ДОШЉАЦИ  РОМАН  Њихови кнежеви и племићи били су чистији од снијега, бјељи од млијека; тијело им је било руменије од драгог камења, глатко као сафир.  А сад им је лице црње од помрчине, не познају се на улицама; кожа им се прилијепила за кости, осушила се као дрво.  СВЕТО ПИСМО.  САФО.  Крај се примицао новинарској сезони.  Београд, који оживи крајем августа, већ се крајем фебруара, пред облацима прашине, повлачи да проспава летњи сан.  Парламенат је завршавао своје седнице, испуњене беседама и псовкама, говорничким гестовима и шамарима, радом на интересу народа и неколицине, свечаним резолуцијама и немим гутањем жаба.  С димом ватара по топчидерском брду, где се горело ђубре, ишчезавао је и београдски живот, пун сјаја и скандала, отимачина и пожртвовања, љубави и трговине, надувене раскоши и црне немаштине.  Прекидао се низ великих игранки за хумане циљеве и кромпир-балова, свадба и развода, хваљења и оговарања, завидног скакања у класама и свирепог истеривања из службе, успеха и катастрофа, честих празника и честих постова.  Болесно фебруарско сунце, које са собом носи пролетње дане и помисли на самоубиство, провлачило се кроз разапето рубље у једном ниском дворишту, пробијало се кроз неопране и улепљене прозоре, и, својим зрацима, жутим као што је слама, обасјавало је уредништво Препорода, дижући по њему густу прашину.  Унутрашњост Препорода била је врло скромна.  На прозорима није било завеса, већ су се лети, кад сунце упече, уредник и сарадници довијали муци и на прозоре разапињали капуте.  Два писаћа стола, нова, од добре растовине и са сецесионистичким шарама, трудили су се да својом лепотом сакрију ову претерану скромност.  Иза једног стола стајао је нов етажер, у коме су биле разбацане, махом неразрезане, књиге разноликог формата а још разноврсније садржине - књиге које су долазиле на приказ.  Међу њима је достојанствено отскакао географски атлас немачког издања, још из доба кад у Србији није било железничке пруге - једина књига која се могла поносити међу својим другама да је купљена.  Ту је било још неколико фотографских плоча и један пар жутих ципела, на које су потајно аспирирала два сарадника и један шегрт.  Више етажера стајао је зидни календар, литографски рад, са сликом једног комите, Београда и некаквих паприка.  Иза другог стола ширила се карта једног дела Старе Србије, целе Маћедоније и Једренске Области, са јасно обележеним местима устанка из 1903. године, издање Унутрашње Организације, односно бугарске владе.  Карта је падала чак до земље, где су лежали остаци од цигара, масна хартија и мрвице бурека.  Пријатну противност овој магази јавне речи чиниле су две уљудне физиономије што су, задубљене, висиле изнад плаветних шлајфни, које су се, исписане, измицале испод пера као испод какве машине.  Уредник, зрео човек, са лицем жутим и енергичним, подигао би главу само кад би слагач који је остао без посла дошао да узме рукопис, промерио га једним изгубљеним погледом, као да је хтео из његове физиономије да нађе наставак свога чланка, па би онда узео у зубе свој брк и продужио посао, мирно, предано и као по калупу.  Образи и подбрадак били су му свеже обријани, коса ошишана до коже, врат се руменио у чистој, добро попегланој крагни, из које је излазила мала, уска краватна зејтињаве боје и елегантно увирала у затворен прсник и капут од грубог енглеског штофа.  Друго лице, које је седело за столом са залеђем оне бугарске географске карте, био је сарадник Препорода за балканску политику, књижевност и уметност.  Како су његови балкански извештаји морали имати извесну патриотску тенденцију, то су га у редакцији звали Патриотом, а његове послове, ма се они односили на чисту књижевност, називали су патриотска рубрика.  Његове црте нису биле енергичне као код уредника, нити му је лице било однеговано.  По кошчатим образима виделе су се црвене бубуљице.  Масна коса падала му је преко чела.  Али његове плаве, мале очи, биле су као постављене свилом, као код свих људи који имају дубоку унутрашњост.  На његовом лицу лебдео је, као и код уредника, неки израз замишљености и дубине, повећан само једном количином неке неодређене меланхолије.  Патриота је радио брзо и нервозно.  Хтео је да што пре сврши свој посао, па да се одмори.  Болесно фебруарско сунце на њега је утицало јаче него на његове другове.  Осећао је као неко пенушање крви.  Грозничава ватра запламила би му, с часа на час, образе, и млитавост освајала му све зглавкове на телу.  - Хоће ли бити још чега? - упита фактор штампарије Патриоту, кад му узе и последњу шлајфну.  - Још једна кратка вест? - рече он, поправљајући свеску неисписане хартије.  - Један легат за основну школу у Тузли.  - Бога ми, гледајте што више.  Немамо ништа гармонда ...  - Колико вам још треба? - прекиде га уредник.  - Па, што цицера, што гармонда, још осам стубаца.  - Осам стубаца! - викнуше у глас уредник и сарадник.  - Па да, шта сам јутрос добио! - чуди се фактор.  - Ово од вас и господина Кремића.  Остало ништа.  Фељтона ни слова.  Господин Паја се напио.  Господин Васић није још дошао.  Два ми слагача већ стоје без посла.  У редакцији наста тајац.  Доле, из туђег дворишта, чуло се да су обућарски момци свршили доручак и наставили рад.  Кроз разапето рубље долазило је потмуло, а по такту, лупање чекића у калупе, и глас једног баритона, који је певао умекшавајући сугласнике:  У том улете у собу, као без душе, репортер Препорода, Богдан Васић, вукући за собом своје ноге, суве и дугачке као шестар.  По црвеним очима видело се да је јутром надокнадио ноћ.  Још с врата стаде говорити задихано:  - У министарској седници ... како да кажем ... решено је да се приступи реорганизацији војске.  Реформа ће обухватити ... како да кажем ...  - Зар само то? - упита га уредник попреко, љут што му је репортер задоцнио.  - А, има још ... како да кажем ... турски посланик у Топчидеру, хлеб поскупио, село Мрчевци проглашено за варошицу.  Реформа ће ... како да кажем ... обухватити: главни генерал -штаб, васпитање и ...  - Шта ви то мени причате! - прекиде га уредник.  - То се мене ништа не тиче.  Него седите па то напишите.  - Кремићу, јеси ли свршио? - обрати се репортер Патриоти, па додаде поверљиво:  - А Пајо ... како да кажем ... одметнуо нам се у хајдуке; нигде го нема!  - Джаба му што пије, али ништа није оставио рукописа!  Треба нам још осам стубаца.  - Осам?  Биће, биће! - оптимистички одговори Васић самом себи.  - Јеси ли видео у Ријечи ... како да кажем ... легат за основну школу ...  Пијан је као Рус.  Баш сад то пишем.  Ево готов сам.  Седи, па Бога ми, поразвуци.  Кремић уступи место Богдану, протеже се, па запали цигарету, загледа се у прострто рубље у дворишту, и пуштајући најслађи, први дим, несвесно понови шустерску песму:  Легат у Доњој Тузли, београдске вести и засебна рубрика, коју је нови уредник начинио о глади у Индији према извештајима Нове Слободне Пресе, једва су изнела три ступца, и у редакцији је владала она најтежа атмосфера за новинара: кад се подне примиче, а материјала нема.  Чак се и администратор Душан енервирао, и грдио једним нарочитим речником продавце новина који су долазили у административно одељење и давали обрачун од јучерашњег броја.  - Да ја напишем нешто о терору Арнаута?  Остало ми је ...  Шта!  Па да цео број испадне патриотски! - крикну администратор из своје собе и крупним басом надјача тутањ штампарске машине.  Његово црвено лице помоли се на отвору од администрације, намрштено и готово да и песницама брани број од сувишног патриотизма.  - Ваљада опет некакве козе? - упита уредник.  - Па као увек, краду, пљачкају, - одговори сарадник.  - Доста смо о том писали.  Кремић се замисли.  Доиста, писао је доста о тим Арнаутима.  Више него што је и морао.  Био је створио читав догађај због неколико украдених коза.  Остала штампа, суревњива на Препород, да јој не односи рекорд у патриотизму, прихватила је паролу против Арнаута и пролила потоке суза и мастила.  Образовао се одбор госпођа и госпођица, те приредио једну забаву у корист пострадалих; студенти су држали митинг и донели оштру резолуцију, влада је интервенисала, турски посланик се извинио и дао обећања да се жалосни догађај неће поновити.  Госпође и госпођице провеле су се лепо, студенти се сити надебитовали, влада забележила један успех више у свом раду, турски посланик добио шта да ради ... сви су добили по нешто, само новинар који је створио све то мора да се тога махне и глође перо, измишљавајући шта друго за незајажљив кљун штампарске машине.  - Како је неблагодаран овај позив, - мислио је млади сарадник Препорода.  - Данас се деси нешто, уложиш све своје снаге, пишеш ... пишеш, новине се купују, мислиш да си урадио богзна какву ствар.  Сутрадан, све је заборављено, све отишло у заборав као лањски снег, заборав тако брз, тако густ и свиреп!  И Кремић се сети чега све није било ове зиме у Београду.  Умрла Баба Рупа, умро и чика Нешо, који је по улицама командовао уображеним батеријама и викао: дум - дум, и још неколико људи без којих се Београд није дао замислити.  Људи за које се мислило да су тврди као кремен камен, претрпели слом у имању и части.  Нове звезде појавиле се на пољу политике и трговине, уметности и занатства.  Сваки дан је доносио по један свеж цвет од неоцењиве новинарске вредности, који би свенуо већ сутрадан.  Цео тај живот који је стао безброј година и мука, нада и разочарења, суза и осмеха, борбе и рада, све те ствари од јуче, тако веселе или жалосне, нису данас вределе оног петпарца који продавац новина тражи од публике.  Из тих мисли трже Кремића телефон, смештен у административно одељење, и он чу тежак покрет администратора и његов мргодан глас:  - Ало, ко је тамо? ...  А, ти си, Мато?  После мале почивке, он продужи, али гласом сасвим промењеним:  - Шта? ...  Самоубиство? ...  Једна радница? ...  Из љубави?  Уредник, с обасјаним лицем као да је добио главни згодитак, скочи иза стола и потрча телефону.  Скочи преводилац, коректор, па и фактор.  Ова радост ледну Кремића у срце.  Уредник, који је био заменио администратора на телефону, пошто чу све што је хтео, прекиде везу и, весело трљајући руке, стаде да објашњава радозналим:  - Мата Без Руке јавља се са Дорћола да се удавила у Дунаву једна радница из Официрске Задруге.  Узрок несрећна љубав ...  Обећао сам му дати десет бројева бесплатно данас ...  А где је Васић? ...  Стан самоубице Банатска улица број 36.  - Па ту ја седим! - изненади се Кремић.  - Онда брзо!  Иначе нема Васића.  Трчите тамо ...  Само брзо и што више појединости.  Ствар је важна ...  Слагачи чекају на рукопис.  - Препород ће отићи данас као алва! - додаде администратор задовољно.  У дну суморног дунавског краја, готово на самој обали, налази се Банатска улица, још непросечена, и покалдрмљена само са једне стране.  У тој улици, где кокоши безбрижно чепркају земљу као у каквој паланци, издиже се једна велика кућа на два спрата.  То је кућа број 36.  Подигао ју је један велики београдски трговац од грађе која му је остала после зидања једне велике државне грађевине.  Трговац је говорио да је диже у хуманом циљу, тежећи да радницима пружи удобан и јевтин стан.  Кад је ударао темељ, начинио је од тога читаву црквену свечаност, а када је кућу свршио, снабдео је сваки апартман својим литографским портретом.  Оба пак пута престонички листови донели су дугачке чланке у славу овог предузимача.  Међутим, радници су остали у својим старим земуницама, јер је кирија била скупа.  Тек неколико њих, који су имали боље наднице, заузели су одељења доњег спрата, нарочито она из дворишта.  Остала одељења заузеле су две три јеврејске породице, једна бабица, код које је становао Милош Кремић, ситни чиновници и занатлије.  Милош се ретко задржавао код куће, те још добро није познавао овај монуменат предузимачке хуманости.  Тек поједини детаљи, које је случајно сретао за неколико месеци откако је седео у овој кући, стварали су му слику о њој, слику једног нејасног мозаика разних сталежа, вера, народности и културе.  