121 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 121  ПАУЦИ  ИВО ЋИПИКО  БЕОГРАД  ШТАМПАРИЈА „ШТАМПЕ“ СТ. М. ИВКОВИЋА и КОМП.  (ПОЗОРИШНА УЛИЦА БР. 2.)  1909.  На Бадњи дан у дућану газда - Јова живље је но обично.  Са села наврвљели сељаци, да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо, што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетле божићне празнике.  Газда сједи за писаћим столом, у ограђеној писарници големога дућана.  Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи - а сигурно некога од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.  — Десет круна и шест пара Војкану Вујићу — јави се један од двојице дућанских момака, поредавши продану робу на дућански банак.  — Војкану? хм, — опази господар, дигавши главу.  — Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема.  Немој тако, брате!  — А да што ћете ви од мене?  Пуна кућа нејачади ... али, фала богу, имате се од чега наплатити - одговори Војкан умиљато.  — Знам да могу, али мени те жао!  Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко 160 круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години.  — Фала богу, како ви знате.  — А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором.  — Хоћеш ли их откупити?  — Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш ...  — Па, ослободивши се, вели:  — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!  Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човека, избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице.  — Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очима некамо устрану.  Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу“ и вели Војкану:  — Све сам ти сакупио уједно.  Са трошковима дошло ти је на три сто круна и осамдесет пара, а интерес ти је на новац, по обичају, плету на талијер.  Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу“.  Један од двојице пружи перо Војкану, да „постави криж“ и - потписаше.  — Дај му робу! — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом — и, кретом главе, показа на свједоке варошане.  Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео, што ће собом кући повести своја два вола.  Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.  У то бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке приђе равно господару и ручи се с њиме.  — Што ти дође? — вели му.  Није теби невоља на овај дан силазити.  — Сишао ... заборавио купити барута ...  — Па за то?  — А да, треба прославити Божић!  Његове граорасте очи, испод дугих трепавица, засјаше и, чисто учини се, да је то момче собом са села донијело у тамни и прљави дућан свјетлост и снагу.  — Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати.  — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих.  — А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата — и насмија се весело.  — А код куће?  — Здраве сам их оставио.  — Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих да чита.  — Лако је теби — насмија се на њ дућански момак, - али шта ће ова сирота — и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра, са подераним гуњцем, који се још од јутрос врти око банка и за собом оставља траг блатних попријечаних опанака.  — Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га.  — Не да газда ...  А што?  — Већ му нема на што дати ...  Подне је близу, па свијет из дућана одилази.  Човјек са перчином дрхтећи и стрепећи од нечега, приближи се газди.  Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и док сачека, вели плачљивим гласом:  — Господару, опреми и мене!  Газда чита и даље и чини се невјешт.  — Немам чиме утрнути божићне свијеће, - чује се исти плачљиви глас.  — А што?  Немам чиме ни купити је ...  Де, газда, смилуј се!  Газда, одложивши новине, с натегом устаде, ухвати човјека с леђа, а очито сили се да буде миран.  — Ајде, брате, — вели му — немој да гријешим!  Знаш да ти не могу већ ништа дати ... давао сам као и другима, док сам имао на што ... - и по мало изгура га из дућана на кишу.  — Не пуштај га у дућан! — вели момку.  Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се:  — Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина ...  Васо одведи га!  — Чекајте, господару! — и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момку показа на наочита човјека, што је онога часа из дућана хтјео да изиђе.  Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара.  — Стиди се! — вели му у наглости.  — Такав човјек, па ...  — Што је? — упаде у ријеч господар досјетивши се о чему се ради.  — Ништа! — вели Васо — биће човјек забораван - и, пришавши к њему, извади му иза припашаја топљени бакалар.  Човјек муцајући прогунђа нешто и испричава се:  — Заборавио, да, заборавио ... а ти, господару, запиши, а ја ћу узети бакалар ...  — Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу, што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека.  — Ајде ти кући!  Овај мој момак још је зелен — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу.  Човјек оде и понесе бакалар.  — Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку.  — Не ваља добре муштерије одбацивати. Платиће он, забиљежи му двојструко на рачун, па мирно.  Васо проведе Раду кроз подрум и, нузгредно, показује му велике пуне бачве, над којим о гредама висе сила исушених пршута.  Из једне бачвице на току налије му чашу, па, кад је Раде испи, вели му:  — Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се у дућан.  Раде изби у двориште.  Киша сипи.  По дворишту кокоши, патке и гуске лепршају се и лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тиме преко дана често забавља.  Раде изиђе на улицу, гази по чаршијнском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука.  Подне је већ митило, па се свијет разилази; неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларев широки реп.  И Раде се жури.  Купио двије ствари које му на срцу лежаше: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лијепу дјевојку, на којој му у колу око запне.  Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди.  А некако досада био је тешке среће.  Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.  Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!  Отац га караше, што у шали, што за збиља, с неваљаштва.  Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне, што је већ неће често у путу сретати.  Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.  Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше.  Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати, неће ни оца слушати, већ ће повести ону, које се зажели.  А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује, као да је на јави ...  Али још није чисто одлучио коју ће; одумиће задњи час, кад му догори.  И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.  — Неће друга побјећи — помисли — неће Бога ми!  Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме гуњцу, што га јутрос господар изјури из дућана.  Паде му око на његову торбу: празна је; из ње не вири ни божићна свијећа ни бакаларев широки реп.  Претече га, а, занесен својим снажним мислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину, гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази - ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи, овдје, по каљаву путу.  — Нека снијега! — помисли Раде чисто весело. — нека Божић искези бијеле зубе, - лепши је!  Божић бијел, чист, прославио је Раде хитцем из хајдучке кубуре, а комшијнски пиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на махове руше тајанствени мир, што га први снијег селу донесе.  Брат и сестра са комшијама, газећи сњежаником, журе к цркви.  Из чопора дере пиштољ, стиже се, и наједанпут одјекну праска са свих страна.  Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскрнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета.  Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне.  Родио се овдје, у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, - цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата.  Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи, кад се прича о хајдуковању.  Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом.  И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се покољења диве; код грдних планинских провалија, преко којих на коњима прескакаху стародавни јунаци; у дубоким планинским пећинама, гдје хајдуци са ортацима плијен дијељаху.  И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми.  Ради, враћајући се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама, гдје сребрни ђердан звекће.  Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима.  Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри.  Пали се божићна свијећа, залаже се мрсом и — почима Божић.  Раде га је дочекао у момачкој снази и складу, задовољан, што га је јуначки опремио.  Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а, уочи Бадњега дана, дочекао оца у по пута.  Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе.  Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло, гдје уза звеку сребрног ђердана царује цурска љепота; носи га међу момчад, гдје се у уметању тешким каменом огледа момачка снага, особити понос и слава тога дана.  Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...  И чисто руке саме се пружају, да тешки камен дохвате.  Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада на огњишту распламтјели пламен божићне ватре.  Раде не може дуго да сједи уз ватру: најео се, напио и запалио.  Диже се и отвори кућна врата.  Једнако снијег пада, захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати.  Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге.  Гдје ће је утрошити?  Жели свим срцем да се разгали.  Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита и жели срећу и благослов кући, благу, пољу и укућанима и, дотакавши се бадњака, сједа уз ватру.  Залажу се печеницом, пуше и пију из пуне букаре приморско вино; на махове разговарају, а понајвише пушећи у ватру гледају.  И у томе спушта се сутон и село закрили божићна ноћ.  ...  Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада.  Док свану, као да се дана зажелио, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан.  Стакне запретану ватру, да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега.  Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви.  Раде посједавши заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан.  Куд ће сада?  Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће.  Мисли: биће неког да заметне коло; али код сеоскога бунара нема никога.  Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега!  И јест засуо: зајазио је путеве, јаруге и ногоступе, преодјенуо и покрио бијелим чистим покривачем куће и главице, и над селом планину ојајио; и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји.  Раде чека.  На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу се одлучио.  Њу је понајвише у сну миловао, а на јави, у гоњању, најјаче му се опирала.  Истина, с натегом, савладао би је и руком дохватао до гола тијела, али цура, у најљепшу, осјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила га се.  - Али ето иде - опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет.  — Драго ми је, што те нађох — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је за собом на страну.  — А што?  — Одлучио сам се за те! ...  Хоћеш ли?  — Ко нам брани? — узврати цура.  Раде је снажно ухвати за обе руке.  Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи.  И неко вријеме гледају се ...  У снијегу, под натуштеним, оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби, јаче од снијега, а очи, што говоре, заиграше сјајем, у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо, ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићске ватре.  — Неће мене твоји, — посумња девојка, — траже прћијашицу! ...  — Ко ће их питати?  Ја се женим ...  Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје цурско ...  Не говори никоме ништа, па да видиш ... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито.  — Па?  — Повешћу те собом.  Је ли вјера?  — Вјера ти је.  Доћи ћу!  Раде потегне кубуру иза запашаја, треном натегне и наложи.  Па, рекавши „са Богом“, трагом својих стопа поврати се кући.  Сјутра дан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају окљева, али, не могавши их загријати — клоне ...  А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.  Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару.  Миран је.  Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради — одлучио је данас.  И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом, коју Ради у прћију носи.  — Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом.  Ћутке с ногоступа загазе у снијег, до сада ничијом ногом неоскврнут.  Раде што више залази у њ, страсније га гази, чисто ужива, кад му нога запане у бијелу податну мекоту, притиска је све јаче, хоће да је згази, сатре, уништи ...  Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше.  — Ево, овде нам је ложница! — окрете се цури Раде, и устави се код торине, па показа на колибицу, покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи.  — Уђи!  — А што? — учини се цура невјешта.  — Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу.  — Води ме кући! — шапну дјевојка испод кабанице.  — Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести! ...  — Хоћеш?  — Хоћу, пречисте ми дјевице!  Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах.  А око њих све ћути, само вјечита ријека шуми ...  Мјесец го, опрезно стражи, његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјена још мрак вреба ...  Над све, докле око допире, пала је дубока, сњежана, зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као пречиста дјевица! ...  А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше ...  Раде се наједном трже, вели јој:  — Што дрхтиш испод руке ми, као лист на трепетљици?  — А глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвоња једро, одијелито.  — Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила.  — А да, жеља те као и мене!..  И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се при улазу у колибицу, простре је по земљи.  — Таман се уза сламу приљубила — помисли и, исправивши се, вели јој:  — Сада је све у реду, уђи!  Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој:  — Под мојом новом кабаницом биће нам вала ноћас љепше и пространије него у кући ...  ...  У освит младенци помолише из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још окљева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.  Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњих стопа.  — Волила би, да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено гледајући око себе погажени прљави снијег.  — Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече:  — Не замеће се ноћашњи траг тако лако! ...  Већ ајдемо, жено моја!  И ухвативши је за руку, поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.  Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи.  Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу.  Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади.  Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне.  У газда — Јова, причају људи, да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу биљежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.  