МОДЕРНО РОБЉЕ  РОМАН  ИЗ ЖИВОТА БОСАНСКИХ СРБА.  Написао  БОШКО ПЕТРОВИЋ.  У НОВОМЕ САДУ  СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДР. СВЕТ. МИЛЕТИЋА  1908.  Тешки дани наступише у кући Хаџи-Костића, свом силом се свалила брига на ову стару босанску породицу.  Данашњи домаћин, Милан Хаџи-Костић, залуд се трудио да утиша себе и своју жену а она њега, ипак нијесу умјели једно другом ништа казати да се умире.  Страшна брига се свалила на ову честиту српску кућу, која је до данас много несрећа и удара претрпјела, што се ова породица вазда истицала у борби за народну ствар.  Данас је у бригу бацио ову породицу млађи брат Боривој Хаџи-Костић, професорски кандидат.  Данас му је аустријска управа у Босни и Херцеговини коначно вратила молбу са поруком, да за њ нема мјеста у овијем земљама.  По Сарајеву се муњевитом брзином разнио глас, да је молба Боривоја Хаџи-Костића одбијена због тога, што је учествовао у народном покрету против злог стања у Босни и Херцеговини, и да ни један од омладинаца, који су створили тужбу протин земаљске владе за Босну и Херцеговину и исту оптужбу чак цару подастрели у облику меморандума, не ће добити мјеста у овој земљи.  У ту омладину је спадао и Боривој Хаџи-Костић, шта више, важио је као вођа те незадовољне омладине.  У први мах је таково стање наступило у кући Хаџи-Костића, да се ни о чему другом није мислило, већ о будућности и егзистенцији млађег брата Боривоја.  Старији брат, Милан, преузео је трговачку радњу послије очеве смрти и сав остали домазлук да управља њиме.  По уговору је уједно узео насе васпитање и школовање млађег брата, а послије овога читаво имање има припасти старијем брату.  И брат и домаћица су великом вољом радили, оскудјевали са своје двоје дјеце и све приносили на жртву, но послије свега тога је сада ето брат домаћинов, Боривој Хаџи-Костић одбијен, а тиме је ухљебљење његово одбачено у неизвесну будућност, па је можда и читава екзистенција његова дошла у питање.  Брига и очајање се свалило на читаву кућу, а на домаћицу свом силом.  Она се сва промјенила у лицу, у ходу, у говору, па и само поштовање је према брату мужевљевом у року од једног дана изгубила.  Док је домаћица куће ову ствар тумачила само са материјалне стране, дотле је домаћин био дубоко у души дирнут, да му ето рођени брат послије толиких удара још од детињства ево и овај удар мора мирно да прими, да му не даду љеба у отаџбини.  Он је све терете, бриге, напоре и оскудјевање радо подносио, па би се и данас радо примио нових терета, само када би брата могао видјети на угледном мјесту.  Је ли братовљева молбеница за навјек одбијена?  Хоће ли он икада имати користи од својих наука у овој земљи?  Да ли се може чему надати у другој замљи?  Је ли залуд био сав напор, труд и мука обојице?  То су биле мисли, на које је он хтио себи дати одговора и умирити и себе и жену.  Под теретом ових мисли и старих брига овај човјек од 30 година изгледаше као старац.  Његовом још свежем лицу, али са већ прогрушалом косом на глави и великим браздама на челу, око очију и на иначе коштуњавом и изразитом лицу даваше ова брига прави израз и значај.  То овако забринуто лице бијаше сада разријешен ребус његове прошлости и читава му живота.  Изгледаше као да му се у лице, у израз и читаву физиономију ужљебила сва прошлост са силним прегоревањима, мукама, теретима и губитцима у борби за своју породицу, за брата, а све против јавних насиља аустријске управе ове земље.  Овај човјек изгледаше као да је претурио све муке и јаде свих људских доба за кратко вријеме младости.  Само што је примио управу над имањем, дошао је налог од управе земаљске, да има селити из куће заједно са кирајџијама, јер као да је ту опасност, да се кућа може срушити.  На овај налог се одселио, у кући нико није становао, али кућа ено и данас још стоји читава.  Послије тога су набеђивали на њ ’ да стоји у додиру са једном страном државом и да подржава револуционарне везе са њоме.  Неколико пута су му ноћу рупили у кућу, чинили преметачину и унијели страшан немир у породични живот.  Све дозволе, које је до сада имао, одузеше му, чак да продаје пиће на мало, нашто је кућа од давнина имала право.  Свијет се питао: зашто то?  Што је народан човјек — био је кратак одговор.  — С чим ћемо сад почети? — питала је домаћица мужа већ некоји пут.  Он је до сада вазда ћутао, а послије о другом говорио.  — Сачекаћемо, да видимо, шта се може још учинити, — одговори јој он напокон да је утиша.  — Ићи ће један од народних вођа земаљској управи да тражи разјашњења.  — Ја већ видим да се не ће ништа постићи.  То се могло у напријед знати, чим је потписао несрећни меморандум.  — Несрећни — зашто несрећни?!  Који се поштен Србин није слагао са оним поступком омладине?!  Зар смо дочекали да нас и из рођене домовине без разлога изгоне?  — У ово моментално узбуђење га је довела мисао, ако му брат буде коначно одбијен.  — Овдје је свршио; ако можеш побрини се за брата на другој страни.  Домаћин је осјетио жаоку, но се утиша.  Са женом се није хтио упуштати у овако озбиљне ствари, а у ову за сада бар не, јер ствар није зрела, да се о њој може нешто коначно рећи.  — Он не може овдје дангубити.  Ево пропустио је већ по године, а шта би то значило за његове науке да још пропушта?  Милан Хаџи-Костић развуче усне на осмејак и погледа жену.  Овај поглед јој рече, да није ни лијепо, ни хришћански овако говорити о овој ствари.  Она разумједе овај нијеми говор.  Застиди се и утиша се.  — Ја знам да је теби тешко, мени је још теже, а њему, је си ли мислила о томе?  Наста починак.  Изгуби се онај крт израз са њеног лица.  И са његова лица ишчезе забринутост.  Изгледаше као да о једном мисле и једно осјећају а мисли као да им се слажу.  — Ако буде морало бити, ту ће бити код нас још годину, па и двије године дана.  Можда ће тако морати бити без и моје и твоје воље, па и без управе аустријске.  Међу мужем и женом овлада мирно хришћанско расположење.  — Сјетише се покојног оца, народних вођа и српског народа.  У кући Хаџи-Костићевих никад није било свађања, ван овакових препирки, но и ту је вазда паметнија страна однијела побједу.  Споља се чуло звоно на вечерње.  Домаћица упали кандило више светог Николе ...  Док су ово двоје на овај начин гонили бригу једно другом са душе, дотле је у малој собици из дворишта сам сједио Боривој Хаџи-Костић, професорски кандидат доста миран.  Изгледаше, као да је већ претурио прво узбуђење и да је наступило у њему оно мирно стање, када се о догађајима стварно пресуђује.  Пред њим је лежао акт земаљске владе за Босну и Херцеговину, одбијање његове молбенице.  Из тога акта је Боривој Хаџи-Костић читао да у његовој домовини нема за њ љеба, нема рођеног огњишта, јер тако хоће туђинска управа, сурова сила.  Једино та мисао га је изводила из мирног расположења, код те мисли би се у њему све ускомешало, и први пут у његову животу еруптивном силом избило би незадовољство против стања у домовини и протест против управе и силника, који управљају његовом домовином.  До сада се вазда знао уздржати.  Скоро да је био више него увјерен, да га ова управа гони и да му неће дати мјеста, но тим је јаче и силније избијала смјелост његове унутрашњости и одлучности, да се као син ове земље бори за своја права против странаца, који су отели право синова ове земље.  Ту је упоредио себе и свој живот са животом оне дјеце мајке природе, која без закона, без разума, без морала живе ослањајући се на овоју снагу, силу и преимућство и користећи се тим преимућством, суровом силом без обвеза, морала, чувства права кидише један на другог, јер је још и онај побједио, који мање поштује закон, а више сурову силу.  Из ових мисли га тргне куцање на вратима.  Није му било мило, да га ико сада посјети и узнемирује.  На вратима се укаже његов најбољи пријатељ, Душан Трифковић, судски вјежбеник, син ове земље, с којим је проводио прво ђаковање, а касније с њиме делио све ударе и несреће и личне и заједничке домовине.  Скоро једнако неизвјесни и збуњени погледи им се сретоше, а то је све донијело, да једно мисле и осећају.  — Сви знају већ и све је узаврело и узбуђено у читавом граду.  Тим ријечима је давао задовољштину, тјешио новодошли гост свог пријатеља, и лице му постаде мрачно.  Боривој Хаџи-Костић не хтеде показати на лицу оно што осећа.  Слаб изгледати: то је презирао.  — Преко лица му прелети лак осмијех.  — Симпатија читавог Сарајева је на твојој страни, али ја не знам, чиме сад да почнеш, шта да радиш.  Ово сажаљење увриједи Боривоја Хаџи-Костића, но ни то не хтједе показати.  У овај мах још не знам, шта ћу радити — поче он, али те увјеравам, да пропасти не ћу.  Кунем ти се — диже своје двије снажне руке и удари их о сто — кунем ти се да пропасти не ћу.  Какова одлучност и огорчење, каква мушка снага говораше из његових очију, лица и читавог тијела.  Душан Трифковић бијаше изненађен овим одважним држањем, да човјек у овако очајном стању с оваком одлучношћу гледа у своју будућност.  Душан Трифковић мораде мало боље погледати у лице свога пријатеља.  — Из широког блиједог али крупног лица бијаху одскочиле јабучице, широко чело и меснате доње вилице.  Црне очи у овај мах бијаху пуне свјетлости.  Крупно и коштато тијело, коштуњаве руке и плећа изгледаху, као да их је овај млади човјек изабрао за борбу, и све то послагао на висок стас, снабдео све са силном одпорном вољом, да се бори и одупире најтежим ударима.  Душан Трифковић на задње ријечи свог пријатеља није имао ништа да одговори, тако је нешто извјесно, јасно и потпуно читао у читавој појави свог пријатеља, а оне речи бијаху тек једна мрва свега онога, што му тјело сакриваше.  Укупно ово гломазно тијело као да бијаше оживотворена, одлучна воља, ничим не окрњива воља, спремна на сваки отпор, да обори највеће преприке.  До сада је у Боривоју Хаџи Костићу видио само ђака, додуше подузетна или смјела, а сада ево гледаше пред собом јунака, борца за своје право, за идеју.  Овај вал љутине, увриједе и гнева прође за часак и Боривој Хаџи-Бостић се умири мало.  — Хајдмо ван, ма куд, да не морају моји непрестано на ово мислити — рече и пође.  Причекај ме за час док се јавим.  Само што је изашао на ходник куће, истрчаше двоје братовљеве дјеце и обоје полетјеше у загрљај Боривоју.  — Не иди још — викну мали и препријечи му пут.  — Остани још, чико код нас! мољаше дјевојчица.  Његово се лице разгали и развесели.  — Сад ће се вратити чика — утишаваше их нежно.  Дјеца се умире и пустише чику.  — Чико дођи! рече старији момчић, а за њим то исто понови дјевојчица.  Прије него што је оставио кућу, отиде Боривој да се опрости са братом и женом му.  Затече их мирне и удубљене у себе.  У полумрачну собу падала је свјетлост из кандила, која је обасјавала икону светог Николе, кућњег светитеља.  Мал га не свали туга при овом погледу.  У овој бризи изађе му пред очи сва прошлост, коју је од свог дјетињства под овом сликом проводио, сјети се и оца и мајке — ту му сад први пут проговори срце у овом јаду, док су до сада мисли као тирани сузбијали сваки глас осјећаја.  И тај осјећај донесе му пред очи оца и све његове биједе, јаде и сличну борбу с туђом управом у овој земљи.  Отац Боривојев, Костантин Хаџи-Костић, био је један од првих српских трговаца у Сарајеву још за турско доба.  Када је Аустрија дошла у Босну и Сарајево посјела, Константина Хаџи-Костића бијаше аустријска војна управа одмах првог дана ухапсила, што је учествовао са турским усташама против аустријске војске.  — Стари Хаџи-Костић се дигао на оружје с пуним увјерењем, да аустријска окупација не ће донијети добра овијем земљама.  Но Хаџи-Костића брзо пустише на слободну ногу и почеше га обасипати обећањима, дадоше му одмах „лиферацију“ за војску, да тиме задобију једног од најимућнијих и најугледнијих Срба, који би својим упливом могао и остале Србе задобити.  Но одмах прва година управе ове стране државе са страним званичништвом под оружаном силом отуђила је не само Хаџи-Костића, већ уједно и све његове једномишљенике Србе.  Но ту се до сада једнодушно Српство Сарајева поче цијепати.  Сјај, бљесак, ласкање и увлачење спољашњег сјаја од стране управе брзо бијаше задобила онај елемент, који вазда тражи своју удобност и - своју добит.  Константин Хаџи-Костић се није дао задобити, а зато му брзо одузеше све повластице, које су му прије без његове жеље дали били.  Око Хаџи-Костића се бијаше окупило коло Срба, које се за кратко вријеме увјерило о несрећи за ову земљу, коју доноси аустријска управа са страним званичницима на челу, увлачећи у земљу стране људе, дајући им трговину, подузећа, откупљујући за јефтин новац српска земљишта са тежњом за освајањем српског имања.  Управа земље је брзо изашла са својим програмом, подмећући на лак начин по неколико задовољних домородних синова против Срба који нијесу држали са владом.  Ту је отпочела борба, која се брзо пренесе на поље цркве и школе, а из Сарајева на све градове Босне и Херцеговине.  Но народна српска странка, у коју је спадао и Хаџи-Костић, није се дала потиснути из цркве и школе, које је још за турско доба извојевала.  Почело се борити свим средствима против народних људи.  Аустријска се управа у Босни и Херцеговини поче служити својим познатим средствима, којима се против себи потчињених држава служила.  