1.  Снег веје.  Од ветра и олује ни трага ни гласа, а снежне пахуљице, као бели лептирићи, веју над замрзлим поточићима, снежним удољицама и плећатим Рудником, који се и не распознаје од густе вејавице.  Нека необична тишина полегла на све стране, па ти се чини да и она с паперастом белином веје одозго.  Не чује се ни жива душа.  Лескова честа украј пута повила гранчице под снежним теретом, па се љуља с ненадна лепршања малене зебе, што је слетела на гранчицу, извила кљунић и гледа како промичу крупне лептирасте пахуљице, повијају се тамо амо и нечујно падају на земљу.  Малена зебица тек жмирне сићушним очицама, кад јој по који пахуљак надне па кљунић, па затресе главицом да га уклони.  Само из далеких заселака допире нејасно кукурекање, те напомиње промену, али и оно ишчезава у немој тишини.  Одједаред се зачу из даљине женска запевка.  Зеба изви главицу оној страни, узнемирено залепрша, затрепта криоцима и одлете, а са занихане се гранчице стресе снежни терет на земљу.  Она запевка час о час умукне, да мало после још јасније одјекне преко шумарака и узане удољице, што између горских повијараца слази манастиру Моравцима.  Не постаја мало, а кроз снежну белину зацрне гомила људи и жена.  Гологлави газе по завејаној путањи, за сељачким саонама, у које су упрегнута два ситна, мршава вочића.  У саонама је мртвачки сандук, уз који је прислоњена грубо истесана крстача.  Уз вочиће гази гологлав младић, оборене главе, те их води.  За саонама ступа гомила гологлавих људи и жена, а међу њима омалена старица, која из гласа нариче за самртником.  Две је жене воде под мишке, а она изнемогла, као сломљена, клеца за саонама.  Тупи јеци дрвенога клепала, које замењује звона, тужно одјекују над спроводом, који побожно и полако ступа напред.  Пред маленом црквом засташе мало, те четворица њих примише из саона сандук с покојником и пођоше за младићем, који понесе крстачу, газећи по дебеломе слоју снега, ка ископаној раци, што ниже цркве зјапи.  За крстачом ступа калуђер у епитрахиљу.  Носиоци спустише сандук крај раке и калуђер започе опело, прекађујући самртника и пратиоце тамњаном, што се пушио из земљана сасуда.  За овим изли преко целога самртника у виду крста вино и уље, отпоја „Вечнаја памјат“ и даде знак да се сандук заклопи и спусти у гроб.  Сад пратиоци начинише тесан круг око сандука, над који се наднесе старица, па, јаукнувши што је грло доноси, поче нарицати.  Нема очију, које не би заплакале, слушајући оно сетно нарицање, што га српска сељанка над телом умрла сина извија.  То није само јаук, што се час о час разлеже по долинама и брдима, то је песма раздерана срца, препуњена тугом и болом, што се као широки, невидовни талас разлива по зраку, трепери по сухоме грању, које се лагано ниха и суморним шуштањем уплеће у запевку, па се отуда, као сетан шум, узноси даље, тихо се доима људске душе, а срце ни само не зна, како заплива у ове таласе, тоне, губи се, нестаје га и грца у општој тузи.  Тепање мајчино, која, обливена сузама, мисли да ће пробудити усахнуле очи јауком, што од времена на време прекида сетну мелодију, разлеже се по гори и дољи.  Гомила пратилаца, оборених глава, слуша мајчину запевку, а када одјекну последњи стих нарицања, кад мајка јаукну:  „Што си ми се понео, сине?  Јеси ли загрлио браћу?  Јеси ли им казао, како мајка не суши очију?“ замаглише и најтврђе очи.  Жене ударише у гласно јецање, а људи окретоше лица у страну и почеше отирати рукама маглу, што их засењаваше.  Милоје, њезин син, што је водио вочиће, згужвао фес у клупче, па њиме затискује уста, да не би заплакао.  Али кад мајка врисну:  „Сине, буд ’ мајку остави, што брата не пожали!“ њему грунуше сузе, грунуше као набујали поток, коме је устава сметала, да се на све стране разлије.  „Јаох, брато!“ јаукну и паде на лешину братовљеву, зарони лице на груди покојникове и силно зајеца.  Старица такођер врисну, па обема рукама загрли жива и мртва сина.  Жене прискочише и почеше је дизати.  У томе часу ступи у гомилу игуман, који је из своје ћелије изашао, застаде мало пред жалосним опраштањем, па онда такну руком старицу:  — Немој, Анђо, немој!  Не ваља вређати Бога!  — Није од Бога, оче духовниче! — јекну старица, а отима се од жена, што је од мртваца одвојише.  — Крвници га сатрше!  — А ти бар погледај на ово, што ти је живо, не коби њега.  Које због изнемоглости, а које и са речи игуманових, старица се мало утиша.  Стојећи над сином, само је тихо јецала, а сузе јој једна за другом капаху на снег.  Још један последњи јаук, што се оте, разлеже се кроз снежну вејавицу, па се изгуби под облаке.  Над свежом земљицом узвишене хумке вејао је крупан снег и облагао је својом белином.  Анђу су узеле жене међу се, па су пошле напред, тешећи је да не запева.  Милоје, који је стајао још украј гроба, бленуо је несвесно и немо у дрвену крстачу, на којој виси пешкир, последња милошта мајчина срца.  — Хајде, Милоје, хајде; није добро стајати овде, — рече игуман, и сам потресен, па поведе Милоја.  Овај без икаква одупирања пође, пусти се да га воде како му драго.  Један средовечан сељак издвоји се из гомиле, скиде фес и приђе игумановој руци:  — Хаџи- духовниче, пођи и ти с нама?  — Бог нека се смилује души покојниковој! — одговори игуман.  — Ето вам оца законоше, он нека иде, а ја шта ћу вам?  — Велим, лакнуће и оној старој души, ако и тебе види на даћи.  — Е, мој Рупићу, — уздахну игуман. — тешко и њојзи и мени!  Нити ће она дахнути, докле год буде гледала три синовња гроба, ни ја, гледајући деветнаест укинутих глава, што их скиде небратска мржња.  Рупић заћута.  — А ти ме још зовеш тамо!  Јадна децо, — продужи игуман више за се.  — Ето, шта чините.  Искрвисте се, потуристе образ и веру, па ме опет зовете за софру, да једем и пијем самртну онима што још живе.  Не могу!  Не могу! — рече, а натуштен му поглед севаше плахо.  — Зар да слушам, како за главу убијенога спремате освету другој, братској глави?  Ма да ове речи нису ни мало годиле сељацима, који стајаху смерно, оборених глава, они му не одговорише ни речи.  Једини Рупић као да је смишљао, како да му одговори, а да га не увреди.  — Истина је, хаџи- духовниче, грешно је клати се, али зар Гагићи нису први започели крв, и може ли бити брату да не освети брата?  Лако је теби, ти и не знаш шта су то деца; али нама, оној ојађеној мајци, ономе брату, што пишти као соко поломљених крила!  Муњевит игуманов поглед пресече му реч.  Рупић ућута.  Игуман га посматраше мрким погледом, а у томе се погледу опажао унутарњи бол и горчина, што га распиње, али му и не да да одговори.  Он је добро осећао, да је сва ова гомила занета једном истом мишљу, коју сад баш изусти Рупић, и да му је узалуд трошити речи.  Само дубоко уздахну и оде из гомиле, која стајаше око њега.  — Шта ти би, Рупићу, те га расрди?  — Е, већ ми дође довде!  Откако га памтим, окупио једно те једно, да се миримо, и бар да је с ким, него са оним крвницима.  Јок, вала!  Можете се измирити сви, али ја нећу.  Зар да осрамотим оне гробове?  Хеј, море, докле год човек гледа на синовљи гроб, а змија на одсечен реп, дотле им нема мира.  — Нема, Бога ми! — одговорише сељаци, махом рођаци и пријатељи покојног Станковића, а беше им доста већ и она запевка, а камо ли овако оштар говор Милојева ујака Рупића.  Сељаци изађоше из гробља, па се изгубише у белини, што се стуштила и густо веје и закрива још свеже трагове пратилачких стопа.  То је био спровод Стојана Станковића из сеоцета Мораваца.  Породица Станковића остала је пре пет година само на четворици брата и мајци.  Кућа им је била још из давнина виђена у овоме и околним селима, са успомене коју оставише њихови стари за ратовања принца Јевђенија.  Они су се борили против Турака на утоку Граца у Колубару.  Ту, на једном избрешку, дизала се кула Витковића.  Под том кулом погибоше четири брата Станковића, а пети, борећи се уза свога војводу, Јефту Витковића, који брањаше лешину свога брата Јована, погибе с војводом у Ваљеву, 1718.  Поштовање према јуначкој браћи пренеше сељаци и на кућу Станковића, те је тако за непуних стотину година сва кућа уживала у околини увек лепо првенство.  Али се једнога дана догоди нешто, што унесе несрећу у кућу Станковића, а из ње у Моравце и осталих седам манастирских нурија.  На шест година пре овога спровода, баш о манастирској слави, искупи се око цркве народ из Липња, Пољанице, Козења, Ивановца, Бранчића, Гукоша и Дића.  У то доба између Станковића и Гагића из Дића било је неке распре због синора.  Кметови су пресудили ствар, али на штету Станковића, а то је Станковиће толико увредило, да се завадише с Гагићима.  На самоме сабору, кад се међу људима случајно сукобише, почеше се пецкати, докле се најстарији брат Станковића, Младен, не залете, дохвати Петра Гагића за гушу и обори на земљу.  Млађи Гагић, који се прогурао кроз светину, што се беше слегла да их развади, да избави брата, удари Станковића ножем, те се овај на месту сруши.  Убицу предадоше кметови субаши, аги Джинићу, који је с неколико гаваза седео на манастирском чардаку и мотрио на ред, а овај га посла везана у Ваљево, кадији.  Баш се у то доба био вратио и игуман Ђера с хаџилука.  Кад је видео, како између две највиђеније куће паде крв, покуша да измири завађене.  Наговарао је Станковиће, да опросте крв, али које њихов ујак Рупић, које ага Джинић, а овај једва беше дочекао да се виђене куће покавже, учини, те Хаџи- Ђерино мирење не успе никако.  После неколико дана Станковићи испише пред кадијом самртну чашу, те тако Турци погубише млађега Гагића.  И тиме се заврже крвна освета.  За мало па се њоме отрова и осталих осам села око манастира.  Субаша, ага Джинић, имао је одсада пуне руке посла.  За ових пет година намирило се деветнаест глава; од Станковића оста само још најмлађи, Милоје, а од Гагића их изгибе четворо, и остала су још два брата и сестра Смиља.  Милојева брата Милана, кога сад баш сахранише, нашли су испод Мораваца, на обали Љига, убијена, па, и ако нису знали ко га је убио, у Моравцима су сви као у воску тврдили да је убица из куће Гагићеве.  