СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ  У ЋЕЛИЈАМА  ЗАГРЕБ 1919.  ИЗДАНЈЕ „МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ“  ШТАМПА КУЗМЕ РОЖМАНИЋА У ЗАГРЕБУ  Отац Мелентије остави сасушене и измрвљене траве, које је мршавим прстима пребирао и разврставао.  Подиже главу.  Упријевши на оца Прокопија велике, влажне очи, у чијим се зјеницама огледао и свијетлио златасти пламен воштанице, што је догоријевала на столу, мученички завапи:  — Уби нас Игуман, брате ...  Уби нас ...  Ја знам, на прилику, да ми је суђено да млад преминем.  Али он ће најмање за годину, за двије, убрзати смрт моју.  — Убрзат ће и нашу, куга га уморила! — дочека Прокопије живо, гладећи се по рашчупаној коси, која му у широким, коврчавим праменовима падала по лицу и по раменима.  — Заклео се крвник да нас упропасти.  — Он зна, да мени требају само јака јела, — настави Мелентије болано и спусти руку на прса, одакле се чуло оштро, тестерасто шкрипање, слично удаљеном шкрипању неподмазаних кола.  — Зна, брате, па ми, за инад, не да меса него два пута у недјељи.  Нагони ме нечовјечно да постим све посте, с петком и сриједом по врху.  Прокопије дохвати почађале мумаказе, са пребијеним држаљем, да усекне воштаницу.  У забуни усекну је прстима и, опрживши се, високо измахну руком и опсова нешто.  — Бре, није мени до јела, — окреса набусито.  — Нек ми да суха хљеба, па ћу му бити захвалан.  Али стегу, стегу ову не могу подносити ...  Јесмо ли робови његови, шта ли смо? ...  Ударио стотину некаквих прописа и по типику и мимо типик, па дај да све то чудо попамтимо и да се свему покоравамо! ...  Те не смијеш се обући како хоћеш, те не смијеш ићи куд хоћеш и кад хоћеш, те не смијеш читати шта хоћеш! ...  Не смијеш се ни разговорити, ни развеселити, не смијеш опсовати, протестовати ...  Уби нас, крвничку ли му мантију његову!  — Јело! ...  Јело! — зашишта Мелентије уздишући, а блиједа доња усна трза се, а прамен браде испод ње костреши се као да је јело већ на столу па му се гади.  — И сјутра купус! ...  Грах и купус!  — Стега, бре! ...  Стега!  Из најближег прикрајка, из модрикасте полутаме, тупо загрми суров и оштар глас нечији:  — Онаки вама и подобајет, пасји синови!  Обојица се окренуше и погледаше тамо.  На кривој троножници стисла се, скупила мрка прилика, голема, кудрава, разбарушена.  Опустила преко уздигнутог кољена велику, сличну шапи, руку, међу чијим се прстима румени врх припаљене цигаре као око у јаребице.  Како је била окренута у страну, лице јој се није ни могло загледати.  Само је из чупаве браде високо штрчао закучаст, меснат нос, испод кога је, као из димњака, кутљао дим духански и, клизећи низ опуштени десни брк, повлачио се по соби.  — Зар и ти, оче Јањићије, против нас? — запита Мелентије, наизмјенце миришући траве, са којих се лагано осипа сјемење и као ситан бисер ниже се на прегибима подвијене мантије, — Зар смо и теби скривили?  — Скривили сте ми, чим сте рђе и рђаковићи, — опет загрми глас из прикрајка, а десно кољено заигра уздижући се на више.  — Од сагниглава и слапчина нико ми мржи нема! ...  Прокопије, увријеђен, зарежа:  — Зар ми сагниглаве?  — Кукавица и не зна ништа друго него кроз читаву шуму вавијек запомагати: куку, куку и куку! — захукта Јањићије уобљеним гласом, подражавајући гласу кукавице.  — А ни ви ништа друго не радите него запомажете: куку, куку, куку!..  Куку ће вам и бити, хунцути једни! ...  Ко је научио да вазда јауче, да Бог да и свети отац Василије, јаукао до гроба и никада се не утјешио! ...  А ко хоће да запјева, сваком ће се злу мушки опријети, свакој сили одољети и закликтат ће напосљетку ко соко оштрооки, да га зачују брда и планине!  Прокопије запита подругљиво:  — Па шта ћемо радити? ...  Хоћемо ли се одметнути у хајдуке, ко што си се и ти одметао?  Јањићије се лагано издиже, исправи.  Онако стасит, голем као да заприје главом у црну, почађалу таваницу, из које се каткада полако точила црвоточина.  Рашири снажне руке, које се извише из широких рукава изблиједјеле мантије и протегну се, зијевајући.  — Одметао сам се, јер сам био човјек, — избаци поносито.  — Бог ме није створио да уздишем, него да се рвем са сваком силом и насиљем ...  Отац рођени био ми силеџија, па сам се и њему опирао.  Отео сам се и његовој сили.  Кад је хтио да ме немилом жени, ускочио сам у калуђере, за инад ...  На турску силу, чим ми додијала, ударио сам: прихватио за пушку, отишао у гору и крвио се.  Десетак зликоваца, молећи Бога, опремих на онај свијет и не кајем се ни мало ...  Да смо ми били слапчине као ви сада, још би Турци овуда жарили и палили ...  Али их скрхасмо ...  И свачију силу скрхат ћемо, ако здравља буде!  — Осим Игуманове, — допуни Прокопије јетко, па и он зијевну.  — Ја се не бојим Игумана, — мукло окреса Јањићије.  — Он ти заповиједа.  — Не слушам га.  — И не можеш га оборити.  Јањићије се заљуља према свијећи да припали нову цигару.  Запита оштро, изазивачки:  — Ја не могу?  — Не можеш.  Мелентије, бојећи се свађе, одступи од стола и умијеша се међу њих.  Своју суху руку, која је била жућа од воштанице, спусти на раме Јањићијево.  Некако молећи протепа:  — Оставите ...  Може нас чути.  Јањићије задрхта.  Ноздрве му се раширише, ситни набори око очију почеше се скупљати, а опуштени брк заигра изнад чупаве браде.  — Нека чује.  Хоћу да ме чује! — викну гласније да би га и на авлији чули.  — Казнит ће.  — Мене? ...  Мене да казни?  — И одиже руку, као да ће смождити Мелентија.  — Нема он те снаге ...  За браду ћу га, па под ноге.  — Не смијеш, — опет ће Прокопије, дражећи га.  — Избацит ће те из манастира.  — Ја са бранио манастир од Турака боље од њега! — одговори Јањићије ватрено.  — Свеједно ...  Он нам је господар.  Јањићије опружи голему шаку и сав се наге према воштаници.  Узе је и одиже изнад главе.  Блијед одсијев заигра му по мрком, смежураном лицу и освијетли дубоку зарезотину на челу, траг некадање ране, која му широку лијеву обрву дијелила на двије половине и због које му лице и у љутини увијек имало некако насмијан израз.  — Тако ми Бога и светог оца Василија, — рече свечано, — никада му се покорити не ћу.  Окуша ли силом, скрхат ћу му силу и оборит ћу га!  — Не ћеш!  Јањићије, разљућен, измахну воштаницом и баци је Прокопију на главу.  Прокопије, заривши све прсте у косу, брже-боље одскочи.  Изви се и растури Мелентијеве траве по испљуваном поду, који је био прошаран безбројним пахуљама раздераних хартија и згњеченим остацима попушених цигара, од којих се неки још и сада димили.  — Шта вам је? ...  Шта је? — болно застења Мелентије и с натегом подиже свијећу, која је још и на поду горјела.  — Зар тако ваља?  — Тако, — презриво одговори Јањићије.  — Невјерницима треба воштаницама утјеривати памет у главу.  Неко тихо закуца на врата и некако плашљиво прихвати за штекавицу.  — Ко је? — запита Прокопије брзо поправљајући искушљану мантију, на којој се, као на ускршњем јајету, полако смрзавале шаре од воска, што је мало прије накапао са свијеће.  — Игуман! — шапну Мелентије погуривши се.  — Ко је?  Уски, напукнути канат отвори се шкрипећи и јајаста глава нечија, до обрва утонула у излињалу шубару, промоли се иза њега.  Грахорасте, лукаве очи, које су некако као по зејтину пливале, зауставише се на Прокопију.  — Смије ли се тамо? — запита понизно, улагујући се.  Прокопије, задовољан што баш њега пита, што га држи за најстаријега, можда и за Игумана, испрси се мало.  Намргоди се и надувено запита:  — Ко си ти?  — Ја сам Јеврем.  — Какав Јеврем?  — Јеврем, који жели да постане Јеремије, брат ваш испосник.  — Не ругај се, пасји сине, него улази и кажи шта тражиш, — окоси се љутити Јањићије и, зграбивши га иза врата за закопчану јаку од кошуље, увуче у собу.  — Шта ћеш?  — Хоћу да се закалуђерим.  — Ти? ...  Прокопије, љутнувши се што се Јањићије умијешао и тиме га снизио у очима придошлице, приступи и питомије запита:  — Збориш ли озбиљно?  — Озбиљно.  Одговарајући, Јеврем никако није могао да гледа у очи питачу.  Лукаво, испод ока, мјерио је час Јањићијев нос и широки му појас, окићен дршком од ножа, што је провиривао испод раздрљене мантије, час Мелентијеве руке, које су непрестано разврставале разбацане траве, час мало прозорче, у коме се огледала читава тијесна ћелија са воштаницом на староме столу и са нејасним силуетама калуђера унаоколо.  — А знаш ли ти, јадан не био, све тегобе, које те у овом животу чекају? — запита Прокопије, хватајући га са два од духана пожутјела прста за браду.  — Знаш ли, да је ово као нека тамница?  — Ја се тегоба не бојим, — безбрижно одговори Јеврем и узви раменима.  — А не бојим се ни тамнице.  — А знаш ли да ти је боље орати и копати него се овдје сахрањивати?  Кад ореш и копаш, радостан си, надаш се плоду, док овдје ... чему се имаш радовати и надати? ...  Јеврем погледа у воштаницу и осмјехну се.  Нека неодољива жеља повуче га да је, из потаје, утрне и да згази оне Мелентијеве траве.  — Мене је срце довело у манастир, — рече напосљетку, након дуже почивке, опет се улагујући.  - Примјери божјих угодника!  — Не лажи, пасјевино, и не спомињи божје угоднике без невоље, — кресну Јањићије изненада и немилосрдно га гурну у ребра.  — Кажи: беспослен сам па сам дошао амо, да се за неко вријеме склоним и прехраним.  — Хихихи! — засмија се Јеврем пригушено и, увлачећи главу међу рамена, бржебоље поклопи уста шакама.  — Хихихи ...  — Погодио сам, а? — задовољно запита Јањићије и подругљиво погледа на Прокопија.  — Хихихи! ...  Једнако се смијући Јеврем зањија главом и пође.  — Видим да вас не могох преварити, — избаци развучено, стискајући зубе.  — Збогом.  Јањићије му препријечи пут, заустави га.  — Поштен си, чим си одмах признао, — рече мирно и достојанствено, тоном моћнога заштитника.  — Остат ћеш овдје!  — Не може остати, — опет се умијеша Прокопије, у жељи да макар како остане побједилац и да га бар Јеврем запамти као човјека, чија се ријеч слуша и уважава.  — Не ће дозволити Игуман.  Јањићије га пресијече:  — Игуман је заврзан ко и ти ...  Не ћу га ни питати.  — Мораш.  — Не морам.  Па се окрену Јеврему и заповједнички подвикну:  — За мном!  Уставши раније, Јеврем се извуче из ћелије полако, опрезно, старајући се да не пробуди Јањићија, који је збијен и згрчен, на кратком кревету, са дубоко увученом главом под јастуком уједначено хркао и шиштао, да се чинило као да неко недалеко свира у старинске оргуље.  Крену према манастирској чесми.  Из кадифастом маховином и младим бршљаном превученога зида избијала су, поред велике авлијске капије, два дуга водена језика, у широким, блиставим млазовима, који се, дробећи се и пјенушећи према сунцу, прелијевали у свих седам дугиних боја.  У мекој, успављивој музици воде, која се отакала, учини му се као да однекуда одјекну и звонки глас Прокопијев ...  Застаде ...  Ослухну ...  — Он је! — прошапта тихо.  И упути се малој, неугледној црквици.  Некако покуњено, постиђено шћућурила се она, стара и оронула, на средини авлије, са мрком, мермерном шубаром, изнад камених врата, која јој замјењивала звоник и са сакатим и искривљеним крстом на њој, који је, како се чинило, некада био посребрен, а сад се огољен црнио као преломљена и сасушена грана.  Прислони се на врата, уз хладни побој, ишаран именима беспослене дјечурлије и још беспосленијих посјетилаца.  Повири унутра.  Кроз растворене двери на полутрулом иконостасу, окићеном кљастим и убогим светитељима, — којима се још једва могли распознати остаци хаљина, очију, руку или ногу, — кроз мирисави дим тамјана, што се повијао између два жмирава кандила, опази Прокопија.  Наднио се над часном трапезом па, у исти мах, и служи и свађа се са послужитељем Васом:  — О благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних ... а што ми нијеси боље распалио кадионицу, срећа ти се окаменила ... и времењех мирних, Господу помолимсја ...  — Распалио сам колико се могло ...  Господи помилуј! — отпијева Васо стршећи изнад нахерене налоње, висок и сух као Јован Пустињак.  Јеврем се на прстима прокраде у цркву.  Застаде у дну, подупријевши раменом прљави зид, низ који се са влажног, потпуклог свода непрестано циједила вода.  Обазрије се на све стране, да види: има ли још кога од богомољаца?  Нигдје никога.  Затим се лагано спусти на десно кољено и желећи да обрати на се пажњу оца Прокопија поче се на глас молити Богу ...  — Presvjatuju, prečistuju, preblagoslovenuju, slavnuju владичицу našu i prisnodjevu Марију ... А рашта ти тако урани? — запита Прокопије оштро, гледајући га иза растворене књиге. — ... So vsjemi svjatimi pomjanuvše sami sebe ... Да те није Јањићије, руке му усахле, послао да ме подражиш? ... I drug druga i ves život naš Христу Bogu predadim ...  — Tebje Господи! ...  Ето Игумана! — запјева Васо јаче, па се намах уозбиљи и дубоко се наклањајући према иконама поче се крстити.  — Игуман! — прошапта Јеврем некако уплашено, бржебоље клекнувши на оба кољена.  Смирено скрсти и руке на прсима.  — Игуман! ...  Гдје је? ...  Мален, погрбљен старчић, поклопљен дубоком камилавком, огрнут у мантију, којој су рукави падали мимо кољена, ситним, убрзаним ходом пријеђе преко црквице, опирући се о дебели штап са сребрном јабуком при врху.  Заустави се близу налоња.  Прекрсти се два три пута, исправи се мало и, жмиркајући, погледа унаоколо.  Јеврем је тек сада могао да му загледа готово младићски свјеже, румено лице, обрубљено широком сиједом брадом, кроз коју му на прсима погдјегдје провиривали крајеви позлаћенога крста као рогови мјесечеви кроз снијегом засуту јелику.  Испод големих бијелих обрва ситне очи живо су прелијетале с предмета на предмет.  Када склизнуше преко Јеврема, чисто га подиђоше трнци.  Још се више упреподоби и све се чешће поче крстити:  — Ха, помози, Боже! ...  Не пусти ме, Боже! ...  Пошто се служба сврши, Игуман приступи Прокопију.  Снажно звецкајући бројаницама, које је пребирао међу прстима и лупкајући штапом о мермерни под, нешто га прекораваше.  Јеврем, и ако бјеше наћулио уши, никако није могао чути, о чему разговарају.  Само је видио, како отац Прокопије невјешто шепртљи, непрестано погледа у свод црквени и десну руку приноси прсима, док се Игуман све више жести и све јаче звечи бројаницама.  — Пропао сам, — помисли, кад се Игуман окрену према њему и оштрим га погледом премјери свега.  — Истјерат ће ме ...  Па онако клечећи пружи се по тлима и брзо дохвативши један крај Игуманове мантије поче је цјеливати.  — Но шта је? ...  Шта ти је? ... — запита зачуђени Игуман и мало одступи.  — Ко си ти, момче?  — Допусти ... допустите да се наљубим одежде светитељске, — завапи Јеврем, пузајући и увијајући се као црв.  — Не окрени лица твојега, оче свети, од мене грјешника!  Игуман, лукав и неповјерљив, лако га одгурну штапом и строго запита:  — Шта желиш? ...  Кажи!  — Желим да ме пустите да читава вијека љубим ваше стопе, — одговори Јеврем некако утањено.  — То је узгред ...  А главно шта је? ...  Реци! — немилосно осијече Игуман, мргодећи се.  — Но?  Јеврем скочи, исправи се.  Стресе прашину са кољена и рече мирније:  — Хоћу у калуђере!  Игуман се лукаво осмјехну, скупи бројанице у шаку и размисливши мало прогунђа:  — Пођи за мном!  На средини авлије као да се присјети нечега и заустави се опет.  — А оклен си? — запита некако небрижно и поче штапом по пијеску да везе звијезду са полумјесецом.  — Из далека сам, свети оче, — убрза Јеврем живо, бојећи се да му не упану у ријеч и да не почну питати подробније.  — Сироче остао, без оца, без матере ...  Милостиви ме људи отхранили ...  Они ме слали у школу ...  Знам читати све молитве, отпјевати читаву јутрењу и летурђију ...  Учитељи ме вазда хвалили и хтјели да ме шаљу на високе школе ...  Писали за ме некакву руском кнезу, и он ме звао у Русију ...  „Сина немам, син да ми будеш“, писао је ...  Опази, како се Игуман мргоди и намигује десним оком, па као да и сам осјети, како је претјерао.  Бржебоље састави руке на прсима и преклони главу.  — А мене једнако срце вукло у манастир, — отегну преподобно.  — Хоћу живот да проведем у посту и у молитви ...  Још кад сам чуо за вас, свети оче, и за ваше добростиво срце, та ми се жеља учетверостручила ...  Савила ми се око срца, па јој одољети не могу.  Ако ме не примите, не остаје ми друго него да скочим у воду ...  Игуман се осмјехну подругљиво, па одиже штап изнад главе и сребреном јабуком куцну га по челу.  — Препреден си, то видим, - рече отежући, — а зато ћу те и примити ...  Такав ми каткад треба ...  Не ћемо те сад закалуђерити, јер се то не може, али ћеш бити искушеник ...  Пристајеш? ...  — Пристајем на све, свети оче, какогод ви одредите, — дочека Јеврем одушевљено па опет притрча да му пољуби мантију.  — И на свему сам вам захвалан.  — Само ...  Игуман погледа на све стране: не слуша ли их когод?  Ухвати Јеврема за руку и рече мекше:  — Не смијеш се много дружити с калуђерима ...  Нијесу добри ...  Нарочито немој са Јањићијем, јер је то бунтовник и кавгаџија ...  — Јест ...  Бунтовник је и кавгаџија.  То сам одмах опазио, — потврди Јеврем, у жељи да му се што боље додвори.  Игуман, вребајући као јастријеб наоколо, опази како омален сељак, са дугачким млатом преко рамена, гегајући се мину поред капије.  Носио је у руци, на завијену врбову шипчицу нанизане, три велике рибе, којима се мокре љуске попут растопљена сребра бјеласале према сунцу.  Бржебоље прекиде разговор и добацивши узгред:  — 0 томе ћемо други пут говорити, — хитно се одмаче и оде да стигне сељака и да погађа рибу.  Јеврем, оставши сам на авлији, одахну.  Разговор с Игуманом бјеше га заморио и нимало му пријатно не би било, кад би га наскоро наставио.  Зато заобиђе око цркве и кроз тијесни капиџик с противне стране прође у чувени гај манастирски.  Обрастао младом, поткресаном храстовином и шаторастим боровима, у чијим се крунама погонила и чаврљала читава јата врабаца, спуштао се он до велике пољане, одјевене у расцвјетани мак, која се црвенила и пушила као големо разбојиште, попрскано врелом и свјежом крви.  Уске и тијесне стазе, оивичене запрашеном травом, вијугале се попут црнокруга испод дрвећа и као да се обмотавале око расијаних калуђерских гробова, зараслих у коприву и одавно заборављених.  На искривљеним крстовима њиховим, увијеним у меки ладолеж и оштру мрежу купинову, нису се више ни натписи могли читати.  — Боже, колико ли си их погубио! — шапну, вадећи из џепа овелик лисичији реп, који му служио мјесто четке, и отресајући њиме прашину са рукава.  — И колико ће их још доћи на ред! ...  Нешто црно, протегнуто промаче иза манастирске појате, која се једва назирала кроз чворугава храстова стабла.  Изгуби се у реду борова, што се згуснули у страни и руменкастим врховима клањали се према сунцу, па се опет појави испод кривога јасена, огрнутог плаштом бршљана.  Упути се гробовима.  Јеврем познаде Мелентија.  Изморен и блијед, са жућкастим пјегама на лицу и модрим прстеновима испод очију ишао је смјерно, погружено.  У једној руци држи отргнут влат незрелог жита, а у другој омању књигу, којој су дебеле корице одавно изгубиле боју и по средини биле преломљене.  — Добро јутро, оче Мелентије, — јави се Јеврем понизно, снимајући шубару са главе и дубоко се клањајући.  — Јеси ли добро спавао?  Мелентије се, изненађен, трже.  Чинило се је да му овај ненадни сусрет не бјеше повољан.  На поздрав не одговори ништа.  Само измахну главом и хтједе да пође даље.  Па се поново заустави и, не гледајући му у лице, тихо запита Јеврема:  — Је ли истина да слатка папрат лијечи све болести?  — А ђаво би га знао, — одговори Јеврем мирно, забацив руке на леђа.  — Никад нијесам кушао, јер и не памтим да сам био болестан.  — Никада?  — Ни дана.  — Благо теби!  Погледавши га опет запита:  — Сигурно ти отац није био пијаница?  — Бог да му душу прости, никад се готово није ни тријезнио, — отповрну Јеврем као преко воље.  — А мати?  — Мрзила је и вино и ракију.  Само је испијала кахве и пушила као Турчин.  — Хм ...  Мелентије се замисли и као да рачунаше нешто.  — А никад ти нијесу давали да пијеш воду са укуханог вријеска и кадуље?  — Никада.  — И опет си здрав?  Мутне очи његове некако пакосно сијевнуше.  Приступи Јеврему и, подрхтавајући, ошину га преломљеним влатом по зарумењеном образу.  — Рашта си ти здрав, рашта је Прокопије здрав?  И Јањићије и Игуман! ...  Сви здрави, а ја болестан! — узвикну ватрено, а глас му шкрипи, цвили некако сухо, жалостивно.  — Каква је то правда? ...  Божја или ђавоља? ...  Рашта је то? ...  Рашта? ...  Сав се скупи, најежи се.  Лака, провидна румен разли му се преко пјегавих образа; модра жила једна испријечи се преко чела, између обрва; поблиједјеле усне грчевито се трзале.  — Рашта се тражи баш моја смрт? — настави жешће, задихано, као да се обрачунава са човјеком, који му је много напакостио.  — Шта сам ја коме скривио?  Шта сам коме учинио? ...  Млад, зелен да се скрхам и посрнем међ ове пусте гробове, гдје се толики срушили тек под бременом година? ...  Да ми црви испију очи, које се још не нагледаше љепота овога свијета, да ми расточе тијело, које ни сазнало није за сласти живота? ...  Спусти се крај једног гроба и, чупкајући се за браду и машући влатом испред очију, пркосно, као раздражено дијете, поче бунцати:  — Не ћу ни умирати! ...  Не ћу! ...  Не ћу! ...  Не ћу! ...  — И немој, брате, и немој, — сухо одговори Јеврем, лагано се измичући од њега као од суманитога.  — Рашта би умирао прије времена?  Мелентије га није чуо.  Он је и даље чупкао браду, стиснутом шаком ударао по влажној, згњеченој трави и као свађајући се с неким, шиштао, гунђао, кесећи труле зубе.  Једва се умиривши, лијено се подиже, поткупи мантију под пазухо и пође.  Судари се с Јевремом, који га је зачуђено посматрао и, стрекнувши, одступи мало ...  И као да се тек сада сјети, како је малочас разговарао с њиме.  Некако постиђено обори главу и тихо прошапта:  — Опрости ...  Болестан сам па не знам ни шта говорим ни шта радим.  И луд сам, чини ми се ...  Чуда ми се свакаква привиђају, страшни ме снови походе ...  Бојим се ноћи, мрака се бојим, страхујем од њих ...  А радујем се дану и сунцу ко што му се свака травка радује ...  Изиђем да га се нагледам, да се нагријем, да ми свјетлост његова растопи црне мисли ...  — Узми ти двије три оке вина, удари мало уз тамбуру и запјевај, па ће се саме разлетјети, — добаци Јеврем, кушајући да га развесели.  — Чим мене снађе каква невоља, одмах запјевам ...  — Да пјевам? ...  Ја? — осмјехну се Мелентије болно и заврти главом.  — Нипошто! ...  — Рашта?  Мелентије не одговори.  Растворивши књигу поче превртати воском покапане листове и као тражити нешто.  Јеврем се измакну и хтједе да пође.  Он га ухвати за рукав и задржа.  — Стани, — рече шапатом и унесе му се у лице, задахнувши га задахом лешине која труне.  — Кад си ме питао, треба и да ти испричам.  Причао сам свима.  Зашто бих и од тебе крио?  — Ако је дуга прича, не волим слушати, — осијече Јеврем кратко, гадећи се и врпољећи.  — Ништа тако не мрзим као дуге приче.  — Није дуга.  Није, — убрза Мелентије и, бојећи се да не побјегне, ухвати га чвршће.  — И интересантна је много.  Јеврем се поче мрштити.  — Не вјерујем, — рече.  — Бит ће жалостива, а ни то не волим.  — Слушај!  Узе га испод руке и поведе међу борове, гдје се, кроз бокорасто грање, које је мирисало на младу смолу, ломили и дробили насртљиви млазови сунчани и пливајући, клизећи по некошеној трави, сакривали се у њу.  — Било је то прије неколико година, док сам био учитељ у једном селу.  Не ћу да кажем у коме селу, јер то и не треба.  Могу само, онако узгред, рећи, да ми је у њему било угодно, да сам био потпуно задовољан.  У старој приземљуши, од прућа оплетеној, облијепљеној земљом црвеницом а покривеној нагњилом сламом, — сви су је звали школом, — имао сам своју собицу, коју, вјеруј ми, не бих промијенио чак ни за владичину, камоли за игуманову ћелију.  Комшилука нијесам имао.  Само, на неких педесет корачаја даљине, тонула је у земљу кућа сељака Петра Рађушића. Он је уједно био и школски послужитељ, а његов звонки, мушки глас, нарочито у ноћи, често ме трзао иза сна и напомињао ми, да нисам у каквој пустињи, да сам ипак меду људима.  Уз Петра су још живјеле жена Станија и кћи Јања.  — А о Јањи ћеш само и причати, — упаде Јеврем, — Досјећам се.  Мелентије потврди главом.  — Добра је цура била, — уздахну, — Никаква љепотица.  Ни кршна ни стасита.  Напротив.  Мршава, блиједа, ситна, са траговима оспица на лицу и са неколико капља зноја на челу, које као да никад није ни отирала ...  Увијек је, као дијете какво, пристајала за оцем или за матером.  Иде за њима, гази и вјечито полупромуклим гласом пјевуши понеку пјесмицу или кикоћући прича покакву причу веселу, несташну.  И као да ни отац ни мати нијесу могли ништа ни радити, ако она није била близу, ако је нијесу чули.  Једампут, сјећам се, дозвао сам био Петра, да изнесе клупе из разреда и да очисти под.  Дошао је одмах суморан и ћутљив као вазда, и подвезавши уста чађавом марамом прихватио за посао.  Са великом муком и натегом, застајући, гунђајући и проклињући изнио је једну клупу, другу.  Кад се вратио по трећу и одигао је, изненада је одбаци и опсова нешто.  „Не може се овако“, окреса сухо.  „Зовнут ћу Јању да помогне“.  И оде по њу и доведе је.  Чим закорачи у собу, пође и она према клупама, да узме коју, да понесе.  Он одби.  „Знаш ти твој посо“, рече некако опоро и указа јој да стане крај врата.  Затим, чим она запјева, прекрсти се, загрну рукаве и полегну на посао.  За тили час изнесе све клупе.  Узе и метлу и очисти собу, опра је, а да више ни починуо ни хукнуо није.  Свршивши узе је за руку и, отирући зној широким рукавом од кошуље, оде готово каскајући.  И мазили је обоје непрестано.  Петар се, додуше, чувао да се то не опази, — како га не би прозвали женскињом, — те се чешће и обрецивао и тобоже корио је.  А вазда је куповао нова одијела, наките, колаче, шећерлеме.  Сваку зарађену пару трошио на њу.  И ништа га није толико радовало, колико кад би је когод похвалио.  „Нема боље дјевојке од Јање“, говорио сам каткада, пажљиво га посматрајући испод ока.  „Онаку душу још само анђели могу имати ...“  „Не знаш је ти, господине.  Хунцут је она“, одговара он, смјешкајући се и трљајући длановима о бедре.  „Није она ко што се чини ...“  „Ја сам је добро упознао.  Не можеш је скудити“, опет бих ја, жељан да га наведем на опширнији разговор о њој.  „Ништа боље од ње!“  „Да Бог да“, чини се он као да не вјерује и врти главом.  А тога читава дана само ми у очи гледа.  Као да погађа жеље прије него их споменем.  Нема, чини се, заповијести, које тада не би послушао.  Два или три пута, кад сам ишао у варош, купио бих понеке ситнице, — цвијет, огледалце, чешаљ, — за Јању и предавао Петру да однесе.  Ко љутио се, корио ме, грдио њу и називао хунцутом, а ипак је, као разбојник плијен, са раширеним зјеницама, у чудној журби грабио дар, гурао га у њедра, носио.  Сјутрадан добијао сам већ од њега, као уздарје, сира, млијека, кајмака.  Јеврем, прислањајући се уз стабло, затресе једним борићем и поплашивши читаву чету врабаца некако пакосно избаци:  — А она ти се ничим није одужила?  Не ваља!  — Она се, чим је први дар примила, почела некако уклањати испред мене, сакривати се, — тихо одговори Мелентије.  — У школу није више ни долазила, кад год сам био у њој.  Чим би се сусрели у путу, заклањала се за очево или за материно раме, сакривала лице рукавом или прекрива; ако сам је затекао на ливади, сакривала се међу стогове, увлачила у жито ...  Међутим, кад год нијесам био у школи, чамила је, с матером заједно, у њој и нешто уређивала, распремала.  И собу своју затјецао сам уређенију.  Прашина свуда почишћена, столови и столице истрвени, огледало искићено свјежим гранама рузмарина или јоргована.  Чаршафи на креветима мирисали су чистино; рубље у ормару увијек било углађено, чарапе потплетене или окрпљене.  — Охо!  Баш као права домаћица! — ненадно упаде Јеврем и ни сам не знајући рашта, гласно се засмија.  Мелентије га пријекорно погледа.  Ухвати се за браду и поче је гладити.  Затим окрену длане према сунцу и гледајући како се заруменише, као да погађаше: јесу ли данас провиднији, него су били јуче? ...  Јеврем га позва, да настави причу.  Он се не одазва.  Напошљетку малаксало опусти руке и као за се прошапта:  — Све тањи ... тањи ... тањи ...  — Зар си свршио причу? — запита Јеврем зачуђено, а већ постао нестрпљив: — шта ли је даље било?  — Причу? ...  Какву? — отегну Мелентије расијано, гледајући некуда изнад себе, у преплетено грање.  Затим, као присјетивши се, запита брже:  — А гдје сам стао? ...  Па лијено узмахну главом и опет настави:  — А што да причам о ситницама? ...  Тебе то и не интересује.  Боље одмах да пријеђем на главно и да ти кажем, да се, након неколико мјесеци, разбољела ...  Јест, разбољела се ...  Неких десетак-петнаест дана Петар никако није ни долазио у школ; на моје поруке није отпоручивао ништа.  Видио сам га само како се, два или три пута, као лопов какав прокраде у школску башту, устргне неколике руже и безобзирце трчи, бјежи натраг.  На мој прозор није хтио ни погледати, ни осврнути се ...  Ни сам не знам због чега али, и ако ме нешто вукло, да га зовнем и припитам, нијесам му се смио јавити ни упитати.  Једне вечери, касно, уљезе ми у собу.  Необријан, запуштен, суморан.  Застаде покрај врата, скиде подерану капу и кушљајући је, погледа ме.  Заусти да проговори нешто, да запита ...  И стаде ...  Погледа ме још једном некако постиђено, поплашено, отегну вратом као да гута пљувачку ...  Па се лијено окрену и изађе из собе.  Оде.  „Петре, шта ти је?“ гласно повикнух за њим и пођох да га стигнем, зауставим.  Одмахну руком, не осврнувши се.  Умаче.  У јутро дође опет.  Изморен, јадан.  Држи у рукама неколике узабране руже, још пуне росе, стиска их на прса и, гледајући преда се, ћути.  „Шта је, Петре? ...  Како је Јања?“  „Зло“, јекну он тупо, пригушено.  „Не иде на боље?“  Руже му испадоше из руке.  Окрену се према зиду и на силу ушмркујући мукло одговори:  „При крају је“ ...  Поклопи образе длановима, поче трљати нос и брзо се окрену да опет јурне кроз врата.  Задржах га силом.  „Шта је? ...  Ти као да имаш нешто да ми рекнеш?“ запитам меко, соколећи га.  „Женски послови“, сухо прогунђа он и узви раменима.  „Ја не бих, али Станија“ ...  Опет занијеми.  „Шта хоће Станија?“ запитам јаче, купећи руже са пода и састављајући их у киту.  „Ја ћу учинити све, што могу“.  „Стид ме казати“ ...  И бленувши у таваницу, пипкајући се око појаса нејасно, испрекидано промуца:  „Шта ћу? ...  Несретни отац! ...  Срце родитељско! ...  Од невоље сам дошо“ ...  Па превуче руком преко чела и очајно отегну:  „Боже мој!“ ...  „Зар сам ја тако рђав човјек, те се чак бојиш испоручити ми поруку Станијину?“ почнем га прекоравати, рачунајући, да ћу га само тако моћи натјерати, да ми се повјери.  „Зар тако ваља, Петре?“ ...  „Знам да не ваља ...  Знам“, убрза он снебивајући се и као правдајући.  „Али ово“ ...  Заломи прстима и погледа ме молећи.  „Не замјери, господине, што болесница трабуња ...  Све говори о теби, само о теби ...  Спомиње некакву собу, спрема се да иде, да уреди ...  Говори и о свадби ...  Удат ће се, каже, за те и ...  Све таке трабунтије! ...  И пјева, пјева о сватовима“ ...  Ухвати се за џемадан на прсима као да ће га растргати.  Јекну опет:  „Срце ми раздрије пјевајући ово“ ...  „Што ми то нијеси прије рекао?“ прошапћем тихо и узевши га за руку као дијете поведем до столице.  „Ја бих јој се јавио, послао штогод“ ...  Он скупи усне и намргоди се.  Као да ми није вјеровао.  „Како ћу? ...  Ти господин, па да те мучим!“ сухо одговори.  „Нијесам знао, шта ћу од јада, него јој носио ружа и казивао, лагао ... опрости, господине, ако Бога знаш ... да су од тебе“ ...  Склопивши руке као у неком заносу узвикну:  „Боже, радости њезине! ...  Смијеха! ...  Суза! ...  Не питај!“ ...  Па опет устаде, преклони се и преви као гудало.  „Зове те, зове, зове“ ... застења ... „и молим ти се ко Богу да јој одеш ...  Својом руком да јој предаш те руже ...  Ништа више! ...  Ако знаш шта је невоља, помози! ...  Немој да оде на онај свијет жељна“ ...  Снажно ме стиште за руку и повуче себи:  „Помози! ...  Помози!“  „Хајдемо“, прекидох га узбуђен, облачећи капут и журећи вратима.  „Брзо!“  Мелентије отпочину мало.  Погледа Јеврема, који га нетренимице слушао и поче лакше:  „Петар, скинувши капу и наклањајући се, уведе ме у мрачну, мемљиву собу.  Мирис узвариваних трава и печених кромпира запахну ме на вратима.  Цисто осјетих, како малаксавам.  Савладах се некако и крочим напријед.  Угледам у крају, испод једнооког прозора, на коме је замјењивала стакло танка, провидна кожа, ситну, згрчену старицу, како се наднијела над хрпу дроњака и стеже, држи нешто.  Познадох Станију.  Погледавши боље загледах, како испод оних дроњака вири мала, мршава рука, коју је Станија принијела својим раздрљеним прсима и загријавајући је на усалим исушеним дојкама, милује, милује ...  Дакле ту је Јања! ...  Бржебоље приступим ближе и одигавши руже готово до очију, назовем Бога.  Станија стрекну, прену се.  Искриви се, изви и уплашено ме погледавши, као да хтједе цикнути.  У исти мах између дроњака извири блиједа, обвехла глава.  Чудно засвијетлише два ситна ока и познат, промукао глас зашишта:  „Казала сам ...  Ево га, мајко!“ ...  Чим сам се сагео и опружио руку, глава се бржебоље сакри међу дроњке.  Танка, дјетиња рука, као сасушена трска, дрхтећи кушаше да се одигне и да прихвати руже.  „Ево ... дошао сам ...  Јеси ли ме се зажељела, Јањо?“ ...  „Хвала“, зашушташе дроњци задовољно, тресући се.  „А што се сакриваш? ...  - Шта ти је? ...  Погледај ме“, замолих приступајући ближе и покушавајући да јој откријем главу.  „Немој ...  Немој ...  Данас сам још ружнија“, као да изненада заплакаше дроњци.  „Немој“ ...  Нијесам дуго сједио.  Почео сам да причам, да обећавам, лажем; кушао да је изазовем, да још што проговори.  Узалуд.  Мјесто одговора дроњци су се тресли све јаче и мршава рука све грчевитије стезала руже.  Кад кренух, Станија се пружи по поду, обгрли ми ногу и нијемо, увијајући се, пољуби у напрашене ципеле.  Петар се само поклони и кушљајући капу у рукама, мукло изговори:  „Хвала“ ...  Мелентије забаци косу на челу и исправи се.  Ухвати Јеврема за раме и некако свечано изговори:  — Ето тога дана ја сам се вјерио са смрти ...  Није Јања него ме сама смрт тада завољела и ја сам јој се обећао ...  Отада знам, да сам само њезин.  — Остави, — окоси се Јеврем осорно.  — Лудорије!  — Не вјерујеш? ...  Ни ти не вјерујеш? — избаци Мелентије узбуђено, узмичући натрашке.  — Свима сам причао и нико не вјерује!  Сви мисле, да сам измислио причу, да ...  Окрену се од Јеврема као да би да пође и опет се приповрати.  Измахујући књигом и као пријетећи узвикну јаче:  — Ја ... ја ... видио сам сјутрадан и како је носе, да сахране.  Видио четворицу окислих сељака, како су упртили кратка, климава носила, прекривена црним покровом и ћутећи, као са каквом украденом ствари, брзо измичу, бјеже ...  Ни попа, ни ђака, ни никог више није било ...  Само Петар, гологлав, распасан, мокар, спотичући се и посрћући каска за њима, желећи да их сустигне.  А киша лије по њему; лије, шиба га, гони ...  Један опанак спаде му с ноге и остаде у глибу, — он то и не осјети; искајишани појас лепршао око њега као рашчупано крило и заплитао му се за ноге, — он га и не дохвати ...  Само што каска, каска и спотиче се ...  А низ улијепљену косу и мрко лице циједи се вода и слијева на раскопчану кошуљу и гола, раздрљена њедра ...  Мелентије обори главу и настави тише:  — Увјерио сам се тада, да ни за ме нема другог пута, него да идем за њом ...  За њом! ...  Она ме зове и не да да лажем ...  Кад сам, од страха и привиђења хтио побјећи из села, сакрити се, — пропљувао сам крв ...  Кад сам, у вароши, почео пристајати за другом дјевојком, разболио сам се и једва остао у животу ...  Не да да лажем! ...  Зато сам и дошао овдје, да као калуђер сачекам суђени дан ...  Зато и не могу запјевати ни отрести се црних мисли ...  Никада!  — Међер ти баш нијеси при чистој свијести, — дочека Јеврем меко, као жалећи га.  — Бог нека ти се смилује!  — Гдје сте забога? — изненада повика Васо клатећи се на својим дугачким ногама као на рђаво намјештеним штулама.  — Сломих се тражећи вас ...  Па се окрену Мелентију и опоро кресну:  — Зове те Игуманина!  Мелентије покупи мантију у шаку и пригрливши књигу на прса зађе према манастиру.  Васо, погнувши се мало, крену за њим.  Дугачки тур од турских чакшира, сличан раширеној метли, одмахивао му уједначено час на десну час на лијеву страну ...  Јеврем, погледавши га, умало не прасну у смијех.  И по неодољивом нагону сеоског беспосличара, који је од дјетињства навикнуо на безазлене шале и шегачења с другим, одмах се одлучи да се заигра мало, да напакости Васи.  Брзо се опипа око појаса, опипа по фермену.  Нађе прибадачу.  Па хитно извуче лисичији реп из џепа, — своју данашњу четкицу, — причврсти га за прибадачу.  Потрча на прстима за Васом и пажљиво, да не би осјетио, прикачи му реп за тур.  Стигоше међу калуђере.  Игуман је стајао насред авлије, опирући се о штап и разлагао нешто оштро, енергично.  Око њега се укипили:  Прокопије са обореном главом и са увученим рукама за црним појасом, и Јањићије накострешен, суров, са раскораченим ногама и раширеним лактовима као да ће некога на мегдан звати.  — Ево оца Мелентија! — некако побједоносно узвикну Васо, па се нагло исправи и по војничку поздрави сиједога Игумана.  — Једва га нађох ...  Тога часа отац Јањићије као да врисну.  Очи му засузише, лице некако помодри.  Поче као у грчевима одмахивати рукама око себе и кривити се.  Црвени му појас заигра, заигра ...  Васо се, у чуду, неспретно окрену да види: шта му је? ...  Док и Прокопије удари у смијех ...  Поклопи велика уста објема рукама, зачепи их брадом, а рамена му почеше одскакивати као да ће се истрзати ...  Васо, забленут, окрену се и према њему ...  А Игуман испусти штап на земљу, одиже руке у вис, заврати главу и као да поче цичати, звиждукати.  Осмјехну се чак и Мелентије, стиснувши усне.  Сва авлија као да захрза у необузданом, обијесном смијеху.  Васо, раширив руке као да ће полетјети, поче се окретати у ковитлац, тражити нешто.  Гледао их све разрогаченим очима и сам се блесаво смјешкајући и као питајући се: шта је овим људима?  — Реп! — напошљетку узвикну Јањићије, указујући му на тур и превијајући се.  — Реп!  — Реп! ... — задављено потврди и Прокопије кроз згуснуте прсте и упљувану браду.  — Реп! ...  Реп! ...  Реп! ... — као да понављаху стотине њих из цркве, из земље, из зидова авлијских.  — Женетина! — узвикну Васо раздражено, једва се досјетивши и напипавши реп.  — Она се заклела да ће ме обрукати!  Бијесно чупајући реп на ситне комадиће упути се кухињи.  Прокопије притрча да прихвати Игумана, који као да малаксаваше од смијеха.  Нескладно и тупо звече мотике, ударајући у неједнаким, кратким размацима о тврду, сасушену земљу.  Врео и спаран мирис удара у главу, кроз сасушена уста хвата за грло и дави, загушује.  Клизе углачана држаља из нажуљених, знојавих шака.  Дуг, искривудан низ погурених тежака, као мрки караван претоварених коња, лагано се миче, угиба, не застајући, не почивајући, а изнад замршених и напрашених грива као растегнут прамен дима трепери рој мушица и расипа се по њима.  Напријед се издвојио буљубаша, крепко, стасито момче.  Полегутио се мало, повио по држаљу и, измахујући оштром мотиком, која засјењујући очи одбљескује према сунцу, као да се руга осталима, дражи их.  Упрљана, знојава кошуља прионула му за обла рамена и око јаких ребара, на мрким, једрим мишицама свијетле се капље зноја.  Он нити се отире нити отхукује.  Само измиче, граби напријед, свијесан своје снаге и сав срећан, што је и другима може показати ...  Остали се упињу да много не изостану за њим.  Соколе сами себе, упињу се.  Тек понекад ако се коме од умора или од зависти отме понека псовка ...  Разлијева се сунце по њима.  Пече, пржи црне, разголићене вратове и обнажена прса.  Тврда земља одбија им угријане мотике и запахњује их врелом јаром, која трепери пред очима.  А хитра шева једна, пливајући изнад њих у бијелој висини као ситна пјега, кликће им, јавља се, поздравља.  — Можете ли? — некако подругљиво пита буљубаша, застајући при врху винограда и опирући се на мотику.  — Сустасте ли? ...  — Можемо, можемо, — готово једногласно одговарају другови и, пркосно га гледајући, и сами застану мало да зарђалим стругачем састружу земљу с мотика или да пљуну у дланове.  — Не ћеш нам побјећи!  — Ако сте сустали, а ви почините!  — Не ћемо!  Пристиже им и Прокопије са Јевремом.  Као надзиратељ манастирских радника он је морао допирати свуда и све обилазити: и винограде, и њиве, и ливаде.  Сви га сматрали као најподеснијег за ове послов; нико није знао јефтиније погодити тежака нити га знао натјерати да боље и пажљивије ради.  Он је водио и све рачуне за њиве и винограде, на малим, неједнаким папирићима, које нитко други није знао прочитати осим њега.  Само, на велику жалост своју, никад му нијесу дали новаца у шаку.  Неповјерљиви Игуман сам је раднике исплаћивао и, сврх свега, редовно пребацивао Прокопију за некакве сувишне издатке, макар што је знао да се никако није могло потрошити мање.  Дошавши пред тежаке назва им Бога.  Указа Јеврему на хлад под трешњом, у страни, и нареди да тамо спусти торбу, у којој је било нешто јестива и ракије.  Па се прекрсти према истоку и, на широко размахнувши рукама, збаци са себе и горњу и доњу мантију.  Камилавку одгурну ногом под оближњи трс ...  Остаде у кошуљи и танким, искрпљеним чакширама ...  Затим прстима рашчешља браду, затресе густим перчином, који се разасу низ рамена и, узевши једну мотику што је одбачена лежала у страни, стаде према буљубаши.  — Хајде, момче, да се ја и ти огледамо! — рече весело, изазивачки.  — Не могу се ја с тобом надметати, оче, — некако постиђено избаци буљубаша, гледајући га испод ока.  — Ти би ме мого у зубима понијети.  — Напријед!  И, забацивши широке рукаве до на рамена, Прокопије замахну мотиком.  Удари у земљу.  Земља као да застења, јекну под ударцем.  Мотика се зари дубоко.  Он, некако побједоносно, узвикну, саге се готово до тала и, стегнув шакама држаље да не клизи, поче ударати бијесно и дивље ...  Буљубаша далеко заоста за њим ...  Погнувши се по мотици и упињући се да га достигне, испрекидано избаци:  — Богме ти, оче, огладнио рада! ...  Охо! ...  — Напријед! — узвикну Прокопије живље, а сав се предао послу па и не чује, што му се говори.  Снажни гуштерови на мишицама забрекли му, наједрали, кошуља на леђима надувала се у голем мјехур, чакшире на куковима затегле да попуцају ...  А он само копа, копа не застајући, не осврћући се.  Само што каткада, кад му мокра коса пане по очима или га бичеви од перчина пошкакље по врату, узмахне главом или их одбаци руком.  Опет копа, копа даље.  Један крезуби старчић, између тежака, одбаци мотику од себе и рече заморено:  — Кршна ли тежака у теби обатали та ђавоља мантија, пост јој се охладио! ...  Мого би десетеро дјеце исхрањивати.  — Проклети отац! — застења Прокопије и застаде мало.  — Отрже ме од посла и луда млада гурну у калуђере!  Мислио зар да ћу постати владика! ...  Бог ме створио да радим, живим и уживам, а он ме закопа у мртву кућу, у ћелију, земља му кости изметала!  И буљубаша одбаци мотику.  Извади иза појаса дугу, подерану мараму и поче отирати зној.  — Не може се више, — хукну.  — Не може се више, — одобрише још неки и погледаше на сунце да виде, које је доба.  — Да се одморимо.  Прокопије се исправи, протегну.  Пуно, буцмасто лице чудно се руменило према сунцу, очи задовољно сјактиле.  Између неуређених длака провиривала му два низа јаких зуба, а бјелина им јако одударала од црне развијорене браде и накострешених бркова.  Дебела доња усна црвенила се испод њих као маков цвијет, недавно узабран.  Погледа по свима и насмија се.  Затим и сам баци мотику, савијеним кажипрстом заструга зној са чела и, подбочивши се рукама о кукове, упути се гуравој трешњи, гдје је у хладу почивао Јеврем.  — Слатко ли ће се ручати данас! — избаци дријешећи торбу и вадећи овелику боцу са ракијом.  — Сваки залогај бит ће медом преливен!  Принесе грлић устима и добро повуче.  Понуди и остале.  Па, прекрстивши ноге, сједе на земљу и прихвати за хљеб.  Облимице поче гутати тврде залогаје, не квасећи их ни људски жваћући.  — Нема љепше молитве од рада! — промумла весело, давећи се залогајима, а ситне мрве падају му по бради и нижу се на њој.  — Ни након Василијеве летурђије, што се отегне ко гладна година, не једем овако ... ко након мотике ...  Хој, хој! ...  Старчић се лукаво осмјехну.  — Ни Јањићијева молитва није каткад лоша, — рече отегнуто.  — Зар и Јањићије има башка молитву? — запита Јеврем ваљушкајући се на земљи и зијевајући.  — То, видиш, нијесам знао.  — А шта ти знаш? — окоси се старац кочоперно и презриво га погледа.  — Ти си још млад ...  Нијеси се, можебити, био ни родио, кад је у нашем селу живио Аћим Спремо са својом Аницом.  Аћим добра душа, злато од човјека, а она злоја и језичка ...  Ни у десет је села онаке било није ...  Сваки дан га ружила, бестимала, подгризала му живот ко што црв дрво подгриза ...  Ударио јадник на сто белаја с њоме!  Залуд молио пријатеље да је свјетују, залуд тражио од хоџе записе, залуд плаћао Игуману да држи денија.  Ништа не помаже ...  А у оно доба отац Јањићије баш се спремао у хајдуке, па како био млад и бијесан, поручи Аћиму да му пошаље Аницу.  „У мене“ каже „има једна дебела молитва, па ако она не излијечи, ништа излијечити не ће“ ...  И Бог даде те се Аница превари и дође у Јањићијеву ћелију.  Криво, додуше, бијаше Игуману и љутио се што ће, мимо обичај, женска глава у калуђерској ћелији.  Али ко је смио оца Јањићија прекорити, кад га се и Турци бојали ко муње? ...  И Јањићије лијепо свеза Аницу и изнесе дебелу тољагу од три четири ли оке.  Те молитвај тољагом данас, те молитвај сјутра, те тако сваког јутра наште срца за осам дана.  Чула јој се помагања до у врх планине ...  Девети дан спреми је Аћиму мирну и преподобну.  „Очитао сам“, поручи, „ону најдебљу.  Услишит ће је и Бог и Аница“ ...  