Дођоше на ред прогони основани на лажним оптужбама и отворена писма стадоше подметати народним људима, стадоше од неискусних али у души непоштених рођака измамљивати лажне исказе против народних људи, почеше их на основу ових „кримина“ осуђивати.  Ово још већма изазиваше српски народ, ствараше у дну душе Србинове мржњу према странцу, који је сада све више разлога имао, да прогања Србина и на рођеном му дому.  Једног дана изненада у кућу Константина Хаџи-Костића рупи полицајни комесар са два до грла наоружана стражара, а улаз у кућу су чували два војника са натакнутим бајонетима.  Ником не говоре ништа, већ отпочеше преметачину.  Тада још мали Боривој је гледао на оца и на матер, који нису ништа говорили, и са лица им прочита нешто, што га нагна да врисне и сакрије лице у материно крило.  Ту је почео да се боји тих људи са златним оковратницима и црвеним шарама на хаљинама, ту их је почео да мрзи.  Полицајни шеф је преметао све у кући, и орманове и сандуке и кревете, детињу колијевку, чак даде разрити патос, таван и подрум и тамо тражако неке забрањене ствари, новине, списе, писма, прогласе, које је требао писати неки револуцијонарац.  Онда су отишли без опроштаја.  То се често дешавало од то доба, и ако никада ништа сумњиво нијесу нашли, то се ипак понављало једаред-дваред у мјесецу и то баш у петак на пазарни дан, када највише муштерије долажаше у дућан Хаџи-Костића.  Старе муштерије Хаџи-Костићеве, који су из села дошли у варош да пазаре, погледаху на ову стару српску кућу и угледавши два оружана војника са свијетлим вршастим бајонетима на пушкама, окретаху главу од куће, као да никада нијесу ни познавали Хаџи-Костића.  Константин Хаџи-Костић се јуначки држао, али се видјело на његовом тијелу, које је почело да се губи, да је у дну душе увријеђен, да се у њему нешто збива, што ће или у њему остати и упропастити му тијело, иди ће ван и онда не ће бити добро ни за њ ни за његове.  Двије године сваког мјесеца по двапут, а задње године и по трипут у мјесецу понављала се ова насртања на кућу Хаџи-Костића, а српски свијет с почетка застрашен бјегаше, но касније тражаше све више ту трговину.  Сад се лати полиција другог насиља.  Преко директора, управника и начелника свих званија; забрани званичницима државних званија, да никог у Хаџи Костића радњи не смије видјети.  Ту су заповијест кметови на селима објавили сељацима свуд у околици Сарајева.  Овај налог су пред сељацима пооштрили тиме, што су сваком запријетили глобом, кога би и једаред видјели у трговини Константина Хаџи-Костића.  Поред свих ових владиних налога преко градске полиције Хаџи-Костић је ипак постојао, а његова је радња напредовала.  Народна љубав га није оставила.  Овај прогон је од њега створио народним борцем, вођом, прваком, који је са још неколико одлучних Срба узео вођство и отворену борбу против насиља земаљске управе.  Но једног дана се ипак нешто десило, што је све поразило.  Била је тавна ноћ, на пољу је бјеснио јужни вјетар, бора и киша је махомице ударала о прозоре, како је кад вјетар забјеснео.  Уједаред се зачу споља ударање на кући Хаџи-Костића.  Неко је бесомучно ударао алком на вратима.  У кући се сви тргоше.  Кроз полусвјетлост кандила се могло распознати снажно тијело Константина Хаџи-Костића, који се дигао из постеље.  Жена скочи за њим.  — Куда ћеш?  Њен застрашени глас је све тумачио.  — Ја ћу отворити капиџик.  — Опет се зачу ударање алком о врата све јаче, силније.  — У име закона отварај!!  Коста Хаџи-Костић даде знак кроз прозор.  На пољу зафијука вјетар бијесно, засу прозоре крупним капљицама.  Наста тајац.  Дјеца почеше дрхтати.  Кроз мртву тишину допираше у собу бат мајке, која се спуштала низ степенице.  Шкљоцну кључ на капиџику у дворишту.  У собу допираше ситан звекет сабаља о камен у дворишту.  Брзо затим се зачуше брзи кораци уз степенице горе, и уједаред се у соби засвијетлише златни чакови и врхови од бајунета на пушкама.  — У име закона, ви сте ухапшени, — зачу се оштар глас из гомиле.  Константин Хаџи - Костић се сав затресе, очи му сјевнуше одлуком, да учини свему крај.  Но гле, шта би уједаред?!  Заљуља се човјек — поблиједе.  Сјетио се дјеце.  — Ја нијесам непоштен човјек — изговори гласом, каковим говоре људи, кад се бране од оптужбе.  Само што је почео говорити, зграбише га онако полуобучена, у часу га свезаше, и силом га изгурнуше из собе.  Ту више нијесу помогле молбе, ни преклињања женина, ни јаук ни писка нејаке дјеце, још мање позивање на закон, да га без разлога не смију растављати са дјецом и женом; ту није било закона, четири оружника га одведоше некамо у ноћ.  Кућа остаде без домаћина.  Овлада страх са неизвјесности.  Одмах рано ујутру почеше долазити у кућу пријатељи и питаху:  „Зашто га одведоше?“  Неки слијегаху раменима говорећи: „због велеиздаје“, и почеше шапутати један другом: због велеиздаје.  Само некоје вође говораху са нарочитим нагласком: јест, због велеиздаје!  Хм! а кроз узбуђено дисање отимаху се ријечи с прекором изговорене:  Сада тек траже свједоке.  Мали Боривој је тражио оца, питао за њ ’, слушао оне ријечи и када је по који од народних вођа што рекао, он није разумио, шта је овај рекао, али је и опет гледао у лица и отуд прочитао неко осјећање, које човјека обузима, када је увријеђен и он је ту и сам осјећао да су оцу учинили неправду.  Идућег дана пође жена да посјети мужа.  — Куда ћеш, мати? скочи мали Боривој мајци ближе, и шчепа је за сукње.  — И ја идем! изговори мали дрхћући.  — Остани код куће, код брате — молећим гласом говораше мајка Боривоју, да остане.  Боривој поче као матор пријетити:  Хоћу да видим бабу!  Морам га видјети!  Отидоше.  Видјеше оца блиједа, скрхана и очајна, с везаним рукама у ланце.  Када виде жену и Боривоја он чисто посрне, жена цикне, мали Боривој претрну, очи му засвијетлише сузама; када обриса сузе, спази крај оца два оружана стражара.  — Одријеши ми бабу! — изговори Боривој погледавши најпре на стражара па на мајку.  Пустите ми бабу, — викну мали — и поче га давити јецање, које побједи слабо дијете.  Опет погледа на оца, а када овог види скрхана, понизна и убијена, гдје ћути, дијете врисне у плач.  Стражари ћутаху.  Отац стајаше блијед, мислећи на несрећу, која ће се скоро с њиме десити, мајка ухвати Боривоја и сакрије му лице у своје крило, но овај се отме и, спазивши да стражари ћуте и ништа не одговарају, дијете поново викне на стражаре:  Пустите ми бабу.  — Води малог! викне мајци један без пушке, који је три корака даље стојао, и до сад ћутао.  Дијете се бијаше ускомјешало, оно је потпуно схваћало, да му се оцу чини насиље.  Ту у дјетињој души захвати корјена страх од силе, која ступа углађена и накићена, украшена црвеним бојама и златним тракама, а само насиља чини; сила, која не поштује ни оца ни мајке нити ишта, што дјетињу душу весељем испуњава ни његовог бабу, који само добро чини, нијесу у стању да му поврате.  — Води малог! — викну исти господин.  Мати се збуни, поче се и у њој комјешати.  — Оставите господине дете код оца, нека га бар још једаред види.  Мали пође оцу одлучно и ухвати се за њ.  У тај мах шеф претрчи дјетету, зграби га за руку и тако га повуче за собом, да је мали морао трчати за њим.  Мати престрављена потрчи за њима.  Кад их је стигла, већ су били на пољу пред вратима.  Мати се једва прибра.  Брзо ухвати малог за руку, дође до врата и ухвати за кључаоницу, да уђе и опрости се с мужем, но врата бијаху закључана.  Окрене се и тражаше надзорника но њега не беше више ту.  Мати ухвати грчевито своје дијете, притисне га на груди и страхотан јаук и писка разлегаше се по тишини усамљене улице.  Људи су је нашли обнесвеслу крај врата, а крај ње мали Боривој звао је свог бабу, да мајци помогне.  Шта се послије у затвору и суду с Константином Хаџи-Костићем дешавало, није се дочуло вани.  По граду се јавно говорило, да су више свједока испитивали, но се са шапатом около разносиле ријечи:  Сада тек траже свједоке ...  Константин Хаџи-Костић је био три мјесеца у истражном затвору, и када не нађоше свједока, који би могао свједочити о велеиздаји његовој, пустише га на слободу блиједа, скрхана, болна и немоћна.  Није знао ни да прича, зашто је оболео.  Послије по године дана је Боривој једног дана отпратио свог бабу на гробље на Кошеву.  Када је Боривој отпратио свог оца на гробље и кући се вратио, није много мислио на оца, али тим више на оне људе са шареним одијелом, дугим капутима и златним порубом на капи.  Он их поче мрзити и мрзио је све, што носи слично шарено одијело са златним порубом на капи; омрзну дијете све оне, што заповједају, и тако омрзну власт.  Та мисао и осјећај касније из детета никада није могла да ишчезне.  Туторство над њим је узео најпре један рођак, а када брат Милан постаде пунолетан, преузме га он.  Када је свршио основне школе, нико није био за то, да иде на занат или на трговину, и ако је једва остало имања, да би се могао школовати.  Одлуче, да га школују.  Када је био у гимназији, умре му и мати.  Смрт матере је поновила све успомене на очеву смрт у сада већ зрелог младића.  Мржња на власт јачала је прогонима у гимназији кроз странце професоре.  Та мржња је била сада већ осјећање зрелог младића, који је већ све схваћао.  Прогони од стране странаца и несрба професора, који су дошли у његову домовину за хлебом, само су му снажили карактер; он је стицао сталне појмове, упознавао туђу управу и о њој једаред за свагда стекао непромјенљиво мишљење.  Ту је стекао увјерење о своме будућем позиву, ту се одлучио за струку гимназијског учитеља, да српску омладину васпитава, и да однегује детиће, који ће дорасти свом позиву.  Када је Боривој свршио средње школе у свом родном граду, прије него што је пошао на велике школе отишао је на гроб свог оца.  Тамо је дуго стајао удубљен у мисли, дуго, дуго.  Ту је нешто завјетовао.  Шта?  То ником није казао, то нико не зна..  Баш када је Боривој Хаџи-Костић први пут прекорачио академски праг, да из чистог врела црпе знање, ново оружје у будућој борби, српски народ у Босни и Херцеговини је увидео, да је само зато несрећан, да га зато силник гази, што је досада вазда главу погињао пред њим; српски се народ тргао — у отпору је видео свој спас.  И тај угњетени Србин Босанац је отпором почео да се брани; почео је оптужбом против несавјесне управе, тужио ју је у меморандумима читавој Европи.  Овај покрет су створили људи наоружани искуством и знањем, очеличени у досадањој борби.  Те оптужбе против управе су побудиле читав народ; читава омладина српска на великим школама уједини се на заједнички отпор.  На челу великошколске је омладине стајао Боривој Хаџи-Костић са својих неколико одважних једномишљеника.  Кроз те оптужбе и кроз омладински меморандум, ту тужаљку народну, проговорио је и проплакао, очајно викнуо српски народ пред читавом образованом Европом; ту је излио као мало дијете искрено сав свој јад, бол, увреде и насиља странаца у својој рођеној домовини.  Послије двадесетпетогодишњег угњетавања аустријске управе викнула је српска омладина у свијет: ја још маштам прадједовске гријехе косовске, ја сам још роб послије толиког пролијевања крви за тебе Европо!  Ту је говорио све учињене му неправде понижени сељак, кога презире и гони онај, кога он храни; ту је изнио све неправде Србин занатлија, који пати од нечасне утакмице странца; па и Србин посједник је показао прстом на туђ новац, који се амо увлачи и на јефтин начин, за малу цијену, откупљује од земаљске управе шуме, горе, брда, ливаде, пашњаке, српске домове и отима српска села и вароши; ту је процвилила и српска омладина, Србин ђак, оптужујући странца званичника, износећи му сва ниска средства, којима се служи против екзистенције Србина, сина ове земље.  Све је процвилило под притиском странца угњетача, и оне дивне горе са сњежним врховима, и оне шуме са поносним оморикама и јеликама, и оне ливаде, са зеленом травом, коју је Србин столећима крвљу натапао само да очува своју отаџбину; све је у овој угњетеној земљи јекнуло тугом, болом под ударом страначким и све се слило у један очајан крик, у силан протест човјека против тиранина, опћих човечанских права, Србина против угњетача .....  То је ето била кривица и Боривоја Хаџи-Костића, због које је сада требао паштати.  У једном моменту све ово прелети Боривоју у сјећању испред његових очију ...  Брзо се прибере и врати свом пријатељу.  Био је Аранђелов дан.  На крепим славама при честиткама се свуда говорило о одбијању молбенице Боривоја Хаџи-Костића, а српски свијет је ово одбијање разумио, тумачећи га тако, да земаљска влада почиње да гони ону српску омладину, која је у меморандуму устала у одбрану народних права.  Боривој Хаџи-Костић је био све га на два мјеста да честита крсну славу, и ако од свога дјетинства, прво с оцем, за тим као средњошколски ђак, а послије као великошколац, никада није пропустио да свима својим пријатељима и познаницима не честита.  Данас је честитао свега једној родбинској кући, и Јови Митровићу , једном од народних првака и вођа у послиједњим догађајима.  Ту су оба ова два млада пријатеља били позвани на сијело, гдје ће се слећи све што је боље српско у Сарајеву и што српски осјећаја.  За сијело је још било рано и ова два пријатеља се кренуше у шетњу, док не приспије вријеме за сијело, да уједно кажу све оно један другоме, што им је на срцу.  Само што су изишли из дворишта, сретну се с једним од народних вођа и бораца у последњој борби за цркву, школу и народна права.  Јели истина? упита овај и живо упре свој поглед на обојицу, жељно очекујући одговор.  — Истина је.  Народни вођа намршти чело, насмија се и одмахне руком.  — Тако је то од како нам се аустријска управа попела на врат.  — Биће боље! и запријети прстом.  Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић прођоше без ријечи кроз неколико улица српског краја, гдје су Хаџи -Костићеви, спустише се доле кроз главну улицу српске вароши, кроз Пирушу, дођоше до Баш-чаршије и упутише се у оне мирне узане улице самих дашчара, улице турских дућана, које такођер спадају чаршији, а у њима бијаху само турски дућани.  Ту прођоше неколико ових кратких малих улица, осврћући се, да ли их когод гледа прати или прислушкује.  — Дакле ти вратише молбеницу — први поче Душан Трифковић.  — Не вратише ми коначно, већ -— „за сада нема места“.  Преко лица му прелети ироничан осмијех помијешан са гневом, али који још није избио свом силом.  — А прије неки дан наименоваше оног стеклиша из Хрватске.  — Па зато ето баш нема мјеста за мене.  Ха, ха, ха.  Нискост, лаж, насиље, бестидност!  То су средства којима се служи силеџија према потчињеном.  Ми морамо учинити нешто и ја и ти.  Јер мени ево недаду љеба, а теби унапређења.  Душан Трифковић се тргне, ускомјеша, али ништа не рече.  — Зар ти ниси разумио шта то значи?  Пет година чекаш на наслов судца, десет других странаца, који су послије тебе отпочели службу, иду напријед, само ти стојиш на једном мјесту.  — А нијсам ни меморандум потписао.  Бар да сам то учинио, онда бих бар знао, зашто ме запостављају, зашто други ...  — Што си Србин, у овој земљи рођен — прекиде га Боривој Хаџи Костић утишаним гласом, али који је од љутње био потавнио.  Србин бити, то је већ погрешка, добар Србин то је гријех а борити се за права Српства, то је пријеступ пред силницима ове земље.  Душан Трифковић је мислио како би се нашао излаз из ове несреће.  — Бар да имамо једног човјека на земаљској влади — рече Душан Трифковић више као себи.  — Тај би бар могао за Србина што учинити, али немамо ни једнога нашег-човјека на читавој управи.  — Тако унапређење не требам, кроз препоруку и протекцију, одговори поносито Боривој.  — Па то баш мислим, да имамо човјека, који би по правди радио, јер коме се можеш овако потужити?  Влади, а кога да тужиш? владу.  Зар не видиш?  Исти онај положај, у ком смо се налазили за турско доба.  Ако си према овима горе окрутан, онда те гоне, ако си понизан, сматрају те, да си пљунуо на себе и презиру те.  Управо шта имаш да радиш, како да се понашаш?  — Бити упоран!  Протестирати и своје захтевати.  То нарочито мораш ти чинити, прије свега стајати на становишту свога права, па онда на становишту права српске омладине!  Теби су бар љеба дали, но колико нас има, којима у рођеној домовини љеба не даду.  Нас чак осуђују на духовну смрт, нас, који смо научили у великом свијету духом живети.  Но ту нисмо само ја и ти, већ је читава српска омладина овдје у питању.  Прећутимо ли ми ове неправде, или својом благошћу, попустљивошћу, покорношћу, одлажемо ријешење нашег питања, онда будимо у силницима мисао, да је то милостиња што иштемо, а не наше право.  Оно пак што теби и мени одузимају, одузимају од читаве српске омладине; читава покољења ће да страдају, да пропадају.  Зар наша ствар није ствар српског народа?  Овдје се ради о признању ове тираније, насиља странаца над домаћим синовима.  Пропустимо ли протестирати у часу, кад су нам неправду учинили, онда смо освештали право тиранина дошљака, да нас угњетава и даље, мене, тебе, српску омладину, сав народ српски у овим земљама.  Ми морамо почети.  Душан Трифковић се окрене.  Другим крајем улице је пролазио човјек, који брзо замакне за угао.  — Саслушај ме, шта имаш радити — настави Боривој Хаџи-Костић, презирно се осврнувши тамо, куд је онај прошао — сутра ћеш отићи свима редом тамо на влади и на крају самом војном поглавици; за тобом ћу ја.  Трифковићево се лице бијаше смрачило.  Као да му се ово није допадало.  — У часу, када се ради о твојој будућности, а и примјера ради, то мораш учинити.  Зар не видиш да сви странци иду напријед испред тебе?  — Ама то не иде — шапну Трифковић.  — Ти се бојиш, да те не прогањају Ма то ти чине и без овога, и без твога протеста, чак и без разлога.  Доста је што си Србин.  А када те већ прогањају, онда им стани на пут.  Ко се не зна бранити, када је неправедно нападнут, право је да га газе.  Горе ти не може никада бити него сада.  — Мој драги, нешто успјеха би могло једино бити у томе случају, када би све посјетио.  Хја, а шта да им кажем?  Могу само протестирати.  То ће пак схватити као мој меморандум.  — Нека схвате — прекиде га Хаџи-Костић — покажи им и ти зубе једаред.  То ти је била досад кривица, што си ћутао, што си био благ, попустљив, а они те зато ето газе.  Захтјевај нека ти кажу у очи, зашто те запостављају.  То морамо знати.  Питај их, да ли твоја квалификација са аустријског свеучилишта толико вриједи, колико у осталих њихових људи, који су испредњачили испред тебе!  Тражи разјашњења о свему.  — Ох, ево већ који ми пут то говориш!  — Тај страх прекужи, јер ти прети опасност, да оно што уз твоје ћутање тајно скују против тебе, да и јавно кажу, док пред свијетом не постанеш личност, о којој се више не рачуна.  Овако устајеш у одбрану против тираније за све нас.  — Ти си ме о свему увјерио, али се бојим, да наша борба не ће успјети.  — Морамо издржати.  — Али докле?  — Док не дођу други и више њих.  Ми ћемо их васпитати.  Трифковићево се лице смрачи, али се није могао отети утјецају ових ријечи.  Плашила га је мисао, ако се с протестима не успије, он би можда пропао, народ и омладина би даље трпили, а ни један Србин Босанац не би нидочега дошао.  Сви они, који су протестирали, ма у најблажем облику, сви су до сад били гоњени.  — Данас смо сами, али ће нас сутра стотина бити.  Ми ћемо створити ту омладину, и ново доба.  Никада тиранин није подјармио образован народ.  Трифковић се удуби у мисао и упита се у себи: да ли смо ми образован народ?  — Ми морамо створити омладину око себе — настави Хаџи-Костић, која ће се борити против читаве ове управе и тираније.  Јер шта нас чека овако?  Шта нам је учинила Аустрија од како је дошла?  Даље смо од културе и слободе за четврт столећа рада њена, него у почетку.  Данас смо у тој опасности, да ће нам се странац и бројно осилити, да никада више своје отаџбине од њих унутри задобити не ћемо.  Данас нам не даду ни слободе ријечи, ни мисли.  Зашто?  Да нам одузму најсветије средство у борби за слободу, да се не чује наша ријеч нигдје, да се тиме може казати: српског народа нема, он не постоји више у овим земљама.  У будуће ће још мање имати обзира на нас, ми ћемо бити ништа; они не полажу више на нас, они се не боје наше ријечи, не боје се наше претње — та ни нашег крајњег средства.  Обојици се смути пред очима.  — Када буду једног дана све нас прегазили, свуд ће мећати наше непријатеље католике; католичка пропаганда ће се без страха залијетати у наша села и вароши, у наше куће у наше школе, и пред том средовјеком инквизицијом не ће бити светиње.  Пригрлиће нашу дјецу без нашег отпора и даље ће нас дражити и омаловажавати, изјављујући, да нисмо нико, да смо прегажени, да нисмо више народ, и да с нами не треба више рачунати.  Ето то хоће ако ми дамо.  Трифковић је мирно ћутао, очи му беху наводњене од узбуђења и увреде, коју су ове ријечи садржале, као да их је слушао из уста свога непријатеља.  Није знао да даде себи одговора на ово, јер му се пуно питања натуривало.  Можемо ли ми томе на пут стати?  Шта да учинимо да то не буде?  И опет прође једно непознато лице.  Трифковић се тргне, што и Хаџи-Костић примјети.  — Грозна мајко земљо, вјечито се у теби осјећамо као да нам је Дамоклов мач над главама.  — Што се плашиш слободну ријеч казати?  Обоје се удубише у туробне мисли о будућности ове земље.  — Ето ти слике наше будућности, ако сада будемо ове повреде нашег права прећутали.  Сада наступа права борба српског народа ових земаља против силеџија, када образована омладина ступа у редове народних бораца.  У тим редовима и нас чека угледно мјесто, и то мјесто на челу, јер смо ми прва образована српска омладина, која мора све жртвовати, да одбрани српски образ.  Оне будуће стотине, које ова борба треба, ми морамо образовати.  Кроз ту омладину ћемо отети народ из духовног ропства странаца и тирана, и показати му прави пут, а када народ ослободимо, Бог ће благословити дјело.  Ја већ видим коначну нашу побједу.  Доћи ће час, када ће сва образована Европа устати у нашу одбрану, већ видим дуге редове, читаве поворке аустријских војника, гдје корачају онамо пут сјевера; видим сву ову господу и њихов сраман растанак са овом земљом, стидећи се за све оно, што су неправдом учинили нашој отаџбини!  То ће бити наш успјех, успјех нове омладине, успјех српског народа.  Када је Боривој ово изговорио, лице му је имало израз, као да је још нешто имао да каже, али у овај мах као да није могао.  Душан Трифковић бијаше сав под утјецајем ових ријечи.  Сада се јасно указивала велика разлика ова два човјека у лицу, у изразу и осјећају.  Плаве очи Душана Трифковића бијаху узбуђене, али читав израз бијаше више живахан, мек, нежан, пун полета, чак пун сањалаштва, али без велике енергије.  Сва појава његова дисаше елеганцијом, лакоћом кретања, осећања и мишлења.  Када Боривој поново захтјеваше од њега, да сутра иде влади да поднесе своју тужбу и протест против запостављања његова према странцима, Душанове плаве очи као да сјевнуше пламом, који њима није својствен, дођоше за час у забуну, али енергичне ријечи и појава Боривојева разагна ову неизвјесност.  — Сутра ћу ићи да протестирам и да наведем све учињене ми неправде, рече Душан чврсто гледајући у снажну и мушку појаву Боривојеву, очито прожет мислима и осјећањем овога човјека, кога у овој час обожаваше.  — Ићи ћу сутра — изговори још једаред и начином говора и тоном подржаваше свог пријатеља.  Ова два човјека бијаху најискренији пријатељи још из дјетињства, па и из гимназије; то се пријатељство протегло и на ђаковање у Бечу.  Но од како је Душан Трифковић ступио у државну службу, ово пријатељство није било више онако дубоко искрено као прије.  О опћенитим јавним народним стварима су још доста повјерљиво говорили, али како је дошло до личних питања, ту је Трифковић први отказао повјерљивост.  Послије ђаковања је ово све очигледније постајало.  Они више не питаху један другог: камо идеш с ким се на другој страни забављаш?  То тајно неповјерење, то невјеровање другоме, да умије да тајне чува, избило је прво из Трифковића, а када Боривоју не хтједе увјек објашњења дати, ни овај не хтједе више о томе питати.  У ђаковању тога никад није било, али од како Боривој поче да учествује у јавним народним стварима, већ нека стидљивост Трифковићева, да он то није у стању, већ да мора са стране да посматра свог пријатеља, удаљило га је од Боривоја.  Често се дешавало, да се Душану Трифковићу јавно учинила неправда, гдје су сви знали, да га је поједини владин чиновник јавно као невина напао, омаловажио, запоставио, лажно оптужио влади, он није тражио савјета у свог пријатеља, јер је унапријед знао, шта ће му овај савјетовати; тек у појединим ванредним приликама су искреније, отвореније погледали један другом у очи, и исповједили се један другом.  Но и ту се више пута Трифковић кајао, јер се стидио, да није у стању бити онакав, какав би и сам желио да буде.  Само се данас није стидио, само се данас није ни мало Душан Трифковић плашио Боривоја Хаџи-Костића потпуно саслушати, све му рећи и све му обећати.  Сав град је био узбуђен због одбијања молбенице Боривоја Хаџи-Костића, све је било ускомјешано, па и Душан Трифковић се данас узбуни, сада је и свој очајан положај потпуно схватио.  У њему је потпуно сазрела мисао, да сутра отиде свима редом у земаљској влади, а ако не помогну стварна разлагања, он ће протестирати.  Већ се почео сумрак хватати.  Ни један од обојице не примјети, да им се два просијака приближише, један слијепац и други који га је водио.  — Удијелите слијепом сиромаху!  Душан Трифковић извади из шпага неколико крајцара и даде их вођи слијепца, који је био заједно са слијепцем пружио напријед руку.  Боривој одгурне руку вођину у страну, и стисне неколико новчића у руку слијепцу, која је била доста пуна бакра.  Пођоше даље и дођоше у једну уску улицу.  Куће су биле махом на један бој, а горе на боју бејаху прозори застрти решеткама; то су махом саме турске куће.  У крају улице, из једне кућице, чуо се звук хармонике, који је пратио ситан али оштар женски глас.  Обојица погледаше горе.  Са врха прозора кроз горње окно, изнад решетке, извириваше неколико младих дјевојака, Туркиња.  Једна од њих механички трзаше хармоником, а остале пјеваху једну српску пјесму, која се орила час весело, час тужно, вазда пуно осјећаја, нарочито кроз ова свежа женска грла.  Уједаред ишчезоше женска лица, пјесма и свирка престаде, све умукну.  Црвен застор сакри читав прозор.  Женске се сакрише испред мушкараца.  Обојица се у исти мах упутише доле низ улицу и, прошавши кроз некоје дјелове чаршије, уједаред се створише на обали ријечице Миљацке.  Сарајево се светлило у свој својој љепоти и бљеску, нарочито кеј, тај најлепши дио модерног Сарајева.  Дуги редови електричних лампи осветљаваху дуг низ најмодернијих зграда с једне и друге стран Миљацке, овога плахог брдског потока.  