БРАНИСЛАВ НУШИЋ  ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТА  ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГА НАРОДА  1921  Насловни лист, као и остале слике у делу, израдио Т. ШВРАКИЋ, сликар  Посветни лист на петој страни, цртеж је Н. Н., сликара  Tous droits réservés  Сва права, особито превода придржана  БРАНИСЛАВ НУШИЋ, Београд - Загреб  Copyright 1921 by Mozarthaus, Wien  Imprimerie „Edition Slave“ Wien, I., Himmelpfortgasse 13  БАН НУШИЋ  погинуо 30. септембра 1915-  ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГА НАРОДА  ...  И после дугих патња, дугог тумарања и страдања по снежним албанским планинама, кроз које смо лутали не знајући ни пута ни стазе и које смо сејали гробовима наших драгих; изморени, изломљени, изгладнели, прозебли и оголели, почесмо из разних кланаца избијати, са разних се страна прибирати и са разних висова слазити ка обалама које сунце греје.  На тим пустим обалама проводићемо беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови, на којима ће се вити застава која означава спас онога, што је преостало од читавог једног народа.  Са остатком своје породице, уједињене тугом за гробовима који су остали за нама, газио сам тегобне и беспутне стазе, пео се на Проклетију и Ругово, на Комове и Суторман, док нисам сагледао жудно очекиване те обале и крај њих питомо месташце Уцињ.  Тамо ћемо, тамо потражити сунца, тамо одмора, тамо хлеба.  Заклонито је, мирно је, далеко је од оних великих путева којима тутњи непогода — тамо ће нас можда мимоићи даље невоље.  Ту, међу добрим људима, савили смо гнездо; ту заждили ватру на огњишту, ту се први пут огрејали, ту насркали сунчана зрака.  Ту сам отворио ја и први лист ове књиге туге и болова и записао прве речи на њему.  Веровао сам и наставићу ту, исписаћу све листове, исказаћу сву тугу своју и све болове наше.  Веровао сам, јер сам мислио да смо на хучноме и бурноме мору, нашли већ једно тихо и мирно острвце где ћемо се спокојно одати одмору и тузи, али — у тренутку кад смо се томе веровању подали, загрокташе топови отуд са Румије и митраљези са Можуре и уверише нас да нема више мирна кутка на српској земљи.  Гаси ватру, несретниче, што ти је варљива нада уждила и пођи даље у незнано, у недогледно, у бескрајње море болова! ...  Па ипак хвала Уцињу!  Пет дана одмора и мира, колико нам је могло дати, дуги су били као век човечији а благи као први пролетњи дан, после толиких непроспаваних ноћи и брижних, заморних дана.  У маломе луку, који измеђ две горице чини уцињски залив, на песковитој обали његовој, начетиле су се беле кућице новога кроја а иза њих, у дубини кланца, којим се на Уцињ слази са Можуре, пружа се збијена гомила старих турских кућа, измеђ којих пролази друм и око којега се прибрала чаршија.  Две горице, које се износе из мора и чине као неки оквир панорами овога питомога гнезда, разнолике су природе, као да собом означавају два доба: суморну прошлост и питому садашњост.  Она с југа, и ако на каменом подножју, покривена је тамним зеленилом чемпресове шуме и уздиже се весело, као ведра, власима богата и раскошно искићена девојачка главица.  Она са северозапада, и ако у тако блиском суседству, пуста је и гола.  Сам тврди камен, поникао из мора и узнео се и испрсио камене груди, готов увек да прими тешке ударце разбеснелога мора и да им одоле.  На томе камену лежи и сада пуста и жртва варош.  То је старо Dulcigno, о чије су се кршеве разбијале млетачке галије; са чијих је бедема сипана киша стрела на оружане бродове, који су долазили са незнаних мора и далеких страна да пљачкају и освајају питоме јадранске обале; и одакле је Зетом господарио Ђорђе Балшић, чији гроб и сад лежи међу старим зидинама овога древнога града.  Читав низ некадањих млетачких палата и турских пашаларских конака, поплочане улице и тргови, храмови и дворнице, суднице и тамнице, лагуми и канали, цистерне и пропусти, куле незнаних западњачких витеза и пространи арови осионих источњачких бегова.  Све то лежи пусто и глуво; леже мртва једно крај другога два доба историје.  Изгледа ти као ископана стара варош, коју је била претрпала лавина догађаја, бурних на његовим обалама као и на целоме копну балканскоме.  Кад одиш пустим улицама старога Dulcigna, одјекује ти под ногама шупљина средњевековних лагума а тај одјек прихватају пусти камени двори и у њиховим се дупљама буди јејина, која преспављује дан и престрављено удара крилима о зидине.  Па ипак није Dulcigno тако мртво.  Има по гдекоја душа у њему, пуши се по гдегде дим кроз разлупани кров.  Сиротиња уцињска, она сиротиња без крова и огњишта, увукла се овде и онде у какав кутић пустог двора, изабрала себи једну од многобројних одаја, затисла камене прозоре сеном, крпама и блатом; излепила хартију и парчад на ђубрету нађенога стакла на маломе отвору, кроз који ће јој сунце допирати и ту проводи дане са совама и буљинама, које се легу и шестаре по осталим празним просторима пустих двораца.  Прве бесане ноћи, када сам о поноћи пошао прозору да бацим поглед на узнемирено море, чије су беле пене испреплетане са месечином, изгледале као просуто драго камење, бацио сам поглед и горе на старо Дулцињо, коме је месечина дала чар тајанствене и чаробне вароши из оних заносних, старих прича, које су опчињавале наше детињство.  Чаробност слике ме је занела и без мало сваке ноћи — а тако их је мало било — што их проведох на овој питомој обали, дизао сам се о поноћи или још и доцније, у дубокој ноћи, и гледао чаробну мртву варош.  Ако је месечина изостала, дебели мрак, кроз који су се нејасно оцртавале силуете напуштених двораца, давао је мртвој вароши неку дубоку мистичну драж, што ме је закивало по читаве сате за место, са којега сам слику посматрао.  Такве једне ноћи, када су се непрегледни редови војске морских валова ломили један за другим о снажна плећа, која су носила на себи мртву варош; кроз дубоки мрак запазио сам на једном од двораца светиљку, која је, као утрнула жеравица, једва продирала кроз прљаво стаклено окно улепљено хартијом  Шта ће та светиљка у дубокој ноћи?  Зар је сиротиња тако раскошна?  Или се то неко Богу моли или неко светлошћу одгања страх од хуке, коју таласи разносе кроз лагуме и шупље подруме мртве вароши?  Распитао сам се и чуо чудну причу, једну од оних вечитих прича, које се кроз сва доба понављају и у књизи и у животу; Једну од оних прича, које казују толико пута већ казану истину, да је материно срце једнако у сва доба и у свих народа.  У једноме кутку, једнога од пустих двораца старога Уциња, станује и тетка Стана, самохрана старица, коју су сиротиња и самотиња пре времена преломили.  Некада, то је било пре много година, живела је она са мужем у Салчу, селу више Уциња.  Ту, на сред друма, у некој зађевици, убише јој Турци Крајињани мужа и она оста сама са дететом на руци.  Повукла се у село и живела је ту, колико се могло и како се могло са оно нешто гроша, што јој остаде иза мужевљеве смрти а затим сасвим оголи и осироти.  Кад се ослободи Уцињ и маче отуд турска сила, слеже она у варош, не би ли ту нашла зараде те да утоли своју беду.  И помагала се а помагали јој и добри људи.  Дали јој те се сместила горе у пустоме Уцињу, где и данас седи, нашли јој и мало рада те је подржали колико да прихрани дете и да га метне на ноге.  Кад из детета израсте момчић, даде га тета Стане доле, у чаршију, не били јој олакшао терет и бригу.  Дете право, здраво и хитро као млад јелен, те тета Стане са поуздањем чека, где је оволико, још коју годиницу, када ће његова млада плећа понети бригу те она одморити своје трудне кости мало.  Није далеко још, и његова ће рука оснажити, његове ће се уснице огарити маљама прве младости а његово око заменити младићским жаром израз детиње благости.  Није далеко то доба и она га већ види и види како је њен Новица снажнији но други, израслији но други, лепши но други.  Бог је добар, те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом, па ако још Новица буде имао мало среће, зна она, зна тета Стане, на чија ће врата закуцати.  Доћи ће и њено пролеће и доћи ће њено лето, доста је она зима и јесени претурила преко главе.  Извућиће се и она једнога дана из хладних зидина пустих и камених двораца, где је друговала са совама и јејинама и спустиће се доле, на питоме уцињске обале, где сунце тако топло греје.  