СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ  ДЈЕЛА  ДРУГА КЊИГА  СВЈЕТЛОСТ / САРАЈЕВО  1953  ЈАРАНИ  Сви га познавали и сви хвалили.  Сијело, скуп, састанак, теферич какав није се могао ни замислити, а да се и Смајил - ефендија не позове, да и он ту не буде.  — Ко ће причати, ако њега нема?..  Ко ће забављати друштво?..  И увијек се одазивао молбама, увијек долазио.  Висок, танковијаст, прав као јаблан, блиједа, дугуљаста лица, које му било оивичено кратком, поткресаном брадом, с крупним, кадифастим, сањивим очима и дугим танким, правим носом, огрнут својом дугачком, црном џубом, носећи у једној руци грану шебоја а у другој чибук, јављао се, обично, доцније него други, поздрављао се са свима и одмах пролазио у прочеље, гдје је нарочито за њега намјештена била шилта једна, опкољена јастуцима, да лијепо може сјести и узвалити се.  И сви су одмах трчали око њега, удварали се, улагивали.  Један му носио духана и пунио лулу, други носио жераву и припаљивао, трећи подметао пепеоницу и уређивао јастуке око њега.  — Хоћеш ли нам причати, ефендија? — питали су готово једногласно, оптрчавајући око њега.  — Хоћеш ли почињати?..  Причу његову свак је са нестрпљењем очекивао.  Чак су и дјеца по махалама знала да се у читаву шехеру нико у томе с њиме надметати не може, да нико не зна онако »китити« и онако »вести« као он.  А никада готово није понављао старе приче: увијек је имао нових, које се чиниле још љепше, чудније, занимљивије.  Човјек који је много проживио, много путовао и много читао, — читао је чак и новине редовно сваки дан, и читаве чланке знао препричати љепше, него су написани — имао је о чему и да прича, и није му требало да се враћа на старо, да прежива.  Чак и пословице, које је волио уплетати, каткад и гдје им није мјесто, биле му нове, необичне.  Многи су их кашње у разговору понављали и износили као своје ...  Једанпут сам имао прилику да га слушам читаве једне ноћи.  Оно што ми је тада испричао, препричаћу сада и ја, старајући се да све изнесем и оцртам отприлике онако како сам од њега чуо, готово његовим ријечима.  Било то уз тргање, у винограду.  Како нам виногради лежали један поред другога, наложили смо ватру у мргињу, украј гомиле једне, гурнули кахвени ибрик уза њу, па чекајући док узаври вода, засјели по трави и запалили чибуке.  Недалеко од нас, у страни, сједили су и лешкарили покрај своје ватре тргачи и тргачице, весели, раздрагани, обијесни, гуркајући се, штипајући, рвући.  Широк модрикасто-златан пламен освјетљавао им половину мрког, знојавог, сунцем опаљеног лица, док је друга половина остајала у сјенци и црнила се; пуне, жилаве, снажне мишице добиле им чисто бакарну боју и како је одсијев кадикада клизио и преко њих, заигравао, чудно су се прелијевале, као растопљени туч, а плећа неколицине, окренута према нама, чинила се кроз помрчину као да су потпуно срасла, слијепила се једно с другим те је изгледало као да тамо сједи огроман див какав са неколико глава на раменима и са неколико рука.  Кикот, цика, граја, врисак непрестано су допирали отуда до нас, разлијегали се преко читавих винограда и замирали негдје доље, у пољу, одакле као да се неко руга, враћао се кадикада тих, пригушен одјек.  И цврчак је негдје у грму цврчао и голи, растоварени коњи, привезани крај улице, рзали, вриштали.  А читав ваздух мирисао на зрело, изгњечено грожђе и на увелу кудељу, и тежак, топао мирис ударао у главу и као да је гушио, опијао.  — Чудна топлина — отегну Смајил - ефендија лијено, свлачећи џубу и отпасујући појас.  — Слути на кишу ...  — И мени се чини.  — Хатиџине винограде, бојим се, неће моћи мирно отргати.  — Хатиџине?  Он се извали поребарке и наслони се на руку.  — Хатиџе, моје жене — дочека мирно.  — Има их и она доста ...  — А ја сам мислио да су све твоји, да све ти тргаш ...  — Башка моји, башка њезини, башка свакога сина,  — одговори он зијевајући.  — Свачије нек је башка и свак нек научи својим управљати.  Без тога нема среће у кући ...  Вода у ибрику поче врети.  Ја приступих и досух кахве.  Почнем мијешати. |  — Јесте ли одавно подијелили; — запитам га узгред.  — Тхеее ...  И опет се придиже.  — Има ту голема прича — рече.  — И ако хоћеш да не спавамо ... а мени се не спава ... причао бих ти све од почетка, готово половицу свога живота ...  — Не спава се ни мени.  И додадох му кахву.  Он спусти филџан на тле, опет напуни лулу и отпоче причати.  Никуд кретао није, никуд се мицао без оружја.  У кахву, у берберницу, у хућумат ако би пошао, опасивао је одмах криву своју димишћију о бедру, двије ледењаче и јатаган задијевао за појас и, прихвативши по средини дуги дебели чибук са ћилибарским такумом на врху, излазио из авлије, јак, поносит, силан као одваљен комад клисуре какве, а вазда горд и усправљен као и сама клисура, да га, чинило се, ни громови ни муње не би могли скрхати ни преломити.  Позлаћене токе на прсима, оружје оно и фишеклије причвршћене о појасу свијетлиле се и блистале према сунцу засјењујући очи, црвена долама прелијевала се као запјенушена крв, а турбан око главе бијелио се као вијенац ђулбехарски, ишаран праменовима големе, свилене ките, која му се са врха феса спуштала све до плећа и лагано га куцкала по њима.  Ријетко када да чаршинлије нијесу устајале из својих дућана и са чудним неким задовољством гледали за њим.  Махала читава поносила се њиме а ја, јединац му, био сам се због њега и сам осилио и сва комшиска дјеца морала су да пате и страдају због тога.  Смио сам и ударити, и отети нешто, и опсовати, а да се нико усудио не би ни оштрије ми одговорити, камо ли да удари и да жешће увриједи!..  Чак ме матере и очеви њихови митили и давали ми смокава, грожђа, шљива, да их оставим на миру, и молили по неколико пута да оцу не причам о том, да се не потужим на кога.  Толико га се бојали.  А бојали га се сви у кући.  Момци, којих је било неколико, ако би се заиграли и заговорили кад он није био у кући, као да би премрли од страха чим би му кораке зачули или га опазили издаљега гдје иде.  Оставили би одмах све, покуњили се, стишали, и с рукама на појасу и обореном главом чекали док прође поред њих, не гледајући један на другога, не шапнувши ријечи.  И није да су га се бојали због тога што је псовао, пријетио, ударао.  Јок!  Он нити је имао обичаја да грди, галами, ни јаче де виче.  Они су само стрепили пред силом његовом, као што обично сви слабићи стрепе пред неким који је моћан и јак.  Доста је било да их само једном погледа оним орловским погледом, па да одмах изгубе главу и да се смету, као голубови пред јастребом.  Нико тада не би могао ни познати да су то они исти момци, који, кад би бабо кренуо у лов, онако поносито и изазивачки, оружани и опремљени, јашу иза њега на бијесним, разиграним парипима, мрко гледајући чаршинлије и хотимично нагонећи коње испред туђих дућана, само да нанесу штету какву и оборе робу, коју су дућанџије изнијели пред ћепенке.  Слабићи, немајући силе у себи, опијали се тада његовом силом и, у пијанству, жељни да се размећу оним чега сами немају према још слабијима, чинили су штету и насиља.  За чудо, и мајка ми као да га се доста прибојавала и често, врло често, могло се помислити да је то прије слушкиња каква, робиња му, него ли жена, домаћица.  Ујутру, прије зоре, дизала се из душека, трчала у кухињу и ложила ватру, само да кахва буде скухана прије него се он пробуди и да дуго не чека на њу.  Кад би се пробудио, хитала је с ибриком у руци и са чистим пешкиром преко рамена, да му полије; затим, припаливши му чибук, измицала се натрашке и, скрстивши руке а оборивши очи, дворила га све дотле, док би испио кахву и почео тражити хаљине и оружје, да се обуче и крене у чаршију.  Тако га дворила и за ручком и за вечером, а да готово ни ријечи не проговоре једно другом.  Ја се уопште и не сјећам да су кадгод дуже разговарали.  Ако је и било када разговора између њих, било је насамо, одвојено, гдје нико не слуша, чак ни ја.  Као да је била срамота нека онаквоме јунаку дуго разговарати са женом, макар и са својом, и забављати се женским беспослицама.  Срамота од свијета бранила му је да се никад не покаже ни њежнији према мајци, да се осмјехне на њу и нашали мало.  Ни кад је изгледао најведрији није се смијао нити шалио.  Једино је у таквим часовима изгледао дарежљивији и немилосно расипао дукате око себе.  Читаву шаку дуката давао јој да намакне што треба себи у кући; даривао је дукатима и момке, те, напошљетку, ни ја нијесам остајао без дијела.  Бацио би и мени дукат-два у крило, потегнувши ме прије тога за нос или за ухо.  То му је било и једино миловање.  За друго као да ни знао није.  Ниједном ме није узео на крило, ни поцупкао на кољену, ни обгрлио, ни протепао ми што.  Ако бих кадгод посрнуо, обрезао се или опржио, није се сажалио на ме, нити ме почео тјешити.  Шта више, као да се и веселио томе.  Једанпут, кад је једно сељаче, које сигурно није знало за његову моћ ни силу, разбило ми главу и кад сам окрвављен дошао да му се потужим, само је слегнуо раменима и мирно ми одговорио:  — Па шта ће него ти разбит ’ главу, кад ти нијеси њему разбио прије?..  Аферим!..  Чо’јек ће бити кад тако зна да удара и да се брани, а не трчи баби да му се тужи ...  Ко сам у себе поуздања нема, ничија га заштита подићи не може ...  Отада му се више нијесам смио ни пожалити никад, ни причати му што.  Склањао сам се испред њега као испред туђина каква и тек кад сам знао да ће почети с дијељењем дуката, јављао сам се и, непрестано се склањајући за мајку и вирећи јој иза димија, очекивао свој дио.  Па ни на састанцима каквим бабо није говорио много, иако га често призивали, тражили и долазили му.  Покаткада напунила би их се читава соба.  Засједну по меким, рутавим миндерлуцима, прекрштених нога, огрнути тешким, лисичином постављеним ћурцима, окићени оружјем, па само пуше и разговарају.  Густ, загушљив дим извијао се по соби, ширио се и, као облак какав, обавијао их и заклањао им лица; само понекад, када би се под големим оџаком, у врху собе, мало појаче распламтјела ватра, одсијевали им окићени балчаци ножева и срмом оковане главе малих пушака.  И док су сви, једва кроз дим назирући један другога, говорили и бенетали о свачему, бабо је сједио у врху, на својој шилти, и, пуштајући димове низа своју дугу, црну браду, мирно их слушао и уријетко лаким климањем главе одобравао нешто или не одобравао.  Још рјеђе су га могли навући да се и сам уплете у разговор, да и он рекне своју.  А кад би га заиста навукли и изазвали да нешто каже, обично је креснуо укратко, оштро и одсјечно, и то једним чудним начином, који као да није трпио приговора.  Зато би одмах након такве његове упадице обично и настала бескрајна једна почивка, испуњена усиљеним кашљањем и подмуклим шапатом и сваки који се налазио у соби као да се није најугодније осјећао.  Многи су и нехотице чешће, испод ока, погледали на врата, као да би жељели да што прије измакну одатле, да побјегну.  