Пролазећи кроз своје плитко корито преко шљунка и камена, блистала се Миљацка у хиљадама и хиљадама сићушних таласића, одбијајући оштру свјетлост електричних лампи од себе.  Уз тих ромор, скачући са шљунка на шљунак, пресијеца ова брдска ријечица Сарајево на двоје.  Ту на обалама Миљацке, на асфалтованом кеју бијаше развило Сарајево сав свој раскош, љепоту, чар, спојивши у себи сав исток и запад.  Ту посред стотине танких мунара џамија, ниских, чађавих, старинских босанских кућица, које стоје на балванима као на дрвеним ногама — дижу се модерне палаче, надмећући се стиловима модерне грађевинске вјештине.  Крај старих турских кућа са решеткама на прозорима, које те подсјећају на средњи вијек, диже се палача на стубове са свим уресима и љепотама маварске грађевинске вјештине; одмах даље се дижу танки минарети, са снажним кубетима над самом џамијом, подсјећају на мистику средовјеког муслиманства.  Тамо даље се дижу безбројна кубета украси свих модерних стилова.  Ту на најмодерније израђеној обали Миљацке, на асфалту, сусрета се поносити Сарајлија са фесом на глави са Сарајком у димијама и фесићем на глави, ту охоло хода господин са цилиндром, гледа напријед некуд у даљину, не види ни феса ни димија, охоло се крећући напријед; за њим јури поносити муслиман са шареном чалмом око феса, гледа некуд далеко на југоисток, и мисли о будућем османлијском царству у Босни; за њим иде кријући се гомила була са прикривеним лицем, са бијелим, жутим или црвеним сунцобраном, који носи и кад сунце сија и кад киша пада и када снијег веје; а отуд на малом коњичку, који подиграва, иде сељак Босанац са црвеним кишобраном пребаченим преко леђа, као да се танак крст миче отуд.  Прљаве, издеране и јадне спољашњости на кога као да се ни сунце не смије, улази Србин сељак у Сарајево, гледа, зино и блене у ово шаренило и забезекнут на овај бљесак, заборавља свој јад.  Када се ова два млада Босанца спустише на обале Миљацке, и када бацише поглед на овај сјај, који још више бљешташе крај електричног освјетљења, обузе их туга и тајна мржња.  Све ово бијаше за њих туђ сјај, а босански — он бијаше у далеку прошлост увијен, потамњен, затрпан оно првим нападајем странаца на њихову домовину.  Само што су се спустили низ обалу, уједаред се тихо и свечано захорише поврх Сарајева усклици стотине хоџа у славу Алахову.  Са висине, са танких мунара, на све стране се чуло:  Алаху екјбер! а ова побожна молитва разлегаше се по мирној тишини и одјекиваше од оних стијена, хрида и шумарака и последњих огранака дива Требевића, који се у небо диже, под чијим подножјем лежи овај град.  Као да је све умукло за час и прошлост и садашњост, као да су за час занијемили сви осјећаји и мисли и охолост и понижење, фанатизам, па и погажени народни понос као да је престао; у један мах све умукну, као да се све слило у ту једну кратку пјесму, која тако мирно одјекиваше попут трубе побједоносне послије борбе и пораза Алаху Екјбер! изговорене ријечи кроз стотину грла одјекиваху отуд са Бјелава према Хриду, са Хрида према вишеградској капији, а отуд према Требевићу, и та смјеса силних гласова спојена у једнолику једноставну јеку, губила се тамо доле низ Миљацкине обале, онамо према Сарајевском пољу, гдје се све губило и свега нестајало.  И снага и број гласова поче ишчезавати, док не спаде на два гласа, напослетку на један последњи, који заврши са лагано, тихо и отегнуто:  Саилахе илелах!  Наста тишина, као да је прошао чудан фантастичан сан, а човјек гледа у тавну звјездану ноћ ...  Боривој Хаџи-Костић и Душак Трифковић пођоше на сијело к Митровићевима, камо бијаху позвати да дођу неизоставно.  Ту ће бити све српско, што се зове народно, сва омладина и женско и мушко, што интелигенцију представља, и све мушко зрело, што је учествовало у борби за народна права последњих десет година.  Кућа Јове Митровића, трговца, била је тамо на граници српског краја и модерног Сарајева, на једној од главних улица овога града.  Кућа је била изидана на један бој, доле је била магаза, а горе се становало.  Гвоздена врата су сачињавала улаз ове велике куће са малим прозорима са улице.  Преко гвоздених врата је била гвоздена шипка препријечена, врата бијаху увијек замандаљена, а отвараху се када је ко лупао халком на вратима.  Мјесто капака на малим прозорима бијаху гвоздена крила тамно обојадисана.  Гвоздене капке на прозоре метнуо је још прадјед садањег домаћина, а гвоздена врата дјед, када су му Турци претили, да ће га ноћу одвратити од ђаурске вјере.  Читава ова кућа, на чије се зидове бијаше похватала скоро стољетна маховина, подсјећаше на не много давну прошлост, када се средовјеким начином живјело.  Када је човјек обичним даном пролазио поред ове куће, васкрсавало му је пред душом оно доба, када се побожни хришћанин морао кришом у тами и ноћи Богу да моли, када је при првом сумраку морао нечујно да притвара гвоздене капке на прозорима, да гвоздене мандале навлачи на врата; васкрсавало је оно скорашње доба, када је побожни православни ходећи у цркву, тик на самом улазу у двориште старе цркве наилазио на објешена човјека, и поред тог мртваца свог познаника, или пријатеља, морао опрезно да се провуче између леша и врата, да не би коме год учинио криво.  Данас не бијаше гвоздених мандала на вратима, ни гвоздених капака на прозорима; кућа је била веселог изгледа, врата широм отворена, кроз прозоре просијаваше свјетлост и просипаше се чак и по улици, а изнутра се чула свирка и орила се весела пјесма момака и дјевојака.  Кућа данас бијаше скинула са себе мрачну одору ледне и крте одијељености од свијета, стари дух бијаше ишчезао некако у развалине средовјеких двораца и градина.  Кућа је од давнина својина породице Митровића.  Породица Митровића је учествовала у свима добрима и несрећама, које прате српски народ у овијем земљама још од турских времена.  Јово Митровић, садањи домаћин куће је остао вјеран старим обичајима и назорима о Српству и отаџбини својих старих.  У кући је владао строги стари дух.  Оно што су стари чинили, чинио је и Јово Митровић, поштовао је српско право, цркву и вјеру, и борио се против нападања ових старих тековина.  Јово Митровић је стајао на челу одбране српских светиња према данашњој управи, њега је српски народ поштовао као народног борца, вођу и првака.  Народ га зове: газда Јова, а то име је у народном језику садржало све, што се о Јови Митровићу добро мислило.  Газда Јово је још у своје младо доба остао удов.  Жена му је умрла баш када је донијела на свијет друго дијете, када је даровала газда - Јови данашњу домаћицу Драгицу.  Драгица је под управом бабе Јоке, очеве матере, управљала кућом, док је газда Јово са својим сином Ранком читав дан био ван куће и водио своју трговачку радњу тамо у чаршији.  Баба је неговала Драгицу под великим бригама и сузама пуних осамнаест година, и ево однеговала и васпитала оцу домаћицу, која данас управо и приређује крсну славу и сијело.  И ако је данас кућа Митровића славила крсну славу, нико из куће није био у цркви, да се помоли Богу у покој душе мртвих куће, а у здравље и напредак живих.  Тако је хтио домаћин, да у смислу закључка народних вођа, нико из куће не иде у цркву све дотле, док се црква и управа опет не да народу у руке, док се не укине од владе постављени комесаријат — док се не збрише траг насиља власти у српској цркви и не престане тиранија странаца у светињама, које је народ својим грудима себи дигао.  Јер када је управа земље, хтевши да све од народа отргне у своје руке, предала управу од својих људи створену општину на челу са комесаром, све се дигло против овог насилног чина, и старо и младо, и мушко и женско.  Ту није било странака, читав народ се борио за своју цркву, за своју управу, а против туђе сурове силе, која се дрзнула, да чак заповједа у српској православној цркви, ко ће путир са светим причешћем пред вјерне носити.  Народу бијаше напокон ова борба додијала.  Бијаше му тешко пролазећи поред цркве, годинама гледати у њу, славећи и Божић и Ускрс и крсну славу код куће, крај кандила.  Разјадило се народу већ, али се није уморио; народ је чезнуо за својом црквом, да се врати у њезино окриље, међу она четир зида, гдје је и под турском управом, од Косова амо, једино био слободан, а ево европска сила му и то мало слободе одузима.  Сви су очекивали, сваки дан су се надали добрим гласовима о ријешењу црквеног питања па да народ с вођама и опет уђе у цркву, и Божић, Ускрс и крсну славу у њој прославља; никад се то није тако очекивало и желело, као баш на дан крсне славе, а нарочито данас у кући Јове Митровића, једног од народних вођа, с којим је по Сарајева дијелило све јаде и радости.  Данас се највише говорило и по граду, да ће за кратко вријеме доћи царска потврда црквеног статута и народ ће и опет добити своју цркву, српске куће ће и опет стати на старе темеље, дјеца ће веселије пјевати божићну пјесму и тропар свецу крсне славе.  Није било госта код Митровићевих, који није бар једаред на то помислио и домаћину казао шта мисли.  У кући Митровића су данас гости сједели у три собе.  У великој соби с једне стране на миндерлуцима бијаху посједале жене, и то напријед баба Јокина родбина, па остале рођакиње.  Ту су биле све тетке, стрине, прије, куме и при доласку се поздрављале са баба Јоком.  — Добар дан, како си? — поздрављале су гошће домаћицу.  — Фала Богу, како ти? — одговарала је баба Јока.  — Како си још? —  — Нека фала Богу, како дјеца и мајка? —  — Фала Богу —  — Шта ти ради друштво?  — Добро фала Богу. —  — Нека фала Богу тако и треба —  Све су ово изговарале бабе, тетке, стрине, куме и друге са најљубазнијим изразом на лицу, а са срдачношћу, која се одражавала у гласу и изговору.  Ту у реду са осталим женама сједела је и баба Даша, опће познато лице у Сарајеву, већ и због тога, што је сваком, с којим се први пут видјела, оштро гледала у лице и питала: а гдје сам те рано видјела?  Крај ње је сједела опће позната баба Стака, која је сваком хтјела да докаже, да су род и дотле није остављала никога на миру, док није позвала у помоћ све љестве сродства из црквеног права, и ипак доказала сродство.  Све су ове жене, пошто су измјењале онај срдачни поздрав, претресале све најважније новостиске градске: ко је оболио, чим се лијечи пришт, како се остављају краставци за зиму, а највише о удајама и женидбама; ако их није било, саме су мислиле, ко би се све могао узети; ове зиме су пронашле осамнаест љубавних, вјерених и будућих брачних парова.  У малом собичку с лијеве стране од велике гостинске собе сједели су сами мушкарци, већином друштво домаћиново: винароши, дуванџије и политичари, и гласно расправљаху о девним политичким питањима, само још није дошао ред на црквено-школско питање, али је сав овај досадањи говор био само увод, спремање за ту важну и једва очекивану расправу.  Пило се мостарско вино, позната жилавка жуте боје, јасна и чиста као зејтин, која брзо ствара добру вољу и савлађује човјека.  Ово је вино домаћин набавио баш за данашњу прилику, до сто ока, а донио га је већ и зато, што је то домородно вино.  У другој великој соби, с десне стране од велике гостинске собе, сједела је омладина: дјевојке и момци.  Ту је била домаћица Драгица, данас чисто узбуђена од многих гостију.  Дјевојке су све биле на окупу, само некоји позвани мушкарци не као да су чекали да се друштво најпре развесели.  Но од мушкараца су ту били: млади доктор из болнице, др. Влада, прозвани Владица, Лука, нови суплент на једној средњој школи, прозвани Лукица, судски вјежбеник Ђока, прозвани Ђокица, млади правник Никола, син једне угледне Сарајевске породице, позвани Никица.  Ова четири младића су за сада забављали дјевојке, махом све прије, родице и пријатељице Драгицине, међу којима је ту била Јелка, најбоља, пријатељица Драгицина, па Јања прозване Јелкица и Јањица.  То бијаху махом једна другој једнаке дјевојке, да се ни говором ни мишљењем ни животом не разликоваху.  Мушкарци су се трудили, да укажу овим дјевојкама сву учтивост, све лијепе форме љубазног, нежног понашања већ из разлога, да сперу са себе многу и многу срамоту, коју им је по гдјекоји поган језик нанио.  У читавом друштву, у све три одаје, владао је један дух, старински дух, јер се пазило на бабу и на домаћина, који су тако научили.  Како је који нови гост или гошћа ушли у велику гостинску собу, послије поздрава су их ту дочекале двије дјевојке, нудиле са слатким, ракијом, колачима и кавом, а мушке и са цигаретлама, љубазно се нагињући према гостима и стидљиво шапћући: „изволите!“  С почетка се мало говорило, као да је неко ноге прекрстио, али се послије већ слободније говорило.  Ова нова мушка омладина васпитана у Бечу, Биограду, Загребу и другим већим градовима, донијела је и нешто свјетских обичаја, но то су за сада примале само дјевојке, е, а зато је било доста разлога.  Јер што је судски вјежбеник Ђокица говорио, то је Јањица жељно слушала и гутала његове ријечи и то не само данас, већ на сваком сијелу гдје год су били заједно, а неко се већ побринуо, да тамо гдје је Јањица, да некако буде и Ђокица позват.  Исто је тако било и са Лукицом и Милом, Никицом и Јелкицом и још некојом господом и госпођицама.  Господа су са финим манирима, нежним понашањем, парфимисаним још тамо пријеко, умјели вјешто да освоје онај мали кутић у женским грудима, који тако много пута умије да ствара буре у мислима и осјећању тих дјевојака, прољеће или ладну зиму, страшну празнину ...  