ДРАГОМИР С. ПЕТРОВИЋ  АДВОКАТ  ВОЈНИК СТОЈАН  НЕДОВРШЕН  РАТНИ РОМАН  ЖЕНЕВА  ШТАМПАРИЈА« УЈЕДИЊЕЊА » 1918.  Поручбине и новац треба слати на адресу:  DRAGOMIR S. PETROVICH avocat serbe,  poste restante M. B. GENEVE - Suisse.  Штампањем ове моје књиге хтео сам постићи ово двоје:  1. дати свом народу верну слику историјских догађаја овог светског рата, у колико сам и сам био сарадник и очевидац, и 2. описати: напор, жртве и патриотизам српског сељака у овом рату, који има да реши судбину и будућност Србинову.  Напомињем: да сам туђе песме, штампане у овој књизи, обележио наводницима за разлику од мојих.  Писац.  У питомом Поцерју на догледу планице Цера, која ће са Рудником, у најновијој српској историји заузети највидније место, лежи село Горња Врањска, постојбина српског јунака Милоша Поцерца.  Ово село новија историја помињаће још и по томе: што су се у њему и око њега водиле крваве борбе 1914. године.  У овом лепом селу живео је далеки потомак Милоша Поцерца — чика - Ранко Стојићевић са својом домаћицом баба - Новком и својим породом: сином јединцем Стојаном и јединицом ћерком Стојом.  На Ђурђевдан 1914. године, чича - Ранко је поранио пре зоре.  Тако се ваља, јер ко рано рани две среће граби — каже народна изрека.  Треба се на Ђурђев-дан пре сунчева рођаја умити росом са траве и цвећа и свежом водом, у коју ће баба - Новка, по обичају, метнути разних лековитих трава и цвећа: селена, ћула, калопера, одољена, мајчине душице, божијег дрвца, па и жаре ...  Чича - Ранко и баба - Новка имали су још један разлог више, да ове године на Ђурђев-дан тако поране.  Имали су кћер на удају.  Требало је пробудити Стоју, њихову јединицу, да се умије пре сунца свежом водом и ђурђевском росом; да јој мајка уплете перчин од густе, црне као гар, косе, која јој је допирала до испод колена.  Требало је, да и она тога јутра, као и остале поличарке у селу, баш кад се дели дан од ноћи, израни у ливаду; да се по мекој росној трави купа, ваљајући се у правцу сунчева рођаја и да три пут изговори речи:«  Тебе бране— мене хвале, тебе косе — мене просе, тебе свозе — мене воде ».  Ваља се, јер тако раде на Ђурђев-дан све поличарке и обично се те јесени, кад се сено свози, удају.  Чича - Ранко и баба - Новка не боје се за своју Стоју да ће остати уседелица као Кена Анђелићева, и да ће беле плести.  Не дај Боже! — јер им је Стоја најлепша цура у селу: као од брега одваљена; румена као мајска ружа; да удариш по једном образу други би прско; висока, стасита; већ се јелече не може да скопчава од једрине груди; сваки јој се делић оцртава на белој од кудеље изатканој рубини; из очију мрак бије; трепавице као ластина крила; кад пође, од једрине и снаге, земља се под њом тресе — правог српског соја!  Не зато, што се не би могла удати ма за кога, Боже сачувај, већ да би се удала за онога, на кога је око бацила, за Милића Маринковог, и Стоја ће ове године на Ђурђев-дан ово гатати.  Чича - Ранко је поранио, што но песма каже:«  Прије зоре и бијела дана ...  »Послује као младић, као да му је тридесета, као да није претурио шесдесету.  Али му се све и мили; све му иде за руком.  Ако воћку прекалеми ма како му драго, она се прими и треће године роди; што својом руком у земљу баци, свако зрно никне; нико не уме тако плот поплести, сноп свезати, косу отковати, алатку насадити — као чича - Ранко.  А и баба - Новка: ако квочку насади сви се пилићи изведу, свако јој се јаје излеже, не остане мућка ни полога; да навије, да уведе у ните, да обоји грађу, да оче, — она уме најбоље у селу.  Сви је у селу питају за савет: кад и како шта треба урадити.  Чича - Ранко учио би: како не ваља сејати за стара месеца, већ о младини; како никакав посао не греба почињати крмељив и дремљив; како и кад треба орати, копати, садити и гајити.  Сви у селу слушали су га и поштовали као да је нека власт, и ако он никад није хтео ни кмет, па ни одборник, бити.  Млађе не би прошло поред њега, а да не скине капу и приђе руци.  Али и чича - Ранко свакога би први поздравио са:«  Помози Бог, брате, синовче, кћери ...  »Није било живе душе у селу, која би мрзила чича - Ранка и баба - Новку, коју су сви призивали, кад би се ко у кући — не дај Боже — разболео, јер је знала и да помогне.  Није врачала, али је знала за сваку травку од какве је болести лек.  Често помогне, као да руком однесе.  А и сама је учила: да не ваља уморан и ознојен напити се хладне воде; да не треба пре Ђурђев-дана у хладу на трави спавати, нарочито испод ораха; да ноћу не треба ићи испод седала; газити на сугреб; да треба рано лећи и рано устати; да треба постити четири годишња поста; да се треба причешћивати, Богу молити и право радити ...  Једини је у селу био кмет Маринко, у чију се кћер Милену загледао чича-Ранков син Стојан, — што је мрзио чича - Ранка, јер се с њим парбио због ливаде у Реци, коју је чича - Ранко био купио од Бошка Ђукановића за тридесет дуката.  Неуверавајући се из судских књига да ли нема каквих терета на имању Бошковом, па и на овој купљеној ливади, чича - Ранко, који је увек поштено мислио и радио, није ни слутио: да ће ову ливаду понова куповати и за исту морати платити још два пута толико.  Зора на истоку већ заруђује с оне стране, где небо земљу додирује.  Једино Зорњача што је задоцнила; више на небеском своду нема ни једне звездице.  Кокоши слећу са седала; петао« кокин »последњи пут објави селу зору, запињући из петних жила:« к-у-к-у-р-е-к-у! » Јагањчићи у стану блеје — јер баба - Новка никад за росе не истерује овце на пашу.  Не ваља се, добиће метиљ.  Роса је као вир, трава се окитила бисер-капљицама.  Чича - Ранко вратио се из градина, где је у усеве позабадао крстове од лескиног прућа.  Сав је мокар од росе као мочионица.  У селу се чују двојнице.  Момци су се размилели да кидају девојкама селен — сваки је за појас заденуо по струк селена.  Већ тице по луговима и шумарцима почињу да извијају милозвучне песме — радују се пролећу.  Све мирише, не можеш довољно да се надишеш свежег мирисног ваздуха.  Све се буди, све расте, чинити се да чујеш како и трава расте, како шушти ...  Цела се природа буди и оживљава.  Баба - Новка наложила ватру на огњишту.  Спотиче под кото да узвари млеко, јер је овце и краве помузла.  Чека своју Стоју, па да попију белу кафу.  Чича - Ранко унесе нарамак дрва са дрвљаника.  Пред кућним вратима скупљају се на одређено место: кокошке, гуске и патке, те својим разноликим какотањем опомињу газдарицу, да је време да се и њих сети, да их нахрани; понека слободнија кока и кућни праг прескочи и у кућу уђе, а баба - Новка, послујући, само рекне« иш«!, а кока излети на поље брже но што је ушла. Већ се лепо види, и ако још ниједан сунчани зрак није успео да се пробије кроз лишће и грање, али румен ђурђевске зоре разагнала је тмину ђурђевске ноћи.  Баш када баба - Новка још једној коки рече:« иш »! и ова скочи на праг, али се поплаши и понова прну у кућу, у тај мах утрча у кућу нага-гола њена Стоја, сва зајапурена, румена, као да ју је неко ожарио; као да пролети у собу!  Још се више баба - Новка уплаши, кад чу из собе њен глас:  — Нано!  — Ево ме, Мила — тако је мајка од милости звала своју јединицу — ево ме, док скинем млеко с ватре бојим се покипеће!  Стоја је седела на кревету и огрнула се по снази губером; у лицу је била бело-румена; зној јој је киптио с чела; задијана толико да јој груди хоће да искоче из недара.  — Дај ми, нано, друге, чисте рубине.  — Бог с тобом, Стојо!  Шта ти је јутрос?!  Где су ти рубине?  — Дај ми, нано, брже, само да се обучем — бојим озепшћу — па ћу ти онда казати све ...  Баба - Новка, као свака мајка, бојећи се и сама томе, да јој Стоја не озебе, откључа шарени сандук, који стоји на клупи код кревета, извади једну нову убрану и урољану кошуљу, рашири скуте и помагаше Стоји да се обуче.  — Ето, нано, сад ћу ти испричати све.  Знаш да си ми и ти причала, а то сам чула и од мојих другарица, да се ваља на Ђурђев-дан пре сунчева рођаја поранити, ваљати по росној ливади и три пута изговорити оно:«  Тебе косе — мене просе ...  »Није, нано, Бога ми, да ја марим да се удам.  Ја не бих могла, чини ми се, никако тебе и бабу оставити.  Кад год сам о томе мислила, увек сам се заплакала.  Жао ми је вас.  Али, кад се ваља ...  Ја сам јутрос отишла у нашу ливаду у Реци, скинула се и ваљала по росној трави ка сунцу.  