А што и не би сањала то, кад ето Новица већ пристао, стао већ у службу рибара уцињских, те залази са њима по богатоме заливу и отискује се даље, на море, те лови и продаје рибу.  И како који лов, он све већу пару одваја и доноси мајци.  А сретна мајка, облије најпре пару сузом, па је тутка под суву сламу на којој спава и чува је као што се чувају капи свете водице, јер ће Новица, кад набере довољно, саградити себи чун, купити мреже и алате и почети посао сам на своју руку.  И то ће бити доба које сања мајка, доба када ће он на своја млада плећа понети бригу, те она одморити своје трудне кости.  Имаће тада ко и Новицу погледати и њој помоћи; није се материном погледу могло сакрити да доле, у дну Уциња, испод Бијеле Горе, где се већ варош губи, иза капије једне од оних сиротињских кућица, вире два светла ока кад год Новица туда прође.  Зна то мајка, није се њој поткрала тако драга појава, која тако лепо допуњава материнске снове.  Све ће бити, све што је мајка у дуге, брижне ноћи замишљала, све што је мајка и будна сањала, све што је привиђала.  А како који дан даље, све ближе и ближе тој јави, коју је сан обећавао, све више и више расте материно срце а ведри се бригом наборано чело.  Новица већ има свој чун, своје мреже и своје алате, Новица већ није више у служби.  Свако рано јутро, док још Уцињ спије, отискује се он на своме чунићу на широко море а мајка га испраћа благословом и дуго прати погледом, док се чунић не изгуби међу немирне таласиће.  Затим се она враћа у одају, припаљује кандило под иконом и шапће молитве Богу за сретан повратак, за богат лов и добру срећу Новичину, која се с дана на дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све више се и више узноси.  Кад Новица, с вечери, враћајући се из лова, сече чуном својим мирно огледало морско, он из далека још догледа своју мајку на обали, она га радосним сузама дочекује, помаже му да изнесене лов и да разапне мреже, залаже га топлом вареником, пресвлачи га сувом преобуком и припаљује понова кандило, благодарећи Богу што јој је молбу услишао.  Тако пролазе дани и гомила се сиротињска уштеђевина под сламом, на којој мајка спије и гомила се нада у срцу материнском.  А једнога дана, отиснуо се Новица као и досад на широко море и мајка га испратила благословом и пратила погледом док му чунић није замакао међу ситне вале несташнога мора, које се у рану зору, као дете при буђењу играло весело.  С вечери је сишла на обалу да га сачека, али је море било узнемирено као и материна душа.  Неодољиви мистрал, који је долазио од некуд са далеких страна, загрлио се са злим дусима што почивају у морској дубини и бесну су игру зачели, претећи и небу и земљи.  Обала је дрхтала под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом.  На далеком хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило.  Мајка је чекала ...  Ноћ је раније пала, као да је злим дусима сметала светлост дана, те зарана угасили сунце или га застрли покровом својих страсти и једа.  И небо је ниско пало а његови мрки облаци се загрлише са валима који су се све бешње узносили.  Мајка је чекала ...  На Уциње је пао већ дубок сан, капци се спустили на прозоре, мандали су притисли врата а светиљке се погасиле.  Све се склонило од непогоде под кров, једва отуд, далеко из махале, што допире арлук пса пред затвореним вратима.  Све је заспало тешким сном.  Мајка је чекала ...  Као на мору, тако се и у њеној души подигла бесна бура и ломила је ударцима својих валова мршави грудни кош тужне мајке.  Њу су засипали таласи и квасили јој топла материнска недра, на која је жудно очекивала да притисне свог јединца; њу су засипали таласи и квасили јој брижно лице те се мешали са материнским сузама али ...  Она је чекала ...  Бивало је и други пут да Новицу ухвати ноћ на мору и она га је чекала и дочекивала.  Ако би време било мутно и туробно, она би на прозору своје избе палила светиљку.  Тај прозор пустога млетачкога двора гледао је далеко на море и отуд, из даљине, се догледао.  Новица је знао да ту светиљку жеже његова мајка да му пут покаже и управљао је чун свој ка њој, знајући да тако поуздано плови обали својој, кући својој, загрљају материном.  И ноћас ће мајка да припали светиљку, јер ко зна не лута ли Новица по мутноме и бурноме мору тражећи пута.  Како је те ноћи припалила светиљку и све до беле зоре чекала сина, тако од тад, ево већ седамнаест година, старица сваку ноћ пали светиљку и чека га.  Он ће доћи, он само не може да нађе пута по немирноме мору а, чим спази светиљку коју материна брига жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном свога чуна валове који му ометају пут и доспеће он, приспеће, доћи ће ...  Седамнаест пуних година верује она у његов долазак, седамнаест пуних година храни она ту веру из онога неизмернога извора љубави која почива само у материнској души; седамнаест пуних година бди она сваке ноћи и чека.  Ветрић када би шушнуо, јејина када би лупила крилима, вал када би ударио у стену или ма какав шушањ, који би јој допро до уха, њој би се чинило да чује весло и она би грчевито стезала светиљку и, заклањујући је коштуњавом шаком, кроз коју је продирала румена светлост, нагињала би се на прозор и напињала очи, не би ли у далекој тами, на помраченоме обзорју, спазила ма какву црну тачкицу.  Кад би је нада обманула, она би се опет враћала на своје место, остављала би жижак на прозор и настављала плести а уморна јој глава падала на груди.  Жижак је догоревао а догоревала је и њена истрајност.  И кад су обоје малаксавали, настајала би ноћ, у којој је она сањала Новицу.  Сањала га је; враћа се у чуну окићеном белим ружама; чула би га у сну како пева, отуд са ширине морске, и у песми прижељкује матерински загрљај.  Кад би се чун приближио обали, беле би се руже претвориле у белу пену таласића, који су несташно играли под чуновим кљуном.  Када је кљун дотакао обалу, он је хитро искакао и грлио брижну мајку, затим турао руку у недра и вадио отуд чаробни, драгоцени прстен, са драгим каменом, који је уловио у мрежи.  Загрљени мајка и син, светлећи тамне стазе, којима се измеђ стена и камена пење са обале у пусту и мртву варош, зраком који се из драгога камена са прстена расипа, пењу се лагано, корак по корак, своме убогоме двору, разговарајући о великим и раскошним дворовима у којима ће они од сутра живети, благодарећи и Богу што их је о данашњем лову тако богато обдарио.  И друге снове сањала је љубав материнска у бескрајним ноћима бдења, истрајнога надања и непоколебљиве вере.  Једном тако, уснила је, као бели голуб долетео на кућни праг, па гуче.  Она му изнела на длан пшенице а голуб јој стао на руку и пробира, па се затим с руке пење на раме и шири крила те се тиче образа материног и као милује га један пут, два пут, три пут па затим одлете мору на пучину.  Други пут опет, румена девојка у бело одевена, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, дошла јој је пуних недара румена корала, који је набрала на дну морскоме.  Певала је неку чудну песму, сличну оној коју мистрал пева кад се заигра са морским таласима и посипала је коралима стазу од старичине куће па све доле до обале, до онога места где је Новичин чун увек пристајао.  Сви ти снови казивали су једно и исто самохраној старици, подхрањивали су јој и даље веру, храбрили су је и даље у истрајности.  Ни једнога тренутка није се она подала тузи.  Где би жалила живо дете!  Никада она у цркви није припалила свећу за мртве, већ само за живе.  Свако вече она намешта Новичину постељу, свако вече она греје топлу варенику, кад стигне да се заложи; свако вече на његовој постељи стоји сува преобука, кад стигне, засут морским валима са којима се толико борио, да му одмах сувотом окрепи тело.  Кад стигну велики Божји празници, она мете кућу и спрема да буде све у реду кад он дође.  Слази доле у свештеника и зајми мало бела брашна, те на уљу пржи приганице, јер он то воли.  Умесиће их, испржити и неће дотаћи; оставиће их у скрињу, где стоје већ приганице зелене и поплеснивиле, што их је годинама месила и остављала ту.  Њена је вера није одвојила ни од оних снова које је некада будна сањала, и које је као сунчане зраке уплитала у срећу свога детета и своју.  Она и даље гледа за њега девојку, те да види радост материнску чим се Новица врати.  