... ишли су без икаквог реда.  Неки певаху „турске севдалинке ", неки се договараху о нечем, неки се беху опет сасвим издвојили, са погнутим главама дубоко замишљени.  Тако се та растројена гомила примицаше све ближе и ближе.  Мицко као да им кораке броји.  Упро оштар поглед у њих па и не дише.  — Још десет корачаји, — помисли Мицко бар у себи.  — Нећу почети док не буду на даљини од педесет.  Г-р-р ...! — одјекну планином Мицкова мартинка.  Иза његових леђа ватра сипаше к’о из неког вулкана.  Плотун за плотуном само грми а гора се силно разлеже.  Њих је шеснајест а Турака преко три стотине.  Турци к’о снопље падаху.  Многи изненађени и не потражише спаса у своме оружју већ нагоше бежати куд који.  Неки од њих, у великој забуни, не знајући куд ће, управише своје бегство правце хајдучкој чети.  — Паљбу прекини! — грмну Мицко, — са голим јатаганима у руци — напред! ...  Кољи.  Хајдуци, к’о гладни вуци, размањиваху плахо на све стране.  Убојна звека љутих јатагана ... сјајне варнице, јаук, запомагање, — све то страховито проламаше ваздух за неко време.  — Ура! ... живео наш славни харамбаша! ... живео наш војвода Мицко! — разлегаше се глас храбрих бећара, који беху, појурили на заостале Турке, а ови безобзирице са свом жестином, не могавши одолети Мицковој чети, нагоше бежати, не би ли само изнели живе главе из ове погибије.  Мицко само расте, његова бујна крв беше се јако узрујала, а срце бије ли бије!  Он и не хте да јури за неколицином одбеглих Турака, већ само посматраше, како његова храбра дружина бесно јури за њима, а ови се само котрљају.  Око му засузило, на лицу осмејак пун радости па и само срце нешто скаче у јуначким грудима! и оно је радосно.  Ту се сад могаше видети и старина Радоје.  Док беше праска од мартинака и звекет јатагана, он се ту није дао ни приметити.  А сада — исукао неку зарђану јатаганћину, облеће око поубијаних Турака, који све у крви беху огрезли, па само режи, а по гдекојег и пробурази, да би се уверио, е је заиста мртав.  И бој се сврши:  Ретко ко од Турака остаде жив а од Мицкових другова беше само један погинуо.  Мицко беше само мало окрзнут куршумом по левој бутини, но он ни да чује! ... узме мало памука, натопи га шпиритусом, метне на рану, завије и ништа више.  Тако је он лечио и своје другове.  Он другога лека за то не тражи.  — Е, другови! — поче Мицко, када се дружина беше већ окупила око њега — слава вам! ...  Ви ми данас осветласте образ! ...  Ја мислим, другови моји, — настави он после кратког ћутања — да нама више нема склоништа ни прибежишта не само овде, у овој гори, не само у овим оближњим селима, већ ни у свој Турској! ...  Бесни ресенски паша, кад буде чуо за овај пораз његове потере, он ће на нас дићи хиљаде Турака.  Нас је мало, истина храбрих, који не жалимо умрети, али не би требало лудо ни гинути.  Ја мислим другови, да ће најбоље бити, да ми одемо што даље одавде.  Ја сам за то изабрао Влашку! — Тако је! ... хоћемо! ...  С тобом ћемо и у ватру и у воду! ...  Куд ти туд и ми! ... живео војвода Мицко!.., живео ... — бурно клицаше његова храбра бећарска дружина.  Тек што се беше Мицко кренуо са дружином, напустивши Петрињу, а плаха киша захвати их и сипаше као из кабла.  Но они се не заустављаху.  Журили су што више могаху у правцу северно од Петриња.  На очекивање нове потере нису заборавили, јер јој се сваког часа надаху, услед дуготрајне кише, остављаху сад за собом јасан траг.  Ресенски Мехмед - паша чим сазна за погибију своје потере, одмах нареди да се састави друга што пре и то много јача од прве.  Он беше дошао на место ранијег паше, који беше лепо живео са Мицковим оцем.  Одмах је сазнао за Мицка, као опасног царског одметника и гледао је да га што пре смакне.  Потера, од преко пет стотина Турака беше већ на окупу.  На челу потере беше ресенски Осман - бег, кога беше паша одредио.  Они одмах појуре ка Петрињи.  Сада су ишли много опрезније но пре.  Са великим страхом, ма да их беше толика множина, примицаху се они ка Петрињској Гори.  Наиђоше најзад и на мртва телеса погубљених Турака, која беху сва у крви.  Сада им се поче кожа још више да јежи.  Срца им почеше још јаче да куцају.  У грозничавом страху загазише они и у саму гору.  Но нигде ништа.  Узалуд су ишли у свим правцима, кроз гору, — Мицка и чету му не могоше никако да нађу, нити им се пак она јави.  Најзад они примете, да је Мицко напустио гору, и то по трагу, који се лепо распознаваше.  Они сад журно пођу за трагом.  Не прође много а они већ приметише Мицкову чету у пољани близу села Златара, нешто северније од Ресена.  Они сад појуре свом жестином.  И Мицко их још из далека беше опазио, али се не хте заустављати.  Тући се на отвореном пољу са оволиком множином било би заиста лудо.  Он сад једино то гледаше, да како завара траг потери и да јој тако умакне.  Турци нададоше паљбу, стално корачајући напред.  Мицко им се одазва са плотуном из мартинака, али тако исто беше још јаче убрзао ход.  До већег сукоба нису дошли.  Пушкарање, јурење и оступање, ишло је тако донекле.  Најзад Мицко успе те им са својом четом завара траг.  Турака беше доста пало али и Мицко не прође добро.  Широка пољана, равница ... нигде заклона, а и оступање од толике навале — све то учини, те Мицко изгуби два своја храбра бећара а и старину Радоја.  Сиромах! ... већ беше клонуо од наглог оступања ... немаде већ куд ... напусти дружину, па се згрчи у једном шибљаку.  Потера, јурећи напред опази га и један пуцањ беше доста па да се та старина стропошта.  Узалуд су Турци и даље лутали, не би ли их опет где сустигли.  Мицко им беше већ далеко измакао.  Потера се најзад врати празних шака.  Мехмед - паша се надаше, да ће му бити донета Мицкова глава, али му се та нада изјалови.  Заваравши им траг Мицко са својом дружином пређе преко славнога Прилепа, за тим преко Овчег поља и стигне у Ћустендил.  Из Ћустендила, одморивши се у њему за извесно време, продужи пут и дође у Софију а одатле преко Берковца и Ћипровца стигне у Лом, који лежи на самом Дунаву источно од Видина.  На овом путу пробавио је читав месец дана.  Морао је да се на сваком кораку пази, да га Турци не би ухватили, јер они доминираху онда и над Бугарском.  Снег беше већ увелико пао.  Где год погледате а оно се само бели.  Место онаког пролетњег чара, сад беше завладала нека тајанствена суморност.  Умилна песма многобројних птичица престала је.  Место ње сада чујете само монотоно шкрипање испод ногу.  Све беше тужно и суморно.  Нигде људскога створења.  Све се то згурало по кућерцима, а густи димови високо се повијаху изнад њихових димњака.  Мицко је само ноћу силазио у оближња села и преноћивао а дању је више на путу био.  Негде је морао и преко самих снежних планина прелазити, само да не би Турцима пао у шаке.  Хладни зимски ветрови на планини не попуштаху.  Изгледа као да им беше стало до играња.  Док су с једног места дизали читаве облаке од снега, дотле га на другом месту насипаху и на тај начин правили читаве бедеме од снега.  Каткад би се чуло урликање курјака, које међу планинским кланцима далеко одјекиваше, а није изостала ни јека од удараца оштрих секира а за овим пуцњава и пад већ исечених букава.  Пут је био заиста несносан.  Зато он и пробави читав месец дана на њему.  Кад стиже већ у Лом, он се и задржа са својом дружином у њему и то пуних 20 дана.  Наравно да је и ту живео потајно, кријући се од Турака.  Одморивши се прилично, он пређе преко Дунава у Румунију и дође у варош Слатину, на реци Олти, а одатле у село Пјатру.  У селу Пјатри живео је неки Коста, који се још пре двадесет година досели у ово село и то из Македоније.  Мицко се брзо упозна с њим и узе га за свога јатака.  Тако сад Мицко нађе склониште и за себе и за своју дружину и то за целу зиму.  