Кад се хтедох обући, мојих рубина, ни нових ни прљавих, не беше на оном месту где сам их оставила.  Погледах мало даље по трагу, који се примећује по росној трави и угледах код врљика ... знаш, нано, М-и-л-и-ћ-а чича-Маринковог!  — Знам, Мила, он, нико други, он ти је рубине сакрио — рећи ће баба - Новка, убирајући узводе на скутима Стојиним.  — Јест, нано.  Чим га спазих, мени прођоше жмарци кроз цело тело.  Обузе ме стид, што ме је видио« ко од мајке рођену ».  Брже чучих у траву, да се заклоним од његовог погледа.  Рекох му:« где си ми ми сакрио рубине?  Кажи, морам кући, журим, викаће ме нана ».  — Хоћу, Мила, — и он ме тако као и ти, зове — али под условом да те само једном пољубим, ништа ти друго нећу радити, не бој се — говораше ми он од врљика.  — Бог с тобом, Милићу, мани се шале; дај ми рубине, псоваће ме нана!  — А што си, болан, увек тако немилостива, кад те ја тако силно волем.  Од свих девојака у селу тебе једину волем некако ... онако ... — друкчије од осталих.  Волем те онако као моју сеју Милену, као мајку ...  Ни сам не умем да ти кажем како.  Ето сву бих те ижљубио, не бих знао шта је доста!  Зар ти не видиш колико те ја волем?  Па ја сам већ и нани и баби мом казао, преко сеје Милене: да те волем и да те ове јесени просе за мене, јер ти ћеш бити, ти мораш бити, моја.  Ја без тебе нећу и не могу живети.  Истина сеја ми вели: како су и баба и нана противни, да тебе узмем, јер вели да већ заговарају да ми просе ону Јоку миражџику кћер пок. Бранка Тешанића из оне мале.  Али ја сам им по сеји поручио: да ја њу нећу узети, да је не волем; да је нећу узети ма се никад не оженио.  Али знам ја куд и моја сена Милена циља ...!  Знам ја да је и она противна да ти пођеш за мене.  Ја је разумем — јер тада она не би могла пођи за твога Стојана, кога воле као ово ја тебе.  Зато ја журим да се ове јесени тобом оженим, док Стојан не дође из војске.  Овако ми Милић говораше.  — Онако чучећи у росној трави — морам ти признати нано — гутала сам сваку његову реч, која је допирала до самог срца мог.  Осећала сам неко миље, неку топлину — не умем ти казати.  Он ми је изгледао лепши и бољи од анђела.  Да нисам била необучена, да ме није било стид, полетила бих му у загрљај; дала бих му да ме љуби до миле воље, док ми се срце не задовољи.  Волем га, нано, волем га: као сунце, као ову ђурђевску зору, као најрођенијег — као тебе саму, слатка нано моја!  Ни сама не знам како и зашто!  Али ти, ево, први пут кажем, нано, што нисам смела њему рећи: да га волем и да ћу за њега поћи.  Још би га слушала, још бих у росној трави чучала и гутала његове речи, да није са раширеним рукама потрчао мени, да ме пољуби.  Као препелица, кад је поплаше, те прне из траве, тако сам, нано, и ја побегла и утрчала у собу не тражећи кошуље у ливади.  Док је ово Стоја причала, нана јој је убирала скуте и подвезивала рукаве, па је онда погледа својим нежним материнским очима, које виде све, које продиру у унутрашњост срца у саму душу; које виде и оно, што други не виде.  И да није Стоја овако искрено открила својој мајци ову тајну девојачке душе, ову жарку и невину љубав своју, мајчине очи би све то виделе као у огледалу; мајка би то видела у оним црним, крупним, очима своје јединице; јер је утврђена истина: да су очи огледало душе; оне одају и издају: љубав и мржу, радост и жалост, чежњу и милину ...  И да није Стоја казала;« волем га као тебе, слатка нано моја »— нана је то видела у очима своје јединице.  — Знам, Мила моја, рече нана, знам и да га волеш и колико га волеш, као што знам да и он тебе воле.  Ако буде судбине може бити да ћете се и узети.  Али ако не буде судбине?.. имаће и других момака, којима не само није мане, но их има и бољих и честитијих од Милића Маринковог.  Волећеш ти и онога кога ти судбина буде наменила — знам ја то, Мила.  Ето ја твога бабу нисам честито ни видела, док нисам с њим стала пред олтар, па хвала Богу, не само да сам га волела исто тако као ти сад Милића, но ево срећно поживесмо пола века.  Нема ништа без судбине.  Од ње се нико не може отети, од ње нико избећи не може.  Ако игде има судбине, ту је има где се узму двоје и ако се дотле ни познавали нису, па се после воле: као брат и сестра, као рођени, као најрођенији, као да су још нешто више и ближе!  Ко зна можда ће пре бити судбина, да наш Стојан узме Маринкову Милену.  Знаш, ваљда си чула, да се они поодавно воле, да су« стајали »све док Стојан не оде у војску.  Али ти знаш Маринка, он нешто пизми због наше ливаде у Реци.  Можда и он неће дати да се ми спријатељимо.  Нек сте ми ви, децо моја, живи, а лако ћемо за то.  Биће и момака и девојака као и добрих пријатеља.  Него хајде сад, Мила, нађи рубине и донеси док их није ко други нашао и однео.  Кад је Стоја утрчала у кућу и од нане тражила кошуље да се обуче, опазио ју је и бабо, који тада цепаше дрва на дрвљанику.  Сазнавши у чему је ствар, оставио је сикиру из шака и отишао у ливаду да потражи кошуље Стојине, а мало и да прекори Милића, ако га види, што му дира у дете.  На струзи, на коју се преко обале улази у ливаду, спази Милића, где носи рубине и иде к њему.  По обичају, као старији, чича - Ранко први га ослови:  — Добро јутро, синко, јеси ли уранио?  — Бог ти помогао, чича - Ранко — одговори Милић.  Прешавши преко струге, скиде капу и приђе руци чича - Ранку.  — А шта си то уловио, синко, пре зоре?  — Ништа, чича Ранко ...  Знаш, и ти си некад био момак.  Ето поранио сам да се мало шалим са цурама, као и други што чине.  Затекох овде у ливади твоју Стоју.  Она стидна, побеше кући и остави рубине.  Знаш, била се скинула и ваљала по ливади.  Ево, ја их нађох и понех да јој дам.  Ништа друго, славе ми, чича - Ранко ...  — А и шта би друго могло бити, синко?  Ама ни то није требало да буде.  Окани се ти моје Стоје, кад од онога, што ти мислиш, ништа бити не може.  Знам ја да ти њу волеш, па и она тебе.  Па и ако ти није мане, добар си и ваљан младић, нека си жив свом оцу и мајци, али ваљда није судбина.  Ја и твој баба не можемо се спријатељити.  Ти то знаш и онда остави на миру Стоју.  — А зашто, чича - Ранко, да не може бити, кад ја волем Стоју, а и она мене, само ако ме ти и баба - Новка бегенишете?  Ја ћу и тебе и баба - Новку волети и слушати као своје родитеље.  Ја се каним да поменем мом баби: да још ове јесени испроси за мене вашу Стоју.  Још није Милић ни довршио што сад први пут хтеде казати чича - Ранку, кад га прекиде његов баба, који се још поиздаље накашља, да би га приметили да иде путањом к њима.  Милић одмах даде кошуље Стојине чича - Ранку, рекавши« ево бабе »и оде, а чича - Ранко оста код струге на коју је путања водила.  — Добро јутро, рече Маринко.  Од куда ти са мојим Милићем?  — Случајно га затекох овде у мојој ливади.  — Ама, баш кад рече:« у мојој ливади ... »ја се каним да о томе с тобом говорим, па можемо и сада, ако немаш ништа против.  — Можемо.  — Ама, море, што ти удари на мене?  Што узе од Ђукановића ову ливаду, кад знаш да је мени прече и да на њој има моја табулација?  — Не био човек, ако сам то знао, Маринко!  Ја ником у животу нисам пакости чинио, па не бих ни теби, као првом комшији.  Бошко ми је рекао, да је нудио и тебе, али да му ти ниси хтео дати за ливаду ни десет дуката, а брате мој, оно и није ти прече од мене.  Мени је испод куће, а теби је спутно.  Не би имао ни пута док не купиш, сем ако не би у њу ишао« ко Лаза на Бадовинце.» — Јест, баш зато што ми је ваљало купити и пут од тебе, или од нашег комшије Добривоја, ја сам Бошку и давао за ливаду само десет дуката.  Ето видиш, да си знао, да сам је хтео купити, па си ударио на мене.  — Опет ти велим, да нисам то знао, но сам пре мислио, да ти није до куповине, кад си тако мало за ливаду давао, а она — брат брату да је продаје — вреди више но што сам је и ја платио. » — Ама напослетку, оставимо на страну то шта ливада вреди и да ли си знао или ниси да сам и ја био купац, већ да се ми сад на леп начин изравњамо, да се не парничимо, јер ти знаш да ја имам права тражити, као табулант, да се ова« твоја »ливада изложи продаји за мој дуг, па ко да више.  Ја сам био код Шкорића адвоката, који ми рече: да ти твоју куповину можеш везати мачку о реп, јер је моја табулација преча.  Него, да би остали као људи, у љубави и пријатељству, јер знаш и ти си ме гласао за кмета, а после може бити судбине да постанемо и рођени пријатељи — одустани ти од ове куповине дигни руке, буди на миру, не чачкај око обараче ...  