Тако је стајало до овога догађаја, 4. новембра 1803. год.  2.  Тешко замишљен уђе Хаџи-Ђера у своју ћелију.  Његово бледо лице с кратком проседом брадом и задубљеним погледом, који чисто продире у душу кад погледа, дошло је овога пута блеђе.  Колико су га год дирнуле Рупићеве речи, толико га је дирала и помисао, да је све доцкан.  Већ је пуних пет година како све чини да измири завађену паству, па узаман.  Крвна освета укоренила се и замрежила села да је више ништа не може ишчупати из срца овога народа: ни кнезови, на које Турци силно подозревају, ни калуђери, ни он, коме, као пастиру своме, одаваху сваку пошту, али га у овој прилици никад не послушаше.  То је Хаџи-Ђери тешко падало.  Нелагодно осећање будило се у њему, кад се раставио од ових људи.  Онај Рупићев одговор („Лако је теби, ти немаш деце!“) порази га сасвим.  Потајни немир напомињао му је, да се још није све свршило, и да за овим гробом има још један да се ископа.  И та га помисао толико узнемири, да је почео зепсти од неизвесне слутње.  Дође му тешко, што одби Рупићев позив, те не оде онамо, где се сада у покој душе убијенога скупљају на даћу, па да и на томе месту покуша да их измири.  Али како?  Зар није све радио, што се могло радити, па кад није могао код прве и друге главе прекинути заваду, зар ће је утишати сад, код деветнаесте?  Жеља и сумња сукобиле су се у његовој души као супротни таласи, што су запљускивали то амо то тамо.  Тако узрујан стајао је Хаџи-Ђера пред решметом мрачне ћелије и расејано гледао у густу вејавицу; која никако не престаје.  У ћелији и тамо напољу влада необична тишина, која нимало не одговара његову расположењу.  У овоме часу било би му милије, да чује ма какав тресак или олују, која би се свихорила са оном буром што је у њему, па, ломећи стење и љуљајући грмове из корена, однела га заједно са овом црквицом далеко, далеко из котлине ових мрачних и суморних гора, што се надвијају над манастиром.  — Тешки дани! — уздахну игуман и промаче шаком преко висока чела и густе, још црне косе, у којој се тек гдегде опажала по која сребрнкаста влас, што напомињаше више тежак живот него ли старост, преко чијега прага још није прекорачио.  Још свеже, али суморно и мрачно лице, уоквирено кратком брадом и са очима, из којих је била нека необична мрачна дубина, а уз то испупчене јагодице, изражавале су одлучност и вољу, која нерадо застаје пред уставом.  До првих дана ове распре сељаци су га поштовали и волели, али откада се заметну крв, почеше га избегавати, ма да је оно поштовање остало као и пре у пуној целини.  Плашили су се његових речи и онога погледа.  Он је опажао ову промену, па, ма да је знао и откуда потиче, двојином је више утицао да измири закрвљена села.  Али све узаман.  Страсти су биле јаче од разлога, и завађени почеше још већма избегавати и клонити се свога игумана, само да не слушају оно што им говори.  Од дана до дан и Хаџи-Ђера је бивао све усамљенији.  Само о празницима и када би који болан дошао, да потражи лека у молитви, он би се виђао са сељацима.  А то га је тиштало и горко и љуто; то га је тако пекло, да је често зажелео, да га већ једном нестане из овога пакла, где с једне стране дахијске крвопије робе и сатиру сиротни народ, а с друге тај исти народ и сам се међу собом сатире.  И та му горчина постајаше све тежа и тежа, јер не имађаше никога да му се пожали.  Турци су пазили на сваки корак његов, те се и сам морао клонити Ваљева и кнезова, само да се не посумња е с њима шурује.  Једном речи, живео је у своме манастиру као заточеник.  А тај заточенички живот био је још тежи ове зиме, кад насташе сметови и кад вуци почеше силазити с гора у долине и по завејаним путевима.  Сад није могао отићи ни до Боговађе, где је бар наилазио на једно топло и искрено срце, старога Хаџи- Рувима, пред ким се могао сит изјадати, па чак и заплакати на ову невољу.  И ово се осећање усугубило данас, после Станковићева укопа.  Гледајући кроз решме у густу вејавицу, Хаџи-Ђера је покушавао да бар за који часак заборави на ову садашњост, па се вину мислима чак онамо, у Свету Земљу, где је пре пет година као поклоник ходио.  У успомени му изађе онај пут, што кривуда од горе Мар—Илије Давидовој пећини и јаслима, у којима се родио младенац, који нам донесе љубав.  Између високих палма ступа он са осталим поклоницима, и ено га већ пред оним јаслима, али и онде одједном зачу запевку мајке, што нариче за убијеним сином.  Он брзо зажмури, да одбије од себе ову помисао, али мисао беше овога пута много снажнија од његове воље.  Као муња суну она натраг и слете Станковићеву гробу.  Са овога гроба угледа, како се све већма и већма помаља страшна сабласт с пакленим очима и крвавим чељустима, како је опружила сухе руке с дугачким кукастим ноктима, па хода кроза села, шклоца и тражи још које материнско срце, да их зарони у њ, да га ишчупа и прождере.  Хаџи-Ђера се стресе, брзо навуче ћурак преко мантије и похита из ћелије.  Тек што је завио за један шумарак, око кога обилази пут што води Љигу, кад чу топот, а одмах за тим опази у снежној вејавици неког коњаника.  Коњаник је јахао на малену коњићу.  На њему су сукнене чакшире тамне боје, притегнуте око танког паса шареним тканицама.  За појасом, из кожна силава, вири бакарна јабука од кубурњака.  На плећима му таман гуњац до појаса, са широким скутима, а испод њега на прсима копоран тамно плаве чохе, опточен црним гајтаном.  На ногама шаренице, око њих испреплетани кајиши од опанака, а на глави алев фес, омотан белим пешкиром, те тако чува чело, избријани потиљак и врат, низ који чак од темена слази подужи курјук косе сплетен у плетеницу.  Коњанику је могло бити на тридесет година.  Кад угледа игумана, скочи с коња и, придржавајући га за вођице, пође му пешке у сусрет.  Широка плећа и врло танак пас давали су овој прилици неки поносан израз, а томе су још више одговарале кестењасте очи и дугуљасто, чисто избријано лице са умереним носом, испод кога су се пружила два дуга смеђа брка, која му на рамена падаху.  — Ако Бог да, Гагићу? — ослови га игуман, кад му се приближи.  — Благослови, оче! — одговори коњаник, принесе шаку челу, а за тим је спусти на груди, па, тако држећи је на прсима, саже се и целива руку игуманову.  — Бог благословио!  А откуда?  —- Па, — одговори питани, — из Ваљева.  — Добро те наврати амо.  Мишљах и сам да те потражим.  Хајд ’ мо.  И Хаџи-Ђера се окрете назад.  На дворишту изађе манастирски искушеник, целива игумана у руку и прихвати коња из руку Гагићевих, те га одведе у коњушницу.  — Па, Гагићу, које ми добро доносиш? запита Хаџи-Ђера, кад седоше у ћелији према распаљеноме мангалу.  — Бој се, оче игумане, као да није све у своме реду.  Долазим ти од кнеза Алексе, а био сам и код муселима.  Тамо у касаби као да се нешто мути.  Кнез Алекса те је много поздравио и поручио, да склониш Хаџп-Рувима, те да се што пре уклопи из Боговађе, јер Турци много сумњају на њега због некаквог бунтовничког писма, што су га ухватили.  — А што он сам не поручи Хаџи-Рувиму?  — Поручио му је једаред, али му је Хаџија одговорио:  „Сад нека бега Алекса, а ја нећу више.  Не зна, вели он, како је то потуцати се по туђини“.  — Тако и јесте!  Алекса добро зна, да оно писмо није писао Рувим, а зна и то, ко га је писао; па што је онда потворио Турцима на Рувима.  Мислио је, да ће Хаџија вековати у Светој Гори; па сада, ето белаја!  — А муселим опет разбира о теби.  — О мени? — запита Хаџи-Ђера, и његов изразити поглед чисто зарони у дубину душе Гагићеве.  — Распитује, шта радиш овде у манастиру, налазиш ли се с Хаџи-Рувимом и састајеш ли се са оборкнезом Бирчанином?  Хаџи-Ђера замишљено пропушта између прстију зрно по зрно својих бројаница.  Претурао је по памети, зашто ли то муселим распитује.  И ма да није могао пронаћи дубљих разлога, ипак га је узнемиривала помисао, да муселим није то питао тек онако, разговора ради.  — А није ти још што напоменуо?  — Није, већ ако не разбира зато, што се по касаби зуцка, као да оборкнез неће више да купи хараче.  Вели, да је поручио Фочићу, како сиротиња не може више да плаћа.  — Црни дани! — уздахну Хаџи- Ђера.  — Знају Турци, да им ни Бирчанин ни Алекса не могу ништа, докле год се ви сами давите међу собом.  Знају, мој Гагићу, само што не знате ви, који потуристе образ, пљунусте на крст, па се кољете као сатанска деца.  На овај прекор Гагић обори очи и поче дланом трљати преко колена, као човек, који се збунио ненадним обртом разговора.  — Тако ти је то. — продужи игуман и замишљено џаркаше по ражарену мангалу.  — Жалимо на горку судбину, кукамо за изгубљеном слободом и проклињемо издајника Вука, а ми, ево, издајемо самога Христа.  Зовемо се браћа, крстимо се Христовим знамењем, а газимо све оно, чиме нас је запојио и ради чега је на крсту пострадао.  Тамно руменило све се више осипало по његову лицу, а очи добише чудновату плахост.  Отури машице, којима џараше ватру, скочи и узбуђено поче ходати по ћелији.  — Христијани, па се кољу! није ли тако, Гагићу?  Ено тамо деветнаестог гроба, још је свеж!  Знаш ли кога Рупић криви за ово убиство?  — Знам, — одговори Гагић, — али он лаже!  Из моје куће није нико то учинио.  — Ни поручио? — запита игуман и оштро погледа у очи Гагићу.  — Ни поручио.  — Велиш ли?  — Оне ми цркве, хаџи- духовниче, овако је, како ја кажем.  Нама је свима додијао овакав живот.  Презам од Турчина, од комшије, од брата; презам чак и од своје сенке.  Можда је грешно, што ти велим, али тако ми ове светиње, родио бих се наново, када би већ једном нестало тога Рупића.  Да није њега и онога субаше, чини ми се све би се смирило.  Нека потајна радост севну у очима игумановим.  После пет година то је била прва реч о измирењу, коју је чуо из уста своје пастве, и њему се учини да је ово онај камен темељац, на коме би му ваљало дизати своју цркву.  Он не оклеваше.  — Ваља да се измирите баш ви, Гагићи, Рупићи и Станковићи.  Ви сте и закрвили села.  — Тако је, хаџи- духовниче; али, бој се, то ћеш тешко успети.  Рупић није од тога соја.  — Мораће, мораће!  Ово се више не може поднети.  И Рупић и сви његови ваља да чују зарана баш из твојих уста, да ниси крив смрти Милановој.  