Поседали би они тако око ватре па причали један другом своје доживљаје и тако проводили време до неко доба ноћи.  Тако су проводили време скоро преко целе зиме.  Најзад прође и зима.  Мицку као да порастоше крила.  Живописно пролеће дало му је нову снагу.  Он се сада одмах вину међу огранцима Трансилванских Алпа, тражећи онако бујну гору, као што беше на Петрињи и да у њој проводи онако веселе пролетње дане.  Каткад силазио би он опет до свога јатака Косте и тако разговарали к’о обично.  Тако се једном беху поређали сви око ватре у Костиној кући.  Само њега још није било код куће.  Густа помрчина беше већ дубоко завладала.  Они разговарајући се пуштаху читаве облаке од сагорелог дувана, а Костина кћи служила им је непрестано љуту комовицу.  Некад би и они престали са разговором, мислећи што ли Косте још нема.  Беху се сви задубили, посматрајући како се пламен високо повија, ватра пуцкараше, кад, а на вратима бану Коста изненада.  — Здраво јунаци! — викну Коста тако снажно, да се остали чисто запрепастише.  — Здраво брат- Коста, здраво! — отпоздравише му остали, — носиш ли нам какве добре гласове?  — Па .... носим! — одговори Коста, а за тим, после кратког ћутања, чисто заповедајући, громким гласом узвикну:  — Још вечерас Кристаћ - ефендија мора погинути! ...  — И треба, за њега живот и није — одговоре остали-но зашто, зашто, шта је то било и треба ли одма да пођемо! .....  — Не не .... на гладно срце не иде се, зашто, казаћу вам! — рече Коста, а затим ослови своју кћер:  — Дете, донеси што за вечеру ... брже, немамо кад чекати! ...  Костина кћи одмах им принесе један повећи суд и изручи у њега читав бакрач вреле „каше,“ није шала! ....  Дванајст хајдука и јатак им Коста треба одатле да једу! ...  У истом селу Пјатри, живео је поменути Кристаћ - ефендија.  Он своје порекло води из Грчке, а овде се још поодавно стално настанио.  Самим тим што је он по народности Грк, чим је Мицко сазнао за њега, одмах га је презрео.  Он је Грке гонио на сваком кораку још од оног дана, када се с њима тукао у ресенској цркви.  Но Кристаћ је био и иначе врло гадан човек.  Његова мала кафаница, један „буџак " са бакалским ситницама и његов велики шеретлук и зеленашлук донесоше му велико богатство.  Он би се целог дана једио, кад би случајно заборавио, да наспе и пола воде у већ продато пиће.  У оном пак бакалском „буџаку " правио је читава чуда:  Ко узме нешто на вересију за двадесет пара, он би забележио у његовом масном „тефтеру ", педесет, шесдесет, па некад и мало више.  Може се рећи, да је он за новац живео, новцу се клањао, за новац би и самога себе продао.  Новац му је био све и сва.  Ни најмање није он презао од тога, што је онако срамно увећавао вересију, што није могао пропустити а да у сва пића не наспе и пола воде или што је често морао да прави и лажне облигације, само да што више злата приграби.  Многе је породице упропастио он на тај начин.  Многе је сиротане, голе и босе немилостиво истерао испод њихових кровова, продавши им и кућу и покућанство а све за лажне дугове.  Био је заиста прави зеленаш.  Оне вечери када је Мицко онако дуго очекивао на Косту код његове куће, тада се Коста беше задржао код Кристаћа да прегледа своје рачуне и да плати.  Но на велико његово изненађење они беху тако увећани, да их он не би могао ни за две године исплатити, па ма и пропао радећи.  Но Коста се још више запрепасти, када му овај зеленаш показа још и једну облигацију, по којој му он дуговаше неких педесет цесарских дуката.  Зато Коста и дође оне вечери онакав својој кући.  О томе је он за време вечере Мицку и његовој дружини испричао, што их још више озлоједи на Кристаћа, услед чега се и решише да га заиста још исте ноћи нападну и раставе са душом.  Киша те ноћи свом жестином беше навалила.  Севање муња не престајаше.  Громови тако беху учестали, да се чисто сливаху у једно страховито брујање, те изгледаше као да се небо прелама.  — Баш згодно време! — рече Мицко својој дружини, када се беху већ кренули Кристаћ -ефендијиној кући.  И заиста.  Кристаћева кућа беше већ на крају села.  Ту му је било пољско добро — „чифлук ", па ту и кућу подигао.  Нешто услед тога што му је кућа била удаљена од села, нешто услед јаке кише и грмљавине, пуцњава се из његове куће не би могла чути, ако би при Мицковом нападу била изазвата.  — А има ли их колико? — упита Мицко Косту, када се већ приближише Кристаћевој кући.  — Па, има их, бога ми, прилично!  — Одговори Коста.  — Од прилике? ...  — Па, биће их око шеснајест, заједно са децом и момцима! ....  — А је л ’ кућа ограђена? ...  — Јесте, зидом! — одговори Коста.  — А је л ’ висок? ...  — Па прилично, али се може опет прећи! ...  Тако се продужаваше разговор између Мицка и Косте а растојање између њих и Кристаћеве куће било је све мање и мање.  Кристаћ беше већ вечерао.  Но после вечере није одмах спавао, као и обично, наслонио се на миндерлуку, па пуштајући густе и према светлости беле колутове од дувана, он је само „еглендисао“.  Час је нешто са синовима разговарао, а час опет са унучићима ћеретао.  Од једном улети у собу један од његових слугу преплашен и викну:  — Неки људи, ефендија, прелазе преко зида: ...  — Људи?! ... преко зида.! ... какви људи море?! — брзо питаше Кристаћ, а дрхтавица већ беше завладала њим, да он једва изговараше ове речи.  — Страшни, ефендија! ...  — Страшни?! ...  — Оружани! ... око петнаест! ...  — Оружани?! ... педесет?! ...  О ћирије елејс’н.., ћирије елејс’н! — поче Кристаћ да се крсти, пошто беше већ скочио са миндерлука.  — Иди! .... трчи брзо море! — викну Кристаћ момку, хтевши да га удари, — Трчи брзо, па са осталим момцима одмах да по хо ... хватате те зли ... зликовце, не пребијене па ... па ... ре нећу вам иначе дати! ...  — Платићеш ти, чини ми се, још сад! — промрмља момак и брзо изађе, јер га Кристаћ у мал, не млатну „чибуком ", из кога се дим још по мало таласаше и повијаше у ваздуху.  Севање и грмљавина не престајаше.  Изгледало је као да се и сама природа окомила на Кристаћа.  У дворишту се већ мешаше запомагање слугу са бурном грмљавином.  Шест момака беху изашли са моткама, што беше за Мицка и његову дружину само играчка.  Шта више то им беше као добро дошло, јер њиховом крвљу опраше своје скоро зарђане јатагане.  Само онај први, поменути момак, беше и сувише лукав, па не хте да се туче, већ видевши шта би од његових другова, а он беж — те у Кристаћеву собу.  — Сви погинуше, ефендија! — викну он у највећем страху.  — Хајдуци, а?! ...  — Поклаше их све! ...  — Слуге?! ...  — Да, слуге!  — Ох, ох тако! ... алал им качамак! — узвикиваше Кристаћ, пун радости, појури на врата, ваљда да претреса поубијане хајдуке, не били нашао какав златник.  — Куд ћеш?! — викну момак, задржава га, — Зар Хоћеш да и тебе премлате?!  — Зар слуге?!. мене?! ...  — Бог с тобом, јеси ли ти луд?! ... хајдуци! .... какве слуге; нел ти рекох да су слуге умлаћене! ...  — А јаој! ... о ћирије елејс’н ... ћирије елејс’н!.., помагај! ... убише! ...  — Отварај бре стара „грчино "! викну Мицко, ударивши снажно мартинком о врата; до који беше већ дошао, попевши се степеницама са својих шест друга на чардак.  — Сад ћу ја теби показати и Ћиру и „Алексу!“  — А јаој! ... ћирије ... лејс’н.. сад, сад! чује се Кристаћев глас изнутра.  Он се беше устумарао по соби, носећи један велики завежљај са златницима, звецкајући, тражећи место, где би их могао сакрити.  — Отварај бре, псино! — грмну Мицко.  Ах ћерата — ћерата! — па подметну са још двојицом јатагане и врата беху за тренут искрућена.  У соби владаше само плач и лелек.  Жене онесвешћене од страха, беху попадале а деца се затрпала по креветима па и не дишу.  