Између себе општиле су само породице које имају заједнички трем и подрум.  Жене су једна другу пажљиво титулисале госпом и говориле час ви час ти.  У дворишту је обично владала тишина, она чудна тишина гомиле која је заузета послом.  Цео тај свет, тих шеснаест разних породица, проводио је дан радећи, а ноћ спавајући.  Ретко да се каткад зачује глас какве песме или свирке.  Па и сама деца била су мирна; ћутећи су се играла у каквом куту; тек кад изађу на Дунав скакала су и дерала се.  Одрасли су брзо ишли преко дворишта, као да су су бојали да их ко не повуче за капут, натраг на улицу, у рад, и улазили у своје станове на једнака, мрко обојена врата, тако решени као да никад из њих неће изаћи.  Физиономија ове куће била се једва мало изменила кад се десило ово самоубиство.  Деца која су се сва скупила на капију гледала су забленуто у једну собу на доњем спрату, где је лежала умрла девојка.  У њиховим крмељивим очима тек би синуо сјај свести кад би неко изашао из те собе.  Радо су се стављала на услугу кад би им ко отуда затражио да што послушају, и по троје трчало у бакалницу за тамњан или у кафану за ракију.  После би опет заћутала, и кад би које од њих запитало што, остала би га утишавала песницом у слабине и тако чувала свечану и тужну тишину која је лебдела над овом незграпном кућом.  Нека сањива малаксалост која опија вукла се по стварима.  Жуто фебруарско сунце обасјавало је само јужну страну дворишта.  Остале три стране су остајале у пепељавој сенци, која је још више појачавала дубоку меланхолију и пустош овог живота у предграђу.  Кремић се надао да ће затећи своју газдарицу код куће и добити од ње податке који су му требали.  Али је она већ била изашла на неки порођај.  Требало је упитати неког другог.  Једна девојка, која се по укусном оделу и углађеном кретању одвајала од осталих становника ове куће, видела се како непрестано трчи и свршава послове потребне око једног покојника.  Она је помогла да се девојка намести, нашла је цвећа, зимзелена и лала, распремила собу и кујну, метнула неколико столица напоље за оне који немају места унутра, донела од своје куће кафе и шећера, слала децу у бакалницу, звала ову или ону старију и искуснију жену да се нађе око мртваца, мало говорила, а највише чувала присуство духа, те радила предано као да јој је то дужност.  Ова девојка, која се звала Зорка, седела је са својом мајком, удовицом једног чиновника, до бабичиног стана.  Њихово је одељење било најскупље и најлепше, на горњем спрату, над самим улазом, са три велике собе, окренуте Дунаву.  Оне су имале пензију, коју су умеле да распореде.  Једну су собу издавали, ако се јави преко пријатеља каква девојка.  Имали су у кући све што им треба.  Према суседима су се држали на оној благонаклоној висини коју наше ситне чиновничке породице заузимају према грађанском сталежу; нису тражили од својих комшија ништа и ретко им правили посете, али су им радо позајмљивали кад им затреба штагод: какав суд или нешто шећера, који грош или практичан савет.  Стога је свет око њих веровао да ове жене имају више новаца него што је било у ствари, и окруживао их извесном пажњом и понизношћу која се указује само господи.  Сарадник Препорода се једва сећао да је неки пут видео Зорку у кући, те ништа није изближе знао о њој.  Али, по свему што је на њој видео, закључио је да она није неки велики род утопљеници и да је најбоље да се њој обрати, те уђе да је потражи.  Зорка је у том тренутку скидала лонце с кафом, и кад угледа Милоша да јој се приближује, толико се трже да јој се кафа просу по ватри.  Она је познавала Кремића из виђења.  Знала је да ради у Препороду и да је песник.  Његови стихови, који су излазили с времена на време у овом листу, обично о каквом великом пролазнику, налазили су топао пријем у њеноме срцу.  Њој је годила сентименталност двадесетих година којима су ове песме биле испуњене и извесна жица искрености која их је одвајала од тадашњих песама, пуних тражења свиле и измишљених салона.  Радо је читала и остало што изађе у Препороду под потписом М. К., па је уочила Милошев стил, те је познавала и оно што је писао без потписа.  У празнини девојачких дана, она је кришом пратила погледом Милоша кад изјутра излази у варош, интересовала се да сазна што више појединости о њему, и знала је да је прошле јесени свршио права и да се још није решио да ступи у државну службу.  Тај млади човек, замршене плаве косе и са замишљеним лицем, на које је неодређена меланхолија утискивала као један печат, одвајао се од осталих младића који су око ње становали, махом трговачких помоћника и банкарских чиновника, те би је покаткад боцнула жеља да се упозна с њим.  Тренутак који јој је доносио ово познанство био је неочекиван и злокобан.  На њиховом домаку лежао је мртвац.  Атмосфера је била тешка, пуна тамњана и мртвачког мириса.  Кад је млади човек поздрави, нешто хладно сави се око Зоркина срца, као човеку кад осети рђав знак.  Не размишљајући ништа и предајући се сва томе тамном осећању, она збуњено остави лонче са кафом и, једва промуцавши пардон, промаче поред Кремића у двориште.  Милош је био пошао из редакције, са најбољом вољом да скупи материјал за љубавну драму које се завршила на дунавској обали, али, уколико се одмицао од уредништва, утолико се у њему губила воља за то и обузимала га извесна неугодност при помисли каква ће сцена бити између њега и родитеља несрећне девојке.  - Шта ли је могло окорети срце овог човека да се радује туђој смрти и од ње прави трговину? - мислио је путем Кремић, сећајући се како је уредник трљао руке задовољно кад је сазнао за самоубиство.  - Син једног проте из унутрашњости и познатог народног посланика; одлично свршио гимназију у Београду и права у Паризу; широм му била отворена врата каријери у дипломатији и на Универзитету ...  Шта га је натерало да остави све то и пристане да се прегони са типографима, ради са пијаницама, изналази где је јефтинији и сам конац којим се увезују пакети новина.  Добро упознат са најлепшим делима светске литературе, ево га где угађа крвожедним инстинктима публике за њен петпарац!  Да је било угодније време за размишљање, можда би се овај млади човек, такође родом из унутрашњости, кога су већ почела походити питања живота, задубио у тајну овог прелома и у њој нашао поуке за свој живот, али смрт је била тако близу да је својом свечаношћу презирала ситне рачуне.  И млади новинар, гадећи се на свој позив, остављен сам себи, посматрао је шта се око њега ради.  Кујна у којој га је оставила Зорка била је тако уска да се човек у њој једва могао окренути.  Мали број судова и ствари у њој показивао је да ту живи једна скромна породица, а по чистоти у свему видело се да ту станују само жене.  Из собе је допирало нарицање једне старице, убрађене црном шамијом и с укрштеним шалом на леђима.  Кукњаву је пратио пригушен разговор комшинки.  - Погледај је, Бога ти, као да је заспала! - чуо се глас једне младе жене у либадету од плаве кадифе.  - Као да ће сад устати! - потврди друга жена.  - Сирота, како се усуди!  - Мене сву језа подиђе кад само помислим ...  - А што? - упаде неко трећи - Боље то него да се трује.  Мање је муке.  - Грех је то, јадна! - рече она жена у либадету, поверљиво, да је не чује старица која је кукала.  - Није то њен грех! - противи се гласно она трећа жена. Он је грешан, пасји син.  Ја бих њему револвер ...  - Па шта ми Бог да! ... - допуни неко четврти.  - Куку, сине, шта учини од себе - нарицала је старица у црној шамији акцентујући по нишки.  На два састављена стола лежала је мртва девојка, обучена у празнично руво.  Лице јој је било повезано једном ружичастом свиленом траком, да јој уста не би стајала отворена.  Мртвачка укоченост била је наступила и вилице се нису могле потпуно склопити, те су јој усне стајале полуотворене и насмејане, као да је душа сањала некакав пријатан сан.  Овај осмех кварила је једна мрља, која је стајала у дну десног образа као једна црна суза; ова мрља долазила је од згусле крви, која се прилепила за кожу у последњем тренутку живота и више се није дала опрати.  Иначе су образи били бледи.  Црте се претварале у хладан мрамор.  Под трепавицама се виделе стакласте зенице.  Душа се претворила у ноћ.  И присуство смрти уносило је хладну свечаност у свакодневну сиротињу овог стана.  Дигнувши очи са мртваца, Кремић задржа поглед на подбухлом лицу старице која је седела чело главе покојничине и, нетремице гледајући у лепо лице свога детета, грцала и питала се изгубљено: "  Куку, сине, шта учини од себе? "  Лице ове старице, колико се видело испод црне шамије којом је била убрађена, било је суво, мршаво, поцрвенело и огрубило као код људи који су одвајкада сиротиња, људи који проводе своје дане без сочне жалбе за пропалим имањем или без зелене наде да ће доћи нови и бољи дани.  По овој дубокој паћеничкој резигнацији резао је свежи бол страшне гримасе очајања и мржње на живот.  Кремић се не смеде умешати у ову беду него се неопажено врати на трем, па се реши да упита ону децу да му кажу што знају.  Али се у том тренутку сусрете са Зорком.  Она се руменила у лицу, кајала се због свога сујеверства и враћала се да госте послужи кафом.  - Молим вас, госпођице, на неколико речи ... - осмели се новинар.  - Шта се то десило?  Извините ме за један тренутак.  Сад ћу ја, само да наслужим кафу женама, - одговори му она, љубазно и слободно, и утрча у кућу.  Милош погледа за њом.  Зорка је била од оних девојака код којих се избегава говор о годинама.  Време и прековремен девојачки живот почели су већ да остављају трагове на њој.  Њене црте су већ почињале да вену и добивају бледолику боју задоцнелог цвећа.  Али је она имала лице жене која је мршава одвајкада и које се лако не мења с годинама.  Тој особини, која јој је давала нечег детињастог и тичијег, лепо се придружавао влажан поглед њених дубоких очију, које су биле мрке као воде у хладу од врба.  Виткост њеног сразмерног тела заогртала се једним тајанственим велом који жену чини женом, и измицала погледу посматрачевом.  У овој беди смрти и скученог живота Кремић се пријатно осети кад виде кретање њених лепих женских облика.  Чудио се како Зорку раније није приметио.  Да, човек данима пролази једним путем, види прашину, ограду, траву и лептира на њему, а не примећује лиснату одраслу јабуку, која се сва бели од цвета.  Случај један открива му племенито дрво, и он застаје зачуђен, и пита се: да ли је то доиста јуче постојало.  Кад се Зорка врати, Милошево лице се озари ватром задовољства, и он је, да би се што боље са њом познао, шаљиво упита:  - А мени кафа?  - Гле, зар сте ви за то дошли! - одговори му она ђаволасто.  Кремић се насмеја и, гледајући мале вене на Зоркиним капцима и слепим очима, које су плавом мрежицом опкољавале дубину њених зеница, замоли је да му одговори на питања која јој је постављао о несрећној девојци и узроку њеног самоубиства.  - Анђа се упознала у овој кући са једним бандиским наредником, - одговори му девојка.  - Он је био врло леп човек, крупних црних бркова и очију.  Носио се пажљиво: кајас му је био увек нов, а одело од официрске чоје.  Кад је говорио, смешио се и све окретао на шалу.  То ми се није допадало код њега и плашило ме за Анђу.  Она га је брзо заволела и с њим се спријатељила.  Мајка јој ништа није сметала, хвалила је наредника и радовала се срећи свога детета.  То су били лепи моменти и за нас комшије кад би наредник седео са Анђом и свирао на своју трубу.  Да, он је свирао, свирао увек.  Кад год му је служба допуштала, долазио је кући и ту је чекао да се Анђа врати, извијајући мелодије које су биле врло слатке и жалосне, као да то није свирао човек који се увек смеје.  А кад би она дошла, сели би заједно, она је певала тихо, изгубљено, а он ју је пратио све тише и тише.  Ту задрхта Зоркин глас.  - То је трајало тако цело лето, - продужи она, - али, од јесенас, наредник је све ређе долазио кући, све се ређе чула његова труба.  