А људи веле да је сијена добавила и сеоска благајна, што се тек засновала и да га даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него што га продаје газда Јово.  Илија затеже да се у благајну упише, жао му; и боји се старога господара.  Али која вајда?  Ко ће од бољега бјежати?  - И одлучивши се пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.  Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ, корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи.  Илија оде од попа Вране зловољан.  Што попу пада на ум?  Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека: његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде, колико поп мисли.  Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, - па зар је он крив што молбу нису уважили?  Али се поп не да разлогу.  Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке Божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме.  Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду; али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом:  — Што си се, Илија, сневеселио?  Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ...  Пусти попа нека гони свој закон! ...  Има и за што - а и докон је!  ...  Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је.  Ето благајна набавила сијено, окле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг Бог зна по што, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ.  Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути!  Увече, на прелу, повео се о томе разговор.  Прелџије сједе уз ватру, пале луле и гледају како пламен букти, па ћуте, као да нечему ослушкују ...  Раде први вели:  — Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже!  — Таман си Раде погодио! — вели Војкан.  — Па што ти се отац не уписа?  — Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија.  — Ето какови су! — прихвати Војкан.  — Таман кад ти устреба - не даду.  А ја, кад што требам, пођем у господара ... узмем, он зипише, па - мирно.  Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам!  — Имаш у нечему разлог, — узврати Илија - али, брате, загрдише трговци у вароши.  Држе камату по старинску: плету на талијер и више, а благајна даје, веле, својима дванаест новчића на талијер.  Гдје је то?  Војканов син, Радивој, момче, ониско окошчасто, али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе примишљао, вели Божици, што над Радом стоји:  — Грије ли те како Раде на овој зими?  Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.  — Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.  — Тешке сам среће, неће ме ниједна цура.  Ја им поручујем, али нема отпоруке.  И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре, да јој се боље види плести чарапу.  Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте.  Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама.  Биће сочне и дебеле шале; али нико се не одазва.  Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу.  И не стићу ватре, па се стињала.  И раније но обично разилазе се.  Раде, дријемован, чисто осјећа сласт у животу, што ће се у кревету са женом разгријати.  Њихова је ложница намјештена испод тавана у штали крупнога блага.  Раде ју је сам, сасјекавши у планини згодно дрво, приредио и чистом јечменом сламом обложио.  У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: - нека је Ради љепше!  ...  Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога парипа пред собом пут вароши.  Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је.  Путем стижу људе.  Сигурно иду у варош за истим послом.  Пожуре, као да ће сијена нестати.  Војкан не може, а да не набаци коју Илији, вели му:  — Видиш како људи не маре за благајну, ови сви иду трговцу!  Па да, - оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме ...  А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему Бог ...  Неки се од наших хтјели уписати, па не хтједе их примити, — вели:  „Ово је само за моје жупљане!“  — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има.  Ђаво би знао, такови су с малим сви.  За најмању, ископали би ти кућу.  Неће него на своју!  — Па упита:  А што је с вашом благајном?  - Веле, да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа.  Што не би?  Али се боји ... гледа себе.  Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор ...  Биће да је неко натрунио ...  Али, да ти право кажем, не бије ме брига за њу! ...  У дућан кад стигоше, нађоше силу људи.  Надстојник Васо одређује коме се има дати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу.  Газда Јово пије кафу у писарници.  Десет је сати.  У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.  Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па, као да си даровао!  Платиће на јесен, пошто газда зацијени.  — Вала ти, господару! — вели Војкан.  — Нека вас!  Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме ...  А што би сада од блага, да није вас?  Илија приђе господару, рукује се с њиме.  Господар подсмјехива се на њ својим намјештеним осмијехом, који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана на одређеном мјесту.  — Што не узе од попа Вране сијена?  Он се сада за вас брине — вели му.  — Што ће мени поп код тебе? ...  — Питао си ...  — Ко ти рече? ...  — Није те брига знати, питао си ...  — Преварио се! ...  — Ништа зато, болан.  И јави се Васи:  — Немој заборавити Илије, дај му колико хоће!  — А што ћеш ти, Војкане?  — Што и други људи, господару ...  — Ено ти Васе ...  — Али ја бих — и почеша се по глави - ја бих нешто и готових пара, треба ми платити порез, и за неке потркушице.  — Од куд сада готових пара, Бог с тобом?!  Дадох све за сијено ...  — Има их код вас, - а имате се од шта наплатити ...  — Чисто ти кажем: немам.  — Па се смисли:  — Дођи послије, гледаћу ...  Људи са Васом пођоше да приме сијено.  Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га, да рече господару за њ добру ријеч.  А кад Васо бијаше сит и вином и мрсом, повратише се ка господару.  Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи, извуче у двориште.  Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном окљева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе.  Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњом полаже у једну кутијицу.  — Дошао си — вели му.  И заклопивши кутијицу стави је на страну.  Равно Војкана погледа у очи:  — Немам готових пара ...  — Помози сада или никада, господару! ...  Порубало ме за порез ...  — Немам готових; а жао ми те: даћу ти кукуруза.  — Имам, господару, жита у кући ...  — Чекај, будало! ...  Узми кукуруз, па га у чаршији продај — ето пара! ...  А колико требаш?  — Тридесетак талијера ...  Подмирио бих све: и траварину и неке потркушице - потркушице, што ви у вашем дућану не држите ...  Газда часом у глави срачуна.  — Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене — вели му - па ће ти таман онако по прилици залећи.  — Васо — јави се газда надстојнику, који се бијаше повратио у дућан — даћеш из магазе, кад усхтједе, Војкану тридесет кварата кукуруза.  И, узевши дужничку књигу, убиљежи у њу сваку кварту по шест круна, у све: сто и осамдесет круна.  Војкан се поврати у чаршију.  Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с реда одбију га, веле: имамо свога.  Кад не могаше с трговцима се помоћи, улази из крчме у крчму, наручи по литре вина и пијући — пазари.  Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније, али нема готових новаца, а Војкан не може чекати.  Пред сами сутон паде му на памет, да би могао кукуруз продати истоме своме господару - а зашто не?  И тетурајући уђе у дућан и довуче се у писарницу.  — Ево невоље — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ...  Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви ...  Али да, — досјети се — немате ни ви готових пара.  