Само два Кристаћева сина беху, са ножевима и пиштољима у руци, на вратима.  Кристаћ и даље тумараше по соби са оним завежљајем, па кад чу да се врата свалише а он поче да гребе ноктима по поду, наравно, сасвим инстиктивно, мислећи да ће се тако моћи да сакрије.  Чим беху врата искрућена, одмах плануше два пиштоља и Коста с места паде мртав.  Док су остали стражарили око куће, дотле са шесторицом Мицко појури у собу са голим и крвавим јатаганима и за тренутак ока све беше мртво, поклано.  — Тако треба зеленашима! викну Мицко, па узевши онај завежљај, који Кристаћ беше јако притегао уз груди, изађе са својим друговима и оде право Костиној кући.  Четворица од њих беху понели мртвога Косту и сахранише га потајно.  Мицко извади скоро половину од оног новца — преко пет стотина лира и преда их Костиној жени, која услед смрти свога мужа беше за сада лишена сваке помоћи.  Сутра дан Мицко са својом дружином већ беше у гори.  Он је знао да ће румунска власт, чим сазна за ово злочинство, дићи читаве хајку за њим.  И заиста, потера, у велико сакупљена, већ је јурила у правцу, којим беху хајдуци по казивању неких отишли.  Потера је у залуд крстарила на све стране:  Мицка и његову дружину нити нађе, нити им што науди.  Мицко за сада беше сит борбе, па и не сачекав потеру, он се упути ка североистоку, пређе преко реке Олте и после неколико дана стигне у Браилу, доста велику варош, на Дунаву недалеко од границе између Русије и Румуније.  Ту се сад он са својим друговима, склони код својих земљака, којих овде беше прилично и то стално настањених.  Како је имао прилично новаца, то кријући се, проведе овде неколико месеци.  Од онога пак дана, кад Мицко са својом четом од самих бећара, онако грозно уништи турску потеру у Петрињској гори, Турци никако не заборављаху на „харамбашу Мицка ".  Често га они помињаху са неким дубоким страхом и говорили о њему као о каквом непобедивом витезу.  Ресенски паша непрестано је био у неспокојству од онога дана, када Мицко утече испред онолике навале, коју беше он послао у потеру.  Он је са неком зебњом очекивао сваког тренутка Мицков повратак и освету.  Он није могао да напусти никако ту мисао: да ће му се Мицко кад-тад осветити.  У том очајању паша је непрестано слао своје шпијуне, којима је био задатак да воде рачуна о томе где је Мицко и да гледају да га ма којим начином униште.  У тој намери ресенски Мустаф ага, идући трагом Мицковим, дође и у саму Браилу.  Он је син старог Сулејман — аге, који беше међ ’ Турцима веома чувен због свог огромног богатства.  Но намера Мустаф — агина није се могла остварити.  Човека, који би се смео усудити да убије Мицка, у Браили није било.  Сам пак он није смео ни у очи да му погледа а камо ли још да покуша да га убије.  Не могавши да оствари своје планове, Мустаф — ага напусти Браилу с намером да се врати у Ресен.  Чим Мицко сазна, да је ту — у Браили и Мустаф — ага, он брзо појури за њим.  Кад виде да њега ту нема, он одмах са својом дружином пође његовим трагом и дође у Букурешт.  Ту га известише неки његови земљаци, да је ага отишао у Питеш.  Он одмах продужи пут за њим и после неколико дана стиже у Питеш.  Но и ту га не затече.  Али Мицко никако да попусти.  Он се беше тврдо решио да смлати и Мустаф — агу, па ма га и до самог Ресена јурио.  У тој намери он опет продужи пут идући непрестано његовим трагом.  Пређе Крајову па преко Калафата и Дунава стигне у Видин.  Тек што беше стигао а он чу да је пре кратког времена ага пошао за Белограчик.  Мицко брзо појури за њим и скоро на половини пута он га сустиже.  Ага се запрепасти кад угледа Мицка и виде да јури к њему.  Он се брзо досети злу али немаде куд.  Чим му се Мицко примаче а он му се дубоко поклони и одаде селам, како су га отац и мајка поздравили и ово — оно.  Но Мицко нити му отпоздрави на селам, нити га пак хтеде много саслушавати, већ исука јатаган и за тренут а Мустаф — агина глава, сва у крви већ се ваљаше по врелом праху.  — Путуј аго, па поздрави и моје и твоје! — викну Мицко у највећем задовољству.  Опростивши се овога српскога крвника, који читава чуда ствараше са Србима у Ресену, Мицко се са својом дружином здраво и весело врати у Видин.  У једном крају од Видина, близу, велике турске џамије, била је мала, ниска кућица бела к’о снег.  У њој је живео неки Сима т. зв.  Сакаџија.  Сакаџијом га зваху за то, што је носио воде појединцима саком те се тако хлебом хранио.  Њега сиротиња управо и натера, те напусти своју домовину — Македонију и дође у Видин, не би ли му се окренуло коло среће.  Истина и сада је сиромах, и сада мора да се горко мучи, да би стекао кору хлеба, али опет сада се осећа много задовољнијим.  Он се беше овде и оженио и добио свега једно дете — Мару, која сад беше већ одрасла девојка, баш у најлепшем цвету.  Тек јој је осамнајест година.  Висока, стасита, па кад иде а она се само шиба.  Лице к’о роса нежно а бело к’о млеко.  Очи црне к’о катран, па враголасто сијају а танке ибришим — обрве спојене па се изнад очију повијају као каква змија.  Коса густа, црна дугачка, па се разлила по леђима к’о снопље.  Прави анђео! ...  К’о да су је виле родиле и однеговале а не обична жена.  А била је вредна, што но веле, к’о кртица.  Уђите само у њихову кућицу, па да видите шта је ред.  Све на свом месту, па чисто, сјајно, — као у неком богато уређеном дућану.  Кад уђете унутра, а оно чисто мирише.  Отац ју је јако волео.  То му је била сва нада и све имање.  Беше једном врло леп дан.  Тек што је киша престала, угасивши само врелу прашину, а сунце опет заблиста.  Ваздух је био сад тако свеж и мирисан; као да сте у средини какве шуме.  Мицко, одмах после кише, изађе у варош да се мало прође.  То исто учини и Сима.  Кад у једној улици а Сима, ударивши Мицка по рамену викне:  — Помоз ’ Бог, војводо! ...  — Бог ти помогао! — рече Мицко зачуђено.  — Ти ме канда познајеш?! ...  — Слушао сам о теби, војвода! — продужи Сима.  — Па како си ме познао сад? ...  — Чуо сам да си дошао овде — у Видин па по причању о теби, рекао бих да си сигурно ти то Мицко војвода, из Македоније! ...  — Да, да, ја сам! ...  А одакле си ти старче? ...  — И ја из Македоније! ...  — А кад си дошао овде? ...  — Па, биће тријестак година! ...  — Имаш ли ти још кога овде? ...  — Имам ... имам жену и једно дете! ...  — Нека ти их Бог поживи! — рече Мицко и хтеде да продужи пут но Сима га задржа:  — Војводо, ја бих те нешто замолио, ако би ми хтео дозволити? ...  — Говори старче слободно, шта желиш? ...  — Ама знаш ... моја баба и дете баш би волели да те виде ... кад би хтео да одемо до моје куће? ...  — Добро, добро ... хајд баш кад им је толико воља! — рече Мицко и пође са Симом.  Управо, ово беше само Симина жеља, да га посети његов — тако чувени земљак а не искључиво жеља његове жене и детета.  Кад већ уђоше и у саму кућу, Сима гурну собна врата и пусти Мицка да он први уђе.  У соби беше баба Ранђија — Симина жена и кћи му Мара.  Пошто се Мицко поздрави с њима, он седе на „дивану " а поред њега и Сима.  Ранђија и Мара стајаху поред њих и радознало посматраху Мицка.  — Седи и ти, бабо, седи! — рече Мицко, — немој диванити ту као млада, има млађих за то! ...  Сад баба Ранђија седе до Симе а Мара изађе да им донесе ракије.  — Ваљано чедо! — рече Мицко бацивши поглед за Маром, када ова беше изашла.  — Јесте ли јој бар нашли ђувегију? ...  — Па ... нисмо још! — настави Сима.  — Бога ми, време је, треба да је већ удомите! ...  — Па ... хоћемо, хоћемо, војводо, само ако Бог нареди! — одговори Сима а Ранђија се само превијаше а на њеном старачком лицу већ поче да сија неки благ осмејак.  Мара већ беше донела ракије, па послуживши их неколико пути, она се измаче мало подаље и дуго посматраше, Мицка, стојећи као какав кип, а час — час бацила би поглед и на Симу и Ранђију, да је не би они приметили.  