Њу ништа не буни што се Вукова Милица — чији поглед некад мајци није измакао — удала и децу изродила; дорасле су друге девојке, што су тад деца била, па је међ њима она нашла себи снаху.  Кад су се и оне разудале, дорасле су оне које су биле одојчад кад се син од мајке одвојио, и међ њима је она нашла себи радост и одмену.  За њу није постојало време, Новица за њу живи у оним годинама у којима се растао од ње.  Може се све око ње мењати, он се не мења, као што се не мења ни њена вера и нада у његов повратак.  И ако жижак њенога живота већ догорева, тули се и малаксава, онај жижак, који она сваке ноћи пали на прозору да јој сину каже пут, гори увек подједнаком светлошћу вере и наде.  — Он ће доћи! — постало је њено вјерују, прве речи њене молитве, потка њених снова, смисао њена живота, срж њене снаге, леку болести, поткрепљење у данима брига, утеха у данима невоље.  — Он ће доћи! — биће јој последње речи на самртничкој постељи и, души јој неће се боље угодити, нити материнској љубави лепши споменик подићи до ако се сахрани на догледу мора, како би свећица на њеноме гробу у ноћи казивала пут сину и под светлошћу те свећице могле и у ноћи читати речи исписане на крстачи:  — „Он ће доћи!“  Чему ли је слична ова прича?  Шта је то у њој што изазива бол у мојој родитељској души; шта ли што у њој разгрће пепео у који се претвориле моје прегореле наде и тражи под њим, тамо дубоко у души, последњу жишку која догорева, покушавајући да из ње распири топао жар и пламен?  Да ли је одиста вера јача од туге а нада снажнија од бола?  И на мојим је рукама никло јединче и ја сам га, грбећи се и посрћући под теретом живота, прехрањивао и хранио, крепио и бранио, неговао и подизао, док га нисам спустио на ноге.  И ја сам имао својих нада и ја сам имао својих снова.  И ја сам свога јединца са благословом испраћао и сачекавао га на обали живота, кад би се отиснуо на море.  И ја сам пун наде, пун вере, очекивао сретан дан када ће мој јединац саградити свој чунић и поћи својим путем, својом стазом, секући напором младе снаге гломазне животне валове.  Догледао сам и ја већ како се тај дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све се више и више узноси.  Очекивао сам и ја да ће доћи моје пролеће и моје лето, јер сам доста зима и доста јесени претурио преко главе.  Веровао сам и ја да је Бог добар те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом.  Све сам веровао да ће бити, све што је моје очинско срце у дуге, брижне ноћи замишљало, све што сам будан сањао, све што сам привиђао.  А једнога дана, отиснуо се и мој јединац на широку пучину и ја га испратио са благословом.  С вечера сишао сам на обалу да га сачекам али је море било узнемирено као и душа моја.  Неодољива бура која је долазила однекуд са далеких страна, загрљена са злим дусима моје Отаџбине, зачела је бесну игру претећи и небу и земљи.  Обале су наше дрхтале под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом.  На далекоме хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило.  Ја сам га чекао ...  Тешка ноћ је пала на моју Отаџбину, као да је злим дусима сметала светлост дана те су и сунце угасили или га застрли покровом својих страсти и једа, како ни један једини зрачак не би допро да нас загреје.  Небо је ниско пало и његови мрки облаци загрлили се са бесним валима, који су се све више узносили и све више плавили наше китњасте горе и наше питоме доље.  Ја сам га чекао ...  На Отаџбину је моју већ пала тешка невоља, крваве су реке почеле натапати наша плодна поља, крваве су сузе потекле из очију мајака, крвавим је знаком почео да се бележи праг свачије куће.  Пође народ у горе и планине да се склања испред непогоде а у напуштеним селима зазвонише звона наопако оглашујући задњи час.  Ја сам га чекао ...  Равна тој бесној бури, која се завитлала над мојом Отаџбином, ломила се и у мојим родитељским грудима тешка бура бриге и болова.  Засипали су ме крвави таласи и квасили ми топла родитељска недра на која сам жудно очекивао да загрлим свог јединца; засипали су ме крвави таласи и мешали се са мојим родитељским сузама.  Ја сам га чекао ...  Чекао сам га и чекам га још!  Чекаћу га све док се са мојим животом не угаси и светиљка коју сам уждио у души својој.  Он ће доћи, он само не може да нађе пута по узбурканоме мору, али чим спази светиљку коју родитељска вера жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном чуна свога валове који му ометају пут и доспеће, приспеће, доћи ће ...  Сањао сам и сањам увек још како плови његов чунић окићен белим ружама; сањам како му блиста у недрима чаробном светлошћу драги камен, који је он из мора крви изнео; сањам белога голуба који ми слази на длан и узлази на раме и сањам девојку у бело одевену, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, пуних недара румена корала којим посипа стазе којима ће он доћи.  Он ће доћи, он је жив, он није погинуо!  Он је младост а младост не умире, јер из чега би нико живот нов?  Младост је било, мишић, осећање, мисао свога доба; она мисао која је за велико дело ослобођења понела читаве планине страдања и пролила мора крви, све од орашачкога састанка па до ових крвавих дана.  Младост је она мисао која се не угиба под теретом страдања, која се не гаси у мраку силе, која не изчезава под ударима насиља; она мисао која не умире, која увек живи, која наџивљава све што је трошно, све што је малодушно, све што је кратковремено; она мисао, која бачена и у гроб, разбија песницом гробну плочу и васкрсава.  Мисао је то што гине на нашим бојним пољима за слободу; мисао је то, што пред нашим шанчевима зида брда мртвих витеза; мисао је то што топлом крвљу роси наша поља и наше горе.  Ту мисао нисмо кадри понети ми, изнемогли животом, профанисани обзирима, омлитавели малодушношћу.  Младост, младост неоскрнављена, чиста и невина, поносна и усправљена — њен је израз, њен је синоним.  И зато је младост вечита, као што је и мисао вечита и зато младост не умире, као што ни мисао не умире и зато ти ниси умро, ти живиш, ти ћеш доћи! ...  Зато се у мојој души и не гаси светиљка, већ је ужижем и даље, ужижем је и дан и ноћ вером и надом, и чекам те, јер ти ћеш доћи!  Ја те чекам ... ти ћеш доћи!  Завршиле су се ратне ферије, које су биле настале после крвавих испита на Руднику и Церу.  Страховита неман уништења преспавала је једну дугу ноћ, те нам дала маха да данемо, да умијемо лица и оперемо руке од крви, да покопамо мртве и ожалимо покопане.  Сад се опет пробудила и помамно дигла главу; затресло јој се тело набрекло страшћу и одмором и из раздражених ноздрва сукнули су црвени пламенови који пале и сагоревају.  Из крваве румени, којом је већ четири стотине дана упаљено небо, тамо где оно на северу наше Отаџбине грли видик, засиктале су муње и проломило се небо тешком грмљавином.  Обале Саве и Дунава задрхтале су под непогодом том; густи облаци дима покрили су простране банатске и сремске равни и кроз тај дим бљунула је ватра из тешких челичних цеви те као пламени усов засула наше градове и села, наше горе и поља, наше винограде и њиве, што се нижу крај зелених обала ових великих река.  Смрт је потегла снажно косом, коју је неколико месеца превлачила брусом, и почела да реже дебеле откосе.  Задрхтала је утроба мајчина која је донела и набрало се чело очево које је збринуло а деца њихова, тамо на крвавим обалама, понесена младошћу, која сем материнске још друге љубави није окусила, почела су страсно да грле смрт као прву своју љубавницу, да је грле и да — падају.  Румена се крв измеша са мутним валима Саве и Дунава те некад цветне и плодне обале њихове, уродише чудним јесењим плодом — лешинама.  Гаврани, који су на Овчем Пољу, Косову, Морави и Колубари пробирали зрна на пожњевеним њивама, осетише далеко отуд воњу крви и кренуше јатима северним обалама, гачући и причајући успут међу собом језовите приче о томе, како су испијали очи јунацима на Куманову и Облакову, на Брегалници и на Церу.  Далеко, у доњој махали градској, већ залелека једна мајка; на једној сиротињској кућици, горе иза града, извеша се црна заставица а у моме суседству, пред кућом из које је скоро пошао регрут, заурлука пас.  Зла коб је зашла од врата до врата да посећује некад мирне и срећне домове и болом да бележи трагове својих стопа.  