И, право да речем, изледало је као да је он и проговорио само због тога: да их све доведе у забуну, да их утуче и тако им опет покаже, е је и у говору моћнији, јачи, силнији од свију.  С кметовима је био друкчији.  Кад би нам они дошли у авлију, до шездесет их на броју, растоварили уморне коње и поредали по калдрми вреће препуњене житом, кртолом, луком и купусом, сандуке с јајима, канте с медом и мјехове с маслом, сиром и кајмаком, и, пустивши још петеро шестеро јањади да се заиграју по авлији, кад би посједали по трави, он сам сједао је међу њих, прекрстио ноге и понудио им духанкесу да запале.  Сам је точио кахву и нудио.  И, мјерећи погледом читаве им товаре, питао их о кући, о дјеци, о стоци, о свему.  За те људе са испуцаним, жуљавим рукама и мрким, суморним лицем, који су непрестано стресали бухе са себе и заударали на зној, он је једино имао мекших и топлијих ријечи; једино међу њима изгледао је некако блажи, питомији.  — Људима које је Алах осудио да буду несретни, укажеш ли мало љубави (не жаљења, јер то чини још јаднијим) пружио си утјеху и огријао им душу, — говорио је кашње и говорио сасвим искрено, непритворно.  Кметови су, због тога, били и слободнији пред њим, ведрији, веселији и након ручка који је увијек био богат и обилат, били су готово разуздани.  Почели би на глас и попијевати и гудити уз гусле.  А тад их он почне обасипати поклонима.  Не заборави ни жене, ни дјецу, ни чобанице; свакоме пошаље понешто: или фес, или округу, или зубун, ђердан, тозлуке.  Свакоме шаље и поздрав или савјет какав.  И, пошто га већ сви кметови ижљубе у руку и с коњима заједно крену из авлије, он једнако пристаје за њима и једнако, не престајући, набраја и поздраве и савјете.  Како отац или није хтио или није имао када да води много бриге о мени, био сам препуштен самоме себи и радио сам све шта сам хтио и како сам хтио.  Осим што сам као од невоље одлазио каткада у мектеб и тамо по два по три сахата учио читати и писати, ни за што друго нијесам имао да се бринем.  Непрестано сам се скитао по сокацима и махалама, играо се с дјецом, свађао, тукао.  Матере се нијесам бојао много.  Њезине пријетње и заклетве ништа помагале нијесу, нити ме могле натјерати да се смирим и да, као слушче какво, помажем јој у ситнијим, домаћим пословима.  Шта више, она као да се бојала мене и никад ме није смјела јаче ударити или казнити жешће.  Пустити некоме да ти сазна тајну која је за чување, значи упола се предати његовој власти, оковати се драговољно.  А ја сам знао не једну, него неколико мајкиних тајни.  Зато, вјечито страхујући да их случајно не бих одао баби, и тепала ми и митила ме, мазила.  Кад би бабо по обичају кренуо кадикада, са момцима и са јаранима неким, према Црној Гори, да се тамо окреше са хајдуцима и пљачкашима „како не би заборавио владати с оружјем«, мајка као да би наново оживила, препородила се, преобразила.  У кући би тада настало читаво једно весеље, џумбус ...  Комшинице, јаранице, тетке, стрине, и из наше и из других махала, доврвиле би јатомице првог дана по одласку његову, засјеле и по собама и по авлији и, разбацивши фереџе око себе, а папуче оставивши дјеци да се играју њима, отпочеле са својим теферичима.  Неколике слушкиње, које је мајка најмила из махале задихане и зајапурене, увијајући се, ломећи, гицајући, трчале су из собе у собу носећи боце и чаше са медовином, велике чиније с духаном, ибрик и филџане са кахвом, тепсије са питама и слаткишима разним.  У кухињи, око које се разливао и ширио по читавој авлији силан мирис печења, ишле су ознојене, узбуђене, са неуређеном косом и обнаженим мишицама низ које се циједила вода, довикивале једна другу, препирале се, свађале.  Три Циганке, веселе, бијесне, разуздане, са дахирама и чампарима, играле су испред раздраганих кадуна, наклањале се према њима, савијале, угибале, пјевајући, подврискујући и намамљујући туђе момке да застају пред вратима и провирују кроз кључаницу.  Чинило се као да читава кућа вришти, пјева, бјесни од весеља што се опростила бабина дахилука.  Наравно, чим би стигао хабер да се бабо враћа, мајка би се одмах почела устезати, повлачити.  Почела би најприје отпуштати слушкиње, једну по једну, и одбијати од куће све зване и незване гошће.  Тада је приступала и мени, улагивала се, миловала ме, љубила и давала новаца, само да не причам о свему ономе што сам гледао и слушао и да њему ништа о том не напомињем.  А кад би се бабо, суморан, мрк, опаљен пушчаним димом, са поломљеним токама и траговима крви на везеној долами, вратио с пута, кад би пред вратима зазвонило момачко оружје и зарзали у пјену обучени парипи, мајка се опет претварала у ону стару, смјерну робињу и, не смијући да му у сусрет изиђе, чекала га у соби са прекрштеним рукама и обореном главом.  Погледала би па истом онда, кад би је, — не поздрављајући, — позвао да му хамам уреди и изнесе ново одијело.  Како сам, нешто од бабе, а нешто од мајке, увијек добивао новаца, био сам најбогатији међу јаранима и сви ми завидили на томе.  Било их, који ми се почели и улагивати и потварати друге, само да бих им купио шећерлема, локума, бајама и да бих и њима коју пару дао.  По срећи, у мени је било и сувише бабине крви, које ми је сметала да дуго останем у друштву таквих јарана.  Укратко сам прекинуо с њима.  Једино се побоље опријатељих са оним сељачетом, са Јовицом, који ми некад бијаше разбио главу.  Био је, додуше, још једнако својеглав, јогунаст и напрасит, али је био и поштен, вјеран, поуздан.  Након оне похвале бабине да ће »бит човјек«, — која је за ме значила много, — ја сам му први приступио и отада више није било кавге међу нама.  Шта више и уортачили смо се и отпочели са трговином неком.  И није то била шала каква ни обична игра, него баш права трговина, која нам обојици ћара доносила.  Он је први напоменуо и почео ме наговарати да му дам новаца, па ће он отпочети са пазаривањем и бринути се о свему, а добит да дијелимо на пола, као што то и други ортаци раде.  Кроз неколико дана он је већ носио кроз чаршију, у зембиљу једном: и лула, и кресива, и игала, напрстака, вретена и, дречећи колико га је грло служило, — а био је грлат као пудар, — застајао пред свачијим вратима и звао укућане да купе, да пазаре.  Ја сам опет ишао готово узастопце за њим, као надзиравајући читав посао, и ако би се гдје појавила каква тврдоглавија муштерија притрчавао му у помоћ и хвалио робу што сам знао боље, не зазирући чак ни од уобичајених трговачких лажи и заклетава.  Наравно, наша је трговина одмах привукла на се пажњу и остале дјеце.  Кроз кратко вријеме поче се око нас окупљати читава гомила, као око пехливана или Цигана с међедом.  Поче и дречати, грајати, кудити нам робу.  Читав џумбус заметну се у чаршији ради тога и замало што се не претвори у кавгу.  Јово, намамљујући једног муштерију, баш почео хвалити луле и ја му као, почео припомагати, кад дјеца око нас подигоше галаму и задречаше, како су све слабе, напукле, како су украдене чак.  Неко се одострага још усуди да у оној гунгули и гурне Јову у леђа и да му преврне зембиљ.  И када, уз грохотан смијех пакосника, попада сва роба и разасу се по чаршији, Јован поблиједи и стиснутих шака полети у гомилу.  Поче тући немилосно, крвнички, по свакоме.  Наста вриска, помагњава, кукњава, наста комешање, рвање.  — Шта вам је, несретници? — заграјаше неколике чаршинлије, мијешајући се међу нас и развађајући. —  Шта ћете?..  Дође и заптија.  Похвата тројицу-четворицу и поведе нас пред бимбашу, на суђење.  И све олако прође.  Повалише нас, једнога за другим, преко некакве ониске клупе, затегоше нам димије и ударише по неколико папрених дегенека.  И пустише нас и робу нам повратише.  Само бимбаша за се задржа једну лулу, као, бива, да му то буде награда за онакву пресуду.  До три дана након тога појави се у чаршији и у махалама још читава друзина нових трговаца.  Добила дјеца ћеф за пазаривањем, па напунила зембиље свакаквим стварима и почела продавати: које дијете имало нешто новаца уложило их све у робу, а неко је, богме, грабило и ствари из куће и продавало их, само да и оно дође до пара и да протргује.  И како је свако, по примјеру Јованову, из свега грла хвалило своју робу и дозивало муштерије, диже се, у нека доба, кроз све махале једне голема граја, каква се одавно чула ни запамтила није.  Читав се шехер узнемири.  Дућанџије, које су, иза подне, — пошто су пошкропили чаршију испред дућана да буде хладније, —— прилегли на ћепенцима да заспу мало, покривши се великим јаглуком по глави; бегови и аге, који су се напола голи одмарали у својим одајама, пробуђени, неиспавани, љутити, скакали су и викали, псовали, грдили што су могли жешће.  На више мјеста могло се видјети како, из кућа и из дућана неких, немилосно лете и папуче, и нануле, аршини, калупи сафуна, потковице и гађају гдје стигну каквога грлатијега трговца, који босоног, изувши постуле и носећи их у једној руци а другом придржавајући зембиљ, струже низ чаршију, не обзирући се на коју страну.  Напошљетку, кренуше се неколико њих пред бимбашу.  — Аман, — повикаше узбуђено — шта се ово ради, у царскоме здрављу, и какав је ово зулум настао?  И закукаше како им је живот омрзнуо због оних објешењака, те попријетише да ће сви селити из ове земље, ако овако остане.  Ради тога заптије почеше на све стране гонити свакога кога су опазили са зембиљем, па продавао робу или не продавао.  Почеше тјерати дјецу макар чију, гонити их, тући.  Чаршинлије сада нијесу ништа друго ни радиле, него сједећи на ћепенцима прекрштених нога, са необичном насладом сехириле, како на једној страни трче дјеца, а на другој заптије и како, проклињући једни друге, гађају се камењем и сваког часа посрћу, изгубивши често или фес или постулу или појас.  У читавој тој гунгули мој је Јован био најприсебнији.  Он нити је хтио противити се заптијама, ни бјежати, ни узмицати.  Не.  Само се за дан-два склонио у кућу и лагано размишљао о читавој ствари.  А трећега дана дошао је мени и узевши ме за руку, повео за собом у закутак један.  — Дај ти, болан, — рече — да купимо бимбашиници једне папуче, па ће све добро бити.  Тако и старији раде, па што не би и ми?..  Одмах се споразумјесмо.  У рукама лијепе жене муж је најчешће ситна играчка, а пошто смо знали да је бимбашиница чувена љепотица одмах смо били и сигурни да ће нас она извући из ове незгоде.  Истога дана, пред вече, Јован је однио папуче и изјадао се.  Пољубио јој и руку и неколико пута поклонио се до земље.  А већ сјутрадан стигао је заптија с поруком да је само њему, Јовану, дозвољено продавати робу из зембиља и да му од сада у томе нико сметати неће.  Од тога дана трговина је почела брзо напредовати.  Зарада је расла све више и више и у неко доба толико смо се били осилили да смо чак почели говорити и о свом дућану, о правом дућану.  