Нека ти Бошко врати твоје паре, а ја и он после шта учинимо и како се нас двојица удесимо.  Иначе.  Бога ми, потераћемо се, па ком обојци, ком опанци.  Имаће посла сви шабачки адвокати.  Ја то нећу лако пустити, па ме ма колико стало, макар дао и моју ливаду у парницу.  А знај да као кмет могу ти нашкодити више но што ти ливада вреди, а могу ти и ваљати, ако будемо остали и даље у љубави.  Ти видиш, да ја тебе ретко терам на кулук, не зивкам те суду сваки час.  Ти знаш, видио си, како је § извијуган, кукаст на оба краја, како га окренеш изгледа прав, а овамо кад је у рукама власти, он као олуја:« некога покоси, неком ороси. » — Знаш шта је Маринко,« брате мој »— ово је била узречица чича-Ранкова — ја сам ливаду поштено купио и платио, она ми је уз кућу, у њој сам чим искорачим из авлије, преча ми је но теби, мање имам и имања но у тебе, а ни ти немаш више деце од мене.  Видиш како сам је оградио и уредио.  Нећу и не могу од куповине одустати, па ма шта било, макар никад не били пријатељи.  И кулучио сам и кулучићу, порезу дајем и даваћу колико се тражи, ничије нећу, ником зла не чиним, и ... шта ми можеш?  Има још адвоката сем Шкорића.  Ти ћеш код њега, - а ја ћу код Драже адвоката.  Потераћемо се па куд пукне.  На мојој је страни истина и правда, а на твојој неправда.  Видићемо шта од овог двога помаже.  Што се тиче пријатељства и боље да се не ородимо кад си таки, ма да се од судбине побећи не може.  — Је л ’ тако?! ...  Е онда ће суд рећи: чија ће ливада остати.  Кад нећеш милом, биће силом — рече љутито Маринко и оде без збогом.  Чича - Ранко остаде на струзи, држећи Стојине рубине и премишљајући:  — Отмичар!  Бездушник!  Добро ми је казала моја Новка:« море, Ранко, боље би било да ти не гласаш Маринка за кмета, неће он по правди радити, саможив је и бездушан. » Кад он може узимати динар на банку — зар тај да ти дели правду?  Аја!  Јок »Сад и ја видим да сам погрешио.  Тхе!,.. али, вала, нећу му ливаде дати без суда.  Нека ми је отме са судом, па нек и то чудо буде.  Кад пређе све судове нека се бар зна, да ми је отео неправдом.  Нека га сви виде какав је.  Колико сутра морам ићи код Драже адвоката: да ми да савета.  Знам, да ће ми истину казати.  Оба, и чича - Ранко и кмет Маринко, били су сутра-дан у Шапцу.  Оба су били код адвоката због исте ствари.  Маринко је предао интабулисано поравнење адвокату Шкорићу: да код извршне власти тражи извршење — јер поравнења учињена пред надлежним судом имају снагу извршне пресуде; да тражи: да се баш ова ливада, коју је чича - Ранко купио и платио, узме у попис и изложи продаји, те да му се наплати интабулисано потраживање од Ђукановића, које са интересом 12 износи преко 60 дуката.  Чича - Ранко отишао је у канцеларију Драже адвоката.  — Добро јутро, господин — Дражо, рече чича - Ранко, кад уђе у канцеларију Дражину, у којој је на клупама седело више сељака, махом из Поцерине и Мачве.  — Бог ти помогао, чича - Ранко, одговори му Дража и настави писање које је отпочео.  А кад би са написом готов, прилепи марке, даде написани акт једном мачванину, коме рече:«  Носи у првостепени суд и подај пријавнику.  Док не добијеш позив немој пре долазити по овој ствари. » Потом се Дража обрати чича - Ранку.  — Е сад: које добро, чича - Ранко?  — Е, господин — Дражо, да је хтело бити добро не бих ја данас оставио моју мотику и дангубио!  Има нешто.  — Па дед, реци ми, чича - Ранко, ради чега си код мене дошао?  Само ми кажи истину, ако мислиш истину и од мене чути.  — Вала хоћу, господин — Дражо, казаћу ти праву истину.  Скоро пре две године купио сам од Бошка Ђукановића његову ливаду у Реци за тридесет дуката и све му исплатио.  Човек ми ју је и уступио.  Ја сам је и лане покосио.  Оградио сам је и уредио.  Потребна ми је као комад хлеба, јер ми је уз кућу, чим праг прекорачим у њој сам.  Али сад ми кмет Маринко, кога сам, на моју несрећу, и ја за кмета гласао, прети да ми је судом одузме, јер вели да на њој стоји његова табулација, па ће се, вели, за његов рачун изложити продаји, а ја, каже, могу моју куповину обесити мачку о реп.  Па ето, дођох до тебе, господин Дражо, да ми даш савета: може ли ми ливаду отети?  — Пре свега, чича — Ранко, имаш ли шта написано о тој куповини?  Је ли ти ту?  Покажи ми.  Чича Ранко из завијене чисте мараме извади белу хартију и дајући је Дражи рече:  — Имам нешто, што је Бошко као писмен човек написао, више зато што смо смртни људи, да и деца знају ...  Али он то и не пориче, нити ће порећи.  Он је поштен човек и ако је сиромах.  Пристаје и сада да потврди писмено, ако хоћеш као ова твоја врата.  — Да бих ти могао тачно казати, да ли ће ова твоја куповина вредети, потребно ми је, чича — Ранко, да предходно у суду разгледам интабулационе књиге, па ћу ти онда моћи праву истину казати.  Ти знаш, да ја савет не наплаћујем, али за овај ћеш платити шест динара што ћу отићи у суд да расмотрим интабулационе књиге.  — Хоћу.  И ево одмах да ти платим, господин — Дражо.  Чича — Ранко извади своју црвену кесу, изброја и даде Дражи шест динара.  У групи сељака, који су са Дражом ишли суду беше и чича - Ранко колико да би уз пут чуо коју мудру реч.  Кад беху поред апотеке Панићеве, овај, мало из шале, а више из онога« у туђој руци комад већи », рећи ће сељацима:  — Докле ћете бити малоумни?  Шта ћете сваки дан код адвоката?  Зар сте му мало подигли једну двокатницу, већ, ено, зида и другу преко пута?!  Чича - Ранко, на кога је Панић упутио ово питање, почеша се десном руком по зулуху, па ће рећи:  — Знаш, господин - Луко, боље да нас нужда тера код њега него код тебе или код доктора.  Адвокат Дража слатко се насмеши и добаци апотекару;« ето ти одговор.  Право велиш, чича - Ранко. » У подне чича - Ранко је добио од Драже овакав савет:  — Изгубићеш земљу, мој чича - Ранко.  И ако твој продавац Ђукановић, сем ове ливаде и оних шест дана орања што наш закон штити земљоделцу од продаје; и ако, велим, Ђукановић има и другог имања, из кога би се Маринко могао наплатити, изгубићеш само због тога, што је Ђукановић, кад је закључивао поравнење са Маринком, ишао лично суду и одобрио Маринку да интабулише ову ливаду.  Наш закон не само што земљоделцу штити пет дана ораће земље и један дан кућњег плаца, да би га сачувао од зеленаша, већ му још штити и право да сам одреди: шта ће му од имања остати као земљоделчево благодејање, а шта ће му се и којим редом продавати за дугове.  Да Ђукановић није сам одобрио да се за рачун Маринков интабулише ова његова ливада, он би ти сад могао помоћи, користећи се правом, да одреди за продају другу своју земљу, одакле би се Маринко наплатио.  Овако Ћукановић се вољно и прећутно одрекао тог свог права, пошто је он то право одређивања већ једном употребио приликом интабулисања.  Сад ти остаје, чича - Ранко, да бираш једно од овог трога: или да се са Маринком поравнаш и да од њега купиш то његово потраживање; или да на јавној продаји ову ливаду понова купиш, да је лицитираш колико она за тебе вреди, а Ђукановић после нека ти накнади све што будеш дао; или најзад, да са свим дигнеш руке од ливаде, а од Ђукановића да тражиш повраћај цене и накнаду штете ако је будеш имао.  — Вала ти, господин - Дражо на савету, али нити ћу се моћи са Маринком изравнати, нити могу дићи руке од ливаде, то ми остаје једино: ко да више.  Потераћемо се!  — А ево ти, чича - Ранко, још један мој савет — настави Дража.  Кад год хоћеш нешто важније да предузимаш, питај, брате.  Ко пита, не лута.  Није срамота питати, ако је срамота опасти, слагати или украсти.  Кад вам ми, адвокати, не би требали; кад ми не би били друштву потребни, не би ви толики код мене данас дошли.  — Вала ти и на томе, господин - Дражо.  Све је тако.  Човек се до смрти учи, па опет недоучен у гроб оде.  Да је памети до суда као од суда?!  Али ...  Збогом господин - Дражо, збогом остајте људи — поздрави се чича - Ранко и оде.  При изласку на сокак рече још једном:«  Вала, потераћемо се!  Ко да више! ... » Кмет Маринко предао је на извршење интабулисано поравнење.  Као кмету, разуме се, и полицијска власт иде на руку, јер« врана врани очи не вади. » А, Бога ми, примичу се и избори за народне посланике, треба се и кмету Маринку око тога посла потрудити. Мало обећањем, мало милом, негде и претњом ... па да се утера која куглица више у кутију владиних кандидата.  