Нешто тешко, суморно и загушљиво као оморина, промиче кроз ваздух, разређује га и крати нам дах.  Као да и тице ниско лете, као да и дим са кућа полеже по крововима, као да се већ и наше поуздање угиба и повија на ниже.  Пресекосмо реч коју смо заустили и оборисмо брижно главе које смо, све од Рудника и Цера, високо носили.  А борбе су тек почеле и они што се боре и гину, тек ће се борити и гинути.  Непријатељ је већ пребродио Саву и Дунав и ту, на нашим обалама, срео се први пут очи у очи и прса у прса, војник са мазурских језера, са Немира, Лијежа и Анвера, са војником са Куманова и Облакова, са Брегалнице и Цера.  Срели су се и одмерили се!  И — чудновато, из тога сусрета никло је у наших поуздање.  Мој син, који ће четири дана затим, у једном крвавом сукобу погинути, записује под 26. септембром у свој дневник, који је сачуван и донет мени:  „Доживели смо историјску част да се први пут, од кад као народ постојимо, сретнемо на бојишту са пруском војском која је, окићена победама, дошла са далеких фронтова.  Сусрет је тај испао на штету Виљемове победоносне војске.  Док је ту војску удаљавала од нас страховита артиљеријска ватра, стрепили смо да иза те ватре наступа исто тако страховита војска.  Ови, што смо их срели, нису војска из немачких новинарских легенда, нису ни војска која је Хинденбургу стекла маршалску палицу а своме императору славу првога војника новога века.  Ово су слаба и недорасла деца и изнурени, кржљави људи.  Куд је и камо Поћорекова војска била и угледнија и поузданија.  Победићемо их!  Сусрет са њима донео нам је непоколебљиво поуздање, а то је поуздање већ половина наше победе!“  Овај запис не казује само осећање једнога младића, занесена славом смрти за Отаџбину, то је било опште осећање наше војске.  Наши су се ратом прекаљени позивци, са родитељским сажалењем осмехнули када су сагледали ове кржљаве младиће и говорили су међу собом:  „Шамарима ћемо их тући!“  Када је код Рама први заробљеник Немац, пао у руке нашима, били су према њему чак и нежни.  Поднаредник, који се ноћу вратио из патроле и довео га, подвикнуо је онима што су се после дневне борбе одмарали крај ватре и закрчили сва места:  „Ајде, бре, диг’те се кој, нек се огреје ово дете!“  Кад је село мећу њих грешно дете дрхтало је не толико од зиме, која још не беше озбиљно припретила, колико од страха, верујући да се сад налази мећу дивљацима и да је можда то баш та ватра на којој ће га пећи.  Немачке су старешине нарочито сугерирале такве бајке својој недораслој војсци, бојећи се да ће се иначе ови непоуздани дечаци листом предавати, кад се погледају очи у очи са опробаним ратницима српским, чију вредност и храброст нису ни сами Немци потцењивали.  — Питајте га, море, хоће ли да пуши? — вели поднаредник онима око ватре.  Један га запита српски, други га запита влашки, уверен чим је неко туђин да му треба туђим језиком говорити па ће он то разумети.  А кад ни једно ни друго питање није разумео, трећи му показа дуван и понуди.  Дечко ману главом одбијајући и погледа бојажљиво по препланулим лицима око ватре.  — Да му дам, поднаредниче, парче хлеба? пита један проседи позивац.  — Биће да је гладан?  — Дај му!  — Море да га огрнем овим мојим шињелом — вели други.  — Биће пре да је прозебао, а ја сам се разгрејао.  Није научило то да га бије киша цео дан.  Дадоше му и хлеба и огрнуше га и дете се мало раскрави и ослободи те проседи позивац узе да ми говори:  — Што су те, бре, послали овамо на кланицу; ниси ти за тај посао.  Боље да си ти остао код куће, био би од помоћи мајци и кући, а да је твој отац дошао овамо.  С њим знаш и подноси нам да се бијемо, а што с тобом?  Је л ’ ти жив отац?  — Море, не разуме те ништа! — смеје му се други.  — Разуме, што да не разуме.  Ако и не зна шта му кажем он види да ме га је жао.  — Што ја да га жалим, кад га не жали његов цар?  — Ех, што!  Дете је, није криво! — резонује позивац.  — Бога ми, велим, сутра кад почне борба и да их не убијамо него овако, да их заробимо што више, да их нахранимо и огрејемо па да их пустимо.  — Да нам је каква велика рибарска мрежа па да их ловимо ко рибице! — додаје други.  — Море, немојте баш тако.  Нису ту само деца, има ту и људи!  — Има, ама види какви су.  Они су на Церу били бољи, били су бар војници.  О онима на Церу и друга се прича причала у нашим логорима.  Казивало се, како су Аустријанци при сусрету са Немцима, на српској граници, рекли овима:  „Изволте, сад је на вас ред!“  Ето, такви су се разговори водили тамо на фронту, тако је поуздање владало тамо.  И то поуздање отуда, поче да се шири полако и постепено и овамо у позадину.  Нико отуд није слао поруке, ни гласника, нико није писао, нико није јављао што, па се ипак то поуздање ширило непознатим путевима и допирало до нас те нас поче да обузима неки нови осећај, да се буди у нама оно што је претрнуло и почесмо наново да верујемо и дишемо пуним дахом, који смо дотле уздржавали.  Као после грмљавине, која је претила огњем и од које су задрхтале горе и планине, што престрављени дану душом кад лине киша и небо се умири; тако смо и ми сад већ пратили крваве борбе са неком вером, осећајући чак и извесну нелагодност што смо за тренутак оборили главе.  А вести, које су стизале са бојишта, само су још подржавале то поуздање у нама.  У сукобима, који су настали на нашим обалама, Немци су, незаштићени више својом артиљеријом, која је остала с оне стране Дунава, а изложени нашим бајонетима, скупо и крваво плаћали сваку стопу земље и, да није било злокобнога првога октобра и мучкога ножа у слабину, ко зна не би ли се старозаветска бајка и по други пут поновила на српскоме тлу, те не би ли Голијати једном увидели да је жеља за слободом малих јача од насиља великих.  Поуздање, које су нам вести са бојишта потхрањивале, почело је бивати тако снажно, да смо чак превиђали или бар потцењивали појаву густих облака који су се почели збирати на истоку наше Отаџбине.  Бугари су објавили мобилизацију и нама догађај није био непознат, али смо прелазили преко њега и потискивали смо упорно свако песимистичко тумачење те појаве.  Они међу нама, који су имали каквих веза са страним консулима — а ови су често одлазили у Ниш ка својим посланицима ради обавештења — изгледа да су били још мирнији у том погледу.  Сву пажњу обратили смо на вести са бојишта и те су се вести просто гутале.  Те вести казивале су да се на фронту наши јуначки држе, да немачки прелаз преко Дунава почиње бивати њихов пораз и да у Нишу са поуздањем гледају у ситуацију или бар такво поуздање јавно исказују.  Новине су се нестрпељиво очекивале и грозничаво грабиле; телефон, и онај у команди и онај у начелству и онај у централи, допуњавали су оно што новине нису стигле да забележе.  Свет се на улицама, на ћошковима и пред дућанима, окупљао око оних, који гласно читају крупним и масним словима штампане телеграме с бојишта а у кафанама, око оних, који су телефоном сазнавали новије вести.  У скопљанским кафанама код „“ и код „Слободе“ образовали су се читави клубови за прибирање и саопштавање вести.  Столови, на подне и с вечери препуни и сваки нови гост који наиђе доноси и нову вест.  Тамо код „Слободе“ радозналци се јатомице збирају око железничких чиновника.  Ови доносе вести које су на тастеру чули од свога нишкога колеге и оне које путници са возова проносе дуж пруге.  Они често пута сазнају вести пре но што их и надлежне власти приме.  Код „Зрињскога“ свраћају официри из команде трупа, који су закопчани и мало казују или хоће да потврде или демантују већ распростру вест; долазе војни цензори и чиновници из телеграфске централе и саопштавају шта је тај и тај телеграфиста из Ниша, јутрос рано при предаји дежурства, казао тастером поверљиво своме скопљанском колеги а на основи депеша које је ноћас откуцао; долазе најзад и сарадници - „Српскога југа“, и казују свој разговор који су још малочас „пре три четврти сата“ водили на телефону са нишким пресбиром и о последњој депеши коју је мало час начелник по коњанику послао у штампарију, те ће се због ње и излазак листа да задржи нешто.  Сва та саопштења новости прате граја, објашњења, доказивања, обавештења.  Онај тамо допуњава вести неким својим приватним сазнањима, овај овамо не верује док не види „црно на беломе“.  