О Митрову-дне он се исели одавде, изговарајући се да му је далеко касарна, а пре месец дана буде премештен у Ваљево.  Шта је од тога доба било између њих двоје, ја не знам.  Видим само како се свршило: јутрос је Анђа отишла на рад као и обично, али место да удари у варош, она оде на Дунав, и не говорећи никоме ништа, не остављајући ниједне речце написане, она скочи у воду.  Кад су притрчали неки војници и извукли је из реке, она је већ била мртва.  - А он? - упита помахнитало Милош.  - Он се свакако смеје, - одговори му Зорка, и глас јој задрхта још јаче.  Кремић помисли да ће сад чути бујицу речи против мушкараца, али се Зорка била повукла у се и ћутала, занесена и невесела.  Чудне се ствари дешавају на овоме свету.  Има људи са којима живимо одавно заједно и у пријатељству, а никад се с њима нисмо разговарали искрено, никад им нисмо широм отворили своје срце; док с другима тек што смо проговорили коју реч, а ми се заинтересујемо за њих као за браћу и пружимо им цело своје срце.  Једва оваква потреба за интимношћу била је обузела млада човека према девојци с којом је говорио, и он је упита умекшаним гласом који је долазио из дубине груди:  - Опростите ми, госпођице, ако сам слободан.  Кад вас видим тако ћутљиву и меланхоличну, ја се плашим да вас овим нисам повредио ... бојим се да и ви нисте несрећни.  Преко Зоркиних усана прелете један жалостан осмејак.  - Несрећна нисам, - одговори она простосрдачно, - него ме је потресла несрећа ове девојке.  - Шта мислите о њој, о Анђи?  Да ли је осуђујете?  - Ја не видим зашто је треба осуђивати.  Ово је само несрећа, зла судбина, како кажу наше мајке.  Анђа је била слабо створење, које се није могло одупрети искушењу, прохтевима срца, и сносити последице које они изазивају.  - Напротив! - рече Милош.  - Она је правилно мислила.  Живот је жалостан.  Једина срећа коју можемо наћи у њему јесте љубав.  Кад ње нема ...  Не, није тако.  Љубави има увек.  Она нам се нуди на сваком кораку.  Колико има потребитих и немоћних који су жедни наше љубави.  Али љубав какву је Анђа тражила то је осећање луксуза.  Она нас вуче ка задовољствима, али не и срећи, јер се срећа налази у дужности и пожртвовању ...  Пожртвовање је срећа, господине Кремићу, - понови Зорка и набра обрве, две мале обрве, тешке и црне као крила у ластавице.  - То су калуђерске мисли, госпођице!  Према томе, ја бих ...  Зорка не хтеде да допусти да се разговор продужи даље на том терену него прекиде Кремића:  - Ви ћете сад написати читаву историју од овог догађаја.  Али би корисније било да се нађете овде.  Потребно нам је људи.  Наше комшије су на раду и заузети су цео дан.  Кремић обећа да ће се навратити после подне и учинити што може, али се унапред извини да се не уме наћи у оваквим стварима.  - Треба умети! - несташно му добаци ова мршава девојка и отрча да види треба ли шта женама.  Милош Кремић пролазио је читаву зиму поред своје нове познанице а, тако рећи, није је видео.  Сад пак, раставши се од ње, мислио је на њу, памтио све што је код ње нашао и веровао да је боље зна него све жене које је досада познавао.  Далеко од Зорке, он је као сва осетљива жива бића која су обдарена имагинацијом, оживљавао њено лице, бледо и невесело као задоцнело цвеће, њен прав поглед, који је долазио из мирних дубина тамног ока, меланхоличан осмех око усана, које су прецветале недирнуте љубавним пољупцем, сигуран глас, који је слободно износио њена интимна мишљења, и цело њено витко биће које се измицало посматрачевом погледу.  У овим мислима, којих се није могао отрести, лице и глас Зоркин давали су му утисак једног сна или неке успомене.  Одакле се дизала ова женска глава, на шта су га опомињали ови прикривени уздаси и речи, сређене у природне афоризме, који су му продирали у дубину срца?  У редакцију је дошао на време и сео да пише.  Као да је хтео наћи одушке новим осећајима који су га гушили, он се сав предавао опису жалосне љубави између раднице Анђе и бандиског наредника, па је описујући замишљене дирљиве сцене уздржавао с муком сузе које су му навирале на очи.  Слагачи су са уживањем читали овај рад слажући слова, и гласно давали своје похвалне примедбе.  То је потврђивао и коректор прегледајући шиф за шифом, а администратор, који је био свршио обрачун с продавцима, беспослен је читао свршене коректуре и говорио:  - Алал ти вера, Милошу.  Види се да си песник.  Данас ће отићи хиљада више, као један!  И сам уредник прилазио је Кремићу, нудио му цигарете и палидрвца.  Кад сврши све, млади сарадник Препорода предложи својим друговима и уреднику да скупе нешто новаца за мајку покојничину, да јој се то нађе у невољи.  Ту се Милош поново изненади.  Онај исти човек који је задовољно трљао руке, кад је чуо да је једна сиротица извршила самоубиство, збуњено је промуцао: "  Нека, оставите ви то, даћу ја нешто! " и уручио Кремићу двадесет динара да однесе девојчиној мајци.  Сирота жена како се обрадовала!  Баш јој је требао новац за плати таксу за митрополитов благослов, да би јој ћерку опојали и сахранили по обредима православне цркве.  - Хоћете ли доћи довече на чување мртваца? - рече му Зорка том приликом.  - Биће доста девојака, Анђиних другарица.  - А хоћете ли ви бити? - запита је Кремић, осмехнувши се.  - Моја мајка брзо задрема ...  - Шта то мари.  Нећете бити сами.  - Ви не знате моју мајку! - додаде Зорка гласом који је издавао поштовање и страх.  Милош Кремић је био већ претурио далеко неколико сентименталних криза прве младости и сит је био својих једностраних несрећних љубави, чији је једини добар род била једна књига меких и жалосних стихова који су му отшкринули врата нашега Парнаса.  Истина, он није после тога одрицао постојање и драж љубави, како је то обичај непосредно после првих друштвених бродолома.  Он је и даље сматрао љубав за суштину живота.  И млади песник, који досада није био видео ни го врат својих драгана, жудео је за новом симпатијом, за једним женским бићем које би се хтело привезати за њега душом и телом, и којем би он поклонио цео узбудљиви раскош своје младости.  Ипак је његов дотадањи сентиментални живот још имао утицаја и цртао му љубав, стварну љубав између човека и жене, као чедо из царства слободних осећаја и страсти, као једну наклоност без везе и примесе материјалног живота.  Он није хтео да ту љубав придобије поклонима и умиљавањем, обећањем за брак и перспективама положаја који је желео задобити у друштву.  Па чак није хтео да успех његове љубави зависи ни од чари његове поезије, ни од разложности његових политичких чланака.  Хтео је да та љубав и њему дође као једном обичном човеку који има право на њу и који ничим не заслужује мржњу и хладноћу.  При том Кремић није био од оних људи чије је лице природа обдарила неодољивошћу лепоте, да се око њега девојке отимају, те је чекао време и случај да му се побере и ово последње нереално цвеће прве младости.  Навикнутом тако на несрећне љубави и стерилна обожавања, полуобећани рандеву у Банатској улици годио му је необично.  У срцу је осећао чар једне неиспеване песме и у крви слатку топлину неког непојамног одушевљења.  По природи ћутљив и у најинтимнијем друштву, он би се сад распричао и слатко смејао, са своја два друга, за једним столом у Москви.  Њих тројица су били из једне јаке универзитетске генерације, која се с успехом огледала у науци, књижевности и политици.  Припадали су једном клубу и у њему били најинтимнији.  Заблуда је мислити да интимни другови морају бити у свему једнаки.  Изгледа, напротив, да се могу здружити само људи са разним особинама, а нарочито неједнаким степенима осећајности.  Њима треба само једна мала веза потребе или честих сусрета па да се сложе, одричући се само екстрема своје оригиналности.  Ову тројицу везале су три сентименталне историје, које су се случајно распрострле једанпут на терен једне свечаности коју је била приредила њихова група на Универзитету.  Налазећи се у једној муци, они су се приближили за то време, за тих неколико часова, па тако и остали, сродивши се као другови из детињства, мада су у свему били различити.  Најстарији од њих, Богдан Васић, који је био репортер Препорода и имао узречицу: " како да кажем ", био је такође песник, али без великих нада на какав сјајан успех.  Стихом је умео владати врло добро, мада се никад није знао удубити у предмет и из њега дати нешто ново и непосредно.  За његову поезију - коју најзад ни он није много ценио - била је фатална његова љубав са једном ученицом Учитељске Школе, девојком иначе симпатичном, али без ичега темељног, јасног и урођеног.  Та љубав је била рана, почела је још док је Богдан био у гимназији, те му није дала стварног документа, и још више му појачала склоност за површну осећајност.  Кад је девојка свршила школу, отишла је из Београда у неко село близу Петровца, далеко од сваког угоднијег саобраћајног средства, те је поета почео непрестано тужити у својим песмама: "  Дођи, драга!  Ходи драга! "  То му је прешло у навику као оно његово " како да кажем ", те и кад би се трудио да избегне овај фатални мотив, ипак се кроз песму осећало оно: "  Дођи драга! "  Иначе, Васић се није много трудио.  Био је природе немарне.  Живео је за данас, и није га се тицало шта ће бити сутра.  Што би добио новаца, брзо би потрошио на дуван и добар ручак, цвеће и одело, на кафу и жене, не плативши никоме ни паре свога дуга, ма то било код гостионичара, газдарице или неког пријатеља.  Једног дана човек га је могао видети обученог као министра, с белим прслуком и ћилибарском муштиклом у зубима, а после се с вуцима клао.  Час се видео у Москви, усред какве отмене породице, а час се гурао у каквој забаченој кафаници са некаквим поднаредницима који су писали у Узданици и имали књижевних амбиција.  Због те немарности није свршио школу, иако су његови другови већ отслужили војску и добили указ; нити је било изгледа да ће је икад свршити.  Драгутин Ранковић, студент француског језика и литературе, био је сушта противност Васићу.  Његово одело, које није било од богзна како скупоцене материје, било је модерног кроја и боје, увек углачано и без једне мрље.  Кад је седео редовно је повлачио панталоне у колену, пажљиво марамом брисао сто где ће наслонити руку и жалио се на келнере.  Брада, која му је као венац ивањског цвећа окруживала цело лице, била је како треба поткресана; танки бркови описивали су геометриски тачне лукове изнад усана; коса у длаку раздељена, а нокти углађени и однеговани.  Поред све ове пажње Ранковић се бојао да му што ружно не стоји и, с часа на час, припиткивао је, усред најинтересантније конверзације, како му стоји кравата, зашто му опада коса и је ли му врат одвише дугачак.  Радио је гимнастику, пушио две цигарете дневно, пио шербет и чувао се покварена женскиња.  Никад се није могао наљутити да заборави на другог, нити се толико одушевити да заборави на себе.  Своје слободно време ревносно је трошио на рад клуба, али кад је требало свршити неку своју ствар, нико га није могао наговорити да то одложи, ма Београд изгорео.  Он је био стога један од малог броја студената из те генерације који су могли с правом рећи да нису пропустили ниједан час на Универзитету.  Школу није био свршио, јер био је млађи од Богдана и Милоша, али се већ унапред држало да ће је свршити на време и с најбољом оценом.  Са извесном плашњом која му је давала одмерености и поноса у тону, он је знао говорити о свему и задобити свакога.  Ни са ким се није свађао.  Чак и оне које није волео трпео је и поздрављао их на читавих десет корака високим дизањем шешира и гласом препуним радости.  Био је и сноб, али само донекле, до оне границе докле је слободно и допуштено; да подиже нове величине које се подижу, да обара ауторитете масе који се обарају, да се извлачи из општег нивоа и ствара себи квази-животну потребу за науком и уметношћу.  Овај човек, који је био обдарен немилосрдном вољом и од оца чиновника, изгледало је да је способан за све.  Ипак, песме није писао, јер се бојао да испадне неозбиљан.  