Она га је тако тужно и благо посматрала, као да је хтела од њега нешто, што јој је најмилије срцу да измоли.  Но никако се не смеде усудити да отпочне.  Мицко и сам беше приметио ово, но ни сам се не усуди да је што запита.  Најзад, после дужег разговора, опростивши се са свима, Мицко изађе из куће и оде право у хан, где му беху другови заостали.  Дружина му већ беше око њега, запиткујући га где се оволико задржао.  — Бога ми, — рече Мицко, почевши да им говори о својој посети код Симе, — баш ваљана цура! ...  Благо оном оцу и матери, што је родише онако лепу! ...  Благо ономе, на чијем крилу буде први пут заспало оно красно девојче! ...  — Харамбашо ... војводо! — викну један из његове дружине а то беше Кузман, који не могаше више да слуша о овоме анђелу, — ја морам или умрети или узети ту девојку! ...  — Гле гле! — викну Мицко смешећи се.  — Још је није ни видео а већ залуде за њом! ...  — Не, војводо, ја њу познајем још од онога дана, када дођосмо у Видин! ...  Она је још онда радо пристала да пође за мене, али ти ја то до сада никако нисам смео поменути! ...  Ти ме војводо, баш сад залуди! ...  Мицко се сад тек сети што га је Мара онако благо а тужно посматрала, не смевши се никако усудити, да му помене за ту ствар.  Он је сад могао и сам да осети, како би ово двоје јако унесрећио, када би им правио какве сметње.  — Кад је тако, брат — Кузмане, а ја ти од свег срца и у име целе дружине опраштам! ...  Иди, венчај се и проводи у миру и задовољству слатке дане са оним прекрасним анђелом! ...  Будите обоје срећни и задовољни!  Бог вас благословио! — викну Мицко врло радосно.  Сад наста дирљиво опраштање Кузманово са дружином.  И он а и дружина осећаху у срцу као неку смешу од туге и радости.  То вам је она тугованка, — песма, која вас тужно дира и опет увесељава.  Жао им беше што ће се после оноликог заједничког четовања, после оноликих тешкоћа и бораба, у којима сву опасност беху заједнички делили међу собом, сада морати да се раставе.  Сви се ипак дубоко радоваху, што се војвода одазва жељи њиховом другу и што ће сад моћи да споје два млађана срца, која су толико чезнула једно за другим, која би можда и сагорела, да само Мицко не осети толику силину њихове љубави.  Пољупцима, којима се Кузман обасипаше са својим друговима и са својим војводом није било краја.  Најзад се са сузним очима и дубоким болом у души раставише.  — Збогом, збогом ... мој храбри и драги војводо! ...  Збогом, моји мили другови, збогом! — викну Кузман и пође.  — Срећан ти пут, брат — Кузмане, срећан ти пут! клицаху његови другови са војводом Мицком и у том загрми плотун од мартинака у знак њиховог растанка.  Заиста дирљиво! ...  Ово за њих, ни више ни мање, беше један велики губитак.  За њих он више није ни постојао.  Плотун бацају онако исто, као што се и данас баца преко већ мртвог тела каквога храброг Србина.  — О, здраво јуначе, здраво! — викну Сима, кад опази Кузмана да се примиче његовој кући.  — Здраво бабо, здраво! — отпоздрави му Кузман, сав усплахирен и не прибран, још од како се растави са својом дружином, затим брзо приђе Симиној руци, — пољуби је а Сима опет њега у чело.  — Весео си ми, весео синко! ...  А?! ... дозволи?! питаше радосно Сима, тапшући Кузмана по рамену улазећи у кућу.  — Дозволи, бабо! ... хвала му! ...  — Војвода! ...  Мицко! ... дозволио!.., живео! — клицаше веома радосно и узбуђено старац, улазећи са Кузманом у собу.  Баба Ранђија и Мара кад видеше пред собом Кузмана и кад чуше оно клицање Симино оне чисто умираху од радости.  Ранђија загрлила Кузмана, па и не зна да учини крај својим пољупцима и врелим сузама.  А Мара?! ...  Ах, Боже мој, колико силна и ватрена љубав! ...  Она није ни осећала да стоји на земљи већ као да лебди у ваздуху.  Крв само буји, лице се зажарило а срце хоће да искочи.  Нека тајанствена туга обузела јој душу па једва дише.  А оне црне очи?! ... чисто варнице лете из њих па вам као стреле пролазе кроз срце и тако га сажижу.  Чим се Кузман извуче из загрљаја баба Ранђијиног а он Мари а ова њему чисто полетеше једно другом у наручја.  Мара загрлила њега па наслонила своје врело чело на његове груди а он десну руку пребацио пре њеног лабудовог врата, леву руку мето на њене беле груди па пољупцима само сагорева.  Баба Ранђија и Сима плакаху к’о деца.  Сву своју младост претурише сад они у памети.  Они се сећаху сада оних слатких часова, које проводише, док беху овако млади и зелени к’о пролетње цвеће.  Они се сећаху оне милоште, којом се и они обасипаху међу собом овако.  Зато они сад и плачу, осећајући саму радост, која обузимаше у овом тренутку Мару и њенога драгана — Кузмана.  Неколико тренутака трајао је овај дирљиви призор.  Најзад се и његови узбуркани осећаји мало утишаше, као оно море, после велике буре.  Кузман седе са Маром, држећи је за руку а поред њих седе и Сима са баба Ранђијом.  Дуго се они сад разговараху, час о овом час о оном и тако проведоше цео дан у највећој радости.  Још не беше добро ни свануло.  Тек што је зора зарудила.  После великог упињања најзад избише и сунчани зраци из оне сјајне кугле испуњене пламеним зрацима.  Помрчина сада би савладана а дан својим блеском триумфоваше ову победу.  Таламбаси, бубњеви, свирале, — све то већ преламаше ваздух у Симиној авлији.  Младића и девојака већ беше у изобиљу.  Не прође много а бурно коло, све од самих пупољака, вијаше се око Симине куће.  Свирале само пиште, таламбаси и бубњеви грме, а коло као да целу земљу потреса.  Бурно коло мораде најзад престати а сватови се већ кренуше и полако се примицаху ка цркви.  Тек што беху ступили у цркву, а један Турчин полако и сам уђе, па пошто добро промери и загледа Кузмана, он опет изађе из цркве.  Но сватови и не поклањаху толику пажњу овоме Турчину.  Они су мислили да је ово учињено више из радозналости но из какве злобе и пакости.  Сватови једва чекаху да се сврши венчање па да продуже пир а на оног Турчина више и не помишљаху.  Мара и Кузман стојали су заједно једно поред другог, и, не прође много а стари попа једва домиле до њих из олтара и отпоче певушањем венчани обред.  Венчање би најзад свршено и сватови се враћаху полако кући а таламбаси и свирале опет забрује.  Бујно весеље текло је целог дана.  Игра, песма, свирке и таламбаси, све се то беше измешало у Симиној авлији.  Но и то се сврши.  Ноћ беше дубоко завладала.  Сви сватови беху се већ разишли.  Мара и Кузман, спојени божанском благодећу, проводили су сад часове у највећој срећи и блаженству.  Али сурови и крволочни Турчин и овде се појави подмукло.  Он немилостиво раскида ову жарку љубав, која сад свом силином букташе.  Онај дакле, исти Турчин, што онако подмукло посматраше за неко време Кузмана у цркви, он њега беше још у хајдучким хаљинама опазио, када се он беше издвојио од Мицкове дружине и пошао Симиној кући.  Његово хајдучко одело издавало је сумњу код овога Турчина, да је он одмах помислио, да је то сигурно хајдук из Мицкове чете, за кога се беше чуло да је у околини Видина.  Мицко је са својом дружином истина био у Видину, но он је ту живио потајно, појављујући се у вароши у обичном грађанском оделу, те зато нису могли Турци ни да их примете.  Онај Турчин, уверивши се да је младожења — Симин зет заиста онај хајдук, одмах оде кадији и извести га о овоме.  Тек што је четврти дан освануо после свадбе а пет, потпуно наоружаних турских пандура, које беше кадија послао бануше у Симину кућу.  — Саба најрула! — викнуше они, улазећи у собу.  — ’ Аларазола! — одговорише им укућани, посматрајући их убезекнуто, са неким грозничавим страхом у души.  — Које добро, ефендије? — упита одмах Сима, нудећи их да седну.  — Кадија је, чорбаџи Симо, наредио да одмах одведемо к њему твога зета! одговори један од пандура и одмах баци свој оштар поглед на Кузмана.  Сима се к’о опарен тргну.  Он беше ужаснут овим речима, као да му отровница — стрела кроз срце прође.  Ранђија врисну и одмах се стропошта на земљу.  Само Кузман још не беше ни устао, већ, седећи непрестано посматраше презриво у пандуре.  Мара је тако исто седила одмах до њега па кад чу оне речи а она се само још јаче приби уз њега, пребацивши нехотице своју десну руку преко његовог рамена.  — Заповест кадијина мора се извршити! — викну један од пандура, пришав ближе ка Кузману, — устани па хајде одмах с нами! ...  — Аман, ефенди! ...  Није он ништа крив! — муцаше Сима, превијајући се пред пандурима, молећи их да не дирају Кузмана.  — Кадија га зове и ако није крив, он ће га пустити! — продужи онај првашњи пандур.  Кузман се горко насмеши и устаде.  Њему се сад у глави превртаху разне мисли.  Хтео је једном да дохвати јатаган, који беше одмах изнад његове главе обешен о зиду, па да за тренут посече ове гадне турске голаће, хтео је али се опет уздржа.  Знао је он да ће заиста моћи тако да утекне од грабљивих турских канџа, али се одмах сети и његове премиле Маре.  Знао је он, да ће Турци одмах ухватити старца Симу, баба Ранђију, и његову Мару и да ће их све обесити и онда нашта му живот.  Зато се он и уздржа од напада, мирно устаде, бацивши горак осмех и врло оштар поглед на пандуре, он се реши да пође.  — Аман ефенди! ... немојте! ... — муцаше и даље Сима, преклињајући пандуре, да не воде Кузмана.  — Не не бабо!.., морам ићи! — одговори Кузман Сими, почевши да га слободи, да ће се он одмах вратити.  Мара, кад виде да ће њен премили драган поћи, полети му у наручје, па обгрливши га својим слабачким рукама поче горко да плаче.  Кузман је сад снажно притисну на своје груди, баци јој на бело лице неколико врелих пољубаца и онда се силом истрже из њеног загрљаја а две вреле бисер — сузе скотрљаше се из његових ватрених очију.  Баба Ранђија беше се већ мало прибрала па кад виде да Кузман хоће већ да пође а она се брзо усправи на слабачке ноге и приђе Кузману.  Он се мало саже те је пољуби у руку а она њега одмах у чело:  — Иди сине, а бож’ји благослов нек те прати на сваком кораку! — говораше сирота старица а сузе из дубоко усанулих очију не престајаху.  Сад Кузман приђе и Симиној руци:  — Прости бабо! — викну он са неким болним гласом, мислећи да неће он бити тај, што ће унесрећити ове благе и скромне родитеље и њихово невино јединче.  — Нек ти је просто, синко, од мене! ...  Бог те благословио! — промуца старац, пољубивши Кузмана, у чело.  Пандури веома заједљиво посматраху ово дирљиво праштање и са нестрпљењем очекиваху на полазак.  Кузман бацивши још један нежан, а пун туге и очајања, поглед на Мару, пође са пандурима.  Мара се одмах стропошта онесвешћена стиснувши обема рукама своје слабачке груди.  Већ беху пандури са Кузманом у судници.  Пред вратима кадијине собе стојала су два пандура као какви кипови.  Чим они опазише да пандури иду са Кузманом, одмах један од њих уђе у кадијину собу и понизно прошапута:  — Једнога Ђаура пандури воде, хоћу ли их пустити? ...  — Пусти их! — одговори му кадија, па се завали на дивану.  Пандури сад уђоше са Кузманом у собу, поклонише се дубоко и одадоше понизно „селам ".  — Дозовите и бегове! ...  Кажите им да одмах дођу! — викну сад кадија пандурима.  Пандури одмах изађоше, да изврше налог кадијин, а у соби сада беху само Кузман и кадија - Бектар.  Кузман стајаше непомично а очима само стреља на кадију.  Кадија Бектар извалио се на дивану, запушио лулу, па само димани.  Густи колутови од дима таласаху се по соби а мирис овога мисирскога дувана чисто опијаше.  — Момче, — поче кадија врло благим гласом, окренув се ка Кузману, — ја од тебе нећу много што шта тражити да ми само на једно питање истину кажеш.  Ако будеш то учинио, знај да те неће ни глава заболети! ...  — Ако будем што знао, честити кадија, ја ћу ти рећи истину, али ако нешто не знам, ја ти не могу рећи „јест " или „није "! ...  — Добро, добро, момче! — промрмља Бектар, пуштајући и даље густе колутове дима, — сад ћемо видети! ...  У том разговору врата се од собе отворе и један од пандура ушавши рече:  — Бегови су дошли, ефендија! ...  — Нека уђу! — рече кадија ...  Пандур отвори врата и у собу одмах приступише:  Осман — бег, Али — бег и стари Рустан — бег, — све сами видински бегови.  Они се одмах, као са неким страхопоштовањем дубоко поклонише кадији Бектару, а он отпоздравивши им, показа им руком места, где ће сести.  Бегови поседавши, бацише по један поглед на Кузмана, када им се и он, изазват тиме, понизно поклони.  Сад кадија пљесну длановима и одмах улети у собу један од пандура.  — Напуни луле дуваном и запали их! — рече кадија пандуру.  Пандур одмах учини по заповести и кад сви бегови задиманише, он изађе из собе.  Сад је тишина за неко време тако дубоко владала, да се сем крчења лула није ништа више чуло.  Најзад кадија поче:  — Чујте бегови!! ...  Ово момче, што пред нама стоји до скоро је било у хајдучкој чети Мицка харамбаше! ...  Бегови одмах баце оштре погледе на Кузмана, а он, тргнувши се од ових кадијиних речи, и не гледаше у њих, већ одмах обори главу а очи никако и не подизаше од пода.  Кадија повуче још један дим па настави:  — Ово момче сигурно зна, где се сада налази Мицко са својом четом а мора знати и то пошто је био у његовој чети, да је тај Мицко и убио ресенскога Мустаф - агу! ...  Ја сам му мало пре рекао а и сада пред вама, силни бегови, дајем му тврду веру, да му неће ни длака са косе фалити, само ако нам истину каже: где се сада налази Мицко харамбаша као и то, ако ми призна: да је заиста тај Мицко убио ресенскога Мустаф - агу! ...  — Алаха ми, то је паметно! — рече стари Рустан - бег, — признај момче, па иди кући а не гини овде лудо! ...  — Ништа боље! рекоше остали.  Кузман се сад мало покрену, подиже главу, прегледа све бегове редом као и кадију, но опет саже главу.  Опет наста за неко време тишина.  Кузман беше страшно узбуђен.  Пред очима непрестано му беху две слике:  Марина и Мицкова.  За Мару би душу дао, али би радо погинуо и за Мицка.  Љубав и дужност надметаху се о првенству у његовим мислима.  — Послушај ме, момче! — поче опет кадија изазват Кузмановим ћутањем.  — Суђењу ће одмах бити крај! ...  Признај, реци, па одмах иди кући! ...  У Кузмановим мислима већ беше дужност према свом војводи надјачала љубав према Мари и он сад поче веома одважно:  — Хвала ти, ефендија, а хвала и вама силни бегови на тако мудром савету! ...  Радо бих вам признао све оно, што тражисте од мене, радо бих вам издао тога харамбашу Мицка, кога ви мало пре поменусте; признао бих вам и то, да је он убио ресенског Мустаф - агу! ...  Но кажите сад ви мени, честите ефендије, шта бих вам ја могао признати и рећи, кад ја нисам никад ни чуо за тога Мицка харамбашу, а још мање да је он још и убио Мустаф - агу? ...  Мрски робе! ... рајо! ... — цикну Бектар, пљеснувши јако у дланове, — зар још мислиш да ме обмањујеш! ...  Зар ти није доста што ти тврду моју веру дадох, да ти ништа учинити нећу, и ти опет не признајеш! ...  Одмах, одмах у тамницу!  Водите га одмах у тамницу! — дераше се Бектар још горе, окренувши се ка пандурима, који већ беху ушли на пљесак његових руку.  Пандури одмах изведоше Кузмана и отераше у тамницу.  — Срчана момка! — рече кадија дивећи се кад изведоше Кузмана, — али, Алаха ми, он ће морати да призна, па да је још толики! ...  — Море, на муке ти њега честити кадија, па да видиш како се одмах признаје! — викну презриво Али- бег.  — Богме, таки јунак не попушта па да му живом месо одсецате! — упаде Осман - бег.  — Имаш право, драги Османе! — рече стари Рустан - бег.  — Јунаку се не подвали силом већ лукавством и преваром! ...  — Трудићу се! — рече Бектар.  — Ја се надам, да ћу успети а Алах ће ми помоћи.  Колико сутра Ђаур ће признати! ...  — И ми се надамо да ће нам Алах помоћи! — одговоре бегови, пошто сви беху поустајали у намери, да се разиђу.  Сад се бегови међу собом а и са кадијом поздравише, одавши један другом селам а за тим се разиђу.  Кадија -Бектар и даље остаде у соби.  Кад беху бегови већ изашли он, пошто се беше мало умирио, понова лупну у дланове и један пандур одмах уђе.  — Доведите оног Ђаура из тамнице! — викну кадија.  После неколико тренутака пандур уђе понова са Кузманом у собу.  Кадија сад даде знак руком те пандур изађе.  У собу опет беху само Кузман и кадија.  — Чуј ме момче! — поче кадија врло благо, окренув се ка Кузману.  — Ти си ме мало пре толико наљутио да према теби не би требало да имам ни најмање милости! ...  Али ја сам човек и ја имам душу и срце као и ти! ...  Ја могу да појмим врло добро, како је сад теби! ...  Зар није грозно и страхотно, да ти тако млад и зелен робујеш у оној мрачној тамници?! ...  Зар твоја млада невеста да тужно нариче за тобом?! ...  Зар ти данас — сутра да платиш главом за твоје непризнање а њено тужно и невино срце да препукне од жалости?! ...  Ах! ... и мени се срце леди, кад само помислим! ...  Зар ти ни толико немаш милости, да жртвујеш само једио признање, па да спасеш то невино дете?! ...  Зар ти можеш да допустиш, да се угасе оне бајне груди, које толико чезну за тобом?!  Ах! ... признај, признај, заблудело момче! ...  Признај брзо па иди утеши оно невино чељаде, које је можда на умору! ...  Кузману се сад смрче.  Овим речима био је к’о громом поражен.  — Аман, ефендија! — цикну Кузман са гласом пуним бола, — умрех ... пуштај ме! ...  — Тако, синко, тако! — упаде кадија опет благим и смиреним гласом.  — Видиш боље је признати! ...  Теби сад тек памет дође! ...  Ти велиш, дакле, да је заиста Мицко убио Мустаф - агу, је ли?  — Јесте, ефендија, јесте! ...  Мицко га уби! ...  Молим.., пуштај ... умрех! — тужно запомагаше Кузман, грувајући се у прса.  — Тако, синко, видиш! ...  Сад лепо можеш ићи кући! — заврши кадија врло благим гласом, тапшући Кузмана по рамену затим пљесну длановима и пандур одмах уђе.  — Ово је момче невино, — рече кадија са погледом управљеним на пандура, — да га нисте ништа дирали! ...  Сад може слободно да иде својој кући.  Но чекај сине, — продужи кадија, ухватив Кузмана за раме, који већ беше пошао ка вратима: — видиш ја заборавих ...  Како ти, дакле, рече да се зове оно место, где је сада Мицко?! ...  — Лом, ефенди, Лом! — викну Кузман радосно, па к’о ветар истрча из суднице и појури кући, не би ли само затекао живу Мару.  Он је видео још при поласку за у судницу, да је Мара пала онесвешћена, а кад још чу сада оне последње речи кадијине он беше поражен.  Одмах му се у памети створи слика, као да види где Мару сахрањују.  За неколико тренутака он већ беше до куће стигао.  Брзо сад улети он у собу као какав вихор.  — Сине наш! — викну Сима веома радосно, потрчав Кузману у сусрет, — зар си се спас’о? ...  — Чедо, Кузмане! ...  Јеси ли жив? — промуца баба Ранђија, која беше поред Марине постеље, па и она долети Кузману.  — Јесам, јесам! — викну Кузман, па изљубив се с њима брзо се примаче Мариној постељи, баци јој своју десну руку на груди, које беху к’о ватра вреле.  Леву руку подвуче испод њене главе, подиже је мало, затим осу вреле пољупце на њено зажарено лице, које беше врело као да је запаљено.  Мара сада беше к’о умрла.  Снаге ни најмање, али душа као да је у рајском блаженству.  Ватра, која је беше обузела услед туге за Кузманом, сада је буктала свом силином.  Радост у кући беше велика.  Раније расположење опет се поврати.  Мара опет весела к’о славуј у лисној гори.  Она се брзо опорави, одмах после Кузмановог повратка, а у загрљају његовом.  Но Кузман ма колико да се показиваше да је весео, ипак се је дао приметити неки немир у његовој души.  — Сине, ти ми ниси нешто весео! — примети ма најзад Сима.  — Па ... нисам бабо! ...  — А што сине, да ниси што болестан? ...  — Не, бабо, нисам болестан! — одговори Кузман а преко бујног и руменог лица као да му се разли какав таман облак.  — Па кажи сине, твоме баби што си тако снужден? ...  — Е, мој добри бабо, тешко ми је и претешко! ...  Ја сам и сувише згрешио пред Богом! ...  Моја је душа већ отрована! ...  Живота више мени не треба! ...  Ја сад живим само зато, да и Мара живи! ...  — Кажи, сине, кажи! — питаше даље Сима, када Кузман ућута, не могавши да каже баш оно, што му је душу и срце највише парало.  — Опрости бабо, издадох! ...  — Кога?! ... шта?! ... казуј! — питаше убезекнуто Сима, преплашен Кузмановим речима.  — Издадох нашег доброг војводу! ... — издадох нашег славног харамбашу! ... издадох Мицка! ...  Ах, опрости бабо, опрости! ...  После онако дирљивог растанка са Кузманом у Видину Мицко са својом дружином пређе преко Дунава и настани се у Калафату.  Разместивши своје другове по приватним кућама, да их Турци не би приметили, он одмах пређе опет преко Дунава и оде у Лом.  У целом Лому била је позната крчмарица Туна.  И сам Мицко с њом се беше још раније врло добро упознао.  Шта више, он с њом беше утврдио и чврсто пријатељство.  Но то пријатељство није било толико због Туне, колико због њене плавојке Ане.  Он још са Петриње када се беше кренуо и дошао у Лом, још тада се беше упознао са овом крчмарицом — Туном.  Седећи тако у хану, он опази једном лепојку Ану па као млад човек, он је одмах и заволи.  Није то девојка к’о девојке, него прави анђео.  Танка, висока, румена к’о ружа, а враголаста до зла бога.  Са погледом пуним неке чежње гледала би она често у Мицка, а он исто тако у њу, па ни да мрдну.  Рекао би човек да су кипови, само да им се вреле груди не надимаху.  Не прође много, а они већ једно другом беху у загрљају.  Туна је све то знала, но није им кратила.  Шта више, она Мицка поче да зове и зетом.  Ето зато Мицко и остави дружину у Калафату и дође на неколико дана у Лом, да би их радосно провео у загрљају своје плавојке.  Кузман је знао за Мицкову намеру, да ће он из Видина отићи право у Лом, зато га онако и издаде кадији.  Видински кадија — Бектар, одмах извести пашу у Лому, да се тамо налази познати царски одметник — харамбаша Мицко.  Паша је и сам знао за Мицка као највећег крвника турског, као и то, да је он убио Мустаф - агу, зато врло брижљиво и потајно трагаше за Мицком, док му најзад не уђе и у сам траг.  Тек што беше Мицко ручао у друштву са Туном и Аном, а турски бимбаша ступи у хан са преко тридесет наоружаних Турака.  Бимбаша одмах приђе ка Мицку, ма да се нађе сав у грозници, чим га сагледа.  — Јеси ли ти Мицко харамбаша? — упита бимбаша.  — Ја?! ...  Мицко харамбаша?! — викну Мицко, чудећи се.  — Ја то име у моме животу, Бога ми, никад нисам чуо! ...  — Ко си да си, Мицко, Станко, ја управо не знам! — продужи бимбаша.  — Мени је паша наредио да те замолим, па ма како се ти звао, да одмах одеш нешто к њему, а ако сам не будеш хтео, онда ћеш силом! ...  Ове последње речи бимбаша изговори у највећем страху и одмах се измакну, бацивши миг на оружане Турке, који беху са свију страна охо Мицка, да би га ухватили.  Мицко скочи к’о тигар и у моменту исука јатаган:  — Ни корака даље! — цикну Мицко.  — Само ко се макне, нека зна да ће му овај јатаган судити!  Турци се сви машише за ножеве, но ни један да га извуче, нити пак да крочи ближе ка Мицку.  Туна одмах скочи, чим Мицко исука јатаган, бојећи се да овај не учини какав лом у њеној кући:  — Не, зете! ...  Мицко! — викну она задржавајући га.  — Иди, кад те баш молио толико паша! — настави одмах она, намигнув Мицку, да се не плаши ничега док је ње.  — Хајд баш кад велиш! ...  Да видим шта тај паша хоће од мене! — рече Мицко мало мирније и пође, опростивши се са Туном и Аном.  — Даље од пута, ви турски голаћи! — викну оштро Мицко веома наоружаним Турцима, који беху са свију страна око њега.  Они се брзо повукоше, гурајући се на другу страну, те тако начине Мицку пролаз.  Сад Мицко поче журно да корача а и бимбаша са осталима тако исто, но само на двадесет корачи иза њега, мотрећи непрестано да им не умакне.  Не прође много а они већ беху у пашиним одајама.  Бимбаша одмах уђе у пашину собу, где паша са агама и беговима диванисаше пуштајући густе колутове дима.  — Харамбаша Мицко стоји пред вратима и хоће да уђе! — рече бимбаша паши, пошто свима одаде селам.  Аге и бегови кад чуше ове речи јако се тргоше, па зинувши — са радозналим погледом посматраху пашу, очекујући од њега одговор.  Паша одмах скочи са дивана, очи му синуше као ватра а зубима јако зашкрипи:  — Зар ухватисмо то „ђаурско куче?! ...  " Алаха ми, ни длаке неће изнети одавде! — цикну паша радосно.  — Вере ми неће! ...  Такав разбојник и не треба да живи! — одобраваху му остали.  — Нека уђе! — продужи паша, окренув се бимбаши.  — Да видимо тога разбојника, тога царског одметника, тога крвопију, који нама Турцима ни у поноћи неда мира! — заврши паша.  — Стој! — викну опет он, зауставивши бимбашу, који већ беше пошао ка вратима, — Је л ’ наоружан? ...  — Јесте, честити ефендија! — одговори му бимбаша.  — За њим нека уђу одмах четири потпуно наоружана пандура! ...  Разумеш ли?  — Разумем, светли пашо — одговори бимбаша и изађе.  Врата се понова отворе и сад уђе најпре Мицко у хајдучком оделу са свим својим оружјем — сем мартинке.  Одмах за њим уђоше и четири пандура, такође наоружана и стадоше на два корака иза Мицка.  — Шта си ме звао честити пашо, — узвикну Мицко, пошто се већ беше поклонио, како паши, тако и агама и беговима.  Кад они опазише Мицка и видеше какав је, па још кад чуше његове речи, они се само згрчише уз диване а један од њих у највећем страху, чисто дрхтећи прошапута:  Чудно ли је да Ђаурин на суду буде са оружјем.  — Војвода ће нам га ваљда сам предати, — рече паша врло благим гласом.  — Пре ћу главу нег оружје, мој честити пашо! — викну Мицко ухвативши се за јатаган.  Мицко се овде и сам издаде да је војвода, ма да беше наумио, да се никако не казује, већ као да је неки Влах, услед чега је само влашки и говорио, правећи се да о српском нема ни појма.  Паша, кад чу ове речи, неприметно баци миг на пандуре.  Ови одмах ухвате по зади Мицка за руке, а на пашину лупу дотрчаше још неколико пандура, те га заједно са агама и беговима разоружаше.  Но тешко да би ипак у томе успели да само Мицко не попусти, уздајући се много у речи Тунине.  Паше, аге а и бегови сад тек дахнуше душом.  Одмах почеше облетати око Мицка, право да вам кажем, баш к’о оно старина Радоје на Петрињи око покланих Турака.  Пошто се тако мало порогушише око обезоружаног Мицка, они опет заузеше своја места.  Мицко се беше тако накострешио и закрвавио очима, посматрајући у ове, као да смераше да скочи и да их у маху зубима покоље.  Најзад отпоче паша врло суровим гласом, окренувши се агама и беговима:  — Овај што пред нама стоји то је Мицко харамбаша! ...  То је онај царски одметник, што покла онолике царске људе на Петрињи! ...  То је онај зликовац, што умаче оноликој сили на Златарском пољу, пошто и ту обори масу наших синова! ...  То је онај разбојник што онако мучки уби ресенскога Мустаф - агу! ...  Сад кажите, ви честите аге и ви силни бегови, шта заслужује овај „бесни ђаурски пас ", који ми ни у самој поноћи, ни у самоме сну неда мира?! ...  — Смрт! ...  Вешала! — одговоре бурно аге и бегови.  — Смрт! ...  Смрт! — цикну паша!.  — На вешала! ...  — Светли пашо, честите аге и ви силни бегови! — упаде Мицко.  — Ви ме још и не питасте ко сам ја, а већ ме осудисте на смрт, на вешала?! ...  Заиста чудновато?! ...  — Ти си, ти си то „ђаурско куче!“ ...  Ти си Мицко харамбаша! — упаде срчано паша са осталима.  — Ја нити сам Мицко харамбаша, нити знам за какву Петрињу и Златарско поље, нити сам пак када чуо за неког Мустаф - агу! ...  Ја се просто чудим овоме што ви говорите о мени!  Ти си, ти си! — прекидаше га непрестано паша.  — Зар те не издаде твој друг? ...  — Мој друг?! — трже се Мицко а нека хладна језа већ му обузе душу.  — Да, да, твој друг — Кузман! — клицаше паша са агама и беговима.  — Он те издаде он, у Видину! ...  Ти си, ти си, Мицко харамбаша! ...  Царски одметник, разбојник, крвопија! ...  На вешала, на вешала.  После неколико тренутака Мицко би окован у гвожђе и бачен у тамницу.  Пошто проведе три дана у тамници, изведоше га обесни Турци окованог из тамнице и залепе му пресуду на грудима.  Тако окованог, са ланцима око руку и ногу и са залепљеном пресудом водили су га по улицама, да би на тај начин објавили народу, да ће сутра — дан бити тај исти човек обешен на пијаци.  Најзад се спровод врати и Мицка опет бацише у тамницу.  Часови су брзо пролазили и време за извршење смртне пресуде бивало је све ближе и ближе.  Мицко беше веома узнемирен.  У његовој души владала је потпуна расулост.  Сео на једном трулом пању крај влажног зида, главу наслонио на хладно камење од подрумског зида а грозне и тужне мисли непрестано му бујаху у глави.  Чудновато му је а и криво, што је био толико лакоуман, да дозволи да се онако срамно обезоружа.  Час му је опет криво што не нападе на оне голаће, што га беху опколили у хану, па да их све посече.  Час опет одобрава свој поступак.  Онако је могао услед онолике гомиле наоружаних Турака да погине а овако ће и до последњег часа очекивати на Тунину помоћ.  Сетивши се Туне њега обузе опет нека страховита језа.  Часови пролазе ко бурни морски вали, тренутак па да се погине, већ је ту, ал ’ помоћи нема, нема! ....  — Ах, тешко мени! — јадиковаше Мицко у овој поноћној тишини.  И заиста, грозна судбина! ...  После онаке слободе и онако умилног живота у Петрињској гори, сада мора да лежи у мрачној и хладној тамници и да тако тужно очекује на последњи час, час смрти.  Тешко му је и претешко.  Туна му непрестано беше у мислима ал ’ њене помоћи баш никако нема.  Хладне грашке зноја већ се котрљаху са његовог ведрог чела.  — Зар ја, који онолике Турке поклах; зар ја који се не дадох устрашити од онолике турске навале; зар ја — харамбаша Мицко ја сутра да будем обешен, а на срам и поругу целога Српства?! ...  Ах, грозна ли судбо моја! — шапуташе Мицко тихо а грозне сузе почеше се већ мешати са хладним знојем.  Нигде гласа.  Све ћуташе ко хладна стена.  И самом Мицку мозак већ беше укочен од оне подрумске хладноће — пуне влагом.  Са градске куле тужно одјекиваше кроз поноћну тишину: тин .... тан тин ...  Већ је шест, по нашем дванајест.  После ових тужних поноћних звукова опет наста нема тишина.  Чу се најзад како крцну зарђала брава у гвозденим вратима тамничким.  Мицко се јако трже к’о опарен.  Грозна слика његовог вешања већ му беше у мислима.  Врата се сад са великом шкрипом широм отворе и на њима се појави надзорник тамнице.  Он се полако спусти у подрум и предаде Мицку једну велику „тепсију " са баклавом, попусти " му ланце на рукама, да би могао слободније јести и опет се врати натраг.  Зарђали кључ опет крцну а поноћна тишина наново завлада.  Све до саме поноћи надзорник тамнице био је у Тунином хану.  Туна му је непрестано служила све што би јој овај затражио и те вечери она се умиљаваше око њега много више но обично.  Најзад она успе својим умиљавањем толико, да надзорник мораде пристати на њену жељу, да однесе ону баклаву Мицку.  