Отада, причају, није било сретнијег домаћина од Аћима ...  — Да ја имам жену, па макар и зла била, — уздахну Прокопије опљуцкујући.  — Ех, брате! ...  Ех проклети отац, земља му кости изметала!  Јеврем мешкољећи се отегну:  — Дао је Бог, пуно је село жена!  Сви се насмијаше.  Буљубаша намигну старчићу и овај пријатељски куцну Прокопија по рамену.  — А тебе ни једна не гледа мрко, — рече полушапатом.  Прокопије, у забуни, подухвати браду шакама и постиђено поклопи очи њоме.  Затим, хихикајући, проциједи кроз зубе:  — А шта сам ја? ...  Зар нијесам човјек?  Не знајући, како би скренуо разговор на друго, заиска воде.  Буљубаша послушно скочи да дохвати жбан.  Али га нешто претегну.  Затетура као пијан, преметну се преко старчића и, љоснувши ничице, удари челом о земљу.  Док је сједио и разговарао, Јеврем му, кришом, свезао конопцем ногу за стабло трешњево и то га оборило ...  Настаде свађа, препирање.  Буљубаша, посрамљен и увријеђен, црвени, биједи све унаоколо, једнога по једнога, и пријети стиснутом шаком.  Остали, злурадо се смијући и гуркајући се међусобно, правдају се и преклињу да нијесу криви.  Напошљетку се диже Прокопије и да прекине инад, заповједнички викну:  — На посао!  Сви се дигоше лијено, преко воље.  Лагано, гегајући се, одоше до мјеста и опет прихватише за мотике.  Пљунувши у длане и прекрстивши се почеше поново ударати о тврду, сасушену земљу.  И тупи, одмјерени удари мотика опет се почеше надалеко разлијегати кроз врели, свијетли дан.  Чињаше се као да и одоздо од поља, које као новосакована сабља пресијеца сребрнаста ријека, и озго са модрих планина, низ које као да су протекли бијели сунчани потоци, одазивају се стотине и стотине њих, звечећи, ударајући ...  Јеврем је још неко вријеме лежао под трешњом, љутећи се и прекоравајући сама себе, што је пошао са Прокопијом.  Није знао ни шта ће, ни куда ће.  Читаво тијело некако му се раслабило, малаксало, жглобови као да се раставили један од другога, глава отешчала.  Хвата га дријем а не спава му с; очи се саме склапају, а гуштерови на бедрама лагано, лагано се трзају, играју ...  Осјећа као да га неко и шкакљи и милује ...  Додијало му лежати, а не може да се накани и да устан; ожеднио, а мучно му да опружи руку и да дохвати жбан ...  Напошљетку с натегом, ломећи се, подиже се некако.  Не поздравивши се ни с ким крену манастиру ...  Неколике ситне, насртљиве мухе окупише га, почеше му се лијепити по челу и по образим; купинове вријеже запињале му за ноге и хватале га за хаљин; шибе зовине шибале га по бедрама и гребле по рукама.  Није готово знао, куд да се окрене ни од чега прије да се одбрани.  А сунце пече право за врат, врео и труо задах удара му у лице и сасушује му грло.  Испред очију као да пролијећу мрки и плавичасти, мршави и угојени мјехури и мотају се, преплићу, колутају.  Испод једне сухозидине опази како се, као златна гривна, савијена у клупче, са високо одигнутом главом блиста голема змија и двоструким, игластим језиком лиска кроз ваздух.  Лијена, сањива, не поплаши се од њега нити побјеже ...  Он бржебоље устукну, поврати се.  Осврћући се узвјерено окрену онда на другу страну.  Изненада, у широком вијенцу дивљих ружа, чији се неуређени џбунови, испод омањег винограда, испреплели и најежили као рашчупана коса, забијели се нешто, залепрша.  Указа се и зајапурено, сунцем опаљено, ведро лице дјевојачко, а испод бијеле округе, којом су јој покривена два крупна ока, пуна сунца, горила као два црна цвијета у ружином вијенцу.  — Ко ли је ово? — запита Јеврем зачуђено и застаде на мјесту.  Дјевојка му се приближиваше.  Носила је у рукама два тешка кабла са млијеком, које се прељевало преко чађавих ивица, о рамену јој била упрћена препуна торба ...  Здрава, јака дјевојка.  Затегнута, танка кошуља, кроз коју се провиде пуне, набрекле прси, купи се, набире при ход; на обнаженим, чврстим мишицама дрхће мес; под босим ногама, које се румене испод нешто одвише одигнутих ногавица, као да тутњи земља ...  Сусревши се са Јевремом она обори очи.  Назва Бога и хтједе да га заобиђе, да прође.  Он се нашироко раскорачи и препријечи јој пут.  — Куд ћеш? — запита загушено, а упро очима у њу, у бјелину ону под грлом.  — Носим ручак радинима, — мирно одговори дјевојка не дижући очију.  — Зар има овдје ваших радина?  — У нашем винограду ...  Близу су ...  Глас јој звонак, чист и треперећи топи се у свјетлости оној ...  Најљепши отпоздрав шеви, која се још, попут ситне пјеге, лелуја у висини и кликће живље, веселије!  А Јеврем само тапка и гледа је ...  Сунце му пече за врат, пали га.  И из прсију њезиних, испод танке кошуље, избија чудна топлина нека и оштар мирис зноја.  Осјети, како млада крв врије у њему и јури му у главу, а свега га обузима лака дрхтавица.  — Остани, — изговори мукло и приступи ближе.  Луда га жеља обузе да је прихвати мало, да стисне за чврсту, облу мишицу.  — Не ћеш закаснити.  — А ко си ти? ...  И не знам те! — некако презриво одговори дјевојка, уступајући испред њега.  И опазив, како дрхће и како је ужагрио очима, добаци подругљиво:  — Ено ти воде! ...  Отрчи па се окупај!  Њезин одговор још више распали Јеврема.  Забаци главу унатраг, замумла нешто, а на крајевима сухих усана изби му ситна, бјеличаста пјега.  Раширивши руке и погнувши се ненадно, као раздражен ован кад хоће да боде, потрча према њој, насрну.  Један јој кабао паде, преврну се и бијел поточић протече мргињом, да напоји ожедњелу земљу.  Торба се спузе са рамена и заустави се на лакту, округа са косе пови се и лепршајући прекри оближње шибље ...  Ухвати је око паса, стегну, и као гладна звијер, зари јој оштре зубе у мишицу, тресући се и трзајући.  — Остави! ...  Псето! ... — цикну она од бола и од љутине и, побринув се најприје, са урођеним тврдичлуком сељанке, да други кабао сачува, спусти га на земљу.  — Пусти! ...  Он не одговори.  Запјенушен, блијед, несвијестан, само је цичао, мумлао, стењао, неуморно насрћући.  Превивши се готово до земље, посрћући и на кољена, омахивао је њоме, гребао је, штипао, упињући се да је савлада, обори.  Окрвави је на руци и бијесно поче чупати, кидати прегачу, ударајући јој у бедре главом, раменима, прсима.  Сметена, изненађена као да се и сама поче подавати његовој пожуди.  Одбијајући га, бранећи се, уједајући, поче се заносити, малаксавати, посртати.  Обгрливши га у обрани, осјети му врео дах на образима.  И сва задрхта, стресе се.  Крв јој удараше у главу и од топлине поче је хватати несвјестица.  Тек кад опази крв на руци, врисну, отрже се.  Сабра сву снагу, размахну и одбаци га далеко међу трсове.  Он паде ничице на тврду земљу и јекну као издишући.  — Да знаш, копилане, кога си дирнуо! — узвикну она жешће, освјешћујући се.  И, дохватив неколико овећих камена, немилосрдно му их сасу на леђа, ударајући из све снаге.  — Чекај! ...  — Куку! ...  Закасних с ручком! — гласно се присјети, па бржебоље забаци торбу на раме, поправи округу, узе и празни и пуни кабао и хитно пође.  — Запамти ме, никоговићу! — подвикну, пошто је поприлично одмакла, осврнув се.  — Нијесу овдје јефтине дјевојке!  Јеврем се придиже.  Сломљен, уморан, малаксао.  Чешући се по леђима и стењући гледаше за њом.  Узе капу, која му лежала на земљи, отресе је и, оборене главе, вукући ногу за ногом, крену даље.  — А плаха дјевојка! — рече полугласно, размишљајући.  — Снага једна! ...  Кад удара, баш не жали! ...  Приближивши се манастиру, причини му се као да чује неку грају.  У ваздуху, изнад главе му, као да се растолијегају, кавже, измијешам, испресијецани гласови, крупни и ситни.  Изнад свију грми, тутњи мушки глас Јањићијев, сличан удаљеном мрморењу медвједа.  Јеврем наћули уши и убрза ход.  — Шта ли је сад? — запита шапатом, каскајући.  — Шта се то десило?  