ПРЕПОРОЂАЈ  НАПИСАО  СРЕТЕН ДИНИЋ  ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ“  БЕОГРАД.  ШТАМПАРИЈА „ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ“ - АЦЕ М. СТАНОЈЕВИЋА  ЧИКА-ЉУБИНА УЛИЦА БРОЈ 8.  1909  ЦЕНА 1 ДИНАР  Јунска жега опекла, па ти чисто заповеда да кажеш: е је боља зима, него лето.  И да није још оних пустих дебелих хладовина, пољскога зеленила и учестане ваздушне промаје кроз васиону, ти би посрнуо под притиском сунчаним.  Али ратари, навикли да их целога века сунце греје и киша бије, и не осврћу се на ту досадну оморину, већ се размилели по пољу, као вредни мрави, па само одривају: једни копају, други жању, трећи косе, а четврти беру сено и дену стогове.  Лаки поветарац посети их по који пут, па их опет остави да се купају у свом зноју и о зноју свога лица хлеб зарађују.  Овде-онде видиш по који буљук оваца, где под неким пространим хладом пландује, а око њега се чобанчићи сиграју: „клиса“, „робова“, „швињке“ и тако штогод ...  А песма, та весела песма из девојачких грла, сваки час се ори, те пресеца тај тихи сумор пољски и оживљава веселу и чилу радничку гмижу, која те и нехотице вуче к себи, да јој се приближиш и видиш тамо: онога проседога ратара, што је сео у хлад, па гради ужиће за снопове; да помиришеш јутрос покошену траву, да чујеш сисанче под џбуном како вауче и жељно очекује своју уморну мајку; и да разбереш ову песму мушкога грла, што одјекиваше из једнога најодраслијега кукуруза и узнемираваше срца једне млађане пастирке, у суседној ливади:  Тако позадуго понављаше ову песмицу Стеван, Радичев син, младић од осамнаест година, примичући се кроз кукуруз све ближе оном крају, близу кога у ливади под хладом сеђаше Станојка, сусетка његова, уз стадо оваца, на пландишту, предући танку вунену жицу и ослушкујући ту песму, чији гласоудари дирљиво допираху до њених ушију ...  „Ој девојко душо моја! ...“ — гласну се још један пут Стеван и помоли главу кроз кукуруз.  — Чујеш ли ти Станојка шта ја певам? — довикну је он.  — Ја чујем, ал не хајем! — смешну се Станојка и пови главу у преслицу.  Стеван седе на једну повећу грудву на крај њиве и спусти торбу поред себе, коју беше понео кући да донесе радницима ужину.  — Бе’шале шта си наумила за оно што си рекла?  — Шта сам рекла? — опет се смешка Станојка.  — Ти знаш шта си рекла.  — Лако је нама рећи да немамо ми сајбије над нама.  — Вала, моја би те мајка обема рукама прихватила.  Иначе је изнемогла да ме одева више.  — Ал ако тргне обрамицу, па ме опали уздуж и низдуж, шта ћу ја у њеној кући незвана?  — Ћути, Станојка, кад знаш да то никад неће бити!  — Велим ја, да те мало наљутим.  — Добро, добро, ти збори што ’ оћеш, само држи обећање.  - А твоја браћа шта ће казати?  — Ништа неће казати.  Обрадоваће се.  — Обрадоваће се за онај дан, а после ... пуна кућа људи, пуна једа ...  — Ја мислим да неће бити тако ...  — Е ... ти мислиш, али ја се бојим да не испадне ђаво и враг од наше скупаније.  Наслушала сам се ја свакојаких људи по свету.  — Па ти батали сад да нагађаш шта ће бити после сто година, но казуј кад мислиш да пођеш?  — Кад довршим платно што сам започела, дотле ће се и месец напунити, па чим видиш уштап, онда ... — осмехну се Станојка и сави поглед у преслицу ...  Па га још једанпут милогледно погледа испод ока ...  Стеван озарен њеним погледом, пресече гласом, као муњом погођен ...  Наста блажени тајац између ове две младе душе, које тако прикладно пођоше у сусрет једна другој ...  А како и не би, кад су га оне њене црне и заносне очи погодиле посред срца ...  А њојзи се канда око срца завила она његова сивкаста и гргурава коса, што пркоси сунцу, као зелењикава кукурузна свила.  И таман се Стеван прибра да проговори још нешто, а из оближње њиве, јечмом пожњевене, зачу се крупан глас брата му Ненада.  Стеван скочи и погледа још једаред Станојку, са наводњеним очима, као да му је и срце и душа у њојзи остала ...  Па се лагано крену кроз кукуруз, осврћући се изједна на Станојку, док му је кукурузна гора не заклони испред очију ...  Село се утишало, као да живе душе у њему нема.  И само се из далека познаје, да у њему има живота, по димњацима, који провирују из воћњака, као неки стражари и пуштају с времена на време по који прамичак дима у бистру и треперећу атмосверу ...  Пси се истегли у хладовини, па само жмиркају и реже, кад их која бува у живац дирне ...  Квочке се расуле с пилићима по корову и траже црвиће и бубе.  А ћурке се разбашкариле с ћурчићима поред плотова, извијају главе и гледају час једним, час другим оком у орла горе, који високо облеће над њима и мотри, где би дограбио плен.  А тек покаткад захори се глас по неке бабе, где виче на орла да се не приближи њеној живини.  Друга се погрбила под обрамицом и носи пуне котлове воде.  Трећа испира платно, четврта поји телад, пета се парничи са осорљивим квочкама, итд.  Јаглика, мајка Стеванова, храњаше иза куће под једним орахом пилиће и ћурчиће, замешеним копривама и изједна викаше на квочке: „иш ненајешнице!“  „Ти очоваднице!“  „Гле, ове шта ради!“  „Иш лисица те изела дабогда!“  Пилићи кљуцаху просуто тесто, а ћурићи кљуцаху грудву коприва из њене руке.  Иза ње стајаху три унучета јој и чекаху је.  Занета тим послом, није ни видела кад је Стеван лупио на капију и ушао.  Псета лануше из хлада, али кад видеше ко је, продужише лежање и режање.  Деца, кад спазише Стевана, повикаше у глас: „чила!“ „чила!“.  Јаглика се окрену и угледа Стевана, где већ стоји иза ње.  — Шта радиш то? — пита је Стеван натмурено, с торбом о рамену.  — Душа да ми зна шта радим! — одврати му Јаглика још киселије и отресе руке од коприва.  — Лако је вама, кад ви се у њиви зна само један рађ, а ја, док ти поређам све моје потрчице, досадило би ти се, а камо ли да их одриваш свакога дана у Бога!  Подиже се и хукну.  Очи јој се болно и суморно склапаху.  А лице јој издаваше неки необично тужан и болестан изглед.  — Пожњесте ли?  — Пожњесмо.  — Повезасте ли?  — Повезасмо.  — Еј Боже теби ти се молим! погледа Јаглика у вис и прекрсти се.  — Да видим једанпут ’ леб из моје њиве!  — Де, де, ти кукумавко!  Само кукаш и наричеш! — брецну јој се Стеван.  — Како да не кукам црни синко, кад ево већ шес,. недеља купујемо ’ леб!  — Тешто, нек смо живи и здрави, па ћемо га и продавати.  — Е ... ти још незнаш шта сам ја запамтила.  Ја сам јела буково лишће и церову кору, знаш ли ти то!  — Ти можеш то и сад да јеш, нико ти не брани ...  — Ене га сад, шта збори белај!  Ама јела сам то на место леба!  Није било леба ни да се купи, ни да се узме на зајам.  — А што?  — Ето, тако, била су зла времена, ратови, гладне године, болешчине, па је народ остадао без рада и летине.  Зато ме сад страх од куповине леба, као од живе ватре!  Није то лако, мој синко, куповати леб и за себе и за стоку.  Јутрос сам пуну карлицу сипала кокошима, па пуну карлицу прасићима, па пуну овцама, а то се све купује за паре.  Стеван је погледа замишљен, па окрену главу на другу страну, хотећи тиме да каже: „говори ти о садашњости, а не о прошлости“.  А кад би још хтела рећи коју о његовој, женидби, зар би се разговор на другу руку окренуо.  Али се матери натрпало брига и немоћи, па и не помишља на даље радости, које је чекају, као да јој нешто казује да неће доживети ни Стевана да ожени, а камо ли млађега Уроша.  — Ево ти торба.  — Пружи јој он торбу, па седе под орах.  Јаглика оде у кућу и изнесе отуда изгечену торбу лебом.  Затим се врати и донесе празан лонац с пасуљем у скуту, па седе поред њега и деце и узе да треби пасуљ и да сипа требљен у лонац.  Деца зачепрљаше рукама у њен скут по пасуљу и почеше га стрвити ван скута.  Она викаше на њих онако, како само баба може да кара унучиће, што више личи на тепање и миловање.  Навикла деца на бабино миловање, па наставише започето чепркање по пасуљу сасвим безбрижно.  Али их Стеван припуца шамарима, да се одмах поизврташе свако на своју страну и нададоше дреку ...  — Што бијеш децу!? — погледа га Јаглика попреко.  — Зато што стрве пасуљ!  — Ако, стрве, ја ћу да покупим.  Зар мораш да их бијеш за то?  — Море, ја би их побио, да су моја!  То нису деца, то су антрзи!  — А ти си ми био бољи, кад си био као они.  — Бар нисам био такав штетник.  — Још си грђи био!  — А ти што ме ниси убила?  — Нисам те убила, што си био мој.  И ти не би такао ову децу, да су твоја.  А овако ка ’ велиш туђа деца, па ти се лепе руке за њин врат.  Е, мој синко, чекај док ти добијеш децу, да видим да ли ћеш тако радити!  — Мени не требају деца. —- Спусти мало гласом Стеван, јер га обузе неки пријатан стид, којим показиваше да је очекивао тај разговор.  Деца ућуташе и загледаше се бленуто у Стевана.  — Е ... док се ожениш, биће и деце.  Но немамо чим да те женимо.  Година оскудна и гладна ...  — Ја нећу да се женим — рече Стеван, тек само да постакне матер на тај разговор.  — Како то!? — угледа му се Јаглика у очи, — докле ћу ја да те крпим и перем овако стара и немоћна.  — Док можеш.  — Али ја не могу више.  Очи ме издале, ноге, руке, све ме боли, као да сам сва испребијана.  Стеван се поче да гужви и да ломи руке.  Изусти још коју да проговори, ваљда би хтео рећи: „да идем да кажем то Станојки“, али га загуши стид.  Скочи, заметну торбу и оде, не проговоривши ни речи више.  Јаглику одмах спопадоше тако страшни жигови у ногама, рукама и плећима, да је после свакога послића седала, хучала и изнемагала.  Увече је затекоше укућани, где јечи у једном буџаку, сва у ватри и страшној грозници.  После пет дана, даде Богу душу ...  Скупише се комшије, ближи и даљни рођаци, поп и учитељ на сахрану.  Радич метуо руке под појас, па само хуче.  Свима свакојако, њему најтеже.  Тешко му је што је остао без друга, с ким је век вековао, а још му је теже, што су му Стеван и Урош остали неожењени.  До сад их је сву тројицу одевала Јаглика, а сад се морају обесити о врат Живани и Невени, снахама.  Али снахе, као снахе, кад подмире мужеве и децу, онда се тек сете за другога.  Зна он све то како иде.  Гледао је он такве добросрећнике, који су остали без домаћице, па зато се и вајка.  Кад сахранише Јаглику, онда се вратише на подушје сви пратиоци и поседаше за дугачку постављену совру.  Живана и Невена приносе јестиво, а Живан и Ненад, старији синови Радичеви, служе пићем.  Радич потражује час ово, час оно од синова и снаха нуди људе:  - Ручајте људи, па рекните:  Бог да прости моју Јаглику!  — Бог да прости! — гракнуше људи и наставише обедовање.  Поп Јова подиже први чашу и отпоче:  — Боже помози, да пијемо ову чашу вина за покој душе Јагликине, а у здравље живога остатка.  Бог, који је уплашио ову кућу, нека је ослободи.  Ти си Радину паметан човек, па ћеш умети да разумеш вољу Божју.  До сад си управљао кућом, заједно с Јагликом, а од сад ћеш сам.  Синови и снахе морају те слушати, као до сада.  — Ако неће да слушају, они ће напоље! — упаде један с пуним устима, што сеђаше трећи од попа.  — Ја сам имао једнога инаџију, па ено га сад седи у бурдељу, као бежанац, — додаје један чича из доњега краја трпезе.  — А да они ме слушају попе ... — започе Радич.  — Имају кога и да слушају, — прекиде му реч учитељ.  — Таквога доброга домаћина и ја би слушао.  — Али моју Јаглику не могу никад заборавити, — настави Радич.  — Оно није била жена, већ муж као и ја и друг неизмеран.  Да дођем незнам како брижан и сетан, она ће ме разгалити и разговорити боље но неки учеван човек.  Само докле ме погледа, одмах ме позна шта ми је.  И тек ће рећи:  „Ти си брижан!“  „Јесам, не питај ме“, - рекнем јој ја љутито.  „Кажи ми шта је да бринемо заједно?“  Е, таквога друга не могу заборавити, док сам жив!  Живан и Ненад погли главе и плачу.  Људи се заговорили о Јаглици, па сваки прича по неку причу о њој, те наста један тихи и непрекидни жагор.  Поп - Јова и учитељ - Пера заподенуше између себе разговор:  Погледај само овога Радича, — рече поп - Јова, — чист је као злато, невин је као анђео, никаквих прљавштина, никаквих угурсузлука, никаквих злоба, ни пакости код њега нема.  Благо би нашој земљи било, кад би њени сви овакви људи били.  — Тешко би нашој земљи било, кад би јој сви људи били као Радич — одврати Пера сасвим равнодушно.  — Шта кажеш!? — исколачи очи поп - Јова.  — То, што кажем.  Али треба да ме разумеш, — настави Пера.  — Не значи ово што сам ја казао да је Радич рђав човек.  Не, недај Боже!  Он је толико добар, да ми не можемо ни замислити бољега човека од њега.  Управо са гледишта нашега релативнога живота, ми такве људе и желимо, али са гледишта некога народног препорођаја, неке измене културне и унапређења, према духу времена, он би био нула.  Он би био тај, који би се први успротивио свакој промени садашњега стања.  Он би ти био највећи камен спотицања за такво предузеће, и ако је овако наиван и благородан, познајем га ја врло добро.  — Ми то од њега нећемо ни тражити.  — И да хоћемо, не вреди вам ништа.  Јер овакви су људи добри за одржавање постојећега стања, а никако за прогрес какав.  А наша земља не сме остати на овоме ступњу културе, на коме се сада налази.  Ова задруга, ова једнодушност и послушност, коју видиш у Радичевој кући, само је остатак од српскога патријархалног живота, али она неће дотрајати, она ће се расплинути, као да није ни била.  Шта ћеш онда очекивати од таквога народа, који на примитивном ступњу културе и образованости стоји, а нема задруге да се брани од немаштине и недаће?  — Породична задруга извршила је најсветије задатке своје: одржала је веру, морал и име народа и ослободила га ропства, па се сад може распадати.  — Па, лепо, да ли може народ живети тим новим усамљеним животом, а да не осети одмах на првом кораку недаће, ако задржи ово стање, у коме се сада налази?  Да ли би усвојио Радич нове начине земљорадње и уопште нове културне понуде, кад се он сродио с оним, што зна и има?  — Би, кад би му се разложило.  — Вараш се, предложи му ма и најмању промену у његову раду и животу, па ћеш видети, дал ће те послушати.  — Немогуће је овако добром човеку да не послуша паметније људе од себе.  — Баш зато што је добар и благородан, он баш и кад би хтео, не би умео јавити се као протест против постојећег стања, које би требало изменити.  Он би само показао ревност за одржање стања, које је затекао од старих, а никако за измену какву.  — А ко је онда ослободио Србију, да није било оваквих Срба?  — Ослободили су је људи живљега и напреднијега духа, а овакви су пошли за њима, као мирна вода за заталасалом водом.  Зар ти мислиш да би било Устанка да су сви Срби били као Радич?  Турцима је добродошла била оваква скромна раја, која је погнула главу и гледала само свој посао.  Али српској будућности то није пробитачно било.  — Ама то је друго питање, куд ти идеш далеко ...  — Не идем ја далеко, ја идем близу, почињем од Радича, па говорим о нашем народу.  Српски устаници су били одметници зато што су умели да гледају мало даље од обичне раје.  Немирни су, дакле, људи донекле потребни друштву и држави, као год оно кретање живом организму.  Замисли устојалу воду и течну, коју би пре пио или бистру, која жубори, или ону, коју је покрио жабљак?  А може ли се она вода са жабљаком избистрити и пречистити без покрета и оптицаја?  — Онда, према томе, Радич треба да је шиљкач, дилкош, бушкарач, сплеткарош, и уопште немиран човек, па да буде добар и спасоносан за земљу! — рече поп - Јова подругљиво и окрену главу устрану.  — Не, не, ја замишљам немирне људе у корисном смислу, да буду предузимљиви и напредни, а бушкарачи и сплеткароши коче напредак више, него и непредузимљиви људи.  Али сваки човек не треба да буде као мед, да га полиже свет, ни као јед, да потрује цео свет.  Људи се утишаше и почеше да ослушкују разговор попа и учитеља.  Поп устаде, благослови трпезу и рече:  — Време је да се разилазимо.  Вог нека утеши и ослободи нашега доброга домаћина Радича.  — Вог га утешио и ослободио! ... — одјекнуше људи и разиђоше се.  Још се јутро није добро развиделило, а Радич, са снахама и другим рођакама, већ беше на гробу Јагликином, сав обливен сузама, јецаше као дете.  У сунчани изгревак врати се кући, где га на капији чекаше општински пандур с позивом за у општину.  Радич оде у судницу.  Пред судницом беше прилично сакупљених људи, све првих домаћина, међ којима беху поп и учитељ.  Стали у круг и гледају нешто.  Радич мишљаше да је неки мртав човек тамо, или нека ретка животиња.  А кад виде шта је, оне рече:  — Боже мој, Боже мој, ја мислим бозна шта.  Скупили се људи, као око мечке.  — Право кажеш, те не идемо да гледамо своја посла — рече један од присутних.  — А, не, не; ово је једна нова олакшица за ваш тежак рад, — рече учитељ Пера.  Пред њима стајаше један гвоздени плуг.  — Ето, послали нам из Београда нов хлеб, управо нов плуг, са којим се лакше долази до хлеба, — рече мало насмејано председник општине.  — Да ли њима тамо не треба нов хлеб, а ми овде имамо хлеба, колико нама треба — рече један одборник.  — Немој да траже они од нас, а ми од њих нећемо никад — рече кмет.  — Није тако, кмете, — сусрете га поп - Јова, — не треба њима наш хлеб, него су то људи патриоте, што се старају за напредак ове земље.  Видели су негде такве добре плугове, па би желели да и наш народ оре њима.  — А мора ли тај кукуруз да се копа после, кад је изоран тим плугом?  — Па разуме се.  