КАЛУЂЕР И ХАЈДУК  ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ И. М. КОЛАРЦА 149.  СТОЈАН НОВАКОВИЋ  КАЛУЂЕР И ХАЈДУК  ПРИПОВЕТКА О ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА СРБИЈЕ У XВ ВЕКУ  Штампано у Модерној Штампарији „Пијемонт“, Београд 1913.  1865-1913  Читаоцима се на овим листовима пружа приповетка коју није писао приповедач од посла.  Писцу је жеља била да читаоцима пружи опис живота српског народа у средњем веку у што свестранијем облику.  И облик приповетке учинио му се за тај посао најподеснији.  Тим путем се овде у облику приповетке износи дело студије, јер и за неке обичне сцене, које се показују једнаке с данашњим народним животом, писац има разлога да мисли да су такве исте могле бити и у средњем веку.  У истини има пуно ствари које су се и онда чиниле као што се чине данас, или које су и онда изгледале као што изгледају данас.  Прекида међу вековима нема; они се преливају лаганим, поступним променама један у други као и све остало у органичком свету.  Писац се нада да неће бити тешко разумети зашто је нашао за потребно да се маши форме белетристичке.  Он је уверен да је та форма најподеснија за показани задатак.  Ако њему није пошло за руком да истом рукује као што би требало, крив је он сам, а није форма.  Писац ће бити задовољан, ако само буде показао пут и отворио вољу другима, да живот прошлости, увек занимљив, представљају сувременицима у облику приповетке, којим се и модерни живот представља.  Писац, наравно, не мисли да су добри романи и приповетке измишљене ствари, него да су дело студије, цртали они садашњост или прошлост.  Година 1865 метнута је поред 1913 зато што је 1865 иста мисао тешње и сасвим почетнички обрађена у приповедци „Калуђер“, која је 1865 штампана у „Вили“ у Београду.  11 августа 1913  Бад Nauheim.  Летњи дан већ нагиње заранцима у питомоме Дренопољу.  Сенке су све дуже, а хладови већи, и ако још бије јара летња.  На пијаци, на којој се продавало робље, купци почињу већ долазити и разгледати шта је за кога.  Јадно робље, које је за жестоке жеге било прилегло у неком бедном хладу, осећаше немилостиво џарање штапом, да се исправи, да опет прене, јер купци долазе.  На једноме месту су момче и девојче, брат и сестра, однекуд из Србије, млади као капља, обоје лепи и нежни.  Били су срећни да их судбина још није била раставила, и једнако су молили Бога да их опет барем заједно одржи.  Обучени су у јадне траље.  Она, девојка била је готово гола.  Одузето јој је одело у ком је била заробљена, па су јој дате траље и крпе у којима је сад.  Стид ју је, јадницу, морио, али помоћи није било.  Трговац је гураше штапом да устане, да се покаже Она би се пре сакривала и гурила, али милости било није.  — Устани, покажи се, како ћу те продати?  Не мислиш ваљда код мене мрети, викаше трговац гурајући је штапом.  — Ето, устала сам, одговараше она, дижући се лагано и гурећи се више но што је устала, еда би покрила голотињу.  Удри, убиј ме, шта хоћеш од мене?  — Хоћу да те добро продам, одговараше трговац.  Пред њу и пред њена брата стаде старац с белом брадом, који је хтео да их купи.  — Одакле сте, питаше он?  — Из Гњилана, одговорише они, код Новог Брда.  — Кад сте заробљени?  — Пре годину дана.  — Па где сте провели?  — Нешто у Серезу, а нешто овде.  — Имате ли живе родитеље? упита трговац.  — Живи су нам остали и отац и мајка, а ухватио нас у ропство турски насилник, без рата, без ичега, усред мира, одговараше момчић слободно, добивши поверења пред старцем, који је показивао вољу да их купи.  — Купите нас обоје, брат смо и сестра, па ћемо вас лепо слушати, проговори девојка, — купите нас Бога ради!  Много смо препатили.  Неће ли дати Бог да се у вас одморимо и утешимо!  Ах, јао, Боже преблаги, докле ћемо трпети?  Ничега се тако не плашимо колико да нас не раставе.  До сада нас, дао Бог, нису раставили; остали смо непрестано заједно.  Ах, купите нас, добри човече!  Трговац проговори неколико речи, брзо се погоди с продавцем и исплати га.  Чекао је запис о куповини, па да их поведе.  — Ја сам вас купио, али не да вас држим у ропству него да вас ослободим.  То је воља једне велике госпође, која ме је послала да откупим два роба из Србије и да их кући отправим, рече трговац лаганим гласом.  — Само ћутите, чините се невешти.  Двоје заробљеника пођоше му к руци, а он је устезаше.  На лицу им сину сунце среће и задовољства.  — Реците нам, ко је наша добротворка?  Је ли царица Мара, ћерка нашега деспота?  Реците нам, да знамо за кога ћемо се Богу молити.  — Не могу вам рећи ништа, забрањено ми је.  То чини лева да не би знала десна.  Пођите са мном тихо, да се, по наредби, за вас састарам.  И они кренуше баш покрај султанових дворова у Дренопољу.  У султановим вртовима око дворова, робови вртари већ заливају цвеће и чисте стазе за вечерње шетње.  Харемски прозори се један по један отварају вечерњем хладу и лахору из шума и с планина.  У дворцу царице Маре нарочито је живо.  Навечерје је Ивања -дне, рођења Св. Јована Крститеља.  Домаћи калуђер, отац Панкратије, погнут сединама и старошћу, улази у дворац царичин и заузима место у малој капелици, спремљеној у једном одељењу дворца, почињући читати и певати црквене прописане текстове.  Дворкиње отворише врата те мале, полусакривене дворске црквице у султановим дворима у Дренопољу.  Црква замириса измирном и воштаним свећама.  Пријатан звук кадионице сусретао је из олтара царицу и њену малу свиту.  Царица Мара улази са својим двема дворским госпођама у црквицу, крстећи се.  Пред иконом и пред воштаницом, крај ње запаљеном, царица се спусти на колена и потону у усрдну, дубоку молитву.  „Господе, преблаги и премилостиви, шапуташе царица, погледај милостивим оком на мога оца и на моју мајку, и на моју милу отаџбину Србију дај им среће, успеха и напретка!  Помози им против оних који су супротни!  Одбрани их од сваке напасти!  Учини све Србији и њима, макар шта са мном било овде у чељустима агаренским!  Господе, смилуј се на родитеље моје и на земљу њихову!  Господе, молим ти се, спаси, сахрани, помилуј!“  Царица Мара је, у време о коме причамо, године 1450, била већ претурила тридесету годину.  Као треће дете деспота Ђурђа и деспотице Јерине, који су се венчали о Божићу 1413 године, царица Мара се удала за султана Мурата у јесен 1435 године.  Њена је удаја била политично дело, те је она у харем доведена и за султана венчана само у намери да се српски деспотски и султански турски двор вежу међу собом.  Султан је нову царицу галантно примио и дао јој у свом двору све повластице које јој припадају, не тражећи од ње ништа.  Ма да је био одан ниским страстима, којима се топио у телесном уживању, султан Мурат је био човек дубоких мисли.  Доведавши Ђурђеву ћерку у свој харем, он јој је учинио сваку пажњу и све почасти, али је није ни додирнуо, мислећи како би, може бити, могла доћи потреба да је он врати натраг оцу онако како му је и доведена.  Своја задовољства тражио је он у пијанкама, у лову, и у разним другим забавама, а са царицом Маром говорио би о ономе што би му требало од Србије и о Србији, и радо би јој долазио на разговор, да се извештава о свему што се тицало северо-западне границе Турскога Царства.  Опширна образованост и широк ум деспотове ћерке бејаше у стању да задовољи и најдубља размишљања султана Мурата и да помогне оријентацију његових пространих комбинација.  На томе се и свршавало опћење Муратово с царицом Маром, којој је он, у накнаду за то, оставио пуну слободу њене хришћанске вере.  У њен стан пуштан је без икакве сметње њен калуђер, старац Панкратије, који је служио царичину богомољу и могао је бити на служби и за све друге потребе царичине у њеним везама с родитељским домом и са Србијом, на коју она никада није престајала мислити.  Помоливши се Богу, као што рекосмо, царица стаде на своје место у цркви и побожно слушаше вечерњу молитву оца Панкратија.  Царица је била средњег, складног стаса, у расцветаној лепоти жене која је, у пуној уздржљивости, претурила своју тридесету годину.  Одело јој је било више грчко него турско, више калуђерско него световно, од тамно лаког источног ткива.  Коса јој је била смеђа, очи крупне, црне, држање више поносито него скрушено.  С њеним двема дворкињама, женама старијим, говорила је српски, јер их је била из Србије довела.  Од њих се тако рећи, никад није растајала.  Кад се свршила молитва, она узе благослов од оца Панкратија и остави тиху домаћу црквицу, упутивши се у своје дворане, замирисане миром силнога цвећа из султанских вртова.  У тај мах јавише дворкиње да долази престолонаследник Мехмед.  Он је царицу Мару сматрао као мајку.  Она га је застала у харему султанову у његовој седмој години, и како јој се као леп, бистар и отворен дечко веома свидео, одмах га је заволела.  Покушавши да га уљуђује и васпитава, па опазивши велику пријемчивост духа, царица Мара му је постала права мајка и васпитачица, тако да се може казати како је, од онога што је малим дететом и дечаком у двору научио, све од царице Маре научио.  С тога је њу сматрао као праву своју мајку.  Царица изађе на праг својега дворца, да дочека престолонаследника.  Престолонаследник Мехмед је био леп, стасит младић.  Лице му је било ведро, непорушено страстима и ниским пожудама, пуно крепости и енергије, која се показивала у духу његовом.  Брада му је избијала мало напред, а нос је био велики, орловски.  Очи су му биле меланхоличне, замишљене, показујући дубок умни рад у глави.  И ако су му брада и бркови тек били пробили, престолонаследник је Мехмед већ имао држање и понашање зрелога човека.  Прилазећи царици Мари, престолонаследник се по турском обичају дубоко поклони и као мајку је у руку пољуби.  — Јесте се здраво вратили из лова, упита царица, и како сте били задовољни?  — Вратили смо се здраво, одговараше младић, али задовољни нисмо били много.  Досађивала нам је врућина, и ловити се могло само рано за хлада и један дан кад је плаха киша ваздух расхладила.  Ја сам, међу тим, баш у томе уживао.  Седећи у хладу и одмарајући се, како за лов и иначе не марим, и идем само да оцу друштво чиним, ја сам се бавио читањем и размишљањем.  А кад год то чиним, благосиљам твоје савете, мајко, јер си ме ти најлепше учила да досадно време прекраћујем размишљањем и читањем.  — Па шта си читао, Мехмеде, можеш ли ми казати?  — По трећи пут сам, овом приликом, читао Живот цара Александра Македонца.  — Зашто ти се тај живот толико свиђа? упита царица.  — Зато што су под султанском руком и Македонија и већи део земаља које је држао цар Александар Македонац.  Па кад буде Божја воља да ја седнем на султански престо, зар не бих могао ја чинити што је чинио Александар Македонац?  — Могао би и моћи ћеш, ако то буде Божја воља, и ако силу никада не раставиш од благости и милосрђа.  — Мајко царице, ти си ме увек учила благости и милосрђу; од тих се врлина ја никада нећу одвојити, буди уверена.  У осталом зар мој отац није према теби увек вршио благост и милосрђе?  — Јесте, и хвала му за то најискренија.  Али није то доста према мени самој.  Ја се лично немам на што жалити, али бих ја желела да се хришћанство нема шта жалити на велике султане Турског Царства.  — Ја мислим да мој отац није давао повода никаквој жалби ни у том погледу.  — Мехмеде, синко, жао ми је што то не могу потврдити.  