Ето зато ваља и кмету Маринку учинити.  Шта мари једна куглица чича-Ранкова, ако би он због Николе омрзнуо и св. Николу.  Једна куглица ко ниједна.  Ливада у Реци одмах је узета у попис и одређена продаја у најкраћем законском року некако на Враче.  На овај исти пресвечак, на који се не ради у пољу, Бошко Ђукановић позвао је мобу, да му помогне дићи оно мало жита у Потесу.  Једин је, нема му ко, а испустио се, нема чим ни да плати.  Сви ће му радо доћи да помогну, јер је и он свима, док је могао, помагао.  Није било мобе без његове Миљане, која је могла урадити за двоје.  Баш погреши што своју јединицу даде тако далеко, у Јадар; не само да му не може ни у чему помоћи, но ретко му и долази, а не дај, Боже, болести и смрти!.. — тако су замерали у селу Бошку Ђукановићу: што је једино своје дете удао тако далеко, у други срез.  Бошко је знао из објаве, која је пре неколико дана прилепљена на судничким вратима, да ће му се тога дана, на Враче, продавати ливада.  — Свеједно — мислио је он — што ће бити јесенас, нека буде вечерас.  Ја сам је и иначе био продао.  Маринку морам платити, а што пре то боље.  Да сам то и раније учинио, не бих за петнаест дуката, колико сам од њега узео кад сам Миљану удавао, морао дати сада преко педесет дуката!  Рачунао ми је динар на банку месечно — преко дупло за годину!  Али шта ћу?  Било ми је нужно.  Није ми нудио, сам сам му тражио.  Вели:«  По то дајем и другом. » Кад сам му рекао да је велики интерес, одговорио ми је:« па добро, немој узети, ако ти је скупо.  А зар је мањи интерес у трговца, кад ти једну ствар, која га не стаје ни два динара, прода за пет?  Зар то није месечно петнаест динара на банку зараде?  Па опет трговцу кажу да је поштен човек, а Маринка зову зеленашем и кајишарем!  Ја, брате, ником не нудим своје паре.  Умем ја њих чувати!..  Готово тако и јесте.  Па напослетку коме имам и да чувам имање?  Миљану сам, Богу хвала, лепо удомио, мени и баби, док смо живи, биће доста.«  Нит паметном теци, нит лудом остави. » После наше смрти и иначе ће се ватра на овом нашем огњишту угасити.  Продаћу још и земљу у Потесу, да Ранку накнадим што буде поднео штете због мене.  Хоћу да дам сваком своје, па мени што остане.  И иначе ми је ова земља у Потесу далеко од куће.  Једино што са ње скинем годишњи усев, друго ништа; ниједна травка са ње није моја.  Нуде ми и добру дену; како која година излази све скупље, ама скупље и живети него пре.  Па и овај се свет мења!  Није као некад.  Нестаде више поштења у људи.  Или овај свет више није за мене, или ја нисам за свет, тек не бих марио умрети, кад ми се већ више не мили живети.  Бошко је на мобу позвао и Ранкове и Маринкове, и ако су се они због њега парбили и омразили, што но кажу:«  Тукле се јетрве преко свекрве, па само овој последњој бриде лећа. » Бошко ни са једним ни са другим није реметио добре односе, и ако је Ранка волео више због његовог поштења и честитости, ма није ни Маринка мрзео, а нарочито је волео његову децу:  Милића и Милену.  Са Ранком се договорио да он на лицитацији гони преко суме Маринкова потраживања, па ће му накнадити све што више буде дао, чим буде продао земљу у Потесу.  Још од подне почела је младеж долазити на мобу код Бошка, јер је он заслуживао свачију помоћ, ма да је овај лепи обичај моба, био већ избелио, постао реткост у селу, јер га је био заменио други — позајмица.  Ништа није вечито, па се и обичаји мењају.  Свако време има и своје обичаје.  Баба - Новка дошла је пре свију да помогне редовати својој кони, Јоки Бошковој, и одмах се дала на посао око спремања вечере жетеоцима.  За ићиндију однеће им се на њиву: леба, лука и папуле, пошто се не мрси.  Старијима биће и ракије.  А за вечеру преставили су уз ватру велике земљане лонце, да скувају мауна и млада кромпира.  Жетеоци су ишли право на њиву са српом за појасом или о рамену.  Само даљни, који нису знали, где је Бошкова њива под пшеницом, долазили су прво кући и одатле упућивани у њиву.  И Стојан чича-Ранков доћи ће на мобу, јер је пре неколико дана дошао из војске на одсуство.  Добио је читав месец дана — да помогне средити летину.  — Хвала им — говорила је баба - Новка, баш као да знају, да нам је сад најпотребнији, да урадимо овогодишње летине.  Један пут ово у години рађа.  Чим се наоблачи мене текне.  Милена Маринкова знала је, да ће на моби код Бошка бити и Стојан, као што је и Стоја чича-Ранкова знала, да ће на моби бити и Милић Маринков.  У обе њих срце се заигравало од радости, кад помисле како ће једна с једним, друга са другим жети, разговарати се, шалити и певати.  Обе су спремале за мобу и себе и браћу своју.  Стојан је у војничком оделу, али му је Стоја очистила цокуле да се сијају, изрибала на грудима медаљу за војничке врлине, да се блиста, накитила га босиљком.  А Милена спремала је опет Милића, свога брата од заклетве, јер је и баба - Стајка кметица отишла да помогне Бошковој Јоки редовати.  Сеја му је изнела чисту, као снег белу, убрану кошуљу.  И у једној и у другој кући остали су сами брат и сестра, јер су Ранко и Маринко оба отишли судници на продају.  Стојан и Стоја спремајући се водили су измећу себе овај разговор:  — Биће на моби и Милена чича-Маринкова — рећи ће Стојан.  — Хоће.  А биће и Милић — одговориће Стоја.  — Зацело.  Ама, Стојо, чуо сам да сте се ви много заволели и да ти с Милићем стојиш?  Је л ’ истина?  — Јесте, бато, (овако је Стоја од милоште звала свога брата) волем га, волем га много.  И сама не знам колико, како и зашто; волем га као најрођенијег, као зеницу своју.  А знам да и он мене тако воле.  Исповедаше се Стоја свом брату.  — Добро, Стојо, Милићу нема мане, али ти знаш од кад се ја и Милена волемо и стојимо — још пре но што сам у војску отишао.  Ми смо се и заверили једно другом: ја нећу другу узети, а она неће за другог поћи.  Ти то знаш, Стојо; а и старији сам од тебе, мени је прво ред да се женим, па ти после да се удаш.  Је л ’ тако?  И онда ... већ знаш да тебе Милић не може узети.  Да не ћеш, Стојо, жалити на ме?  Ако ћеш жалити, ја нећу својој јединој сестри метнути грану на пут, а нећу ни заклетву погазити према Милени, која ме, као што знаш, чека већ две године — па ма се никад и неженио.  Док је Стојан ово говорио, Стоја скопчаваше јелече на грудима.  Била је потрешена.  У њеној души бориле су се две љубави: сестринска и девојачка.  Једна другу није могла брзо надвладати, а обе су хтеле освојити једну исту позицију — срце Стојино.  — Све је тако, бато.  Али и да није такав ред, и да није теби прече да се ожениш, као старији, ипак зар бих ја могла на жао учинити свом бати, свом рођеном и једином брату, с којим се дичим и поносим, с којим се заклињем?  Зар бих тада могла среће имати?  Јок.  Никад!  Али, бато мој, тешко да ће и Милена твоја бити, и ако те она свом душом девојачком воле, чини ми се онолико, колико те и ја волем.  Ја то све знам.  Мени је то Милена толико пута рекла.  И она ме је преклињала, да своју срећу жртвујем твојој и њеној срећи.  Ја сам јој то и обећала.  Ја се нећу ни удавати, јер, чини ми се, никог другог нећу моћи волети овако као Милића.  Ја ћу остати код бабе и нане и код тебе, мили брате мој.  Али и твоја срећа је у питању.  Можда ниси чуо, да се наш бабо зорли омразио са чича - Маринком због наше ливаде у Реци, која се данас код суднице продаје за дуг чича-Бошков.  Тамо је отишао и бабо, а свакако ће тамо бити и чича - Маринко.  Ко зна шта ће бити; ко зна да ли ће и ливада остати наша.  Чича - Маринко хоће да нам је отме.  Баба и чича - Маринко не могу више никад бити пријатељи.  То је чича - Маринко баби и казао.  А ти знаш, бато, кад разломиш једном погачу више је не састави.  Није ни лепо од чича - Маринка да нам отима ливаду.  Нама је под кућом, а он има више имања од нас.  Све му је мало — амишан!  У овом разговору Стојан и Стоја дошли су на мобу, на њиву, где се већ беше искупило доста жетелаца.  Плету ужа, прскајући водом начупану стрњику, да би се лакше плело, да се ужа не би кидала при везивању снопља.  Мало раније од њих дошли су Милић и Милена.  Стојан се са свима руковао, јер је многе од радина сад први пут видео како је на одсуство дошао, — па одмах и он и Стоја започеше плести ужа у истој групи где су Милић и Милена.  Надметали су се, ко ће брже и лепше плести.  