Грехота је чекати још коју жртву.  Гагић сумњиво одмахну главом, али не одговори ништа.  Хаџи- Ђера позва искушеника и посла га Рупићу, да га одмах позове.  Мада је Гагић желео, да се прекине распра, ипак се узнемири.  Беше му непријатно, кад помисли да ће се после толикогодишњега избегавања опет погледати.  Две крвничке куће, што се тако мрзе и једна другу сатиру, да се наново састану!  Да је ма ко други овако покушао, он би одлучно одбио, не би пристао, да баш од њега потекне измирење, али замерити се игуману, па још хаџији, из чије руке прима свето причешће, из чијих уста очекује опроштај на исповести, био би највећи грех.  Зато се није ни усудио да се утече у његову реч, ма да му се смркло пред очима на помисао, шта ће од срамоте, ако Рупић одбије понуду.  Не прође ни пола сахата, а на ћелијска врата неко закуца.  На прагу се појави Рупић.  Кад угледа Гагића, који га у томе часу испод очију промери, он за часак заста, а преко широка лица пређе га бледило.  Игуман се поздрави с њим и понуди га да седне.  Ма да је Рунића овај састанак немило такнуо, он ипак седе према Гагићу.  Као и овоме, тако је и њему за силавом просијавала јабука од пиштоља.  — Сви су ћутали.  — Ти си ме звао, хаџи- духовниче? — рече Рупић, а глас му чисто дрхти с потајна узбуђења.  — Јесам, Рупићу; звао као и овога овде, као слуга Христов, који ће за све вас тамо одговарати.  — Па ... посао ме чека ...  Тек само допадох, да чујем, — одговори Рупић, гледајући косо у страну.  — И ово је посао, зашта те дозвах под кров ове светиње.  Пре него ли пођем онамо, пред онога који ће нам свима судити, хоћу да вас саставим, да се погледате очи у очи, да сазнам ко уби Милана.  — Зато ме ниси морао звати.  Ето ти тога, нека ти он каже.  — Ни ја, нити ико од мојих! — одговори Гагић.  — Смем се заклети.  Рупић плану и као помаман скочи с троножице.  Од силног узбуђења тресле су му се уснице.  Очевидно се опажало како се савлађује.  Окрете се игуману:  — Зато си ме звао?  — Јесте, Рупићу, зато, да из његових уста чујеш; и зато, да вас кумим и преклињем: престаните једном с том крвљу!  Зар се не бојите Бога?  Зашто каљате образ и име?  Или можете још и помишљати, да ће вам помоћи онај крст, што га мећете на себе том руком, којом се убијате?  Ето тебе Рупића, а ето и Гагића.  Завадили сте се ради једне ситнице и пролили сте крв, па вам је и то мало било.  Нисте се смирили, докле у вашу крвну распру не увукосте и осам села, да се заваде, искрве и сатиру.  Нисте ли ви Срби, браћа, христијани?  Не страдате ли сви од једне невоље?  Па што се кољете, за име Божје, што?  Обојица су ћутали, докле је Хаџи- Ђера говорио.  Гагић седи, а Рупић стоји и јетким погледом стреља то амо то тамо.  А када он заста, Рупић се окрете и пође вратима.  — Куда, Рупићу? — запита Хаџи-Ђера и стаде пред излаз.  — Кући, хаџи- духовниче.  — Још не, докле не свршимо овде.  Ево Гагића.  Он жели, да се измири.  —Они су и започели.  — Па смо и платили сви добро! — одговори Гагић, и сам узбуђен уста са свога седишта.  — Не, Гагићу, нисмо сви платили.  Наплатићемо се тек онда, кад поткусуримо последњом главом Гагића.  — Вала нећеш, Рупићу! — плану Гагић и пљесну руком по тепелуку пиштоља.  — Захвали се овоме хаџи- духовнику, што сам пристао да те позове.  А то знај: за сваку главу Гагића пашће три ваше!  — Гагићу, Рупићу! — викну игуман и покуша да их утиша.  Али Рупић већ није слушао ништа.  Силним покретом изађе из ћелије, тресну врата за собом и за мало па се изгуби у снежној вејавици.  Као скамењен оста Хаџи- Ђера, немо гледајући за одлазником, па, тек кад Гагић приступи и такну се његова скута, он се као иза сна покрену.  — Опрости, оче, и збогом.  — Куда ћеш? — запита игуман.  — Па, кући ...  Ето, видео си ...  — Да се кољете наново?  — Да бранимо своје главе.  Игуман не одговори ништа, даде руку, коју Гагић целива, мало за тим виде га, како на своме коњићу промаче испод прозора и изгуби се у оној вејавици.  Густ се мрак навуче на очи игуманове.  Он се обазре по ћелији, па кад осети да је сам, дохвати се обема рукама за косе и, дубоко уздахнувши, седе на једну троножицу, налакти главу о колена, па укочено, готово несвесно, гледаше у жеравице, по којима се већ у велико хватао магличасти пухор.  Лак сумрачак већ се почео хватати по разасутим шумарцима и брдима, кад се искупише тужне званице, рођаци и пријатељи покојникови у кућу Станковића, на даћу.  У пространој кући, према нискоме огњишту, на коме пуцкарају подебеле гламње, постављена је дугачка, приземна трпеза.  Неколико се жена ужурбало и ради око огњишта, с кога пламти румена светлост то јаче то слабије, те обасјава трпезу и госте, који су већ поседали око трпезе.  У челу седи калуђер, њему с десна Рупић, а лево Милоје — оборене главе.  А даље, по реду, остали пријатељи.  Сви су растужени и ћуте, као да се плаше да се не изгуби оно тихо јецање, што се по који пут чује из суседна вајата.  Онде су мати и покојникова удовица, са осталим женама, које се нађоше па жалост.  Пред сваким, за трпезом, стоји по једна дрвена зделица с дрвеном кашиком, а покрај ње по један бео хлепчић, мало већи од поскурице, намењен као подушје покојнику.  Кад редаре спустише на трпезу јела, припалише пред сваким лепчићем по једну воштану свећицу, а калуђер узе цреп са жаром, на коме се пушио тамњан, прекрсти се, очита кратку молитву за покој душе, обиђе целу трпезу, прекади људе, хлебове и јела, па се врати па своје место.  Пре него што ће почети да вечерају, једна од жена поче износити из вајата торбу по торбу, у којима беху разна јестива и пића, што су гости донели на даћу за покој душе.  Један од сељака прихваташе торбу, па, тако редом приказиваше гостима, шта је ко донео.  — Наш кум, Илија Мратић, — рече приказивач и подиже једну погачу и чутуру, — донео је ову погачу и чутуру вина, домаћину на жалост; да Бог да да му се врати на радост!  — Да Бог да! — одговорише лагано сви, што седе око трпезе, оборених глава и ћутећи слушају приказе.  — Наш пријатељ, Станојло Милетин, донео је печено пиле и пљоску ракије, домаћину на жалост; да Бог да да му се врати на радост.  — Да Бог да! — одазваше се лагано сви.  Тако је приказивач редом приказивао, а када већ дође до последњих дарова, отворише се врата па вајату и на њима се указа мајка покојникова, расплетених коса и порушена од бола; за њом, тако исто расплетена и сва уплакана, снаха њезина, удовица покојникова, Станојка, лепо развијена, стасита и пуначка жена, придржавала је свекрву.  А за њом изађоше још три жене из комшилука.  Докле је приказивач говорио, старица је стајала поред њега, слушала и тихо ронила сузе, а кад званице на последњи приказ одговорише:  „Да Бог да!“, подбочи се рукама о појас, главу изви мало на десно раме, па тако започе обилазити око трпезе.  Лагано и из почетка тихо, готово јецајући, а за тим све гласније и гласније, поче нарицати, док се тужна песма не разлеже и одјекну далеко ван села:  Мајчина туга набрајала је тако редом; питала га: је ли му тешка земљица, је ли му хладно у немилој постељи и како је нашао браћу?  За све време званице су оборених глава и немо слушале ову тугу.  Многима се у грлу купило, а неколико њих утрше сузу, што се из ока крунила.  Милоје је као дете јецао, а Рупић, мрк и сав позеленео, тек би по који пут махнуо шаком преко бркова.  Кад је њезино јадиковање доспело до врхунца, прихватише жене и њу и Станојку, почеше их тешити и ућуткивати, па их одведоше у вајат.  Тек се сада, после овакога помена, почеше гости прихватати и вечерати.  До сада се само ћутало, а сад се већ по мало заче разговор, који се врзао око покојника и његових убилаца.  Али док је год калуђер седео међу њима, разговор је текао овлаш, више о успоменама из покојникова живота.  Тек кад овај оде, разговор узе сасвим други ток.  Рупић је причао, како је јуче по подне ага Джинић звао Милана, те га опоменуо, да се причува, јер је сазнао, да му се спрема заседа.  И Милан је обећао; после тога је отишао послом до ливаде на вису, па се и не врати.  Тек пред вече дотрчаше неке жене, лелечући, и јавише, како су њихови људи нашли у једној лески код Љига Милана свега у крви, па не прође много, стигоше и људи, носећи на саонама убијенога.  Ко га уби и кад, не зна се.  Ага Джинић је затворио неколицину људи, на које сумња.  Али правога убицу још не нађоше.  — Неће ми измаћи, — утаче се Милоје и шкрипну зубима.  — Наћи ћу га већ, па макар морао ноктима земљу раскопавати.  — И треба!  Коме и приличи више светити брата, ако не брату, — одазва се Мратић, кум Станковића, онизак и сед сељак.  — Па ни ми нећемо седети скрштених руку; потражићемо га и сами, — одговори један између гостију.  — Баш и да га субаша ухвати и да ме позову да му пијем самртну, не бих му је пио, не бих дао, да му туђа рука главу укине.  Опростио бих му онде, да га на овом месту смирим, — зашкрипа Рупић, отр нож, којим је разуђивао печење, тури га у ножнице и, пошто се прекрсти, диже се са осталима.  Две три редуше донеше ибрике и убрусе, те им полише да оперу руке; а одмах за овим, суморни и ћутећи, сви се разиђоше.  Даћа је свршена.  — Ујаче, — рече Милоје кад испратише тужне госте, — сумњаш ли ти у кога?  Рупић зачуђено погледа у нећака.  — Зар и то питаш?  Ено ти гробова твоје браће, па нека ти они одговоре.  Ко ти је већи крвник од Гагића?  — Знам, али њих је двоје.  Који је од њих?  — Обоје!  Глава једнога Станковића вреди за десет Гагићевих, а освета не пита за правога убицу.  Да га није убио један, убио би га други; а убијеш ли ти само једнога, тебе ће убити други.  Разумеш ли?  — Разумем, — одговори Милоје и замишљен пође у кућу.  — Почекај мало.  Знаш ли, зашто ме је звао хаџи- духовник?  — Не знам.  — Тај не мирује.  Хоће, по што по то, да нас мири.  Милоје се намршти.  — Па затекох тамо и Јована Гагића.  — Ујаче! — плану Милоје.  — И ти си га пустио с миром?!  — Зар сам могао друкчије?  Био је под кровом игумановим.  Милоје зашкрипну зубима љутито и стеже песницу.  — Вала, не био који сам, ако се Гагићи још недељу дана наносе главе.  