Најближи нам, први комшија, — чију кућу растављао од наше само један танак, висок, увијек обијељен зид, — био је Сулага, мирни, добри Сулага, који једини у оно доба никаква оружја на себи носио није и кога су у читавом шехеру сви и називали женскоњом.  Омален, ситан, мршав, са главом мало већом од »стиснуте шаке« како му подругљиво говораху, са ријетком брадом која му се састојала управо из три дијела и за коју се никако не би могло рећи да је израсла на лицу, него је неко наказно и накриво прилијепио за образе, ишао је улицом лагано, гегајући се и увијек понешто носећи у руци: или ђугум да донесе воде са чесме, или ћупицу какву, завежљај, торбу, плетару.  Каткада је излазио носећи дијете у нарамку и тада обично подругивале му се потајно све чаршинлије, тврдећи узгред како код куће мора и пелене прати, и хљеб кухати, и мотати памук на цијеви.  И макар што је од рођења још био необично богат, богатији него четворица других заједно, ипак су га готово сви избјегавали и склањали се од њега.  Стид, зар, било људе да се друже са човјеком који још ни једнога Влаха посјекао није, ни на чију кућу ударио, никога напао, изгрдио.  Шта више, знајући како он не воли препирати се ни парничити, како му тешко и изаћи на суд а камо ли тамо правдати се, многи су се старали да му напакосте, да га оробе.  Прихватали су помало од његових њива, ограда, винограда, желећи да му освоје, отму управо, теретећи га како су, токорсе, његови стари то приграбили од њихових старих и како је то он дужан повратити.  Једанпут је, чак, неки Хасан Арнаут хтио и на башту му покрај куће да удари и да је приграби.  Дошао лијепо усред бијела дана пред башчу, раскорачио се и почео ножем сасијецати ограду, ломити је.  — Моје је ово — вели сурово и преврће закрвављеним очима.  — Ја сам ратов’о и крв пролијев’о, зарадио сам и бољу башчу.  Сулага, јадник, полумртав од страха, само је муцао нешто, шаптао и измицао се на леђа.  — Моје — поново каже Арнаутин, измахујући ножем и пријетећи Сулаги.  — Ко ми стане на пут, тога ће и нестати.  Док се однекуда појави и бабо, онако мрк, суморан.  Не говорећи ништа и не питајући приступи Арнаутину, који је једнако пријетио ножем, снажно га ухвати за руку и продрмуса њиме.  — Ето!  И, опаливши му два широка шамара, гурну га ногом у леђа и нареди момцима да га избаце напоље.  Од тога се дана Сулага приљуби уз бабу.  Никаква га сила, чинило се, не би више могла од њега отргнути.  И није да је пристајао за њим као јаран, пријатељ, него готово као слуга, измећар неки.  Ако је бабо напунио лулу, он је одмах трчао да нађе ватре и да поднесе нек припали; ако је требало што у чаршији купити, погодити, наћи за нас, Сулага је ишао, узимао, доносио.  Дешавало се те нам накупује за кућу и ствари, хаљина, свега, па нити иште новаца нити што спомиње о њима све дотле док се бабо сам не досјети и не исплати му.  И кад наплаћује а он некако окреће главу, стиди се, снебива, као да ради нешто што се не приличи, и новце, не бројећи, трпа у џеп, у њедра, за појас, гдје стигне, само да их што прије уклони испред очију, да их сакрије.  Ради бабе Сулага је и мене волио много.  Никад не би прошао а да ме не омилује и не штипне за образ.  Кад би нам дошао џепови му увијек били пуни ораха и љешника а иза појаса увијек се румениле по двије по три наранче.  Чим би сјео почео би све истресати и сасипати ми у крило.  Новаца ми није могао давати, јер није бабо дозвољавао.  И то га увијек љутило.  Кад год би извађени дукат морао поново да поврати у кесу гунђао је и кришом, да га не би опазио, као пријетећи климао главом према баби.  Једнога дана, поклањајући ми некакве лопте, као у шали напомену како ће ми поклонити и кћер Хатиџу, која ће »сигурно бити најпрва љепотица у шехеру«.  — Па хоћеш ли је? — запита, смјешкајући се добродушно.  — Је ли ти драга?..  — Хоћу — весело му одговорих, играјући се лоптама и као очекујући што ће ми још поклонити. —  Све хоћу.  А бабо, отпустивши дим, превуче руком преко браде и пружи руку Сулаги.  — Нек је сретно — рече отежући.  — Ријеч је ријеч и лажи бити не смије ...  Обојица се загрлише и пољубише.  — Сад, ето, имаш своју ђевојку — откреса бабо, куцнувши ме чибуком по глави.  — О другој ни помислит ’ не смијеш ни сад, ни кад наусница нагари ...  Тада ме некако обузе чудан стид, изненада.  Сметох се, збуних, запетљах.  Бржебоље истрчим између њих, завучем се чак у подрум и тамо се сакријем за некакве сандуке.  Три сахата остао сам сакривен за сандуцима.  Тако се, ето, једни ситна шала претворила у праву правцату збиљу.  Адет онда такав био да јарани, — желећи очувати јаранство, — заруче, чак и вјенчају дјецу, макар и млада и луда била.  То се и са мном десило.  И већ сјутрадан о томе се причало по читаву комшилуку и све, дјеца, колико их било, почела ме пецкати и дражити.  Нијесам готово нигдје могао крочити од њихових шала, питања, подругачица.  Чак ме два-три пута на плач нагонили и кад плач није помогао, почео сам се бранити камењем.  У љутини, оној и јуришао сам на неке, ударао, док напошљетку, и сам окрвављен и изгребан, нијесам бјежао кући.  Ништа тада нијесам толико желио колико да се дочепам своје мале вјеренице ми да се на њој осветим.  Чупао бих је за косе, обарао, газио, искидао је на комаде.  Мучио бих и њу и Сулагу и никакви јауци ни помагања не би ме могли умилостивити.  — Убићу је! — пријетио сам плачући и ваљајући се по трави.  — Убићу!..  — Богата је и донијеће ти пара — тјешио ме Јован, који је једини озбиљно узимао у заштиту и хвалио.  — Богата је, а то ваља ...  Замисли само колики ће дућан бити кад она распе паре!..  Једнога јутра, управо у свануће, пробудила ме необична хука и граја у авлији нашој.  Као поплашен скочио сам одмах из душека, одбацио јорган са себе и онако необучен и неуређен потрчао према собним вратима.  Мајка, која је стајала пред собом и брижљиво чистила некакве хаљине, препријечи ми пут и хтједе ме зауставити, али се брзо отргнем од ње, измакнем се, и не пазећи на гомиле бисага, кабаница и конопа по путу, спустих се низ басамаке.  Дотрчавши на авлију зауставих се од чуда.  Макар што сам био навикнут да готово сваког дана у нашој кући гледам свакојаке скупове, и мале и велике, ипак сам се изненадио кад сам опазио једну гомилу људи каква се у најсвечаније дане ријетко и пред џамијом виђа.  И нијесу то били само наши људи, из наше махале и из нашег комшилука.  Не.  Били су ту још и многи други које прије никад ни видио нијесам и који су се у нашој кући некако слободније и рахатније осјећали него најбољи наши знанци и ахбаби.  Оружани су били сви.  Румене се мерџани и блиста се срма на тешким пушкама и ножевима а одсијев им игра уз напукнуте зидове и клизи по мркој, трулој маховини: преливају се и шарени, седефом извезени кундаци дугих, тананих шешана; звекећу криве димишћије ударајући о неравну калдрму, а у препуним фишеклијама као да клопара нешто, штекће, игра.  И коњи им опремљени, уређени потпуно.  Везене ките, искићене лажним бисером, ударају их по челу и по очима; о врату објешени талисмани свијетле сем бљескају испод оплетених и зеленим тракама окићених грива; низ седла висе бисаге и кесе чибуклије, а из теркије, покрај кабанице, провирују кахвени ибрици и златасти зарфови од филџана.  Између свију издвојила се бабина бедевија: витка, танка, поносита.  И окићена је, и љепша и гиздавија од свију осталих, — бијели се као да је од свиле изаткана,  — па нестрпљиво, савијајући главу и стрижући шиљастим ушима, фрче, рже и копа земљу ногом, а испод румених ноздрва, из којих бије пара, расипље се лака, бјеличаста пјена, пада по трави, по калдрми, по широким јој прсима и јаким, гуштерастим бутима.  Арнаутин онај, таламбасџија, не смије ни да јој се примакне.  Ударајући у стари, напукнути таламбас, који му висио о појасу, обилази унаоколо, купи бакшише што му их остали небрижљиво бацају, а непрестано се осврће и гледа: је ли довољно удаљен од бедевије и може ли га случајно и ту копитом дохватити.  И док је он тако зазирао, дотле су други, подијељени у групе, пушећи и играјући се оружјем, галамили, грајали, те се чак и дјеца из махале почела окупљати око врата и провиривати иза каната, мислећи зар да је теферич некакав или да се нечувена чуда догађају.  Граја, хајка и галама није се стишавала све док се није бабо појавио.  А чим он изађе из собе све замукну, смири се, застаде.  Видећи га онако силна, јака и поносита, са големим зеленим барјаком у руци, чији се златан полумјесец при врху бљештао, руменио и горио, а тешке, дебеле ките ударале и расипале се по калдрми, — сви као да задржаше дах и мучке се поклонише, као што се слаби и немоћни робови клањају господару.  Он их готово и не погледа.  Само забоде барјак у земљу, исправи се и, ништа не говорећи, једним лаким измахом руке даде знак слугама, — који су смирени и потурени пристајали за њим, — да донесу јање.  Затим се, онако горд, усправљен и нијем, одвоји од свију, оде у страну и на трави, на зелењу, мирно отклања дову.  Па се опет поврати барјаку и клекнувши на десно кољено узе јање преко крила.  Закла га.  Млаз топле црвене крви шикну, попрска све унаоколо и пјенушећи поче се пушити на трави, а златне ките од барјака, орошене са неколико капи, почеше се прелијевати као да се међу њима каранфили расцваше.  — Приступајте! — мукло, заповједнички осијече бабо, па окваси руке у крви и, раширене, одиже их према небу.  И сви приступише и оквасише руке.  — Јесте ли хазур?  — Јесмо.  Узевши барјак поново, он приступи бедевији и баци јој се на рамена.  Појахаше и остали.  И разиграше се бијесни парипи и сјајно оружје зазвекета.  Читава авлија као да затутња, затресе се.  Излетише кроз капију.  Након топа, кроз читав сахат један, чинило ми се као да ништа друго и не чујем него само тутањ онај, страшан, потмуо, необичан тутањ.  Истога дана дође нам Сулага.  Хтио, зар, да види: је ли све намирено, уређено, има ли у кући свега ...  Али није био ни онако насмијан ни ведар као обично; са мном се није ни шалио ни омиловао ме.  Кад је изашла мајка, — која се пред њим није сакривала као пред другима, — чинило се као да се збунио, омео се и почео црвенити.  Чак се и окрену и као да хтједе изаћи, оставити нас.  Па се опет савлада, приповрну се и лагано, тихо, шапатом поче причати нешто, непрестано чупкајући браду и поправљајући појас, чије му ресе падале по бедри.  Чуо сам само како је споменуо некаква харамбашу, Стојана некаква, неке рањенике, бој, окршај, кијамет ... поменуо је затим и бабу, сан некакав, и на крају надодао како се боји ... боји ...  На све то мајка није одговарала.  Само га је пажљиво слушала ломећи прсте, отирући руке о бошчу,  — иако јој биле чисте, — и покаткада према њему узвијала главом, као чудила се.  — Хоћеш ли кахву? — запита га мирно, пошто је свршио читав говор и почео се обазирати, бирајући зар гдје би да сједне.  А то га још више збуни.  Зачуђено и као увријеђено погледа је, па се окрену и готово побјеже из авлије.  Мајка се само осмјехну.  