Мало потраја унутра уђе млад човјек, правник десете године, прозвани Стевица.  Он сједне у друштво неколико дјевојака.  Ово друштво се звало друштво за извјештавање новости сарајевских.  Стевица је био предсједник тог друштва, јер је знао све шта се у граду дешава и одмах овоме друштву јављао, које се састојало из самих родица његових, неколико старијих дјевојака.  Ово је друштво знало о свему, шта се у Сарајеву дешава, све сплетке, све свађе, интриге и оговарања, и о томе су ширили гласове по граду.  Они су стварали мишлење о појединим људима.  Ту им је ишао посао најлакше, двије три ријечи, два три погледа на човјека и за један трен је појам о свима способностима, својствима дотичног лица готов.  О једном су рекли да је глуп, о другом да је већма глуп, а што год су о њему казали, то су сами разносили по граду.  За сад се највише мотрило из обе собе на собу момака и дјевојака, гдје се још мирно разговарало, сједило на миндерлуцима.  Сваки од мушкараца је забављао онај ужи круг дјевојака, гдје се његова „наклоност“ налазила.  Дјевојке су ишле за тим да имају што више забављача, а оно, да освоје једног, то ће већ по себи доћи.  На оваким сијелима је то најзгодније, јер ту нијесу само дјевојке и момци имали ријеч, ко се коме допада, већ све бабе, тетке, стрине, куме, прије и друге рођаке.  Старог српског обичаја, да млађи свуд имају слушати старије, па и у удаји, ове женске се нису могле тако лако одрећи па ма колико ови младићи баш модерно образовани и неке нове модерне мисли овамо доносили.  Зато ништа није могло проћи без њихове; дух тих жена, лебдео је над читавим овим друштвом, њихово љубопитство, жеље, бриге за њихову будућност, лебделе су као духови над овим дјевојкама и момцима.  Ново зачело.  Ове су жене већ на двадесет дана у напријед одредиле ко је чији.  Но и то се баш није радило тако на памет, и ту је неко други такођер играо улогу, још нечије жеље, мисли и — срце; не да су дјевојке саме изрекле:  „Овога хоћу“ то су бабе, тетке, стрине већ саме знале докучити од некуд.  Зато су ти младићи и дјевојке као зачарани непрестано једно крај другог сједели, па и кад је дошао ред на игру, морали су ови парови бити скупа, па и послије игре су морали бити бар сваких пет минута заједно, јер савјет оних баба, стрина и тетака, на друго не пристаје.  Када су тетке и рођаке на тај начин пожњеле први успјех, онда се казало паровима: ви сте своји! и као очарани на идућим сјелима траже они једно друго и сами они сада не могу ни да помисле на коју другу или другог.  Савјет жена је победио.  По савјету тетака, стрина и осталих рођакиња је Драгица, домаћица данашњег друштва, била додијељена доктору Владици.  Овај млади господин је то сматрао и за част и за најпријатнију забаву, да вазда седи уз њу, да јој говори лијепе ријечи, па чак да употреби по које јаче средство, да је освоји.  Драгица му се свиђала по њеној благој нарави, стидљивим понашањем, још више неком сетом, замишљеношћу, а са вазда благим осмјехом, да је и сам више пута падао у двоумицу, били то било савјесно ову дјевојку задобити, пак јој не испунити жеља.  Но ипак ју је толико познавао, да се Драгица не би била у стању тако лако освојити, и то увјерење га је тјешило, да се до извјесне, границе већ смије с њоме забављати, јер по доктор Владицином укусу, који је изоштрен тамо у Аустрији нису одговарале више ове овако мирне и кућевне дјевојке са вазда једнаким, једноликим осмијехом и говором, који, по њему, не показује свјетско образовање.  Драгица је пак знала да доктор Владица свакуд иде за њом, чисто је свуд осјећала његову близину и иза леђа; чак јој је и годило, да овај углађени младић свуд иде за њом, да јој чак по коју ласкаву ријеч шапне; ту би се и насмијала, али је послије опет постајала озбиљна и замишљена но са оним вјечитим осмјехом на лицу, који је по мишљењу доктора Владице био тако „стереотипан.“  — Госпођице Драгице, код идућег кола да играмо заједно — ослови је др. Владица  — Баш ако желите, немам ништа против — гласио је кратак одговор.  Доктор застане мало и промисли се.  Било је нечега у овијем ријечима што му није ласкало. -  — Зар само зато, што ја желим?  — Па мушки има право да зове женску на игру-  — Али ће ипак доћи један, за чију љубав ћете сами из своје побуде то учинити — рече он изазивајући је.  — Мислим да не. —  — А ако се неко заљуби у вас?  — У мене се не ће нико заљубити јер ником не дам повода за то.  Ово није био одговор по жељи докторовој, но он је био увјерен, да ће то већ ићи касније, јер је данас тек први дан, први покушај послије одлуке баба, тетака и стрина.  У једаред се ускомјешаше сви гости у све три собе, за час наста жагор, па тишина.  Неки питаху:  Шта је?  Ко је? но међу тим се Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић већ бијаху поздравили са бабом, а домаћин им је весело ишао на сусрет.  Послије првог поздрава их одведе у собу гдје је он био домаћин.  Овде наступи весео жагор и зачуше се усклици радости и одобравања.  Сви мушки поустајаше и очито указиваху љубав и поштовање првој српској омладини ових земаља, која је свршила свеучилишне науке, а и као омладини, која се у народној борби задњих година борила уз народ и народне вође.  Већина сматраше за част руковати се у њима и рећи им:  Бог ти помогао, докторе!  Ту су и сами били поносом испуњени, да своје синове могу докторима да зову.  Наста жагор у омладинској соби, и међу самим дјевојкама.  Жагор не престајаше, и ако су видјели ко је дошао.  Све се утиша када два нова госта уђоше у омладинску собу.  Прво је ушао Душан а за њиме Боривој.  Понашање Душана Трифковића се зачас промјени, лице му доби полу одушевљен полу елегантани уздржљив израз са примјесом лукавства.  Лако се Поклони и са неколико елегантних тако слободних покрета уђе у ово друштво, као да је већ одавно ту.  Још се једаред насмија, очи му сјевнуше онамо у страну, гдје је стајала једна госпођица, која је очито нањ гледала.  — Госпођице Анђице, јесте ли већ давно овдје? рече јој ласкаво, приступи јој, пружи јој руку, ухвати њезину, стисне је и дигне да је пољуби, дубоко гледајући дјевојци у очи.  Она отме своју руку и учини лицем, да се он не срди зато на њу.  Читаво друштво примјети ово и стајаше под утиском овога поздрава.  Младић и Анђица — шаптаху у друштву једно другом, јер су Душана у оваквим друштвима звали младић, у бољем случају госп. младић.  Боривој Хаџи-Костић бијаше ушао сасвим мирно нешто застрашен од многог, нарочито женског друштва, и изгледаше много мањи и ужи, као да се за половицу смањио.  Када два госта уђоше, од свих женских једина Драгица бијаше као домаћица оставила своје мјесто и изишла пред оба госта.  При поздрављању је поцрвенила.  Додуше бијаше устала сасма слободно, са облигатним љубазним осмијехом, али у свима покретима се огледала неукост и стидљивост дјевојке, која још није стекла ону неусиљеност друштвеног опхођења, које долази само од великог додира с друштом.  Послије поздрава са свима познатима, Душан сједне крај госпођице Анђе, прозване Анђице у овом друштву, Боривоја посадише крај друге двије госпођице, које још нијесу имале удварача, а домаћица сједе крај др Владице.  Доласком ова два госта престаде стари говор у друштву, прекиде се стара забава и морадоше се сви стрпити, да започне читаво друштво једном душом мислити и осјећати.  Када ова двојица уђоше у собу дјевојака и момака, ускомјеша се и заталаса се и у себи жена; све похиташе на врата и баба Јока и све тетке стрине, куме и родице, некоје чак уђоше у собу и саме живо учествоваху у поздрављању, нарочито тетка са Кошева, она се чак и смјешила заједно са младићима и дјевојкама, како се ко смјешио, чак се и клањала нехотице, као што се ови клањаху кад се поздрављаху.  Но уједаред зашушта нешто на пољу: жене, које су стајале на вратима, размакоше се и унутра чисто улети млад пар, госпођица и млад господин као привезани једно за друго.  — Милкица, Ђорђо! кликнуше и женске и мушки као у један глас.  Када ово двоје уђоше, зашушта, замириса и засја дворана, као да је цвјетно и мирисно прољеће на лаки крили долетјело у овај салон.  Она се звала Милена, у овом друштву названа Милкица, висока и танка струка, напарфимисана и блажено насмијана, при поздраву ословљаваше све мушке и женске именом, у знак нарочите искрености и наклоности.  Он, Ђорђо, био је углађен и очешљан, са брижно послаганом косом с лијева на десно, као да му је фризер длаку по длаку једну поред друге слагао.  Читава његова укусно удешена статура, одјело, коса и бркови говораху, да су чешљеви, четкице, бркомази и парфими ревносно вршили своју службу.  Послије поздрава Милкица изабере једно мјесто у крају на миндерлуку, као стријела се брзо створи ондје, за њом се лепршао боа до земље, а Ђорђо за њим, сједоше једно поред другог, као да су још непрестано везани једно за друго.  Савјет тетака, стрина и рођакиња је ликовао, јер ова љубав, то је био плод њихове бриге, заузимања, вјештине.  Овим двама бијаше још прошле зиме суђено, да најпре једно крај другог сједе, да се заједно забављају, да се заљубе и буду једно другог.  И ето савјет тетака и других родица је побједио, од то доба се овај млади пар у друштву не растаје и када се о њима говори у друштву, вазда се каже:  Милкица Ђорђо, као да је једно име крштено име а друго презиме једног и истог лица.  Друштво се лагано загријевало, само са чекало, да се добром расположењу даде маха.  Када отпоче игранка, похваташе се парови једно крај другог, као што су спочетка били једно другом додијељени.  Но већ код друге игре се почеше некоји парови растављати и с другијем мјешати.  Боривој Хаџи-Костић се отресао оне прве стидљивости и везаности, поче чак и своју бригу за час да заборавља.  Када је по трећи пут дошао ред на игру, сам је потражио младу домаћицу и с њоме почео играти.  Обоје су играли с вољом, а то су им приметили сви гости и на покретима и на држању тијела, и ако за вријеме игре нису ништа говорили.  Драгица је при игри ухватила лијевом руком за своје сукњице тамно плаве боје, које се упиле уз њено пуначко тијело и свуд се лагано, тихо и без шума повијале заједно са високим стасом, који се прегибао и чисто таласао када је правила ситне кораке, када су се мале ципелице нечујно промаљале испод доњег дијела сукње и опет се сакривале заједно са пуначким доњим дијелом тијела.  Она је брижно држала сукње, да јој не скачу тамо амо, јер је вазда осјећала стид, када би се когод од мушких загледао у њу или на ма који дио одијела на њој.  Боривој је опрезно држао њену руку, гледао лијево десно, па и на њу, већ да се не би с ким год сукобила, но и у том летимичном погледу видео је њен читав стас и главу, умотану увојцима црног прамења бујне косе, и ситне власи, које се упиле уз чело јој.  Црна врпца јој се тик упила уз врат, и све то скупа стапаше се у Боривојевој души, када би скинуо поглед с ње, у једну хармоничну слику, коју је тако радо имао пред собом.  Све ове ствари и одијело Драгица није дуго удешавала, нико то није ни опазио, док није почела ево играти.  Сада сви гледаху на њу и чуђаху јој се.  — Коју игру играте радо? — упитаће је Боривој  — Све.  — А најрадије?  — Српске, кад их код куће играм.  — Зар не би волели на једној великој забави играти?  — Ви знате, да ми Сарајке нисмо на то научиле.  — Тако је на жалост — одмахну Боривој у повлад и обоје се удубе у једне мисли.  Српски се народ града Сарајева са иступањем из цркве мораде одрећи сваког јавног давања забава.  Већ неколико година како српска нога није заиграла ни на једној јавној забави.  — Но зато ето играмо на сијелима, овако још волијем — рече Драгица замишљена.  — Не заборављајте на сусједа — чује мушки глас, гдје јој у игри и окретању у колу говори.  Она спази др. Владицу, насмија се и лукаво му добаци:  — Не, не, не.  Послије игре је и опет Владица сједио крај ње.  Док се с њим разговарала, Боривој је сједео њојзи преко пута.  Он опази нешто што га је изненадило.  Драгица је често бацала поглед нањ, при том била удубљена у мисли.  Она га је испрекидано погледала, по некад га пажљиво проматрала и опет се удубљивала у мисли.  — Сусједо, сад ћемо нас двоје једну игру — умиљавао се др. Владица око ње.  — Разумије се одговори Драгица, више шаљивим но веселим гласом.  — Не потраје дуго, она и нехотице подуже задржа поглед на Боривоју и при том бијаше врло мирна.  То примјети неколико жена.  — Што тако гледаш на њ?  — Корела је тетка са Кошева смијешећи се.  Тетки је у осталом све једно било, ма ког, само нека буде сватова.  — На кога?  А, може бити! — одговори Драгица чисто узнемирена у мислима.  Мислим шта га гоне.  Послије тога је престала гледати на Боривоја, брзо заборави шта је мало час казала, и оде играти са др. Владицом.  Када је послије тога сјела, била је необично мирна и у се удубљена.  Њене се велике грахорасте очи бијаху загледале у страну, поглед јој је био пун благе чежње без страсти и похотљивости.  Када се Боривој сада загледа у те велике очи, и сам се удуби у мисли и непрестано тамо гледајући у ове широке растворене очи, створи му се у души слика, као да ту пред собом види велику непрегледну пољану а изнад ње се наднијело свијетло плаво небо, са ведрине отуд од горе запљускује благ вјетар недогледну пољану покривену плавим цвијећем, све се таласа, повија тихо и нечујно ...  Поједини гости су непрестано долазили опажени или неопажени, с њима се поздрављало љубазно, више учтивости ради и онда се опет прелазило на забавни део.  