Оптимиста се одушевљава, песимиста би хтео а нема храбрости да му се придружи.  Одушевљени наручује пиво „за све“; хладни и размишљени узео мастиљаву писаљку, умочио је у пену од пива и црта по беломе кафанскоме чаршаву положаје, што кафеџија попреко гледа али гута за љубав повољних вести које су и њега раздрагале.  — Макензен нек абдицира на своју војничку славу! — узвикује онај што је наручио пиво „за све“.  — Још сад смо у равници — објашњава онај што немилостиво шара кафеџијин чаршав.  — Недовољно смо заштићени а огроман фронт, од Вишеграда до Кладова.  Ми морамо нешто мало одступити да би се дочепали нових, виших положаја.  Заузећемо фронт од прилике овде, ево овако ... — и ту говорник повлачи грдну дебелу мастиљаву линију, која се разлива по чаршаву и добија облик плаве маљаве гусенице.  — То је врло дугачак фронт! — примећује кафеџија, одмеравајући мрзовољно дужину мастиљаве линије која ни прањем не може ишчезнути.  — Да, још морамо одступити, да их увучемо што дубље у планине! — пристаје онај кафански стратег, па живо додаје:  — И, онда, одлучна би битка била можда овде негде, у долини Мораве.  — Код Багрдана! — додаје трећи са поуздањем, јер тај Багрдан, вероватно из школских задатака ђака наше Војне Академије, прешао је некако и у светину и држао је у заблуди неколико генерација, све до овог рата, да је он поуздана заштита моравске долине и целе јужне Србије.  — То значи Београд опет да се напусти? — пита песимиста, који мало учествује у разговору, јер га при свакој његовој примедби сви жучно нападају.  — Београд? — збуни се цртач гусеница.  — Не мора да се напусти, ја мислим не мора да се напусти.  — Па не можемо, држати Београд ако ћемо на Багрдану да их чекамо! — додаје суво и скоро пакосно песимиста,  — Па најзад и да се напусти!  Зашто да се не напусти! — узвикује охрабрен одушевљени стратег.  Песимиста прогунђа нешто кроз зубе а одушевљени узе да брани своје гледиште.  — Први пут кад је пао, верујте заплакао сам и сам, као да ми је неко најрођенији погинуо.  Али онда је било друго.  Видели смо колико смо погрешили што смо га и толико бранили, јер нам је напуштање његово затим донело победу.  — Ипак бих ја волео ... — покушава да каже своје мишљење песимиста али га одушевљени одмах преплавља масом речи и не даје му да изговори реченицу до краја.  — Најзад, не морамо ни напуштати Београд.  Можда не мора ни доћи до битке на, можда ћемо их раније скрхати.  Пре смо Београд бранили сами, бранили су га жандарми и трећепозивци, није ни брањен у ствари, напуштен је по наредби, евакуисан је.  Сад је сасвим друго; на Београду су енглески и француски топови а по Дунаву и Сави плове мине које су посејали руски минери.  Нек изволе сад!  Ово казивање поче допуњавати једна скорашња добеглица, беогрђанин, и разговор се најпре задржа на питању о одбрани Београда, затим опет сиђе у Мораву и закачи се и по други пут за Багрдан.  — То је тврђава, природна тврђава! — довикује један обвезник чиновничког реда који је радио у војној станици.  Одушевљени таман поново умочи писаљку у пену од пива а песимиста, без икакве везе са предметом разговора, избаци као бомбу:  — А Бугари?  Доктор, који није био песимист али се није олако ни одушевљавао, додаде полугласно, више себи:  — Да, и њих треба узети у рачун!  Одушевљени плану.  — Ни мало, ни у какав рачун!  — Па и они мобилишу! —- додаде доктор мирно.  — За свој рачун или, ако хоћете, за наш рачун, за рачун савезника!  — Дај Боже! — окуражи се песимиста осећајући да је у доктору добио потпору.  — Пре свега не мобилишу само Бугари већ и Грци а несумњиво је и Румунија на опрези и тек што није стигао телеграм да и она мобилише.  Ако Бугарска мобилише против нас, Грчка је уговорно обавезна да нас брани а тако исто и Румунија, која не би дозволила поремећај стања на Балкану, које је створио Букурешки уговор.  Према томе, ето вам ситуације у коју би запала Бугарска ако би нас напала.  Али она то неће!  Да је смела, не би она пропустила онако згодну прилику прошле године, када су Аустријанци заузели Западну Србију.  А кад је ту прилику пропустила па тек сад мобилише, значи да не мобилише против нас.  То је јасно као дан! — заврши победоносно одушевљени.  И сад се разви жива препирка по томе питању.  Упадоше у разговор и они који дотле нису уопште учествовали у разговорима; узвикивали су и они који су до сад мирно и хладнокрвно говорили и уопште, разговор пређе у живу и нервозну полемику.  Један је наводио неки Радославовљев говор; други, чланак неког француског листа, трећи је на полеђини кутије од цигарета исписивао бројеве балканских војсака; четврти је цитирао српско - грчки уговор; пети је наводио свој разговор са руским консулом који је „поуздано знао“ да ће Бугари ударити на Турке.  Сваки нов аргуменат убачен у разговор, као ново дрво бачено у ватру, разгоревао је пламен и разговор се све више развијао, све више пео и све шири број учесника обухватао.  То тако за једним столом а за другим води реч један господин ретке, проседе косе, светлих и округлих очију и висока сува врата, уз који се при говору јабучица пење и слази као лоптица од живе у барометру.  Чим попне гласом и лоптица пожури горе под вилицу а чим спусти и лоптица се нагло спушта у своје лежиште, у крагну.  Он је избеглица из Београда и врло често одлази некаквим својим послом у Ниш, те се отуд увек враћа пун комбинација поцрпених из разговора са „тим и тим“.  А разуме се, „тај и тај“ је увек важна личност или бар неко који је могао да има везе са важним личностима.  Он зато говори само у крупним потезима и само о крупним стварима.  — Ово је читав план, клопка, у коју су упали Немци.  Наша је улога да њих а са њима и Аустријанце, увучемо што дубље у земљу а једна снажна руска офанзива на Карпатима и једновремена талијанска на Изонцу, има да им пресече одступницу или бар да их натера на једно вратоломно одступање, при коме ће евакуисати Срем, Банат и Бачку.  Дотле ће се и Румунија определити и, са нама заједно, кренути једним широким фронтом на север и ту ће се, у маџарским равницама повести највећа и најодлучнија битка овога рата, битка којој ће бити задаћа да скрха дефинитивно Аустрију и тим сломом нагна Немачку на тражење мира.  — Ама, зашто баш нас изабраше да код нас уђе непријатељ што дубље у земљу? — гунђа песимиста овога стола јер, по правилу у оваквим приликама, сваки сто има свога песимисту.  — Тако!  Нас, него кога ће? — одговори набусито господин са јабучицом.  — Ја бих волео ... — хоће опет нешто да примети песимиста, један господин сув као босиљак за иконом који дугим и танким прстом скида пену с пива и треска је о земљу као берберин сапуницу.  — Не пита се ту шта ти волеш а шта ја.  Наш је положај такав! — узвикује узбуђено проседи господин и јабучица му се пење под вилицу.  — Је л ’ знаш да играш шаха?  — Знам! — одговара песимиста.  — Е, видиш, на ово поље мораш повући фигуру па да направиш мат, на то и ни на које друго.  Е, сад нека дође неко па нека каже:  „Ама ја не бих волео на то поље!“  Шта ће да му кажеш ако си прави шахиста?  Рећи ћеш му да је будала, је ли?  Не зависи то, брате, од тога шта ти волиш, него с овог поља може да се направи мат, па то ти је.  Разумеш ли сад!?  Суви господин смагну својим уским раменима па се замисли и тек додаде:  — Па добро, мат са те стране.  А шта ћемо ако Бугари ...  Није ни дорекао а у проседог се господина јабучица нагло попе под вилице и он чисто суну на човека уских рамена.  — Где сте ви то читали, ко вам је то казао?  — Па мобилишу.  — Нека мобилишу, па шта?  — Кажем само ...  — Кажете, да, ал ’ не треба тако ништа на памет говорити.  Ништа, разумете ли? — окрете проседи господин на „ви“, као што то обично бива у полемици кад пређе у љутњу.  Песимиста не одговори ништа.  — Најзад, добро — настави ватрено проседи — допуштам нека и Бугари ударе на нас, што апсолутно неће бити; али, за вашу љубав, ето допуштам.  Па шта онда?  — Па не би било згодио! — гунђа песимиста.  — Говорите на памет јер не знате — и он се уздржа — Ето, натераћете ме још да вам кажем ствари које се не казују, које су поверљиве.  — Ако су поверљиве не морате ми их казати.  — Не морам!  Знам ја да не морам, ал ето изазивате човека.  Најзад, ви то нећете ваљда разгласити?  — Боже сачувај!  — Дакле упамтите, ово што вам кажем ствар је потпуно поверљива.  