Лагано оде и затвори врата за њим, па пјевуцкајући узе наргилу и, сједнувши и пребацивши ногу преко ноге, поче одбијати димове.  Прексјутри дан, око подне, завришта бедевија пред вратима и копитама поче ударати, тући о праг, тресући канатима као да ће их иставити.  Мајка, око које се бијаше окупило неколико ханум да се часте и да тефериче, изненађена скочи и, поплашено узвикнувши он, одбаци од себе и чинију с алвом и неколико гурабија што их држала у крилу.  Остале жене са пригушеним вриском потрчаше, журно почеше тражити фереџе и сакривати се по собама.  Једини ја као да сам био нешто присебнији.  Не бојећи се ничега одмах сам потрчао према вратима да отворим, и тек што сам отшкринуо канат, а бедевија, узвијерена, усплахирена, утрчи у авлију.  Стрижући ушима и као зазирући од нечега, поче фрктати, рзати и бјежати унаоколо.  Била је гола, празна, без узде, без седла и теркије, са мрком, прљавом, окрвављеном гривом која се слијепила и прионула јој уз широки, крупним мрљама ишарани врат, са големом раном на облим сапима, која се већ почела корити и црнити: само једна танка, румена трака што још избија из ње и лагано се повлачи по јакој бијелој бедри све до кољена.  Опазивши бедевију, мајка, која је била потрчала за мном, врисну из гласа и зањихавши се посрну, паде.  Почеше врискати и жене, пошто истрчаше из соба, узрујаше се, заграјаше и склепташе се око ње.  Све се помете, изгуби, узбуни.  Писка и помагњава поче се разлијетати по читавој махали.  Док опет ето Сулаге.  Није ишао него каскао сиромах, жут, блијед, модар, — онога часа учинило ми се да је неколико боје промијенио, — са широко отвореним устима и необично разрогаченим очима.  Само што муца нешто, цичи и размахује рукама, а ни једна ријеч, ни једно слово не може му се разабрати, ни један знак разумјети.  На мајку, на жене, на ме не хтједе ни погледати.  Потрча право бедевији, ухвати је за гриву и, једнако онако муцајући и цичећи, поче је теглити, чупати, ударати по врату.  А тада као да и мени свану пред очима.  Познадох да се догодило нешто страшно, најстрашније и, потрчавши Сулаги и приљубивши се уз њега, почнем и сам јаукати и запомагати из свега гласа ...  Пред вече почеше пристизати и понеки од момака који бијаху отишли са бабом.  Сви ослабили, изнемогли, малаксали, са повезаним главама, у крпе умотаним рукама и ребрима, без коња, готово и без оружја и без хаљина.  Кроз дроњке оне што су још висили на њима провидило се голо, изгребано тијело; из рањавих, напола обувених нога непрестано текла, цурила густа крв, а зној им цурком текао с лица, — које као да се и сад прелијевало страхом, — слијевао се на окрхано, поломљено оружје што им још остало.  Изгледали су као гомила јадних, одбачених просјака који су свратили да ту умру, издахну, а нипошто као ратници какви који су ишли да гоне хајдуке.  — Ах! — узвикну Сулага угледавши их, и пљесну рукама.  — Ах!..  И одмах као да се прибра, освијести.  Остави брзо и бедевију и мене, узе ђугуме што су у једноме низу стајали испод басамака и оде, отрча управо на воду.  — Ево — узвикну након краће почивке, носећи воду и указујући на чисте пешкире које бијаше пребацио преко рамена.  — Сад ћу ја ...  Сад ...  Па пође од једнога момка до другога и, спустивши се на кољена, поче их напајати, испирати им ране, утирати.  — Сад ћу ...  Слуге му донесоше и кахве, духана, хљеба и он понуди свакога и сам сједе међу њих.  И замоли их да причају о свему, да све кажу.  Узбуђен човјек, под првим утисцима, никад не може све јасно и лијепо испричати ...  Ни момци то нијесу могли.  Дуго су гледали један на другога, као погађајући се: који ће отпочети.  Напошљетку најмлађи од њих, који је некако изгледао и најприсебнији, поче причати и казивати нешто.  Али и он се збуни, смете, замуца.  Из читава му причања није се могло јасно разабрати: шта је све било и како је било.  Сазнали смо само толико, да је нашу чету, која је пошла била да уништи читаву дружину чувеног харамбаше Стојана, у зору дочекао Стојан из засједе и да је настао жесток окршај.  — Три хајдука су, — рече — ударила на бега и сва тројица изгубила главу.  Најпошље га Стојанова пушка погодила у прса и раставила са бедевијом.  — А тад? — запита Сулага и, онако прекрштених нога, попридиже се.  — Тада?..  — Кад је бег погинуо, читава наша чета изгубила је главу — одговори момак тихо.  — Све клону, ослаби ...  Неки почеше бјежати бацајући оружје, а неки се и сакрише ...  И ето:.. таки и остадоше у животу и ... ево нас овђе ...  Сулага уздахну, одмахну руком и оде.  — Не свиђе му се прича — рече оно момче, намигнувши.  — Женскоња — дочека други.  — Шути!..  Ни ти нијеси бољи — опет ће оно момче, пецкајући.  — Нијеси смио ни пушке опалити, него одмах бјеж’о ...  — Лажеш!..  Ти си први стругно ...  И, увјеривши се потпуно да су изван опасности, тутунећи и срчући кахву почеше се препирати, шалити, смијати ...  За неколико дана након погибије бабине у кући нам је био нечувен неред.  Од јутра до мрака непрестано нам долазиле жене, познате и непознате, из комшилука и удаљених махала, посебице или у групама, и ишле мајки, наметале јој се, токорсе да је тјеше и разговоре.  Неке су доводиле и дјецу са собом, бојећи се зар да их саме оставе код куће, и читава широка авлија препуњавала се дјецом која су скакала, врискала, трчала по њој и играла се клиса, лопте, сакриваче.  И све је некако више сличило весељу каквом нето оплакивању погинулога.  Осим мајке, која је више лежала него сједила у ћошку једном, међу јастуцима, и ћутала, све су жене галамиле, викале, неке се и смијале.  Чибуци ни сад нијесу били заборављени; дим се и сада колутао по соби, а кахва се непрестано точила и непрестано испијала.  И слуге и слушкиње, — не бојећи се више никога и не зазирући ни од чега, — частили су се међусобно, пили, свађали се.  По њиховим собама као да је потоцима текла медовина, ракија, газиле се хурме, локуми, гурабије, котурале се наранче и лимунови.  Тек кад се мајка поче помало опорављати, поче се и хука стишавати.  Жене, једна по једна, изостајаху покаткад, почеше се јављати све рјеђе и рјеђе.  Остадоше још само неколико комшиница, којима као да не бијаше најпријатније растати се са пуним чинијама и са духаном.  Али и оне, видећи да се у чашћавању почело штедити, кашње се навраћаху тек уријетко и остајаху само по час по два.  Једино момци што су још хтјели да настављају своје гозбовање и да се опијају.  Били донијели однекуда и читаво буре ракије, поставили га насред собе да може точити колико који хоће, унаоколо га окитили травом и зеленилом и са читавим гранама трешања, којима су, узгред, мезетили.  Чак и слушкиње били домамили себи, помијешали се с њима.  Натјерали их и да се пропију и у пићу да расплећу косе, бацају хаљине са себе и полунаге да се ваљају и премећу по ћилимима и серџадама, док су они, наслоњени уз зидове, одбијајући димове и пијуцкајући, пожудно их гледали и добацивали им масне, неслане шале.  Мајка, уморена и ослабљена, испочетка није ни могла ништа забрањивати, нити им забрањивала.  Кашње, кад су жене престале долазити, кад је остала осамљена, готово као да је и сама жељела да јој неко говори у кући, да граје, ларма.  И зато је најчешће ишла у собу одакле је најбоље могла чути њихове разговоре.  Легла би на шилту, сјела, или се наслонила на пенџер и поднимљена, замишљена, тужна слушала их.  Ако су макар за час престајали са грајом или почели шапутати, немирно је устајала, ходала по соби и чупала, кидала све што јој се у руци налазило.  И као да се плашила нечега, много се плашила.  Лежећи или сједећи често би се стрекнула, пренула се и узвијерено почела ослухивати, пазити.  Затим је поново устајала, дизала се и гледала напоље, освртала се, завиривала свуда.  Једанпут сам, из радозналости, прислушкивао кад се жалила једној слушкињи, како је он, бабо, још и сад мучи и прогони, како ни сад неће да је остави на миру.  Не може — вели — још никако ни смислити, е је он мртав и да више никад доће неће.  Јок!..  И сада, сваки дан, по неколико пута као да зачује: и коњски топот, и звеку оружја, и глас његов, оштри, дубоки, мушки глас како грми испред врата.  Због тога и претрне, премре.  Због тога се и ноћи плаши толико.  Кад се ноћ спусти, — каже — читава кућа кад потоне у мрак, у помрчину, и кад све поспе онда настану праве муке за њу ...  Чини јој се, као да је одасвуда гледају његове очи, стријељају је, пеку ...  Чује му и ход, осјећа и дах његов.  И узалуд се опире, брани, отима; узалуд се окреће и увија по душецима.  Нико га отјерати не може.  Ту је он, ту непрестано, једнако моћан и силан, једнако влада над њом.  Наскоро сам се увјерио да је говорила истину.  Не знам ради чега отпусти она након неколико дана ту исту слушкињу, која је и спавала с њом, а мој душек премјести у своју собу и прострије управо покрај свог душека.  И већ прве ноћи криво ми било што је то учинила.  Готово ми није дала ни ока склопити.  Чим смо легли, одмах ме почела заговарати, запиткивати и причати нешто.  Познао сам одмах да се упињала да ме што више задржи будна и да ми причањем сан разбије.  Лакше јој било кад макар с киме говори, кад прича макар о чему.  Ништа помогло није ни кад сам престао одговарати и склопио очи, претварајући се да спавам.  Она је и даље говорила, питала, гласно размишљала о нечему.  Тек пошто се заморила толиким причањем застаде мало, поћута и преврну се на бок.  Покушаваше зар да и сама заспи.  Узалуд.  Преврну се још једном, збаци јорган са себе и један јастук одбаци испод главе.  Опет поћута мало.  — Ух!..  Изненада скочи, приступи вратима и ослухну.  Затим, бржебоље, стаде покрај пенџера, отвори га и провири напоље.  — Ништа нема — рече гласно и поново се врати душеку.  И као да размишљаше више њега: хоће ли опет лећи или неће.  Па га повуче према вратима, на друго мјесто.  Промијени јорган и јастуке, растресе их.  Леже.  — Смајиле, Смајиле, спаваш ли? — запита ме уплашено након дуже почивке.  — Јеси ли будан?  — Јесам.  — Рашта си се пробудио?  — Због тебе.  — А ништа друго не чујеш?  — Ништа.  — Не чујеш како звечи нешто, звони?  — Јок!  Бојећи се зар да опет не заспим брзо настави разговор о другом.  Поче ме питати и за Јована, за дућан и обећа нам дати новаца да накупујемо робе.  И много поче обећавати.  Обећањима ме и замамила вјешто и тек пред зору пустила ме да заспим, да се одморим иза толиког разговора.  Хусо, један од најкршнијих момака наших, посвађа се једнога јутра са свима осталима, ради љепушкасте Ајкуне, Циганчице, слушкиње нам.  Гледајући је онако плаху, једру, кршну, како у танкој кошуљи и димијама, без јечерме, иде, ломи се, крши и свакога у соби нуди ракијом и слаткишима смијући се и намигујући, распали се, разбјесни, и ухвативши је око паса силом је притегну себи у крило и цикну:  — Да се од мене ниси макла, бре!..  Само ћеш мене да служиш, само мене у очи да гледаш, само мени да се смијеш ...  