Писати расправе није се усуђивао.  Састављати уводне чланке није знао.  Поред свега, он је био свуда тражен.  Виђао се по свим угледним књижевним и политичким редакцијама.  У њима је кориговао језик примљених рукописа и давао по какав превод или белешку.  Његов стил је имао нечег лицемерног, плашљивог и узалудног.  За песника Ранковић је био одличан филозоф, за филозофа богом обдарени песник; за професора вешт дипломата, а за дипломату изврстан професор; људи су га сматрали за врло погодног у женском друштву, а жене су мислиле да је врло занимљив у мушком друштву.  Сви су се пак слагали да је Ранковић врло учен и човек од будућности.  Средину између ова два антипода држао је Милош Кремић.  Родом из једне пропале ужичке трговачке куће, он је био наследио, од свега што му је кућа некад имала, понос и љубав према солидарности, те две особине класичне трговине на путу Дубровник - Београд.  Свршио је школу на време, иако не са гласом одличног ђака.  Писао је песме из насушне потребе да олакша себи од утисака које су му прилике живота товариле на срце.  Из те болесне склоности за олакшањем потицале су му многе мане, претерана поверљивост према лицима с којима је већ једном постао интиман, слабост енергије, воља за тражењем весеља и заноса.  У томе ипак није претеривао, управо дотеривао је дотле докле су му допуштала средства и преостатак новца од редовних месечних издатака за стан, храну и отплату кројачу за одело.  Иако није умео да чува хаљине, он је поред свих мрља и бора на њима, имао извесне природне елеганције, која је урођена многим брђанима и најтежа за имитирање.  Прав и одрастао, са накомрштеним поносом у очима и чистим словенским цртама, он је могао бити још леп човек да није имао неуједначен тен на лицу, црвене бубуљице, које су ружно одскакале од бледоликих образа, и грубу кожу, што му је долазила од расе која је водила из дана у дан сурову борбу за опстанак.  Он је био, дакле, од оних људи који нису ружни и који добијају у очима околине уколико их ова више познаје.  Али, Милошева склоност да не ниче онде где се не сеје, да чека у куту док га догађаји и сопствена вредност извуку из сенке, чинила је да остане непримећен, одузимала је могућност женском свету да позна његове мисаоне очи и мек глас, који је долазио из дубине душе, те је стога овај човек имао ретко који наклоњен женски осмех да сачува у архиви свога срца.  Тачног правца у животу није имао.  У њему, који је био још у годинама кад се човек ствара, отимали су се о превласт сув разум и осетљиво срце.  Обадвоје било је код њега јако развијено раним ступањем у живот и борбу.  Он се ломио из крајности у крајност, из разузданог весеља у истински живот, из животињске лењости у очајну радљивост.  Није се знало још ко ће однети победу, разум или срце, и дан победе означавао је дан његове трагедије, јер се разум био толико наоштрио, а срце тако нарасло да је Милош ишао у категорију оних људи код којих подлегање једног од ова два једнака стуба њиховог бића значи бродолом од кога се човек не опоравља.  Од ових се људи спасавају само они код којих борба између срца и разума траје до краја живота, водећи их једном страшном резултантом: по урвинама, по уском венцу планина, између два амбиса, али увек висином.  Милош је позивао оба друга да иду заједно на чување мртваца.  Богдан је био пристао, али Драгутин се није дао осоколити.  Кремић је волео Драгутиново друштво, јер је овај штедео његову осетљивост, опраштао Милошу ако би се затрчао у критици његове педантерије, волео његове стихове, био му интимни критичар.  Ранковић је говорио да је боље отићи кући и урадити штогод пре спавања.  - Море, хајде, па ћемо код мене попити чај, - говорио му је Милош.  - Пазимо се као браћа, а још ми ниси био у стану откако сам се преселио.  - Та твоја Банатска улица је на крају света! - примети му Драгутин.  - За час ћемо се спустити Скопљанском улицом.  Шетње ради ...  - Па шта ће рећи комшије? - примећивао је поново Ранковић  - Шта ће рећи?  Биће им драго што сам довео своје другове.  Дочекаће нас лепо.  Ми смо доле, на Дорћолу, велике зверке!  - Да је бар ко кога познајем, какав заслужан човек! - чудио се Драгутин.  - Ех, није него да је ... како да кажем ... ректор Универзитета, - пресече га Богдан, па дохвати цигарету из Милошеве табакере и стаде је пушити грицкајући.  - А, шта велиш? ...  Биће ... како да кажем ... нечег из Официрске Задруге? - окрете се Богдан Милошу, па ће опет Драгутину:  - Буди мушко, Драгутине Ранковићу, како да кажем ... - и лупи га руком по рамену.  Ранковић се не даде убедити, већ оде кући.  Богдан дође до Три Шешира, али га ту поднаредници салетише да попије коју.  И тако сам Милош пође у Банатску улицу, питајући се шта ће тамо бити.  Гомила младих људи и жена, груба лица и неукусне тоалете, тискала се по трему, кујни и соби.  Више није било оне старице у црној шамији која је кукала чело главе покојничине, акцентујући по нишки; комшинке су је биле одвеле некуд да се одмори, и сан који крепи пао је на њене уплакане трепавице.  Анђино лице било је покривено једном џепном женском марамом, зелено порубљеном.  Тајанствену тишину смрти замењивао је весео жагор, а мирис воштане свеће губио се у мирису од дувана и пива.  Милош ступи у собу с нелагодним осећањем човека који с обичним расположењем улази у гомилу непознатог и развесељеног света.  Једва је чекао да се прогура и нађе са својом новом познаницом.  Нешто у дубини душе говорило му је да је она ту и да га чека.  Доиста, није се преварио.  Зорка је седела уврх собе, између своје мајке и Кремићеве газдарице.  Госпа Селена, Зоркина мајка, била је од оних старица које носе хаљину од кадифе, на глави имају мали шешир од црних шљокица и, на први поглед, немају никаквих особености.  Човек би помислио да ју је већ негде видео и не би био сигуран да ће је други пут познати.  Али, Милош осети дубоку меланхолију кад упореди лице мајке и ћерке.  Стара госпођа, са сивом косом, увелим, избразданим лицем, исплаканим очима и погуреним телом, којем су године и старост одузели сваку чар жене, представљала је, упркос свему томе, живу визију старости девојке која је седела поред ње.  Јер су те очи наличиле на оне које су мрке као сенке по води; те унакажене црте говориле су јасно да су то исте оне црте које на ћеркином лицу имају бледолику боју задоцнелог цвећа, а то погурено тело, на којем више ништа није добро стајало, зацело је и отхранило оно друго, младо и витко женско тело које се измиче погледу посматрачеву.  Да знају мајке које тако јако опомињу на своје ћерке каквом горчином испуњава њихова појава човека који се са љубавним жељама приближује њиховом детету, оне би се криле као прокажене.  Зорка приказа Милоша својој мајци једним плашљивим гласом, који је садржавао страх и поштовање према овој старици, и напомену ласкаво да је он писац оног чланка који је изишао у Препороду о Анђиној смрти.  Госпа Селена га промери једним погледом од главе до пете, рече неколико хладно љубазних речи, и продужи разговор са бабицом не знам о каквом скандалу у једној великој београдској породици.  Да би умањила утисак увредљивог поноса своје мајке, ове старе паланачке величине, која се још сада осећала горда што је била жена једног среског капетана, Зорка се љубазно насмеши и поведе разговор с Милошем о његовој поезији.  Али се Кремићу није из памети брисала госпа Селена, која је и под старост говорила изафектираним гласом паланачких госпођа и није пропуштала прилику а да не спомене своју пен-зију, како је она изговарала ту реч секући је на двоје ради јачег акцента.  Млади песник продужавао је, несвесно у мислима, да упоређује мајку и ћерку, и дошао до уверења, супротног ономе које је очекивао: да се ове две жене, мајка и ћерка, не слажу ни у чему другом до у цртама на лицу.  По лицу син личи на оца, ћерка на мајку, али се њихове душе кадгод разликују тако као да нису изишле једна из друге.  Између једне и друге генерације дубе се непремостиви јазови.  Млади се привикавају новинама, праве скокове, који су утолико већи уколико је раса свежија, поводе се духом времена, и, на путу усавршавања, развијају једну од урођених особина, док она не постане главна, и родитељи се упитају са запрепашћењем: је ли то њихов син, њихова ћерка, дете њихово, које је расло пред њиховим очима и по њиховим саветима.  Стари побуњени против новог доба, које корача брже него они и немилостиво их оставља за собом, повлаче се у успомене, све што не разумеју мисле да је противу њих управљено, мрзовољно ћуте и окоревају у навикама.  И једног дана две генерације, очеви и синови, мајке и ћерке, родитељи и деца, налазе се на два супротна, често пута непријатељска терена, не разумеју се никако и живе у миру само тако ако је код деце толико поштовање према родитељу да им одобравају све старачке каприсе, или код родитеља толика љубав за децу да им, против свога мишљења, дају све, жртвују имање и себе саме.  Како се мало има да каже у првом рандеву!  Човек осећа како губи од своје вредности са сваким секундом који пролази у мучној ћутњи; изналази само баналне ствари за разговор и кретенски се смеје без икаква повода, а уста стоје срцу затворена, као да човек није скидао звезде с неба да би спремио себи један сат разговора.  Један радник, од оних радничких типова који носе реденгот, имају велике бркове и аранжирају кадрил на забавама, умеша се у разговор између Зорке и Милоша, и спасе ситуацију.  - Читао сам ваш опис смрти другарице Анђе, - рече он.  - Допада ми се необично ... читава прича.  Није се могла лепше ожалити.  Томе је крива буржоазија ... треба укинути стајаћу војску.  Ми пролетери ... част ми је представити се, Пера Јагодић, сарачки мајстор у, родом из Бежаније ... знате, овде преко.  - Мило ми је, мило ми је - збуњено се Кремић захваљивао и бранио од даљих комплимената.  И други радници приђоше радознало.  Један рече званично:  - Е, да се испретстављамо!  И тада наста једно опште руковање, помешано са нуђењем пива и визит-карти.  Весеље још више порасте.  Мало је требало па да неко запева.  - Слушај, Зорка, већ је време да се иде кући, - ослови је мајка.  Девојка се наже ближе госпа Селени и стаде јој нешто тихо говорити.  Свакако ју је молила да остану још мало.  За то време Милош ју је испитивачки посматрао.  Зорка је отскакала од свих девојака које су ту биле скупљене, као ружа у пољу коприва.  Кремић је осећао како лепо стоји на Зорки њена црна сукња, која се као талас ноћи спуштала од њеног струка, и бела свилена блуза, што је овлаш оцртавала благо развијену бисту у девојке, и да њена ушчешљана фризура допушта светлости да падне на њено интелигентно чело и открије дубине сенастих очију.  Он управо није видео да је Зоркина сукња црна, блуза свилена, а фризура ушчешљана.  Он је све то примећивао само као један згодан оквир, који је истицао своју слику, слику Зорке просте, природне, госпоствене и у исти мах веселе и одушевљене.  Из тог посматрања трже га један пискав јеврејски глас, који га је званично питао:  - Која сте ви варош?  - Зашто?  - Играмо поште.  - Дорћол! - брзо одговори Милош и насмехну се.  - То није варош! - противила се Јеврејка.  - Добро, добро, прима се! - викали су радници.  - А ви, го-спо-ђи-це? - затеже Јеврејка гласом и пређе на Зорку.  Зорка се замисли, па онда прште у смех и рече:  - Ужице.  Нико ништа не примети; само се Кремић уједе за усне и поцрвене.  Ужице и Ужичани немају добар глас у Београду.  Не једанпут, Милош је имао прилике да види како се лица изненадно промене кад помене да је родом из ове вароши.  Игра настаде.  Викало се: "  Тру-тру! " - " Ко иде? "  - Пошта! "  Грешило се.  Свађало се кад се неко ухватио у погрешци.  С часа на час остајало је све мање играча који нису били дали залогу.  Пуким случајем не погрешише само ово двоје који су овде заказали свој први састанак, те осташе да суде.  Повучени у кујну, Милош и Зорка су судили благо.  Ту у закутку, остављени насамо, они су ћућорили, питали су чија је која " фота " и договарали се чиме кога да казне.  