Газда се љути, вели:  — Увијек си ми за напаст ... а жао ми те!  Ајде, де, узећу га ја, кад си баш најашио ...  — Добар је, болан, господар — опази Васо.  — Као душа — прогунђа Војкан.  — Оставимо разговора — вели газда, већ да ти платим!  И посегне за новцима са стола.  — Видиш, ово и није заправо мој новац ...  Хтјео сам га таман послати ...  Ево, на!  Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље Бога ми, но што га данас могу са стране набавити ... али не мари! ...  И изброји му на руку за тридесет кварата кукуруза сто и двадесет круна.  Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и окљева спремити га; па пошавши једнако о нечем премишља.  Плативши порез и гдјешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ најпослије сврне у господареву крчму.  Понајвише у њој пије и нарочито у њу сврће, да се господару не замјери.  Господар пази на то и често прегледа крчмареву књигу дужника.  То он, као што и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господара узајмљени новац троши на његово вино.  Наручи уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина, што је до њега нарочито ради тога сио.  Овај узе и једући вели му:  — Може бити да је ова порција, што је једемо, баш од твога пршута, дарована господару — од твога или од твога брата, то је све једно!  И надода:  — Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару, да прода.  — А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином.  И наручује даље и пије преко мјере, управ вино вином гаси.  А кад бијаше да плати, показује крчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће ни по што да плати.  Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.  Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар за шију и избаци на поље.  Војкан посрћући свали се у јаругу.  Неко вријеме лежи у њој, да најпослије, грдећи једнако, с натегом извуче се и тетурајући упути се из вароши.  Гледајући за њим цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, - а редари стоје на опрезу, да га затворе, ако буде требало док се не растријезни.  Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари.  Мучи се на сваки начин, гледа уоколо, да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па, не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна погна пред собом.  Изашавши из вароши престаде да грди и мјесто тога поче сам са собом да говори.  Застајкујући ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима.  Испод сеоских кућа причека га Илија.  Познао празна парипа, па ишчекује.  Не зна што би од њега?  А кад стиже, упита га, гдје му сијено.  — Послаћу сутра сина по њ — вели муцајући, а једва се на ногама држи.  — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже — што ће ти поп ...  Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ Бога! ...  У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико.  Откада му родитељи помријеше, живио је инокосан у својој кући.  Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне.  Разболевши се од тога дана, већ се није младости ни здравља науживао.  Сељаци говораху, да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном.  Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће; а и сада, кад му се већ не да ни дисати, једва се склонио на молбе Радине, да се пресели к њима.  И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији.  Стриц Петар знао је зашто га зове.  Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље.  Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола.  Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком, и говорио, да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.  Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао.  Њему је користило, што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу.  Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду.  Наговара сина Раду, да му спомене, како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна, кому ће своје имање опоручити.  Раде неће ни да чује за то; мисли:  „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре!  - И он главом да га смрћу плаши! ...  Гдје је то?“  Али Илију избивша мисао мори и не да му мира, ни дању, ни ноћу.  Зна да је то, што премишља, гријех, али ко је без гријеха?  И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан.  Чисто не може да схвати, како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његових ораница.  Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели?  Никин дио с његовим је у једном комаду, срце земље, и заједничка им је уређена јаруга, па како да се открњи комад Петру?  - И кад то помисли, осјети у себи утисак, као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела.  А једне ноћи, премишља, што би од јединца Раде било, по његовој смрти.  У брата четворо је дјеце, љути, као вукови, а разуларени.  Што би од Раде било?  Варали би га на сваки начин, а ко би могао отети се штетама, што би их чинили у пољу, на ливади и свугдје, и никада не би мира било.  ...  Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушташе, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети.  Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би га издравити, а неће да зовне ни попа, док не опреми свој намишљени посао.  Сутра дан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека, из околних кућа.  Ждрале и Крило надимак им је у селу.  Нико лежи уз ватру, под кабаницом.  Над њим стоји јунац.  Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри.  Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући - па изнемогао опет наузначице пада.  — Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.  А Илија вели Ради:  — Иди, сине, попу: реци му, да дође к болеснику, да га са Богом помири.  — И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.  Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чаше прихвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу.  Најевши се и напивши се, Илија, Ждрале и Крило приђу к болеснику.  Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу.  Болесник га погледа својим испијеним очима застења и, не могавши поднијети јаки воњ мрса, што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега.  Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило.  — Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу - па ћеш чути.  — Ради, а да коме?  Мени тако рече сто пута у болести ...  Воли га, болан не био, као рођенога брата!  А и јесу браћа ...  Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника.  - Пламен им обасја смежуране, временом постарјеле образе, отпуштених, чупавих, просијеђелих бркова.  Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: -  — Нико, остављаш ли све твоје Ради?  Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје.  — Нико, брате, — поновише јаче у један глас - остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?  Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто, неразумљиво, тешком муком истиснуше.  — Ха!  Јесам ли вам рекао? — вели Илија.  — Оставља све моме Ради, а и коме би него њему?  — Потврдио је главом — вели Крило.  — И чуо сам:  „Ради“ — прихвати Ждрале.  Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па се наднијеше над ватру.  — Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије.  Попивши сваки своју на искап и руковавши се с Илијом, заогрнути кабаницама, изиђу њих двојица из куће.  Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући.  Пред сами сутон дојаши поп Вране жупник на своме бијесноме врањцу.  Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња.  Сјахавши, вели Илији:  — Проводај га, заморио сам га ...  Коњ се запјенио и фрче.  Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће.  