Обојица уђоше у кућу.  Мрак је већ увелико покрио околину.  С планинских повијараца пирну хладан ветрић, а по разведрену се небу почеше осипати крупне жеравице, које озго трептијаху, као пламичци кад их ветрић заниха.  3.  Касно у ноћ чу се необична лупа на манастирским вратницама.  Хаџи-Ђера седео је још у ћелији и према запаљеној воштаници читао из књига „Житија свјатих“.  Жута светлост с воштанице игрукала је по листовима књиге, па се расипала по кутовима манастирске ћелије.  Но докле су очи игуманове прелетале преко писмена, његова је мисао лутала сасвим по другима странама.  Он није имао узрока да сумња у Гагићеву исповест, али сад му се наметало друго питање: ко је убио Милана?  Међу завађеним сељацима има многих, који су жељни освете и с једне и с друге стране, али ипак Станковићи и Гагићи стајали су у непосредној осветничкој мржњи.  Ага Джинић је похватао неколицину виђенијих сељана, на које је сумњао: али међу њима је и Никола Стокић, брат од ујака Гагићев, а он је тек после овога убиства дошао кући с пута, где је био да одлучује овнове за своју трговину.  А то већ беше један знак више да посумња и за остале затворенике, е су и они ово дело извели.  Дахијски Турци, кад год би им се указала згода да се умешају, хватали би обично виђеније људе, па их по неколико месеца држали по влажним тамницама, где су ови често и скапавали.  Међутим, није могао да посумња ни на агу Джинића, јер је знао, да је овај још тога дана опоменуо Милана да се чува заседе.  И тако се Хаџи- Ђера мучио, да пронађе конац загонетки, али што год се више удубљивао, све се већма заплетао у замршаје, које није могао размрсити.  Са узалудна напрезања поглед му поста грозничавији, и он без циља луташе с листа на лист, које ужурбани прсти нервозно прелиставаху.  Обновљена лупа на капији, која још силније одјекну, а за њом и неколико грубих гласова, тргоше га из дубоке замишљености.  Врата се нагло отворише, и калуђер, који се мало час с даће вратио, упаде усплахирен у ћелију.  — Ко лупа?  — Турци, оче игумане!  Хаџи-Ђера се брзо диже, метну камилавку на главу и похита вратима.  Манастирски слуга и искушеник већ су отворили капије и са склопљеним рукама на прсима и с понизно обореним главама одмакли мало у страну.  Двадесет оружаних Турака хатлија укаса у пространо двориште.  — Што стојиш, влаше, те не прихваташ аги коња!? — узвикну један хатлија.  Слуга и искушеник брзо притрчаше, те прихватише за вођице коње, с којих поскакаше два јахача.  Један од њих био је Шаћир -ага, побратим Сали -аге рудничкога, а други, нешто старији, моравачки субаша, ага Джинић.  — А сад, момци, одведите коње у ахаре, — рече субаша; — а ти, момче, иди и јави игуману, да нам спреми вечеру.  — Одмах, честити ага, одмах! — рече искушеник и похита у ћелију.  Хаџи- Ђера и калуђер дочекаше незване госте у ходнику.  — Добра ти вечер, хаџија! — поздрави Хаџи -Ђеру Шаћир -ага.  — Јеси ли рад гостима?  — Увек добрима, честити ага! — одговори Хаџи-Ђера, па, метнувши руке на прса, ниско се поклони.  Шаћир -ага уђе у гостинску собу, а с њим ага Джинић и још четири до пет лепо одевених Турака, чије одело и оружје трептијаше у срми и жежену злату.  Остали Турци уђоше у пространи трем, што је уз гостинску собу, па се разузурише око широког приземног огњишта, које је на средини трема стајало, а над којим је зјапила у крову пространа баџа.  Неколико њих извукоше из манастирскога тора две овце, заклаше их и уредише, а мало за тим разбукта се на огњишту велика ватра, према којој се почеше окретати ражњеви с печењем.  Докле су момци уз живахан разговор окретали ражњеве, у гостинској соби је искушеник већ неколико пута обредио аге чашицом ракије.  Гости су седели на приземном миндерлуку, мало заваљени на шарене јастуке.  Хаџп-Ђера и калуђер седели су према њима прекрштених ногу.  Хаџи-Ђера је с неком зебњом очекивао да чује, откуда у ово доба потеже Шаћир -ага чак с Рудника овамо.  — Чу ли, хаџија!  Ми ћемо, ен ’ онај бива, одсјести овдје до сутра дан.  Нареди конак људима!  — Биће, ага, — одговори Хаџи-Ђера.  — Па сутра, ако Бог да, да отпочнемо, ја!  Игуман погледа кришом испод очију у агу, који мало заста, сркну кафу и пусти неколико густих димова из распаљена чибука.  — Ама шта је у овом вилајету?  Ко то буни рају да се крви?  — Не знам, честити ага, — одазва се игуман.  — Залегло се у народу зло.  — Ја, зло!  Крвите се, бива, као и свака погана вјера.  Завађате рају и одмећете је да не слуша.  — Ја је не завађам, већ мирим.  — Енеде!  А шта се ти пачаш у туђа посла?  Твоје је да чатиш у цркви, а ово је субашино, да држи ред.  Хе, мој ага Джинићу, откад калуђери насташе да мире, не остаје ти друге, него да ти чатиш њихове молитве.  — Дина ми, тако је!, — одговори ага Джинић.  — И данас сам чуо, како је саставио Рупића и Гагића, да их измири.  Хоће да заклони зликовца.  — У твојим је рукама власт, ага, — одговори игуман; — али знам да је Гагић толико крив колико и ти.  Шаћир -ага и ага Джинић погледаше се испод очију.  — Па ко је, бива, крив?  — То не знам.  — Е, ви’ш ти њега, зна ко није крив, а не зна ко је крив.  А што они човјек погибе, ен ’ онај бива, и што Рупић и она старица запомажу тамо, како ће им Гагићи затворити кућу мртвијем коцем, то ништа?  Море, море, игумане, боље ти је да гледаш ово мало крова над главом, него ли што се плетеш у туђа посла ...  Ето, већ се и сељани клоне твога оџака; веле да и у цркви, место да чатиш, причаш о некаквим невољама и не знам, бива, још шта, како им се ваља измирити, те да се лакше чувају од насиља, ја!  — Не знам, честити ага, ко ти је све то наговорио.  Ја нисам ни одметник ни бунџија, те да им тако говорим, — одговори Хаџи-Ђера нешто плаховитије, него ли што је до мало час одговарао.  — Нека, хаџија, нека! — рече ага Джинић, испијајући чашицу.  — Зар не видиш, болан, да се Шаћир -ага само шали?  — А ти се, болан, већ и расрдио! — насмеја се Шаћир и погледа испод очију.  — Знаш и сам, честити ага, како је: два без душе, а трећи без главе; па као мислим, у свету је доста рђавих људи који беде невина, — одговори Хаџи-Ђера, па се и сам мало насмеши.  Међутим, ракија и кафе ређале су се једна за другом, а чибуци су се димили на све стране.  Мало за тим и манастирски слуга унесе округлу софру, примаче је агама, а одмах за њим искушеник поче доносити у сановима приготовљена јела и печење.  Игуман и калуђер дигоше се.  — Куда, хаџија? — запита Шаћир -ага.  — Зар нећеш и ти с нама?  — Нека, честити ага, ми смо већ повечерали, а ваља нам наредити још конаке.  Турци прионуше око вечере, а Хаџи- Ђера и калуђер изађоше у трем, па отуда на двориште.  Густа помрчина полегла је над околином и навејаним снегом, те се ни прста пред очима није видело.  Улазећи у своју ћелију, игуман шану нешто законоши, и овај брзо замаче у манастирско двориште.  Замало па се врати пред ћелију, а за њим иђаше манастирски чобанин.  Игуман их уведе у ћелију.  — Одмах да идеш у Дић, до Гагића!  Пробуди их, па им кажи, да сам их све поздравио, нека склоне чељад где знају, јер ће сутра зором доћи тамо Шаћир -ага с двадесет Турака.  Јеси ли разумео?  — Јесам, оче! — одговори чобанин, пољуби игумана у руку, па, кад изађе иза капије, звизну.  Два велика, космата пса излетеше из дворишта, па; узмахујући реповима и подскакујући, изгубише се заједно с чобанином у густи мрак.  После вечере и пића, које загреја аге, разговор поче бивати све живљи, докле се не претвори у право весеље.  — Суљо, бре! — викну Шаћир -ага и пљесну длановима.  На вратима се појави млад Турчин.  — Шта чиниш, чапкун бре, тамокана?  Ђе ти је шаркија?  — Удри, бива, али ону стамболску! — узвикну ага Джинић.  Суља донесе шаркију, жице зазвонише, а певач забаци главу и, полузатворених очију, поче извијати стамболску арију.  Докле је певач извијао севдалијску песму, аге су слушале, сркале кафу, на тек по који пут што би се неко од њих, занесен песмом, мало устурио на узглавље и од силнога заноса јекнуо.  И Шаћир -агу запали ова песма.  — Шта велиш, Джинићу, зар не бисмо могли још ноћас у Дић?  — Зар ти је толико запело? — насмеја се субаша.  — Јаваш, море, јаваш, старије је јутро од вечери, а ова ти неће ни сутра измаћи.  Па онда, куда бисмо сад по овим сметовима, где ти нема других трагова сем вучјих и хајдучких?  Та у мраку не видиш ни пред собом, а камо ли за собом.  — Та ти ваља, Джинићу, — одазва се један крупан Турчин под белом чалмом.  — Откако је Шаћир -ага изгубио сан, све га нешто мами у Дић.  Мора бити да тамо има каквих бајалица што видају од урока.  — Е, мој Рамо, — одазва се Шаћир, — да си јој једаред само угледао очи, не би ти, ен ’ онај бива, та воденица клепетала више.  Занемио би, море, као невеста пред ђувегијом.  Весео смех одазва се на ове речи.  Шаћир -ага само одмахнуо главом, поглади браду и мигну на Суљу, који још силније удари у жице, а аге, већ у велико загрејане, почеше и саме певати.  Шарић -ага био је још млад човек, — тек ако је прешао триеспету.  Висока и вита стаса.  На глави му фес, око кога је омотана црвена чалма, а испод ове севају мрке очи с густим веђама.  Цело лице, с малом брадом и танким брковима, испод мало стињена носа, показују мушку одважност и дрску насртљивост.  Одевен је као што се носе босански бегови, а по златним и срмали везовима, који провириваху с прсију испод црвена јапунџета, познао би одмах једног од оних гиздаваца турских, који поред свога јунаштва много држи на сјајно оружје и богато одело.  На Рудник је дошао са Сали -агом, својим побратимом, чим су дахије удавиле Хаџи-Мустафу, београдскога везира, и узеле управу у своје руке.  Сали-ага је постао заповедник рудничкога града и села око Рудника, а он његов најбољи помагач.  Као и остали дахијски Турци, и они су подржавали притисак у народу, а кад су се довољно оснажили, Сали -ага не само што поче глобити сељаке, а виђеније људе затварати, него још заведе и „право прве ноћи“.  Сељаци су како тако подносили намете, али овај намет био је најтежи, у толико тежи, што га Сали -ага и његов побратим нису хтели заменити никаквим откупима.  