Сви су махом плели« на крст, »само је Стојан плео« на тулајицу« (овако плету ужа наши Срби у Срему).  Приступи се и жетви, пошто је чича - Бошко распоредио: једне да жању, друге да стеру ужа, треће да купе, а неколицину, најбољих момака, да вежу снопље.  У ове последње хтеде одредити и Стојана, али он замоли чича - Бошка, да и он жање — само да би био уз Милену.  Жетеоци потераше постад од три обраска.  Испред орних жетелаца лелуја се класје, пада руковед до руковеди по стрњици, а позади нижу се редови снопља.  Припекла божија звезда, од јаре ваздух игра, мислиш сад ће се сува стрњика запалити.  Кипти зној са орних жетелаца, у неког већ и кошуљу на плећима пробија.  Отпоче и песма:  Стојан и Милена одмичу свима.  Њихове су и руковети највеће, две у сноп доста, док других треба три па и четири у сноп.  Стоја и Милић жању једно до другог, али на другој страни.  Кад Стоја запева ори се цео потес, чини ти се, да се непожњевена пшеница повија и лелуја од њеног гласа, а не од поветарца и обилног рода.  На мобу су дошле и Кена уседелица и Сока удовица.  Нису оне дошле баш зато да Бошку помогну да уграби од непогоде ово мало летине и што му нема ко да среди, а не може ни да плати.  Оне су дошле на ову мобу, као што су ишле и на све друге скупове и саборе: да виде, да чују, да хвале и да оговарају, јер су познате као аброноше сеоске.  Свет као свет хоће да оговара, јер целом свету не можеш намесити слатких колача.  Има нас свакојаких!  Има их, који свој лебац једу, а туђу бригу воде; има их, који више воле туђе зло него своје добро.  Где има хвале има и оговарања; где има љубави мора бити и мржње; где има доброте има и злобе; где има ватре има и дима; да није непријатељства не би знали шта је пријатељство; да није ружног не би имали појма о лепом.  Тако је било и тако ће бити, док је света.  Не треба се чудити Соки и Кени, што им је у крви да оговарају и да разносе аброве.  Кена за то и плете седе.  Док је била млађа, па и могла се удати, али је била тада пробирач.  Чекала је да је просе:  Вилотићи из Бојића, Матићи из Вукошића, Адамовићи из Јевремовца и слични.  Али и кад марвинче купујеш, гледаш да ли је од соја.  Није узалуд речено:«  Гледај мајку па узми ћерку. » Ко би још запросио и довео у своју кућу ћерку копилачину!  Кад је већ претурила двадесет пету, онда и да је са свећом тражила младожењу не би нашла, јер добар глас далеко иде, а зао још даље.  Језик нема костију, а кости ломи.  Ко не зна још Кену уседелицу из Врањске?!  Колико је њих скудила и оговорила?!  Удовица Сока верна јој је друга.  И ако је остала удовицом у двадесет петој години, млађа је и од Кене« девојке! » Нема ни најгорег у селу, који би се преварио да је тражи.  Не би је узео ни Иван викач звани« Чурга, »који се сит набећаровао и већ претурио педесету.  Сока је још и нероткиња, а кажу да је и месечарка.  Виђају је ноћу у недоба.  И ако се супротни полови магнета привлаче, у обичном животу слика прилику тражи, као и врећа закрпу.  Кена и Сока једна до друге жању.  Оне другују, а и другима се подругују.  — Па шта мислиш друго — поче прва Сока — хоће ли се оно двоје моћи узети?  — Јок, одговори Кена, која је од прве разумела о којима је реч.  Зар ниси чула како су се чича - Ранко и Маринко грдно завадили и запарничили око Бошкове ливаде.  Данас је и продаја.  Чича - Ранко је поштено купио и платио, али се шут са рогатим не може бости.  Маринко је власт, а коме Бог томе и сви свеци.  Кажу да је и чича - Ранко погрешио, што није питао паметније од себе, што није добро отварао очи кад купује, јер није узалуд речено:«  Ко не отвара очи, отвара кесу ».  Чини ми се и чича - Ранко ће данас одрешити кесу, јер ни за живу главу неће пустити ову ливаду из шака.  Ама и Маринко је ђаво, а и власт му је на руци.  Кад је он могао свог Милића да ишчупа да не служи војску?!..  Море шта паре не раде!  Само се живот, здравље и поштење не може купити, а све друго може.  — Али, ако буде судбине? — настави Сока.  Зар неће Милена, мислиш, сама добећи за Стојана, ако је Маринко не да?  Против судбине нико се не може борити.  Знам ја колико се они воле.  Само ко пре уграби: или Милена — Стојана, или Стоја — Милића.  Чини ми се овој другој више је стала крава на ногу.  Јес ’ чула, друго, шта је било с њом на Ђурђев-дан?  Није имала кад ни обући се.  Дошла је мајци гола ко од мајке рођена!  Чини ми се, кад се буду венчавали, биће их троје на венчању — биће венчање помешано са крштењем!  — Имаш право, друго, предузе опет Кена.  Неће бити луда, ко по Богу ја, што не хтедох сама побећи у Матиће из Вукошића, кад ме је тражио Неша.  Мати ме не даде.  Неко јој га скуди, а ја не хтедох сама, па оста неудата.  Истина, како ја познајем Маринкову Милену, и она то неће никад учинити.  А чула сам — не знам да ли си и ти чула — да су чак Исаковићи из Новог Села заговорили да просе Милену у идућу недељу за њиховог Буду.  — Нисам то чула, али сам чула за Исаковиће.  Сви кажу да су то труле газде.  Не верујем, друго, неће Маринка та бува ујести.  Није ту ни прилике.  Истина, ни они Милени не могу наћи мане.  Али, Бог с тобом, Кено, није ту ни прилике!  Док се овај разговор водио измећу ове две сеоске аброноше, дотле су Стојан и Милена водили измећу себе овакав разговор:  Стојан је први почео:  — Па, Милена, јеси ли и сада при речи?  Ето земан дође и ја ћу се јесенас са свим пустити из војске ...  Доста и много беше.  Два рата издржах.  Хвала Богу, ево ме здрава, као од мајке ...  — А шта то Стојане? — тобож није га одмах разумела.  — Што питаш, кад знаш?  Волеш ли ме још онако ... онако, како ја тебе волем, као очи, као оно сунце, као моју Стоју, као нану ... не умем ти ни казати како и колико?!  Као до неба!  Слађа си ми од крушке караманке, милија од милости, лепша од ђурђевка.  Сва си ми у вољи, у срцу, у души, у мислима и жељама мојим.  Све што имам за тебе бих дао.  Кад тебе будем имао, имаћу све.  Све моје жеље биће испуњене — ја више ништа нећу желети.  Ах!, да знаш Милена колико те силно волем, како бих те љубио и миловао више и радосније но мајка своје одојче!  Љубио бих те све: уста, очи, јагодице, груди ... никад, никад не бих те био сит, никад, целог живота, не би ми било доста!  Ја ћу само с тобом бити срећан.  Милена се погла, жање, срп јој се кроз густу, жуто-сјајну стрњику, провлачи као змија и осеца као бријачем, руковед за руковедом пада; она слуша Стојана и топи се од милине.  Његове љубавне речи више је загревају него божија звезда у сред бела дана.  И кад Стојан мало застаде, колико да предахне, на њена уста, а из дубине раздраганог срца, изађе као најлепши стих одушевљеног песника:  — Волем те.  Исто те тако и толико волем, Стојане.  Али мучно да ће ишта друго моћи бити од нашег волења, до једино што те волем и што ћу те увек овако волети.  Ваљда није судбина, или једно од нас двога није срећно!  — Знам шта хоћеш да кажеш, Милена.  Неће те дати бабо због оне проклете ливаде!  Зар им је она преча од среће њихове деце?  Ја бих дао све имање, све што имам па и себе — само да моја будеш!  Ми смо здрави, радићемо и зарадићемо колико нам је доста да будемо срећни.  Али, нико, па ни твој ни мој бабо, не може стати на пут срећи нашој — само ако ме ти волеш, Милена, бар за један део онога, колико ја тебе волем.  — Па како ће моћи бити, Стојане, кад ме бабо неће дати?  Он ми је то већ преко нане казао.  Нана ми је рекла још и то: да ће у идућу недељу доћи Исаковићи да ме виде.  Кажу, да је то први дом.  Али ја нећу ни за ког другог поћи.  — Може и биће, Милена, само ако ти хоћеш.  Што да не може?  Љубав наша савладаће све препреке.  Ја ћу те одвести и без бабиног одобрења.  — Е, мој Стојане, није се лако на то решити.  А после, чини ми се, да тада не би били срећни.  Ја бих била увек корна и од мојих и од твојих родитеља.  Знаш ону реч:«  Тешку селу, којим војска прође и девојци која сама дође. » — Е, моја Милена, онда видим да ме не волеш онолико, колико ја тебе, јер онда не би могла тако говорити.  Ни тренутка не би се могла размишљати.  Зар има нешто, што ја за тебе, за моју Милу, не бих учинио?  Ето, реци: хоћеш ли живот?  Кад га нисам дао за отаџбину, даћу га радо још једино за тебе.  Само реци.  Вараш се, Мила, да би била корна од моје нане и мога бабе.  Никад.  Они би те волели као Стоју, као и мене.  Зар моја нана? — та она је тако добра, она ме никад није попреко погледала.  