Где си видео ти кукуруз да се не копа.  — Е, па онда, шта ми причаш то, што и ја знам.  Дај ми ти нешто што ће да ми донесе хлеба без мотике, а плуг ја не тражим бољи од мојега дрвењака.  — То су га испратили они што траже хлеба без мотике — додаде један.  — Немојте тако, људи, да говорите као деца — рече учитељ - Пера.  — Овде није питање: како ко зарађује хлеб, него је реч о томе: како да се лакше оре земља.  Људи вам желе добра, па су вам послали бољи плуг, да лакше орете.  — Па, сад ето вам људи, ја сам позвао све прве домаћине, који хоће да га узме, нека узме, и нек му је алал, а ја имам за мене плуг, — рече председник отришући руке од себе.  — Боже сачувај! — махну руком један, што стајаше спротив, — не турам ја то у моју њиву!  — Онда шта да радимо, коме да га дамо?  — Врати ти то, нека ору њиме они по Београду, што су га послали.  Наста смеј и жагор.  — Какво враћање! — пресече их љутито учитељ - Пера.  — Боље да га баците, него да га враћате.  То је срамота и брука: да код оволиких домаћина нема ко да узме оваку корисну справу!  — Доиста! — додаје поп - Јова.  — Па, кад је толико добар плуг, што га ти, попе, не узмеш? — рече кмет.  — Ја бих га узео, да је за мене послат, него за вас.  Таман би то лепо било, да ја узмем плуг што га је држава послала народу.  И да га узмем, шта да орем?  Мањ друмове!  — Право кажеш, кад немаш земље ...  — Онда казујте, људи, коме да дамо плуг? — понавља председник питање.  — Нека га узме Радич, најбоље, он има и добру задругу и добро имање, — рече поп - Јова.  — Не могу ја, попе, то да узмем, да ми даш цео чин твој.  Више вреди мој један дрвењак, него тих десет плугова.  — Коме ја кажем! — угледа се Пера поп - Јови у очи.  — Овај ће плуг они да усвоје чак кад се распадну породичне задруге.  Јер сад имају и стоке и радне снаге доста, па не осећају потребе за лакшим и савршенијим справама.  А кад умање то, онда ће се сами освртати и распитивати за коју лакшу и бољу справу.  — Ја сад имам и друге моје главобоље. — извињава се даље Радич.  — Јес ’ јес ’, сад он има да тражи бабу, ко ти гледа сад плуг! — прихвати један окачењак и изазва општи смеј.  — Док ми је била жива баба, — наставља Радич — били смо на време опрани и закрпљени и ја и синови ми нежењени, а сад смо сва тројица сирочићи.  — То је истина. — додадоше неколицина озбиљно.  — Па, како велите за овај плуг? — пита опет председник.  — Нека остане ту за извесно време, док се људи домисле, те ваљда ће се наћи неко, да га узме - рече поп - Јова.  Сви одобрише и једва дочекаше да се разиђу.  Кад изиђе треће јутро, на гроб Јагликин Радич сипну да плаче и једва успе да изговори ове речи:  — Опрости ми, бабо, што те морам погазити, што жалост за тобом морам пре времена заменити весељем.  Ти знаш какву си голотињу оставила овамо, па ми опрости, по сто пута ми опрости!  А ја ти се нећу много забавити, само да ову децу изведем на пут!  Четвртог дана после смрти Јагликине, већ је била Станојка у кући Радичевој.  Мало људи, мало жене салетеше Станојку, да као бегуница улети у кућу, која још мирише на подушје.  Али је то учинила зарад Стевана.  Жао је било да се мучи без женске неге.  Увече припуцаше пушке и ујутру се већ разазна: да је Радич довео Станојку саму за Стевана.  Сад је ваљало отарасити још две бриге: измирити се са пријатељем и умолити попа да венча бегуницу.  Али комшије, жељне пијанке, салетеше Станојкиног оца, те се измири са Радичем.  Једно добро прасе, бардак ракије, а Бога ми и пет дуката на погачи, направише мир!  Остало је још умолити попа да испита младенце.  Али ко ће да одобровољи поп - Јову после онаквога неуспеха код суднице.  Трећега јутра оде Радич њему, тога ради.  Поп - Јова не хтеде ни да га погледа, него му одазва Бога гледајући у страну.  — Што си љут, попе, нисам ваљда убио човека, ако сам довео снаху саму — рече Радич развученим гласом.  — Довео си снаху!  — Јакако!  — То није по закону!  — Нужда закон мења.  — Код мене не мења.  Радич саже главу и поче да упреда бркове.  — Да теби, попе, није до пара, те ме тако ненавидно сусрећеш?  — Боже сачувај!  Чак би ти и џабе венчао сина зарад онога плуга.  — Ама шта је теби стало толико до тога плуга, да га ја узмем?  — Ево шта, оно је добар плуг, па добар домаћин и треба да га узме.  — Е, баш кад ти је толико у вољи, ја ћу да га узмем, ал не за њиву, већ за твоју љубав, само онако, да га чувам,  — А, нећу тако!  Него, ако хоћеш да ореш њиме; а кад ће да стоји код тебе, онда боље да стоји пред судницом, да га сваки гледа.  — Слушај, попе, не знам ни ја све вештине у орању, што сваког дана орем, те ћеш знати ти, што никад не ореш.  — Не мора орати сваки, који се разуме у орању.  Зар ти мислиш орач је измислио гвозден плуг?  — Ко је, да је; но кажи ти мени: оћеш ли ја и ти лепо да живимо.  — Не дао Бог да рђаво живимо.  — Е, онда, хоћеш да ми венчаш сина?  — Хоћу, али тако, како си урадио, нећу!  — Но како хоћеш?  — Да вратиш девојку родитељима и да ми донесеш уверење од општине да је враћена, па да ти је испитам.  — Уверење ћу ти донети какво оћеш, а за враћање девојке, то ћемо да видимо.  Поп се направи да не чује.  А Радич сматраше да нема потребе да понавља оно што је казао.  Тако и заказаше дан испита, па затим и дан венчања Радичевих младенаца.  Требало је Радичу сачекати бар четрдесет дана од смрти Јагликине, па онда венчати Стевана.  Он је тако и урадио.  Али, како му је Урош само годину и нешто више млађи од Стевана, то се наводаџије постараше, те идуће јесени и њега ожени.  И тада се тек могло видети да Радичева кућа личи на једну уређену државу, у којој је свачија дужност опредељена, и у којој се свачије право поштује.  Тако је, бар за први мах, изгледало.  Радич је био као један паметан владалац, који смишљено и правично управља својом државом, а синови и снахе слушају га, као верни и одани поданици, тако, да је сваком са стране изгледало: да они и не знају за сопствене смерове и интересе.  Отуда је и поп - Јова Радичеву кућу свуд преузносио и упоређивао је са кошницом пчела, без обзира на то да и пчеле имају својих: крадљивица, злоћудница и нерадница (трутова), и да то исто, што се из далека не може запазити код пчела, има и у Радичевој кући.  Само што није било згоднога повода да се то испољи и избије на јавност.  Али се време постарало да и то буде.  Оно исто време, које је породичну задругу носило на свом стаблу толико векова, дозрело је и дозволило да крвна задруга, тај дуговечни плод његов, нема више хране, ни услова на стаблу његовом, већ да мора отпасти као гњила крушка, кад дозри и сасуши петељку своју.  Таквом зрелом плоду треба само потрес мали од руке човекове, или поветарца, па да падне и да се распадне.  Један само мали потрес требао је и Радичевој кући, па да је не само поколеба, него да је из темеља заљуља и сруши.  Јер онај, који тражи длаку у јајету, не гледа на то, хоће ли се то јаје одржати у целости, док он нађе у њему што тражи.  А ко је био тај, који се није умео обзирати на осетљивост задруге и стабилност куће Радичеве?  Радич је био први, коме је та заједница његове рођене деце лежала на срцу.  Живан, његов најстарији син био је други, који је у том погледу стајао најближе свом оцу.  Он сматраше, као год и отац му, да се на овој земљи не може ни живети без породичне задруге.  Зато се никад не обзираше на поједине несугласице укућана.  А од како га изабраше за кмета у селу, њему се не скидаше с памети потреба за одржањем његове кућње заједнице у целости.  Нити икад помишљаше он на то, да ће у његовој кући поред њега и његовог оца, моћи произаћи од ситница крупнице, и да ће се жене, које он сматраше увек за споредне и много млађе и ниже чланове породице, подбодене сићушним разлозима, моћи јавити као снажан протест против наслеђеног задружног живота у кући и ставити на земљиште, са кога ће моћи не само захтевати, него и диктирати нов живот, на који нису ни саме навикле.  Али ће га захтевати, само зато, што се оне више не налазе у положају и задаћи некадашњих матера:  Марице, Вишње, Књегиње Љубице и других узоритих Српкиња, које су имале да рађају и гаје јунаке, осветнике својој земљи.  Ове ће имати удвостручене дужности: да рађају синове за одбрану Отаџбине и да заједно са њима стварају нов живот, који им је само време донело и наметнуло.  Ето, пред таквим стицајем времена имао је Радич да сагледа крај своје породичне задруге, или „кошнице пчела“, којој поп - Јова и химне певаше по селу, од задовољства и усхићења.  А ко се и не би усхићавао таквом кућом, кад је она таква била, да би човек, бацивши само један поглед у њену унутрашњост, почевши од огњишта на сред куће са оном веригом и котлом на ватри, па до обешене кукаље под стрехом, морао представити себи слику оне древне српске куће, која је славно чувала и очувала: име, језик, и веру српску, за време толиких векова робовања и горких искушења.  