Но у једаред дође један гост, млад човјек, који се прво поздрави с домаћином.  Овај га доведе у омладинско друштво и прикаже га.  — Милош Симић, судски вјежбеник.  — Ко је овај? питаху сви гости шапућући једно другом.  С почетка нико не знађаше о њему ништа рећи.  — Ко је овај? — упиташе три госпођице у једаред.  Док се овако распитивало, домаћица га приказиваше гостима.  У оном куту, гдје је сједио биро за извјештавање, живо се говорило.  — Један из пријека — шапну Стевица, председник бироа за извјештавање.  На свима лицима се указа лак подсмијех, и овај подсмјешљиви израз иђаше са лица на лице, док не освоји скоро половицу друштва.  Сви погледаше некако туђе господина „из пријека“.  — Знам ко је — шапну Стевица друштву око себе.  — Молим вас, јуче иде овај исти главном улицом па пита:  Које су овдје српске радње?  Неко га упита:  Какве радње?  — Српска галантеријска радња, гдје се могу четке добити?  Сви се насмијаше  — Овај дошао у Сарајево да четке купује — шапну једна госпођица и опет се сви насмијаше.  — Батали брате — из пријека — и Стевица одмане руком.  — Дошао у Босну да једном нашем детету отме љеб.  Да је поштен не би ни долазио овамо; оставио карактер пријеко, када је прелазио преко Саве, пак сад дошао да нас у срећи.  — Но Стевица и његов биро за стварање мишљења о људима и за распростирање истих ипак поче проматрати тог господина, кога данас познаваху под именом: „из пријека“, узеше му у претрес понашање, и пронађоше, да је исти господин доста углађен и фини, и створише о њему појам, да, када би узео коју родицу или у опште једну Сарајку, могао стећи симпатије све родбине и пријатеља родбине.  Када су Милоша Симића приказали Боривоју и Душану, ови бијаху сасма ладни према њему.  Душан помисли: да видимо колико ће овај чекати на своје унапређење, увјерен да је владин човјек, и да ће га влада гурати напријед мимо њега и осталих Срба домородаца, а већ зна се зашто.  Осјети неодељиво презирање према том из пријека.  Мало касније приступи му Боривој доста резервирано.  - Чујемо, да се тамо код вас пријеко све напријед креће, нове и напредне мисли освајају свуд у друштву, па и на пољу привреде.  — То је зрело, то је зрело — наставио је разговор Боривој и лице му поче губити ону везаност и укоченост.  - Јест силно се кренуло напријед, јер се увидјело да, ако се за времена не пође на посао, да се спасе оно што се има, да би могло бити опасно за читаво Српство тамо пријеко у Војводини и Хрватској.  Симић за вријеме овог говора изли сву љубазност и предусретљивост, коју је његова љубазна нарав у себи крила.  — Нека, нека, и ми ћемо се на вас угледати ако Бог, да морамо и ми покушати ово спасти, ово мало, што нам је преостало.  Но Боривој се није хтио даље упуштати с њиме у разговор, и ако га је ова тема силно занимала.  Баба Стака, која је имала унуку за удају, такођер се приближила том господину из пријека и из далека почела разговор.  Све је било залуд.  Питања: одакле та је дјед? па остала родбина? нијесу помогла; баба Стака није могла да пронађе ни најмањих родбинских веза.  Долазак новога госта је за мало задржао ток весеља и забаве, но друштво се брзо поврати у старо расположење. Све три собе дођоше у међусобан додир, а када се почеше пјевати пјесме, онда су сви гости сачињавали једно друштво.  Мушкарци се били прилично развеселили крај вина, разговор је био дошао на српско питање у овијем земљама, и за чудо, сви су вјеровали, да народ у овој борби са туђинском управом мора побједити.  И када паде здравица домаћину, као једном од народних вођа и првака, и мушко и женско и старо и младо похита да се поздрави са домаћином.  Ту се загријао и стари Алекса Стефановић, последњи своје, лозе, самац.  Када га запитају: шта ти раде твоји код куће? он ће тек преко рамена погледати некако чудно смијешећи се:  Нема брате код мене никога, нит ко кашље, нит ко плаче.  Некада богате и имућне породице, имање му је све пропало при оном случајном пожару Сарајева год. 1878, који је у пепео претворно силне српске хиљаде.  Алексу Стефановића су сви познавали, а када њега није било у друштву, сви су осећали да нешто недостаје друштву.  Зато је Алекса Стефановић био на сваком весељу, свадби, бокарушама, крсној слави, крштењу и свуд, гдје се јело и пило, здравило и пјевало.  Само нека се даде прилика, он запјева, омладина се насмије а они се стари сјете своје младости и веле: онда је било боље.  Газда Алекса је учествовао у свима састанцима првака, његов суд је важио као ријеч савјести Србинове, а зато су га звали „савјест Сарајева“.  Алекса Стефановић запјева својим старачким гласом, који је дрхтао од узбуђења и потавнио али силно чувство преносио на све присутне.  Као да је оплакивао у себи прошлост свог кољена, а ове младе бодрио на нова дјела.  Баш када је весеље, раздраганост и одушевљење постигло врхунац, када се клицало домаћину у здравље и у славу српског народа, усред тог весеља српске куће, уједаред се деси нешто неочекивано.  По свима собама сви ућуташе, као да им је неко уста запушио.  Наста тајац.  На улазу у велику гостинску собу појави се једна углађена појава, сва званична.  У свом званичном одијелу са гипким корацима и насмијаним лицем уђе у нутра Виљем Улрих, савјетник земаљске владе за Босну и Херцеговину. Кад савјетник земаљске владе уђе, он чисто зачкиљи, баци један кратак орловски погледио друштву, али у маху показа љубазно лице према домаћину.  У први мах бијаху сви изненађени овом посјетом, јер до данас није још ни један владин званичник прекорачио праг Митровићеве куће ни на један празник.  И сам се домаћин збунио, јер је знао, да је ова посјета указивање наклоности од стране земаљске владе.  Сви остали сада разумједоше значај ове посјете.  У први мах овлада узбуђење свима, но брзо за тим огорчење, да земаљска управа ове земље, која је до данас само ударала по образу српски народ овијех несрећних земаља, а и нанијела му више удара, пораза и штете, него петстогодишњи непријатељ, да та влада смије да пошаље свога савјетника на српску крсну славу, и то једном од народних вођа.  — Желим сваку срећу на данашњи дан ваш велики празник вами, вашој кући и оној ствари, којој ви на челу стојите, честитао је владин савјетник домаћину крсну славу.  Овај бијаше скинуо фес за вријеме честитке и био је изненађен на овијем ријечима.  Остали сви стајаху нијемо и не могаху да вјерују у истинитост ових жеља.  — Хвала вам, лијепа вам хвала што сте ме посјетили.  Одговори домаћин и понуди госта да сједна.  За часак наста потпун мир.  Нико није говорио ништа.  — Ви Срби треба да се поносите, што имате овако лијеп народни обичај, који нема ни један образован народ — прекине савјетник ћутање.  Домаћин се насмијешио од милог чувства, што данас први пут чује признање Србину и то у својој кући из уста једног странца, чиновника владиног.  За мах заборави оно немило чувство, које га обузе, када виде овога човјек у својој кући.  — Ја се поносим, господине, што ми моји стари, вазда дични Срби, оставише овај свети обичај у аманет — одговори домаћин са пуно поноса и ватре, као да протестује против неке неправде.  Било је нечега у овим ријечима, што савјетнику земаљске владе није годило.  — Јесте, јесте, то су ваши стари обичаји — одврати савјетник, а непрестано је мислио на ријечи: вазда дични Срби, — ми оваких празника немамо.  Домаћин се код изговора послиједњих ријечи бијаше занио, поблиједио и унутарња ватра као да је прешла, али је још био блијед.  — Господине савјетниче, ви опет имате имендан и рођендан, као ми крсну славу и да немам крсне славе, ја бих вам завидјео, што ви опет онако лијепе славе славите — одговори домаћин, али је при том мислио: не дам ти крсне славе за десет швапских имендана.  И разговор се тако и даље кретао непрестано око међусобног хвалисања и облагивања.  Домаћину је било ово тешко, но савјетник је био неисцрпив у измишљавању комплимената.  Напослетку поче хвалити мостарско вино.  - Ово вам је најбоље вино, што га Југ има — хвалио је савјетник мостарску жилавку, држећи чашу у руци.  Домаћин мишљаше: има и бољег на југу, но не хтједе вријеђати свог госта Нека понесе што љепши утисак из српске куће.  — Добро вино још боље грије и кријепи — превали домаћин некако тешко преко језика.  — То све даје наша дична Босна и Херцеговина — одговори савјетник мало усиљено, да се то већ опазило на њему.  Сви су остали гости стајали око домаћина и новог госта у кругу, живо учествоваху у овом рату ријечи осјећаху са домаћином док је ово говорио, страховаху за све оно, што треба да каже и радоваху се, када је онако вјешто одговарао и што умије све онако да одбија, па чак и да каже својим понашањем, лицем, погледом овом странцу, који се ето увукао на српску славу незван, и хоће нешто.  Управо шта хоће са овом посјетом?  Сви се питаху, и то их питање узнемириваше.  Када савјетник оде, све одахну све се погледа љубазно, као да спаде камен с груди, као да су се послије дугог растанка опет састали.  Но све је било ускомјешано; узбуђење не престајаше.  Све их је увриједило, да она управа, која је до данас само угњетавала народ, српску цркву и све српско, да свог човјека — шаље амо.  Наста жагор, све се окупило у мале групе и расправљаше; највише их се окупило око домаћина.  — Е људи, никад нијесам до сада лагао, а сада ето под старост морам да лажем — говорио је домаћин бришући зној са чела, смијешећи се, као да је срећно одбио неки непријатељски нападај на кућу.  — Побједили смо браћо! — гласно је говорио савјест Сарајева, Алекса Стефановић.  — Ово је добар знак за народну ствар.  Живио те Бог, брате Јово!  Волијем што сам ово данас доживио, него да си ми све имање вратио натраг.  — И настави полу вичући, полу пјевајући;  — Живио, брате Јово! хиљадили се народни борци — и пољуби га у чело, а сузе му наквасише старачко и изнемогло лице.  — Добро је, добро је — соколио је домаћин све госте и омладину, али није хтио све да каже, што је мислио.  Но омладина је разумјела стари обичај, да се слуша ријеч старијег.  Не хтједе ни један ни примједбама ни говором да у оваким часовима неугодно утиче на друштво.  — Ал не смједе ни једном ријечју да спомене црквено питање — рече стари Алекса Стефановић.  Он је у ћутању савјетникову видио неки кукавичлук.  — Тај зна гдје ће говорити о црквеном питању, — умјеша се Стевица, и лице му поста строго према старом Алекси Стефановићу.  Стари га погледа и не разумјеле довољно онај нијеми говор на лицу.  — Јест, не смије пред нами да говори, док се не ријеши ствар — одврати стари.  — Јест, боји се вас, умјеша се Стевица иронишући.  Овај тон све изненади.  Ту се нађе и остала омладина.  — Па — мене — не баш мене, већ свију нас.  — Мој драги „газда“ Алекса — поче Стевица, иронички изговарајући ријеч „газда“.  То ми не знамо, шта је он мислио, када је дошао данас амо?  Домаћин је био озбиљан, али је чуо ове ријечи, које су старог Алексу већ биле извеле из мирног расположења, но као домаћин се није хтио да упушта у расправу, да не би изазвао какво негодовање.  До сад су сви знали да угоде домаћину и да му погоде мисли, само ове ријечи између Стевице и старог Алексе дођоше му некако нејасне и неразумљиве.  — Знамо сви зашто је дошао, умијеша се један из народа.  Требају нас, пак нас траже.  — Ама шта се плећеш еснафу у разговор! скоро се издера Стевица на њ.  Откуд ти можеш говорити о тим стварима.  Онај из народа прогута увреду.  — Знаш брате, свако се од нас по мало разумије у тим стварима, јер смо одрасли с њима — правдао се стари Стевановић, а погледајући Стевицино лице, које је било пуно ироније, скоро да се увјерио, да се мало разумије у политици.  — Ама шта се плећете у та питања — говорио је Стевица са висине.  — Шта се имају у политику мијешати аршинлије, шећерлије, еснафи, ћифте и та багра.  — Он одмахну руком, онако лако, без пакости, али подругивајући се, тако рећи, са свима.  — Но знаш, баш ако нисмо сркали кашиком велико знање тамо на великим школама као ти, оно, знаш, нешто смо и ми видјели и доживјели за ово мало годиница, говорио је онај из народа тресући главом, и читавим тоном говора и држањем, протестовао је против туторства Стевициног.  — Ваљада и народ умије и знаде нешто — доврши као стресајући се.  — Па ко је тај народ? упита Стевица — и застане.  — Ми омладина, ми смо народ, јер на нами је будућност, глас омладине је глас народа — довикне Стевица свима.  Ту се узнемирише сви присутни да се старији са омладинске стране баш ништа не цијене.  Ту се умијеша и домаћин.  Он није желио да се у његовом дому оваким начином расправља, што би могао довести до сукоба и свађе.  - Право има наш млади Србин - поче домаћин весело са висине једног ауторитета, који љуби и управља.  - На омладини остаје оно да изврши, што смо ми почели, али док је омладина, омлдина, мора учити и слушати.  Омладина под команду! — заврши он тоном, да нико више није могао настављати расправе у овом питању.  Сва омладина је била присутна овој препирци.  Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић стајаху у крају и као из далека слушаху еве.  Њихов опношај према Стевици им не дозвољаваше, да се упусте са њиме у озбиљну дебату.  Са Стевицом се упустити у озбиљну препирку значило је за њих: духовно се понизити и изложити се оправданој осуди.  