Ко би покушао да се одупре овоме обичају, или би изгубио главу или би се морао одметнути у хајдуке, а тим одметањем упропастио би целу породицу; јер Сали -ага, у такоме случају, није остављао ни камена на камену.  Његови би момци попљачкали све до голе душе у одметниковој кући, кућу би му запалили, браћу и остале мушкарце бацили као хајдучке јатаке у тамницу, а женскиње би обешчастили.  Тако се догодило с неколико породица испод Рудника, и то је било довољно, да застраши остале, те да и ово зло подносе, само да ради њих и остали не пострадају.  Сваки Шаћиров силазак у рудничка села уносио је страх међу сељаке, јер он никада није слазио ради ситнијих послова, него да похвата људе, на које се сумњало да су хајдучки јатаци, да их везане одведе па Рудник, а узгред да опљачка по коју виђенију кућу, па тек онда да се с добивеним шићаром врати натраг.  Шаћир -агу је народ прозвао Кесеџијом, а Сали -агу Рудничким биком.  Ове вечери он се враћао из Ваљева, где је ишао на договор, који је имао у муселимову конаку с Мехмед - агом Фочићем, београдским дахијом, и његовим братом, Мус- агом Фочићем, шабачким заповедником.  Те године београдске дахије силно су се забринуле, гледајући како се горе и планине пуне хајдуцима, којима већ беше догрдело живети под владом некрста, коме вера и образ народни беху само играчка.  Тога ради је Фочић Мехмед -ага често правио састанке то у Београду то у Ваљеву, те се са својим друговима договарао, како да угуши хајдуковање и како да притегне народне кнезове, на које су Турци после последњег аустријског ратовања много сумњали, да одржавају везе са аустријским ђенералима.  Кнезови су осећали ову сумњу, па како нису били поуздани, да се могу одупрети сили дахија, нити су се више надали у Аустрију, која их после Београдскога Мира остави Турцима па милост и немилост, они се удвараху дахијама и избегаваху сваки додир с народом, који би могао навући сумњу па њих.  Али то им ништа не поможе.  Дахије су сумњале те сумњале, а кад ухватише и писмо које је оборкнез ваљевски, Алекса, писао Митерезу, похиташе, да се што пре ослободе сумњивих људи.  И овај састанак, па коме је у име Сали -агино био Шаћир -ага, бавио се о тој ствари.  По Шаћиреву расположењу и севдалинскоме заносу могло се видети, да је ваљевски састанак учинио добар утисак.  — Шта велиш, Джинићу, — рече Шаћир, кад Суља заста да мало одахне, — јеси ли јунак, да, са шездесет добријех друга, похваташ све хајдуке, што их је по пашалуку?  — Јами!  Много их је! — одговори Джинић.  — Шездесет би ми требало само да похватам два брата Недића, што с дружином крстаре овуда.  — Неће дуго, бива.  Ни њих не би било, да није овијех кнезова и калуђера.  Они их помажу и чувају.  Али почекај још мало, док се тамо у Биограду све удеси ...  — Па? ...  Шаћир превали очима на Джинића.  — Па? ...  Виђећеш, што ће бит ’ с липовим крстом?  Раја је мирна и слуша, али оваки хрзуси, као тај твој дервиш Хаџо, па Станковићи, па Гагићи, око којих се раја купи, па се за њих и крви!  — Тако је, бива, — одговори Джинић, — само што Станковићи и Гагићи висе о мени, јер докле год су они у завади и докле год се раја међу собом крви, дотле не брини за овај крај.  — Тако сам им и сам казао.  Али опет ваља нам узети добро на око овог хаџи- дервиша.  Много ми се нешто упео да сложи рају.  Отвори очи, Джинићу: и тај уме да пише књиге као и онај у Боговађи; и тај уме да шаље мазбате у Стамбол и Беч, ана сана!  — Вала, не брини за то.  Драм моје памети тежи је од његове оке.  Још мало па ће и трава зарасти око његове ћелије, како му раја долази.  — Капе, Джинићу! — узвикну Шаћир и весело загрли субашу.  — Пјевај, Суљо, пјевај, зумбуле мој! — јекну, извуче из недара кесу пуну златних рушнија, па је баци у крило своме омиљеном певачу.  Овај се насмеши, принесе шаку устима, челу и срцу.  Шаркија зазвони, а јасан глас певачев изви:  — Хеј, хеј! — јекну Шаћир, трже кубуру иза паса и опали у таван.  Джинић и остале аге, тако исто раздрагани севдалинком, потргоше кубурњаке, па почеше после сваке строфе метати.  Пуцањ се разлеже далеко, а соба се напуни пушчаним димом, те изгледаше као да су се густи, бели облаци кроз таван сурвали.  На пуцањ агинских пиштоља одазва се из трема прасак момачких кубурњака.  Меки звуци шаркије губили су се у овој пуцњави, и само што је покаткад високи глас севдалије певача надмашавао усклике полупијаних ага и њихових момака.  Хаџи-Ђера се склонио у своју ћелију, па, докле је весеље беснело, није се мицао никуда.  У неко доба Шаћир -аги паде на ум, да потражи калуђере.  Калуђер законоша дође.  — А камо игумана?  Ђе се он забио?  — У селу је, честити ага; разболела се нека старица, па је отишао да чита молитву.  — Ех неки, ако јој не помогне влашка молитва, помоћи ће мотика!  А кад већ њега није, добар си нам и ти.  Деде, Суљо, посвирај онако ситно, шумадијски!  Хеј, момци, амодете, да поиграте!  Баш сам се ужелео да видим, како калуђери играју.  Калуђер се збуни.  — Јами, Шаћиру, куд ти то паде на памет! — засмеја се Джинић.  — Јок, дина ми!  Мора поиграти, па макар се што десило! — узвикну полупијани Шаћир, коме се допаде ова мисао, да гледа калуђера како поиграва.  — Не, ага, молим ти се!  Куд ћу после од срамоте? — одговори калуђер, стави обе шаке на прса, па се покорно поклони.  — Нама забрањује закон.  — Дур, бре, крмку, какав закон!  Оно што Шаћир нареди то ти је закон, — узвикну Рамо.  Суља стаде пред калуђера и поче удешавати на шаркији ситно коло.  Неколико Турака дохвати калуђера и десно и лево, па га по такту мелодије стаде вући то амо то тамо.  — Играј, де! — викну Шаћир.  — Немој, ага, — молим ти се! —викну калуђер и стаде се одупирати.  — Ситно, — викну Шаћир, — или ћу ти сад!  — И метну руку на пиштољ.  Калуђер немаде куд, него поче поцупкивати.  Прилика калуђера с големом брадом и дугом мантијом како поцупкује толико развесели пијане аге, да се заценише од смеха.  — Свирај, Суљо, свирај!  — Ситно, попе, ситно! — узвикује Шаћир, па се од силна смеха ухватио обема рукама за трбух.  А коло Турака с калуђером скакало је као махнито.  Док су се остале аге смејале, Шаћир је већ пао на узнако и, машући рукама на Суљу да престане, загушен смехом викао је:  — Доста, Суљо, амана ти!  Доста, ћоеће, прснућу од смијеха!  И Суљо застаде.  Као утучен стајао је калуђер насред собе.  Крупне грашке зноја рониле су се с чела, а срамота, што је усред овога смеха осећаше, толико га збунила, да се није ни помицао с места.  Само је стајао тако и гледао у под.  — А што си се застидео к’о влашка невеста? — узвикну Рамо кроза смех — Е, баш су смешне те мантије!  Хајде, кале, ево ти ракије, пиј!  Калуђер хтеде да умакне, али Рамо, поводећи се, дохвати га за главу и принесе му устима винску чашу, пуну препеченице.  — Зини, влаше!  Тако!  Све, све!  Калуђер се стресе, па, док су се сви смејали на Рамову шалу, побеже у мрак.  Граја и весеље још је по мало трајало, али силна ракија, што су је испили, чинила је своје, и, мало по мало, весеље је бивало све тише и тише, докле се све не ућута.  Шаркија умуче, граја занеме, а место свега поче се разлегати из гостинске собе и трема одмерено хркање.  Тамна поноћ полегла је с густим облацима, а студени ветрић пиркао је озго с планина. Тишина овлада свуда и сад се већ није ништа више чуло, осем хрзања коња и лупа копита, што је из ахара покаткад јекнула.  Докле су Турци спавали, Хаџи-Ђера је седео за столом у својој ћелији брижан и замишљен.  Мисли су му се врзле око данашњих доживљаја.  Ни остали дани, што их је у последњим годинама доживљавао, нису се, Бог зна колико, разликовали од овога, па ипак данашње јутро, а нарочито вечер, која му донесе једног од најбешњих рудничких Турака, изгледала му је тако дуга и несносна, да му се чинило, е неће никако ни сванути.  Ма да је знао да се чобанин неће по овоме времену вратити до зоре, него ће заноћити ма у чијој појати, ипак је нестрпељиво ослушкивао сваки шум, што би се око врата чуо.  У два три маха причинило би му се да чује притајено корачање, а сад би опет чуо како нешто око врата клопара.  Међутим, узнемирене мисли летеле су то амо то тамо.  Силно се плашио, да Турци не бану у Дић, пре него ли Гагићи уклоне из куће чељад, а нарочито Смиљу, своју сестру, девојче од петнаест до шеснаест година.  То девојче, које је он крстио, одрасло је, тако рећи, на његову колену, и он га је толико заволео, да му се нежност постепено претворила у очинску љубав, те је о њојзи почео мислити као о нечему, чега се не би могао одрећи никада.  Смиља се научила на ову нежност, па га је и сама волела, у толико више што очинске милости није ни зазнала честито.  И то дете, што је расло на његове очи, прометнуло се сада у дивно девојче.  Танкострука и жива покрета, имала је смеђе курјуке и грахорасте очи, над којима су се извијале танке обрве.  Под кратким неприметно уздигнутим носићем румене се мале пуначке уснице, мало расклопљене, испод чијег руменила провирују као снег бели и ситни зуби, што је врло лепо доликовало жаркастоме њезину лицу.  Израз лица и очију имао је на себи нечег веселог, као да се овог часа зауставила од детињскога смеха.  Није чудо, дакле, што је ово девојче замакло за око момцима из околних села, па и самом Шаћиру, који је угледа први пут пре неколико недеља, када је пролазио кроз Дић.  Он и Рамо враћали су се једног дана на Рудник, па таман да мину поред Гагићеве куће, кад угледаше како прође мимо њих девојче с тестијом воде.  Свежина, што је била из целе ове појаве, занесе јахаче и они је зауставише.  — Стани, цуро! — викну Шаћир.  — Дајдер да се напијем.  Смиља обори очи земљи, па им устрашено приђе и пружи тестију.  — А чија си, лијепа цурице? — запита Шаћир и враголасто намигну.  Девојка поцрвене до ушију, па застиђено окрете лице па страну.  — Ама, чу ли, што питам? — понови Шаћир.  — Гагићева, — одговори Смиља.  — Аха, Гагићева!  А што си поруменила тако?  Девојка да утоне у земљу.  Под ногама јој је чисто горело.  Најзад, кад опази да Турчин само држи тестију и не пије, она се унезвери.  — Пусти ме, ага, посао ме чека.  — Јами посао, јагње!  Зар није љевше овако?  