Не жалим се на султана самога толико колико на његове доглавнике.  Зашто је ослепио моја два рођена брата, Стефана и Гргура?  Зар то није верска и политичка страст?  Па колико је хришћанскога нашег народа изгинуло приликом ратова, пре десетак година, и после, кад су Турци Србију поплавили?  Мехмеде, синко, срце ме боли кад на то само помислим.  — Мајко царице, то је политика.  Деспот Ђурађ, отац твој, често заборавља да земљу држи по султанској милости; он увек тегли хришћанима, непријатељима Турске.  Све што су Срби препатили није ради вере.  — Нека буде, али то је било пређе, а сад није.  После повратка са Златице 1442, после боја на Варни 1444, после боја на Косову 1448, деспот је коначно променио своје мисли.  Пре тих догађаја он је имао уздања у западне хришћане, али га је после њих са свим изгубио.  Он добро зна сад, да му ваља с турским султаном у слози и у покорности живети.  — То би било добро, рече Мехмед.  — Али, Мехмеде, синко, не заборави трпљивост, не заборави благост према вери хришћанској онда кад султан будеш.  Ви, рекла бих, све мислите да ћете бити у стању да искорените хришћанство.  Немојте веровати у тај страсни сан ваших хоџа и дервиша.  И хришћанска је вера од Бога.  Штедите је, трпите је.  У венцу султанском то ће ти бити најлепши цвет, ако не заборавиш овај мој савет.  Срце ми се цепа кад само помислим колико је рода хришћанскога изгинуло од турске сабље, колико је цркава пропало од турске нетрпљивости.  Али нећу више о томе да говорим, да те не срдим.  И ти си какви су и твоји стари.  То друкчије бити не може.  — Царице мајко, опрости!  Ја нисам и не мислим бити као што су ми били стари.  Нека ми Бог Богова помогне, ја ћу посведочити да нисам што су ми стари.  И буди уверена — никад нећу заборавити да си ми за то ти највише поуке пружила.  Не заборављам, нећу заборавити твоје савете, твоје материнске поуке.  Нисам ли им увек као добар син следовао?  — Хвала, синко Мехмеде.  Где сте били у лову последњу десетину дана?  — На планини Странџи и на Деркоском Језеру, у околини Цариграда.  — Јеси ли био задовољан с ловом?  — Мајко царице, ти знаш колико ја за лов марим.  Али ме је много интересовала она земља.  Први пут сам сад био онде.  И много ме је интересовало Црно Море, које сам сад први пут видео.  — Зашто Мехмеде, синко?  — Што ми онде све говори о Цариграду.  — Па Цариград није ваш; он је цара хришћанскога.  — Мајко царице, и ово је било цара хришћанскога, па је сад наше.  — У тебе су само освајачке мисли.  — Да, освајачке, што се тиче државне власти.  Државна власт треба да је једна, свемоћна, ненадмашна.  Тек под крилом такве државне власти може бити вера слободна.  — Мехмеде, Мехмеде — говораше царица, тужно главом машући.  — Ја имам разлога што говорим, продужи Мехмед с размишљањем.  Што су хришћани несложни, слаби, за војевање неумешни, у религиозном фанатизму занесени?  Из тога је јасно да они не могу имати државе.  О како ми је било кад ми се с једног брега показао предео цариградски!  — Зар се ви не одричете никад од помисли на Цариград?  — Не, никад, никад — говораше Мехмед.  За тим уста и са синовљим поштовањем поздрави царицу, која оста очевидно сневесељена после ове походе младога султанског орлића.  — Да, да, то је свршено, шапташе царица Мара преда се, понављајући своје уобичајене молитве.  То је свршено.  Ко зна колико нас још времена одваја од те жалости?  Турци ће ући у Цариград; судбина је и казна Божија за наше грехе, да они упрљају вековима чуване хришћанске светиње, да освоје и униште и последњи остатак Цариградског Царства.  О Боже, преблаги творче, сахрани нас и помилуј!  Сахрани и помилуј Србију!  Кад Цариград падне, ни њојзи добро бити неће.  Боже, Боже, молим ти се четрдесет пута, сахрани и помилуј!  Опрости нам грехе, Боже, није ли се чаша страдања нашег испунила?!  Царица Мара клече на колена пред иконом и продужи крстити се и молити се Богу, да своје злослутне тужне мисли растера.  Султан Мурат је такође походио каткад своју султанку, царицу Мару, и ако веома ретко.  За неких петнаест година њенога брака догађало се да га и по годину, и по годину и по дана не види, кад би он куд на војевање или на другу страну царства ишао.  Тога дана, тек се султанка од молитве дигла, објавише јој дворкиње да султан долази.  Једва је имала времена да се спреми како је турски обичај.  Царица Мара се у свакој такој прилици узнемиривала и плашила султанових пожуда.  И сад јој зазебе надно срца, кад су јој јавили да ће јој султан доћи.  Султан Мурат је био човек средњег стаса, дежмекаст, беле коже, плавих ситних очију, широких меснатих образа, носа великог, закучастог, браде округле, косе више смеђе, али у то време са свим проседе.  Њему је тада било око педесет година.  Човек је био иначе нарави благе, постојан у својим намерама и мислима.  Главна му је страст била пиће, и могао је попити велику количину вина.  У пићу је такође био сама доброта.  Ушавши у дворане царичине, султан Мурат седе на шиљте свилом везено, које му је било спремљено.  Царица Мара је стајала спрам њега, готова да га подвори по жељи његовој.  Дворкиња послужи шербет у златним кондирима.  — Не, не могу, говораше султан.  Тешке су ме мисли обхрвале.  — Чим бих те могла разгалити, господару, говораше царица.  — Ничим, драга султанко.  Један дервиш мевлеви, за кога знам да као пророк погађа, рекао ми је неки дан, у лову, да се спремам за онај свет.  — Откуда турски дервиш може знати оно што ће бити, што је само у Божијој руци?  — И ја бих то мислио, али овај зна.  Пре двадесет година прорекао ми је да ћу ступити на престо.  И збило се.  Због тога ето и мислим да ће се збити што сад прориче.  — Али, господару, ти си у најбољој снази.  Крепост и живот тек сад настају.  Божја воља је велика!  — Тако је.  Али сам ја претурио педесету годину живота.  Не осећам се као што сам се осећао.  Нешто се спрема.  Јеси ли скоро видела Мехмеда?  — Мало пре је био, да ми се јави.  — Како ти се свиди?  Може ли бити добар султан?  — Господару, он ће бити добар султан.  Али је још млад, бујан.  Требало би му времена да сазри.  — Сазреће радећи.  То је најбољи начин.  Тако сам и ја учио и сазнавао све што знам.  Упућујеш ли га једнако да чита дубоке књиге и философе?  — Као што сам увек чинила.  Данас ми је сам казивао како је у лову, приликом одмора, читао књигу о Александру Македонском.  — Султанијо!  Ја сам ти захвалан за та упутства моме милом сину.  Нека ти је препоручен и када мене више не буде.  Знам да ти имаш много утицаја на њ.  Твоје савете слуша увек и најрадије, и хвали ми се када их добије.  — Господару, за Мехмеда се не треба бринути.  Он је разуман, даровит и умерен.  Много размишља.  Није страстан.  Нека Господ отклони твоје сумње, нека још одгоди злу судбину.  Али кад воља Божија буде, Мехмед ће бити добар и славан султан.  Ја сам о томе уверена, а волим га као да сам му рођена мајка.  — Хвала, султанијо.  А какве гласове имаш из Србије, од деспота Ђурђа?  Није ли неки дан отуда дошао с писмима један калуђер?  — Јесте, господару, неки дан је дошао калуђер с писмима.  Деспот је, у дубокој својој старости, здрав.  Ново нема ништа.  Његова политика се више не предругојачује.  Правац који је ухватио после Сегединског Мира он више не мења.  Веран је, и веран мисли остати своме господару.  Гледа себе и интересе своје напаћене земље.  — Само ако је тако; ја друго ништа не бих тражио.  — Зар, господару, сумњаш?  — Увек сумњам, не због деспота, него због његових суседа из преко Дунава, због Јанка Сибињанина.  — Господару, ти знаш да је мој отац у крвној завади са Сибињанином, да га је држао у ропству после боја на Косову од пре неколико година, да се они измирити не могу.  — Знам, знам све, али опет, ја се бојим.  Ти знаш, и нек ти није криво, али ја не верујем хришћанима.  Хришћани и мусломани никад заједно не могу.  Ето, и ти сама, султанијо, пристала си да будеш султанија, а никад ниси хтела пристати да примиш веру моју, па да ми будеш прва међу женама.  Не, не, ја хришћанима не верујем.  — Деспот Ђурађ је веран својој праотачкој вери, одговори царица живље, али он чува верност своме господару.  После онога што је било на Златици, после Варне, после Косова, деспот више не може веровати својим суседима са севера и са запада.  — Може бити, одговори султан, али ти опет пиши деспоту да чува уговоре с мојим царством, да буде веран моме сину.  Пиши му и изручи му моје султанско поздравље.  Је ли ти се јавио хазнадар?  Дошли су дубровачки трговци и донели некакав аксамит.  Ја сам заповедио хазнадару да теби то јави и да ти преда двадесет кеса новаца.  Царица Мара са захвалношћу одговори да је тај налог извршен, али да јој се трговци још нису јавили.  — Јавиће се, рече султан, јер сам ја наредио да се јаве.  С тим се речима султан Мурат диже.  Царица га испрати, и оста замишљена.  Дубока мрачна слутња, којом је био обузет султан Мурат, пренесе се и на њу.  Да то није последње њено виђење са султаном?  Да није пред њом, у скорој будућности, час ослобођења, у ком би могла одати се само посту и молитви, само доброчинству и црквеним дужностима? ... „0 Боже свемогући! шапташе царица крстећи се, смилуј се и укрепи!“  На тихим дунавским водама спушта се пролетње, фебруарско вече.  Град је Смедерево већ затворен.  На кулама су на одређеним местима страже.  По виноградима и по брдима су понеке воћке, бадеми и брескве, у цвету.  Сумрак се хватао над пределом око града Смедерева.  Становису још отворени.  Трг и трговачке улице око града затварају се, и људи се повлаче на вечеру у куће.  Јавнога живота већ нестаје.  У тај мах један коњаник, задуван, стиже на градска врата и поче дозивати стражу да му врата отвори.  Мост још није био дигнут.  Коњаник је из далека, сигурно из Дренопоља.  Уши су му повезане.  На њему је кратко ћурче, као либаде.  Опасан је тврдо и широко око паса и око слабина.  Турске широке чакшире на ногама су му.  Кад је прошао прве вратнице, јавио се стражару да је улак царице Маре и да носи писма деспоту Ђурђу.  Пошто се стража уверила о ономе што говори, пође пред њим у кастел, који је био у углу на Дунаву.  Испред кастела је био јаз воде.  Мост, који се за прелазак спушта преко њега, био је већ дигнут.  Али је стража опазила стражара с предњих врата и улака којега он води, и одмах је спустила мали мост и отворила врата.  У малој дворани на горњем боју деспот је примио улака и из његових руку писмо царице Маре.  Мртва уморан, улак се вратио на свој одмор у граду.  — Јерина, проговори деспот Ђурађ деспотици, пошто је очима протрчао писмо, султан је Мурат умро.  Ево шта ми пише Мара.  Још то нико ни у Дренопољу не зна, пошто престолонаследник Мехмед није у Дренопољу него у Магнезији, у Малој Азији.  Султана је у пијанци ударила капља, па је остао мртав на месту.  О, Господе, Господе, шта си нам судио?  Шта ли нас сад чека?  Јерина приђе ближе и слушаше писмо које јој је деспот читао, старајући се да га, при том поновљеном читању, сам што дубље проникне.  Деспотица се поче крстити и грчки читати неке молитве.  — Јадница Мара, наше најбоље дете, сад је удовица.  Шта ли је сад чека јадницу?  Шта ли ће с њом нови султан учинити?  — Морам одмах, колико сутра послати некога у Дренопоље.  По овоме што ми Мара пише, мој посланик може стићи кад и нови султан.  — Кога мислиш послати, упита деспотица.  — Видећу ноћас, док размислим и док прегледам уговоре који сад треба да се обнове.  — Па овде је Гвозденовић, рече Јерина, из Плочника.  Он зна турски а и грчки.  Он би био згодан, додаде деспотица.  Треба да гледа да избави Мару.  Најбоље би било да нам се Мара врати.  — Имаш право, потврди деспот.  Морам га овога часа звати да му наредим да се спреми на пут, и да видим с ким ће још поћи, јер му требају још барем двојица, и треба му један калуђер за перовођу, и неколико људи, од којих би се могли слати улаци.  Ти, деспотице, смисли шта би се могло понети за поклон и одбери у ризници.  Гвозденовић је од наших људи.  Не мари за Маџаре.  — Да, да, не мари за Маџаре и за наше усијане главе, који мисле да је спас народа само у рату.  Немаш, деспоте, бољега човека за ову прилику.  Деспот наређиваше млађима да одмах потраже и дозову Гвозденовића, а сам се, по том спусти на меку софу, и потону у дубоке мисли.  Кад се сутра-дан поодјутрило, кнез Гвозденовић са својим калуђером беше већ код деспота Ђурђа на опроштајној аудијенцији.  Смишљено је било да тога дана одмах по ручку крену и да се користе лепим временом и месечином, те да стигну на прво ноћиште барем у Рачу или Баточину.  Наредбе су још јутрос отпраћене, да их тамо све спремно чека, да не би дангубили.  Деспот Ђурађ читаше и објашњаваше уговоре кнезу Гвозденовићу.  — Ја знам шта накрај крајева чека нашу земљу, али је сва наша добит у садашњим приликама, да што даље држимо ово што је сад.  Како сам се заклео на верност султану Мурату после Сегединског Мира, тако сам готов сад заклети се на верност султану Мехмеду ИИ.  Нека да Бог, само да дође он и да не дође ко други.  За њ знам да га је царица Мара држала као сина, и да је он њу поштовао као мајку.  Сачувај, Боже, да ко други дође, Бог зна шта би се догодило.  Гледај само да ми што пре јавиш шта се буде свршило, зло или добро, нарочито ако би, не дај Боже, било зло.  Кад раније знам, раније се могу и спремити.  Ко зна шта мисли Халил - паша и други који су с њим.  Мислим да Мехмед није добро с Халил - пашом.  — Сигурно није, одговори кнез Гвозденовић.  Халил - паша није одобравао покушаје Мехмедове да се што пре истакне пред оца свога и да сам задобије гласа.  — Ако сад Мехмед прими султанску власт, па потврди Халил - пашу у везирству, одговори деспот, све ће се тим свршити, јер ће сад Мехмед мислити као што је мислио султан Мурат, отац његов, и биће му Халил - паша прав као што је и оцу његовом прав био.  Положајем се мењају мисли.  — Има право високо ти деспотство, одговори Гвозденовић.  А што се тиче царице Маре, главно да нам буде да је избавимо из Турске.  Је ли тако заповеда високо ти деспотство?  — То је за Мару најбоље, кад је Бог дао да се тако брзо одвоји од свога мучења.  Она је још млада.  Тек је у тридесет трећој, години.  Може, ако хоће, наново се добро удати.  Гледај само, кнеже, да се њено отпуштање сврши што лепшим и што угоднијим начином.  Може се у томе дати прилика да се према нама покажу добра расположења, ако би Бог дао, да султанство прими Мехмед, Марин посинак и љубимац.  — Стараћу се, превисоко ти деспотство.  Ти знаш да ја у Дренопољу имам из мога пређашњега посланства неколико знанаца, којима ћу се јавити с поклонима и у које се надам да ће ми помоћи.  Превисоко ти деспотство зна да ја с Турцима умем.  — Да, да, кнеже, знам то, и мило ми је што си се овде десио, те можеш одмах поћи и колико толико у времену добити.  Царици се Мари јави што можеш пре, и изручи јој поздравље и од мене и од деспотице.  Ми обоје желимо само да нам се она врати.  А она ће овде тек бити царица.  Што пожели, оно ће јој се учинити.  Ја сам уверен да ће она једва дочекати оно што смо ми смислили.  Срећан вам пут, заврши деспот.  Деспот се срдачно поздрави с кнезом Гвозденовићем, пољубивши га у образе.  Калуђеру пружи руку, коју овај пољуби.  — Имате белешке од уговора? упита деспот калуђера, ради потпуне сигурности, и ако су те белешке пред њим самим и по његовом диктовању извршене.  — Све је у реду, нек нема бриге превисоко ти деспотство.  Дервишко предсказивање о коме је султан Мурат говорио царици Мари испунило се годину или годину и по након онога разговора покојнога султана и царице.  Султан је волео вино и забаву с пријатељима уз пиће.  При једној такој забави султан на пречац занемогне.  Донесу га једва жива у двор у Дренопољу.  Имао је још времена да нареди да се позове престолонаследник Мехмед, који ће бити султан после њега.  За тим је издахнуо.  Царица Мара је одмах сазнала за тај случај.  Сместа је нашла начина да своме оцу пошље улака и да га извести о томе догађају, који је за Србију имао замашних последица.  Тога ради је мисија кнеза Гвозденовића дошла на Порту међу првима, да новоме султану изјави саучешће српскога деспота и да се постара о пословима српским.  Јавивши се великашима турским и распитујући од њих када се може јавити самом новом султану, кнез Гвозденовић је са својим друговима гледао којим ће начином удесити виђење са царицом Маром.  Његов калуђер Генадије удесио је то с оцем Панкратијем, калуђером царичиним.  Тако је царица свечано примила посланике свога оца, који беху дошли на Порту.  — Јесте ли се већ видели с великим везиром Халил - пашом, и јесте ли му већ говорили о положају Србије и о мојој судбини, упита царица.  — Јесмо, превисоко ти царство, одговори Гвозденовић.  Ја сам Халил - паши изјавио поздраве деспотове и предао му поклоне.  Изгледа задовољан и поздравом и поклонима, али као да не сме ништа да обећа.  Упућује на реч султанову.  Говори како је султан нов човек кога још не познаје.  Мора се очекивати наредба његова.  — А јесте ли ви дали на знање коме треба да желите поклонити се самоме султану и предати му поздраве и поклоне деспота Ђурђа?  — Јесмо, превисоко ти царство, али још немамо одговора.  Не може ли нам у томе, каквим год начином, помоћи превисоко ти царство?  — Не знам, одговори царица.  Могла би само онда ако би ми се указала прилика.  — Ми ћемо чекати, одговори Гвозденовић, и нека смо препоручени превисокоме ти царству.  — Већи део ваше ствари је ипак готов.  Ја сам једанпут видела новога султана, и он ми је казао да ће потврдити уговоре с деспотом Ђурђем и да ће бити наклоњен Србији.  О мени као да није још одлучио, јер би рад био да ме задржи у близини својој.  Ви треба да тврдо држите захтев деспотов о мени.  Ако ви тврдо уздржите, султан ће попустити.  — Тако нам је исто то топло препоручио деспот Ђурађ; ми морамо вршити заповест свога господара, особито кад нас на то упућује превисоко ти царство.  После тога царица отпусти посланике, препоручивши им да јој се познатим путем опет јаве, нарочито ако би послови којим другим путем окренули.  И ако веома млад, султан Мехмед је био човек који је мало говорио и који је одмах почео служити се вештином да на далеко унапред смишља своје планове, али да о томе никоме ништа не открива.  Чим је у фебруару 1451 ступио на владу, његов је план био да сврши прво с Цариградом, а по том са Србијом, да освоји Караманију у Малој Азији, и да у свима правцима, и у Европи и у Азији, заокругли Турско Царство.  Али је од свију тих планова истицао првих дана напред само онај који је по извршењу први био на реду, а то је освајање Цариграда.  О Србији, која је друга била на реду, не само да је ћутао, него је смислио да и према царици Мари и према деспоту Ђурђу покаже, за први мах, благо и умиљато лице.  Милостима је хтео да почне, где је, кроз врло кратко време, мислио такође да изврши већ изречену самртну пресуду.  Неколико дана после овога разговора царице Маре с кнезом Гвозденовићем и његовим друговима, наврати се опет млади султан к царици Мари.  Млад и пријатан, нови султан показиваше најбоље расположење, али не говораше много.  — Мајко царице, рећи ће он, је ли заиста твоја драга воља да се вратиш у Србију?  Из његова питања провириваше, у тону којим га је изговорио, задовољство које би имао да то одобри по жељи царичиној.  — Ја сам то већ казала превисокоме ти царству.  Моја је намера да се више не удајем; да у посту, у молитви и доброчинству проведем остатак живота као удова султанка, докле воља Божја буде.  — А мене остављаш бурама и ветровима живота, мајко царице!  Како је мени тешко осећати се сам на овом бурном мору!  — Ја сам сувише мала и незнатна, Превисоко ти царство, да ти могу добар савет давати.  Ја сам умела, може бити, да те поучим умерености, тихоћи, мудрости, стрпељивости, издржљивости, верности, кад си био мали.  Сад је све прошло.  Томе више није време.  Превисоком ти царству данас требају други саветници, који ће знати све што се где догодило, све што се где смишља, који ће бити свагда уза те, свагда на домаку.  Нека превисоко ти царство пусти своју смерну поданицу да пође у своју земљу, да се моли Богу.  Бог је један.  Још су молитве једино чиме могу бити од праве помоћи превисокоме ти царству.  — Царице мајко, биће што желиш.  Чим настане лепо време, поћи ћеш, како је достојно твојих заслуга за моје васпитање.  Само ми кажи коју би земљу желела да ти дам.  Ти си ми помињала неки манастир ваших калуђерица.  — То је манастир Свете Богородице, на ушћу реке Косаонице код Беле Цркве у Топлици, на запад од Ниша.  — Лепо, ја ћу ти дати ту земљу целу с њеним округом, и уз њу још Дубочицу, на југ од ње, с главним местом Лесковцем.  Ја сам пролазио туда, кад сам ишао на Скендербега.  Али пошто су то Ђурђеве земље ја ћу их дати теби, мајко царице, а деспоту ћу то накнадити на другом крају, где њему буде воља.  Мој паша, који ће поћи да те отпрати, и онамо те, по достојању, смести, понеће моје налоге да се о томе договори с превисоким деспотом.  Моја је султанска воља да моја царица мајка буде потпуно задовољна и да живи у пуном сјају, докле сам год ја жив, макар се како окренула моја политика, рече султан мало свечаније.  Царица Мара устане и, пуно задовољна, дубоко се поклони султану.  — Превисоко ти царство и сувише је милостиво према мени.  Хоће ли и посланици мога оца скоро бити примљени?  — Кад прва Порта буде држана, српски ће посланици -бити милостиво примљени и обдарени и даће им се поздрави и дарови за деспота Ђурђа.  И мени ће скоро требати услуге деспотове.  Последња реченица текну у срце царицу Мару.  Прошла јој је као муња кроз главу мисао да ће султан од деспота искати помоћне трупе за напад на Цариград.  Није смела ништа да проговори, али јој је слутња цепала срце као што би и с јавом било.  Одмах сутра дан после овог разговора велики везир Халил - паша позвао је српске посланике и саопштио им да је султан Мехмед у великој милости својој наредио да се царица Мара с царским почастима отпрати у Топлицу у Белу Цркву, да јој се даду земље Топлица и Дубочица на њено издржање, и пошто су то деспотове земље, да се деспоту за њих у замену, по договору с њим, одвоје и предаду друге земље, и да се све то изврши два месеца касније, кад лепше време допусти царици да може путовати.  Српске посланике султан ће примити у први петак, и њима ће се предати султански дарови и поздрави за деспота Ђурђа.  Пријем посланика вршио се у оно време по нарочитом церемонијалу.  Тешко је било допрети до султана и чути глас његов.  Послови су се, уз добре поклоне, вршили само преко његових доглавника.  