Савезничка је војска на путу за Балкан, ако већ није ...  — За Балкан?!  — Да, господине мој! — исправи се победоносно проседи и пргави господин.  — А зашто? — пита песимиста искрено изненађен овом новошћу.  — Да нам са придружи при савезничкој офанзиви на северу.  И самоме песимисти се озари лице на глас о доласку савезничке војске а проседоме, који га је победоносно гледао, умиреноме утиском који је та његова изјава учинила, барометарска се лоптица спусти дубоко у своје лежиште.  После дугога ћутања и уживања у утиску који је произвео, проседи господин пркосно узвикну:  — Но, шта велите сад о вашим Бугарима?  Човек уских рамена не одговори ништа.  — Изволте, изволте правити сад комбинације, ако можете!  Такви су се од прилике разговорили водили у кафанама тих дана, а тако исто и у кафаницама, где се збирају они што не читају новине али су чули по где што од овог и од оног.  Ту се говори о томе шта је казао „наредник из дивизије“ и „жандар из начелства“ и обележавају се ствари крупним потезима и са мало речи.  — Хоће Макензен да потражи онај царски орден што га је Поћорек изгубио у Ваљеву!  — Чекај само док и Влауца удари у дахире да видиш како ће да игра швапски медвед!  — Баћушка ће њему с леђа, море, па ће да рипа у Дунав к’о жаба!  Како у кафанама и кафаницама, тако и на улици.  На простору где се камени мост укопао у десну обалу Вардара, срели се чиновници који су изашли из канцеларија са онима, који се пуни пунцати новости враћају из кафана и ту се образују гомилице у којима увек по један говори а сви остали слушају.  Тако исто и доле, код дивизије, где избија гвоздени мост, тако и горе, код општине.  С леве стране каменога моста, горе у чаршији, по оној туђарској традицији из доба ћепенака, збирају се комшије у тога и тога.  Прво распитују о курсу наполеона навикнути да по томе курсу оцењују и ситуацију а затим слушају новости са фронта, допуњујући их гласовима које је ко од њих побрао у некој канцеларији где је послом био или од некога чиновника који се у дућан увратио.  У кафаници одмах под мостом, у дну чаршије, где се редовно збира грчка колонијица скопљанска, читају се новине које су стигле из Солуна и одушевљено се говори о грчкој мобилизацији и тумачи се позив грчким поданицима, који је овдашњи грчки консул објавио.  И ма да се свет тако са свих страна и из свих могућих извора обавештава и сазнаје новости, ипак жеђ за вестима све више расте.  Свакоме који је сазнао што, мало је то и увек верује да постоји још што, што он није сазнао.  Оне, за које се мислило да су обавештенији, јер имају везе или начина да што више сазнаду, пресретају, задржавају и опкољавају гомилице и цеде их питањима док им све не кажу.  А људи се на пролазу већ и здраве речима:  „Има ли што?“  Сваки извор вести има и свој сат, своје време и према томе времену и месту где је извор, крећу се и окупљају гомиле.  Ујутру, између 8 и 9 часова, на јутреној кафи, коју ће телеграфиста који је дежурао ноћас, увратити да пије, чуће се вести што их је он сазнао ноћас на дежурању, било из депеша које су дошле или прошле кроз станицу, било из свог тастерског разговора са нишким колегом.  И ту, где знају радозналци да тај телеграфиста пије јутарњу кафу, окупиће се измађ 8 и 9 часова.  Измеђ 9 и 10 часова разговараће начелник са Нишом на телефону и ви лепо видите како у то доба гомила тегли ка начелству, очекујући ко ће отуд изаћи.  Око 11 часова излази лист „Југ“ и онда се он граби и чита од врха до дна.  Око 12 на подне, пошто је дотле прошао и нишки воз, скупљају се људи у кафане да преруче што су чули, да допуне оним што нису они чули и да прокоментаришу поједине вести.  Тако побране са разних извора, сређене, допуњене и прокоментарисане вести, расипају се затим по кућама, одакле их жене односе у комшилук; одатле се преносе у чаршију, где се брзо и хитро разносе од ћепенка до ћепенка.  Али како који дан ближе крају септембра, поче се ипак вестима из Бугарске поклањати све већа пажња, једнака готово као и вестима са бојишта.  Све оно што би новине казале или што би се и иначе чуло, не би ником било довољно нити би га могло потпуно умирити, јер према покрету бугарских трупа ка нашој граници, било је све јасније да се та моблизација нас тиче.  Од како је ту сумњу и Ниш званично нагласио, двојином је порасла жеђ за новостима и крај свих досадањих извора, свет је почео гомилама да сачекава нишки воз са којега су путници доносили многе вести.  На свакоме готово том возу био је међу путницима по који необичнији, обавештенији, који је умео казивати и оно што новине не кажу, и око њега би се обично окупљале те гомилице.  Тако је данас на возу један београђанин, који бега из престонице и иде право за Солун не задржавајући се нигде, донео пуно вести из Београда.  Он је кренуо 23. у ноћи.  То је она страшна ноћ која је решила судбину Београда.  Он је причао језовите ствари о бомбардовању које је, тога дана, трајало од подне па све до осам часова увече а затим је прекинуто или бар била је јача пауза, за време које се он склонио из Београда.  Да ли је те ноћи или сутра дан настављена борба, он није знао рећи.  Ма да је то бомбардовање, које је он преживео, учинило тежак утисак и унело панику у грађанство престонице, он је ипак кренуо из Београда са уверењем да непријатељ неће успети да пређе.  Тврдио је да су положаји наши на Бановом Брду и Новом Гробљу тако јаки и тако одбрамбено добри, да ће моћи спречити сваки прелазак.  Једино је жалио што ће Београд ужасно страдати, ако се бомбардовање настави у овакој мери.  Кад је он кренуо с вечери, већ је догледао на Дорћолу пламен и дим од запаљених кућа.  У Ниш није ни слазио али се врло дуго бавио на станици и ту је чуо да мобилишу и Грчка и Румунија, што има да буде одговор на бугарску мобилизацију.  На нишкој станици чуо је и потврду вести да се савезници већ искрцавају у Солуну.  То искрцавање савезника на југу било је утеха на другоме тасу теразија којима је на првоме била брига са прибирања бугарских трупа на истоку.  С тога смо се од сад подједнако интересовали и оним што се дешава у Солуну, па почесмо поред нишкога, дочекивати и солунске возове.  И путници са ових, потврдили су нам да се савезници одиста искрцавају.  — Ама јесте ли ви то својим очима видели? — пита једнога путника онај песимиста уских рамена.  — Видо, разуме се!  У среду 23. овог месеца, био сам баш на кеју, кад уједанпут залупаше добоши и засвираше трубе.  Светина очас испуни тротоаре и закрчи улице.  Отуда је марширао један зуавски пук, прође кроз варош крај нас и оде на Зејтинлик.  Кажу, ови су дошли са Дарданела а сад се чекају пукови који иду право из Француске.  Овако одлучна потврда вести ободри нас и онај тас на теразијама на коме је утеха, претеже.  — Доста је Румунија само да понови свој марш из 1913 године на Софију! — већ понова оживљују у кафани објашњења, која су била последњи дан два као мало уступила места бризи.  — И Грчка сад представља добру снагу.  Она, са новим областима, може да избаци на границу најмање 350. 000 војника!  — То би значило да би Бугарска морала на три фронта да се бије.  Па то је већ имала једанпут и то је одвело у Букурешт.  — Ал ’ не заборавите да ми овом приликом не можемо дати онај отпор који смо дали на Брегалници! — додаје опет песимиста.  — Зашто да не?  Ми сад имамо пет дивизија више но што смо их имали тринаесте а и Грци, могу сад да приме веће снаге на себе, но онда, удвостручили су војску!  — И још нешто!  Не заборавите да ће Бугари сад имати четири фронта а не три као пре.  — Како четири?  — Па зар неће Руси, у случају да нас Бугари нападну, искрцати за двадесет и четири сата војску на Варни и Бургасу?  — И пет, и пет фронтова, господо; јер ће Енглези тако исто искрцати на Дедеагачу.  Имају већ на Дарданелским бродовима сувоземну војску а ни Египат није далеко.  Промислиће се, добро ће се промислити Бугари.  Сутра дан је прошао возом много значајнији путник.  Био је то млади дипломата из Министарства Спољних Послова, који је, увијен у бунду, и ако то температура није захтевала, увлачио главу у ужасно високу крагну и смешкао се само толико, колико је било довољно да му се виде два златна зуба.  