Девојче улучи згодну прилику, протрча између оба коњаника и поче бегати.  Шаћир оста с пуном тестијом у рукама.  На кућним вратима изиђоше оба Гагића.  Шаћир викну једнога.  — Узми ону тестију.  А што је, море она цура тако страшљива, те побеже, кад је запитах за име?  — Опрости, ага, — одговори Јован, коме поглед севаше мрко, — дете је још, па није свикла на разговоре.  — Е, е, нека је само жива и здрава! — одговори Шаћир, додавши му тестију, па за тим ободе коња и у касу замаче за један брежуљак.  — Шта велиш, Рамо, ха? — упита Шаћир, кад измакоше подаље.  — Нека ми се шејтан у браду попљује, ако она два крмка не би учинила неко зло, да смо се још мало задржали.  — Море, не питам те за то.  Свест ми мрче, када је угледах ’ наку.  Болан Рамо, ми на Руднику, а ’ наки цвијет пупи под самијем Рудником, па да га нико од нас не опази!  — Тако је, бива! — одговори Рамо. —.  Лијепо казује песма: најљепши цвијет сакривен је у трњу; гледаш га, а не смијеш га узабрати.  Цвијет мири и вели:  „Узбери ме“.  — И ја ћу га узбрати, турске ми вјере! — одазва се Шаћир.  — Алах није намијенио, ен ’ онај бива, да наки цвијет увехне у блату.  А крмци к’о крмци, било их је и љућих, на ни један не смједе ни зуба помолити.  Од тога сусрета Шаћир није имао мира.  Дан из дан губио је расположење, а што је више мислио о ономе сусрету, све га је већма вукло, да се ма како састане са Смиљом.  И, за дивно чудо, о овоме девојчету није ниједаред поменуо своме побратиму Сали -аги, ма да му то не беше првина, да се занесе за иоле угледнијом девојком или невестом.  Једнога дана рупи с петорицом Турака у кућу Гагића.  Гагић изађе пред њих, прими их и уведе у кућу.  Они се разузурише око пространог огњишта, над којим је висио о веригама котао с водом.  Жена старијег Гагића, више увела него ли у годинама, поче им припремати за ручак, а Гагић им прислуживаше ракију.  — А ђе су ти чељад? — запита Шаћир, коме већ поче бивати незгодно око срца, што још не виде ону, ради које је и сишао с Рудника.  — У Ваљеву, честити ага! — одговори Гагић, — послао сам их с мајком стрицу.  — Па хоће ли се вратити?  — Остаће до пролећа.  А и шта ће овде?  Тамо су их се више зажелели.  Шаћира стеже у грудима; дође му да потргне кубуру и да је саспе у груди Гагићу.  После ручка диже се са осталим Турцима и одјаха на Рудник, још суморнији него ли што је отуда сишао.  Фочићев позив на састанак чисто га је обрадовао.  Том ће је приликом бар наћи тамо, а после ће већ гледати, како да је домами.  Али Гагићи су га слагали.  Девојка је била и тога дана и после у селу, у кући једнога пријатеља, где су је сакрили.  О свему томе знао је и Хаџи- Ђера, па је зато и послао чобанина у Дић, јер се домишљао, да Шаћир, онако преварен, неће проћи кроз Дић, а да са својим људима не упадне у кућу Гагића, а нарочито сада, кад се на Гагића још сумња, да је извршио оно убиство.  И све ово није му давало да склопи ока.  У мислима, што су се једна за другом испредале, чисто је гледао гомилу уздивљалих Турака, како улећу у кућу, везују мушкарце, а девојку бацају на коња и одлећу с њом у врх планине, у ону црну тврђаву, где ће девојка од срамоте и стида пресвиснути.  Ова помисао узмути му душу, у грлу га поче гушити и он скочи са седишта.  — Боже, Боже, зашто нас остави?  Шта смо ти сагрешили, да нас тако каштигујеш? — узвикну загушеним гласом и поче утирати сузе које капаху.  И никога нема који би био кадар да разметне оно разбојничко гнездо, да убије ова два рудничка крвника, који пљују на крст и образ сиротог народа!  Тако узрујан стајао је насред ћелије као скамењена прилика, па је исколаченим очима гледао у незнан.  Срамота, која се може догодити Смиљи, приковала му мисао и памет, па их није покретала даље.  Тако је стајао неко време, па тек одједаред прену.  Учинило му се, као да се неко докрада његовим вратима.  Он се притаја.  И збиља, сад је јасно чуо шум нечијег хода.  Брзо утули свећу, па онда у мраку ошкрину врата и загледа напоље.  Тамо је полегла густа помрчина, па, тек кад му се очи навикоше, опази како поред манастира промаче некаква сен.  Хаџи- Ђера отшкрину још мало, таман толико да прође, на онда стаде уза зид.  Сенка, што је угледа мало час, појави се наново.  У колико је могао оприличити према белини снега, која се одвајала од таме, учини му се да види неког човека.  — Ко је? — упита полугласно.  Сенка се примицаше.  — Ко је?  — Пст! — одговори сенка.  — Ја сам, хаџи- духовниче.  — Ко си ти?  — Лазар Степојев, — одазва се прилика.  — Па што не улазиш?  — За путом сам, идем у Ваљево, — одговори онај, — па допадох теби, да ти кажем.  — Шта?  — Ко је убио Милоја ...  Хаџи- Ђера задрхта.  Сад ће бар дознати оно, што га је као тајна мучило.  — Човече, откуда то знаш?  — Видео сам.  — Ко га уби?  — Ено га где спава у соби.  Убио га је ага Джинић.  — Он? — учини хаџи- Ђера, па чисто заципљен разрогачи очи на Степојевића.  — Јесте, он, хаџи- духовниче! — одговори овај.  — И то је на његов миг урадио онај Суља.  — Зашто, по Богу?  Та Рупић живи са агом Джинићем већ не може боље.  — Е, то ти не умем рећи.  Што знадох, казах ти, а ти већ уради, како те Бог научи.  Велимо, мудрији си и паметнији од све нахије, а и лепо се живиш са свима, што се крсте, па можеш рећи Рупићу, нека не греши душе о другога.  Ја већ не могу!  Пријатељи смо с Гагићима, на ће рећи, дошао кастиле да се мири.  После овога приђе хаџијиној руди, целива је и замоли благослов, на га неста у мраку.  — Чудна посла! — помисли Ђера, на се врати у ћелију.  У колико му је лакнуло у души, што се и овако уверио, да је Гагић истину казао, у толико му ствар поче бивати још чудноватија.  Откако се учини крвна завада, кућа Станковића лепо је живела са агом Джинићем.  Ага је често одлазио к њима, а Рупић није никада прошао поред хана, а да не сврати аги.  Па онда Милан је у очи саме смрти био у аге Джинића, а овај га ипак убио!  Свакако на какву личну омразу није се могло ни мислити, а још маље на то, што су Станковићи немирна духа, те да Турди од њих зазиру.  Мањ ако није ту мржња на глас куће, који је и сада стајао.  Кроз ћелијско решме беласкала се мутна светлост зорина.  Тамна ноћ све се више клонила западу и мало по мало па се кроз растињену таму почеше разазнавати огромна плећа натуштенога Рудника, што се наднео изнад осталих планина, увио чело у тмасте облаке и суморно гледа према себи у плећати Медведник.  — Хазурала!  Саба! — узвикну из трема један Турчин.  Сви пођипаше и крај ватре, која се наново разгоре, узеше авдес, па онда припадоше па колена и, окренути лицем Меки, стадоше клањати селам сунцу које изгрева.  Кад се опремише, прихватише се јелом и посркаше кафу, одоше у ахаре, изведоше хатове, па их почеше седлати.  Хаџи-Ђера је за то време ушао у собу агама, да им назове добро јутро, а манастирски слуга поче прислуживати ракију и кафу.  Још бунован од ноћашњег пића, Шаћир је само ћутао, сркао кафу, пуштајући густе димове из распаљена чибука, и замишљено гледао преда се.  Кад Суља уђе и јави да су коњи спремни, нестрпељиво скочи и пригрте црвени ћурак.  — Е, вријеме је, бива, ваља нам ићи.  — Ама поседи још, добар човече, стићи ћеш! — заустављаше га ага Джинић.  — Насиб олсун (нека се изврши судба!), Джинићу!  Лако је теби, ен ’ онај бива, кућа ти је ту, под носом, а ми, борме, морамо прво у Дић, да потражимо тога зликовца, тога харамзаде (проклетог сина), што убија мирне људе и пљује нам у браду, те да нам не умакне, па тек ондакара на Рудник.  Хаџи-Ђери се стеже у грудима, кад зачу овај одговор.  Турци појахаше хатове, рекоше игуману збогом и откасаше пут села.  Тек кад се и последњи Турчин изгуби за лесковом честом на савијутку друма, потмули звуци манастирскога клепала почеше одјекивати и сетним гласом напомињати православноме народу Јутрењу.  Хаџи-Ђера се побожно прекрсти, благослови калуђера законошу, који у томе часу дође и метаниса пред њим, па заједно уђоше у цркву, у којој већ трептијаше ужежено кандиоце пред царским дверима.  4.  Мутно око зорино бистри се по мало, а оштар поветарац с Рудника распирује сињи вео, који закрива небо.  На истоку избија јасна ведрина , а одмах за њом грану прва сунчева светлост над оснеженим врховима густих храстових шума, што покривају горе и подгорја Рудника.  Бујна се светлост разли по горским снеговима, који као усталасано сребрнасто море трепере прам сунчеве светлости.  Као горостаси уздижу се над узбурканом гужвом снежних гора Рудник с великим и малим Штурцем, око чијих се глава још сабијају задимљени облаци, кроз које овда онда пробијају сунчеви зраци, те обасјавају суморне куле рудничке тврђавице и горовити Медведник, који, на западној страни Рудника, мрачан и суморан, још дрема у густој магли, што се с његове простране грбине дими, колута, повија и ваља то амо то тамо, па се најзад уздиже и губи у високим облацима, што се над њим као растркано стадо расипљу.  И сва ова усталасана околина блешти у сребрној светлости.  Над њом се стире лазурно плавило, у које не може око погледати, а да не засени пред блеском сунчеве светлости, која се разлива свуда: по небу, по горама, снежним долинама и огромним лавинама, што се над стрменима као ледене тврђаве надносе, докле се не опуче и као вихар сурвају у долину.  У Моравцима је све оживело и ври око хана.  Ага Джинић позвао домаћине и наређује хајку на вукове, који су се ове зиме тако силно намножили, да је настала опасност и за сама села, а о друмовима и странпутицама да се и не спомене.  Разуме се, да сељаци нису имали оружја, а који га је имао, морао га је скривати испред турских очију, изузимајући обор- кнезова, њихових пратилаца и оних сељака, који носише челенке.  А челенку је могао носити само онај, који је бар једнога хајдука убио и главу му Турцима предао.  Такву главу Турци би набили на високу мотку, и ставили је на највидније место у чаршији, па би ту стајала све дотле, докле је до костију не раскљују јата гавранова, што туда облећу.  Али таквих је било врло мало.  