Видећеш.  — Може бити.  Можда се и варам.  У страха су велике очи.  Али ја се бојим баш зато што те силно волем, што ти желим сваку срећу, што бих желела да те овако до века волем.  Овај недовршени разговор прекиде им нико други неко баш њихова добра нана.  Баба - Новка донела је на њиву ужину радинима у белим пртеним торбама на обрамници.  Прострла је по стрњици у хладу рачвастог бреста неколико врећа по дужини; изређала у наоколо вруће лепиње тек извађене из фуруне; од смока: соли, кувани мауна и папуле.  Вечера ће бити боља.  Ово тек да се презалогаје.  Радини већ долазе и седају, а њени:  - Стојан и Милена још жању; заговорили се, па и не чују да се зове на ужину и да су се сви већ отканили од жњевења.  Мајка, као мајка — да јој је да да својој деци и први и последњи залогај — оде сама да зовне Стојана и не знајући да им прекида разговор, који им је слађи од првог залогаја.  Пришав им близу, рећи ће:  — Благо нани! хајте децо, хајде сине, хајте и ви, заложите се мало.  Дуго је до вечере.  Милена се исправи, приђе руци баба - Новки, пољуби и окваси знојем свога лица суву, коштуњаву, руку баба-Новкину.  — Жива била, кћери.  Благо вама младима.  Ви не знате за умор.  Ако ће.  Тако сам и ја док сам била ваших година, па и данас не стидим се својих друга.  Ко ваља у младост, ваља и у старост.  Рад никог неће уморити.  Пре ће му дохакати бесполица.  Ама хајте да се мало презалогајите, јер живот и снага улазе на уста.  — Па ... знаш, нано моја, ми се нешто заговорили — идући говораше Стојан.  Је л ’, нано, да би ти волела Милену као и мене, ако је ја доведем?  — Бих, сине, бих, рано моја.  Како не.  — А и бабо?  — И бабо.  Свеједно.  — Вије никада нећете прекорети, ако сама дође.  — Никад.  — Ето, Милена: да може бити, да је судбина и да ће бити — заврши Стојан кад стигоше радинима под брест.  Још око ручанице отишао је судници чича - Ранко, а Маринко је и иначе тамо сваки дан, како сване.  Кмет је, званична дужност му то налаже.  А има се и посла: те пореза се купи, те потрице, те парнице, једна власт тражи једно, друга-друго, а све се бије о главу њему — кмету.  Ко ће толиком свету прав бити?  Колико је пута у разговору међ својима рекао:«  Најстрашње је кметовати; бити слуга у сто господара; немаш мира ни одмора; па опет учини му сто пута, немој један пут — ниси ништа учинио!  Да ми је да наплатим моје што сам у народ дао, па џаба му кметовство; одма бих дао оставку, а после и једин сам.  Ето, док удам Милену, шта је оно једно дете, куд ће пре?  А какве вајде имам од кметовања?  Чудне ми плате!  Већа би вајда била, да седим у њиви и да чувам усев од птичије. » Овако говораше Маринко и тога дана, чекајући у хладу пред судницом среског писара да дође ради продаје.  Чича Ранко седео је мало даље и одбијао димове из луле.  Знао је, да ово кмет Маринко не говори како мисли; знао је да Маринко не би никад сам дао оставку, док га не истерају; знао је, како је он и ногама и рукама радио, док се није окметио.  Али чича - Ранко увек се држао онога:« нека нађе од другог ».  Само би по неку рекао о овогодишњој летини, о борбама и успесима српским у прошлогодишњим ратовима.  Као понеки, он се није хвалио, што је и он за освећено Косово и покајану Сливницу дао своје крви — јер му је његов јединац Стојан у свима борбама учествовао и рањен био.  Он је има пуна уста хвале за српску јуначну војску, за мудре управљаче, који је умедоше спремити, наоружати, упутити је и водити.  Завршио би увек с тим:« овом нараштају је доста, треба се одморити, млађи иза нас нека наставе.  Да се већа кућа подигне, треба и више времена.  Камен на камен, зрно по зрно, па се дође и до мељаче и до погаче.  И добро је да човек има, да за нечим жуди.  Та жудња га подстиче и ободрава у животу.  Кад би човек постигао све и не би имао ништа да жели, не би имао разлога и не би требало да живи ».  Пред подне бану и срески писар на колима Недељка Анђелића, пандура из Гор.  Врањске.  — Помози вам Бог људи!  Поздрави писар присутне сељане силазећи с кола.  Сви поустајаше.  — Бог ти помогао, господине, зачу се као из једног грла.  — Бога ми вас има доста у хладу!  А да ли има толико и на раду.  — Па данас се не ради, господине.  Врачи су, Кузман и Дамњан ...  — А, не ради се!  А да ли се једе на Враче?  Како ми радимо?  Ви сељаци, имате више празника него радних дана у години!  Врачи!  Ко још и Врачаре убраја у свеце?! ...  — Па знаш, господине, друго сте ви господа, а друго ми сељаци.  Вама тече плата: и кад радите и кад не радите и кад зло радите.  Вама освиће и кад је суша и кад је град.  Нама је све у пољу, у божијој руци.  Дође до руке, па тек само се наоблачи — и за неколико часова све ђаво однесе.  Ето због тога данас ми сељаци не радимо — одговараше писару Милојица Анђелић, који је увек роптао против власти и господе и доказивао како су они непотребни, како они живе од зноја народног.  — Добро, добро, знам ја да си ти, Милоје, у свакој чорби мирођија, да ти увек ропћеш на власт.  Ама да вам није власти очи би један другом повадили.  — Боже сачувај, господине, вараш се.  Да није нас, не би било ни вас; да није добра не би знали шта је зло.  Поред глупих живе и паметни и ови последњи боље, јер их је мање.  Једно с другим — било је увек и биће док је света и века, заврши Милојица, кад писар пође у судницу.  — Па кмете, има ли што да се прихватимо? упитаће писар, кад седе у чело судског стола наспрам крста и еванђеља.  — Па дао је Бог, одговори кмет Маринко, скидајући зобницу обешену на зиду, из које извади: велику лепињу са два прореза на среди, печеног петла, кришку сира и једну вешалицу сува меса.  А у ћошету иза врата стајаше чутура с вином и једна флаша шљивовице.  Пандур наточи жуте препеченице и пружи је писару.  — Да смо здрави, рече писар и искапи на душак.  Знам ја, да у кмета Маринка има добра и вина и ракије.  Тако и треба.  Ко ради нека и слади.  Поседаше за судски сто.  Крцкају кошчице, пуцају заушњаци, као да су снопље цео дан везали.  Престаде и разговор.  Само се чује:«  Здраво! »и« Спасај се! » Обредише се по неколико пута и већ чутура шобоће.  Сад срески писар настави.  — Па кметови, како иде са изборима?  Може л ’ бити шта?  Знаш, ту је и ваш образ у питању.  На избору посланика видеће се колико и ви вредите; колико поверење уживате у општини.  А Бога ми без труда нема ништа.  Ваља вам се потрудити.  Само ваља умети с народом лепо — милом, јер сила или претња ту не помаже кад је тајно гласање.  А сад вам је бар лако агитовати за радикале: удвостручили смо Србију; осветили Косово и покајали Сливницу.  За ових десетак година чисте радикалне управе, Србија је у сваком погледу напредовала и одмакла далеко.  Ако да Бог и ако у будуће буде овако мудре управе, дочекаћемо да се српска застава вије: у Сарајеву, Новом Саду, Сомбору и Панчеву.  За носиоца листе имате Вујичића Милорада, кога сте сви хтели.  А за квалификованог доктора Момчила Нинчића.  Кандидати су вам бољи но што их има и једна друга странка у нашем округу.  Нека вам је само главна дужност: да сваки бирач изађе тога дана на биралиште и гласа.  Знаш, брате, многи од наших мисле:« па радикали ће имати већину, моја једна куглица не чини ништа, једна као ниједна.  Али није тако.  Треба имати на уму да се за једну куглицу добија већина.  Срески писар устроји протокол лицитације.  Нареди пандуру да објави на пољу: да ће почети надметање и да сваки, који мисли да лицитира ливаду Бошкову, може ући унутра.  Тек тада уђе у судницу и чича - Ранко, који је дотле на пољу, пред судницом, био.  На вратима скиде капу и назва:«  Помози Бог и овде! » — Колика је кауција, господине?  Упита чича - Ранко.  — Двадесет динара, чича - Ранко.  У готову или артијама од вредности.  Према процени полаже се 5, а ливада је процењена приликом пописа 400 динара.  Чича - Ранко извади из недара две новчанице од по десет динара и пружи их среском писару.  Маринко, као први и једини интабулисани поверилац, није полагао кауције.  Више се нико није хтео надметати.  Маринко први крсти са 300 динара.  А чича - Ранко одмах рече:  — За мене је 500 динара, по то сам је и раније купио.  Маринко:  600 динара  Ранко:  700 » Маринко:  701 » Ранко:  800 » Маринко:  801 » Ранко:  1000 ».....  — Да ли ко више?  Понављаше неколико пута писар.  Настаде тајац.  — Говорите људи.  Да ли ко више?  Први и други пут и ....?  