Баратајући по разноликим залогама, њихови су се прсти додиривали.  Лице им је подилазила нека топла румен.  Очи су им биле мокре и светле.  Стојећи једно према другом, стидљиви и неодлучни, они су наличили на две птице које стоје на два разна џбуна, гледају се ћутећи и слатко, пре него што пређу на песму и даље нежности.  Они из собе опомињали су их да похитају.  И ова два створа, већ блиска једно другом, хитали су, али се мисао није дала лако привезати за игру и продуживала је њихов тајни састанак, на којем ни речи нису говорили о себи.  Кад се сврши игра поште, госпа Селена уста и рече Зорки да се иде кући.  Али, онај радник у реденготу, Пера Јагодић, салете госпа - Селену ласкавим речима и готово је натера да седне, док само одиграју још једну игру, игру писама.  - Нека свако задржи своје раније име, - викао је Јагодић, као да аранжира кадрил.  - Затим добиће онолико хартијица колико персона има у игри.  Свакој од тих персона слободно је написати шта хоће у границама учтивости, адресујући само име вароши како се зове дотична персона.  Хартијицу треба, знате, после превити тако да се адреса види, и бацити у мој шешир.  Милош је дуго мислио шта ће и коме ће да пише.  Нико га од ових радника ни радница није интересовао.  Најзад, он стрпа неопажено све хартијице у џеп и само на једној написа:  " Ужице.  Како је пријатна та варош; ах, како су били слатки они кратки тренуци које сам малочас крај ње провео.  Долази ми на срце једна грешна мисао: да још неко умре, да бих могао провести још неколико таквих тренутака крај Ужица, крај вас ".  Писање је дуго трајало, јер раднице нису биле вичне перу, а радници су заборављали како се ко зове.  Најзад се то сврши и радник у реденготу поче делити пошту.  Милош је радознало очекивао шта ће наћи у тим писмима.  Читао је једно за другим.  У првом писму стајало је: "  Скромност је највећа врлина. "  У другом је било: "  Ја вас волим, ја вас обожавам, кад ћу вас поново видети? ...  Рукопис и интерпункција били су до зла Бога рђави, и Милош пређе на треће писмо.  Ту је стајало опет неизвеџбаном женском руком написано: "  Ој Дорћоле, мали Цариграде! "  Четврто писмо није било ништа интересантније: "  Пет и три осам, погоди ко сам.  То те моли она која те воли. "  Пето писмо писао је мушкарац правилним практикантским рукописом: "  Еј, побратиме, откуд ти овде западе?! " ... и још неколико знака дивљења.  Кад пређе на шесто писмо, Кремић задрхта.  Био је то нежан женски рукопис, које је писала једна сигурна рука и свако слово мирно довршавала.  Нешто у Милошу рече:  - То је од ње.  Писмо је садржавало ову кратку реченицу: " Дорћол.  Ја вас већ волим донекле; али осећам да ћу једног дана волети вас много. "  Он не смеде одмах погледати у Зорку, већ се задуби у слова, као да је из њих хтео прочитати још нешто више.  Да је Кремић био графолог, он би иза тог рукописа, јасног и сигурног, видео једну природу чији се карактер нагиње према ономе што је право и лепо, а мирне црте откривале би му душу жене с тихим лицем које би се могло узети за неосетљиво, жене која је предодређена више за породичне наклоности него за смутње страсти.  Кремић то није био, и није се тиме интересовао, већ се трудио да ухвати тачан смисао речи, да би видео има ли ту шале и ироније.  Кад се најзад усудио да дигне очи и да на Зоркином лицу нађе потпоре за своје радосне слутње, он се сусрете са једним осмехом, најлепшим изразом женске душе, који је лутао по њеним уснама, говорио све и, у исти мах, не значио ништа.  Има два чудна типа у београдској младежи.  Има девојака које су строго сачувале своју телесну чедност, а у лову на мужеве изгубиле целокупно девичанство душе, и младића који су престали бити чедни још пре него што су добили науснице, па ипак, упркос пласирања своје нежности по најгорим местима, успели су да у души остану нетакнути, невини као јагњад.  Од ових људи постају највернији мужеви и љубавници који највише пате.  Милош Кремић је окушао забрањену јабуку још првих година кад је дошао у Београд, па ју је и даље кушао поред свих сентименталних криза кроз које је пролазио.  Али, после сваког угриска, осећао је бљутав укус купљене љубави.  Кремић је несвесно наслућивао да је љубав која се не изражава у монети сасвим нешто друго.  Са заврнутом јаком на капуту и стидећи се самог себе, он се враћао кроз прљаве улице с тржишта љубави, крио се у сенку околних кућа и жудео за љубављу једног бића које ће му се предати без рачуна.  Сад му се на обзорју изненадно јављала једна симпатија.  - Ево једне жене за којом сам жудио, - мислио је он, раставши се од Зорке.  - Истина је да ме она већ воли донекле.  Од мене само зависи да ме заволи потпуно.  Милош се брзо свуче, баци се у постељу и предаде мислима.  Оне су се чудно укрштавале у његовој глави.  Он је час био уверен да га Зорка већ одавно воли, да му је оним писмом открила своју љубав и да само од једног његовог да зависи остварење свих заносних слика, пуних женске лепоте.  Час би опет један дах сумње избрисао, као мокар сунђер цртеже по табли, све те лепе мисли.  - То је шала. - мислио је тада.  - Она је то написала лако, не мислећи ништа, као оне раднице које су ми писале: "  Пет и три осам " ...  Али би Кремић брзо одбацио ту мисао о шали, јер је човеку пријатно да мисли оно што му се допада.  Замишљао је поново да га Зорка воли, цртао је даље њихово ближе познанство, изјаве љубави, њихов заједнички живот.  Бујна машта осетљиве природе и двадесетих година ишла је све даље и даље.  Млади песник разголишавао је своју нову познаницу, утирао јој трагове година и живота, облачио је у скупоцене хаљине, метао на њу огрлице од бисера, златне гривне; извлачио је из Банатске улице, преносио је негде на Врачар, у оне тихе улице без бакалница, зидао за њу романтичну вилу, око које расту јеле и пужу се руже, стављао на прозоре тешке завесе, што дају тајанствену полутаму, пунио собе раскошним вазама цвећа, златним лустерима и меким диванима, васкрсавао читаве поворке слугу и слушкиња, и у мислима се опкољавао свим оним за чим жуди младо срце једног човека који је голих руку дошао у Београд из једне сироте паланке и хтео да има све оно што је у њему видео.  Кад би већ са маштањем дошао до немогућности, Милоша би леднула мисао да би то све морао платити својом слободом.  Та је мисао обарала све његове куле од карата, јер он није хтео да буде привезан ни за кога.  Он је био човек кога је живот рано научио шта је то ја.  Изнад свега, уздизало се то ја.  Кад је дошао у Београд, све је било против њега, и он се, у тој борби за себе, навикнуо да гледа, да зна само за своје ја.  И он је волео себе и своју слободу, крваво купљену са десет сопствених ноката.  Милош Кремић није био рђав човек, имао је високих идеала и добро срце, био је готов да од онога што има даде и другима, али би устао љуто као вучица на онога који би ставио руку на његово ја, који би покушао да му одузме слободу да располаже са собом како хоће.  - Нека иде до ђавола! - рекао је тада у себи Кремић.  - Све девојке траже да се удаду.  Код мене то неће наћи ...  Треба спавати.  Милош се окрену на другу страну и покуша да заспи.  Али сан, као какво неваспитано дерле, само је додиривао трепавице, па бежао даље.  Кремић се окретао час на једну час на другу страну, покушавао да броји или да замисли како се жито таласа, али није могао заспати.  Кратко Зоркино писмо задало му је било једну рану.  Млади песник налазио је ублажења својој муци само кад се поново предавао крилима своје мисли и летео оној бледоликој девојци са тамним очима.  Већ су се прозори белили на соби и нов дан се објављивао, кад Милошу паде на ум једна мисао која му се учини да није рђава.  - Она ме већ воли.  Волим и ја њу, - говорио је он у себи.  - Ми се не можемо узети.  Али, шта то мари.  Ми ћемо се волети и против тога.  Ја не тражим од ње ништа више него да ме воли и ... покоји пољубац у недељи дана.  Нека тражи мужа на другој страни.  Ја јој остављам потпуну слободу.  И бићу срећан ако се уда.  Кремић није био начисто са слободном љубави; ипак му се овај њен облик допаде.  - Ништа нећемо жртвовати ни ја ни она.  А ипак ћемо се волети! - мислио је.  У његовој машти, Зорка се претвори у једног доброг анђела, који му долази да га милује, да га диже кад падне, теши кад трпи, даје хране његовој поезији и одлази од њега кад то захте његова срећа.  Кад се сутрадан пробудио, Милош се чудио самом себи како је могао, на основу једног писма које не каже ништа, на основу једне игре, да мисли да га Зорка заиста воли.  Смела и слободна машта, која је у мраку дизала куле по ваздуху, повукла се у своје тајанствене путове на прву појаву стварности.  - Ја сам уображена будала! - пребаци он себи кад се сети свега шта је мислио, и љутито диже завесе с прозора, да би видео да се обуче.  Оно жуто фебруарско сунце које је дан пре тога онако слободно сијало, обећавајући пролеће, овог јутра није изишло.  На Београд се спустила ситна, црна и хладна киша.  Она је изгледала да одвајкада пада и не мисли никад престати.  Сиво небо висило је на раменима.  Све је око човека било мокро и каљаво: било да приђе прозору да га отвори, било да се очеше о какав дирек на улици или да притисне кваку на вратима.  - Шта ми је било да то мислим? - говорио је Кремић у себи.  - Како сам могао? ...  Како сам могао? ...  Да, ја сам директно смешан, будала, глупак.  Он је осећао срам пред самим собом.  Окретао се по соби као да је тражио да што није остало од његове синоћне бесмислености.  Да није морао ићи у редакцију, он не би излазио из собе и ту би остао скривен од стида и срама.  Као лопов, извукао се из свог стана и прешао преко дворишта, сав срећан што га Зорка није видела.  - Али, ја је ипак волим! - мислио је он, хитајући у редакцију.  - Да, већ је и ја донекле волим и осећам да ћу једног дана волети је много ...  Само да не будем смешан, џаба му све остало!  Човек који познаје једну жену и који је одваја од других може донекле прикривати своје симпатије и одлагати тренутак дизања завесе са свог срца.  Али, томе одлагању има граница.  Живот тече око нас, привлачи нас једно другом чак и против наше воље.  И тада долази момент, важан тренутак у односима између тога човека и те жене.  Он се осећа; осећа се топлина његовог наступања и страх да ће он проћи.  Тада се човек и жена погледају очи у очи.  Не зна се шта ће искрснути.  Све зависи од ма какве ситнице.  Једна несмишљена реч или неспретан покрет кадри су да упропасте све.  И кад тај тренутак прође осетиће се да је све добивено или изгубљено.  Кремић се бојао тога тренутка.  Мислио је на Зорку и дан и ноћ.  Претурао по глави успомене на оно неколико тренутака које је провео заједно са њом.  Осећао је како му занимање са њом блажи бол који је осетио од првог тренутка кад се њој приближио.  Али, није имао храбрости да даље пође.  - Шта ће бити?  Како да јој кажем шта осећам? - мислио је он.  - Какав ћу изгледати у њеним очима?  Ах, само да не будем смешан!  Од оне вечери кад су били заједно прошло је било неколико дана, а између њега и Зорке ништа се нарочито није било догодило.  Несигуран у себе, он ју је стално избегавао.  Прекодан није долазио кући.  Изјутра је прелазио преко дворишта брзо као да га неко гони.  За то време видео ју је само двапут.  Оба пута ју је поздравио скидањем шешира.  И то је било све.  Неискусан у животу и имајући једну болесну склоност да све преувеличава, Милош је већ веровао да је све свршено.  - Све је свршено, и ја сам један велики магарац, - прекоревао је он себе, и у глави тражио речи и стихове да опева у једној краткој песми ову љубав која је умрла пре него што се родила.  Чар те нове песме о једном кратком и пролазном љубавном расположењу, које у себи садржи непомућену васиону наших снова и жеља, тешио га је и претварао му бол у мртав књижевни модел, као што природњаку шпиритус умртвљава и чува мале животиње.  