На овим хајкама дешавало се по који пут да Турци набасају и на хајдучке зимовнике, па, уграбе ли хајдукову главу, онда су се враћали певајући и мећући из пушака, а хајдучку главу, набијену на мотки, показивали су селима, кроз која пролазе, те да тиме предоче раји, како пролазе они што се одупиру Турцима.  Али и то се дешавало врло ретко, јер су рођаци и пријатељи хајдучки израније опомињали хајдуке о хајкама, а ови су се онда склањали подаље и на склонитија места.  Пријатељи и родбина Станковића, који су јуче испратили покојника у гроб, изашли су јутрос на појутарје, па, после баба-Анђина и Станојкина оплача и запевке, одоше под манастирску стреху, где је свака породица већ припремила што је донела за подушје.  Али они су све ово на брзу руку свршавали, те да не одоцне на Джинићеву заповест.  После свршена подушја људи похиташе хану, а Рупић с Милојем, Анђом, Станојком и неколико жена из најближе родбине вратише се у село.  У вајату, где је лежао покојник, горука прислужено кандило, а украј њега стоји пуна чаша вина и шака пшенична зрна.  То ће стајати тамо три дана и три ноћи, као понуда души, која за то време облеће око некадањег станишта.  — О, Милоје!  — Чујем, ујаче!  — Хоћеш ли и ти са мном?  — Куда?  — До хана.  Субаша ми је поручио да дођем.  Вели, има нешто да разговоримо.  — А шта ли то?  — Бој се, биће због оног крвника.  — Нека, ујаче, отиди ти; ја не марим тамо.  — То ти се баш и чудим.  Клониш се човека, а он нам је већи пријатељ, него ли по који крштени.  — Тек Турчин је и он, па ...  Рупић одмахну нестрпељиво.  — Твоја воља!  А ти бар отпадни до кума- Мратића и Станојла Милетина, па им реци, ' нека и они сиђу доле до хана.  — Добро, ујаче.  Милоје га испрати до вратница, а кад овај замаче подалеко, брзо се окрете, уђе у вајат, припаса силаје, узе свој и братовљев кубурњак, па их тури између листова, којима их покри тако, да су једва јабуке извиривале.  Докле је ово радио, његова се мајка дигла између жена, које сеђаху у кући око ватре, ушла у вајат и гледала шта чини.  Милоје се окрете вратима, да изађе.  — Куда ћеш с тим, Миле?  — Па тако, најо, тек нека се нађу.  Рек’о ујо, да одем куму, да га позовем.  — А ово оружје?  Милоје погледа у страну.  — Јаох, Милоје, зар и ти да ме уцвелиш?!  Не чини зијана, не убијај мајке! — јекну старица, па, загрливши га и држећи му главу на својим недрима, поче пригушено јецати.  Милоје је осећао њезине сузе, како му капљу по лицу.  Он полако изви главу из њезина загрљаја.  — Шта ти је, најо, за Бога?  Ја ћу само до кума.  — Остави оружје.  — Зашто, најо?  Зар као брата, без оружја?  — Ух тешко мени, сињој кукавици! — хукну мајка и обореном главом спусти се на пространи кревет.  Милоје је остави, изиђе у кућу, а одатле напоље, и не обзирући се на жене и снаху, која седи рушна између ових и тихо нариче.  Непрестана туга и јецање, што га у свакоме кутићу чује, стаде му толико тешко, да више не мога издржати.  Помахнитао би, да још који часак остане у кући.  Желео је да се ма где уклони, далеко од села и свега што му напомиње, да је ту јуче његов брат ходио жив и здрав, а сад га нема.  Па онда осећао је да би му самоћа тако годила.  Разговори о покојнику и мајчино уздисање само му раскопаваху још дубље свежу рану.  Брзим корацима измицао је сеоском страном, докле не стиже до обале Љигу.  Нешто мало равни, стињене између шумовитих гора, кривудало је овуда, а кроз њу је шумио планински Љиг.  Неколико јадика оборило украј обале тужно грање, по коме се наслагао снег, па трепери као сребро прам сунчеве светлости.  Он промаче између њих, прегази бродове и зађе у мечју леску, која је у густим честарима туда бујала.  На овом месту сучељавају се атари моравачки и дићки, а ту се састају и два пута из оба села, па отуда као један ударају на исток, Руднику.  Што се Милоје више ближио овоме путу, све му је јаче куцало у грудима.  Још стотинак корачаја, па ће наићи на место, где су сељаци нашли његова брата.  На срцу му се стужи, а жудња да што пре освети крв поче још већма пламтети.  Поглед му је страшно севао, те овај високи деветнаестогодишњи младић, оштрим цртама лица и стинутим уснама, које још не огарише науснице, изгледаше на јастреба, који ће као стрела сунути на жртву.  Туга, што га је до мало час морила, ишчезе пред новим осећајем као магла с Медведника, и он сада није осећао ни бол, ни сузе, ни јаде, већ једно једино: да се што пре сукоби са оба Гагића, те да их обојицу на оном месту сможди.  И помисао на ово све га је више палила.  У мислима је већ гледао своје жртве, како у рођеној крви издишу, и слушао запевку њихове чељади, а то му је тако годило.  „За твоју душу, бато!“ узвикну и руком стисну јабуку на кубурњаку.  Лако узбудљив дух страсно је пламтео силином младићске бујности, која не познаје граница и не разбира, где јој се ваља зауставити, него се без околишења упушта у најсмелија подузећа.  Он је имао само једно пред очима, а то је, да му ваља брата светити и мрзети Гагиће горе и од самих Турака.  Помисао, да ће ага Джинић на тужбу ујакову сам ухватити Гагића, бацити га у тамницу, па онда позвати њих; да му пију самртну, била му је непријатна.  Зашто да се други меша у његов посао, зашто да он сам својом руком не освети брата.  Милоје је долазио међу отресетије вршњаке у своме крају.  Бистре зејтињасте очи и сав израз лица показивали су плахост и поуздање, које, и ако не сенчи до израза насртљивости, ипак напомиње на дух нешто сличан једва заузданом хату, који гризе жвале, трза уздама, немирно копа земљу и чека само да му господар попусти узде, на да као стрела јурне, не питајући где ће се зауставити.  Његова покојна браћа имала су такођер понешто ове нарави; али, ипак, дугом навиком, да покажу што више уздржљивости и покорности пред Турцима, који не трпе да виде у раје слободнијег израза, најпосле су и нарав толико омекшали, да се нису ни мало разликовали од осталих сељана, који су већ савили покорне вратове и мирно сносили јарам што их притезаше.  Али Милојеву нарав било је тешко обуздати.  Ма да је; као и остала браћа, поштовао свога ујака, који им је место оца остао, ипак није марио, што овај са агом Джинићем и осталим Турцима онолико пријатељује.  То му је изгледало да не доликује кући Станковића, из које је пре сто година, само у једној битци, под кулом Витковића и у Ваљеву, пало петоро браће, о чијој јуначкој смрти и данас гуслају слепи гуслари по манастирским славама и сајмовима.  Мрзео је Турке, па му се чинило, кад би и најмање омекшао, да не би више смео ни приступити гуслама, ни чути једнога звука о својим дедовима.  Зато је увек радо ослушкивао све, што би се на састанцима причало о хајдучким делима, а нарочито о Станку харамбаши у Видојевици и браћи Недићима у Церу.  На неколико месеца пре овога догађаја умало што се не одметну у Недића дружину.  А то је било после Петрова дне.  Његов рођак, Марко Радовановић из Војковаца, испросио девојку у Моравцима, обележио је и заказао дан, кад ће по невесту.  На неколико дана пре сватова позове ага Джинић девојачког оца, па му нареди да девојку пошаље Сали -аги на Рудник , али да се за живу главу не усуди, да то не учини још пре сватова.  Отац се врати кући, па како је знао шта га очекује, ако не послуша, покори се овој заповести, каже жени, и ова се почне спремати, да за који дан одведе кћер Сали -аги.  Милоје, кога је Марко узео за девера, дозна још истога дана за ово, те брзо оде у Војковац, нађе Марка и исприча му све.  Марко се наоружа, дигне на Рудник, али под самим Рудником наиђе па Сали -агу, како се распојасио на теферичу и око њега неколико кметова, те гледају у коло, што се по ливади извило.  Марко бану онако оружан пред агу, па, не назвавши ни Бога, метну шаку на кубурњак и кресну:  — Је си ли ти, честити ага, наредио, да моја вођевина дође најпре к теби, па тек онда к мени?  Изненадни упад наоружана човека, коме поглед хајдучки севаше, уплаши агу.  Кметови, забезекнути оволиком дрскошћу једнога момка, чисто се скаменили, па само очекују шта ће се десити.  Баш у томе часу не беше никога од Турака око аге: сви су се били разишли по ливади око кола и девојака.  Плаховити поглед Марков, који као муња севаше на агу, ледну га у душу.  — Хајде, прођи се, човече! — одговори Сали -ага.  — Нисам.  И да ми је поклањаш, не бих је примио, како ти очи севају.  Марко крвнички погледа још једаред у Сали -агу, па онда замаче у гору.  Још истога дана упаде у Моравце, изведе вођевину и венча је у манастиру.  Сали-ага је наредио после да га ухвате, али он склони жену, а сам се одметну у Недићеву дружину.  Овај догађај, који се од уста до уста разносио и величао међу сељацима, толико је распалио Милоја, да умало и сам не оде за Марком.  Ни ујакове претње ни братовљеве молбе нису га могле задржати.  Тек на сузе и запевку мајчину смири се и обећа да неће отићи.  Али, ево, наста час, у коме га ни мајчин плач ни преклињање не би одвратили од крви.  Шта би дао, само да се докопа главе макар једнога Гагића, да је одфикари и остави гавранима баш на овоме месту, где сад стоји, а на коме је пре два дана лежало тело његова брата.  Из овога премишљања пробуди га коњски топот.  Он се обазре и угледа два коњаника како касају њему.  Брзо замаче у честу, па отуда стаде посматрати.  Отуд, са стране Дића и Мораваца, јашу два Турчина у белим саруцима.  Један измакао мало унапред, обуздава коња да не жури, и чешће се обазире за другим, а други изгледаше као да се на коњу бочи с неким, што се из све снаге отима.  Милоје познаде Суљу и Рама.  Коље су обукли у пену, а Рамо чврсто држи уза се женску прилику, која се праћака и отима.  Рамов коњ често упропнице поскакује, осећајући ударце, а Рамо га дизгинима притеже.  — Нуто, цуро, нуто! — узвикну Рамо притискујући девојку.  Милоја поли чудна ватра.  Учини му се срамота, да, овако оружан, пропусти Турчина да однесе девојку, која нема моћи да се отме.  Суља промаче тик самога честара.  Још неколико корачаји, па ће и Рамо с девојком.  Милоју се смрче пред очима, па, и не знајући шта чини, потеже кубурњак и викну силно:  — Стани, Турчине!  Громовит прасак проломи се кроз узину и одјекну по горама, а густ дим покри шипражје и њега.  Сад није више ништа видео осим Суље, који у часку заустави коња и скреса кубурњак у дим.  