Да ли ко више?  Говорите људи хоћу да закључим.  Прошло је четри сата.  — На коме је? — упита ће чича Ранко, прибојавајући се какве подвале.  — На теби чича - Ранко за 1000 динара, одговори писар.  — Ја нећу више, рече Маринко.  — Е, онда: први, други и .... и трећи пут.  Нека ти је срећно, чича - Ранко, заврши писар, исписујући и словима излицитирану цену у хиљаду динара.  — Како да Бог, господине, његова је воља — одговори чича - Ранко, пошав да иде, али га писар заустави, да му да признаницу на положену кауцију.  Вече је у очи недеље.  Види се као и дању.  Небо још с вечера начичкано звездама.  Заладило.  Радини се враћају подоцкан из њива.  Сутра је недеља.  Одмараће се вас дуги летњи дан.  И Милена са Милићем и осталим радинима враћа се доцкан са њиве, јер су Маринкови тога дана намирили жито.  Милена носи венац од жита исплетен у знак намирења, али овога пута она није увесељавала радине својим умилним гласом, јер је цео дан била нешто брижна.  То је и Милић приметио.  — А што ти је Милена? — упитаће је Милић уз пут.  Знам ја шта ти је.  Што те бабо хоће да уда.  Сутра долазе Исаковићи да те гледају.  Али, сејо моја, не брини се.  Ако ти се момак не допадне, не мораш.  И бабо те неће и не може на силу натерати.  Ту нема силе.  Сви кажу да је Буда кршан момак.  Брату за љубав отпевала је тога вечера само две строфе из оне народне:  Певала је тихо са нарочитим осећајем и расположењем.  За време певања Кена уседелица добаци својој друзи Соки:  — На ког ли то дилбера циља Милена?  Да ли на Стојана или на Исаковића?  — Добра су обојица — додаде Сока.  Добар је и онај, што га Маринкови неће, а још бољи онај, што јој га намећу.  Чућемо сутра.  За вечером јела се намиреница: лепиње од новог брашна на често сито.  Попила се и која више.  Радини се разиђоше сваки на своју страну.  Милић узе пушку и оде да ноћи у бостану, јер су лубенице почеле заруђивати.  Маринко и Стајка легоше.  Милена диже синију, успреми судове, почисти мрве, нарани керове, затвори врата на кући и оде у вајат тобож да легне.  Намерно лупи вратима на вајату, да би је бабо и нана чули, да је у вајату.  Они су је и чули, јер се бабо мало накашља.  Све се умири.  Завладала ноћна тишина, у којој се чује само зрикање попца и удаљени лавеж паса, тих верних ноћних стражара.  — Ох!  Боже мој!  Научи ме и упути ме шта да чиним.  На шта да се одлучим?  Од вечерашње одлуке зависи цео живот мој, моја срећа, моја судбина.  Да ли ће ме Стојан увек волети?  Да нећу бити корна што сам добегла?  Оваке су мисли обузимале Милену, кад се затворила сама у вајат и села на сандук поред кревета.  Стојан је цео дан везивао снопље у својој њиви.  И чича - Ранко је такође тога дана намирио жито.  И његови су се доцкан вратили с рада.  Хтели су да намире да им не остане за мало.  Ко омркне и осване на раду тај и има.  И Стоја је донела исплетен венац у знак намирења, а баба - Новка такође је месила намиреницу.  Кад су се радини по вечери разишли, Стојан је задржао само свога побратима Вељка, коме је данас на раду поверио своју тајну: да ће вечерас довести за себе Милену Маринкову.  То је знала још само Стоја.  Кад Стоја поче изувати бабу, Стојан свима својима саопшти своју одлуку, коју би само свемогући могао изменити.  — Бабо, време је да ти кажем .... отпоче Стојан.  — А шта сине?  Говори одмах — мало се изненади чича - Ранко.  — Ја ћу се, ваљда, јесенас пустити из војске, па ....  — Хоћеш, да се жениш? — настави чича - Ранко, кога обли радост по лицу.  Јест, и време је.  То и бабо твој жели и једва чека.  Ето још сад меркај цуру.  Ићи ћемо о Илину-дне на Орид.  На сабору неће бити цуре, која би ти нашла мане; у коју се загледаш неће те одбити.  А нама ће бити мила, коју год ти будеш изабрао.  Је л ’, баба?  — Дабогме — одговори баба - Новка.  — Али, бабо, ја сам већ изабрао цуру.  — Да није Маринкову?  Озбиљно упре очи чича - Ранко у сина.  — Јест, бабо, њу ил ’ никоју.  — Цура је добра, нема говора.  Било би грехота рећи ма шта противу чељадета.  Али ти знаш, сине, да Маринко никад неће дати за тебе, сина мог, његову Милену.  Он нам је непријатељ, а у непријатељу узалуд ћемо тражити пријатеља.  Пун је свет добрих девојака.  Наћи ће твој бабо себи снају.  — Немој се трудити, бабо.  Ја ћу Милену довести још ноћас, још вечерас, само тражим, да ми то ти и нана одобрите.  Ја волем Милену, а и она мене воле.  Ми смо се једно другом заверили: да ћемо се узети.  Пристала је да сама дође.  Ето, бабо, младости ми моје, ја се никад другом оженити нећу, ако њу не узмем.  — А знаш ли, сине, да ћемо имати много неприлика.  Маринко је осветљив, а власт је.  Подај лудом сикиру у шаке, па бежи.  Зар мислиш да он Милену неће сутра силом одузети?  Баш Сока ми јуче рече, да ће им, чини ми се сутра, доћи Исаковићи из Новог Села да гледају Милену.  — Не брини се, бабо.  Само је Бог може одузети, кад једном наш праг прекорачи.  Него још нешто, бабо.  И ти и нана нећете је никад прекорети што је сама дошла?  Волећете је као мене?  — Не дај Боже, сине — готово заједно одговорише бабо и нана.  — Е онда хајдмо, побратиме.  Још вечерас — полазећи рећи ће баби и нани — имаћете снају у кући.  — Нека буде срећно и благословено — рече баба - Новка.  Чувај се, сине!  Све спава.  Поспали су и верни ноћни стражари — пси.  Влада свуд ноћни мир.  Гробна тишина.  Чује се како трава расте.  У кући кмета Маринка не спава једна једина жива душа — Милена.  Два побратима журе у лов.  Можда су они једини у селу Врањској, што ремете ноћни мир.  Нису уз пут проговорили ни једну реч.  Сем сјајног месеца и многобројних звездица, други нико неће ноћас видети, куд су наумила ова два побратима у ово глуво доба ноћи.  Ћутећи прелазе преко прелаза и врљика, моштаница и обала.  Уђоше у воћњак кмета Маринка; заиђоше за вајат, ослушкују.  Стојан се саже, узе бусу и преко плота хитну се на вајат.  Док си длан о длан ударио, врата се на вајату отворише.  Добро је — прошапута Стојан.  Пођоше великој капији, коју у тај час Милена отвори, носећи под пазухом мали завежљај.  До капије испратише је верни ноћни стражари — пси, које је тог вечера наранила.  Сви троје, Милена у среди, пођоше истим путем, којим су ови ноћни просиоци дошли.  Опет сви ћуте као оно лопови кад покрађу носе.  Уђоше у авлију чича-Ранкову на малу капију.  Милена прошапута у себи:«  Ох!  Боже, ти ми једини буди на помоћи!«  Гр-р-у-у-у! —одјекну пуцањ кремењака побратимовог кад ступише у авлију.  Овај одјек, који једини проламаше ноћну тишину, објављиваше целом селу: да је Стојан чича-Ранков вечерас довео Девојку.  Из куће истрчаше срећни и радосни родитељи: да на свом кућњем прагу дочекају принову своје куће — снаху своју.  Стоја је истрчала на по авлије и прва своју милу снаху загрлила.  Милена прво приђе руци баби Ранку, па онда својој другој нани.  — Добро нам дошла, мила снахо наша — скоро у један глас поздравише добродошлицом радосни родитељи снаху своју, уведоше је у собу, нудећи је да седне, да би им се нова, лепша срећа у дому настанила.  Стоја узе из руку Миленини завежљај у коме је понела само једну једину кошуљу.  То је све што ће од спреме и мираза донети, то је све, што је у кући својих родитеља лично себи стекла и зарадила у својих осамнаест година.  А по нашим законима, по којима мушкиње сасвим искључују женскиње из наслеђа имовине предака, то ће и само то, Милена, јединица ћерка, наследити од богата оца свога.  Чича - Ранко имаће и да жени и да удаје — да проведе и свој и Маринков трошак.  Побратим је пунио и палио кремењак, чији је пуцањ будио оближње суседе, те су се један по један искупљали код чича - Ранка: да му честитају изненадно, а прво његово, весеље.  Чак у Анђелића мали чула је и међу првима дошла и Кена уседелица.  Веселило се, пило и частило до пред зору.  Ноћашњи пуцањ пушака чуо је и Маринко.  Није ни слутио, да ће његова Милена овај зазор учинити и срамоту му на кућу нанети.  Сваки пуцањ га је будио, јер је и иначе, од како се окметио, немирно и на опрези спавао.  Тек пред зору могаше мало сан утврдити.  Зора руди.  Руменило летње зоре, кроз прозоре без завеса, дугиним бојама бојадисаше окречени дувар у соби.  Петли објављују зору.  Маринко отспављује баш тај најслађи јутарњи сан.  Баба - Стајка се дигла, као обично, прва.  Полако је изашла у кућу, ложи ватру на огњишту и послује.  Неће још ни Милену да буди.  