Стевица је ово још одавно осећао и зато их је обојицу мрзио, нарочито Боривоја, који му је већ више пута, када се хтио с њиме упустити у расправу, онако тек преко рамена добацио неколико ријечи, које су иначе уљудне, али из њих све говораше: мани се будалаштина!  Мржња Стевицина је долазила из оне тамне стране људске душе гдје станује завист, злоба, пакост и њихове сестре суревњивост и страх, да је други бољи.  Према Душану је ову мржњу мање гајио, јер је овај према њему био углађенији, па по некад се баш упустио и у разговор с њиме, што Боривој никад није чинио.  — Стевица се силно изненадио, када му послије, кад се утишали духови, приступи сам Боривој сасма учтиво, чак са пуно интереса и запитао та нешто најљубазније.  — Како то, ти спомињеш овдје неку омладину, говориш у име њено, а и не кажеш ко је та омладина, ко спада у њу? — упита Боривој сасвим озбиљно.  — Сви спадамо у ту омладину, или би бар морали у њу спадати и ја и ти и сви, но на жалост видим, да је и омладина постала конзервативна — одговараше Стевица, утишавајући глас, да не обрати домаћинову пажњу на себе.  Међутим се почеше купити око њих многи, већином омладина.  — Знам, знам сви треба да припадамо тој омладини, али постоји ли та омладина и ко јој је на челу; то нами пак мора бити познато, и онда шта хоће та омладина? питао је Боривој с таким нагласком, да се Стевица потпуно увјерио, да ово није спрдња, већ да овај с правим интересовањем пита.  — Та омлмдина није организирана, али ће и то бити ускоро — говораше Стевица, бацивши се у говорничку позу, пошто се заиста увјерио, да га како Боривој, тако Душан и сва остала омладмна са интересовањем слуша. —- Јер, господо, наш се народ у Босни налази у летаргичном сну, од како су вође народне сав наш живот концентрисали у црквеном питању.  Све нам друго стоји, и просвјета и привреда и сељак и аграрно питање, све.  Вође су народ завели!  3ар је то зрела политика?  — Шта овај бенави овдје! добаци један из омладине..  - Танка су ти ребра, господичићу — добаци му чика Алекса.  — Господо, немојте пресуђивати, док не чујете све — рече Боривој озбиљно.  Када су сви видјели на Боривојеву лицу, да се озбиљно интересује за Стевицине исказе, сви се утишаше и пустише Стевицу, да настави свој говор и покаже свој говорнички дар.  — Господо, ко не ће да ме слуша, ено, отворена су врата.  Ја говорим своје најдубље увјерење, господо, а и то у одсудним и историјским данима по наш народ у Босни и Херцеговини.  Народне вође су отели себи право и повели народну ствар странпутицом.  Вође су скроз неспособни!  Гдје су стекли знање?!  — То је лаж! довикиваше неко.  Шта бенавиш младићу — додаде један други; да те не знам ко си, и ја би ти казао да лажеш.  Турио песницу у џеп, па има пун џеп.  Но Боривој утиша отпор само једним покретом. Када га погледаше они што почеше галамити, лице Боривојево им говораше, да он има нешто друго у виду.  — Нека те газде, народне вође, купе у ћуп новац и о новцу нека и даље воде бригу, а нека се ману народне ствари — настави Стевица сасвим љутито, да тиме сугерира, задобије и увјери присутне.  Вође нису свршили никаквих великих школа, ни универзе, ни академије, па откуд им онда оно потребно знање, да могу у најодлучнијим тренутцима народну ствар узети у руке?  Онај који није великих школа учио не може овако важне ствари, животна питања једног народа заступати.  Наше вође су неспособни, њихово је мишљење застарјело, они су конзервативци, зато ми омладина не можемо даље радити с њима.  Нека нами омладини предаду вођство, пошто не умију сами да раде у свима правцима, на свима пољима, да нам народ не заостане.  Народне су вође заварали читав народ са црквеним питањем, одвели народ из цркве, сав живот везали у врећу, све нас духовно заробили.  Ето то су нам криви народне вође!  — Је ли то све? упита га Боривој сасвим мирно и тако озбиљно, да Стевица већ поче поштовати Боривоја.  — Само сам вам главне ствари казао, а имао би читав дан говорити, када бих хтео све подробно излагати.  Ми омладина би се морали од вођа еманципирати, ослободити читав народ од њихове тираније.  То је дужност омладине да то учини.  — Која омладина?  Постоји ли та омладина? питаше Боривој.  — То смо ми, ја, ти, сви.  — Када мене убрајаш међу ту омладину, која треба да ствара нов програм, онда ти морам своју рећи, прије него што би се споразумјели, јер као што знаш, без договора нема споразума, без споразума нема странке, па ни заједничког народног рада.  — Као што је нами свима, тако ће и теби бити позната историја нашег народа, од како је дошла Аустрија у нашу земљу — поче Боривој мирно.  С почетка ништ нисмо имали.  Је ли тако?  Онда смо почели по мало схваћати народне потребе.  На челу тих првих покрета, ето стајали су па и данас стоје прваци, народне вође.  — Али ништа нијесу учинили.  Гдје им је статут, гдје уређење цркве и друге ствари?! прекиде га Стевица.  - Кад сам ја могао тебе слушати чуј и ти мене — настави Боривој, када онај све изговори, ништа не губећи своју мирноћу.  — Народна је борба почела из ничега, с почетка ни од кога не слушани, данас о нама свуд воде рачуна.  Почело се са личном обраном, а данас бранимо читав народ свој и његова права; данас се боримо за цркву и школу, вође су већ почели рад на аграрном питању, пак на привредном и све ће то доћи једно за другим, све, неће бити ни једног питања, кога се народне вође неће латити да га ријеше и у живот приведу.  А што до данас нијесмо ни на једном пољу успјели, том је кривица тамо горе.  — Ха, то је баш оно! упаде Стевица сав разјарен, једва дошавши до тачке, гдје ће моћи опонирати.  Да ти ја одговерим на ово питање.  Зато нијесмо нигдје успјели, нити ћемо успјети, што немамо опозиције у народу.  Један енглески политичар је казао, да је опозиција потребна у земљи и да без ње нема напретка — изговори Стевица декламаторским патосом.  — Наша јадна земља има и сувише странака, све су против нас, а на челу тих странака стоји земаљска управа рече Боривој.  Српска народна странка је на челу са вођама народним опозиција, и од како је српски народ стао на становиште опозиције, ево и народне ствари иду на боље — доврши мирно Боривој.  — Српски народ као опозиција има своје вође, има свој правац, готов програм, по коме ради и сви смо се до сада слагали, сав српски народ у овијем земљама, читаво Српство.  Ако тражиш ту опозицију, без које нема напретка, онда је ево, ево читавог српског народа као опозиције српских непријатеља и угњетача.  Зар у овој нашој народној борби и опозицији смије да буде противника међу нами?  То могу бити само непријатељи народни.  — Ко хоће да напредује, тај мора имати опозиције у себи — тврдокорно остаде Стевица при своме.  - Јел ти то сав разлог против оног, што сам казао?  — И још много друго шта!  — Шта друго?  — Наступи ћутање.  — Оно друго је, мој драги, твоја срамота.  Сви су се противници Српства у овој земљи до данас сакривали под скут земаљске управе ове земље, пак се тиме знало ко су — а ти тражиш заклона иза нечега, које ако није владин скут, оно је срамота по српски образ.  — Тако говори срдита немоћ — ха, ха, ха — а ја јој се само могу смијати изговори Стевица и поче се смијати, али и остали ударише у смјех.  На крају се сви смијаху гласно, дуго, заједљиво, подругљиво — само Стевица поносито.  Заједљив, подругљив смијех међу омладином, којој се међу тим придружише и многи старији и даље трајаше дуго, дуго, као да му не ће бити краја, док најзад први не престане Стевица.  Остали се још смијаху.  — Ма што се смијете будали! — шапну чика Аекса, али тако, да су сви чули, па и сам Стевица.  Сад овлада свима грохотан смјех, е изгледаше, да ће сви попуцати.  И Стевица се поново поче смијати, омаловажавајући смјех омладине, а чинећи се, као да није чуо шта онај из народа рече.  Сада изгледаше да смјех нема краја, док најзад и опет Стевица први не престаде и не изгуби охоло држање.  Ту се тек поче смјех утишавати, али они пакосним кикотом, који умије гдјекоје људе, на које се односи, до бијеса да доведе, но и то је још дуго трајало, док се сасвим не утиша.  Друштво смијача се поче разилазити.  Поче се расправљати о овом догађају.  Озбиљнији људи питаху један другог: шта је овом младићу, је ли пијан, или будала?  Некоји у омладини почеше сумњати у поштење Стевицино.  Један шапну: шпијун!  — Господо, немојте оваке ријечи набацивати на човјека без разлога — рече стари Алекса Стефановић.  Све се може купити само добар глас не.  Поштен омладинац у ово судбонасно доба за српство не смије ни помислити на тако што, а камо ли одвргнути се од народа.  Ријечи старог Алексе као благе жеље поштена човјека одјекнуше у срцима неколицине, но нијесу могле сумњу отклонити.  Ова омладина је брзо живила, и брзо стварала појмове о људима и догађајима.  За вријеме овијех разговора у мушкој соби, женске бијаху саме себи остављене.  Већина тетака, стрина и баба се већ бијаше разишла.  Дјевојке још бијаху све на окупу.  Боривој Хаџи-Костић се вратио сасма мирно у друштво дјевојака, а држање му сада бијаше стално; он сигурно корачаше и дошавши у нутра, нешто га узмути. Није знао ни сам зашто.  Приступи Драгици, но не умједе да се разговара с њоме, као што је то хтио.  Друштво се поче разилазити.  Боривој се опрости са домаћима и отиде кући.  Са Душаном Трифковићем је удесио, да се још вечерас састану.  Душан је пратио Анђицу кући.  Доктор Владица још остаде непрестано се умиљавајући око Драгице.  — Господине — викнула је баба Стака господину из пријека при поласку.  — Пронашла сам, пронашла сам!  — Шта? — питаше господин из пријека.  — Јел ваш дјед из Митровице на Сави?  — Јесте. —  — Па је онда био биљежник у Сријему.  — Јест.  — Јесам ли ја казала да смо род.  Он је брат од тетке жене зета брата мога мужа!  Сутрашњи дан је требао бити значајан за српску омладину, која је потписала меморандум.  Један од вођа ће ићи у земаљску владу, да тражи разјашњења.  Душан Трифковић се пак одлучио, да сам иде у својој ствари да тражи објашњења.  Када је народни вођа ступио у чекаоницу земаљске поглавице, овај га врло љубазно дочека, а по саслушању му одговори у кратко, да земаљска управа никога не запоставља, дакле ни Србе, она их шта више цијени, јер су домородци.  — Да влада не запоставља Србе, доказујем вам наименовањима од послиједњаг мјесеца.  Наименована су два Србина на судској струци за вјежбенике, један Србин суплент трговачке школе је постао правим учитељем, један Србин суплент на гимназији је наименован за правог учитеља у привременом својству, два Србина писара порезног уреда су са првог степена дигнути на други степен, три Србина су добили мјеста вратара на разним заводима Босне и Херцеговине  — Вјерујем вам цијењени господине да је све тако, као што сте извољели рећи, но то су све службе нижег реда — говорио је народни вођа учтивим али озбиљним тоном, да се са лица могло читати незадовољство.  — А камо мјеста за ову омладину, што је већ свршила, па чека гладна и неодјевена?  — Сада нема упражњених мјеста.  — Велите нема, али ето баш прије неки дан сте наименовали једног странца на мјесто, за које ми имамо једно наше дијете.  — Оно је само званичан акт изашао прије неки дан, док је његова молба била у ријешавању прије него што је тај млади Србин свршио.  — Па како да имате за Србе мјеста само у малим званијима.  Ето наименовасте у послиједњој години око двадесет виших званичника, а ни једног Србина.  Земаљска поглавица се намршти.  Он овоме не би одговарао да није нешто знао, наиме, да ако овоме овдје не да така одговора, да га заћутка, да ће се покренути какова нова депутација у Беч цару и министру, па чак и на делегације изнијети, што му не задаје иначе великих брига, али му само намеће нов посао.  Преко министра и преко делегација се најлакше даје јавност оманути.  Зато је боље укратко усмено свршити.  —- Но и на то Вам баш могу одговорити — и погледа га значајно — ако баш желите.  Када вођа даде нијем знак да жели, земаљска поглавица уозбиљи лице још већма и настави.  — То се већ одмах у почетку државног рада показало, да Срби слабије подносе труд, муке, а нарочито тачност званичну.  То вам морамо исјавити, да су Срби лош материјал.  — И земаљска поглавица окрете главу према прозору, а намрштено лице му је требало да каже: жао ми је што вам ту горку истину морам да кажем, али и то треба да знате.  — То се још нигдје није показало.  — То се ето баш у Босни показало — строго га прекиде земаљска поглавица.  Срби су лош материјал, слаба интелигенција, још слабија спрема, и зато морамо са стране да доводимо званичнике, да имамо кога мећати на виша мјеста, гдје се тражи већа спрема — говорио је осорно поглавица, и ове ријечи изговорене строго, с презрењем али уздржане од љутине, говориле су народном вођи: срамота је, што је тако, а о овом нашем резултату и увјерењу си не дамо ни контролирати ни интервенисати, јер бих инача изнијели још горих ствари о слабој интелигенцији Срба, и лошем материјалу међу званичницима, које нам ви Срби дајете.  Вођа застаде мало, не даде се збунити, већ настави даље.  — Па шта ће бити са овом омладином, која је ето свршила, а молбенице им враћене?  Земаљска поглавица се удуби мало у мисли и постаја тако.  Оно што је земаљска управа одлучила за омладину, која је демонстровала против управе земаљске, то му није могао рећи, али је једно морао учинити, а то је: дати такав одговор, који ће моћи умирити духове и онемогућити протесте бар за извјесно вријеме.  — И тој омладини ће се дати мјеста — и погледа га значајно, да га увјери — и то онда, када будемо имали мјеста за њих на расположењу.  Нека наново пошаљу молбенице на земаљску владу, пак ће мо видјети шта се даде, ако се буде могло што и за њих учинити.  Када је вођа хтио да отвори уста са новим питањем, земаљска поглавица се поклони у знак, да је аудијенција свршена ....  Душан Трифковић је истог дана дошао у 9 сати у званије, узбуђен из два разлога, прије свега што није био добро испаван, а друго, што га је Боривој Хаџи-Костић доста рано дигао из кревета са ријечима: данас мораш земаљској поглавици да протестујеш против запостављања.  Душан је обећао да ће ићи, но уз пут до званија га је та мисао, да сада мора, хтио не хтио, тражити разјашњења због запостављања, па чак и протестровати, у тако немио и неугодни положај бацила, да га је спопало силно узбуђење и страх.  Кад је дошао у званије, утишао се мало тиме, што се ријешио, да иде шефу секције, а не поглавици, као што је удесио био с Боривојем.  Око девет сати уђе у канцеларију начелник, Њемац из Аустрије, озбиљан, са погледом, који непрестано посматра, тражи и испитује у човјековој души из погледа му, држања и израза на лицу, да сазна неку тајну, у опште, шта мисли.  Као да има посла са кажњеницима у казниони, тако посматрајући поглед баци на све у дворани, а нарочито на Душана Трифковића.  Но уједаред паде да тавна копрена са лица му, и лице му чисто доби благ, љубазан, природан израз; као да је лажну маску скинуо са себе.  — Но како сте се провели ноћас? запита љубазно Душана.  Душан се зачуди, да овај то већ брже боље знаде.  — Врло добро, захваљујем на питању.  — Затим је разговор текао најљубазније.  — Молим данас дозволу, да у 11 сати могу походити господина шефа секције.  Начелниково се лице опет намргоди, као да опет на њ паде иста она копрена од мало час.  — Нашто вам та посјета?  Упита онај озбиљно, званично.  Душан Трифковић му мирно исприча, но начелник прочита из израза лица му, да овај нешто друго мисли, ван онога што је казао.  — Можете ићи.  Шеф секције је у 10 сати већ знао, да ће га данас походити Душан Трифковић, судбени вјежбеник.  Већ унапријед извештен, да ће га данас походити један потчињени Србин званичник, шеф секције Хрват, бијаше дубоко депримиран.  Намргођен и смрачен, очекивао је тај непријатни час.  Суд шефа секције, о Србима је био исти, као и суд земаљске поглавице.  Рђав суд шефов о Србима имао је коријен у његову осјећању, антипатији према том сељачком народу, а осим тога у самој дужности, да служи систему против српског народа у овој земљи.  Зато на Србину види само зло, а у души му не види никакових способности.  Ову мржњу је према Србину претворио у инстинкт.  Чује ли само име Србин, он се сав стресе, накостријеши, бесвјесно овлада његовом душом презирање и мржња, обрве му се наборе, читаво лице помрачи и дуго не зна да каже ријечи.  Када му пријавише Душана Трифковића, он сав ускомјешан скочи са столице; но опет се врати натраг, сједе за сто, отвори нека акта пред собом, да га достојанствено и званично дочека.  Душан Трифковић уђе унутра.  Шеф секције бијаше натакао наочари, ништа не одговарајући на поздрав, посматраше га од горе до доле.  - Шта хоћете?  Душан Трифковић је био силно узбуђен, у њему бијаше клонула отпорна снага још кад је угледао са зеленом чохом превучена врата шефовог одјелења, а када сад видје ово лице, које додуше сада није било намрђено, али које својим страшио ладним изразом просипаше мраз и зиму из себе, Душаном Трифковићем овлада немоћ, поче дрхтати и заборави шта је све спремио да говори.  — Дошао сам да вас замолим за моје унапређење — изговори најзад сасвим другачије, него што је био саставио говор.  — Јесте ли већ послали молбеницу?  — Јесам, још прије четири године.  — Но, па шта хоћете онда? — осорно се продера нањ шеф секције.  — Али нема ријешења и ако сам од оно доба трипут обнављао молбеницу.  Шеф секције га попријеко погледа, као да је осјетио упреду у овим ријечима.  — Па шта хоћете саде?  Молбенице су вам све овдје код нас?  Је ли?  Па шта сте онда дошли?  — Баш због тога сам и дошао — настављао је Душан Трифковић још непрестано збуњен.  — Мени се чини, да мој началник о мени доноси много субјективно мишљење.  Можда га какови други разлози руководе.  — Код нас нема никакових „других разлога“ рече шеф ове последње ријечи изговарајући са развлачевим устима.  — Код нас нема ни других разлога ни политике.  — Можда личне симпатије или антипатије.  — Код нас нема личних питања; о томе немате ви ништа говорити, — строго прекине бирократа свог потчињеног — Није само ваш поглавица ту, већ смо и ми ту, а ми ће мо већ знати стварно ријешити ваше питање.  — Па ако смијем питати, да ли ће се моја ствар скоро узети у претрес и смијем ли се надати повољном ријешењу?  — То ја не знам; може бити повољно и неповољно, како се за добро нађе а ријешиће се онако, како треба.  Ту се шеф секције, управник и свемоћник бироа механички поклони, као знак, да овај може ићи.  Ове двије посјете сачињаваху предмет разговара читаве идуће недјеље дана.  Душан се с почетка устручавао казати, шта је све сам рекао и шта му је шеф секције одговорио, но на наваљивање својих, језик му се некако одријешио.  О говору поглавице се није много дебатовало.  Ријешило се, да Душан Хаџи-Костић и сви остали свршени великошколци, који су меморандум потписали, а нијесу им молбе биле одбијене, наново пошаљу молбенице земаљској управи, па нека земаљска поглавица јавно слаже, и јавно пљуне себи у образ, народ ће се задовољити у први мах с тиме.  Но тим се више говорило о Душанову пријему код шефа секције.  Овдје су се мишљења разилазила.  Некоји су мислили да се овдје показала обијест Хрвата званчника и мржња према Српству, и да се заповјести управе из Беча баш сасвим у том смислу не издају, већ да се овдје нашао један бесавјестан човјек, који у својој националној мржњи прекорачује границе непријатељске политике, према доле штитећи се својом влашћу а према горе лажју.  Већина је ипак овај поступак схватила као сталну непријатељску тактику аустријске управе према Србима.  Та већина је била увјерена, да и сам поглавица тако мисли, само је био опрезан и сакрио се за лаж, кукавички се понашао према вођи, а међутим да ће наћи начина да и ову нову срамоту прикрије званичном формом и од личне лажи да ће већ умети направити званичну лаж, као што је то српски народ већ у толико пута имао прилике да мора да се о томе тако увјери.  Сви су говорили мирно и нису дали да избије из њих никакав отпор, да их не занесе часовити увреди, која ће у раздражености изрећи једну ријеч и онда је несрећа за омладину ту.  Народ је слаб да се одбрани од стране силе која има за леђи милијуне бајунета, којима заповједа мржња, пакост и презирање оног потчињеног модерног робља.  — Све се мирно понашало, и ако је у души било прекипјело од увриједа, неправди, прогањања и насиља од четврт столећа амо.  — Пошаљи молбеницу!  Пошаљи молбеницу!  Пошаљи молбеницу! — говорили су Боривоју Хаџи-Костићу са свију страна, ничим више не тумачећи ове ријечи.  Боривој Хаџи-Костић је пак желио, да се спасе овог стања, да добије мјесто и није могао вјеровати, да му не ће дати мјеста.  Јер није могао до вјерује у такав поредак у свијету, да би га послије оволиких породичних удара могао још и тај удар задесити, да ће морати своју домовину оставити и у туђини своје огњиште потражити.  У ово није могао вјеровати, јер од последњег сијела је почео да осјећа, да зањ има среће само под овим небом над Требевићем, а оно сунце што иза Романије устаје и за Игман сједа, да само то сунце међу овим горама може и њега срећна загријати.  — Послаћу молбу и по други пут — одговарао је Боривој Хаџи-Костић ничим не тумачећи своје мисли, али су га разне слутње мучиле.  Само једно није хтио да вјерује, да ће га коначно одбити, јер његове мисли ту нису имале наставка: ту је стајала пустош пред њим, страшна нијема пустош.  Када је написао нову молбеницу и предао је на пошту, био је мирнији у понашању, у говору и у свима спољашњим изјавама но у души је био тајно ускомјешан.  Мислио је на један далек рок, када ће земаљска управа можда попустити.  Душан Трифковић је само први дан, када је и он по четврти пут послао своју молбеницу, био немиран, послије је пао у апатију и није више мислио на ту ствар.  Јер зашто да мисли на њу?  Кад год би хтио да о томе мисли, уједаред би га савладало чувство, које му је још од прије било познато, а које га је силно обарало и уништавало.  Мислио је у себи: чекаћу, па шта Бог да и земаљска влада.  Тако је и чинио.  Пријатељство између Боривоја Хаџи-Костића и Душана Трифковића се такођер промијенило, не у суштини, већ у изјавама и говору.  Њихови разговори нису били више узбуђени, Боривој није више онако строго критиковао, све му је било мирније; Душан пак поста још ћутљивији.  Није му се више исповиједао какову је неправду данас доживио у званију, нити му је износио повреде права српског сељака на суду, као што је то по некад до сада чинио.  Изгледаше чак да је изгубио поверење према Боривоју, но тражио га је вазда и вечери су често заједно проводили.  Српска гостионица код Гамбринуса се зове српском, тако су је прозвали Срби што, ван странаца, који долазе амо у великом броју, залазе у њу и Срби.  У тој српској > гостионици се точе: аустријско вино, мађарско пиво; ту се могу добити швапски бифтеци, швајцарски сир, и све остало, што у бечким швапским рештаурацијама; у тој српској гостионици су, странци за себе за читаве године резервисали главне столове, но, између осталих столова има и један у буџаку, који се зове српски сто.  У тој тако званој српској гостионици није од велике важности оно, што се поједе и попије, већ што се каже и чује.  Када се запале свијеће, почну и гости улазити у српску гостионицу.  Како се скупе тројица око српскога стола, одмах почну да шапућу, да шушкају, да подозриво гледају на сваког ко улази унутра, но како их когод погледа, сместа ућуте, њихово лице се уједаред претвара у најучтивију љубазност, поздрављају га најучтивије и чекају тренутак, да им овај нови гост окрене леђа.  Онда опет настављају шапутање и подозриво проматрање.  Број чланова српског стола се умножава; напокон се скупило око десет младих људи, самих Сарајлија.  Ту има неколико трговаца, посједника, нижих званичника; ако добије приступа, и који Босанац ван Сарајева, то је онда велико повјерење и почаст поклоњена.  Учтиво понашање, љубазно лице, углађени манири у говору и поздрави су главни захтјеви, који се постављају на сваког члана, јер они хоће да важе као интелигентна српска омладина.  За тим се столом ствара српска политика, и то онај дио, на који народне вође не доспијевају, нити имају воље за њу, чак се и такови закључци направе овде, за које народне вође не ће ни да знају.  Но омладина око српског стола политизира; онда прави мњење о новом политичком положају, о догађајима у Сарајеву и ван Сарајева.  Једно од главних лица овог друштва око српског стола јесте Ђорђо, прозвани добричина јер се на његов рачун забављало, када се политички програм исцрпао.  Данас је Ђорђо докричина мало касније дошао.  — Чујеш Ђорђо! знаш шта је ново? упитаће га један.  Ђорђо се сав избечи од радозналости.  — Шта?  — Долазе Козаци у Сарајево.  — Долазе Козаци у Сарајево?!  Фрапиран овом новошћу, Ђорђо добричина могашо само поновити ове ријечи.  Сви погледаше Ђорђу добричину овако забезекнуто и ударише у смијех, пуни весеља, што се једва једаред нешто чуло, нашто се сви од срца насмијаше.  Послиједњи дође Ристо Пејић, од самог српског стола прозван Шехер-Сарајлија, дика и зачин српског стола у српској гостионици и љубимац сарајевских дјевојака.  Са малим на очи накривљеним фесићем уљезе Ристо Шехер-Сарајлија, са ситним и брзим корацима, чисто цупкајући, но лако, гипко и суптилно, као да не гази по чврстој земљи, већ по танком леду.  А кад скиде горњу зимску одећу, од најфинијег енглеског сукна, указа се његов витки протегљасти стас.  Са гипким покретима танке но пуначке ноге му учинише још један корак, он пружи своје ситне, но са доста меснатим прстима рукице, насмија се као дјевојка а свијетле очи му синуше, као да поздравља коло цура.  Тако се поздрави са свима за српским столом.  Са Ристом Шехер-Сарајлијом уљезе и право сарајевско расположење у друштво око српског стола, као да се баш на њ чекало.  Сваки се осјећао да је Сарајлија, поносио се тим именом, којим се поноси баш сваки човек који се у Сарајеву родио Јер шта значи то:  Сарајлија, и ко се с правом смије звати Шехер-Сарајлија?  Је ли Сарајлија сваки званичник,. народни вођа, богаташ сарајевски, па можда и берберин, крпа или лебар?  О не, то нијесу Шехер-Сарајлије, па ма још толико били гиздави, љубазни и фини!  Шехер-Сарајлија се треба родити, имати у души оне извјесне финоће, укуса у лијепом, укусном, углађеном; у одијелу, у либадету, у фесу, у ципелицама; тај укус показати брком, суптилним кораком и онда у главном — осјећати то.  Шехер-Сарајлија каже: какав Биоград, какав Загреб, какав Беч?  Ма у Сарајеву љевше птице пјевају, него игдје под овим небом.  Ма све оне лијепе севдалинке, што се широм српских земаља пјевају, све је то овдје под овим хридинама испод Требевиће никло, и одавде се попут вјетра на све четир стране Српства разнијело.  Па и кад се те пјесме пјевају овдје љевше одјекују; љевше звуче, већма иду к срцу, него кад се другдје пјевају.