У одређени петак кнез Гвозденовић и његово друштво крену се у двор.  Кад су ушли на прва врата у дворску авлију, у којој се чека, посаде их на почасно место покрај самих дворских врата којима се иде султану.  Када су дошли и заузели своја места, велики везир, бејлер- беј румелијскии остали, султан, са својим пажевима, који га увек прате, уђоше у дворану у којој се прима.  Чим у дворану уђе, султан се прво обуче у црвену хаљину од свиле, скројену по њиховоме начину, па се по том огрну другом шареном, зеленом хаљином, постављеном зибелинима.  За тим султан пође на престоно место у дворани.  То је била на неколико степеница узвишена пространа галерија с јастуцима и шиљтетима од кадифе, спремљеним за седење.  Чим се султан попео на престоно место, пожурише се к њему паше, које су га онде чекале, и пођоше сваки на своје место.  Пошто паше и везири поседаше, дођоше таоци из Босне, из Влашке, из Мореје, и наместише се такође на своја места, испод галерије, на којој су турска господа поседала била.  На једном крају дворане беше спремљено за пиће шербета и воћних сокова.  Место је, такође, било узвишено, и на средини је стајао велики сребрн суд за шербет, налик на путир.  Покрај тога места, на коме се служило пиће онима који су хтели, беху намештени тамбураши с великим шаркијама, који су певали јуначке песме о султанима и јунацима.  Поједине стихове тих песама пропраћали су узвицима присутни дворани.  У тај мах се султану и господи око њега у металним сановима служио пилав од овчевине.  У исто време кнез Гвозденовић и његови другови и калуђер Генадије показаше се на уласку у дворану.  Иза њих су ношени на великим тепсијама деспотови поклони.  Једна велика ваза од кованога сребра, опкољена са дванаест путира, све окићено драгим камењем, беше на првој тепсији.  Беше то рад кујунџија из Новога Брда.  На другој беху свитци кадифе најскупљега реда.  На трећој прекрасни ћилими у најживљим бојама.  Кад се посланици, клањајући се, приближише султану, нарочити султански момци прихватише поклоне, па их уздигоше и показаше султану, који је седео на своме узвишеном престолу.  Један од паша, нарочито за то одређен, приђе кнезу Гвозденовићу, и уведе га у галерију на којој је султан седео.  Клањајући се дубоко и гледајући у султана, кнез Гвозденовић поче говорити:  — Превисоко ти царство!  Мој узвишени господар, деспот Ђурађ Бранковић, подноси најсрдачнија честитања и своје смерне поклоне Величанству твоме.  Прими их милостиво и не заборави твога свагда верног слугу.  Буди милостив жељама и потребама његовим и земаља његових.  Кнез Гвозденовић пође к руци султановој, али султан Мехмед махну руком заустављајући га.  — Понесите моје поздраве деспоту Ђурђу, одговори султан.  Ја данас њега сматрам као оца.  Учиниће се све што жели деспот.  Велики везир Халил - паша добио је већ о томе моје заповести.  За тим султан даде руком знак кнезу Гвозденовићу и његовима да поседају.  Уступајући натрашке, једнако се клањајући и гледајући у лице султану, кнез и његови другови поседаше на одређена им места.  Одмах по том момци султански донесоше као чаршав од свиле међу посланике.  А пред свакога донесоше као округлу синију од црвене коже.  По том донесоше јестива у неколико санова пред посланике.  Тако се свршила аудијенција кнеза Гвозденовића код султана Мехмеда ИИ у марту 1451 године.  Сутрадан Халил - паша му је дао писма о потврди уговора.  Усмено је Халил - паша прикричио кнезу Гвозденовићу да султан држи много на обавезу војске и да поздравља деспота да је с добро изабраним и спремљеним одредом готов чим би му позив дошао.  Ништа не хте казати на коју ће се страну војевати.  Богати поклони у новцу и у хаљинама предадоше се кнезу Гвозденовићу и његовим друговима одмах за тим.  Нарочити персијски ћилими беху, с камилама и с камиларима који ће камиле терати, одређени као поклон султанов за деспота.  Они су имали заповест да се договоре с кнезом Гвозденовићем и да се у свему држе његових наредаба.  Ниш и Пирот Турци су били заузели у почетку владе деспота Ђурђа, 1428 године, али су их после Сегединског Мира (1444) опет били уступили деспоту.  Земље око тих градова, као и оне што су се у том правцу даље пружале уз Топлицу до Копаоника и до Ибра, биле су добро насељене и обделане, и ако су последњих година доста претрпеле од кретања војске, ратовања и свакојаких размирица које су с несталним и немирним политичким животом тесно везане.  Готово кроз цео XИВ век те су земље биле на миру и заклоњене од непријатељских удараца.  Њихова плодност и вредноћа народа који их је насељавао учиниле су да су имања била добро уређена, богата и да ни сељаци нису били толико сиромашни.  У тим крајевима тада није било много црквених имања.  Мало који од великих царских манастира, као што су Студеница, Градац, Бања, Грачаница, Дечани и Хиландар да је имао по које село у том крају.  Земља је била подељена на неколико великих властела, међу којима је у Топлици био стегоноша, властелин жупе Топлице, Витомир Гвозденовић, онај исти који је водио мисију деспота Ђурђа к султану Мехмеду.  Предео пиротски, на граници с Турским Царством, издељен је био међу властелу крајишнике што ће рећи граничаре, којима је дужност била да чувају границу.  Остала земља је била у рукама наследне властеле.  Сваки је властелин имао по неколико, каткад и по десетак села, и према томе по неколико властеличића.  Властеличићи су имали по негде и засебно, самостално, по једно село и по половину села према војничким списковима и према својој војничкој обавези.  Слободних људи и слободњачких села није на том крају било никако.  Становници градова и тргова, Пирота, Извора, Ниша, Прокупља, Беле Цркве били су понајвише слободни људи, или туђинци, често Грци и Цинцари, или су били властеоски људи из околних крајева, који су свом властелину плаћали погођени откуп за работу, коју би му вршили да су остали на својој земљи с осталом родбином, па су, под том погодбом, уживали потпуну слободу.  У свима местима на цариградском друму, од Пирота до Беле Цркве (данас Куршумлије), очекује се долазак царице Маре с великом свечаношћу и пратњом.  Њу султан Мехмед шаље деспоту Ђурђу, оцу њеном, у ново подарено јој властелинство у Топлици и у Дубочици.  Сам стари деспот Ђурађ и деспотица Јерина беху изашли у Ниш, да дочекају своју ћерку, султанку, коју нису видели има већ шеснаест година.  Она се и по њиховој жељи враћа у њихову државу.  И обоје су пуни задовољства.  У Пироту је царица ступала на српску земљу, и одатле је мислила што брже путовати на сусрет својим старим родитељима.  Али се у Пироту морала задржати.  Градић пиротски са својим кулама био је у једном крају Нишаве.  С друге стране га је нека дугачка бара одвајала од трга.  Трг је пружао се уз Нишаву.  Трговачке су продавнице биле поређане у једној дугачкој улици, једна спрам друге.  Улица се с оба краја могла затворити.  Изван трговачке улице, у којој су гдекоји и становали, по пољу, с обе стране Нишаве, пружали су се редови кућа и имања, у којима су становала или околна властела, или мајстори и трговци из трга.  Мајстори су становали све по занатима, у гомили сваки по свом занату.  Такав је био онда обичај у свима трговима или варошима.  Насељење није било врло велико.  Куће су биле просте, обично опкољене баштама; великих здања није било.  Град је сав био у свечаном руху, окићен заставама.  Деспот је ту на границу послао био свога протовистијара и великог челника над војском, да од његове стране поздраве царицу Мару при њеном уласку у српску земљу.  На цариградском друму испред Пирота био је читав панађур.  Једни су продавали разна јела и слаткише.  Други су пекли јагањце, овнове, прасце или телад.  Једни су играли и певали.  Било је и слепаца гуслара, који су певали јуначке песме.  Све је било дупком пуно народа из околине, жељна уживања, весеља.  Време је било прекрасно.  Пролеће је, у другој половини маја.  Турци, нови насељеници пиротски, стајали су са својим старешинама у нарочитој групи, готови да поздраве своју султанку, коју нови султан с толиким почастима к њеном оцу испраћа.  Најпре се на цариградском друму указаше царичине коморе и коморници.  Њена кухиња и кувари са својим справама ишли су напред.  По том камиле с товарима.  Царица је са својим дворкињама путовала на коњу.  Али при већим местима, или кад би се уморила, царица се носила у богато намештеној носиљци.  Тај је начин употребљен и овде при њеном уласку у српску државу.  Кад су носиоци донели носиљку на одређено место, царица изађе да прими поздраве господе оца свога и онде сакупљених Турака.  Деспотов протовистијар и војнички велики челник у свечаном руху, које је личило на данашње свештеничке одежде, а за њима пиротски владика и свештенство заједно са старешинама града Пирота, изађоше те поздравише царицу.  За њима приступише Турци, који су, управо, и сами били део грађанства пиротскога.  По том је царица упућена у хладњаке који су јој од зелена листа били спремљени као стан.  Пошто се парада свршила, народ се разишао да се весели и забавља све до поласка царичина.  Овако је дочек био спреман код сваког већег места, или где би била наређена ноћишта или оброци.  Нарочито је леп и величанствен дочек био у Нишу.  Ниш тога времена није био особито леп, јер су на њему недавнашњи ратови оставили тешке трагове.  Трг је био пред градом с леве стране Нишаве, а уз Нишаву више града и низ Нишаву ниже града биле су куће с лепим вртовима.  Ту су своју ћерку очекивали деспот Ђурађ и деспотица Јерина.  Док је била султанка у Дренопољу, они су сматрали као да је у ропству.  Њен повратак у отаџбину сматрали су као ослобођење из ропства.  Кад се уставише носиоци пред деспотом и деспотицом, и из носиљке изиђе царица Мара, са сузама у очима полети к њој деспотица Јерина да је изгрли и ижљуби.  Царица Мара по том приступи к руци старога оца, који је пољуби у чело.  По том се ишло у цркву на молитву.  Царица је остала три дана у Нишу, једно да се одмори од пута, а друго да деспоту Ђурђу да прилике да се из разговора са својом ћерком обавести о положају у Турском Царству и о новом султану, којему се деспот, по своме властитом предосећању, није радовао.  Ову прилику је Ниш употребио да од деспота потражи увеличање својих градских повластица.  Једна депутација, у којој су били: владика, протојереј градски, старешина градски и старешина свих еснафа градских изађоше пред деспота да га моле да Нишу да повластице, које је пре педесет година, од прилике, Београду био дао деспот Стефан.  Нишевљани су представљали деспоту да би то изазвало јачи полет њихова града и да је потребно сад, када Београд није више у Србији.  Деспот је одговорио милостиво да ће тај предмет испитати кад се врати у Смедерево.  Тога дана пред вече изађу деспот, деспотица и царица Мара к цркви Св. Пантелеја више Ниша, где је било народно весеље у част доласка деспотова и повратка царице Маре у домовину.  Народ је с изјавама великог задовољства сусретао деспотску породицу.  Царица Мара била је на добру гласу што се знало како она ни у султанским дворима никад није заборављала ни своју веру, ни свој народ.  Врло много је чинила за откуп српскога робља, којега су, у то време, скоро свагда били пуни тргови у Дренопољу.  Царица Мара је на откуп робља трошила и последњу пару своју.  На то јој је често слао нарочитих сумица и деспот Ђурађ.  