И ако чиновник административног одељења и ако је кренуо у Солун вероватно да се раније нађе ван граница отаџбине, над којом су се завитлали тешки облаци, ипак је он, испрекиданим реченицама, недовршеним одговорима, имитујући у колико је то могуће Пашића, покушавао своме путу у Солун да да чар тајанствености.  Он је забринуто и одмереним корацима шетао испред вагона, изазивајући утисак човека који је тек дигао главу са високих дипломатских послова и брига.  Али, он је долазио с места, с извора, где је могао ма и у ходнику, ако не у канцеларији, чути штогод више но што ми знамо и то му је обезбедило наше поверење.  — Што се Бугара тиче ... да ... може се рећи ... управо да, они мобилишу.  То за сад — према извесним сазнањима — још не значи рат! — рећи ће дипломата из административног одељења упитан о бугарској мобилизацији, шетајући одмереним кораком по станичном перону и праћен гомилицом жедних обавештења са извора.  — Да, али они мобилишу према нама, према нашој граници?  — То је истина ... у осталом, да ... сам факт се не може спорити, само — мобилизација не значи увек и рат.  Бугари имају извесне претенсије ... и упорно их постављају као услов за своју неутралност и ово је, како да се изразим, ultima ratio њихових претенсија или, што би рекли французи argument armée.  Другим речима, једна политичка мобилизација.  — Да, тако нешто ... маневар који треба да подвуче бугарске захтеве и ... управо, да увери савезнике у оправданост тих захтева ... да, тако нешто ...  — А ако им се не испуне захтеви?  — Измеђ одбијања захтева и рата има још нечега ...  Да, пре оружја дипломатија још има реч.  Савезничке дипломате из Софије уверавају да Бугарска апсолутно не мисли напасти Србију.  У осталом Кнез Трубецкој у Нишу, па и сам Сер Чарлс Де Грас и Господин Боп — и млади дипломата изређа још неколико нишких дипломатских имена, уверен да то даје нарочиту драж његовим речима — имају не само уверења, него и доказе о доброј намери Бугарске.  — Ал ’ ако се дипломатија превари?  —Додаје онај кафански песимиста који ни овде, на станичном перону, не може да се уздржи а да не умали један леп утисак једне тако чисто дипломатске изјаве.  Усне младога дипломате тихо заиграше и на њима се изваја благ осмех сажаљења према једном обичном паланачком типу уских рамена, који је покушао да посумња у снагу дипломатије.  — Један израђен дипломата као што је Кнез Трубецкој — узе он тоном учитеља који хоће ауторитативном благошћу да покара непажљивог ученика — може се преварити у каквој политичкој прогнози ... да, то би се могло допустити, али, не може се преварити у фактима која познаје.  У осталом, ни савезници неће изостати у извршењу једне контра-демонстрације, која има да одговори бугарској демонстрацији.  За дан или два стиже у Ниш савезничка војска из Солуна ...  —У Ниш? — гракнусмо сви.  — Да — учини дипломата из административног одељења, осећајући сву величину утиска који је учинило његово саопштење — Да!  Господин Боп је у том погледу учинио већ званично саопштење Влади.  3а сад долази један линијски француски пук а затим ће остали енглеско - француски пукови ...  Пук ће бити упућен на источну границу, што има да значи да би Бугари, прелазећи границу, срели не само Србију већ и њене савезнике.  — Ама савезници долазе? — прекину га песимиста и сад први пут и његове очи добише сјај који даје човеку вера и поуздање.  Још није воз ни кренуо са станице а већ се кроз варош просула, као освежавајућа дажда после запаре, вест да савезници стижу у Србију.  Она је најпре обухватила прву, непосредну околину станице, па је после као поплава, као пожар, нагло хватала и распростирала се све даље, до најудаљенијих уџерица на крају вароши.  О томе се најпре шаптало и дошаптавало, затим се гласно говорило и најзад се клицало и узвикивало.  У људи је настало неко расположење да се грле, да стискају један другом руку, да се ведра чела и уздигнуте главе здраве.  — Савезници долазе!  — Долазе војници с Марне!  — Знате ли шта значи то?  Значи да нам је Европа најзад поверовала и да нам је одиста прави савезник!  — Само кад би их стигло доста, онако мало озбиљнији број!  — Не, не, довољан је и један батаљон.  Један батаљон Француза и један Енглеза.  — Шта би нам то помогло?  — Много, много би помогло!  — Помогло би њима, да им умири савезничку савест, али нама ...  — Доста је кад вам кажем један батаљон! — тврди одлучно онај одушевљени са кафанскога стола, који ће извесно и данас наручити пиво „за све“.  — Нека бугарска пушка на нашем фронту убије једног Француза и једнога Енглеза, па то је доста.  У Европи не придају никакву цену балканскоме месу.  Можемо ми гинути овде колико хоћемо, њих ће то тешко ганути а како су кратковиди могли би и онда чак, кад Бугарска огласи рат нама, да сачувају један део оправдања за њен поступак.  Нека га огласи дакле и њима, ал не теоријски, него нека пуца у њих.  Видећете како ће тада променити мишљење.  Ето та нам помоћ од Европе треба!  Поједини, којима није било довољно само толико вести, колико се са нишкога воза просуло у чаршију, одјурили су у начелство да чују потврђује ли и допуњава ли те вести и начелников телефон.  И тај телефон је потврђивао, да је Влада одиста добила саопштење францускога посланика, по коме француске трупе већ сутра пролазе кроз Скопље.  И друге смо детаље сазнали кроз начелников телефон: сазнали смо да трупама које долазе у Србију командује ђенерал Бају, да ће француска база бити у Скопљу а да ће трупе ићи право у Ниш, како би биле на домаку свима фронтовима.  Отуд се још јављало: да се Ниш кити српским и савезничким заставама, да се спрема свечан дочек и да је неописано расположење у Нишу.  Мало доцније и телефониста са централе јави да је разговарао са својим лесковачким колегом и овај му на апарату реко да је у Лесковцу такође велико узбуђење, да се чине силне припреме, станица се кити и спрема се част и напојница храбрим савезницима.  Заклаће се, вели, во и изнети вино бурадима, купују се разнобојна платна те шију савезничке заставе, школска деца журно уче Марсељезу да је отпевају на станици а девојке збирају цвеће да оките у борбама већ прослављене француске ратнике.  И као да си чаробним штапићем пробудио читав један бригом успавани град, оживе све и појави се на улици озарена лица, као оно новембарских дана прошле године, када је прва реченица телеграма, који је стигао са бојишта, гласила:  „Аустријанци у паници и нереду одступају“.  Гомилице на сваких педесет метара и пред сваким дућанским вратима, кафане пуне људи и дима и само чујеш жагор и зузук као оно из кутије коју деца напуне похватаним мувама.  Из дима видиш само како се узноси у песницу стегнута рука, чији притежалац извесно доказује тежину бугарскога положаја; или чујеш лупање у сто, вероватно онога што поручује „за све“.  Ни за једним столом нема више ни једнога песимисте, нико више не врти брижно главом, нико ни у шта не сумња.  Из општега жагора, чују се само испрекидане реченице или по где која реч, или узвик или куцање пивских чаша.  — Па добро! — надвикује остале глас одушевљенога — Зар ми нећемо учинити ништа за дочек савезника?  — Па општина спрема ваљда нешто.  — Не верујем, јер воз ће овуда проћи ноћу и неће се задржавати.  — Све једно, нека је и ноћу, нека је и у саму зору, морамо их поздравити.  Морамо то!  И одмах се донесе одлука да се станица искити савезничким заставама.  На станици је скопској један гвоздени мост, који премошћује колосеке, те чини сам собом тријумфалну капију кроз коју ће воз проћи.  Тај мост и стубови који га носе, окитиће се зеленилом а горе по наслону моста, разапеће се бело платно по коме ће се великим црвеним словима исписати речи добродошлице.  Ваља све те предлоге изнети председнику општине и он ће их примити и остварити.  Није се имало кад одлагати, морало се хитно спремати.  Већ по подне отишли су општински стражари у планину по зимзелено грање а позоришни сликар разапео је на патос бело платно и отпочео по њему црвеним, крупним словима, да исписује поздравни усклик савезницима.  Дарданелска експедиција, при којој су се енглеске лађе ломиле о утврђења која су сами Енглези подизали, а републиканска се француска војска крваво тукла за победу рускога империјализма, остаће увек један тежак историјски прекор неувиђавности споразумних сила, од којега је Лорд Киченер свој део одговорности избегао једном војничком смрћу.  