Сама је помузла и краве, процедила и наставила да узвари млеко; сама је очистила обућу Маринку; сама је спремила њему и Милићу чисту преобуку.  Недеља је.  Први сунчани зраци пробудише и Маринка.  Обуче чисту преобуку, запали лулу, седе на троножну столицу и поче се обувати.  Баба - Стајка чула је из куће да је устао.  Накашљао се.  — Морам је пробудити.  Треба да му полије — тако мишљаше Стајка, кад пође вајату да пробуди Милену.  — Милена!  Устај, кћери!  Устао ти је бабо.  Треба да му полијеш.  Хајде!  Доста је.  Било је и ноћи доста.  Кад отвори врага, и кад јутарњи зраци разагнаше тмину у вајату, баба - Стајка баци поглед на кревет, који не беше ни распреман, и спази да њене Милене нема у кревету.  Хтеде је викнути, али се у том моменту- на вратима појави Милић, који сетним гласом рече мајци својој:  - Не тражи је, нано.  Однео је ђаво!  Одбегла је за Стојана!  — Шта наопако! — ужасну се Стајка, којој сад у ушима одјекиваше ноћашња пуцњава пушака.  Ноћас беше сан, а сад постаде јава.  Ти ли пуцњи објављиваху нашу срамоту?!  Несрећнице!  Што окаља образ и себи и свима нама?  Куд зазор и брука?  Ко међ ’ свет да изађе?  Еј! камена мајка, шта одгаји и шта дочека!  Иди, иди, сине, кажи баби.  Ух!  Тешко си мени, несрећној мајци!  Шта ми рођено моје чедо нанесе?!  — Казао сам му већ, нано — одговори Милић.  Идем да прежем коња.  Хоће одмах капетану.  Неће он то тако пустити.  — Куку, Милена, зар те зато несрећна твоја мајка гајила и девојчила! — јадиковаше Стајка, враћајући се у кућу.  Још са прага рећи ће Маринку:  — Црни човече, чули нашу ноћашњу бруку?!  — Ако ће.  Каква мајка — таква ћерка.  И ти си сама за мене дошла.  Што осуђујеш код другог оно, што си сама учинила?  И ти си овоме највише крива.  Размазила си их обоје!  Али, ако буде жив Маринко, неће она бити слушкиња Ранкова, у мог душманина!  Са влашћу ћу је одузети.  Идем одмах у Шабац капетану.  — Немаш права, Маринко, да ме под старост кореш, што сам сама дошла за те, јер ја нисам имала родитеље, да ми срећу нађу, као она.  А ти знаш, кад се браћа ожене, гледају себе.  Ради, како ти је воља, Маринко.  Али, чини ми се, да ћеш и ту погрешити, ако је силом власти одузмеш.  Опет бруку не поправи, срамоту не заглади.  Чим је једну ноћ ноћила у момковој кући, више она није девојка.  Кад ју је ђаво понео, нека је носи.  Сама је ковач своје среће.  А можда јој је таква судбина.  — Јест, код тебе је све судбина: и што ваља и што не ваља, јер вама, женскињу и памет не иде даље од судбине.  Дуга коса — кратка памет.  — Ја ти се никад у животу нисам противила, па нећу ни сад.  Ради како знаш.  Мушка си глава.  Али, кад ћеш већ у Шабац, поручи: да не долазе Исаковићи, да брука не пуца даље.  Милић притера таљиге, отвори капију, Маринко седе у кола и одјури капетану.  То јутро прва уђе у кућу кмета Маринка удовица Сока и чим седе на столицу упитаће Стајку, која престави лонче, да јој скува кафу:  — Што оно ноћас пуцаше пушке?  — Није она ово питала што ништа о томе није знала.  Била је она већ до зоре и код чича-Ранкове куће.  Она је и овде дошла у намери, да прва што купи, да прва што дозна и да прва однесе абар чича-Ранковим, и да разнесе по селу.  Разуме се, да ће на то, што чује, надовезати још два пут толико.  То је у крви свију аброноша.  — Ето, обрука нас наше рођено дете, наша Милена!  Одбеже за Стојана — одговараше Стајка спотичући ватру под лонче.  — Оно није лепо за девојку као што је ваша Милена, што је сама отишла, али, по срцу треба говорити:  Стојану нема мане.  Бољег у срезу не би могла наћи, да га са свећом тражи, ни честитијег, ни кршнијег ...  — А ко може наћи мане Исаковићу?  Па после, ти знаш, друго, да ће целог свог века бити корна због тога, што је сама добегла.  Свак ће јој казати:«  Па да си ваљала и да си се могла удати, не би сама добегла. » Ето, овако старој, па ми јутрос мој Маринко то пребаци преко носа.  Тхе! кад ју је ђаво понео, нека је носи.  Ја не бих ништа против тога предузимала.  Што би — би; брука се не поправи.  Ваљда нам је таква судбина.  Истина, и ја сам овим трагом прошла, па се не могу тужити на своју судбину.  Али код мене је било друго: нисам имала родитеља, да ме уче и да ми срећу изаберу.  Мој Маринко не да се ни доћи: неће он да Милена буде презрена слушкиња у Ранкових.  Оде капетану.  Хоће силом власти да је одузме.  Још већа брука!  Поручила сам да Исаковићи данас не долазе.  За Соку је ово било доста новости за цео дан.  Остало ће, што јој буде требало, она сама додати и накитити.  Уме то она, а помоћи ће јој и Кена уседелица, која је у истој намери дошла кући Маринковој.  Попише кафу, па заједно одоше.  Ко их год познаје, знаће, да ће оне опет до куће чича-Ранкове.  Још ове две сеоске аброноше нису ни довршиле саопштење код Ранкових о свему, што су код Маринкових чуле, а Стоја утрча у собу и уплашено рече:«  Ето капетана »!  Сви пођипаше.  Стојан и његов побратим узеше пушке.  Стојану су се тада на лицу могле читати ове мисли:«  Само ће је мртву и преко мене мртва моћи одузети!  До јуче сам бранио оно што ми је свето — отаџбину, а данас ћу бранити оно, што ми је милије и дражије од живота — моју Милену.  Без ње ми живот не вреди.  Зашто да ми је одузму?  Зар је нисам заслужан?  Зар немам права на срећу као и други?  Борио сам се за срећу других, а да на то сам немам права!  Не, то не може бити. » У овим мислима дочекаше два побратима среског капетана у соби, која је код баба - Новке увек до зоре почишћена, опајана и проветрена.  У соби је била и кућња принова, снаха Милена.  Чича - Ранко и баба - Новка дочекали су капетана у авлији.  Са капетаном је дошао и кмет Маринко, а по званичној дужности дошао је и жандар с пушком и опасаним редеником.  Ова пратња повећавала је капетану ауторитет његове власти у народу, и ако, често пута, ови реденици са бојевим метцима, опасују страшљивца и кукавицу.  Али и од празне пушке двојица се боје.  Ту је и општински викач Чурга.  И он је у званичној дужности.  Нико му, кад ту дужност врши, не сме рећи ни црне су ти очи у глави, јер ће одговарати за увреду власти у званичној дужности.  Тако му пише у закону.  А носиоци и извршиоци власти не морају бити оно, што треба да су; а и врло ретки су по личној вредности то што треба да су и што треба да престављају.  Зато има и права пандур Чурга, што каже у препирци, кад ко покуша да му ту његову званичну вредност спори:« море, ко те пита шта вредиш и ко си, већ шта представљаш.  Нека и медведа поставе за капетана, само нек му даду власт и нека га обуку у униформу, па ће га се сви и бојати и капу му скидати.«  — Добро јутро — назва капетан кад укорачи у собу.  Доби једногласан одговор од свију:«  Бог ти помогао, господин - капетану! » Милена приђе руци капетану и баби своме, који јој не даде руке и који се ни с ким у кући није поздравио.  — Ти имаш два сина чича - Ранко? — упитаће капетан.  — Не, ово је мој побратим — преухитри с одговором Стојан.  — Само једног господин - капетану — рече чича - Ранко.  — Па куд се спремате војници, кад сте пушке узели?  Да не слутите опет рат?  — Било нам га је доста, господин - капетану.  Ми рат не желимо, али га се и не бојимо.  Прекалили смо се, па нам је свеједно.  Али нам оружје боље личи него том твом јунаку, који се тако опремио, као да је на Куманову или Брегалници.  Међутим није ни барут омирисао.  — Е, е! па и жандарми врше своју дужност.  Ви сте бранили отаџбину од спољњег, а они од унутарњег непријатеља.  И они су потребни држави као и сви други њени синови.  И ако вршимо разне дужности, сви скупа и сваки понаособ, радимо за опште добро своје и своје отаџбине.  — Па ми смо, ваљда, сви Срби?  Откуда онда може бити и унутрашњих непријатеља?  Ваљда нико од нас не би ни помислио, а некмо ли и радио да Србијом завлада:  Шваба, Турчин или Бугарин?  Нисмо ли ми — ја и Милена ти ваши унутрашњи непријатељи, против којих се ваши жандарми боре?  — Не, Стојане.  Боже сачувај.  Али ипак у свакој држави, па и нашој, било је, има и биће увек и унутрашњих непријатеља.  То су сви они држављани, који раде против интереса других или против интереса своје државе.  Они су непријатељи и сами себи, јер у оба случаја они раде, ма и посредно, против својих сопствених интереса.  Они то не знају, као што и ти, видиш, ниси знао, да има и унутрашњих непријатеља и да су органи власти наши чувари од тих непријатеља.