А она је у Дренопољу имала веште агенте, преко којих би куповала робље да нико не зна за кога се купује.  Робље је то пуштано у слободу, и давано му је помало трошка, да би се могло вратити у домовину.  Многи нису ни сазнавали откуда им долази та милост; многи су тајно и у великом поверењу били обавештени.  Да приђемо једној гомилици простих људи који су у крају под једним дрветом на трави нешто вечерали и да послушамо шта говоре.  На средини је те гомилице седео један, који је имао велику масницу на носу.  Он је некада оставио бегством земљу свога господара.  Али га је господар нашао и к себи повратио, распоривши му нос у име казне, да би поплашио друге да тако не чине.  Њега су у мутњама око 1428 Турци из околине Ниша одвели у ропство у Дренопоље, и кад се, много година по том, царица Мара довела за султанију у Дренопоље, њени су га агенти нашли, откупили и пустили.  Сад је био срећан и слободан човек и држао је неку радњу у Нишу.  Спрам њега је седео један туцак или сужањ с халком око врата.  Туцак је сужањ некога бега код Скопља, који га је, на Бога и на веру, пустио да иде и да проси по свету, те да откуп састави.  Повелика халка од туча била му је закована око врата.  Кад откуп набави, испроси или састави, па донесе бегу, овај ће му халку отковати и пустити га.  Иначе тако иде по свету, и свак види по његовој туцачкој халци да је пуштен у свет на веру да саставља откупе, али да је роб.  Остали из друштва били су трговци из Ниша, а с њима су седела и два три сељака из околине, њихови рођаци.  Њихови другови питаху их о тадашњој летини.  Они се одзиваху да је све добро понело и да ће нарочито воћа доста бити, али се тужаху на работу и на господаре.  „Најбољу снагу, говораше један, морамо њима да дамо; за своје стигнемо ли, не стигнемо.  Ако је властелинова њива приспела за косидбу, сви морамо ићи да је косимо, а нашој како Бог да.  Она тек мора доћи касније.  Ах Боже, има ли земље, у којој оваке неправде нема?“ узвикиваше један сељак огорчено.  „Ћути, брате, рече му онај с распореним носом.  Не знаш шта говориш.  Помисли како је кад је властелин туђин и вере погане, као што је Турчин.  То сам ја гледао у јадној Бугарској и код Дренопоља.  Не зна шта је мука људска ко оно очима гледао није као ја што сам,“ рече онај с распореним носом као с неким ауторитетом.  — Истина је, додаде туцак из Скопља.  И ја сам то тамо гледао.  Не дао нам Бог да туђу веру служимо, говораше он с убеђењем.  — Па и ми смо то овде гледали док су били Турци, рече трговац из Ниша, који се своме властелину новцем откупљивао за работу, коју му је дуговао.  Ето, што ја да му плаћам откуп?  Зато што сам се родио на његовом имању у кући оца мога!  Он се вајкао по обичају простих људи, који су увек против сваког плаћања господару и држави, не мислећи ништа револуционарно.  Кроз њихова је уста говорио само отпор за плаћање.  Кад се њима не би само тражило плаћање, све би им до мора било право.  Тако је мислио и сељак, којему је тешка била само његова работа, а друго га се, све до мора, ништа није тицало.  Јек звона разасу се, по таласастом зеленом пољу.  Деспот и деспотица с царицом Маром пошли су кући, и кренуше да најпре прођу мало по народу и погледају забаву народну.  Они ударише поред наше дружине која се уз вечеру разговарала.  Сви поскакаше на ноге, и коловођа дружине, с распореним носом, сећајући се доброчинства царичина, викаше колико га грло доноси „Живела царица Мара!  Живео деспот Ђурађ и деспотица Јерина!“  Узвици симпатија и радости, потпуно заслужени, распростираху се од гомиле до гомиле, пратећи уз пут симпатичну царицу и њене родитеље!  У повратку у град, пут бејаше закрчен великим дубровачким караваном од триста коња, који тек беше приспео.  Људи и коњи тискаху се да уђу и да се сместе у један стан (гостионицу), тако да је сва улица била закрчена.  Људи деспотови почеше да разгоне људе и коње и да крче пут, али деспот их заустави и призва караванског капетана, те се извештаваше о каравану и о дубровачким трговцима који га шаљу.  Караван је путовао за Дренопоље.  У товарима је било сваковрсне робе за дубровачке трговце у Дренопољу.  Деспот питаше капетана, како је прошао дотле на путу и како је био предусретан од људи и од власти.  И он се у главноме хваљаше, али се и жаљаше на неке чуваре шума и клисура у Копаонику између Беле Цркве и Ибра, како су га нагонили да растовари гдекоје коње, за које су држали да носе вино, тако да су се одбранили само зато што их је било много, па су запретили да ће се одупрети оружјем и жалити властима даље на путу.  Поносници, како су се у оно време звале кириџије, били су сви оружани стрелама, мачем и штитом.  Одевени су били у мрк сукнени гуњ, подугачак, и у сукнене мрке пеленгире.  На главама су имали мале капе од дебљег сукна; на ногама опанке; око голеница сукнене доколенице; око стаса угасито црвен појас.  Сваки је имао у рукама тврду потешку соху, са шиљатим окованим врхом, којом се служио и да подупре товар и коња свога и себе, негде на клизавици или низбрдици.  У сукобима соха је, према прилици, служила и као оружје.  Били су сви из Мораче, пастири морачкога манастира.  Над свима је био каравански капетан, Дубровчанин, заклет код дубровачке власти да караван чува, да сваки аманет исправно преда ономе коме је упућен, да држи ред међу поносницима и да на коње пази да се не претоварују и не прегоне.  Капетан је и овде најпре отворио пут деспоту за пролазак, а после се бринуо да смести људе и коње у стан, јер му сви нису ни могли стати у један стан.  Стан је био велика четвртаста или четвртасто-дугуљаста зграда с пространим двориштем.  На средини је зграде било огњиште с великом наложеном ватром.  То је био као салон, јер ту су се људи грејали, или себи што уз ватру спремали, или се сушили, а около су биле као широке галерије узвишене на метар и више.  С доње стране су били коњи, а горе на галерији, више коња, били су њихови пратиоци.  Они су ту растоваривали сваки свога коња, па товар остављали себи више главе, а они би легали између товара и коња по заосталом месту галерије.  Кад сутра каравански капетан да знак за полазак, свак би скочио и натоварио свога коња и стајао спреман чекајући свој ред за путовођом.  Путовођа је обично био коњ с меденицом, који се први кретао и меденицом једнако давао знак целом каравану.  Тај коњ је све знао као човек, само што није умео говорити.  Кад су се деспот и деспотица с царицом Маром вратили у свој дворац у граду и кад су се почели у вече с царицом о свему разговарати, деспотица се вајкаше што се царица не враћа к њима у Смедерево, или онде гдегод ближе.  — Тако је воља султанова, одговараше царица, да ја држим свој засебан двор, као удова султанка.  Због тога ми је и одредио све што треба, да тај двор могу држати.  — Па да је барем ближе гдегод, око Јагодне, око Некудима, говораше Јерина, и тамо су лепа места.  Ми се, знаш сама, морамо држати ближе угарске границе.  — Султан Мехмед то баш замера.  Његова би жеља била и за вас да сте ближе његовој граници неголи граници његова непријатеља, Угарске.  Београд у угарским рукама, то му је трн у оку.  Све ће чинити да до њега дође и да га Угрима одузме.  — Знам, Маро, рече стари деспот, знам рачуне турске политике, али се с њом не могу сложити рачуни српске политике никада.  — Драги оче, ти се о томе брини и ти си данас међу Србима једини који то знаш како треба.  Мени се чини да су после Златице, Варне и после Јанкова пораза на Косову наши рачуни готови.  На жалост хришћанство данас нема снаге, којом се може одупрети мусломанима.  Не остаје већ више ништа него се молити Богу и чекати боља времена.  Али су мене у избору Беле Цркве водили и други обзири.  Ти знаш, оче, да у Белој Цркви седи владика топлички, да онуда пролази велики пут из Дубровника у Дренопоље и обратно, и да су онде велики манастири, задужбине Стефана Немање, прадеда нашега, свети Никола, и женски — света Богородица, у којој је Немањино подружје Ана, света Анастасија, установила женски манастир.  Моја је жеља била да обновим спомен њезин и да оживим места, у којима су они младост своју проводили, увек мислећи на свету веру своју.  — Биће по твојој вољи, царице, одговори Ђурађ.  Тамо је све спремно.  Нови двори по наредби султановој довршују се.  Ја ћу поћи собом, да све прегледам и видим.  Спремљене су и ћелије покрај манастира у којима ћемо одсести и у којима ћеш ти становати, докле ти твоји нови двори не буду потпуно спремни.  Место је изабрано у самој непосредној близини манастира Свете Богородице.  Наређено је да се начини и пут од новог дворца до манастира, да би могла ићи у цркву по сваком времену.  — Кад мислите да пођемо, упита царица.  — Чим се одморимо, одговори деспот.  Одавде у Прокупље на ручак, али рано да пођемо.  Оданде ћемо на ноћиште у једно село пред Белом Црквом.  Ја сам већ наредио.  Мислим да у Белу Цркву стигнемо за јутра.  — Онда ћемо остати овде сутра и прекосутра, одговори деспотица, а по том ћемо даље к Белој Цркви.  И ја сам баш радознала да видим тај манастир женски, тако стари.  Велики властелин Витомир Гвозденовић имао је свој двор код Плочника у Топлици, недалеко од Беле Цркве.  Властелинство се његово пружало од Топлице на север к Јанковој Клисури и даље уз Топлицу ка Копаонику, и било је велико.  Имао је много властеличића под собом, и стари су му били стегоноше у жупи Топлици.  Двор му је био прилично леп и простран.  На уласку је била кула, од које су на две стране полазили зидови, те су опкољавали прилично велики квадратни простор, као градац.  Тај је градац био опкољен дубоким рововима, у којима је зими било и воде.  Улазак је у градац био крај куле и имао је мост који се могао дизати.  Кула је била сместиште за ризницу и оружје.  У њој је Гвозденовић држао своју војну спрему, много жита за случај опсаде, сланине, сухога меса и других ствари, којима су требали хладовина и дебели зидови.  Наврх куле биле су стрелнице, али у около софе с узглавницима, које су се могле за час лепо наместити простиркама и украсима, који су у орманима спремни стајали.  Ако би властелин Гвозденовић имао гостију, тај се врховни бој куле претварао у дворану богато намештену, на којој су гости седели частећи се и припијајући, а уживајући у погледу који се на прозоре отварао час на једну, час на другу страну.  На средини затвореног градског дворишта стајао је обичан, свакидашњи стан властелинов, чардак.  То је била пространа зграда.  Доњи бој је био зидан каменом и циглом.  У њему су такође биле оставе, подруми за вино, коњушница за најодабраније коње, кухиња и простори за млађе.  На горњем боју био је свакидашњи стан властелинов и фамилије његове.  Прозори су били испуњени танким провидним платном, а на средини је, међу собама с једне и с друге стране, била пространа дворана с великим столовима и софама унаоколо, где су гости боравили и седели.  Осим тога главног боравишта властелина и његове породице, у дворишту су се налазиле још три мање тако саграђене куће, у којима је спремано ноћиште и боравак гостима властелиновим или људима разнога чина и реда, који би Гвозденовићу долазили посетом, или из пријатељства, па би хтели или морали заноћити.  И коњушница се налазила још једна на страни, а била је, омања, и под сваком том гостинском кућом.  