Никоме више!  Момци, загријани и поднапити, одмах се узбунише, заграјаше:  — Јок!..  Није твоја!..  Наша је!..  — Моја ...  — Наша!  И склепташе се око њега, навалише.  И, док се Ајкуна трзала, цичала, отимала, покушаше да је уграбе, отргну од њега.  — Није твоја!  — Моја!..  Хусо, стегнувши Ајкуну, поново подвикну, шкргутну зубима и извуче нож из корица.  — Ко каже да није моја? — запита, измахнувши ножем.  — Ко?..  Сви прихватише за ножеве и навалише опет.  — Наша!..  И ко зна шта би било да се тога часа мајка не указа на вратима.  Зачувши, зар, необичнију грају, хитно је стрчала низ басамаке, полетила према соби и онако задихана и уплашена застала на прагу.  — Оставите оружје! — викну брзо, опруживши руке према њима и као молећи.  — Одмах!..  Момци застадоше и погледате је зачуђено.  Ненаучени да слушају и женске заповијести, макар и домаћичине биле, не оставише оружја нити устукнуше.  Само се згледнуше међусобно, као да се питају: хоће ли је послушати или неће?  — А шта ћеш ти овђе? — изненада се окоси Хусо, не мичући се и не пуштајући Ајкуне, која је, застиђена, заклањала лице рукавом и трзала се јаче. —  Што си дошла?..  — Ко је кавгу започео? — запита мајка као осоколивши се и подиже главу.  — Ти?..  — Ја сам започео ...  Ја ... — одговори Хусо поносито.  — За људе је кавга ...  Жене нек се не петљају у то ...  — Она је овђе ханума!..  Њезина је кућа! — заграјаше остали момци за инад њему, опколивши мајку, као да би да је бране.  — Она овђе заповиједа ...  Мајка се окрену и погледа унаоколо.  Изгледало је као да ни сама није вјеровала да је кућа заиста њезина и да је она једини господар у њој.  Као да није вјеровала, е сад збиља може заповиједати и овим људима, који су, додуше живјели у овој кући, али којима још никад ништа заповједила није.  И погледа их опет и — подиже руку.  — Оборите га! — рече одлучно, заповједнички, желећи, зар, одмах да се увјери: хоће ли је послушати.  — Оборите!..  Момци бацише ножеве и онако, голим шакама, навалише на Хусу.  Наста једно рвање, комешање, ломљава, Ајкуна цикну и отскочи у страну, неко јаукну, неко поче псовати.  Савладаше га, свезаше.  — Шибајте!  — Њега?  — Шибајте!..  Неко дохвати три-четири шибе и добаци им.  Они не прихватише.  — Шибајте!  — Не ...  Немојте! —— застења Хусо, покушавајући да се дигне.  — Нисам лупеж ...  Јунаке кољу, а не шибају ...  — Удрите!  Неки, затежући, мрштећи се, приступише.  — Слушајте, поганови!..  Оштар, суров узвик као да поплаши момке, забуни их.  Брзо узеше шибе и измахнуше.  Хусо прикупи сву снагу, врисну и хтједе да скочи, да се отме.  И, онако везан, спућен, саплете се и опет посрну.  Сав модар у лицу, надут, страшан, с исколаченим, помућеним очима и пјеном око уста, поново врисну, прекиде коноп један и размахну рукама, пријетећи, грдећи.  Уби, курво, а не брукај ме!.. — јаукну, увијајући се под ударцима.  Па снажно удари главом о под, а крв му потече из носа и разли се по ћилиму и по антерији.  — Уби!..  Закољи!..  Курво!..  — Избаци га из куће! — отсијече мајка кратко, па се окрену и изађе из собе.  Случај овај као да јој нову снагу даде, као да је подиже, препороди.  Видећи како смије ударити, избацити кога хоће, а да јој нико ништа не приговори, видећи како је сви слушају и гледају некако друкчије, мекше, питомије, сада тек као да осјети како нико моћнији од ње нема у кући, како је она највиша сила, власт, господар над свима.  И нагло се поче мијењати.  Мјесто да сједи у соби као прије, да тугује и размишља, поче ходати, мотати се по читавој кући, завиривати свуда, надгледати, пазити.  Поче и заповиједати оштрије, и грдити, и пријетити.  И што су више стрепили пред њом, клањали јој се, улагивали, постајала је све жешћа, све осорнија.  Чак и на ме поче друкчије гледати.  Забрани ми скитање по махалама, трговање, дружење са јаранима.  И узалуд сам се отимао, бранио ... Сад се није више бојала да ћу неком јачем испричати њезине тајне и као да се хтјела осветити на мени за све што је патила.  Старала се да ме заузда, стегне, пригњечи што може јаче.  Па као да јој и то мало било.  Незадовољна, зар, што само у кући, пред нама, може показивати како је слободна, независна и моћна сада, хтјела је и желила да то и другима, изван куће, покаже да се и пред њима, пред читавим свијетом, похвали.  Ради тога удари у чудне работе неке, у праве махнитлуке.  Брзи и изненадни прелаз из највећега ропства у потпуну слободу свакога залуди помало; одузме му памет.  Па и њој.  Она мирна, тиха, повучена жена, која се толико бојала свакога, непрестано пазила на оно »шта ће свијет рећи«, нагло, непромишљено, прекиде са свима обзирима, заборави на све, све погази, одби, одбаци.  Кад је већ видјела да јој нико ништа не може забранити, хтјела је и да ради све што год јој на ум пане.  И хтјела да се покаже као јунак неки, делија, мушкобана.  У дну авлије, готово одмах поред зида, намјести као страшило неко, човјека некаква, слична Црногорцу, са големим, дебелим турбаном око главе, с очима од кромпира и носом од патлиџана, у чоханим чакширама, огрнута доламом.  Набивши га на колац и тутнувши му чибук међу рукаве, поче га гађати из пушке, стријељати.  Читав комшилук мислио је првих дана као да је у кући шенлук.  Многе комшије, зачуђене и узнемирене, почеше дотрчавати и питати нас шта се десило.  Сулага је, како ми рече, помислио одмах на лопове, хајдуке, разбојнике и готово хтио запомагати, звати у индат ...  Пошто јој додија пуцњава купила је и тамбуру и поче ударати уза њу.  Сједне насред авлије, пребаци ногу преко ноге и, забацивши косе а узевши тамбуру на крило, запјева:  И, као да није знала других пјесама ни других кајда каквих, вјечито је пјевала само ту једну.  Пјевала непрестано, неуморно, да јој се чак и ругати почели и из спрдње назвали пјесму »удовичином пјесмом« ...  — Распалила се удовица, па пјева — довикивали јој.  — Своју пјесму пјева!..  Ни мене нијесу остављали на миру, нити ме штедјели.  Кад бих прошао чаршијом, са јараном којим, беспослене дућанџије увијек ме призивале себи и увијек питале: колико ракије попије мајка на дан и колико ми тамбура разбије о главу док пјесму допјева ...  Колико ли сам суза пролио због тих подругачица!..  И колико сам камења набацао у дућане подругивача, кроз плач их проклињући и псујући немилосно!..  Стид ме и сад да причам о томе!..  Нешто из радозналости, а може бити и због чега другога, почеше се око наше куће све то чешће окупљати и момци и удовци из читава шехера ...  Почеше увече редовно долазити, један за другим, обилазити око куће и са необичном грајом и хуком гурати се, тјескати, око авлиских врата и око баштенских плотова.  Момци, што нам још остали у кући, непрестано им износили понуде: духан, кахву, ракију, непрестано послуживали, частили.  — Нудите!..  Свакоме нудите!.. — довикивала им мајка, која је, огрнута лахким, провидним чаршафом, весела, разуздана, као на крилима прелијетала са једног мјеста на друго, од једне групе другој, јављала се свима, шалила се, смијала, цичала, увијек тапшући рукама и поцупкујући на пети.  Изгледала је више као какво младо, безбрижно, ђаволасто дјевојче, него као удата жена, која још има толиког сина.  И бојећи се, зар, да је когод не прекори тиме, да је не пецне, вјечито ме гурала у прикрајак, гонила од себе, затварала у собу, озбиљно пријетећи да ће ми »ноге пребити«, ако се усудим помолити, појавити пред њезиним јаранима.  Отада се између нас двоје отпочела као нека борба, инат неки; отада управо и почиње моје право житије, како се то рекне, о коме једино и вриједи да се нешто прича.  Да нам не би имуће пропадало и забаталило се, мајка по препоруци некакве стрине, тетке ли, узе једног субашу, Зулфагу некога, намјести му и уреди у кући собу једну, у којој ће становати.  Био то висок, коштуњав човјек, са необично дугом шијом, на којој се, слична змијској, издизала мала, ситна глава, са очима које се једва видјеле испод големих, плавих обрва, са танким, нагриженим брковима и великим, дебелим уснама, које се, на крајевима, непрестано трзале и непрестано развлачиле на смијех.  Кад је дошао, изгледао је некако сметен, збуњен, стидан.  Потрчао је да пољуби мајку, чак и мене, у руку, и заплео се, спотакао, да сам у два маха помислио, е ће намах посрнути и носом ударити о земљу.  Ни гледати није могао човјека отворено, — вјечито је пиљио негдје у висину, изнад себе, — и на какав дужи говор као да није смио ни помислити.  Десет ријечи није могао изговорити, а да не замуца и не застане.  И кашње, кад се мало одомаћио у кући, кад је све упознао, остао је такав.  Са слугама и слушкињама ни дружио се није.  Бјежао је од њих, сакривао се, склањао, ради чега му се сви и подсмијевали и пецкали га.  Једино је нешто више пристајао за мајком, пазио на њу и старао се да јој што боље угоди.  Свако јутро, прије зоре, босоног је ишао на Неретву, доносио воде и спуштао пред врата њезине собе, одмах поред прага; кахву јој сам пекао и износио, сам чистио наргилу и пунио је духаном.  Сам је брао и руже и китио шилту на којој ће сједити, куповао шећерлеме и нудио јој, клањајући се дубоко и, са особитим страхопоштовањем, измичући се на леђа.  У њезину присуству миловао је и мене и, као малом дјетету, давао ми пушке од зовине што их сваки дан правио; каткада ме узимао и на леђа и почео потркивати по соби ржући као парип и одбацујући ногама.  За кратко вријеме толико смо се навикли на њега да мајка управо није могла ни ручати ни вечерати ако њега није било да двори, да послужи.  Зато, ако је каткада и морао отићи на село, наређивала му је да се што прије врати.  Више од три дана нигдје није смио остати.  Са села се враћао увијек некако суморан, забринут, тужан.  Джепови му вазда били препуни некаквих хартија, тефтера и писама и, кад год би мајка изашла у авлију, сједао је у прикрајак један и тамо почео срачунавати нешто, писати.  Затим, пошто би она приступила, показивао јој некаква слова, бројеве, — иако није знала ни читати ни писати, — и замишљено вртио главом ...  И одмах би се снуждила и она, оборила главу и живо почела тући папучама о калдрму.  Кашње сам сазнао како је он нашао сва наша добра у нереду, остављена, запуштена, готово сасвим пропала.  Бабу је необично хвалио и ковао у звијезде, жалећи што није био толико и домаћин колико и јунак и што није боље пазио на кметове и остале радине.  Сви као да му били невјерни и сви га поткрадали.  — Без мудре главе и без много новаца ... мучно је ... не спасава се ова кућа од пропасти — тврдио је немилосно, савијајући хартије и гурећи се — Још само мало ... ето ... корак један па ... па се може преврнути ...  Мајка, која никад није била рачунџија нити је познавала право стање наше, изненадила се кад је све то чула, уплашила се.  Жена, која је вазда живјела у малу и богатству, научена да свега има колико хоће и више него колико хоће, задрхтала је при помисли да би могла једнога дана, огољена, остављена, без игдје ичега остати на сокаку.  — Како ли би ме тад душманке гледале и како ли би се светиле!.. — говорила је узбуђено, чупкајући ресе на бошчи и све јаче лупкајући папучама.  — Како ли би се смијале, подругивале!..  Тада јој се и чинило да од Зулфаге нико на свијету паметнији нема.  Тада јој изгледао и крупњи, и јачи, и већи од свакога.  У њему као да је гледала избавитеља неког, добротвора, у њему, готово, гледала све ...  И нареди да сви укућани пазе на њега, да га слушају.  Нико више ни помислити није смио да му се наруга, подсмјехне или окоси, макар и испотаје, кришом, а камо ли јавно, отворено.  Сада су, —чим би он прошао  —— сви се понизно уклањали с пута, измицали се и поздрављали га.  Ако би иза подне пошао у своју собу и затворио се »да премишља«, нико није смио дахнути у кући, нико ријечи проговорити.  Свак ко је морао каквим послом да прође авлијом, да донесе што, ишао је на прстима лагано, тихо, старајући се да ни трава не зашушти, ни шљунак не захршти под ногама.  Ни ја нијесам смио потрчати авлијом ни заиграти се.  Чим би ме угледала како се врзам и како правим шанчеве, мајка би одмах дотрчала, дирнула ме за рукав и ударајући, шамарајући, гонила ме из куће на сокак, у махалу.  Узалуд сам се противио, копрцао, отимао.  Ништа није помагало.  Ако је не бих хтио послушати, наређивала је слугама да ме узму у нарамак и на силу избаце пред врата.  Тада сам бјежао Сулаги, у авлију му.  Хатиџу, вјереницу, затицао сам обично гдје сједи на софи са цвијећем, међу шебојима, и токорсе прешива некакве хаљине, крпе.  Опазивши ме, остављала је посао, трчала и пружала ми руке, тражећи да јој изручим на изврнуте длане шећерлема, хурма, љешника.  — Шта си донио?..  Шта?..  Камо?.. — питала је потскакујући и облијетајући око мене.  — Дај!..  И пјевала ми, причала, забављала се са мном, све док не би Шерифа ханума, мати јој, изашла из собе и понудила нам пексимита са пекмезом, да узмемо и »да заварамо глад« ...  Кад би, напошљетку, међу нас дошао и Сулага, узимао ме за руку и изводио у страну.  Питао ме и распитивао о свачему.  Питао и за мајку, за здравље јој, за слуге и слушкиње.  Нарочито је тражио да му што више причам о Зулфаги.  Интересовало га све шта он ради и како говори и како рачуна ...  И, док сам говорио, непрестано се мргодио, непрестано ломио прсте и прекидао ме узвицима:  — Хајинин!..  Хајдук!..  Право да речем чудио сам се таквим упадицама. 3а хајдуке сам знао да су опаки људи, — они су ми и бабу убили, — али да би и Зулфага могао постати хајдук, никако нијесам могао вјеровати.  И може ли он бити хајдук, кад није ни снажан, ни мрк, ни крвавих очију!..  Може ли бити хајдук без големих бркова кроз које се провиде токе на прсима и без оружја за појасом!..  Па су хајдуци и кавгаџије, зулумћари, отмичари, а Зулфага је миран, стидан, сметен.  Он и не зна друго него служити мајки и превртати хартије.  — Зашто га ружиш тако — неколико пута питао сам Сулагу, прекидајући причање.  — Рашта?..  — Јер му не вјерујем — одговарао је ватрено, поново ломећи прсте.  — Не вјерујем, брате ...  Чудим се само како се увукао у вашу кућу и ко вам га натовари ...  Па би ме обгрлио и почео миловати:  — Штета ...  Штета, Смајиле ...  А то ми не слути на добро ...  Мало помало и мајка као да отпоче »штедити«.  Поче отпуштати слуге и слушкиње.  Најприје отјера Османа, старог, изнемоглог Османа, који је и осиједио служећи и који више ни ићи није могао без штапа, често и без штаке.  Док је био бабо у животу Осман као да није ни знао ни за кога у кући осим за њега и другоме се ни покоравао није.  Он му тимарио бедевију, он чистио пушке, сабље, ножеве, пунио фишеке и припремао кремење.  То му управо био и једини посао и за живу главу није хтио прихваћати за друго.  Човјек, који је читав вијек провео носећи оружје и радећи око њега, мислио је да би му мања и грехота и срамота била кад би се случајно и превјерио, него кад би се спустио дотле да ради и женске и рајинске послове и да се њима забавља.  Због тога се често свађао и с мајком и љутио се ако би га позвала када да јој помогне у послу, да донесе воде, дрва, масла.  — Нећу ја — говорио је набусито, мрштећи се — радити уз жене, макар ме на комаде сасјекли ...  Јок, ханума!..  Ни пошље смрти бабине није се промијенио.  Само је из собе препртљао у коњушницу, бедевији, и намјестио ту као креветац неки, да може поред ње и ноћивати, спавати.  И оно оружје што је преостало пренио је тамо.  Свакога јутра, рано, прије гранисунца, износио га на праг, приносио својим жутим, упалим очима и шкиљио у њега, загледао, тврдим, жуљавим прстима пипао оштрице, трљао га, уређивао, чистио.  Једнако је и фишеке пунио и припремао кремење, надносећи суху, космату руку над густе, сиједе обрве, непрестано извирујући и као очекујући бабу да се поново врати, те да поново крене на хајдуке.  — Еј, рођо, јеси ли се пута зажелила? — питао је каткада бедевију, хватајући је испод врата и приносећи румене ноздрве њезине смјежураним, обвехлим, необријаним образима својим.  — Јеси ли се одморила, рођо?..  Знаш ли како смо ишли једном, па се ти уморила, па ...  Слуге га често прекидале у таквом разговору, смијале му се.  Зато му и било криво на њих, зато их и прекоравао.  — Не знате ви, поганови, како је мени — гунђао је измичући и као стидећи се.  — Не знате ви ... јер ... јер сте женскоње ...  И као што ништа трпио није што је било ново у кући, што се након бабе измјењивало, тако није трпио ни Зулфаге.  Мрско му било и гледати у њега, мрско било посматрати како двори мајку, како иде за њом, удвара се, улагује.  Ни говорити није хтио с њим, ни поздрављати се.  При сваком сусрету окретао је главу у страну отпљувао и отресао руком као да се гади од нечега.  Зулфага је, хтио не хтио, морао бјежати испред њега, измицати се, сакривати.  Али као да није могао дуго издржати тако.  Стид га, зар, било од осталих слуга и слушкиња, који су све гледали и наслађивали се псовком Османовом, стид га и од мене, од свега свијета.  Зато оде пред мајку, испружи шију, понизно се наклањајући и љубећи јој скуте, и тихо прошапта:  — Ето ...  Па јој спусти на кољено све тефтере и све хартије и, измичући се на леђа, крену из собе.  — Шта је овог — запита мајка брзо и, збацивши све оно да кољена, устаде и пође за њим.  — Шта ће ово?  — Ништа ...  Тако ... — одговори он мирно, прекрстивши руке на прсима и пресамитивши се.  — Не могу ја више овђе.  Мајка га као од милоште ухвати за ухо и, онако пресамићена, опет увуче у собу.  — Не можеш ...  Рашта? — запита зачуђено. —  Шта ти фали?  — Осман ме ’ сује, — промуца Зулфага отегнуто и поче комешати раменима.  — Остарио чо’јек, па не може да ме гледа ...  А он одавно у овој кући ... добар је ... поштен ... вјеран ...  — Стар је — рече и мајка покуњено и обори главу.  — Кад сам дошла у ову кућу затекла сам га ...  Зулфаги се засија лице од радости.  Опружи обје руке и поче их трљати као да се умива.  — Ето видиш — отсијече јаче — он овђе више треба ...  Ако и не ради ништа ... ако ... ако и једе хљеб џаба, он је ... он је опет као антика нека, коју треба чувати ...  И добра је срца ...  Бољи је од мене па ... па је свакако правије да ја иђем а он да остане ...  — Да иђеш? — запрепасти се мајка гледајући га.  — Ти?  — Није друге ...  Мајка се распели, наљути.  Приступи му нагло и ошину га по образу.  — Јок!..  Слушаћеш ме, крмче никакав! — викну раздражено.  — Ти остајеш, а Осман нек иђе ...  Он ми не треба ...  Па сама позва Османа, премјери га од главе до пета, и брзо, не размишљајући, откреса:  — У овој ти кући нема више мјеста ...  Пртљај ...  — Лијепо је то — рече Осман мирно опирући се на штап и кушајући да се исправи.  — Јунак ме у ову кућу довео, њега сам и служио ...  Кад њега нема, жене служити нећу ...  Лијепо је то ...  Мајка отвори чекмеџу и извади кесу с новцима.  — И да ти платим, — отсијече оштро, играјући се кесом —— све што сам дужна ...  Колико?..  — Тебе нијесам служио и немаш ми шта плаћати  — кратко, поносито одговори Осман.  — А рахметли бег одужио се и мени и свакоме својим јунаштвом и срцем својим ...  Па све јаче стискајући свој штап сувом косматом руком, која се испод бијелог рукава кошуљина необично црнила и необично дрхтала, измакну се од врата и ту застаде ...  — Само — рече промукло — пустићеш ме да и данас очистим оружје и истимарим бедевију ...  Ето то ...  — Јок! — откреса мајка и љутито баци кесу у чекмеџу. —- То нећу пустити ...  — Немој ни мислити да сам те молио — сурово дочека Осман, а оштра, дубока црта једна у повијама као да потпуно утону, изгуби се међу набраним, густим обрвама, испод којих се стаклиле мутне, влажне очи и некако пријекорно звјерале, шкиљиле према свима нама.  — Ја жену не молим ...  Ја сам само питао, па ...  Не довршивши окрену се и пође из собе.  Старао се и упињао да изгледа што поноснији и што јуначнији и, објема рукама обухватајући штап, на силу хтио да мушки коракне, да затресе кућом.  Али чим је прешао преко прага, нога му поклецну и он посрну, паде.  — Ништа је — прогунђа стискајући зубе и жваћући чађаве бркове који му пали по устима.  — Запело ми нешто за ногу па пао ...  Ништа је ово ...  За Османом одоше још неколико њих, одбјегоше.  Напошљетку читава кућа остаде само на једном слузи, на Хамиду неком, кога Зулфага однекуд доведе, и на једној слушкињи, за коју и мајка рече да је боља и поштенија од свију других.  И јарани мајкини почеше се све рјеђе и рјеђе купити око баште, све их мање и мање долазило.  У оно доба кад су се обично окупљали и састајали, Зулфага је излазио пред мајку, износио некакве тужбе, рачуне и сенете, старајући се и упињући да је задржи у соби баш у том часу кад је највише жељела да изађе и да се разговори с њима.  Понекад је изгледало као да је између њих двоје настала нека потајна, подмукла борба, у којој је Зулфага непрестано наваљивао и нападао, а мајка непрестано кушала да се са свом снагом одупре, одбрани, отме.  — Шта ће ми то, крвниче?  Шта ће ми сад? —— питала је љутито, газећи по рачунима и кушљајући их, гњечећи.  — Хоћеш ли ме уморити са твојим кукањем, хоћеш ли убити?..  Па би, некако и нехотице, застала пред огледалом и почела поправљати косу, хаљине, намјештати се.  — Нећу ја вазда тих брига и кијамета — викала је затим јаче, полазећи према вратима, увијајући се.  — Ја хоћу и живота, весеља, шале ...  Тога хоћу ...  Тога ...  — Ех, а преша је ово — муцао је Зулфага, једнако стојећи пред њом онако тих, покоран, скрушен, са уснама вјечито развученим на смијех.  — Ово се не смије затезати ...  — Мичи се!..  И, приступивши му, почне га тући, шамарати. —  — Крвниче!..  — Кућа пропада ... а ово је преша ...  — Шути ...  — И свијет зна да пропадамо и прича о том ...  Мајка застане.  — Ко прича? — пита узбуђено.  — Ко?  — Агинице некакве говоре: како ништа немаш, како ћеш у њих просити ...  — Мучи!..  И опет почне да бије, да шамара.  — Зар о мени да тако говоре?..  Зар смију о мени тако говорити?..  Тада је остајала у соби пустивши јаране да осамљени зијевају од досаде и да се разилазе куд који хоће.  Ни питала за њих није, ни наређивала да се часте.  Опет је мислила о рачунима ...  Кроз неколико мјесеци као да није више било ни пријатеља ни душмана да се, по дану или по ноћи, врзају око наше куће.  Једино стари Осман, онако слаб и немоћан, што се прикрадао покаткада и заклоњен, сакривен чучао покрај врата, чекајући ме да изађем из куће и кренем у чаршију.  — Ђе си, одмјено јуначка? — питао је сагињући се готово до земље и љубећи ме у скут.  — Нијеси, зар, заборавио на ме?  Тада би замолио да му коњушницу отворим и да га кришом проведем тамо.  — Само да видим рођу — вели тужно.  — Само мало ...  Поклецајући и опирући се о тешки, дебели штап, прекорачио би преко прага, застао крај каната, опустио руке низа се и некако изморен малаксало цикнуо:  — Рођо!..  И чим би се окренула према њему, весело зарзала и почела тући копитом о земљу, трчао јој као сулуд, тапшао је по врату и сапима, прстима рашчешљавао дугу, свилену гриву и тепајући и ласкајући миловао је дуго ... дуго ... дуго ...  Свак је, након смрти бабине, причао и говорио како је он оставио много готовине иза себе.  Неки су поуздано тврдили да је преко стотину ћемера самих дуката било.  За чудо, та се готовина, — ако је доиста толико било, — некако и сувише брзо потрошила.  Готово да је Зулфага имао право кад је говорио мајки: » Готова пара у руци, најнесигурније имуће, одлети док се окренеш«.  Зато је и препоручивао највише да се остала добра уреде и некретнине да се подигну; зато је увијек и тражио да се сва готовина у то уложи.  У чаршији порушио је читав низ старијих, тијесних дућана, са мрким нагњилим ћепенцима и големим стрехама изнад њих, по којима одавно израсли и прилип и маховина, желећи да ту подигне нове, велике куће и магазе, које ће лијепо уредити и издавати под скупу кирију.  А што је више зидао, новаца је код мајке бивало све мање и мање.  Напошљетку се и задњи ћемер испразнио и задњи се дукат потрошио.  — Шта ћемо сад? — запита мајка забринуто, кад је и опет дошао да иште новаца, а тек половица грађевина једва ако је била доготовљена — Како ћемо?  — Ти си домаћица ... ти наређујеш, а ја ћу слушати — понизно одговори Зулфага, клањајући се и нарочито наглашавајући оне задње ријечи ја ћу слушати.  — Ти како знаш ...  — А шта ја знам? — окоси се мајка оштро, грицкајући танки свилени јаглук и немирно клепећући папучом о тле.  — Шта ћу ја?..  — Ти знаш све — упорно дочека Зулфага и развуче лице на смијех.  — Твоја је памет голема ...  А ... а ти и заповиједаш ...  Мајка, нестрпљива, поче размјештати неке ствари но соби, које као да јој на путу биле.  Поче затим и као рачунати нешто и размишљати.  — А шта би ти смислио? — запита га изненада и унесе му се у лице.  — Знаш ли и ти што?..  — Их!..  Како ћу ја?.. — ускликну он задивљено и некако поплашено поче се измицати натраг.  — Кад твоја памет не може ...  Их!..  Како ћу ја?..  — Доста! — готово цикну мајка и пљесну дланом о длан.  — Не увијај ми ништа ...  Говори!..  — Па ... па ... па.. удри ме, молим те — замуца Зулфага и поднесе јој главу да га удари.  — Удри ... а немој да ја смишљам и да се мијешам у твоје ствари ...  Ти ... ти си све наређивала ...  Нареди и сад.  — Говори! ...  Он дубоко уздану и сневесели се.  — Како ћу? — запита готово плачући.  — Да је моје ја ... ја бих продао неколико кметовских кућа ...  Непоштени су, краду, варају ...  Да је то моје, ја бих продао ...  — Одмах?..  — Ама, каква је моја памет?..  Каква?.. — отегну он некако очајно, гледајући према небу.  — Ти ћеш опет боље смислити.  Мајки као да се свали камен са срца.  Одмах се разведри.  — А пуно краду? — запита брзо.  — Пуно.  — Па какве штете кад их продамо?..  Ја бих их давно продала ...  Зулфага отегну шијом и чудновато узви главом, као да би да боље чује.  — Зар и ти смислила тако? — запита тихо.  — Давно ...  — И ти заповиједаш да продам?  — Заповиједам да продаш све кметове што краду, макар их било педесет ...  — Баш твоја воља?  — Моја.  Зулфага готово паде на кољена, дотаче се мајчина скута и пољуби га.  Затим, онако преклоњен, измичући се на леђа, изиђе из собе некако нечујно, ишчезну.  Тога истога дана, негдје иза подне, дође нам Сулага.  Био је некако снужден, забринут, невесео и, макар што сам стајао баш поред собних врата, прошао је поред мене и очешао се лактом о моју антерију, не опазивши ме нити се по обичају јавивши.  Пошао је одмах право мајки која је сједила у врху собе на својој шилти, и, разасувши по димијама неколике прегршти мохуна, чистила их, тријебила.  Погледавши једно у друго не проговорише ни ријечи; само се поздравише лаким климањем главе.  Сулага затим стењући сједе испод пенџера и леђима се прислони уз јастук један, док мајка и надаље чишћаше мохуне не дижући главе нити се осврћући на њега.  — А ти баш хоћеш да продаш кметове, ханума? — запита испрекидано, премећући велике жуте бројанице међу прстима.  — Говоре тако.  — Тако и јес ’ — потврди мајка мирно, не мичући се.  — Не лажу.  — А рашта? —— отегну Сулага као у чуду, гледајући је пажљиво.  — Шта ти учинише?  — Краду ме.  — Они?..  — Ја то знам најбоље и нико не треба да ми их хвали.  Сулага осјети сву оштрину овог одговора и умукну.  Поново поче на силу кашљати и протезати се.  Затим, опазивши мене, даде ми знак руком да му приступим.  Обгрли ме.  Па се опет окрену мајки и указа јој на ме.  — А шта ће овом остати, ако и добра пролете као и готовина. — запита јаче.  — Продате ли кметове и земље, шта ће с њиме бити?  — Отац се о њему мање бринуо него што се ја бринем — дочека мајка брзо и одбаци мохуне с крила.  — Да је он ствари боље уредио, не би се ништа продавало.  — Он није уредио?..  Он?.. — кликну Сулага и тресну бројаницама о ћилим.  — Бег?..  — То опет ја најбоље знам.  Нико мом ђетету не може бити бољи пријатељ од мене, — дочека мајка сурово, па се придиже и отрже ме од Сулаге.  — Нисам ја трошаџија, па да бацам паре узалуд и да расипам ...  — А Зулфага? — поче Сулага живље, придижући се.  — Мислиш ли да ...  — Зулфага ради како ја наредим — прекиде га мајка и, поносито му окренувши леђа, пође из собе. —  Он ништа не ради без мене.  И мирни, добри Сулага оста сам самцит, понижен и посрамљен.  Само сам, одлазећи, чуо како усиљеније кашље и нешто гунђа, гунђа ....  Наравно да је Зулфага за све ово сазнао кроз непун сахат и плачући и пренемажући се поче љубити мајки и руке и врхове од папуча.  Захваљивао јој по двадесет пута на »поштеној« одбрани и грухајући се у прса напомињао како пакосни свијет никако неће да призна колико памети и мозга има она у глави и колико је боља и разумнија него сви домаћини шехерски.  — Из зависти што је добро пошло они ово раде — говорио је јецајући.  — И мени товаре на леђа да те ја наговарам ...  Моја махнита глава да твоју наговара!..  Их!..  А тад се окрену мени, загрли ме и поче љубити.  — Добро и ваљано момче моје, — рече некако меко, сажаљевајући — срце ти је исто као и у мајке ...  Још би ти и памет била као и мајкина, само ако те не покваре хунцути и ниткови некакви и ако ти је не помуте ...  — Какви хунцути? —— запита мајка кроз зубе и погледа га попријеко.  — Ко ће га покварити?..  — Па ... па млад је ... и не зна мислити својом главом ... — замуца он и остави ме.  — Па ... па.. видила си каквих имамо пријатеља, па ... па ће му свашта набацати у главу ...  А дијете добро, честито ...  Мајка застаде мало, поћута.  — ...  И казаће како му је мајка расула благо и ... и како сам ја томе крив ...  И златно, послушно дијете ружно ће мислити о мени ...  Мајка ми приступи и поче миловати.  — Отсада више не смијеш ићи у Сулаге — рече отсјечно.  — Нипошто!..  — Не кажем ја за Сулагу ...  Сулага је миран чо’јек — брзо упаде Зулфага, превијајући се и отежући шијом.  — Он није лош ...  — Он не смије више ићи у Сулаге — нагласи мајка јаче и пресијече руком по ваздуху, као да тиме прекида сваки даљи разговор.  — Што ја рекнем не пориче се.  Зулфага изви главом и чудновато преврну својим ситним очима.  — Ти си домаћин, па чини како знаш — рече, па, и не погледавши више на ме, изиђе из собе.  Пошто је продао неколико кметова и новце предао мајки, Зулфага за дуго времена није јој додијавао иштући ни јадикујући.  Претварао се као да је све ствари потпуно уредио и као да је све одлучно пошло на боље.  Изгледао је некако и задовољнији, веселији.  Почео се љепше и облачити, чешће се купати, умивати, као да прије није ни имао времена да се и таквим беспослицама забавља.  Свако јутро убрао би по киту цвијећа, задјенуо под широки, ћошкасти фес, који му падао по ушима, па, запаливши чибук, почео звиждукати или, стиснутих очију, некако попијевати кроз нос, шуњкетати.  А то као да и мајку осоколи, као да је разгали мало.  Готово преко ноћи и она поста ведрија, лакша, чилија.  Оних големих, дебелих, модрих прстенова испод очију као да сасвим нестаде; руменило јој се опет поче разлијевати по лицу.  Сад се мање затварала и у собу и чешће излазила на башчу, међу цвијеће.  Својом руком залијевала је јорговане, пресађивала албабере и невене, окопавала руже и лехандере.  И као да се није знала уморити у послу томе, као да јој није требало почивке.  Зној је облијева по лицу, по врату, по мишицама, мокра коса лијепи се по челу и по образима, док она ради, непрестано ради и пјева, а плаха пјесма разлијеже јој се, одјекује, звони кроз башчу, пробија се кроз гране шандуда и смокава и тамо негдје далеко, далеко у плавој, свијетлој висини тоне, растапа се и изумире.  Тек покаткада, уријетко, освојила би је опет чудна нека сјета, дерт неки.  Али то није била више брига за послове, страховање од немаштине, него друго, друго нешто ... ни сам не знам како бих назвао.  По свему се могло познати да је то мучи, силовито мучи, кида, распиње.  Чим би ујутру устала и изашла на авлију, лакше обучена, у кошуљи која јој се припијала уз тијело и танким свиленим димијама које се мало опустиле низ кукове, са распуштеном косом што јој падала по голим прсима и по обнаженим мишицама, чудно се протезала, ломила, увијала.  На ме, макар што сам је дочекивао на авлији смјешкајући се, ни погледала не би, ни осврнула се.  Онако ломна и замишљена силазила је одмах у дно авлије на траву, и, не тражећи шилте ни јастука, ту се сасула, пала, легла поребарке.  И не осврћући се никуда, не пазећи гледа ли је ко и чуди ли се, поново се почела протезати, превијати, кршити, састављајући руке високо изнад главе и ломећи прсте, а танка кошуља све се више затеже, припија уз тијело и димије на куковима тресу се, дршћу, дршћу ...  Једанпут сам опазио како је оштрим ноктима загребла по мишици и пустила крв; затим, опазивши како цури, почела гребати као помамна.  Лице јој готово помодрило, запалило се, искривило, жиле на врату набрекле, сви мишићи на образима играли, трзали се.  — Ух! — умало што нисам вриснуо од страха, запомагао.  И побјегао бих, сакрио се, уклонио, само да Зулфага није био у близини.  Само њему за инат задржао сам се, остао.  Човјек овај као да је уживао у мукама мајкиним.  Док се она ломила, кидала и гребала, он је, прикривен, непрестано посматрао и, увијајући бркове и набијајући фес до обрва, смјешкао се, чудно се смјешкао, а ситне, мале очи свијетлиле му се као свијетњаци.  И баш због тога што сам му и одвише сметао, — а познао сам да му сметам по томе, што ми нудио и новаца да одем из авлије, — хтио сам мучити га, кињити, пркосити му свуда, на сваком кораку.  И ништа ми није било милије, него када би се ушљед моје неподмитљивости почео љутити и стискати зубе.  Напошљетку би и одмахнуо рукама и поново се погладивши по брковима кретао право мајки.  Опазивши га, она се одмах придизала, исправљала се.  Једним замахом руке саставила би и кошуљу на прсима и спустила рукаве низ мишице.  И обоје се неко вријеме гледали нијемо, ћутећи.  Затим би се почео наклањати и шаптати нешто, брзо шаптати, отегнувши шију унапријед и узвијајући главом ...  Она није одговарала ...  Само га гледала својим лијепим, крупним очима, гледала нетремице и немирно се вртила, превртала на мјесту.  Напошљетку као да би се пренула, освијестила мало, па баци ногу преко ноге и гласно, да сам и ја могао чути, узвикне:  — Зови Хајнију!..  Он није слушао.  Шаптао је и даље неуморно, шаптао живо, испрекидано, примичући се, нагињући се све више.  — Хајнију зовни! — узвикне мајка жешће и баци му папучу у лице.  И одмах би се скупио некако, покуњио се и пошао.  Мајка је гледала за њим мрштећи се и постајући све немирнија.  Неколико пута чинило ми се као да ће га зауставити, зовнути.  Па се ипак савлађивала и поново лијегала на траву.  Узваљена, запаливши наргилу, — што јој слушкиња увијек доносила, — дочекивала је Хајнију, Циганку, која је са своје двије поћерке, двије чупаве, мале, црнпурасте дјевојчице, носећи дахире у руци и позвецкујући њима весело улазиле и, некако поцупкујући и скакућући, претрчавала преко авлије и брзо се окренувши на пети заустављала се пред мајком.  — Пјевај ми, Хајнија!..  Пјевај, душо медена! — викне мајка заносно, и удари се по кољену.  — На штеди грла, не било га; не жали срца, усахло ти!..  Пјевај!..  И хитре Циганке, вавијек орне и распаљене, ударе у дахире, уздигну се на прсте им, затресавши бујним коврџастим чупима и измахнувши голим пуначким рукама изнад главе, пусте глас и почну се окретати, вртити, заигравати.  И разаспу им се свилене косе по плећима, и почну пуцати затегнуте јечерме на прсима, и димије се опусте и почну заплетати око нога, док оне, кршне, плахе, једре, са ужагреним очима, зажареним образима и набреклим, полунагим дојкама које се пробиле испод кошуља, извијају се, ковитлају, трзају, а дивља, силна, страсна пјесма све то јаче одлијеже авлијом, опијајући, дражећи, распаљујући ...  Мајка као да и сама подивља, као да се разбјесни.  Издигнувши се на кољена и гледајући широким, врелим, готово безумним погледом унаоколо, почне све око себе кидати, чупати, разбијати.  Кида и кошуљу, и димије, и месо на себи као да кида; чупа и гњечи траву, гризе, жваће; и баце папучу једну, другу ...  Напошљетку удара и наргилом о зид, разбија је и вриснувши извије се, скочи и, ширећи руке и пуцкајући прстима, и сама као да почне поигравати, цупкати.  Тешко Зулфаги ако би се након тога појавио у авлији.  Чим би га опазила, одмах му и трчала у сусрет и снажно га гурнувши у прса обарала на калдрму и почела газити, тући, немилосрдно тући.  Ударала га и рукама, и ногама, и раскиданим цријевом од наргиле; ударала по лицу, по леђима, по прсима, свуда.  И кад би се подигао и почео бјежати, трчала је за њим, гонила га, тјерала, гађајући га у леђа камењем, дрвима, стакладима.  Тек кад би се, рашчерупан, раздрљен и испрљан дочепао собе и сакрио се, закључао у њу, остављала га је, враћала се и, уморена и малаксала, опет падала по трави, ваљала се.  У неко доба чинило се као да је мајка жељела да се сасвим отресе Зулфаге, да га се потпуно ослободи.  Опет као да се међу њима почела водити борба, подмукла, прикривена, али силна и очајна борба, којој као да се није могло лако сагледати краја.  Мајку је — видјело се — љутило и узрујавало Зулфагино пристајање за њом, ухођење његово, пажња онолика.  Макар га и гонила, и грдила, и ружила, он је пристајао непрестано, вјечито онако смирен, скрушен и насмијан и вјечито чист, уређен и нагиздан, са китом цвијећа испод феса.  Неколико пута слала га и на села, токорсе да јој посвршава неке послове, те да га тако барем за неколико дана отјера од себе, да га одстрани.  Па ни то није помогло.  Зулфага је, као за инат, све послове свршавао много раније него је она мислила и враћа се обично кроз дан, кроз два, носећи узгред и некаквих пешкеша и понуда разних.  Једанпут само задржао се пуних осам дана.  Али, за чудо, мајка се и због тога узнемирила.  Већ шести дан након његова одласка постала је некако сметена, збуњена, усплахирена.  Момци су долазили и питали: какве ће наредбе да изда за винограде неке, шта ће да им каже, а она је само муцала, петљала нешто и гунђала, нагло се окрећући и бјежећи, сакривајући се од њих.  Наравно, одмах иза тога морао је Хамид трчати Зулфаги са најозбиљнијом поруком: нека оставља све послове и нека дође, врати се што прије.  — Оставио си ми све послове неуређене, а толико си остао на селу — почела га грдити чим се повратио и изишао пред њу.  — Све си оставио, да ме намучиш, душманине, као да не знаш да те могу к’о пса избацити из куће одмах, овог часа ...  Зулфага по обичају нити се противио, нити се бранио.  — Јесам крив ... јесам — муцао је полугласно, гледајући изнад себе и чупкајући чакшире на бедри.  — Нехотице било па ... па нијесам уредио ...  И зарадио сам да ... да ме избациш ... сад ... одмах.  Пошљедње ријечи и нагласио је чак и погуривши се као да је очекивао кад ће му показати врата и отјерати га.  То мајку још више распали, наљути.  Цичећи и пјенушећи од бијеса поче жестоко, силовито ударати по њему и руком и папучом, поче му дерати и антерију и кошуљу.  А он, измичући се натрашке и лагано се бранећи, само је отезао шијом и све се чудније смјешкао гледајући је.  Тако, — причају, — и змија гледа у преплашену тицу, која узалуд облијеће, отима се и лепрша, док напошљетку, омађијана и малаксала потпуно, не клоне и не спусти се пред њу.  Има тренутака када човјек по нагону неком, — макар и не имао јачих разлога за то, — ипак осјети е му са неке стране пријети опасност, те се унапријед, често и преко воље, прибира и спрема на одбрану.  И ја, што сам којим даном постајао старији, све сам више зазирао од Зулфаге и све ми се чинило да он у читавој кући никога толико не мрзи колико мене.  Ништа му помагало није ни што ми се каткад улагивао, што ме хтио замамљивати и поклонима.  Осјећајући да му сметам, много да му сметам, дражио сам га свуда, изазивао, ругао му се.  Њему за инат, — чинило ми се, — могао бих учинити све што никад и никоме за љубав учинио не бих.  Њему за инат ишао сам у чаршију, међу чаршинлије, причао свакакве приче и лагао; за инат тукао сам Хамида, љубимца његова; за инат улазио у његову собу и са запаљеном цигаром пржио му хаљине и правио рупе на њима.  И у Сулаге сам најчешће ишао њему за инат.  Сваки дан готово ишао сам тамо и на авлији, на ширини, играо се са Хатиџом, правио јој свирале, штрцаљке, пушке од зовине и причао приче.  Каткада нам је приступала и Шерифа - ханума, сједала поред нас те и она причала.  И највише нам причала о некаквим маћехама, о женама које су обично биле шејтанског поријекла, те мучиле пасторчад своју и гониле их.  Причајући непрестано је гледала у ме и непрестано ме миловала по коси и по образима.  Сулага, враћајући се из чаршије, затицао нас тако у групи.  И одмах је смијешећи се приступао мени, одвајао ме од „женског друштва“ и звао да сједнем пред собу његову њему уз кољено.  И, рачунајући зар да сам већ „поприличан момак“, дозрио чак и за озбиљнији разговор, нудио ми је духанску кутију, — коју сам прије ријетко у руке узимао, — и на силу ме гонио да запалим, задиманим пред њим.  Тада би по обичају и опет почео питати, распитивати о свему.  Питао о новим пословима и грађевинама нашим, о продаји кметова и о новцима.  И макар што су ми одговори били нејасни, сметени, непоуздани, пажљиво је слушао све и гладећи браду и ушмркујући размишљао о њима.  Примјећивао није ништа.  Нарочито Зулфагу није хтио спомињати.  Ако бих га ја каткада и споменуо, само је узвијао носом, набирао обрве и одмахивао руком.  И одмах је прекидао разговор, одмах се дизао и одлазио у собу.  Неколико пута био сам ишибан због ових посјета.  Мајка, која већ бијаше научена да је свак слијепо слуша и да јој се покорава, никако није могла подносити да се ја одмећем и отимам испод њезине снаге и надзора њезина.  Кад год бих се враћао из куће Сулагине, кад бих изишао из врата његових, увијек сам опазио Зулфагу како стоји недалеко, на сокаку, и вреба ме, пази.  — А шта си радио тамо? — питао је тихо и као забринуто, хватајући ме за руку и привлачећи себи.  — Шта си ишао?..  Знаш ли, јадниче, да ће се мајка љутити?..  Затим је, — не обзирући се на то што сам се трзао, отимао, пљувао му на лице и на хаљине, мирно ме водио кући и гурајући пред мајку почео уздисати:  — Ето ... опет је био у Сулаге ...  Ја сам га управо и измамио из авлије и ... и сачувао га да га опет не наговоре ...  — Опет био! — цикне мајка раздражено и сијевне очима.  — Опет, зар!  — Само га немој ударати ни кажњавати — брзо дочекује Зулфага и као стане преда ме да ме одбрани.  — Млад је још ...  Не зна ...  На жалост, мајка се није дала умолити.  Немилосно, готово крвнички хватате ме за прса, обарала ме и, вадећи испод басамака дугачку шибу једну, — која је и била устргнута и ту се вјечито чувала само због мене, — почела ме шибати по рукама, плећима, бедрама, по глави.  Узалуд сам врискао, помагао, отимао се.  Тек пошто би се уморила шибајући, пошто је обје руке забољеле, пуштала ме и затварала у собу, не допуштајући више никако ни да излазим, ни да вечерам чак.  Након таквих догађаја и Зулфага и мајка дуго су разговарали, препирали се о нечему.  Мајка је била узрујана, узбуђена, бранила се и много је размахивала рукама као доказујући нешто; Зулфага је напротив био необично миран и, како ми се причињавало, говорио је одлучно и потпуно убједљиво.  За чудо, обоје њих гледали су врло често на моју собу и указивали на њу.  По томе сам одмах могао и познати да су све говорили само о мени, да се управо о мојој кожи и радило.  И стрепио сам непрестано и, — након таквих разговора, — увијек страховао да ће ме позвати преда се и да ће судити жешће и суровије нето су икад прије судили ...  Опет сам се бојао батина, шиба, удараца ...  Па ипак —— остављали ме на миру.