Неколико ситних гранчица посуше га по глави; он трже и други пиштољ, испали на Суљу, а Турчин, на овај други пуцањ, ободе коња и у трку замаче пут Рудника.  Милоју беше као да је пијан, — тако му је бубњало и тутњало у глави, па, докле се густ дим вукао по снегу, он је, сакривен у честару, пунио пиштоље.  — Ама шта ли је с Рамом?  Ето, Суљу сам видео где замаче! — помисли и извири из шипрага.  Тамо у страни угледа оседлана коња, како стоји на једноме месту и хрже, а мало подаље лежи изваљен Турчин, а поред њега она девојка.  Не мичу се ни Турчин ни девојка.  Милоје се обазре на све стране, па кад се увери да нема никога, притрча Турчину.  Из груди и из уста Турчинових лопила је крв и јасним руменилом багрила снег.  Чудно осећање  обујми га свега, кад му дође помисао, да је он, својом руком, убио овога.  То је први хитац и гле како не промаши.  Девојка лежи у снегу.  Од борбе и отимања одело јој је подерано и у нереду.  Овде онде провирују пуначка рамена, а из подерана рукава лепа бела рука.  Он се саже и ножићем исече уже, којима јој беху руке везане.  На потиљку напипа рану и косу влажну од крви, али та рана није била велика; изгледа као да јој је на једноме месту кожа окрзнута.  — Чија ли је? — помисли и мало је подиже, да јој лице угледа.  — Смиља! — викну и намрштено стукну назад.  Збуњен, као кривац кад га ухвате па делу, стајао је и несвесно бленуо у ово лепо лице, које и у несвести беше тако свеже и насмејано.  Та он је избавио сестру свога крвника!  Убио Турчина, и ради кога?  Брзо се окрете и пође, да се што пре уклони, али, после неколико корака, заста.  Учини му се срамота, да остави у снегу онесвесло девојче, које је мало час избавио, а сад га напушта, да се смрзне, да га вуци прождеру.  Врати се и наже се над ово лепо лице, па га дуго и замишљено посматраше.  — Штета! — прошапута.  — Како је наочита!  И без икаквога размишљања клече, подиже јој главу и поче снегом трљати раницу на потиљку.  Извади из уста јаглук и приже ухо, да чује дише ли.  У оближњем шумарку чу се лавеж.  Њему севну помисао, да га може когод затећи на овоме месту и познати, па онда проказати Турцима.  А да се опет уклони и сакрије у честар, било је већ доцкан.  Он се хитро диже, трже кубурњак иза паса и тако очекиваше.  Два огромна космата пса, као вуци, излетеше из леске, полетеше с лавежом напред, па, кад угледаше Милоја и лешеве, подигоше њушке у вис и стадоше вучке завијати.  Из честара изби човек, викну на псе, па, кад угледа Милоја крај лешине, прискочи у неколико скокова.  То је био манастирски чобанин.  — Шта је ово, Милоје?  — Ето, убих!  Чобанин се наднесе над убијеним.  — Ама зар Рама?  — Ја!  — Па сада? — запита он и стаде га гледати радознало.  — Не знам, вала!  Неки ме бес ухвати, а нисам знао да је ова.  — Је ли жива?  — Дише.  — Па ово је, бој се, Смиља!  Милоје не одговори, само је мрко гледао у страну.  — Ех, сирото девојче! — рече чобанин.  — Хајде да је однесемо у манастир.  — Ето ти је, вала, па је носи куд знаш, а ја нећу!  — Не могу сам, — одговори младић.  — А ваљада нећеш да оставимо крштену душу, да је вуци раздиру.  — Па, учини како знаш! — одговори Милоје, који, збуњен свим овим што се око њега догађа, није више умео ни мислити ни владати собом.  Сад се предао потпуно вољи јачега.  — Дедер, помози ми да начинимо лесу! — рече чобанин.  Па онда уђоше у леску, насекоше ножевима грања и прућа, удесише како се могло, па положише онесвесло девојче.  — Ех, да богата оружја у ове Туркешање! — узвикну чобанин, кад положише девојку.  — Шта велиш, Милоје, да поделимо?  — Узми, вала, све!  — Зар? — рече чобанин и извуче дивна два сребрњака и срмом извезен јатаган, па их задену за појас.  — Знаш ли ти, Милоје, да сам једнако меркао, како да дођем до оружја, па одмах да се одмећем.  За који дан чућеш већ, како Дамљан Кутишанац хајдукује.  После овога одвукоше Турчина дубоко у честар.  Дамљан одалами штапом коња, те овај полете Руднику.  За тим подигоше лесу, пођоше донекле обалом, па се онда изгубише у густој шуми, којом се могло све до манастира отићи.  5.  Док се ово догађало на Љигу, у Дићу се разлегао јаук и кукање.  Гагићева кућа постала је згариште, око кога облеће Гагићева мати, буса се у груди и лелече.  До мало час кућа као око, а сад ни куће ни кућишта, ни сина ни кћери.  Њена снаха, жена Николина, плаче с њом заједно.  Јад је већ толико избезумио старицу, да је једанпут хтела да скочи у ватру што је догоревала, али је задржаше сељаци, који се после Рамова растеривања наново искупише.  — Е, ово се не може више трпети! — уздахну Стеван Јевтић, ујак Гагићев.  — Моравчани ће нас ископати.  — Нису нам Турци криви.  Код њих нас они облажу и онај проклети Рупић, што седи уз колено аги Джинићу, па овај верује, како му он долаже.  — Зубима ћемо се клати! — узвикну трећи.  — Е, гледај само бруке, што се почини с невиним људма!  Па сад нека ми дође Хаџи-Ђера, да мири крв!  Тако се разговарало око Гагићева згаришта.  Сви су они знали, да је Шаћир -ага одвео Гагића као убицу Миланова; а што је одвукао девојку, то је била обична ствар, на коју се око Рудника већ навикло, откако је Сали -ага на Руднику.  А догађај у Дићу овако је текао.  Дамљан чобанин урадио је онако, како му је Хаџи- Тера наредно.  Јован Гагић је одмах склонио снаху, мајку и сестру код свога ујака, па се вратио да дочека Шаћира.  Старији брат Никола био је тих дана на путу.  Рано ујутру укаса гомила хатлија у двориште, где их дочека Гагић са склопљеним рукама на прса и поклоном до појаса.  — Добро нам дошао, честити ага! — рече и притрча да прихвати коња.  — Ђит бре, домуз! (Вуци се, свињо!) — осече се Рамо, а Суља, који је био већ сјахао, прихвати Шаћирева хата.  Овај одговор био му је довољан, да позна, е Турци не улазе у кућу као пријатељи.  — А ђе је онај други? — запита Шаћир, улазећи у кућу, и погледа преко рамена у Јована.  — На путу, честити ага! — одазва се овај, држећи се једнако у оном покорном положају.  — На путу, ја.  Из ове куће сви су на путу, — одговори Шаћир с подсмехом, а испод очију стреља у сваки кутић куће.  Срце му је силно куцало од жеље, да што скорије угледа оне жаркасте обрашчиће, пуначка недра и насмејане очи лепог девојчета, што их је угледао само једаред у своме веку, а то једаред било је доста, да му помути ум, занесе срце, да га опије, те да целога века мамуран остане.  — А кога има тамо у вајату?  — Нема никога, честити ага, — одговори Јован.  Шаћир гневно отисну ногом врата и загледа у вајат.  — А где су чељад?  — Па, у Ваљеву, ага.  Шаћиру поче кипети.  Премери га мрко.  — У Ваљеву, ха?  — Јесте, честити ага.  — Капе влаше, капе!  К’о велиш, пљун’о сам, бива, једаред аги у браду, па зашто не бих сада у брк?  Ама ниси знао, да свака лаж на нос искочи.  Бок јемек тен баш арр! (Од једене нечисти глава боли).  — Не лажем те, ага.  — А ко, море, уби Станковића?  — Не знам, ага; ја нисам! — одговори Јован.  — Знаћеш, бива, знаћеш, кад притегнемо.  Везујте га!  Турци се склепташе око Јована.  — Аман, честити ага, ја нисам крив! — викну Јован, и поче се иза све снаге отимати.  — Везујте крмка! — дрекну Шаћир, коме се закрвавише исколачене очи од силна гнева, што ће се и овога пута без девојке вратити.  Мало за тим и Гагић је лежао на земљи везаних руку.  — Е, сада се моремо на тенахне разговарати, влаше, — рече Шаћир и седе на троножицу према везаноме.  — Дедер нам реци, ђе си склонио чељад?  — Среће ми, ага, у Ваљеву су! — простења везани.  — Лажеш, незевенк, бре! — плану ага.  — Ђе је Смиља?!  — Убиј, ага, али не лажем!  — Лажеш, кучко једна! — виче Шаћир, а све га више подузима беснило.  — Лажеш, него реци истину, па ћу те одмах пустити.  Гагић као заливен заћута.  — Говори, Влаше!  Гагић ћути.  — Е, рећи ћеш, крмку, рећи ћеш све, па чак и оно, бива, како си мајку за сису уио!  Дедер, Суљо! — грмну Шаћир и као помаман скочи са седишта.  На овај знак прискочи Суља, подиже Гагићеве ноге, па их замаче конопцима о једну мотку, што виси с таванице, те се о њу вешају рубине, кад је напољу влажно.  Други му изуше опанке и чарапе, а два се Турчина издвојише, према истуреним голим табанима, с дреновим штаповима.  — Немој, ага, молим ти се; ја нисам крив! — преклиње Јован.  — Ђе је Смиља?  — У Ваљеву је.  — Удри!  Десетину! — дрекну Шаћир.  — Број, Суљо!  Штапови звизнуше.  Гагић само зажмури и стеже вилице, да не ода јаука.  — Десет! — одброја Суља.  Шибачи стадоше.  — Ђе је Смиља? — запита ага поново.  — Убиј, ага, али не мучи! — јекну Гагић.  — Број, Суљо! — дрекну ага.  Шибачи продужише.  Гагићу ударише сузе од бола, али само шкрипну зубима, а ни гласа не пусти.  — Десет! — одброја Суља.  — Хапе кьз, харам заде? (Камо девојка, проклети сине?) Хоћеш ли рећи?  Јован само зашкрипа зубима и болно јекну.  — Море, што не одговараш, крмку?! — узвикну Рамо.  — Број, Суљо! — викну помамни ага, а очи му севају као у звера.  Кад Суља одброја и тридесету, Шаћир даде знак да се престане.  Јован се трзао и јечао од бола и срамоте што је дочека.  Кад га усправише, он се сруши, јер није могао да стане од болова.  Чинило му се, као да је земља посута живим угљевљем.  Њих четворица изнеше га из куће, метнуше на коња и чврсто притегоше, па онда појахаше хатове и пођоше.  На поласку бацише угарак у кров, те кућа букну у пламен.  Све докле Турци не откасаше с пленом, из села се нико живи није јавио од страха да га не снађе ма какова беда.  Тек доцније почеше се преплашени сељаци извлачити један по један из ниских земуница и приземних кровињара и збирати се око пожара, што је прождирао суха храстова брвна и с праском бацао хиљадама варница на све стране.  Гагићева мати, сестра и снаха тек су на згаришту сазнали, како је Јован одведен.  Докле су се сељани мајали око ватре и Гагићеве чељади, Турци су далеко одмакли.  На првој распутици неколико моравачких Турака, што пођоше са Шаћирем да просехире, хтеде у свој хап.  Рамо, који је успут јахао ћутећи и премишљао нешто, ободе коња и докаса Шаћиру.  — Турске ми вјере, смио бих се заклијети, е нас је овај влашки домуз слагао.