Код манастирског гаја, на равној, црвеној пољани, опази гомилу људи, збијену, скупљену.  Изнад глава јој, као два блиједа пламена свјетлуцају двије оштре бајонете са жандарских пушака.  Између њих се уплела висока камилавка Јањићијева и игра некако, заклањајући час једну час другу бајонету.  — Нешто је крупно, чим су жандари, — прошапта Јеврем и поче каскати.  — Сигурно отац Јањићије изазвао свађу ...  Треба помагати!  Није се преварио.  Чим пристиже до њих, опази при земљи некаква сељака, чивитастомодра у лицу, полумртва од страха.  Згурио се над нарамком дрва, ужетом превезаних.  А висок, снажан жандар наднио се над њега, ухватио га руком иза врата, за разгуљени гуњац, и као да хоће на силу да га одигне и исправи.  Јањићије, љутит, испријечио се, дохватио дебелу цјепаницу и, задржавајући једном руком другога жандара, који се отимао, устремио се на онога, што држи сељака.  Мелентије, блијед и поплашен, умијешао се међу њих, иде од једног до другога и задржава, стишава.  — Да видимо ту жандарску силу, — помамно виче Јањићије, стискајући зубе и старајући се, да како одгурне Мелентија.  — Да видимо, колика је! ...  Ја се и хрвем са силом ...  Сто је јача, милија ми!  — Јањићије! ...  Брате! — готово плачући моли Мелентије и милује га по напрашеном рукаву.  — Немој ...  Смири се! ...  — Ја сам царски службеник! ...  Ја вршим дужност, — виче и жандар и кочопери се звецкајући сабљом.  — У име закона ухватио сам лопова ...  Регула је регула!  — Не признајем ја ни тебе ни твоје регуле! — грми Јањићије и жешће на високо измахује цјепаницом.  — Бранио сам ја ову сиротињу и од Турака!  Други жандар измакну се мало у страну, удари чизмом о чизму и надувено избаци:  — Ко краде царску шуму, нема му пардона!  — Није крао царску него манастирску, — поправи га Мелентије благо.  — Нашу, брате ...  — Царску, — потврди жандар упорно.  — Знамо ми!  И  — Ево и ја кажем да је царску, — опет ће Јањићије пркосно.  — Јест, баш царску! ...  Па шта ћете му? ...  Хоћете ли га објесити због нарамка дрва?  — Послат ћемо га у решт.  — Не ћете, док сам ја жив!  Мелентије лагано приступи жандару и прошапта молећи:  — Оставите, господине ...  Сиромах је ...  Бог нам заповиједа, да се смилујемо на сиромаха.  — Не дам ја никаква смиловања! ...  Јок! — оштро га прекиде Јањићије.  — Не ћу ја да се смилују ...  Не смију они њега водити, па то је!  Јеврем се непримјетно умијеша међу њих и стаде покрај Јањићија.  Погледа на жандара, на уфитиљене му бркове и сјајна пуца на новом капуту.  Заборавивши намах на све болове у леђима, подсмјешљиво скупи усне.  — Згодно ли би било нашалити се с овим господином и читаву свађу завршити једном комендијом! — помисли у себи.  Па, направив блесасто лице, као прикрадајући се ухвати Јањићија за рукав и, неким полугласним шапатом, тепајући избаци:  — Пусти их, оче Јањићије, нека га гоне ...  Због нарамка дрва заборавит ће на онај духан у врх појате ...  — Духан? ...  Какав духан? — нагло запита високи жандар и сијевну очима.  Јеврем се, тобоже, престрави ...  Некако сметено, луђачки, погледа у њих и слегну раменима.  — Ноћас су трпали у појату, — замуца скрушено, — Бит ће да је духан ...  Високи се жандар осмјехну и намигну на друга.  Каквих ли све будала нема у манастиру, кад готово јавно причају о кријомчареном духану! ...  И каква ли ће награда бити, ако буде много духана!  — Ама о каквом духану збориш, несретниче? — запита и Јањићије изненађен и намргоди се.  — Отклен духан?  — Не знам, — блесаво одговори Јеврем, па брзо увуче главу међ рамена као да се надао ударцу.  Жандари се споразумјеше погледима.  Оставише и сељака и дрва и журно, готово трчећи, кренуше појати.  — Колико ће га бити? — запита високи, спотичући се.  — Можда товар, два?  — Ух!  Дотрчаше до појате и застадоше мало.  — Он рече да је при врху? — запита високи задихан.  — Је ли?  — Јест.  — Значи, да се морамо пентрати уз мердевине.  — Не може се другачије.  Обојица прихватише за велике мердевине, што су лежале у страни.  Издигоше их на раменима, исправише.  — Напријед!  Високи се поче пењати први.  Плашљиво, пазећи да се не омакне и придржавајући се за зид, успуза се некако готово до под кров од појате.  Ту стаде и покуша да руком отвори тијесна враташца под кровом.  Узалуд.  Снажно удари кундаком и врата, тресући се, попустише.  Увуче се.  Оставив пушку у трави пође и други за њим.  — Пст!  Мирни будите! — шапатом заповједи Јеврем и Јањићију и Мелентију, који су зачуђени пристајали за њим и снебивали се.  — Мирни!  — Али ако нађу? — уплашено запита Мелентије и склопи руке као на молитви.  — Не бојте се! ...  Јеврем се прикраде мердевинама, пажљиво обилазећи дубоку вучију јаму, претрпану читавим гомилама шушња, шибља и одбаченог бусења.  Узе их и одмакну испред појате.  Положи их на земљу као да се, тобоже, саме преврнуле.  — Бјежимо!  Па се нагло измакну и сакри се међу борове.  Калуђери пођоше за њим.  — Ама шта радиш, несретни сине? ...  Имаш ли памети? — шапатом запита Јањићије сустигнувши га.  — Шта ли ће бити? — отегну и Мелентије забринуто.  — Брука!  — А зар би они оставили сељака, да им не споменух духан? — пркосно одговори Јеврем и шћућури се под борове.  — Зар би помогле ваше молбе и ваше пријетње?  — Помогла би цјепаница! — с поносом избаци Јањићије.  — Сила се само силом надбија ...  Јеврем лукаво намигну:  — Зар?  Разговор им пресијече оштар лом и силно шуштање, пуцкарање ...  Нешто као да се сруши, разори ...  Зачу се одмах и очајна, необична помагања.  Одонуд, од појате, викаху, зазиваху у помоћ.  — Ви идите, а ја не смијем, — мирно им рече Јеврем и леже по трави.  — Видите шта је!  Оба калуђера, без устезања, похиташе према појати, погонећи се.  Погледавши под кров опазише једног жандара, гологлава, са косом од сијена и хаљинама, препуним трина, као да је преноћио у стогу.  Промолио се кроз обијена врата, сав се искривио и држећи се за довратак, виче из свега грла, дозива и псујући и богорадећи уједно.  Као туп, пригушен одјек из јаме му се одазива неко стењући, цвилећи попут ишибана пса.  Калуђери приступише и пазећи да се и сами не омакну, кроз проломљени шушањ провирише у јаму.  Спазише Високога.  Савио се као гусјеница на дну, изгруван и изгребан.  Рукама обухватио кољена и њиха се, јечи, уздише.  — А што не притврдисте мердевине, убио вас Бог! — прекори их Јањићије, а преполовљена обрва извија се и дебеле ноздрве шире као да ће намах праснути у смијех.  — Оне су искривљене и падају, чим се не притврде.  — Нијесмо знали, — болно се одазва жандар испод крова опружајући руке као жаба кад скаче у воду.  — Него их намјестите опет, молим вас, да се спустим.  Јањићије намјести мердевине и придржа их.  А чим се жандар спусти, сва тројица прихватише за посао.  Почеше разгртати гране и шушањ да ослободе Високога.  — Сто нијеси пазио, јадан брате? — опет ће Јањићије болећиво, пружајући му руку, да га прихвати.  — Свако зна, да је ту вучија јама.  Игуман је још зимус ископао пред појатом ради лопова ...  Ех ...  — Јао, стукао сам се, — зашишта Високи стискајући зубе и лагано се исправљајући.  — Ко би знао за јаму! ...  Чим нисмо нашли духан, пошао сам, а ... кад сам видио да нема мердевина, скочио одозго и ... јао! ...  Јањићије извади из џепа боцу са ракијом и стресајући му лишће и прашину са хаљина, понуди га:  — Одсркни мало, па ће проћи ...  Нијеси сломио ништа? ...  Ногу ни руку нијеси угануо? ...  Исправи се.  Високи, јечећи и уздишући, исправи се још мало.  — Пођи!  Високи, шантуцајући, пође.  — Халт! ...  Стани! ...  Високи стаде.  — Е здрав си ти, јуначе, ко и ја ...  Ништа није било ...  Пала муха на медвједа! ...  Одсркни!  Жандар пожудно прихвати за боцу.  Искапи.  — На здравље!