Реч по реч, стих по стих, Кремић је у свесци својих песама вајао један бледолик женски профил, један од оних профила који сретнемо на шеталишту, у железничком купеу или при чаши пива, и који нас загреје својом лепотом, узбуди нам благе романтичне жеље, и напусти нас пре него што нам се досади, те у нама остави нечег нежног, магловитог, лаког и блиског сузама.  Али, српска литература не доби ову песму.  Догађаји зауставише младог песника у раду и показаше му да шпиритус није убио животињицу и да још све није свршено.  Једно јутро кад је ишао у редакцију, Кремић сустиже Зорку у оној споредној улици која води од џамије на Велику Пијацу.  Зорка је ишла са још једном девојком у друштву, те Милошу би лако да је заобиђе и продужи пут, јавивши јој се само.  Али га она задржа.  - Господине Кремићу, имам нешто да вас упитам, - рече му она, па погледавши у своју другарицу продужи:  - Мислим да се познајете: госпођица Љубица Захарић, студенткиња; господин Кремић, наш комшија ...  Знате, ви свакако идете често пута у позориште, па вас молимо да нас поведете једанпут.  Госпођица Љубица седи код нас ...  Али, знате како је.  Мајка не воли позориште, а ми саме, девојке, нема смисла да идемо.  - Драге воље, госпођице, - одговори Кремић учтиво и одрешито, дивећи се сам своме гласу.  - У суботу се даје Драгана, па ако хоћете?  - Ах, то је дивно!  - Дочека студенткиња.  - Тако је жалостивно.  Баш вам хвала.  - Ви сте гледали тај комад?  Ствар је нежна и топла, - одговори Кремић Љубици, и сусрете се са погледом Зоркиним, једним од оних испитивачких погледа којим жена хоће да у једном тренутку сазна утисак који је начинила појава друге жене.  Милош не издржа тај поглед, јер је осећао да ће наћи у њему само своју слику, и продужи разлагање о овој француској драми.  У суботу вече, кад су били у позоришту, између Зорке и Милоша није се ништа нарочито догодило, али је млади песник осетио да се тада збио онај критични моменат од кога је зависило све.  Он је прошао и донео Милошу победу.  Да, ништа се нарочито није десило: седели су у партеру; између другог и трећег чина Милош је купио дамама бонбоне, после их је упознао са Драгутином Ранковићем; кад се претстава свршила, свратили су у посластичарницу, и, најзад, отишли кући ...  Има ствари на које се човек увек може ослонити.  Једна од њих јесте и осећање: оно је у извесним случајевима много сигурније него разум.  Да, по разуму судећи, те се вечери није ништа нарочито десило, али је Кремић, кад је допратио своје даме до њиховог стана и ступио сам у своју собу, осетио да се те вечери десило нешто што је приближило Зорку и њега тако близу, нешто што се више није могло поправити, нешто тајанствено и силно које му није више дало да стукне назад.  Њихов весео излазак из куће, заједничка места у партеру, Зоркина торбица коју је Милош држао у крилу, долазак Драгутина Ранковића који се Зорки није толико допао колико је Милош очекивао, један угушен крик који је Зорка пустила кад драгана извршује самоубиство, претпролетња мрачна ноћ, њихово лагано отварање капије, ступање уза степенице на прстима и обећање да ће опет заједно отићи у позориште - све је то пунило Милоша добром надом и радошћу од живота.  - Пази да се не изгубимо! - викну Кремић Драгутину Ранковићу и нежно повуче Зорку тамо где се чуо глас: "  Ево масака! "  Полусрушене куће Јеврејске Мале, налик на варош коју су Турци опљачкали, вечерас су биле оживеле и на себе узеле изглед људских станова.  То је било вече, једино вече у години дана, кад београдски Јевреји отворено показују да су живи, да и они имају своје празнике, обичаје, и право на живот.  По угловима су ницале дотле невидљиве кафанице.  Вечиту тишину кривудавих улица заменила је врева веселе гомиле.  Прозори, без завеса, били су осветљени.  Кроз њих су се виделе старе Јеврејке, са широком пантљиком око главе, поседале по патосу и с цигаром у зубима.  Све су капије биле отворене.  Свет је улазио, излазио и шетао се по свим кућама као по свом дому.  Кроз тиху ноћ одјекивала је музика разноврсних инструмената.  Поред циганског ћеманета чуле се шумадиске гајде, уз маћедонски гоч тресла је расходована војна банда.  Из свих крајева Београда јурио је народ у ове тесне улице и гушио се, радознао да види јеврејске маске.  - Гле, гле, Моше! - викао је неко показујући једног Јеврејина који је узео костим Краљевића Марка из Народног позоришта и достојанствено се шетао рђавом калдрмом.  - Личи му ко ждребету кашика!  Сарике и Ребеке, дотле плашљиве и ћутљиве као камен, безбрижно су ишле кроз народ, обучене у мушко одело, и штипале се са првим који им приђе.  - Чини ми се да нисам у Београду, - рече Зорка Милошу поверљиво.  - Станимо док прођу ове маске.  Гле, црнци!  Талас гомиле запљускивао је све више улице.  Гомила се повијала као њива кукуруза на јесењем ветру.  Ваздух је одјекивао од песме и псовке, смеха и вриштања.  - А гдје је Љубица?  - Остала је са Драгутином, - рече Кремић Зорки.  - А, ево их.  Љубица досад није видела јеврејске маске, те се са Зорком договорила да изиђу то вече у пратњи Милошевој.  Кремић је позвао и Драгутина, да друштво буде што веће.  Овај се дао дуго молити.  Најзад је пристао, јер му се Љубица допадала.  Ранковић је донекле познавао ову девојку са Универзитета.  Она је те године дошла из једне гимназије из унутрашњости и уписала се на Универзитет за француски језик и књижевност.  Својом младом појавом унела је нечег новог у целу групу.  У семинару је заструјао интимнији живот.  Студенткиње су осетиле да ће им ова паланчанка, препланулог лица и ђаволастих очију, постати опасан конкурент, те су се решавале којем од својих обожавалаца да поклоне своје срце, и тим попуштањем привезивале за себе изабраног младића.  Студенти, желећи љубави и љубакања, примали су ове авансе као озебао сунце, предавали се целом душом усамљеним шетњама и авантури.  Љубица је била жена рођена за љубав, љубав страсну и променљиву, жена, развијена и каприциозна, код које ништа није кадро да угаси тај пламен страсти: хришћанске поуке ни разочарења у животу, матерински позив ни старост.  Њено источњачко лице имало је крупне црте; нарочито су јој уста била велика, те кад би се човек у њу загледао, добро и изблиза, не би могао рећи да је лепа.  Али се то ипак није видело из мрке боје њених образа и под влажном светлошћу живих, крупних и црних очију.  Њен поглед је привлачио човека топлим миловањем; усне су јој се црвениле, сочне и насмејане, као располовљена јагода, а коса, обилата и густа, окруживала јој је главу као ноћ у шуми.  Рамена су јој била јака, груди као брдо и цела структура снажна и ухрањена као да је била ћерка једне од оних наших сеоских попадија које остају вечито младе и испијају полиће пред механом.  - Не губите се! - припрети Зорка прстом Драгутину и Љубици, и пође за Милошем да види црнце.  Њих четворо пробијали су се кроз гомилу која је плавила улицу као надошла река; несташно дирали маске, гурали се и смејали на најмањи повод, као и цео свет око њих.  Како су ове улице средњевековног Београда биле одвише узане за толико народ, ова два пара младих људи губила се често и довикивала.  У томе би се некоме од њих омакло да при зивкању не помене и уобичајену титулу: господине или госпођице, или да народске узвике: погле! пази! претвори на ви.  То би им поново измамило буран смех и приближило их још више једно другом.  Они би се узели за руке, као да су маске или пријатељи од детињства, гурали се кроз свет, мешали се у говор гомиле, весело ступали по туђим кућама, изигравали брата и сестру, играли окретне игре у неком дворишту, поплочаном циглама, откривали лица маскама, дисали дубоко и губили се у свет и у ноћ.  Око њих је кључало весеље, које је извирало из песме, музике, вина, гомиле народа и млаке пролетње ноћи.  Било је нечега опојног у даху те ноћи, почетком марта, кад дувају јужни ветрови, који доносе поздрав последњег снега са планина; кад је небо покривено топлим облацима, који се полагано крећу и сеју мрак и заборав; кад се природа буди, потоци жуборе, трава ниче, дрвеће пупи, а тице свијају гнезда и певају.  Милош је дубоко осећао ову београдску ноћ и сву сласт што ју је делио са блиским женским бићем, са девојком која га је држала за руку и поверљиво му шапутала:  - Хајдемо даље, даље ...  Чини ми се да ово није Београд.  Кад је дошао на крај Јеврејске Мале, Кремић се није зауставио него је продужио да иде даље неким прашљивим путем око кога није више било кућа.  Он није марио што је изгубио остало друштво.  Довољна му је била ова пријатељица, лака као птица, и ова ноћ, широка и млака, мила и наклоњена, што се изливала на њих двоје као балсам живота, претварала Београд у Витлејем, и певала младом човеку да је на земљи срећа, а на небу радост.  Зорка је ишла, послушна као јагње, наслоњена на његову десну руку.  Пут је био прав и усамљен.  Око њих је била ноћ црна и тишина дубока.  Тек кад дођоше на саму дунавску обалу, приметише једну широку угашену масу, из које су избијали пламени језичци.  То су се дунавски таласи дизали и спуштали, озарени неким сакривеним светлилом.  Под њиховим ногама шкрипао је шљунак.  Кад стигоше на обалу, они се пустише без речи и седоше на један изврнут чамац.  Јужни ветар млако их је миловао по лицу.  Однекуд је долазио мирис на смолу и пупољке од врбе.  Далеко, са друге стране Дунава, светлуцала је ватра у некој царинској стражари.  Још даље, улево, дрхтали су електрични лампиони на земунском кеју.  Зорка је била спустила руке у крило и посматрала један облак, који је рубила све више једна сребрна врвца.  Црне дунавске воде виделе су се све више.  Милош пак био се поднимио на десну руку и, гледајући у крај обале, предавао се сав своме неодређеном осећању, помешаном од среће и бола.  - На шта мислите, господине Милошу? - упита га Зорка тихим гласом, као да се бојала да не отера овај лаки ноћни чар који их је окружавао.  - То је тешко рећи, - одговори Кремић замишљено.  - Гледам ову обалу и пада ми на ум једно поређење.  Река рони земљу на једном месту, а на другом се повлачи; обала се мења непрестано и кривуда на сваком кораку.  Ипак, људи цртају ове обале и верују да оне изгледају тако.  Наши осећаји ми личе на ове обале, кривудаве и искидане.  Они расту и смањују се, дижу се и падају; ничег јасног, а човек их изражава и саопштава другим, не марећи да ли је то тачно и исправно.  Сакривени месец је рубио облак, иза кога је стајао, све више.  Његова бела светлост се ширила постепено, те се небо указивало као неки далеки пропланак, по коме се просуло стадо ситних облака.  Светла срма се спуштала на земљу, будећи ноћни ваздух и осветљавала воду, која је личила на поцрнели никал.  Шљунак се беласао.  Једна група збијених врба указивала се поред њих и изгледала као да се пропиње да их види.  Зорка је седела близу Милоша.  Са плашљивим и дирљивим дивљењем, она је слушала младог песника као да је хтела попити речи док су му још дрхтале на уснама.  Ноћ је била изазивала свеже руменило на бледоликим образима младе жене, а јужни ветар је завлачио своје младе пипке у њену косу и од кестењастих праменова правио романтичан оквир њеним руменим јагодицама.  Милош је узе за руку.  Она је не повуче него се зарумени још више, подиже главу ка небу, где се сребрн месец крио иза облака, и остаде тако, изгубљена, изван света, као да је слушала неку арију која јој се допада.  - А на шта мислите ви? - упита је Кремић.  Зорка се благо трже и Милоша погледа са осмехом на уснама.  У овом укрштању њихових погледа, бржем од пуцња, њене црне зенице, као вода у Дунава, биле су се осветлиле исто тако од неког скривеног извора светлости и преливале се у метал, док се њено лице руменело све до слепих очију и гргуравих праменова косе.  Милош је тада био најближе до оног идеала љубави који је стварао у свом усамљеном животу.  Јасно је видео тражену срећу како му се приближује и додирује га својим тајанственим крилима.  Али, зашто је он оклевао тога тренутка, зашто се уздржавао, чега се бојао?  Он је испустио Зоркину руку коју је држао, поново је поднимио и гледао у изрецкану обалу Дунава.  