Коњ је био као оружје, и обичај је био да се не одмиче далеко од свога господара.  Украј куле, с источне стране, ослањајући се уза градски зид, била је малена властеоска црквица Светог Томе, крсног имена Гвозденовићевог.  Нешто је зграда, за послугу и за стран свет, било и изван градића.  Празан простор у градићу био је засађен одабраним воћем, орасима, крушкама, јабукама, шљивама, трешњама и дуњама.  Хлад њихов и зелена трава испод њих замењивали су салоне у летње доба.  На лепом сунчаном месту налазио се и ружичњак, фамилијарни дворски врт с разним цвећем.  На згодном месту испред градића било је потециште, место за трке и остале јуначке игре, на коме су се мушкарци из властелинове и из осталих кућа по вас дан играли и забављали.  Ниже двора, у селу Плочнику, имао је мању своју кућу властеличић Јанко Плетикосић, који је стално живео недалеко одатле, у селу Точанима, с друге стране Топлице.  Плетикосић је био млађи команданат једне чете Гвозденовићеве у време рата.  Осим војничке службе под командом Гвозденовића, он је још за неке работе био дужан помагати своме великом властелину, за оне нарочито које су биле хитне природе, као што је жетва, косидба, купљење сена и брање винограда.  Иначе је од својих људи Плетикосић имао ону услугу коју је имао и велики властелин по обичајима онога краја за властелу и за њихове меропхе.  Отроци или робови, колико их је било, били су искључна својина њихових господара, онако исто као домаћа животиња, волови, краве или овце.  Није лака ствар управљати тако великом кућом као што је била кућа властелина Витомира Гвозденовића.  Гвозденовић се као домаћин о многоме собом старао.  На њему је било свеколико наређивање о обради њива, винограда, воћњака и вртова.  Он је имао да се постара да су пуни и амбари и подруми, да у ризници има блага и да је набављено све што дому треба са стране.  На њему је било да одреди меропашким кућама својих села које ће кад двору носити дрва, које ће луч. које ће поћи да понесу из трга из Беле Цркве, из Прокупља, или из Ниша што би он за кућу набавио.  На њему је било да одреди између својих отрока (робова) који ће вршити дворбу у властеоској кући и у дворишту, под главним заповестима његове жене, госпође Круне.  На Гвозденовићу је било да свеколико то особље, а било га је не мало, особито ако је у двору било гостију, држи у реду и у послушности својом гвозденом руком.  На њему је, на послетку, било главно старање о бојним и о осталим коњима и о ергелама, којих је имао неколико у своме пространом властелинству.  Вођење дома, с дужностима гостољубља и распоредом послова у самој кући, било је на његовој жени, госпођи владици, како се у оно време звала властелинка.  Госпођа Круна Гвозденовићка, како ћемо ми да је зовемо по данашњем нашем начину, имала је по цео дан пуне руке посла, у млађе доба око куће и око деце, а у старије, кад су се деца већ подигла, око куће тим већма што је и кућа, својим угледом, расла и одмицала.  Од зимњих дана, када се ваљало бринути за угаљ у мангалима (арулама) и за дрва на огњиштима, па до краја јесени нису престајали госпођини редовни послови.  Ако веје снег с Јастрепца или с Копаоника студених зимских јутара, ваљало се госпођи постарати да свуда по огњиштима горе дрва, да су по собама у двору рано изнесени мангали, да су наложене пећи, где је пећи било.  У оно време и сама су господа живела грубље и простије него данас и мање су осетљива била за климатске промене.  Момци су трчали да свако јутро по реду обаве све што треба, макар какво време освануло.  Од зиме су се људи више бранили кожухом и топлим оделом него пећима и ватром.  Ложила се ватра, да се људи могу огрејати, па да опет после зебу.  У две три собе у двору озидане су велике пећи од глине с лончићима за врло велику зиму, за болеснике и за малу децу.  Чим би настало пролеће, на госпођи Круни би било да све очисти и у ред доведе.  То се радило редовно с почетком часног поста.  На чисти понедеоник се вршило чишћење кухиње, судова и куће, од мрса.  За тим је следовало и остало, еда би се од свуда очистили и поуклањали трагови зимњега блата и нечисти.  Кад би настало време сејању, и опет је имало доста што је падало на госпођу Круну.  Њено је било поврће и цвеће, и на њој је било да изда све наредбе о врту како у дворишту у градићу и код куле, тако и на другим местима где су сејани купус, краставци, диње и лубенице, роткве и остало.  На госпођи Круни је било спремање о уљарима и пчелама.  На згодним местима, покрај цветних ливада и зелених пашњака, поред липика у гори, међу воћем и њивама, Гвозденовић је имао нарочите уљарске меропашке куће, које су биле нарочито опроштене од сваке друге работе, да би потпуно вршиле једину своју дужност да негују пчеле и дасе брину о производњи меда и воска.  Мед је у оно време заступао данашњи шећер, који је онда био врло скуп и редак, али и слађи него данас.  Отуда оно у народној песми „Слађи је шећер од меда!“  Господској, гостољубивој кући, као што је била Гвозденовићева, меда је много требало.  Исто тако и воска, јер су воштане свеће употребљаване у господским кућама и у црквама.  Осим тога восак се извозио као скупа трговачка роба за иностранство.  Нарочитим робињама била је дужност да се брину о воску и о свећама потребним за кућу и за баштинску цркву покрај куле.  Кад би у лето почело стизати воће, на госпођи Круни је било да нареди да се воће бере и прибира, суши, или у меду кува и оставља у нарочитим лонцима и ћуповима.  Тај се посао продужавао преко целога лета, до позне јесени.  Ред се почињао трешњама, вишњама и јагодама, да се заврши жутим, мирисавим дуњама и шљивама.  Ове су се последње на више начина обрађивале.  Па крушке и друго воће које се метало у бурићима у туршију, или од којега се пекмез кувао и остављао за зиму, завршавали су овај ред.  Осим овога велика је врста тешких послова везана била с млекарником, са сиром и маслом, које су власи доносили с планине.  Ту је ишла брига о домаћој мужи стоке и о млеку које се разливало у карлице и с којега се купио и солио домаћи скоруп, или које се киселило.  Одатле су се црпле многе посластице оновременог властелинског стола.  Па свакидашња храна свеколикога тога света разнога реда, који је у двору живео или слушао!  Старање свакога јутра за брашно, за хлеб, за месо, ако је мрс; посебно старање за властелински и за сељачки сто у двору.  Свако јутро је ваљало наредити шта ће се спремати за оба стола, еда би се нахранила и господа и многобројна послуга њихова.  Све је то било такође на госпођи Круни и на њеном женском особљу, које је она, за своју службу нарочито одбирала из меропашких и из отрочких кућа.  Они отроци који су умешни били и који су се домаћој служби свикли како треба, остајали би у двору до своје смрти или до својега ослобођења, које се вршило о великим празницима или приликом великих породичних весеља у властеоској кући, као што је удаја кћери, женидба синова, рођење деце или унучади.  Нарочиту су бригу у двору доносили сви празници.  Том приликом би служила домаћа баштинска црква, и кућа би била пуна гостију из даљих крајева властелинства.  А прослава крсног имена домаћиновог, Светога Томе, обављала би се сваке године с великом свечаношћу и гозбом.  Властелин би на тај дан облачио своје свечано властеоско рухо, пасао сабљу и златни појас и огртао се богатом хаздијом.  Његова жена, госпођа Круна, и деца њихова, облачили би се сви у своје најлепше и најсвечаније рухо.  С таквом се свечаношћу ишло у баштинску цркву, на којој би тога дана често служио епископ топлички из Беле Цркве.  Велики властелин Витомир Гвозденовић бројао се међу најзнатније и највиђеније људе у ондашњој Србији.  У време о коме говоримо — 1451 — могао је имати близу педесет година.  Најстарији му је син Којадин био претурио двадесет година.  Млађа му ћерка Миља примицала се својој двадесетој години, и била је у напун века за удају.  Још је било у Гвозденовића два сина и једна девојчица од пет година.  Сам Гвозденовић био је врло крепак човек, у најбољем здрављу.  Он је држао много на оно што се о њему мисли у народу, и старао се, свима средствима, да изазове што боље оцене.  Као велики старешина војнички, он је био оштар у изискивању војничких дужности, али је умео да томе да облик благ и снисходљив.  Држећи у својој руци сва душевна расположења, и задовољство и љутину, он је показивао од свега само онолико колико је налазио да треба да покаже, никада онолико колико би било у ствари.  Исто то је било и спрам сељака и осталих потчињених.  Од њих је он тражио оно што њему треба.  За остало није се бринуо нимало.  За мале ствари није никада подизао вику, нити их изискивао баш до краја.  У њега није било ни речи прекора за људе из његова подручја који су пијанчили или лењствовали, или у нереду држали своју кућу, ако су само одужили њему његово, у колико је он налазио да то треба да се учини.  Преко онога што је он налазио да се њега тиче, није он даље ишао.  Ништа није марио ни како људи међу собом живе, ни како терете међу собом распоређују.  С тога себичност његову нико није опажао, и опште је мњење било да је властелин Гвозденовић врло добар човек, благ за народ и милостив.  У цркву је ишао о празницима кад и народ.  Онда би облачио своју свечану властеоску хаљину, као поповску, до чланака, и опасивао свој златни властеоски појас и огртао се „коластом аздијом“, округлим скупоценим огртачем, и пасао свој мач.  Иначе се за цркву није нимало интересовао.  Његова жена, владика Круна, увек би га пратила у цркву, облачећи такође своју свечану антерију и мећући на се свој златом искићени зубун и свој накит.  Али је она више полагала на црквени ред и на црквене обреде.  Она је са домаћим свештеником старала се како о хришћанском васпитању своје деце, тако и о потребама баштинске цркве и о дужностима спрам других великих цркава у Гвозденовићеву властелинству.  Она би Гвозденовићу напомињала те дужности; без ње би он на њих лако и заборавио, толико је у срцу своме мало за њих марио.  У свему позитиван и комбинатор, хладан и прорачуњен, Гвозденовић је имао врло тамне погледе на тадашњу српску политику.  Као и други трезвени људи онога времена, Гвозденовић је после боја на Златици, 1443, после Сегединског Мира 1444, после погибије краља Владислава на Варни, 1444, и после пораза Јанка Сибињанина на Косову, 1448, видео да Србија као држава живи на белом хлебу и да од ње нема ништа.  Њему се чинило да је све везано за живот старога деспота Ђурђа, и да ће се све скршити када деспот очи склопи, што је могло бити сваки час.  С тога он нарочито није био уз оне, који су још рачунали да се Срби ипак могу Турцима одупрети и који су држали да се српски послови могу европском и западњачком помоћу исплести из тадашње тешке кризе.  Баш зато што је према својој вери био мање више равнодушан, није нимало марио за западњаке, који су му њиховим биготизмом и великом оданошћу к својој вери били одвратни.  Он је хладно гледао у велику будућност Турскога Царства, очекивао је велика турска освојења, и дивио се њиховом реду и њиховом животу, само што је то чинио више у себи, чувајући се добро да то на видик изнесе.  Пошто је у Дренопољу сам био при почетку владе новога султана Мехмеда ИИ, имао је прилике да о новом султану сазна многе по Турке врло повољне ствари, и он је потпунце делио мишљење деспота Ђурђа, да нова владавина у Турској не обећава ништа добро за јадну, више од пола пропалу Србију.  