Ту ти је прочеље и дрвена столица са наслоњачом за домаћина Радича, ту је и полица и на њој каленице и дрвене лажице, ту су наћве, крчази, црепуље, совра, троножне столице; ту на источном дувару висе пиштољи, јатагани, гусле и једна икона са воштаницом; а на трећем дувару стоје окачени кошеви са пастрмом и сланина на дувару.  Све је то распоређено и укусно и смишљено.  Па још кад ту видите једнога старца, дугачких седих бркова, обријана лица, с фесом на глави, да седи на својој наслоњачи, пуши на чибуку, заповеда и учи своје млађе, онда, хтели не хтели, не можете срцу одолети, а да бар једну искру поште не одате српској породичној задрузи, која је тако светле и велике задатке извршила.  Радич устајаше увек први од свих укућана својих.  И тада му је прво да се помоли Богу, Богородици и свима светитељима пред иконом, својом дугачком и нарочито склопљеном молитвом.  Кад то учини, онда седне на своју наслоњачу, потпали чибук, попије три чаше ракије, из руке снахе редаре и најпосле заповеда својим укућанима, шта ће ко да ради тога дана.  Једнога јутра Радич нареди овако: да Живан иде у судницу и да право и поштено суди народу; Ненад да носи дрва и жито у чаршију, да прода; Стеван и Урош да ору за кукуруз; три жене да саде кукуруз за плугом и да разбијају грудве; а редара, Невена, да разбуди децу и упути их за стоком, па да онда гледа остали кућњи посао.  Сви га пољубише у руку и упутише се сваки на свој посао.  А он, и ако мало невесео, због неких ружних снова, пође у пчеланик, да обиђе своје пчеле.  Он је само три дужности примио на себе: да заповеда, да негује пчеле и да чува ћурке.  И само што Радич прескочи праг кућњи, Невена поче да праска по кући:  „И ту задругу да носи мутна вода у ђавола дабогда.  Угови једном, угови другом, угови трећем, и док све обредим, од мене ни стрва ни јаока; нити се људски обукла, ни најела, ни напила, ни одморила.  Расипај снагу за тај свет, па после ко те пита жива ли си!  Проклет да је онај час, кад прескочих прага у овај жган, да робујем док сам жива!  А зашто то, кад имам лепе моје руке и снагу, дете и човека, па да зарадим и на камену и на дрвету?  Зашто да месим и готовим за двадесет душа, кад могу за, две и три?  Зашто да ја навек не знам шта је моје, а шта је туђе?  Све „наше“, „наше“, „наше“, кад ће нешто бити моје: Моје дете, мој човек, моја кућа, моја стока, моја земља и све моје, што имам.  А овде, шта имам?  Ништа!  Само је моја снага, а све друго је „наше“.  Убио ти Бог то „наше“!  Кад ћу једанпут да се курталишем овога калабалука, да се, јадна, слатко леба наједем!“  Док Невена читаше ту горопадну молитву својој судбини, дотле Радич беше заподенуо читав конгрес са својим пчелама.  А оне зује ли зује тако лепо и правилно, да је милина човеку слушати.  Читаво споразумевање између њега и њих!  И пчеле познају свога домаћина, као и свака друга стока.  Навикле су оне на њега, па кад уђе међу њих, као да је с њима срастао.  Само му не ваља, што их у јесен тамани и у пролеће подсеца.  И овога пута, таман што беше повадио нож из појаса да сече, а неко викну иза плота:  - Не! шта ћеш то! — чу се глас учитељ -Перин.  Радич подиже главу и спази учитеља - Перу и попа - Јову, где стоје иза ограде и гледају шта он ради.  - Ене, сад!  Та ваљда нисам повадио нож на човека, - прибра се Радич полунасмејано и позва их унутра.  Јова и Пера зађоше наоколо на капију и уђоше у градинче код Радича.  - Па још како си? — ослови га Пера.  — Да рекнем добро сам, како сте ми ви, али није баш понајбоље.  — Ти радиш, никако не стојиш? — рече Јова.  — Шта ћу, попе, кад ми треба.  — Али не мораш, имаш одмене.  — Не би ти ја седео без посла, па да ме вежеш!  — А, шта си хтео то да радиш? — прекиде га Пера и приђе му ближе.  — Ево видиш ово буђаво саће мора се одсећи.  — Да, али само буђаво.  — Е, ја свако по мало подсецам.  — Па, то дангуби пчеле.  Знаш ли ти колико оне утроше времена, док направе један сат?  — Ја ти не знам да мерим време, али могу да познам која трмка може да зазими, а која не може.  — Како ти цениш слабе и јаке трмке?  — Ја измерим сваку кантаром, а знам да оценим и руком, па, која је тешка 7 ока, ја је оставим, која није, ја је убијем.  — Убијеш! како убијеш?  — Тако, стресем пчеле у огањ. --  — Ух, брате!  То је грозно!..  То је грехота!..  — Како није греота заклати јагње и прасе?  — Друго је јагње и прасе, али пчеле не мораш убијати.  — Па како да дођем до меда и воска?  — Има друга једна врста кошница у сандуцима од дасака, из којих се може вадити и мед и восак и опет пчеле да остану живе.  — Бог с тобом господине, где може пчела да живи у сандуку!?  — Е, што су ти ови стари људи, ни у шта не верују! — погледа Пера у Јову насмејано.  — А што да верујем, кад ја долазим до меда и воска и овако.  — Ама не само за мед и восак, већ за све, треба да примаш нове начине, ради већих прихода и олакшица у раду.  — Није ми нужда, јер имам вала Богу свега доста што мени треба.  — Е, добро, кажи ми твој годишњи приход, па ћу ти после казати нешто друго.  — Ада, ја ћу ти казати, али шта је вајде, кад ћеш ми ти манисати, као год око ових пчела.  Ја примам годишње ... - замисли се Радич:  - За јунад 20 дуката  - „јагањце 10 „ - „свиње 20 „ - „ракију 30 „ - „мед и восак 5 „ — Али то није сваке године једнако.  Неке године изда грожђе, друге шљиве ...  — Па ипак ти примаш просечно око сто дуката годишње.  — Јес ’.  — И ту се не види да продајеш: вуну, млеко, живину, јаја, и тако штогод.., управо оно што се од стоке одвађује, а стока остаје у тору.  — Е, богами то мени треба за кућу.  Не могу ја сув залогај да гулим, а други да је моје млеко и живину.  — Ја и не мислим да ти трпиш гладан, али треба да произведеш више, па да имаш претека за продају.  — Јест, јест, и то је добра ствар кад човек може и за ситнице да узме по коју пару, — додаде поп Јова..  — А колики ти је расход годишњи? — пита га Пера.  — Па, сад, како би ти казао.. и то није сваке године једнако ... замисли се опет Радич.  — Али потрошим на-прилику:  — Дајем пореза 5 дуката  — На две славе у години потрошим 4 „ — На кућњи трошак 5 „ — За женске ситнице 4 „ — Ја потрошим овде-онде 3 „ — А већ кад женим сина, па потрошим 30—40 дуката и кад крстим унуче и потрошим око 1—2 дуката, то је друга ствар.  Па богами и кад ми умре неки у кући, и тад ме кошта ...  Тек, како му драго, мени стиза колико ми треба.  — Али твојим синовима неће стизати.  — Нек раде овако, као што ја радим, па ће и њима стизати.  — Ако раде све тако, као што ти радиш, они неће имати ни хлеба довољно.  — А што!? — згледну се зачуђен Радич у Перу.  — Ево зашто.  Колико тебе кошта једна свиња, или овца, док је изведеш на пијац?  — Ништа ме не кошта, само чобанин што је чува.  Јер ми имамо доста утрине и попаше.  — А кад нестане те утрине, шта ће после коштати једна овца или свиња, онога, који је има?  — На овој утрини пасли су стоку: мој прадед, дед и отац, па су помрли, и ја ћу да умрем, а утрина ће остати.  — Утрина ће остати, ал ће се изорати за њиве.  — То ли ви тражите, да ја купим гвозден плуг, да с њим орем утрину.  — И утрину и сваку њиву може да оре гвозден плуг.  — Знам, видео сам ону ђаволију швапску.  Швабе и морају да граде од гвожђа плугове, пошто немају дубраве као ми.  — Имају они шуме и дубраве више од нас, али они од дрвета граде: клупе, столице и ормане.  А плугове граде од гвожђа зато што дубље и лакше ору и боље преврћу земљу.  — Па, онда зашто је Св. Сава оставио нама овај плуг у аманет, кад је он рђав?  — Св. Сава сад кад би устао, он би први тражио гвоздене плугове, јер се он ни онда није противио новим изумењима, -— упаде поп - Јова.  — Кад дође време да се оре гвозденим плуговима дотле ћу ја зажмурити — рече Радич и покри кошницу рогозом, која му беше откривена.  — Право кажеш, — рече Пера.  — Ово се и не односи на тебе, већ на твоје синове.  — Ал ја ипак желим: да Бог поживи овакве домаћине, као што је Радић — рече поп - Јова, задовољно.  — Е збогом чича — Радичу! — пресече Пера и пође.  — Збогом пошли!  Ајд и ја ћу за вама, имам да чувам ћурке.  — Зар ти ћурке да чуваш! детињу стоку?  То чувају деца! — осврте се поп — Јова.  — Ја ко ће други.  Деца грђе неће.  А ја сам се иначе подетињао.  Ћурке сам чувао кад сам био мали, па ћурке ћувам и данас.  Јова и Пера се насмејаше и одоше.  Радич дохвати један прут с дрвљаника, па истера ћурке из воћњака и отера их у поље полагано и шапућући нешто за свој рачун.  