Мицко брзо поче ломити баклаву и на велико изненађење нађе он у њој једну врло оштру и повећу турпију са једним стакленцетом уља.  У великом узбуђењу Мицко брзо намаза турпију са уљем и за кратко време, а он се већ ослободи од везе гвожђаних ланаца.  Ланци беху турпијом пресечени а шкрипе баш ни најмање.  Сад Мицко мало дахну душом:  — Буди хваљен милостиви Творче! — прошапута он, за тим се брзо попне на онај трули пањ поче турпијом бушити зид од подрума.  Док извади прву и другу цигљу, заиста потеже је било.  Како су пак цигље биле непечене, то он сад брзо начини толики отвор, да је се могао слободно провући.  Пошто сакрије уље и турпију између пукотина од влажног подрумског камења, Мицко се брзо провуче кроз направљени отвор и сада беше у слободи.  Њему се сад поврати сва ранија снага.  — Боже помози! — прошапута полако он, прекрстивши се а за тим журним кораком појури, да би се што пре извукао из вароши, он сад још више пожури ка Дунаву, идући непрестано уз обалу реке Лома.  Тек што је свитало а он стиже на Дунав.  Звездано небо биваше све блеђе и блеђе к’о да умире.  После неколико тренутака дивно се заруди источно небо, а Дунав као да поче да гори.  Једна турска лађа већ се спремаше да се крене Дунавом за Браилу.  Мицко се брзо увуче крадом у лађу без карте и пасоша, уђе у једна кола, која беху сва покривена платном, да не би прашина падала на њих па се слатко извали у њима и тако је ћутао за све време, док није чуо глас да је лађа приспела у Браилу.  Чим беше свануло одмах пет наоружаних пандура са надзорником од тамнице пођу да изведу Мицка.  Надзорник отвори врата и први уђе, а за њим остали.  Они хтедоше да га опет, по обичају, проведу кроз варош и после на одређеном месту да обесе.  Вешала на пијаци већ беху готова.  Маса радозналог света прикупљаше се све више и више на пијаци — да би посматрала ово грозно дело.  Све живо са нестрпљењем очекиваше овај дирљив ал, и свечан тренутак.  Но узалуд.  Пандури уђоше у тамницу но од Мицка нигде гласа ни помена.  У први мах нису могли да верују ни својим рођеним очима.  Онај отвор шта га Мицко начини, пропуштајући дневну светлост у оној подрумској помрчини, изгледаше им у први мах као каква авет.  Пошто се мало прибраше, почеше да разгледају по свим крајевима подрума, но нигде ништа.  Надзорник када виде да Мицка нема, он брзо гурну ону тепсију са баклавом у један ћошак од подрума јер се беше одмах досетио своме злу.  Најзад се уверише да је Мицко утекао.  Како је и на који начин могао он то учинити, то они — сем надзорника нису никако могли да појме.  Осим ланаца и струготина од гвожђа другог знака нису могли да нађу.  Сад настаде јурњава по вароши од наоружаних Турака, не би ли га опет где пронашли, но узалуд.  Мицко се извалио у колима богато а лађа плови и плови.  Она за другог непријатеља, сем буре не зна и радо свакога прима у своја наручја.  Турци беху као бесни.  Паша чисто умираше од беса, ал ’ и страха.  Изгледаше му као да је Мицко већ измануо на њега својим оштрим јатаганом и као да хоће да га закоље.  Тај га страх и отера пре времена у гроб, јер очекиваше сваког тренутка да се спусти на њега већ изманути Мицков јатаган.  Видински кадија -Бектар, са великим нестрпљењем очекиваше од паше ма какав глас о Мицку.  Чим пак сазна да је Мицко ухваћен, а он као да се понова роди.  Телали су одмах почели да крстаре по Видину обавештавајући народ, да је харамбаша Мицко ухваћен у Лому и да ће тамо бити обешен.  Турци се необично радоваху, када чуше за ову вест.  И њима, као и кадији, сада беше мало лакше у грудима.  Но не прође много а кадија доби другу вест, да је Мицко утекао из тамнице.  Кадији у мал ’ што не препуче срце од беса.  Одмах нареди пандурима да везана Кузмана доведу к њему.  Тако и би.  Сиромах Кузман стајао је и по други пут у истој судници али само сада везан.  Он беше блед к’о крпа.  Када Кузман беше чуо да је Мицко срећно умакао он беше весео-превесео.  Свима у његовој кући опет заблиста од радости сјај у очима а све дотле, са великим болом у души непрестано очекиваху на тренутак, па да Мицка нестане са овога света.  Истина, Сима беше одмах послао гласника да јави Мицку за опасност, која му прети, но гласник доцкан стиже.  Мицко тада већ беше ухваћен.  Но и та радост брзо им преседе.  Кузмана опет, и то везана, одведоше у судницу.  Кадија, ма да беше дао тврду веру, да Кузману неће ни длака са косе фалити само ако му прокаже Мицка, ипак он је очекивао само на тренутак да Мицко буде ухваћен па онда и самог Кузмана да смакне.  Он га беше пустио раније само зато, да би му он у случају ако Мицка не буду ухватили у Лому, послужио као срество за даље трагање за Мицком.  Сада, када кадију беше обузео бес што је Мицко умакао, па када га Кузман још више разгњеви, не могавши га обавестити о томе, где је сад Мицко, сада је Кузмана неминовно морала постићи смртна казна.  И заиста! ...  Једног лепог дана Кузман је висио о вешалима на пијаци — у Видину.  Страшна олуја која мало доцније настаде, сиграше се са његовом лешином, гонећи је час на једну а час на другу страну, те изгледаше као да га хоће мртвог успављивати.  Није било човека у Видину, да прође поред обешенога Кузмана а да не пусти по коју жалосницу — сузу.  И сами Турци беху бесни све донде, док га не видеше на вешалима, а сада, када виде да је већ мртав, када виде како се олуја- титра с њим, а њима се и нехотице отме по која суза из очију.  А тужна и несрећна Мара?! ...  Горке сузе, болни уздисаји и ништа више.  Њена пак јадованка — песма:  тужно је јечала као оно клепка у даљини када одаје последњу пошту умрломе.  Лађа већ беше приспела у Браилско пристаниште.  Мицко се сад полако извуче из лађе и пође ка обали.  Но полиција га одмах примети и задржи видевши да је без карте и пасоша.  Сад Мицко буде одведен у главну полицију.  Но на срећу његову ту се беше десио и руски војни капетан, Петар Александровић.  Чим овај чу да је Мицко Србин а видевши га онако снажног, одмах замоли комесара полиције и Мицко буде с места пуштен, награђен обилато новцем од капетана.  Мицко је сад слободно шетао по Браили, одлазећи често капетану у посету.  Тако он проведе овде неколико месеци.  Баш у то време букне устанак у Босни.  Мицко чим сазна за ово, одмах оде капетану да потражи савет, не би ли му овај одобрио да прикупи добровољце и да с њима оде у Босну.  Пошто му капетан радо одобри ову намеру, он одмах од Срба и Старосрбијанаца, којих беше доста у Браили, састави добровољачку чету од седамдесет људи.  Са овом четом Мицко се одмах крену, опростивши се са капетаном, и наскоро стиже у Калафат.  Његови ранији другови, које беше он оставио још онда када оде у Лом, још се беху овде задржавали, упадајући често у Турска села и кољући Турке.  Кад чуше они да је Мицко дошао у Калафат, одмах појуре к њему.  Када се већ беху нашли, они се срдачно поздравише и братски изљубише са својим харамбашом Мицком и ту се одмах присаједине његовој чети.  Са тако повећаном четом Мицко пређе Дунав и после неколико дана стиже у Београд.  У то време — 1876. године беше и у Србији букнуо устанак на.  Кад Мицко чу за ово у Београду, не хте ићи у Босну већ се са својом дружином задржа у Београду, да би и сам учествовао у овоме устанку.  После неколико дана он се стави под команду руског ђенерала Чарњејева, који беше главни командант над руско - српском војском, која је имала да ратује са Турцима.  Под овом командом Мицко са својим добровољцима своју храброст испољи први пут на Бабиној Глави.  Јуначки и неустрашиво улетао је он у непријатељске редове све до самог свршетка борбе.  Где год би он са својим добровољцима појурио, ту би мртви Турци полегли к’о снопље.  Од Бабине Главе војска се крену и оде на Каменицу.  Наравно, ту је био и Мицко са својом четом.