Према тој кобној слутњи која је у њему била и према његовој комбинаторској нарави, према великим интересима које је он имао да брани, његов се туркофилски оптимизам ишчауравао каткад и одвише повољно према Турцима, да га је он сам морао крити, добро разумевајући да му тада није време.  Све се то у њему приликом последње мисије још већма утврдило борављењем у Дренопољу и опћењем с врховним турским круговима.  Као главни властелин у Топлици, Гвозденовић је имао да предводи дочек царице Маре у манастир Свете Богородице.  На челу дочека имао је бити топлички владика Венедикт с мноштвом свештеника и калуђера.  Што се тиче народа, нешто глас о томе доласку, а нешто Гвозденовићеве поруке и лепо време дигле беху цео Копаоник и Топлицу ка Белој Цркви.  Већ од Плочника пут је сав био заузет народом, а око Немањиних цркава пекли су се јагањци и играло је коло од ранога јутра.  Кад објавише да се високи путници примичу од Прокупља, зазвонише звона и на манастиру Свете Богородице на ушћу Косаонице и на манастиру Св. Николе на ушћу Бањске, у ком је била епископија.  Народ је радосним клицима сусретао царицу и њене родитеље.  Пред царичином носиљком јахао је деспот Ђурађ, човек висок, у дубокој старости, с дугачком белом брадом и косом, с калпаком на глави, огрнут хаздијом, која се око њега на пролетњем ветру лепршала.  На деспоту је била долама златом извезена.  О бедрима му је висио мач о златном појасу.  Око њега су јахала два турска бега, Ибрахим - бег и Хасан - бег, од високих турских фамилија.  За њима су у носиљци ношене деспотица Јерина и царица Мара.  За њима су ишли дванаест турских чиновника, упућених да отпрате и сместе царицу Мару, са двадесет и више дворкиња и момака.  Иза њих су ишла властела велика и мала и деспотови чиновници.  На месту где се пут савијао од главног пута на лево за манастир Свете Богородице чекао је деспота и царицу Мару топлички владика Венедикт с крстом у руци.  За њим је било многобројно свештенство, калуђери из околних манастира и свештенство из околних цркава.  Кад деспот сјаха да пољуби у руку владику , деспотица и царица Мара сиђоше такође свака из своје носиљке да се поклоне свештеним лицима и да епископа пољубе у руку.  Као врховни домаћи властелин, Гвозденовић се налазио у близини.  На уласку у манастир Свете Богородице чекала је царицу игуманија Анастасија, седином украшена старица са десетак калуђерица у њиховом црном руху с превесима.  Игуманија одведе деспота, деспотицу и царицу у цркву, где је владика Венедикт читао молитву добродошлице и дао благослов високим путницима.  Царица Мара је била усхићена, што је могла слушати звук звона и уживати у црквеним парадама.  Она је клекла пред иконом и у сузама се захваљивала Богу што се смиловао да је врати у домовину чисту и неоскврњену као што је и отишла.  Завет, много пута поновљен у самоћи дренопољског двора, да ће године живота, што би претекле кад се то оствари, поклонити Богу и служби његовој, сад је на ново понављала у храму своје прародитељке, Немањине Анастасије.  По том се повукла на одмор у спремљене за њу ћелије, пошто њезин дворац још није био потпуно спреман, и имали су да га доврше и наместе људи које је султан нарочито за то послао из Дренопоља и који су већ били ту.  Турске достојанственике одвео је Гвозденовић у Белу Цркву, па их је, после одмора, позвао у свој дом, где их је нарочито гостопримство очекивало.  Деспот Ђурађ и деспотица Јерина одсели су у Белој Цркви.  Чим се деспот одморио, јавише му дубровачке посланике, Рањину и Гундулића.  У Дубровнику се одмах чуло какав је начин узео нови султан Мехмед према деспоту, и Опћина се пожурила да прва поздрави тако сјајни повратак кћери староме деспоту.  Посланици су носили поклоне за царицу Мару, скупоцене свиле и кадифе, и јавили су се најпре деспоту као староме пријатељу да упитају каквим се начином може изаћи пред царицу.  Деспот их је упутио на Гвозденовића и на Ибрахим - бега.  Како је султан, због царице Маре, и неке земље повратио деспоту, Дубровчани су мислили да настаје велика љубав међу деспотом и Високом Портом и старали су се да се известе могу ли рачунати на помоћ деспотову.  — Правим пријатељима се говори искрено, напомену деспот.  Ја не могу мислити да ће утицај Србије толико порасти код новог султана и на Високој Порти.  Јавите кнезу дубровачком, моме много поштованом пријатељу, да до новог погоршања све остаје као што је.  Ово што се види споља није него гола варка.  — Али за Бога, рече Рањина, султан је ипак веома сјајно показао своју наклоност према вама.  Сјајни начин, којим вам враћа вашу драгу ћерку, царицу Мару, не може бити да ништа не значи.  — Племенити пријатељу, одговараше деспот, не сумњајте о овоме што говорим.  Време ће показати истину мојих речи.  Без сумње не мислите да моје речи иду само на то да ме одбране од услуге коју бих вам учинио.  Будите уверени, ја се од тога нимало не браним.  Све ћу учинити што ви желите, и мило ће ми бити да вам помогнем у чем желите.  Моје оцене се тичу опште политике и скорашње будућности.  Дубровачки делегати и деспот нису полазили у своме умовању с исте тачке, па се очевидно нису разумевали.  Њихово пријатељство и њихове многобројне везе нису тога ради ништа претрпеле.  По том су говорили о трговачким пословима и о ситницама у блиским рудницима у Новом Брду и у Трепчи, и о трговачким дубровачким колонијама у Вучитрну и у Прокупљу.  После тога пред деспота су изашли неки људи из Скопља, који су се онде били десили.  То су били један калуђер и неки трговци, који су путовали даље, па су се онде задржали чујући да ће деспот доћи, да га причекају.  Они су уверавали деспота, да знају поуздано како су дошле заповести од новог султана, да се највећа пажња обрати на ред у војсци и у војничкој служби; да сви морају бити увек спремни да се могу кренути чим би заповест дошла и да се никоме никакво правдање неће примити.  Најтачније се морају вршити све заповести.  Најоштрије казне употребиће се без поговора и без оклевања против оних који би се ухватили у неисправности или у непослушности.  Нарочито је наређивано управницима, да употребе сва средства, како би о томе известили што пре све војничке старешине и војнике.  Исте такве су оштре наредбе дошле за чување границе спрам Србије, за пажњу на путнике, на царине, итд.  Деспот упита калуђера како су сад турске старешине наспрам цркава и манастира, свештеника и народа.  — Не могу ти лако казати, одговори калуђер; хоће да се покажу трпљиви спрам нас, али им то рђаво иде од руке, пошто то у ствари нису.  Криво им је што често звонимо, као да то зависи од нас.  Криво им је што често служимо.  Неповољни су им хришћански празници и скупови.  — Па чим показују ту своју злу вољу, упита деспот.  — Речима, псовкама, намргођеношћу, прекорима кад ко у њих каква посла има.  Пребацују свакоме да не умемо да изађемо из цркве кад у њу уђемо и да око обреда своје вере сувише дангубимо.  — А што им је неповољна хришћанска оданост својој светој вери, напомену деспот, кад су они сами својој поганој вери и заблуди тако фанатично одани?  — На то они не помишљају.  Једнако нас коре, што жалимо за својом владавином.  У боју сте је изгубили, што је жалите, говоре нам сваки дан.  Нашу веру свуд служи срећа, говоре нам даље, јербо је боља од ваше.  Што се не оставите вашега Исе, па не пођете једанпут за правим пророком Мухамедом и за јединим Богом?  Ви једнако мислите на деспота.  Али ће деспота султан ускоро опет истерати, као што га је већ једанпут био истерао.  И онда ће Србију наново обратити у пашалуке, као што ју је онда био обратио.  — Али, без сумње, то нико не верује; народ сигурно држи своју свету веру непоколебљиво, рећи ће деспот, али без пуног поуздања.  — Превисоко ти деспотство, одговори калуђер, то не можемо, на жалост, потврдити до краја.  Све су чешћи случајеви да се људи одричу своје праотачке вере и да примају ислам.  Недавно су, ето, то учинила два властелина из Тетова, да би у турске државне власти имали веће поверење.  Осим тога недавно нам незнано погибе Цветко Видаковић из Кратова, добар трговац, велики народољубац и пријатељ црквени.  Мисли се у народу да је изгубио живот што се заузимао за цркву и за народ.  Деспоту се намрачи лице.  Није то први пут тада чуо, али му се опет отискоше две сузе низа старачке образе.  У том узбуђењу отпусти људе из Турске који су с њим говорили.  — Да, говораше он за се, то је неизбежна судбина.  Кад се изгуби држава, иде с њом и народна свест, и вера!  О јадни народе српски!  Хоће ли где бити краја твоме страдању и твојој пропасти?  Није, зар, Бог судио да те с лица ове земље са свим нестане?  Господи помилуј!  Господи помилуј!  Деспоту по том јавише управнике добара и рудника из Трепче и из Новог Брда, којима је раније поручио да му се јаве, кад дође ради дочека царице Маре у Белу Цркву, пошто није далеко, и да понесу новаца, колико се застало.  Из Новог Брда је дошао управник рудника и цеке (ковнице).  Кад је улазио к деспоту, момак је за њим унео две џакуљице и оставио их поред деспота.  Стари деспот погледа џакуљице и пружајући руку управнику, питаше га:  — Јесу ли то динари из нове цеке, што су нам је набавили Дубровчани?  — Јесу, превисоко ти деспотство.  У једној су нови динари, а у другој нови полутаци.  — Како ради нова цека?  — Много боље и брже него стара, превисоко ти деспотство.  Овде имате у свакој џакуљици по 20 литара кованога новца.  Деспот показа вољу да види новац, и управник се пожури да му одреши џакуљице.  Деспот заграби руком најпре из једне па онда из друге џакуљице нов новац, који се блистао, па га гледаше с тужним задовољством.  У глави су му се врзле мисли о недалекој смрти његовој и о смрти његове државе, и помишљаше како се, може бити, последњи пут сад наслађава овим задовољством, превртањем новога новца у рукама.  Деспот је, по том, упутио управнику многа питања о граници, о трговачким везама са Скопљем и с Призреном, о дубровачким трговцима и о стању народа.  Одговори су били да свуда људе притиска неспокојство, неизвесност, и да то јако смета свима пословима.  Свакоме је било у глави како се спрема нека велика промена, и сваки је желео да се она што пре сврши, да више не смета.  Граница је била непрестано немирна, и главни извор неспокојних гласова долазио је отуда, из Турске.  Тамо се отворено говорило како овако дуго трајати не може и како султан треба што пре да заузме деспотову земљу, па да истера границу на Дунав.  Пошто је сад нов султан настао, и пошто се о њему говорило да није од обичних људи, сви су очекивали да ће он испунити та жива очекивања.  Управника имања и рудника из Трепче, деспот питаше о стању кућа и имања и о послу у рудницима, о броју радника и о продаји израђене руде.  Пошто је у Трепчи сахрањена мајка деспотова, госпођа Мара, стари деспот распитиваше о њеном гробу и о служби која се, по његовој наредби, на гробу чинила о дану смрти, о крсном имену и о великим празницима.  По том је деспот, зналачким оком, прегледао рачуне које му је управник поднео, наредивши да се новци положе чиновнику којега је за те ствари уза се водио.  Леп јесењи дан нагињао је заранцима у богатој долини Топлице међу Прокупљем и Плочником.  