Невена беше дотле поразбуђивала децу, упутила их за стоком и наставила други рад по кући.  Шиља, општински пандур дође да узме ручак за Живана и за љубав две-три чаше ракије наприча Невени и што јест и што није о Живану, тако, да је Невени све месо играло од љутине.  И тек што испрати Шиљу, наиђе Кузман, сеоски дућанџија, са једном говеђом кожом у рукама.  Невену жигну преко срца кад га виде.  Кузман се нагоди да овој љутој жени буде што приступачнији, па искези зубе:  — Шта радиш снашке, како си?.  — Ето ...  Каква ти је то кожетина? — угледа му се Невена у кожу и намргоди лице.  — Донео сам да је разапнем на твој дувар.  Много ми се твој дувар допада, што ми лепо суши коже.  Кад скинем кожу с њега дор — мирише!  — Бога ми ја то не знам ништа.  Нико ми није казао ништа за твоју кожу.  — А, Живан ми је одобрио.  И чича- Радич неће да се љути.  О, да ти знаш како тај старац мене поштује!  Знаш шта ми кажу сви у селу:  „Већ веле, што си трговац и што си поштен, то знамо одавно, али што си леп човек да те нема у целом свету!“  Све су ми жене признале да сам најбољи човек у селу.  А после тога, ја имам карактер човечански.  И, онда мислим, да и ти нећеш да ми нађеш мане.  — Ја ти не налазим мане, само ... — замисли се Невена, незнајући ни сама шта ће да каже овом наметљивцу.  — А, то, то!  То се тражи!  И ја теби не налазим мане.  И онда? — спусти кожу на под.  — Шта?  — Па то што рекох.  — Шта си рекао?  - Рекао сам да сам леп и да ми ти не налазиш мане.  — Ако си леп за себе си леп.  Кузман извади из џепа један леп сапунчић и понуди га Невени.  - Не треба ми твој сапун, — одби га Невена.  - Да си донео поган сапун, Бог би те видео, да бар оперем кошуље и шамије.  - Ама понео сам ја и то, али је бољи овај миришљав, гледај како мирише да ти се душа растопи ... и поднесе јој под нос мирисан сапун, а другом руком поче да мува по левом џепу.  — Невена окрену главу устрану.  — Е баш си дрвендекаста, не идеш ми по вољи ни мало.  - Шта имам да ти угађам, ћорава ти страна!  Шта си ми ти?  — О „ћорава ти страна“!  То ми је баш мерак кад ми жене кажу „ћорава ти страва“!  Немој, немој, тако снашке, чворовито да збориш, но окрећи ти разговор мало на згоду.  Знаш како је, кад се састану двоје младих и лепих, они треба лепо и да зборе.  — Шта имамо лепо да зборимо?  — Па, знаш, треба да зборимо за лепоту и за младост ... и очи му се зажарише ко у мачора.  - Иди ти до ђавола с том својом смрдљивом кожом!  Усмрде ми делу кућу.  — Али ја нисам ни дошао због коже, већ због тебе.  Знаш ли да ми нешто све изгоре под ложичицом за тебе ...  — Ада чекај ћерпузо смрдљива, за то ли си ми дошао! — трже Невена обрамицу и појури за њим.  Кузман зграби кожу и излете напоље као муња.  „Ово је напаст!  Да човек пострада усред подне у својој кући!  Како ћу вечерас да кажем укућанима?  Да је долазио, рећи ће: „сама си га звала“.  Да не кажем, чуће, па још горе!  О дабогда га Св. погодио, где га ђаво донесе данас у моју кућу!“  — Тужи се Невена сама, товарећи се ручком.  И тако љутита однесе радницима на њиву ручак.  Кућа остаде само неколико минута сама.  Јер одмах за Невеном дође Живана још љућа од Невене.  „Чекај ти да видим ја каква је то асија што ’ оће да ми побије децу по кући!  А!.. видиш ... загледа се у полицу и спази један пераћи сапун, — купила госпођа сапун!  Зато ли њен човек иде свакога дана у чаршију да јој купује сапуне.  А ја немам чим крпу да оперем.  Мртву је опрали дабогда!“  — Шта је, шта је, што звецаш ко луда! — наиђе Живан на врата.  — Морам да сам луда, кад сам дошла ...  — Што си дошла?  Што ћеш ти сад овде?  Јеси ли ти редара данас?  — А јеси ли ти домаћин данас?  — Ја нисам још.  Имам ја једнога домаћина у кући.  Не можемо бити сви домаћини мимо оца живога.  — А како можеш у општини бити домаћин?  — У општини могу, а овде не могу, јер имам старијега од мене.  Имам оца.  — Њему чес и поштење.  Али ово се више не може да трпи.  Ево погледај ... — показа му сапун на полици, — купио јој човек сапун, па јој се није дало да га сакрије.  — Тешто!  Чудно ми чудо, сапун!  Купићу и ја теби.  — Кад?  — Кад потражиш.  Није сад време за сапун, но за рад.  Ајд ти на посао, одакле си дошла!  Није теби сад овде посао!  — Ја не могу то да трпим више!  — Ако не можеш ти играј!  Не може све да буде тако како ви жене оћете.  Ви имате само да слушате што вам се заповеди!  Ајд у њиву!  — Ја нећу да се макнем одавде, док не умесим за моју децу хлеб.  — Пробај само немој да одеш док се ја вратим, па се држи добро!  — Заврте главом Живан и оде у судницу.  Живана спотну ватру, мету црепуљу на ватру, па затим отвори наћве, насу брашна и узе да меси хлеб.  „И то ми је човек, да ме тера за другога да робујем!“ — говори сама Живана.  — Шта ти то жено радиш, кад ти није недеља? — упаде на врата Невена.  — Не гледам ти више ни недељу ни месец, но ћу сама да месим ’ леб за моју децу, да ми их ти више не трујеш, — одврати јој Живана и не гледајући у њу.  — Кад сам ти их тровала?  — Потровала си их јутрос!  Ти мислиш ја не знам што ти заинат тураш паприку по пуну лажицу у јело, због моје деце.  Дете дође чак до њиве плачући!  Па си хтела да их побијеш јутрос — говори Живана и премеће тесто таквом силином да се наћве љуљају.  — Ја, тукла децу!? — запрепасти се Невена.  — Ти! ти!  Проклет је онај, који те први доведе у ову кућу!  — Дабогда, ако сам ти једно такла, такао ме Бог у живац!  — Такао те па те не повратио живу дабогда!  — Тебе дабогда, како право збориш!  — Исправио те Бог у сандуку мртву!  Ти ми изеде душу моју!  — Изеле те вечне муке, што сам те изела!  — Вечне те муке спопале, па те никад не пустиле!  — Пустио те Бог у раку, па те земља не примила!  — Примили те ђаволи дабогда, па се мртва не распала!  — Дабогда, док се не распаднеш жива и мене молила да ти опростим, не испала ти душа!  — Испала ти и душа и срце, па те немало ни на небу, ни на земљи!  Невена пође да дигне црепуљу.  — Шта ћеш то!? — сикну Живана.  — Не дам ти да месиш кад је моја недеља!  — Недирај ми црепуљу, сад ћу те оном обрамицом! — посуну Живана теставим рукама на Невену.  — То сад умесила, па више никад! — настави Невена да куне.  — Дабогда ја увек месила за моју децу, а ти за кучиће!  — Дабогда то што им умесиш да им однесеш на гробље!  — Не куни ми децу кучко, јер ако дохватим онај ожег, надвоје ћу ти главу располутити!  — Де, пробај Бога ти!  Ти мислиш ја немам руке!  Јадна ли ти кожа шта ли ти се чини! — зачикава јој Невена.  Па кад немаде шта друго да ради, она дохвати крчаге и оде за воду.  „Што сам ја луда те се карам забадава.  Нека упали кућу кад нема сајбије,“ говораше сама, идући Невена.  „Ја јадна, несрећница, што целога века робујем за другога, па сам доживела да ме једна багатела ружи и грди.“ — говораше сама Живана.  Али сад тек Живани паде теже на срце што је у великој јарости заборавила да поднесе Невени сапун под нос, који је нашла на полици.  Помисли да га склони, па се пишмани.  Затим запрећа проју жеравицом и пепелом у црепуљи, па онда забоде преслицу за појас и оде на њиву.  Невена се врати гледећи споља са зебњом да ли није ту још Живана.  Кад виде да је нема, као да јој свану.  Поче да разгледа по кући шта је Живана радила.  У том спази онај сапун на полици.  И то је још више распламте.  „А ... видиш молим те ... — поче сама да говори Невена, окрећући сапун у рукама.  — Зато она носи беле шамије, што купује кришом сапун.  Чудим се за што њен човек не оставља кметство, а он зна зашта кметује, зарад кметице.  Лепо Бога ми.  А ти Невена дурај за њих.  Тешко мени јадној кад ћу се избавити овога чемера! ...“ — бризну да плаче.  — Шта је!  Што плачеш сузу ти женску! — допаде гласовити Ненад.  — Не плачем ја, но плаче моја судбина ... — расцињка се још више Невена.  — Даћу ти ја судбину, ако тргнем један оплавак.  Вама женама не може да угоди ни Св. Петар с небеса.  — Ти треба да си мукајет за своју жену ...  — Даћу ти ја мукајет док се вратим од волова.  Ти си набрала пуну врећу прича и спрдњи, ал ја ћу то све да ти изручим на главу.  Мало је нама кућњих брига но још о вашим спрдњама да водимо бригу.  Ненад изговоривши то, напи се воде из крчага, па оде да веже волове.  А Невена остаде сама да мрмољи по кући.  Орачи беху пошли из њиве још за сунца.  Стеван застаде позади од осталих са Кузманом, који га срете и задржа на разговор.  — Где си побогу брате, да ми је да сам те данас тревио, друкче би ти испричао, ово што ћу ти сад казати.  Ти знаш да тебе сматрам за најбољега домаћина у вашој кући.  Стеван се уозбиљи и погледа земљу као одиста важан човек, који има да мисли о важним стварима.  — А већ знаш и то, да ја имам карактер човечански, па кад ме једна жена не сматра ни колико једно г., ја треба да се убијем!  — А која то жена? — погледа Стеван отворенијим очима.  — Ваш твоја снаха Невена!  Отишао сам данас да разапнем кожу на ваш дувар, а она ме сиктериса као последњега ниткова.  Моли Бога што је то ваша кућа, а ја би јој показао који сам ја!  Јер ја слабо женама водим чес.  — Ада и ја им мало гледам кроз прсте.  Али по неки пут треба и жену послушати.  Ја имам десет дуката на чувању само зарад жене. -  — Шта су то десет дуката! — мрдну усницом Кузман.  Ти још не знаш шта су то паре.  — Ја не знам за велике паре али ми и не треба да знам за веће паре, него за онолико, колико мени треба.  — Зар није боље имати велике паре?  — Боље је, ал кад нема!  — То ти немаш, а други има.  Крсман из чаршије има више дуката, него што је тежак.  — Ја да се убијем радећи, па не могу да стекнем толике паре.  — Зар ти мислиш да све мора да се ради, па да се стекну велике паре?  — Ја тако рачунам, да без рада нема зараде.  — Е, мој брате, не знаш ти ништа.  — Па разуме се, шта ми сељаци можемо знати, пошто се никуда не мичемо из нашега села.  — Не мораш никуда ни да идеш, богатство је ту, само што ти не умеш да га нађеш.  — Да га нађем!  Где да га нађем?  — Е, то се не казује сваком.  Ако многи знају оно се не може наћи.  — Од мене ти се неће чути ништа, па да си човека убио код мене, то би ти било као у земљу закопано.  А ако кажеш другоме, то не знам.  — Шта вреди да ти кажем, кад ти немаш оно што је најглавније.  То мора најпре да кошта.  Али се бар после може да ужива царски.  — Нека кошта, кад има зашта.  Оно и њива неће да донесе рода, док се прво, семе не посеје.  — Тако је, тако!  Ти лепо разумеваш те ствари и с тобом би се могло радити.  — Ама кажи ти мени откуд Крсману толике паре?  И ја сам чуо да он има пуне ћупове дуката!  — Какве ћупове!  Има он пун подрум дуката!  — Шта велиш човече!?  Где нађе толике паре?  — Проста ствар, ископао из земље.  — Како то!  Зар у земљи има пара?  — Па весео био, зар ти ниси знао да у земљи има више пара, него над земљом.  Ко зна да не леже дукати овде под нашим ногама.  Стеван се прекрсти пренеражен од чуда, па чисто не мога да изговори реч, коју беше изустио.  — Јеси ли ти чуо за некога Цара Радована? — буди га Кузман из чуђења.  — Нисам.  — Прибра се Стеван.  — Ја знам за Цара Лазара, Краљевића Марка и Милоша Обилића.  — Е па, лепо, и они су били богати, и своје благо морали су некуда сакрити.  А где су могли, него у земљу.  Ти мислиш они су подизали цркве и куле зарад народа, не, већ зато да под њима сакрију благо своје.  Они су знали да ће царство изгубити, зато су сакрили паре, да их ми њихови потомци можемо наћи.  Зато се и у песмама помиње:  „Куд се деде цар Немање благо“.  — А како би се могло пронаћи то благо?  — Па, да видиш, то није лака ствар.  Треба да се тражи и дангуби.  А ти то не можеш чинити, пошто си у задрузи с браћом.  А после тога требало би ти нешто пара за тај посао.  — Оно ја имам женин „белег“ десет дуката, али не знам да ли ће то да стигне.  У том их пристигоше неки радници из поља и они утишаше говор.  Махаше главом један другом идући док се не растадоше.  Лагано и светлуцаво пуцкарала је ватра на огњишту Радичевом, у чијем прочељу Радич већ беше засео у своју наслоњачу и примаше рапорт од својих укућана за тај дан.  Невена постављаше вечеру.  А Станојка поливаше људе да перу руке.  Па ипак цео овај породични скуп, овога тренутка, више личаше на какав ратнички табор, коме требаше само једна чарка, па да ступи у борбу, свом жестином својом, него ли на једну породичну задругу, мирну и договорну.  Јер сваки, сем Живана и Радича, осећаше у себи неко расположење за свађу и раздор.  Сваки беше осетљив, замерљив, непопустљив и уопште готов да истерује клином чивију, па куд упали!  Долазак Кузманов Невени, сусрет његов са Стеваном и разговор о копању блага, биле су семке раздора које су дошле на готово и припремљено земљиште и нашле велике погодбе за свој развитак!  Радич, као да назираше то, те изједна наговештаваше црне доживљаје и себи и кући својој, зарад некога свога ружнога сањања:  Како су свезде играле, ударајући једна од друге и растуриле се куд-која и како је месец то гледао, па напослетку и он пао.  Али ни синови ни снахе не обраћаху пажње на приче и слутње његове.  Јер сваки беше заузет својом тишњом и смером, који му не даваше да мисли на друго.  Једини Живан што му се пажњом одазиваше и повлађиваше свакој његовој речи.  Уобичајени и освештани обичај пристојности и уздржљивости пред старијим, овога вечера беше неочекивано изостављен.  Сваки говораше оно што му срце жели, сваки упадаше у реч другоме и свака се ситница узимаше у такав спор и замршај да се то очигледно дало видети да је то намерно изазивање, а никако наивно споразумевање и обично џевељање, које се иначе понављаше сваке вечери, у оваквој једној множини, због разних послова у кући и ван ње.  Сви се подрпкиваху речима наизменце и заједљиво.  А Радич им упадаше у реч, као неумитни судија, који суди неразборитим парничарима.  Сви вечераху, сем Радича, који се још изјутра беше пожалио Невени да му нешто није добро, и ако ни целога дана ништа није окусио.  Али наместо вечере, он исприча, како се са ћуркама грозно напатио, јер много врљају и губе се; и како му је овце лако чувати, од којих има једну „Гарушу“ што му увек јавља блеком, кад овце оду у штету, те је због тога неће ни продати ни заклати, док сама не липше.  Затим исприча, како је лежао тога дана на трави, како му се нека страшна прилика јавила у будноћи и зло му предсказала и како га је нешто жигнуло преко плећа, да га тај бол и сад не попушта.  Глас му дрхташе, а руке му се најежиле и све се више примицаше ватри.  Деца вечераху мало даље, за својом совром и не скидаху очију с њега.  И ово би вече прошло као и многе друге вечери, да овој готовости за рат код одраслих не пођоше у сусрет и деца.  Јер баш кад сваком изгледаше да ће пребацивања и заједљива пецкања исчезнути пред Радичевим причама, Живаново једно мушкарче врисну и испљува залогај.  — Шта је! — прасну Живана на њега.  — Љут леб! ... — растеже дете и расцињка се.  — Како љут леб!?  — Сви се згледнуше у дете.  Живана узе да проба леб.  — Истина љут ... —рече Живана, мљацкајући устима и понуди осталима.  — Вала Богу, те га нисам ја месила, — рече Невена, задовољна тим удесом.  — Ја не могу да се сетим на шта ово мирише ... — рече Живан.  — Баш на сапун мирише, — додаде Ненад, испљувајући једну трошицу.  Невена замукну, кад чу реч „сапун“.  — А! ... — отеже Живана, — то је Невенин сапун, што јој је човек из чаршије донео.  — Кој донео!? — викну Ненад.  — Није мој човек купио, већ твој, што седи по судници и мејани ваздан, а ми за њега измећаримо овамо. — упаде Невена.  — Ја купио!? — зачуди се Живан.  — Ти!  — Нисам!  — Ти си!  — Боже мој!  И одједанпут се помешаше неколико узвика.  Сапун беше загонетка свима.  Јер Невена није видела кад је Кузман спустио пераћи сапун на полицу, а други чист у наћве.  А Живана није знала у оној љутини да је сапун замесила са тестом. _  - А шта ми се ту изговарате, кад сте криви и један и други! — издвоји се Стеванов глас.  Ви се свуда проводите, а ја и Урош одривамо за целу кућу, па нашим женама не куписмо ни једнога дугмета, а камо ли сапуна.  — Твоја жена има пара, па нека купи, одврати му Невена.  - Бога ми ја мој „белег“ не дам никоме, па не знам кој да дође! — јави се Станојка на ту примедбу Невенину.  — То је моја младост.  — И ми смо имале младост, па нам одузеше људи дукате с гуше, чим скидосмо венац с главе.  А кад смо ми дале, мораш и ти, — придаде Живана.  - Баш да не дам! — испречи се Станојка мало јачим гласом.  — Нигде се у свету не одузима девојачки „белег“.  — Ти мораш! — кресну јој Ненад.  — Не мора! — узвикну Стеван.  — Е, онда ће нас то најбрже поделити, — рече лаганије Ненад.  — Ако, ја то и оћу!  - Шта оћеш!? — подвикну Радич, и глас му задрхта.  - Оћу то, да сви једнако радимо, па да буде мир!  — Па, лепо, ви тако и радите, једни једно, други друго.  На једном послу сви не можете ни радити.  — Ако не можемо, не можемо ни живети заједно више.  Јер ја да радим, а други да ужива, то нећу више.  — А ко ужива? — пита га Живан.  — Ти!  Јер ти кметујеш а ми радимо.  - Добро, ја ћу да бацим кметство, само да буде мир.  — Бацио га, не бацио, ја не могу више да останем тако ...  — Ако не можеш, ти тражи где има боље, а ја не идем из моје куће.  — Не идем ни ја из ове куће! — рече Ненад.  — Нећу ни ја да идем! — дере се Стеван.  — И ја сам Радичев син!  — Ти се ниси још ни родио, кад сам ја ову кућу с оцем градио, па да ми се сад силиш овде!  — Зар ти што си се пре мене родио, па да узмеш целу кућу!  Нећеш вала ни оволицно без мене узети, добро да знаш!  Начетворо ћемо је преградити плотом, па ћемо сваки у својој огради седети, а нећеш се ти сам у њој башкарити!  — Напоље из куће Цигани једни! — рикну Радич.  — Зар код мене живога да делите мој дом!  Кад ли узмем једну кривуљу, па кад вас потерам, нећете знати где су врата!  — Доцкан је сад за твоју кривуљу, отац, — рече Ненад.  — Требао си да нас тучеш док смо били млађи.  Ја одавно теби говорим:  Стеван је самовољан, устукни га за времена, а ти кажеш:  „Нека га још је аџамија“, ето ти га сад какав ти је аџамија!  У тај мах псета залајаше у дворишту и на врата се указаше:  Дамњан, комшија Радичев и Мића, општински писар.  Радичевићи претргоше говор, а жене се уклонише у своје вајате с децом.  — Шта вам је те вичете толико? — отпоче Дамњан полугласно.  — Ја мишљах да вас је неко зло снашло, те зовнух Жику да видимо.  — Ништа, разговарамо ... — забашурава Живан.  — Зло, те нагрђено, мој комшија, — зајадикова Радич изнемоглим гласом.  — Траже синови да деле имање, а ја још жив!  — Е, видиш како стоји у закону, — прихвати Мића, — отац дели имање на равне части са пунолетним синовима.  Стеван узигра очима од радости.  — Али они немају ништа, све што имају, то је моје.  Ја сам стекао ово имање.  — Ипак, ипак, они су те служили и заједно с тобом одржавали имање.  Него ће најбоље бити да се ви угодите на неки начин и намирите.  — Како да се угодимо, — отвори Радич очи, — зар су они моји ортаци да се самном угађају!?  — Такав је закон!  — То не може да буде никад!  Нигде није било у свету да синови буду браћа с оцем, већ отац је отац а синови имају да слушају оца!  — Али кад неће да се слажу, онда им мораш дати што је њихово, па нек иду, куд који хоће.  Само ћеш морати бар једнога да задржиш код себе.  Ја мислим најбоље Живана, као најстаријега.  — Не могу да оставим Уроша, он ми је најбољи.  А није ни војску одслужио.  — Онда остани с њим а ови нек иду — рече Дамњан.  — А ко ће да прежали Живана, прву радост ... сипну Радич да плаче.  — Зар није боље да живе сви заједно, ко што су живели наши стари и ко што сам ја живео са шесторо браће и четири стрица.  — Шта ћеш ... такво је време дошло.  Дошло време да се кошница роји. — теши га Дамњан.  Али изненадна рика говеди споља пресече овај разговор.  Стеван истрча напоље, а за њим Урош и Ненад.  Најпосле изађоше Живан, Дамњан и Мића, оставивши Радича самога.  Радич се подиже са своје столице, али му ноге клецнуше и опет се посади на столицу.  Протрља дрхтавом руком чело уздахну неколико пута и поче сам да говори тихо и заносно:  „Ах, мој сан, мој сан никад ме није преварио!..  Па зар ја овако порезиљен да изађем свету на очи!  Не дај Господе, теби се једноме молим!  Затвори ми очи да не гледам више овај нови свет, што не зна за поштовање Бога и старијих.  Ко ће дочекивати моје кумове и пријатеље, ко им ђаконије спремати, служити вина и ракије, водати коње и појити, и ко ли старога оца дворити?..  Оно од чега сам се највише плашио снашло ме је!..  Оно, што сам највише мрзео, доживео сам! ...  Прекинуо се појас који је држао моје синове у заједници.  Нема више места мени међ новим нараштајима.  Нема наслона на који се ја могу навалити.  Морам се сломити, морам се искоренити!..  О ти Вишњи и милостиви небески Оче, што судиш праведнима и грешнима, прими мене грешнога, да не гледам више оно што нисам желео никад да видим! ...  Узнемирен разговор споља прекиде му ове снове.  Јер одмах затим Урош бану на врата, носећи у рукама говеђу џигерицу..  За њим иђаху и остала браћа.  — Ето, шта смо вечерас зарадили! — рече Урош потресеним гласом.  — Ово нам је слога донела! — додаде Живан.  — Напредак у кући!.. — цичи Стеван.  — Ненад се бринуо како ће жени купити сапун, а није гледао како ће волове везати.  Одкинуо се Сивоња, па распорио Плавоњу од врха до дна!  Радич се подиже из своје наслоњаче, на се заљуља, али га Живан придржа да не падне и спусти га опет на столицу ....  ------------------------------------  На глас да је Радич напрасно умро, скупи се ујутру цело село.  Људи и жене прилажаху и припаљиваху му свећу и радознало се распитиваху о његовој изненадној смрти.  Снахе се растрчале по послу и свака на свој начин приповедаше о смрти Радичевој.  Свака говораше са таквом безазленошћу и притворством, да јој се ни искра сумње не може приписати у праведност њену за смрт Радичеву.  Једне овако, друге овако, али све се сложише у томе да је се Радич растао са својом душом тек онда, кад су му принели јатагане и пиштоље, те се њима закитио и превукао неколико пут преко гусала.  И та његова свечаност на самртном часу разбистрила је у неколико сумњу села на исправност његових синова и снаха према њему.  Дођоше поп и учитељ те сахранише свечано Радича, како доликује његовом имену и старости.  За тим се вратише на подушје и разиђоше се као и у другим приликама.  Жене средише судове од подушја, па се примакоше својој деци и мужевима са неком необичном сетом и ћутањем, оличеном збиљи тренутка, у коме се налажаху.  Јер и оне поред све своје злоћудности и опорости осећаху тежину кривица својих, које им смрт Радичева натовари на срце.  Наста тишина, она пуста тишина, која после даноноћне галаме и немира беше читав пораз овим немирним душама, које сеђаху на троножцима, уздисаху и погледаху се испод очију са веома тужним и суморним расположењем.  Док најзад ту несносну и сетну тишину не прекиде Живан:  — Не помаже нам сад уздисање, кад смо убили оца.  — Ја га нисам убио. — затеже Стеван.  — Нисам га ни ја убио, — поврати му Живан, — али смо га ми сви убили.  — Нисам га ни ја убио! — упадоше једновремено Ненад и Урош.  — Убила га његова судбина. — рече Стеван убедљиво.  — Добро, судбина, а је ли судбина била нама да делимо кућу ноћас?  — Судбина, јер док се браћа не заваде, не могу се поделити.  — Е није баш то, него су нашу кавгу само жене сачиниле. — умеша се Урош.  — Доиста, жене и нико други. — прихвати Ненад. -  — А шта су оне заслужиле, кад су браћу до крви довеле? — пита их Живан.  Жене се устремише очима у Живана.  — Лемез! — рече Ненад.  — Мотку! — придаде Урош.  — Јес ’, јес ’ кад би то могли! — довикује Невена  — Пробајте само! — чика их Живана.  — Ако само зину да се још једаред замешају у наш посао, оно ће им судити! -— заклопи Ненад женска мрмољења и показа руком на главњу што сагореваше на ватри.  — То је срамно и резилно, -— отпоче мирољубиво Живан, — да нас жене доведу до тога да растурамо нашу кућу и да старом оцу прекратимо живот онако, како он није заслужио.  — Ту се загуши Живан плачем, те изазва сузе и код осталих. -— Бога ми ја се бојим његове клетве, — настави Живан кроз плач, — него да ми седимо и даље у задрузи, да не погазимо његов аманет.  А жене, којој се иде из куће, нек иде куд зна, ми нећемо никуда из наше куће.  Људи се уортаче, па седе заједно, а ми, браћа од једнога оца и мајке, не можемо да се сложимо.  И кокоши ће нам се смејати, кад чују нашу ноћашњу бруку!  — Сасвим је тако. — одобрише Ненад и Урош.  Стеван заусти нешто да рекне, али га разлози Живанови угушише, те само сави главу и шикну кроз нос.  После таквога споразума, полегаше браћа да се одморе од галаме, која се двадесет и четири сата протезала.  Рана, која се само залечи, а не искорени, није излечена.  Смрт Радичева, била је само доза лека, која је привремено задржала распад тела, које је Радич у целини одржавао.  Синови његови наставили су заједнички живот, али не као пре, под утицајем очевим, већ по споразуму.  Живан је кметовао и даље, а остали су радили, као и пре.  Жене су покушавале често да изазову спор међу браћом и подизале свој глас за деобу, али су одлучношћу својих мужева енергично сузбијане.  Тек видиш један припуцао своју жену једнога дана, други своју другога дана, трећи трећега, иде клетва жена, писка деце и врева по кући, да Бог сачува!  И тако видиш опет неред, али неред, који је предвиђен братским споразумом.  И то би тако трајало ко зна докле, да један од њих не упреде у страну, као неко острмоглављено бравче.  Стеван је био још из малена једно до зла Бога неразборито дериште.  Ко је само запамтио шта је он онда радио, томе неће бити необично његово потоње понашање којим је толике спорове кући својој задавао и оцу пресео последњи час живота.  Кад је био дете, била му је редовна навика, да прво изгунђа па онда да пође за неком стоком:  „Нису само моје овце да их само ја чувам!  Нећу да их чувам!  Заинат нећу!  Све навалили на мене, ко да ја немам душу да се одморим, а они само уживају ...“  Тако мрмољи, мрмољи до на крај села, докле му се не изгуби глас у долини.  