Јунац код кућних врата окљева, окренувши се нагло погледа према ватри својим великим очима, у којима као да се туга са пријекором одбљескује.  Жупник приђе к болеснику и пружа му посљедња пред смрт.  У то стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање.  — Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву.  - Зовете ме, кад болесник већ не зна за се ...  Живине!  Нагло, не рекавши ни „са Богом“, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и - одјури трком.  До мало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели:  — Не би ђаво попа Врана стигао; бијесан, па разиграо вранца ... није већ Божји вјетар ...  Их!  Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило, како је покојник на смрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.  О томе послу понајвише жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу, између људи, изби као бјелодана истина.  Стриц Петар већ и не двоумијаше; биће сигурно да је Илија тако удесио, кад не хтједе пристати, да по половицу плате крчмару трошак седмине, већ је сам крчмара подмирио.  А јело се и пило се до миле воље.  Код последњих чаша вина, чисто се заборавило пијући их, испити их за покој душе Никине.  А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио.  Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи!  Што су њих два кришом код Илије радили?  И премишљаше шта да учини.  Одлучи да пође газда — Јову, да се с њиме посавјетује, јер без новаца не може се ни у цркву.  Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну, да има нешто на сами да му каже — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца.  Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује:  — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо, да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће да је на самртноме часу оставио све Ради?  — А који су били сведоци? — упита газда.  — Веле, Крило и онај чанколиз, Ждрале ...  — Свједоци нису сигурни — опази газда.  — Него чуј!  Ставимо да Нико - као што по свој прилици и није - оставио свога имања никоме.  Кому би по закону припало?  — Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци.  Тако ми рече биљежников писар.  Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања!  Газда Јова се замисли.  Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага намјештеном осмијеху; продужило се и подвојак јаче се отпустио.  Газда познаје добро браћу Смиљаниће, чуо је и за оца им, покојнога Раду, који је био, убивши, ради преорања земље, некога комшију, одметнуо се у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо.  Говорило се да се за хајдуковања са најстаријим сином, Илијом, састајао у планини, у пећинама.  Син му доносио преобуку и што му требало и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше.  По његовој смрти, браћа се не слагаше за дуго, и на брзо раздијелише имање у три дијела.  Познаје и земље и ливаде: срце земље, сучељују се са земљама Ружића и Вујића, које су сада с малим све у његовим рукама.  Премишљајући о Никину дјелу - мисли:  - Не би било добро да цио западе Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла; све имање не би му за дуг залегло, а и податнији је и поклонитији од Илије — лако ће с њиме!  А лако ће и с опоруком, гдје улазе као свједоци на самртноме часу Крило и Ждрале.  Сигурно покојни Нико није опоручио никоме ништа.  Познаје он сељаке у опће, а познаје и Илију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу.  Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертаимовачу“: како је висока, чврста; Колико талијера могли би у њу стати?  Па му памет мути сила измрчене хартије, растркане по големоме столу, и дебеле, увезане, трговачке књиге.  - Сигурно - помисли - и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села!  Зашто смо ми живи?  Чудо!  Па му паде поглед на избљеделу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата.  Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину ...  — Слушај ме! — трже га из мисли газда — Примакни се ближе, да ти кажем што треба да радиш; - Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци ...  — Немам, господару, новаца ...  — Чекај, будало!  Не нагли!  Кад погодиш, - а гледај погодити за мало - ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се нико не осјети ...  Петар окљева и нешто прогунђа кроз зубе.  — Што си забринут?  - Што је?  — А што ћу ја вама?  — Ништа! ...  Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте новце, а ја теби муштулук од двадесет и пет талијера ...  Ти ништа не рискираш.  — Али ја се надам за мало купити ...  Оно се не разумије у посао ...  — Толико боље ...  — Газда, чујте — мален је муштулук! ...  Примакни!  — Видјећемо, болан; што циганиш?  Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера ...  Је ли поштено?  Сјутра дан пошао је Петар у друго село, да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.  Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им, да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба дођу у варош, — а доћи ће за своју корист.  На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити.  И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио ступицу: није му пуно вјеровати!  Ипак су се одлучили, биће на опрезу, и у четвртак — дошли су ...  Петар их дочекао и уведе у дућан.  Напоји их ракијом.  Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу.  — Ево — љутито вели — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут — и устави се, - таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо ...  Али воља ме гонити се са Илијом; неће што је намислио! ...  И кад очевину дијелисмо, варао је ... а сада, брате, отима ...  Неће, Бога ми!  Та за инат Краљевић се Марко потурчио!  Сврнуше у крчму.  Петар од крчмара наручи меса и вина.  О нечем преко залогаја премишљајући, залажу се полагано.  Петар је јутрос све уредио.  Узео новац код господара.  — Треба да виде новац, рекао је газди: - биће лакши посао!  Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „Шкривану“.  Помоћи ће њему господин Шкриван, није шупља глава; што он уради — онако је, неће њему биљежник у очи ударити.  А домишљат је враг!  Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима.  Ако је сељак био осуђен на пет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу.  — Што је то!? — чудио би се сељак.  — Помози, Васо, ако Бога знаш!  — Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт ...  Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо, осврћући се, да га ко не чује.  Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку, да је старија власт уважила уток и умањила глобу од педесет круна на пет круна ...  И тако без икакова труда добио би своју надницу ...  Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не окљева нимало, већ нека пође на суд, да потражи честице.  Може он сам саставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника, да потврди.  — Тако мисли — вели — и господар, газда Јово ... и поздравља те.  Петар се први диже и погледа на друштво.  — Вријеме је да се пође — вели, и помисли: - ионако их је вино добро прихватило!  — Купићу ваше дијелове, само да могу Илију гонити ...  - Однијеће ме враг, али нека — парбаћемо се.  — За парбу треба новаца — опази стари, мотајући пешкир око главе.  — Има новаца, дједе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новац по столу, и прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже боље, тури у кесу; и држећи је у руци, њоме звекће ...  — Ајдемо!  Идите са мном!  Пођоше за њим.  Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље.  Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли, старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид.  — Добро је, учинићу како желите — вели писар уозбиљивши се.  