Путем уз реку јахаше један коњаник.  Одело на њему беше српско, властеоско, коњ зеленко под њим арапскога соја, као огањ живи.  Пред једном раскрсницом сеоско стадо и пред њим пастир.  Овце иђаху мирно, пастирче весело дуваше у свиралу некакву веселу народну игру.  Могло му је бити око петнаест година.  — Чујеш, дијете, повика путник властелин некаквим туђинским нагласком, можеш ли ми казати је ли ово жупа Витомира Гвозденовића и куда је пут у његове дворе?  Путник је знао да негде треба с главнога пута скренути к северу, па је мислио да ли то није на тој раскрсници.  Пастирче коме се он обратио само се насмеја на то његово питање.  — Доиста си из далека, одговори оно, кад ни то не знаш.  Па га стаде мерити од главе до пете.  — Хоћеш ли казати, поче онај љутито.  Ако не кажеш, сад ћу те бичем.  И стаде тражити бич иза себе на седлу.  Пастирче само разрогачи очи на њ, али се окрете брзо, успуза се као веверица уз једну стену, и озго — где му се ничим не могаше досадити — поче се плазити и смејати на путника.  Путник, опет, псујући на неком непознатом језику, ожеже коња и оде даље, а пастирче оста гледајући за њим све док се и последњи прамен магле од његова зеленка не изгуби у даљини.  — Светска луда ли је, Турчин ли је, говораше пастирче само у себи.  Будала, не зна Гвозденовића двор, а у њ би и наша сеоска крава погодила!  И као да ништа није ни било, оде даље за овцама.  Непознати путник запита друге, и после кратког времена стиже куд је наумио.  У Гвозденовића је у тај мах било пуно гостију.  Он је славио Светога Тому.  Путник се јави момцима, и каза им неколико речи, по којима га је ваљало приказати господару.  На скоро се јави сам Гвозденовић да прихвати изненаднога госта, који, чекајући оно неколико секунада, с поуздањем сукаше дугачке црне брке и брисаше марамом зној с чела.  Коња му одведоше у коњушнице, а њега сам Гвозденовић уведе на једна мала вратанца у особито одељење дворца.  — Ти си, дакле, дворник честитога падишаха што си мој дом удостојио почасти да му на подове стресеш прах с обуће твоје.  Силна ли је милост падишахова, кад шаље слуге своје с љубављу онамо где може мачем све покорити или упропастити, рече Гвозденовић, дубоко се клањајући пред преобученим Турчином.  — Ја сам, честити Гвозденовићу, рече Ибрахим - беј.  Ја ти носим поздравље од честитога цара да помогнеш не би ли се на миру свршило што сабљом и крвљу може бити у сваки тренутак, кад се султану прохте.  Узгред да кажемо да је Гвозденовић приликом последње његове мисије у Дренопољу пристао на поверљив предлог великог везира, да му он може од времена до времена послати свога човека по извештаје.  Томе човеку је Гвозденовић имао том приликом и да одговори на питања султанова, која би му тај везиров човек усмено саопштио.  Први пут је тада. било да тај везирски и султански човек дође Гвозденовићу.  И ма колико да је кућа Гвозденовића велика и навикла на госте, ма колико да је Гвозденовић био умешан и извежбан у опхођењу, зла савест му не даде да се брзо разбере у начину како да прими новога госта.  С тога одлучи да га не води у дворану међу госте, него да га прими од њих засебице.  Момци донесоше пред Ибрахим - беја читаву софру разних понуда за послужење, и јела, и вина, и медовине.  Одлучивши се да новога госта не води међу остале госте свога крснога имена, Гвозденовић, с многим клањањем, исприча новоме госту какав му је празник тога дана.  Он му рече какве је госте, њега ради, на кули оставио и објасни за што га не прима другојачије.  Чујући то Ибрахим - беј стаде са свом својом источњачком углађеношћу молити Гвозденовића да на њ и не мисли, као да није ту, докле год се та домаћа свечаност са свим не сврши.  Тако га Гвозденовић остави, препоручивши своме највештијем момку да би му нарочито на услузи био.  У тај мах гости су таман били при тренутку када треба напити у здравље домаћину и његову крсном имену.  Уврх софре, која је била постављена на кули, седео је владика из, господин Венедикт.  До владике је седео архимандрит Калистрат, игуман манастира Светог Николе у Белој Цркви.  Чим се лукави Гвозденовић оздо вратио, владика уста, напи у здравље домаћину и крсном имену и отпева тропар Светога Томе.  Сви гости отпеваше Многаја љета!  Сви се ижљубише с домаћином и честиташе му.  Пошто је Гвозденовић с пехаром у руци захвалио епископу и напио њему и гостима, момци су журили се да опет напуне испражњене пехаре.  Гвозденовић се онда на ново диже да наздрави човеку најпопуларнијем и најчувенијем онде међу њима, архимандриту манастира Светога Николе, Калистрату.  — Браћо и господо, моји драги гости и пријатељи, отпоче речити домаћин, ову купу да пијемо у здравље нашега пречаснога оца, архимандрита Калистрата, нашега општег и много цењеног учитеља.  Хвала ти, пречасни оче, што си зраком твоје узвишене вере и науке, којим те надарише твоји труди, Божјим духом надахнути, обасјао и мој смерни дом.  С тобом се у моју кућу уселио нов Божји благослов.  Наш народ штује учитеља као и родитеља.  Ти си, оче Калистрате, твојом племенитом науком усадио корен свега честитога и доброга у моју децу, у мога првенца Којадина.  Бог милостиви нека саслуша твоје молитве, нека испуни твоја надања, нека наврши твоје најтоплије жеље, јер су те жеље само на спасење вери и народу.  Гости опет искрено запеваше Многаја љета!  — Бог те саслушао!  Да Бог да све тако било!  Амин да Бог да! одговори други један властелин, који је седео супрот Гвозденовићу, па сад беше скочио и куцаше се својом купом с њим и с архимандритом.  — Амин да Бог да! гласно повикаше сви гости.  Видећи општи одзив и признање, архимандрит Калистрат замоли епископа Венедикта, свога старешину, за допуштење и уста да се захвали.  Сви се ућуташе.  — Божји благослов нек је на вама, проговори архимандрит.  Свака добра реч, којом мене поздрављате, украс је цркви којој служим.  Никада с ваших домова не слазила благодет духа господњега!  А вама нека је препоручена црква и вера православна.  Господо честита и браћо драга, тешка су времена настала.  Све нас чекају тешка искушења.  Нека Бог свакога подржи у тешким тренутцима који чекају свакога од нас.  Нека Бог буде свакоме милостив!  Громовито Амин да Бог да! још једанпут затресе огромне зидове Гвозденовићеве куле и одјекиваше на све стране по дворишту.  Момци су живо секли с ражњева печене прасце и јагањце и разносили на трпезу.  Мало даље, жене, нарочито веште гибаници, држале су на супрашци готово своје тесто, да се може вадити на велике сребрне тањире и износити пред госте.  На узвишеном месту са стране гостима седела су два гуслара, Милојко, с којим ћемо се познати мало даље, и још један.  Милојко је певао о цару Стефану, а онај други о краљу Дечанскоме и о боју с Бугарима.  Гости су слушали с нарочито великом меланхоличном пажњом.  Сви Гвозденовићеви гости нису могли стати за парадну велику софру на горњем боју куле.  Ту су били само најодличнији.  Служене су још две три софре у авлији, на којима се гостио млађи свет, који је ручак у брзо свршавао, па се журио потецишту, или како бисмо ми данас рекли, тркалишту, на пољицу испред градића, где је такође било изнето једно буре вина за оне који би пити хтели.  Ту на потецишту играле су се све витешке игре онога времена.  Ред је држао један старији властелин из суседства.  Најпре је било надстрељивање, за оне који су за то вештине имали.  Један је заиста устрелио кроз беочуг јабуку, која је, у истом правцу, даље била на копље натакнута.  Кад је надстрељивање завршено, дошле су на ред игре на коњу.  Млади момци су у трку коњском бацали напред свој калпак, па су га руком хватали, не пуштајући да на земљу падне.  Или су копљем у трку коњском скидали халку са ступца, на ком је била окачена.  После су настале трке коњске, па трке пешачке, па прескакање, па бацање камена с рамена.  Сва се омладина из околине била сакупила на те игре, и ту је, на потецишту, ишла врева, галама и весеље као на каквом црквеном сабору.  При одморима се и ту уз чашу вина могао чути гуслар Милојко, који је неко време и господи на кули своје песме певао.  Господа на кули су га слушала на свој начин; омладина је овде висила о његовим речима, гутајући сваку реч и сваки слог њезин.  То је онда било врело за познање народне историје.  Међу тим, баш кад су момци на кулу међу главне госте уносили печење и гибаницу, вратар објави долазак новога госта.  Био је то Петар Станојевић, ћефалија града Копријана, а долазио је по поруци деспота Ђурђа.  Ћефалија Петар уђе у трпезарију под калпаком, на ком је била перјаница са челенком.  И он беше опасан златним појасом, а на себи је имао црвену доламу, с мачем о бедрима.  У руци је носио свитак хартије, од којега је о црвеној свили висио златан печат државни.  Нашавши очима Гвозденовића, ћефалија Петар се поклони, и приступивши му ближе поздрави се с њиме и пољуби и честита му славу.  — Наш превисоки господар, деспот Ђурађ наложио ми је, отпоче ћефалија, да твоме господству на данашњи дан крснога имена лично предам ову његову хрисовуљу, и да ти је прочитам, пошто сам јој, по високој вољи деспотовој, ја милосник (извршилац).  С тим речима ћефалија разви повељу са златним печатом, и прочита како деспот своме драгом властелину Витомиру Гвозденовићу поклања у баштину на вечита времена, пет села у Морави не далеко од града Копријана, за превелике услуге, учињене Србији и дому деспотову.  Ново весеље заори се двораном и кроз цео дом великога властелина.  Гвозденовић је био дубоко узбуђен.  Нареди момцима да пехаре напуне најбољим вином које је имао и које је лане купио од неких Дубровчана у Новом Брду.  Пошто се већ примицало вече, гости су поустајали од трпезе и почели се међу собом разговарати.  Неки су се спремали да полазе; неки су мислили да онде ноће, пошто су били из даљине, па да сутра кућама пођу.  Поред свега што се с поља видело и што се по обичају чинило, гости су Гвозденовићеви обузети били тешком бригом.  Свакога је тиштао густ облак који се био наднео над Србијом, као кобна слутња.  У међусобним разговорима сви су признавали да се у Србији не може водити другојачија политика него она коју је водио деспот Ђурађ, политика мира и покорности.  Нико није био ни за дражење ни за изазивање.  Нико није био за то да се Србија у политици против Турске удружи с католичким државама и с Угарском, или с Јанком Сибињанином и с његовом партијом у Угарској, уз коју је понеко и из Србије пристајао.  Али опет нико није био задовољан.  — Све је лепо, говораше властеличић Плетикосић, али чиме нас турски султан обезбеђује да ће остати све што стоји, овако како је и на овоме, још само педесет година?  Ко год дође отуда испреко границе, говори другојачије.  Они који су некад овде држали села поручују по људима својим познаницима овуда да ће скоро доћи да их опет заузму.  Куда ћемо онда ми?  У Скопљу и околини Турци гоне нашу веру и терају свет да се турчи.  Многи их слушају.  У Скопљу се отворено говори да неће проћи година две, па ће нестати и деспота, и Србије, и овуда ће се раширити турски пашалуци, као што су се онамо, јужно од Новог Брда, већ раширили по некадашњој Костадиновој и Марковој земљи.  — Па говори се свашта, Плетикосићу, одговори Гвозденовић, али све не треба веровати.  Има султан доста своје земље и блага без мере и без броја.