Па тако и сад:  „Нећу више ја да радим за Живана он кметује и ужива,“ а ја се мучим, нећу! нек зна добро да нећу!“  А од како му Кузман напуни главу: „да је Живан за то измајсторисао ту слогу братску, да би браћа за њега радила“, он никако не престајаше са својим роптањем.  Па не само Живану, већ Стеван манисаше и другим кметовима, посланицима, министрима и целом свету.  Све он критикује, све осуђује, све редом грди, да мислите, е би се ухватио за го нож.  Али он то чини само по трњацима, њивама и шумама, где нема посланика и министара, а тамо где би га могли они чути, он и не привирује.  Тако ћете га видети на сваком раду, где се само он чује, разјапио вилице, па се баца дрвљем и камењем на све власти у земљи.  А присутни радници, жене и деца, бленули у њега, па се диве његовој памети и разумевању:  „Какви кметови, какви посланици, оно су лопови, оно треба све побити, — отпочиње он обично своју горопадну осуду.  — Да ми је да им ја судим, запамтили би ме они добро! затворио би их у једну бајбукану, па им не би дао двадесет и четири сата да окусе леб да виде шта је мука, па да не товаре више намет на народ.  Па би онда позвао једнога гољу да буде посланик, јер он зна шта је сиротиња.  Ја кад би био краљ играли би посланици и министри припиревку код мене, да би ме запамтили који сам ја!  Прво би побио сву господштину, па би онда сиротињи раздао земљу и паре да живи ....“  Тако је радио за неко време, док се Живану не досади то свакодневно његово трабуњање, те једнога дана дође из суднице и саопшти укућанима, да више није кмет.  Оставку своју на кметство, оправдао је тиме „што му браћа не дозвољавају да више буде кмет.“  И тако је пристао да не буде више кмет, само да би било задруге и слоге у кући.  Али Стевану ни то не беше доста.  Он сматраше да је Живану много и то што је старешина куће, па зато сад окрену сву своју речитост на неправде Живанове, као старешине куће: како се Живан свуда проводи, „он у чаршију, он на гозбе, а ми робујемо за њега“, те изазва Живана да се и домаћинства ратосиља.  То је било у очи Божића.  Стеван као што га је Бог дао, целога је дана дробио и сипао муње и громове на Живана и његово управљање кућом.  Живан га је слушао и ћутао.  Кад би увече Живан уђе љутит у кућу и повуче се са својим троножцем у један буџак ћутећи, не осврћући се на посао, који њега, домаћина чекаше.  Жене ложаху ватру и очекиваху да домаћин унесе бадњак.  Деца очекиваху жељно час кад ће се унети бадњак у кућу, али знађаху ко треба да га унесе, па зато прилазаше једно по једно Живану, молећи га да унесе бадњак.  Живан их миловаше и одбијаше, речима:  „Ено вам новога домаћина, па нека вам донесе бадњак и сламу, —- погледајући на Стевана попреко, који сеђаше уз ватру равнодушан, као да није ни речи тога дана проговорио против Живана.  И само да не беше тако значајан дан у години, кад кућа не сме остати без бадњака и сламе, још тада би се пречистило између Живана и Стевана ко ће бити домаћин.  Деца се начичкаше опет око Живана и стадоше га молити за бадњак.  У том стигоше Ненад и Урош, те салетеше Живана да изврши свети обичај, по својој домаћинској дужности.  Живан изађе напоље и унесе бадњак, затим сламу.  Деца запијукаше за њим.  Настаде свечани тренутак, који сваку српску кућу у ово доба године оживљава, овесељава и отклања из душе све црне мисли и тегобе.  Али одмах после Божића, Живан обзнани укућанима, да он више није домаћин, већ Стеван, и да он ништа против тога нема, само да је мир и слога у кући.  — Ја нећу! — рече набусито Стеван.  — Ти мораш! — подвикну му Живан, чисто кметски!  — Кад ја нисам добар домаћин, буди ти бољи?  Ено дошао је позив из општине, иди тамо да видиш шта зову, одговори шта траже, па управљај, а ја ћу те слушати као најмлађи брат.  То рече Живан, па заметну торбу о раме и отиде код оваца.  Стеван немаде куд, него оде у судницу, по позиву.  Стајао је цео сат пред вратима судничким, незнајући како да се пријави.  Кад се отворише врата, председник га спази и позва унутра.  — Молим ја вас, шта сте нас звали? — рече Стеван војничким језиком, стојећи као кип пред председником.  — Звао сам Живана да иде капетану на неко саслушање.  А ти шта ћеш?  — Па ја сам за то дошао.  — Добро, онда сутра зором да си код капетана!  — Разумем! — рече Стеван, и стоји укрућен, не миче се.  — Ајд сад иди! — рече му председник.  Стеван изађе на врата, па с капом под мишицом стругну безобзирце, заборавивши да мете капу на главу.  Још пре пола ноћи Стеван устаде да се спрема за пут.  Управо није ни спавао од страха да не одоцни.  Живан му је оседлао коња још од вечера.  Али га није осетио кад је пошао, пошто је била поноћ.  Стеван је обукао нове чакшире и гуњче, метуо кесу с новцима за појас, као сваки домаћин, појахао коња и изишав из дворишта изгубио се у помрчини.  Пут се по мало белио, а њему се кожа јежила а капа подигла на врх главе од страха.  Највише га је плашило то, што му коњ изједна фрче ноздрвама, јер је слушао да кад коњ ноћу врче, привиђа нешто.  Ишао је тако коњ и фркао ноздрвама, а глас копита одјекивао је далеко кроз помрчину.  С обе стране пута црнели су се предмети, који већи, који мањи, где ограда, где трње, где дрвеће, где прошје, а где врљике.  Наједанпут шушну нешто у трњаку, коњ се секну, па стругну у највећем галопу.  Стевану одлете капа с главе и поче да му свира ваздух око ушију.  Он се осврте да види где му је капа, али изгуби равнотежу и љосну с коња на сред пута, као џак!  Коњ се окрете натраг и постоја мало, па, одгалопира, право кући.  Стеван је лежао на путу, док се није разборавио.  Кад забеле зора, он се освести, устаде, разгледа око себе и виде да му нема капе.  Сети се да је због ње и пао, те се врати да је потражи.  За страх више није знао, кад се онако грозно убио, ко вели: „гора ми напаст не треба, али изгледаше као да је нека зверчица чучнула.  Зато се мало помучи док јој се приближи.  Поред ње нађе белегу, где је коњ зачепио у страну, уплашио се кад је наишао на њу враћајући се.  Натуче капу и пожури пешице у варош.  Варош беше још у ноћном затишју.  Ни дућани не беху још отворени, а камо ли среска канцеларија.  Стеван се сћућури уз врата канцеларијска да чека капетана.  Кад се добро свану, пандур дође и отвори врата, почисти ходник, запали цигару и седе да чека своје старешине.  Мало затим почеше долазити у канцеларију писари и практиканти, па онда сељаци и ходник се напуни.  Стеван видећи сељаке да седе по клупама, уђе и он и седе на крај клупе до једнога сељака.  Леву ногу мало опружи и стаде да посматра по зидовима слике, прокламације и објаве.  У том дође капетан и спотаче се о Стеванову ногу.  — Што си зинуо као сом магарче један! — издра се капетан на њега.  — Уапсите овога, што се истегао као Шаров, хтедох да сломијем врат! — рече капетан и оде у канцеларију.  Стеван брзо скочи и стаде мирно — војнички.  Пандур га позва да пође за њим.  И тамо га затворише.  Кад би у подне пандур га пусти да иде кући, с напоменом да други пут пази како да седи.  — Па, ја сам дошао до капетана ... — рече Стеван страшљиво.  — Е он је отишао не прима више.  А после подне иде на пут.  Дођи други дан.  Стеван пође кући не окусивши хлеба тога дана.  Кад је изашао из вароши стигоше га једна кола, у којима беху нека господа.  За њима јураше на коњу један писар полицијски.  — Еј сељаче! — викну писар Стевана.  Стеван се окрену и стаде мирно.  — Куда ћеш ти?  — Ја у Ораовац.  — А, и ја ћу на тамо, но ево ти мога коња, узјани па јаши, а ја ћу с овим људима да се возим на колима.  — Разумем ... — рече Стеван, али му се душа утаји кад помисли да мора да јаше и још да каса за оним колима.  Кола одјурише, а он остаде да се пење на коња.  Коњ се обрну и загледа га добро, па кад зачепи и пусти најжешћи галоп.  Поче опет ваздух да свира Стевану око ушију. Он се ухвати за гривну, покуша уздом да заустави коња, али коњ поче да подскакује и да баца чивтета.  Стеван му олабави узду и пусти га да трчи док хоће.  Коњ угоди галоп са оваким темпом: „тапара“, „тапара“, „тапара“ ...  Бап! ... чу се пад Стеванов, који опет беше изгубио равнотежу и љоснуо о земљу.  Коњ одјури напред за својим газдом, а Стеван остаде да лежи крај пута.  Сад није нигде повредио главу, али је нагњечио бутину.  Лежао је читав сахат, док се одморио.  Па се полако диже и пође кривљући.  Стигао је кући у неко доба ноћи.  Кад се распаса да легне, тад виде да му нема кесе, и да ју је падајући с коња изгубио.  Леже у постељу ћутећи.  Браћа му не рекоше ни црне ни беле за изгубљене паре, пошто су то већ предвидели били, кад су видели самога коња да је дошао.  Прође то лето, дође зима.