И пребира биљешке по остришцима хартије.  Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра.  — Немој писати — опази баба, — док не чујемо што даје ...  — Ја одох!  Нема овдје мога човјека — сјети се изнебуха сестра Петрова, угледавши перо у писаревој руци.  — Господарица си да радиш што те воља - опази писар.  — Али ...  — Ево пара! — прекиде Петар — Ево их вама! — и уручи кесу писару.  А писар, озбиљно опоменувши их, вели:  — Кад су новци у мојим рукама, нема преваре ...  И насмија се.  — А да!  Да вам право кажем:  Петар купује мачка у врећи ...  Ја не би, али свако је господар од својих пара!  Старци и сестра слушају.  Помислише: ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!  — Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар.  — Колико питате? — обрати се Петар к њима.  — Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.  Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји.  - Ево десет десетица — вели.  — Ево их, гледајте како су модре ...  Ко ће их?  Старац се диже са столице, а и жене се примакоше.  — Нове су — опази писар.  Часом ћуте.  — Дајеш ли то за мој дио? — прекиде ћутање стари.  — Јок! ...  Гдје је то? — преврну Петар.  — За сва три дијела дајем оволико.  Старац погледа у Петрову сестру.  — Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици.  — Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли.  — То вам је, као да сте на путу нашли — опази писар ...  Дакле, погодили сте се, а?  — Чекај! - а простите на којој сте — пресјече старац и завика:  — Нека даде свакоме по двадесе и пет талијера равно ...  Нека смо једнаци!  — Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба не преокрене и пружи дједу руку у знак погодбе.  — Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру — опази писар.  И, уозбиљивши се, диже се, па им вели:  — Дакле ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића; и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера.  Је ли тако?  Добро је!  Иди, Петре, јави се биљежнику, наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час ...  Петар оде, а писар опет сједе и пише.  Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити.  А попунивши га, диже се и пође к прозору.  Јави се двама свједоцима, што, по савјету газда — Јова, чекаху да их писар зовне.  За њима стиже и биљежник и Петар.  Биљежник љути се, што партију мораде прекинути: још му се карте по глави врзају.  У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама.  — Ухвати за перо! — вели прво дједу, па баби.  А кад сестра окљеваше да прихвати за перо, наљути се.  — Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком, постави криж.  Дјед, баба и сестра пођоше.  Сестра и на улици још држи новац у руци.  Ишли су чаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и не поздравивши се с њоме.  Биљежник, оставши са Петром, рачуна трошкове двају писама и, срачунавши, вели:  — Пристојба, биљези и друго ... за писмо склопљено са старцима, има да платиш четрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну.  Петру се учини превише.  — Чудо је! — вели.  Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!  — Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима.  — Знам ја, част вама! ...  Баш то је зло, што је по закону!  Свугдје веле: по закону.  А закон нас, ево, гули до Бога! ...  И ето, не можеш закону побјећи ...  И, бројећи новац, вели биљежнику:  — Чудо је ово, да је и по вражјем закону!  Једнога ведрога дана, љети, јутром враћа се Раде, у планину над селом, да прегледа остављена говеда и кобилу.  Весео одмиче узбрдицом, да, прије него сунце одскочи, дохвати се планинских висова.  Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим, а и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији.  Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратио се раздраган мишљу, да ће у кући наћи мушко чедо; предосјећа да ће бити син.  Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница Божица је затрудњела.  Стиже до колибе, узе кључ испод стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу.  Разгледа се по њој, да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе.  Сунце је одмакло, грије, али нема припеке.  Раде се не осјећа заморен, тек што му се образи заруменише а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као и равницом.  Гледа на свој шумски одгојак око колибе, како лијепо напредује.  Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа, кад је ту голет била.  Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици, испрекрштале се плаветне сјене и мирно опочивају на меком бакарастом сушњу.  Ту, у прошарици, за љетних, поподневних омара, Раде са стоком пландује.  Упути се планином равно к јами, гдје још снијег лежи, да се напије воде сњежанице.  Уђе у јаму и извади комад снијега, постави га на нагнуту плочу, као што је и до сада радио.  На сунцу снијег се топи, па испод сњежаних капаља подметне гуњац, острми га и чека, док се наточи.  Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле.  Локве, гдје се вода између стијена сакупља, без мало пресушише свугдје, па сада и благо мораће се појити водом сњежаницом.  Увијек љети, кад суша затегне, пане му на памет и чуди се, што ни опћина, ни влада, ни нико не посагради локава по планини, а тако је лијепа и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета, што је без воде.  Жедан гледа у капље, што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије.  Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше.  — Раде! — јави се жена.  - Добре ли сам среће, жедна сам!  Раде се окрете и зачуди.  До сада нигда је још није видео у планини, а ријетко је виђа и у селу, од када је одбјегла и за другог се удала.  И ако је јак и господар од себе, ненадани сусрет збуни га — и застиде се.  Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој.  Жена испи заостало на душак.  — Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! ...  — Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне.  — Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва!  Ћуте, а, види се, жена би разговарала.  Али како започети?  Одбјегла га, док је Раде лудо дијете био.  Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се, да је не би ко други прије њега одвео.  Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања.  На очи био би рекао, Раде се већ замомчио; и ако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан“, вели се.  Али се цура превари.  Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње.  Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњих ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да тетоши Раде око ње као дијете око своје мајке.  И дијете, заморивши се тек наслућеном страшћу, подметнуло би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећаше на мирис меке, испране вуне и — тврдо би заспало.  Залуду се цура сваке ноћи трудила, да својим цурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах ... да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцима осјећала, кости пуцају.  Али јој бијаше све утаман!  И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна.  И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи - одбјегне га.  Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом.  Стигавши је у пољу, вели јој:  — Врати се, Машо!  Удараш у образ мени и Ради ...  Куд си накастила?  — Својој кући ...  Не могу даље издржати ...  Што ће ми лудо дијете?  — Не будали, жено! ...  Раде примиче свакога дана ...  Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.  Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме.  — Оженио се и ти, Раде? ... — претргне ћутање жена.  — Знаш да јесам ...  — А имаш ли дјеце?  — На путу је — насмија се Раде.  — А ти мишљаше да нећу бити вриједан.  — Не велим ја ...  Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и баја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице.  Осјећа се расијано чуство самоте и простора.  И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у мислима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави.  Раде погледа у сунце.  — Идем, Машо!  — Са Богом, Раде! ... — поздрави жена и надода:  — Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе ...  — А што не бих?  Раде упути се попријеко планином, да потражи благо; гази цвијетну густу траву и за њим не остаје траг, као да је се не дотиче.  Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити:  Маша му се врзе по памети ...  И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте, плаве косе на затиљку, кад се бијаше сагнула да пије са његова гуњца.  Дође му одједном, па се чуди, што је не шчепа за врат, кад му бијаше на дохвату; ваљала би му, — осјећа се чио као игда.  А не може к својој трудној жени, кад би он хтјео ... па, премишљајући, као да се каје што се не окористи овом лијепом згодом!  Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме, што га моријаше, кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше, док је с њим нејаким лежала.  Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он као ни она знао, куд ће својом забреклом момачком снагом ...  Па гле чуда!  Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га ...  И жао му, што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном.  А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се.  И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме ...  Да, негда је није смио у очи погледати!  ...  Нашавши говеда и кобилу сагна их Раде ближе колибе и, испустан, лута планином.  Сутра дан пробуди се жељан за женом и кућом, али ипак тражи излику, да још у планини остане.  Дуг је дан, стићи ће и кући.  Сјети се кобиле: биће жедна.  А сада му је кобила драга као очи у глави, ждријебна је.  Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити!  Потражи кобилу и, нашавши је, заулари је и поведе за собом.  Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, над пиштет, и чека да се вода сакупи.  Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу, гдје прама њему иде, чисто стресе се и нешто заигра у њему.  — Машо!  — Раде!  — Опет се састасмо ...  — Па да, кад се тражимо — осјече жена.  — Биће да је тако ...  Жедна си?..  — Пити ћу из твоје руке, да и нијесам.  — Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.  Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада.  - Их! - помисли: човјек је! - и примаче се к њему.  — Што ће ти кобилетина? — пита га.  — Напојићу је ...  — Другдје има воде за њу.  — Није ми ради ње, већ ради ждријебета ...  Не видиш да је ждријебна?  Три пута сам је водио ...  А хат, као Бог га салио! ...  Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори га труд.  Надам се, биће ждријебе добро.  - Не појим ја њу ради ње, - ради ждријебета - велим ти ...  Говори живо, заносом, узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје на око миран је као земља.  Маша се чуди, што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи, оивичене тамним обрвама, у његове граорасте дугих трепавица, што дрхте гледајући у њу.  — Напијмо се — вели Раде — па да напојим кобилу.  Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље.  Раде напојивши и кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне.  Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву.  Часом ћуте, као да сабиру своје мисли - и кришом, у двоумици - згледају се.  Раде осјећа се јачим и слободнијим него игда.  Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше — и заметак, што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти и надјача стид и стрепњу.  Маша гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља, да се тој сили подвргне.  Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налактио се и гледа у њу.  — Машо! — вели јој — што ме оно осрамоти ...  Сагријешила се, што одбјеже лудо дијете ...  Чујеш, би ли сада бјежала?  — Не би! — одговори жена и насмија се јако, разуздано ...  — Не би! — понови.  — Жељна сам знати, што би сад урадило оно лудо дијете; бих ли се око њега кињила као негда ...  И говорећи гуши се од смијеха.  — А ја те, поред Божице, бијах одбацио с ума, али, чуј!  Јуче чисто као да си ме чарком опчинила, ушла си ми у вољу, па никако да одолим ... да се отмем ... једнако ум ме к теби носи! ...  Хтједох ићи кући, жени, знаш ...  Али ето, што бих тајио? потражих тебе ...  И нађох те.  — Било са срећом! ...  А што ћу ти ја?  — Што и жена — одговори Раде и испруживши се, дохвати се њена живота:  — Да се милујемо! — вели јој.  — Да ти се осветим, за инат, да!  Их, слатка ли је туђа жена! ...  Да се милујемо, Машо!  — Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама, његове бијеле, чисте зубе.  И, подавши се сласти, упиљи свој помућени поглед у његове очи ...  Раде је ипак тога дана по подне пошао кући, и вратио се другог дана ујутро.  По договору с њоме, нађе Машу код колибе.  Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио.  — Прославићемо данас свадбу! — вели Маши, док је до ње стигао и, ухвативши је за руку, поведе је собом у колибу.  — Увео сам те, да знаш гдје ћеш доћи: ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена! ...  — А куд ти је човјек? — упита је.  — Пошао је у варош.  — Мора да је будала.  — Није, већ гледа свога посла.  — Изиђимо, нешто ћу те питати.  — И за собом повуче врата од колибе.  Упоредо упуте се планином.  Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом.  — Нека је на мени — одговори он замишљен.  Па се окрете прама њој:  — Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле, да поп Вране пристаје за тобом?  — Је и — није ...  — Кажи чисто!  — Похотан је на жене, и ако је свештеник, а друкчије му није мане ...  А кад ме питаш, право ћу ти казати.  Онога часа, кад нас вјенча, зовну мене гори, да ће ми дати госпину медаљицу на успомену.  Предаје ми је у хитњи и — пољуби ме три пута, вели: као сестру ...  А сјећам се, изгледао је као да ће заплакати ...  Послије, кад се састасмо код цркве или у путу, чисто видим, да му на одмет не би била; видим замичу му очи за мном ...  Али пусти крају, не питај!  Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола ... а куљав ...  Ха!  — И надуши се смијати ...  - Ма збиља — опази — што ће оно месо на њему, што не треба? ...  Раде умуче и иде напријед, попријеко планином, Маша иде за њим и гледајући у његове стопе, чуди се, што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена.  Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а подјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила.  Стигоше у букову, стару шуму.  Раде надвири над једно суво, шупље дрво, што изгледаше као какова старинска, порушена кула.  — Овдје сам се — вели — један пут, у ову букву, сакрио.  Јесенас нечија двизица изгубила се у моме стаду ...  Видим ја: чобани гледају згоду, да је макну ...  Е нећеш, мислим ...  Два дана стала је у букви сакривена и док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан!  Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак.  Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица, између којих расте висока трава.  — Ти не знаш гдје си? — вели Раде смијући се.  — Загријала се, а?  Чекај, сада ћеш се охладити ...  Иди само за мном! ...  Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату.  — Сагни се — вели јој - и ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину.  Унутра је тмица; на први мах не види једно друго.  Маша се приљуби боље уз Раду.  — Видиш — вели јој он - овдје се може сакрити сто људи; овдје сам пекао на ражњу ону двизицу, гледај трагове ватре ...  У пећини се купе чобани, једу украђено месо ...  А погдјекад и цуре гонају, ако која до руке дође ...  Што не би чобанче урадило?  — Охладно је — опази жена.  — Изићемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ...  Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде, изгледају, као глава цуре, дијетета, живине; ... чујеш ли како вода доље отиче?  Чудо!  Нико не може да ње ...  До салеђена снијега може се ...  Хоћеш да ти донесем комад?  — И ја ћу с тобом! ...  — Заморићеш се! ...  Ухвати је за руку и поведе за собом.  Зађоше у тијеснац, па се веру између стијена.  — Видиш, зими су ове каменице пуне воде - прича јој.  — Причекај! — и пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије на један пут.  Посвијетли ...  — Гледај овај камен, би ли рекао: вук је из планине!  Има тога сила по пећини, али ко би све опазио?  Требало би бреме луча ...  — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: - „Машо“!  — Зовни и ти!  — Раде! — повика Маша, а јека одговори.  — Видиш, кад је човјек сам, може собом да разговара ...  Разговорна је ова пећина!  Слушај даље, као да нешто јеца ...  Дубоко је то доље.  Ти се страшиш?  Не будали: са мном си! ...  Вода је то: протиче ...  А Бог зна гдје навире?  Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше из шпиље.  — Да ручамо! — понуди Раде и распрти се.  Па стави гуњац под нагнуту плочу, устрми га и гледа како се снијег топи.  Затим извади из торбе крух и неколико груда сира и скленицу ракије.  Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се.  Раде је раздраган, весео:  — Видиш — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи; петљанија са попом Враном, парница ради дијела покојнога Нике ... — и као сневесели се.  — Али манимо то!  Де ти прихвати боље!  — Пусти, разговарај! ... слатке си бесједе ...  — Нема међу нама дуга разговора ...  Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу ...  Чудо Божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ...  Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени ...  Ма нека и жене, родиће ми сина!  А да, за право, жена и није за друго! ...  Па, напивши се ракије, преврну:  — Је ли ти жао, што немаш дјеце?  Нероткиња си, шкирка; а веле да су штирке љуће ...  Може бит ’, да је и до човјека - и јест човјек ти некакова рђа ...  Маша, док Раде говори, мисли: како је заношљиве, отворене бесједе ко би то негда био рекао ...  — Машо што си се замислила? — и обујми је око паса.  — Де, ти!  — Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим ... па ми чисто памет стане.  Не знам ради чега брани нам закон и поп оно, што нам је најмилије?  Довео ја Божицу; задовољан ја, задовољни моји, задовољна она — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио! ...  — Веле, да ће те тужити суду ...  — Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака ... и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем.  — Пиј, Машо, ракије — сјети се и наздрави јој.  Па отрвши руком уста и, погладивши мрке науснице, пољуби је:  — Је ли ти мило? ...  Љуби ли те овако насртљиво твој Марко?  — И говорећи плахо, расијано, насрће на њу.  — Је ли нам лијепо? ...  Што велиш?  Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт ...  Насмијана, гледа му право у очи, и руком га придржаје, да не изгуби с вида тих очију ...  И спојише се погледи и у сласти изгубише се ...  — Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се, пита је, а и не чека одговора.  — А што велиш за мога господара, газда — Јову?  Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране ...  Па нека би и то, али данас друкчије милују? ...  Мени се све чини да су нам они душмани.  Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, ко мисле: — ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас ...  Право хришћани у цркви пјевају:  „Господи подај!“  „Господи подај!“ — и слатко се томе насмија.  Па погледа на сунце:  — Ајдемо, Машо!  Дигоше се.  Раде сручи све у торбу и, упртивши се, обујми је око паса и вели јој:  — Овако ћемо планином!  И обгрљени газе цвијетну траву.  А сунце је већ освојило и долове, и драге, и литице, и њих двоје загреја и знојем осу, па журе прама старим буквама, раширених сувих грана, што изгледају, у сунцу, као чапорци грдних птичурина.  Под њима заморени траже хлада, љубе се испод тих сувих грана, којима је суђено, да угину ондје гдје су и одрасле — у лијепој, цвијетној планини ...  На суду Илијини сведоци, Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи, шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хтјео.  Врљају у бесједама, а вјешти су: боје се да их суд не улови у лажи.  Па по сриједи је и газда Јово, није за ништа његов настојник Васо око њих облетао и плаћао вино, а и Петар их је частио, па неће да се никоме замјере.  Суд најпослије уништи опоруку, као незакониту.  Кад ствар бијаше изведена на чистац, газда Јово позва Петра и, прама погодби, склопише нову погодбу, по којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, и даје, преко угљављене цијене, приде равних педесет талијера.  Ову ће своту убиљежити на Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде.  ...  Илији се душа кидала кад дознаде за продају.  Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли што има да ради да се земља не дијели.  Дању обилази поље и ливаду, особито, замишљен, на ливади застајкује ...  Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се, да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане, своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада.  - А он их вином поји, да пожуре ...  И са других ливада у топлој ноћи чује се цика и долази људски жагор као из јата ждралова; док узмакла ријека мирно тече и не треба изувати се, да се преко газа пређе.  Још на ливади избија трава, још није све дала, а даће.  И опочинуће зими, као и он, да опет на љето пода се косцима! ...  Али ако га закон примора да је на комаде дијели, да је кида? ...  И код те помисли опет му се представи жива слика: чини му се и тешко му је, као да ко трга Радину десну руку са живога тијела ...  Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу, нека селом пронесе глас, да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили.  Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене.  Вели, и куне се: нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, - набацио преко тога још четрдесет талијера!  Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило.  Илија је на живој муци.  Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу.  Колебаше неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека.  Боји се претече га неко, - па онда — гдје је пристао?  А вели се: „иза боја копљем о ледину!“  И занесен том мишљу, са зажагреним очима, једнога јутра униђе у писарницу господареву.  Док угледа господара, јави се:  — Господару!  — Здраво, Илија!  — Купио ти све дијелове од Петра? ...  — Хоћеш продати и твој? ...  — Нијесам ради тога дошао ...  — Већ?  — Би ли препродо, господару? ...  Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори:  — Нијесам претрга ... али за добре паре све се може ...  Али само: за добре паре! ...  Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада? ...  — Добра земља! — вели Илија као за се.  — А што питаш за њу, господару?  — Полако, болан, - што срљаш?  Има их доста што се намећу, али поштено, па уру! ...  Најближи си ти и Петар ...  Полако!  Отвори шкрабију од стола, посегне за хартијама, и изваци грдан омот.  Пребирући нађе нацрт.  — Види, — вели му и - показује својим набухлим прстом честице.  - Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада - плодно, берићетно, срце земље - говори газда Јова као за се.