Срећа долази изненадно; она се рђаво подудара са обичним животом; она притиском збуњује човека.  Они осташе тако ћутљиви, непокретни и стрепећи од онога што ће им донети идући минут.  Оба млада створа беху обуставили своју вољу и напрегли сва своја чула, као да је њихова судбина зависила од неког трећег.  Месец је и даље марљиво рубио облаке, Дунав се пресијавао, јужни ветрови пиркали, таласи љубакали обалу, а из дна земљиних груди допирао је ритам једног великог и спокојног дисања.  Наједанпут, ту чаробну тишину нарушише људски кораци.  Милош и Зорка скочише у исти мах као да их је неко хтео да затече на рђавом делу.  Шум се приближавао из велике даљине.  У тихој ноћи одјекивао је бат човечјих ногу.  - Не бој се! - први се ослободи Милош и несвесно пређе на ти.  - Има их више.  То су свакако финанси.  - Хајдемо кући! - промуца Зорка, пребледела од изненадног страха.  Тек тада Кремић виде како је био близу среће.  Сад му се она измицала брзо као што је и дошла.  И као да хтеде ухватити ту срећу, он пружи руке, ухвати се око Зоркиног паса и наже се да јој притисне пољубац на њене пребледеле усне.  Она се трже, и оном инстинктивном окретношћу коју је природа дала жени ради одбране, истави оба длана пред своје лице.  Пољубац паде на меке завојице шаке, на оне тајанствене шаре по длану из којих се чита судбина.  Тај је пољубац био горак и сладак, нешто што заноси, што опија и боли, као чаша напуњена шампањем и сузама.  - Не, немој! ...  Хајдемо кући! ...  Ево, иде неко! - рече му Зорка благо, као да се хтела извинити за срећу коју му крати, и изви се из његовог загрљаја.  Шум се приближавао све више.  Већ се јасно познавале две људске прилике.  То нису били финанси.  То је био још један заљубљен пар, који је био пошао њиховим путем.  На запрепашћење свију четворо, они се познадоше.  Први се освести Ранковић и рече Милошу и Зорки, да би забашурио свој траг:  - А где сте ви?  Тражили смо вас по целој Мали.  Још нам је само остало овде да вас потражимо.  Али, зловоља и жалба за пропалом самоћом, која је јасно била исписана по Љубичином лицу, сведочила је противно.  Они нису заказивали састанке, па ипак су се састајали све четворо, готово сваки дан.  То је било обично пред вече.  Љубица је после школе силазила кући и узимала са собом Зорку под ма каквим изговором.  Онда би изишле на Мали Калимегдан и селе на једну клупу, на оном вештачком брегу који је подигнут у дну парка према Кнез Михаиловом Венцу.  Дотле би се нашли Милош и Драгутин, прошли би једанпут кроз Кнез Михаилову улицу и Велики Калимегдан, па би се онда спустили на Мали Калимегдан оном стазом која води поред градског платна, посматрали неко време љуљашке и остале забаве за децу, куварице и војнике, узели једну стазу која се од главне одваја удесно, спустили се низ мале степенице, начињене од трошног ташмајданског камена, које воде у дубину парка, тек једва пошумљену, и по тим уским, неугаженим стазама дошли до клупе, где су их већ очекивале две њихове познанице.  Између ова два друга, који су дотле поверавали један другом своје најтананије осећаје, никад се сад није заподевало питање о мислима које су гајили према овим двема девојкама што су их чекале.  Они су осећали да је то место најболније код човека. и бојећи се неспоразума и нехотичних увреда, избегавали су пажљиво сваки разговор о Зорки или Љубици, мада је, и једном и другом, било најслађе говорити о овим двема другарицама.  Кад се баш није могао избећи овај разговор, млади пријатељи говорили су полако, одмерено, са највећим тактом и уз имена ових својих познаница додавали титулу госпођице.  Кремићу се Љубица није у свему допадала, али, ипак, никад не би споменуо Драгутину о њеном паланачком укусу да шта црвено прикачи на своју тоалету, а ни Драгутин није правио ни најмању алузију на Зоркине године.  Чак су ишли дотле да је Милош узносио Љубицу на рачун Зорке, а Ранковић му се противио и хвалио Зорку на рачун Љубице.  Ма како да се нису заказивали, састанци на Малом Калимегдану били су потајни.  То се видело по месту које су били изабрали у дну парка, које не посећује нико други до каква гувернанта Немица или кратковид пензионер.  Тај део Кнез Михаиловог Венца био је тако исто пуст, остављен корову и самом себи од саобраћаја и општине.  Улица је била нерегулисана, без калдрме; трава је по њој расла у изобиљу.  Па и саме куће, које су биле подигнуте само са једне стране улице, изгледале су напуштено и без људи.  Ролетне су биле готово увек спуштене на њиховим прозорима.  Тамо где је којим чудом прозор био отворен рогушио се луксузан намештај, чамотан и празан.  Тек из једне новосазидане куће, у сецесионистичком стилу и са позлаћеним орнаментима сунца које се рађа, чули су се несигурни тонови гласовира, на којем је једна млада жена разбијала своју досаду.  Зорка и Љубица устајале су чим су им се приближавали два пријатеља, проговорили би коју реч, смејући се без повода, и сви заједно спуштали су се поред Општинске Баште ка Дунаву.  Та огромна и тамна маса воде, која се достојанствено ширила између две обале и државе, имала је нарочиту привлачну моћ на ова два заљубљена пара.  Висок хоризонт који је почињао да се шири од београдског гребена и вишњичких брда хитао је у бескрај банатске равнице, пуне озеленеле шуме и ритова, чија је затворено зелена и бујна боја пријатно одскакала од наше обале, рапаве и голетне.  По бистром ваздуху изнад воде губили се сиви праменови дима, заостали иза једног пароброда који се већ изгубио на хоризонту.  У огромни видик штрчали су многобројни фабрички димњаци на нашој страни, као неке црне и витке шимере, које су јогунасто ишле у небо и поносно висиле изнад своје земље.  Нешто натчовечно и материјално, а у исти мах видљиво и јако, лелујало се између ових црних димњака, ширило се по нашем хоризонту, смејало се свему што је људско и извештачено, и одушевљавало на борбу и крв, на љубав и жртве.  Нехотимичним покретом, Милош би стао поред Зорке, а Драгутин до Љубице.  И тада би силазили, не марећи што су се спотицали по јендецима и рупама од отврдлог блата, и смејући се кад би се ко од њих закачио за живу ограду Општинске Баште.  Пред њима је била широка пољана, Дунав, пучина од ваздуха, љубав и вечност.  И уколико су више силазили, све је један пар више измицао, а други застајкивао, све се младић више примицао девојци, глас био дрхтавији, смех нервознији а поглед светлији.  Кад би већ далеко одмакли од вароши и туђих радозналих погледа, младићи би једним нежним покретом, који се може извести само у двадесетим годинама, узимали своје даме испод руке, онако ... без питања, усред разговора о безначајним питањима, и слатко нагнути на десну страну, продужили ићи, све напред, без циља, без свести.  Тек би се зауставили на дунавској обали.  Ту су се састајали, сви четворо, терали детињасте шале, прскали се водом, гурали једно друго у реку, претили самоубиством, и шегачили се на рачун смрти.  Али су дани били још кратки, они млаки дани половином марта кад сунце већ залази око шест сати, и мрак их је изненађивао, брз мрак који се јављао са торлачких висова.  Они су се тада невољно окретали Београду, који се већ, са Општом Државном Болницом и Универзитетом, завијао у таму и ноћ.  Они би тада ударили преко баштованџиница, и заобилазили што више само да дуже остану насамо.  Тада би се понављала стара игра: младић је узимао своју девојку испод руке, нежно би се нагињао на њену страну и говорио јој о безначајним стварима.  Ове наивне шетње, у знаку идиле, поновиле су се неколико пута не мењајући ништа у односима између Зорке и Милоша.  Ипак се не може рећи: баш ништа.  Строг посматрач могао је приметити да Милошева рука привлачи све више руку младе жене, и да је песниково срце све топлије од овог додира.  Кремић није више ништа желео.  Тај лаки додир женског бића испуњавао му је све негдашње фантастичне снове и пусте жеље.  Он му је надокнађивао све муке које би претурио тога дана.  После те шетње, осећао се весео и одушевљен, као после доброг ручка.  - Нека ово потраје увек, - говорио је он себи, кад се враћао са Зорком у варош.  - Ја јој ништа више не тражим.  Али, из полутамног Београда, по коме се палиле електричне сијалице, ругало се овим његовим мислима нешто себично, пакосно и ружно, а јасно као земља, убедљиво као судбина, и шаптало му:  - Пољуби је ...  Пољуби је!  Једне вечери, при повратку, кад је Драгутин већ био далеко одмакао са Љубицом и кад је из свију крајева Београда звонио тај досадни шапат: "  Пољуби је ... пољуби је! ... ".  Милош се обрати Зорки, као да је хтео сузбити тај шапат.  - Штета ...  - Рече јој, - штета што прекидамо шетњу сад кад је најлепша.  - Мајка једва и оволико допушта, јер мисли да сам с Љубицом у Кнез -Михајловој улици.  А да до мене стоји ... - одговори Зорка са једном нехотичном благошћу у гласу и замисли се.  - Шта бисте радили? - запита је Милош, а шапат се понови: "  Пољуби је ... пољуби је! "  - Да, шта би радила? - поново је упита Милош и погледа је једним упитним погледом.  У том погледу било је нечег наивног, неодлучног, дечјег и онога што постоји у физиономијама извесних људи за које се каже, чак и кад су претурили тридесету: "  Како је млад! "  Зорка застаде пред тим погледом и не могаде задржати дубок уздах који јој се претвори у речи:  - Зашто ниси старији још коју годину!  Милоша изненади овакав одговор.  Зорка је била увек донекле предана у себе саму.  У целој њеној виткој особи било је нечег озбиљног, поноситог, нечега што се наслеђује, остатак неке јаке и енергичне расе.  Сад се пак она приказа Кремићу скрушена, пуна једне болне резигнације и тако лепа у својој скрушености, као тица која се мрзне.  Он осети у њој једну природу тако сличну својој, природу дубоку и осетљиву, предодређену за патњу.  Он је узе и за другу руку.  Пред њих се спуштала ноћ, тишина, бездан.  Бледи пламенови једне партије Дунава, која се светлуцала негде око Карабурме, изумирали су као сфера једне мртве звезде.  Пролистале гране од врба и неједнаки плотови пружали су се у ваздух као црне утваре.  Њихова узбуђена лица освежавао је један поветарац.  Једно јато жаба крештало је у некој бари.  Зорка не трже своју руку.  Лагано, неосетно, она је следовала једом општем покрету Милошеве снаге.  Њена сразмерна дјевојачка биста, са пуно оне болне резигнације, нагињала се у загрљај, и њене усне, румене од грознице, отворише се, као љубичица под млаким притиском једног пољупца.  Њихове усне биле су се среле.  Узбуђење је било толико јако да су се оне прилепиле, остале тако приљубљене једне уз друге.  Очију изгубљених у бесконачност, руку раширених, и готови да се понова стегну, Милош и Зорка остајали су ту, неми, у екстази једног пољупца који се није свршавао.  Они су мешали свој дах, нешто убрзан, и дрхтали као у грозници.  Они су осећали да су без снаге да прекину свој загрљај, и нису желели ништа више од овог другог пољупца.  Писак једне фабрике опомену их да је време да иду кући.  Они пођоше, несвесно, не одвајајући још усну од усне.  На сваком кораку су застајали и понављали овај дуги, дубоки и устрептали пољубац, прекидајући га само кад им је нестајало ваздуха.  Кад би неки докон Немац хтео да од љубави начини науку, Милош и Зорка би му могли открити читаву скалу пољубаца.  Јер има пољубаца и пољубаца.  Они зависе од воље с којом се дају, од осетљивости места на које падају и начина на који се чине или примају.  Та скала почиње од благог грљења стаса и лаког додира усана, па се свршава пољупцем где се тело у тело упија, где једне груди дишу ваздухом других, усне бледе од грчевитог притиска, глава тоне у несвест, мисао се губи и цело биће обамире од неког ужасног и слатког умора.  Ови пољупци су постали убрзо насушна потреба Милошева, које се више није могао одрећи.  Он је вребао сваку згодну прилику где је могао загрлити своју драгану; чак и под највећом опасношћу да их ко не угледа.  - И ја волим ове пољупце као да сам девојчица, - говорила је Зорка, као да се хтела оправдати пред Милошем, привијала се уз њега целим својим телом и подносила му своје отворене усне као путир, пун опојног љубавног пића.  Ова два велика детета сркала су ово пиће облапорно као алкохолик који хоће да надокнади дане проведене у азилу.  Не водећи рачуна куд их може одвести њихова несмишљена љубав, они су насељавали својим пољупцима сва места где су могли остати насамо.  Љубили су се по оним улицама које су никле саме, између Дома Светог Саве и дунавске обале, пустим као сокаци по паланкама, где по капијама спавају мачке и по калдрми се забављају голубови.  За њихове пољупце знало је дрвеће засађено по Душановој улици, које је бацало мршаву сенку по песковитом тротоару.  Они су се грлили и у својој улици, сакривени иза једне колибе за електричну инсталацију.  Па и на својој капији, степеницама и у трему, они су грабили оне кратке моменте кад нико не иде, и приближавали своје усне, дрхтећи од страха да их ко не изненади и топећи се од милине ових отетих пољубаца.  Од тих дугих, продужаваних и понављаних пољубаца па до у грех, само је један корак.  Милош је то осећао добро, али није имао довољно воље да се одрече сласти коју су му пољупци давали, и да потпомогне племените напоре које је Зорка каткад чинила да се отресе овог пијанства.  - Шта ја ово радим! - прекоревао је он себе у тим тренуцима и зарицао се да ће се поправити.  Али, једна тајанствена сила инсталисана је у души поред воље и ратује са овом.  И Милош, чим би видео Зорку, њене влажне и дубоке очи, које су га гледале са много слатке и сетне љубави; њене румене усне, које су певале песму жељи и заносу; њен витки стас, који се измицао посматрачевом погледу, и танани струк, пун мекоте и женскости, губио је главу и предавао се судбини, која му је тада изгледала лепа и великодушна.  Недеље, месеци, године пролазе, за које време два људска бића иду свако својим путем.  Логика случаја доводи их једно пред друго.  Они се погледају очи у очи.  Њихови се путеви сједињују.  Сваки тренутак и свака ситница приближују срце срцу док не наступи велики моменат љубави, кад се голотиња открива и другарица постаје метреса.  То се догодило крајем марта, једног поподнева, кад је ваздух био жут као бакар, а природа тиха и свечана да се човеку непрестано чинило да је празник мада је био радни дан.  Милош је био дошао кући, као и обично, после ручка, јер поподне није радио у редакцији, и легао да се одмори.  Заваљен на један отоман од старинског турског цица, са шарама које нису личиле ни на шта, он је читао једног од наших покрајинских приповедача у моди, и не налазећи у њему што су критичари проналазили, остајао је хладан и продужавао читање тих редова, написаних у дијалекту, тек као забаву за очи.  Очекивао је да му сан падне на трепавице.  И сан је долазио, али од оних лаких снова као у железници, где човек не зна да ли спава или је будан.  С часа на час отварао је очи и бесмислено гледао у таваницу, по којој су љуске од креча и пукотине правиле чудне контуре неких крилатих животиња.  Долазила му је воља да пуши, али је у жилама осећао малаксалост и умор, прве дарове пролећа, те га је мрзело да спусти руку на под и напипа табакеру.  Најзад, кад се на то решио, сан је био већ сасвим одбегао, те се Кремић лепо диже и посади на отоман, косе разбарушене и леђа наслоњених на дувар.  Осећао је страшну досаду.  Чак му и цигарета није пријала.  У кући је било све мирно, као у цркви.  Бабица, његова газдарица, била је још јутрос изишла, и ко зна да ли ће се и ноћас вратити.  За шетњу са Зорком било је још рано.  Да изиђе у варош, знао је да је цео свет заузет, и у кафани би још више зевао.  Бацио је цигарету на плех поред пећи и дигао се да отвори прозор.  Споља га је запахнуо влажан ваздух који је мирисао на нову траву.  Пред његовим очима гурило се неколико радничких станова и зјапио један заграђен плац, пун старе гвожђарије.  Иза те човечје беде и прљавштине ширила се Јалија, сва зелена.  Од ње се пуштао бескрајан видик, као над океаном, који је гутао широку траку Дунава, његова пошумљена острва, мирне белуцаве рукаве и ритове, обрасле у бледу трску.  На самој ивици хоризонта, далеко тамо на северу, смешило се једно чисто банатско село, а доле у дну, камо је текла сва дунавска вода, назирала се у сивини даљине два готска торња некакве цркве у Панчеву.  Обухвативши једним погледом цео тај видик, Милош спусти очи на улицу и примети једну старицу у блузи од кадифе са шеширом од црних шљокица како замаче за угао ка Шондиној фабрици.  Он позна госпа - Селену.  Мислећи на њу, лагано му дође мисао да је Зорка сама и да могу провести који тренутак заједно.  Уколико му је та мисао сазревала у глави, утолико се он брзо облачио и хитао да изиђе на трем.  Кад изађе напоље, неодлучно застаде на кућном прагу.  Двориште је било мирно.  На прозорима се није видело живе душе.  Сва су врата била затворена.  Само један пас сунчао се на калдрми, опруживши реп и ноге, као да је цркао.  Нека загонетна тишина изилазила је из ових затворених станова и у ваздуху се чуло неко натприродно зујање.  Кремић не смеде поћи ка Зоркиним вратима.  Бојао се да јој није тамо Љубица или која беспослена сусетка.  Томе страху придружавала се ова тишина, а оно натприродно зујање обавијало се око њега, као летеће паучине у пољу, и шаптало му:  - Куда ћеш несретниче?  У том тренутку отворише се врата на Зоркином стану, и на своје изненађење, Милош угледа бледу девојку, са очима црним као вода у сенци врба.  Каква ли је чудна рука извела оба ова створа и сама им приредила састанак усред потпуне напуштености ове велике куће?  Каква ли је то фатална сила што станује поред наше воље, побеђује је, и гура нас на непознати пут судбине, сила што нам приређује смртоносне катастрофе, да нам после принесе кондир са животним напитком, благи мелем нашим ранама?  Окрећући се да је нико не види, и тако стављајући цело своје женско тело у покрет, она притрча Милошу и обеси му се о врат.  Млади човек је обухвати око паса, и осећајући под својим пазухом устрептале женске груди, он је привуче свом снагом уза се, и гласом који је дрхтао од узбуђења испрекидано јој прошапта:  - Хајдемо код мене.  - Не, никада! - трже се Зорка уплашено.  Али се Милош савлада донекле, поста смирен као јагње, погледа је право у очи и, не мислећи ништа рђаво, искрено рече:  - Хајде да ми видиш собу.  Веруј ми, нећу ти ништа учинити; ја сам бољи него што ти мислиш.  Да, млади песник био је тада праведнички искрен, али је његов глас, упркос његовој вољи, дрхтао и одавао унутарњу смутњу.  - Ако нас ко види? - упита она поверљиво.  - Нико нас неће видети - тврдио је Кремић.  - Сви су на раду.  Моја газдарица не долази преко дана.  А госпа Селена је изишла у варош, видео сам је ...  Хајде!  И он је благо повуче ка вратима.  Зорка корачи два корака, али се трже опоменута једним од оних тамних унутарњих предосећаја што нас боцну у извесним тренуцима.  Једна мува прозуја поред њих.  Пас у дворишту мрдну репом.  Негде у даљини залупише врата.  Зорка покуша да истргне руку из Милошева загрљаја и да побегне.  - Не, нећу ... не могу, не смем, - бранила се онда.  - Ја осећам између нас нешто мрачно што ме плаши.  Ах, пусти ме, молим те.  - Не, лудице моја, - тепао јој је Милош, и љубио ју је у врат и у лице.  - Шта ти је данас?  Што се бојиш?  Он најзад успе да је превуче преко прага, па је онда пусти слободну.  Учинивши овај први корак, Зорка се предаде вољи Милошевој и пође са њим, руку испружених и очију отворених, као месечарка.  Кад дође у собу и виде да јој Милош ништа неће, она се ослободи.  Она никад није била у тој соби, те се интересовала за сваку стварчицу која је испуњавала стан њеног драгана.  Загледала је у књиге, набацане на једном орману.  Посматрала је фотографије по зиду.  Погађала која је то жена што је личила на Милоша, обучена у српску ношњу, са тепелуком и либадетом, и, ненавикла на позу, унезверено гледала са своје мале фотографије, те се њене благе материнске црте још јаче испољавале.  Зорка је откривала разне карте са сликама, посетнице с непознатим именима и забачене бројеве Препорода, у којима су изишле Милошеве песме.  Питала га је за његову мајку, за кућу, и ту далеку паланку, омрзнуту од Београђана.  Милош јој је одговарао кратко, вукао је благо на диван поред себе, и својим уснама покривао њена малена уста која су чаврљала којешта.  Пољупци су падали, најпре лаки и суви, а после све тежи, дужи и влажнији, праћени с Милошеве стране миловањем све страснијим и слободнијим.  Зорка се бранила у пола снаге, и полако се подавала том слатком миловању усне и прстију које ју је опијало као неко заслађено пиће, доводило је у усхићење, пунило је храброшћу и вукло њену малу главу у неки дим и маглу.  И ова два велика детета, уверена у своју јаку вољу и добре намере, клизали су се све више ка граници са које се даље не може тргнути.  У једном тренутку, Милош је био обавио једним погледом целу своју саучесницу.  Ако је цивилизован човек оклевао пред скрупулом, ово оклевање није спречавало дивљака који дрема у нама свима.  Кад је све било доцкан, свест се наједаред вратила.  Зорка је скочила као рањена, једним покретом се бацила на столицу и, наслонивши лактове на сто, заронила је главу ћутећи.  Неколико тренутака, дугих, мучних и свирепих, прођоше, а она је седела непрестано тако, укочена, скамењена и не пуштајући гласа од себе.  - Зоро, Зоро - плашљиво ју је звао Милош.  Али, онда је и даље остајала тако, нема и непокретна.  Тек после дугог времена, покретоше се прво њена рамена, па онда груди, а за њима глава.  Један јецај, који је долазио из најдубље шупљине груди, затресе цело ово женско тело, мршаво као у тице, и крупне сузе минуше низ укочене руке.  Ах, те сузе, оне се никад не заборављају у животу.  Милош клече поред своје драгане и, у једној болној екстази, проговори:  - Ја нисам хтео ...  Ја то себи нећу никад опростити.  Како се то десило?  Ах, живот је свиреп, варљив, мучитељ ...  Јадна моја Зорко ...  - Идите, бежите, - одговори му онда промењеним и промуклим гласом.  Милош је послуша, погружен и постиђен.  Дочепа шешир и, заборавивши чак да пољуби своју драгану, рече јој једно збогом које се једва чуло и истрча на улицу.  Кад је изишао на улицу, окретао се као да је гледао где ће се најбоље сакрити.  Нешто хладно дувало му је за врат, и чинило му се као да ће нечија тешка рука пасти му на раме.  Али, кад је изишао из дунавског краја и прилазио Теразијама где га више ништа није опомињало на Зорку, већ се почео да интересује оним што се напољу догађало.  Нико није ни слутио шта је он урадио.  Кремић је већ с пуно пажње посматрао како један човек трчи за шеширом који му је ветар био однео.  Тек с времена на време, једна изненадна мисао, брза као гром, избрисала би му све оно што се дешавало око њега и преносило га тамо у ону велику кућу, где је једна жена, мршава као тица, плакала крупним сузама.  Милош и Зорка прећутно су се избегавали.  Млади песник је ређе долазио кући преко дана, а Зорка није излазила у двориште кад је знала да је он ту.  Кад би се пак случајно срели, брзо би измењали поздрав, тек да ко шта не примети, и трудили се да се што пре уклоне.  Срећа је за њих била што се време променило, те су могли неопажено да избегну своје састанке на Малом Калемегдану.  Она изненадна топлота мартовског сунца претворила се у ситну кишу, која је падала с часа на час, цедећи се са висине.  Покаткад се небо разведравало, киша престајала, атмосфера постајала светлија, али су се облаци поново скупљали, киша почињала поново, падала, лагано и досадно, и напољу било тако хладно да су се пећи поново ложиле и зимски капути облачили.  Тако је трајало читаву недељу дана.  Најзад киша преста.  Блиставо, право пролетње сунце засја кроз каљави Београд.  Љубица и Драгутин почеше да наваљују, она на Зорку, а овај на Милоша, да обнове своје шетње по обали Дунава.  - Блато је и по чаршији, а камоли у пољу, - бранила се Зорка.  Сунце је сијало.