Када се буде неуспех ове експедиције крунисао губитком целога Балкана, који је могао корисно послужити општем ослободилачком циљу, да би се добио Цариград, који би имао користити једном посебном, освајачком циљу, споразумне ће силе, поред многих и ранијих и доцнијих, стећи још једну поуку из овога великога и крвавога рата, а та је: да је само Виљем пруски знао поуздано којим се путем иде у Цариград.  Док је Европа са напрегнутим интересовањем пратила ток дарданелске експедиције, дотле су вести са тога бојишта држале Балкан у грозничавој узбуђености.  У успеху дарданелске експедиције Турци су видели крај свога господарства у Европи; Грци, пораз својих историјских снова о обнови Византије; Бугари, слом својих амбиција о хегемонији на Балкану а Срби, једини излаз из тешкога положаја у коме су се нашли последњих септембарских дана.  Међу тим, баш тих дана вести са Дарданела биле су све блеђе и блеђе док нису сасвим усануле.  Прва вест о дарданелској војсци, после неколико дана мучнога ћутања, била је: да се један зуавски пук, у повратку са Дарданела, искрцао у Солуну.  — Да се први француски пук који је пошао на Дарданеле искрцао у Солуну, цела би ствар данас друкчије изгледала! — узвикнуо је, на глас о томе, један наш виши официр, огорчени противник дарданелске експедиције, који је увек, кадгод се расправљало о томе, упорно тврдио да се Цариград заузима само са сува, као што су то сви досадањи завојевачи његови, почев од крсташа па до Турака, чинили.  Човек, заузет бригом о сопственој опасности, нема моћи да види један шири интерес који је ван његове урођене себичности.  Ни ми нисмо трагично схватили неуспех дарданелске експедиције, јер нам је он довео један зуавски пук на фронт а вероватно за њим довешће нам и остале.  Наше је расположење имало тога момента карактер злурадога задовољства, од прилике онаквога какво се јавља код трговца кад његов сусед и конкурент банкротира.  Али, док је воз који је јуче отишао у Солун, носећи собом онога дипломату административног оделења, донео нам пријатне вести о искрцавању савезника, који ће доћи на наш фронт, дотле је воз који је истога дана стигао из Солуна и укрстио се са овим у Струмици, донео нам непријатну вест, да је грчки Краљ Константин отерао са власти Венизелоса и састав кабинета поверио једноме прононсираноме германофилу.  Та вест на мах унесе пометњу у наше расположење.  Скопљански Грци, који су од 15. септембра, када је објављена грчка мобилизација као одговор на бугарску, ишли чаршијом уздигнуте главе, оборише на мах погледе и почеше нас избегавати предосећајући срамни значај ове промене.  Ми нисмо још ни стигли да се запитамо: шта има та промена да значи, а почеше нас са разних страна претрпавати коментари, званични и незванични, новинарски и усмени, разнолики и противуречни али који су нам, на крају крајева, ипак предочили горку истину — да смо издани.  За пола месеца Септембра одиграли су се на Балкану догађаји који представљају историју од неколико томова.  Чим је очигледан био неуспех дарданелске експедиције, Бугарска је осетила да су јој слободна леђа и одлучила се да изађе из резерве, разуме се, користећи се кратковидношћу дипломатије споразумних сила не ипак, све до последњега часа, отворено. Она 10.  Септембра објављује мобилизацију и објашњава дипломатији тај чин извесним захтевима које поставља као цену за своју неутралност.  Кад Споразум на рачун Србије, пристаје на ту цену, Бугарска упућује мобилисану војску на српску границу а уверава споразумну дипломатију да јој је намера ударити на Турску.  Као одговор на овај бугарски акт, Грчка, држећи се савезнога уговора са Србијом, оглашава и сама 15. септембра мобилизацију.  Краљ Константин притворно потписује тај декрет, уверен да ће, имајући војску у рукама, моћи лакше да натури грчкоме народу политику која му се наређује из Берлина али га Венизелос претиче дозволом да се у Солун искрцају савезничке трупе.  Како би тај корак Венизелосов могао одговарати грчким али не и пруским интересима, Константин — који ће мало доцније улогу немачкога агента заменити још одвратнијом улогом шпијуна и издајника своје земље — приступа државном удару, одстрањујући Венизелоса са власти и растурајући парламенат.  По рецепту, који је добио из Берлина, о значају међународних уговора, он српско - грчки уговор о савезу оглашава за неважећи и, како се у томе тумачењу размимоилази са својим премијером, он овога отпушта.  Тиме је на Балкану, на један мах, створена нова и очајна ситуација.  Та је ситуација последњих септембарских дана овако изгледала: На Дарданелима пропала савезничка акција; на Сави и Дунаву нагомилана немачка и аустроугарска војска, спремна да изврши напад на Србију; Бугарска мобилисане своје пукове шаље на српску границу; споразумне силе шаљу војску у Солун да помогну Србији; Константин грчки издаје Србију и на један мах се иза леђа споразумне војске, која треба да крене у Србију, налази место савезничке грчке, једна војска којој је врховни командант крунисани пруски агенат.  — Ми смо у клопци! — узвикнуо је очајно виши официр коме сам често, у оваквим приликама, одлазио да чујем мишљење једнога спремнога и разборитога војничкога старешине.  Када смо такве разговоре водили, увек смо се издвајали и избегавали жива места, где човек ових дана не може проговорити а да му се не придружи читава гомила радозналих пролазника, која мисли да један виши официр и један уредник новина, морају један другоме просипати читаве товаре новости.  Пошли би оном алејом која десном обалом Вардара води ван вароши, тамо где је велика болница и подофицирска школа.  Ту је тихо, ту нас не би нико узнемиравао.  Минуо би крај нас какав прљави скопљански пајтон, носећи по ког официра који код куће болује а иде у болницу на превијање, или кога лекара који жури на дужност, или можда какву госпођу којој је данас ред дежурства у болници.  Протутњио би по кој аутомобил и једва по који пешак, али у главном, на тој алеји је било тихо и могли смо, сем обичних поздрава ових пролазника, неузнемирено разговарати о великим и заједничким бригама.  Јесен оголела дрва и сасула модро лишће у јарак крај друма, кише умесиле у тесто дебели слој прашине, која обично покрива тле овога друма, а сасушена трава покошених ливада прострла се лево и десно, као огромни, прљави, жути ћилимови.  Још само китњасти ред високих јабланова, који недалеко од пута первазе варошки јаз, што својим тамним зеленилом освежавају нешто мало мртву јесен.  — Ми смо у клопци! — узвикнуо је потпуковник, пошто сам му изложио све догађаје који су се одиграли за неколико дана на Балкану.  — То значи, ви не сумњате више да ће нас и Бугарска напасти?  — То је више но извесно.  Напашће нас подмукло, као звер.  — А ако, по савету споразумне дипломатије откинемо комад меса са свога тела и бацимо јој у чељуст?  — И тада ће нас напасти! — одговори официр одлучно.  — Можете ли ми бар рећи, јесмо ли колико толико спремни на тој страни? — и ја погледах пут истока, тамо где се узносе средоречки висови.  — Спремни? — учини потпуковник и тешка брига осенчи му још више суво и коштуњаво лице.  — Мислим, јесмо ли бар толико спремни да дочекамо прву навалу, дотле ће ваљда ...  — Шта ће дотле? упита он и застаде.  Ја се збуних, јер одиста нисам могао ни сам у том тренутку наћи шта ће дотле бити.  На Грке се није могло више рачунати да привуку на себе један део бугарске војске; на савезнике се није могло рачунати после ситуације која би им остала за леђима ако би кренули нама у помоћ; на нашу војску са севера није се могло рачунати, јер је она већ понела велики напад Немаца и Аустријанаца.  — На истоку — настави потпуковник, пошто је узалуд очекивао мој одговор — имамо две слабе дивизије са батаљонима од по 600 пушака, обе на Осогову; једну према Кривој Паланци а другу на правцу Царево Село.  То нам је централна снага према Бугарима.  Имамо још два крилна одреда, један на Власини а други према Струмици.  То је све што имамо овде, на јужноме фронту.  — А горе?  — И горе то исто.  Једна дивизија код Зајечара и друга код Књажевца, на Нишави две дивизије и горе на Неготину један одред.  Ето, то је све!  — А Бугари?  — Ја не знам сасвим тачно! — отеже потпуковник досећајући се — Знам да се овде на нашем фронту концентришу за сад балканска, рилска и маћедонска дивизија, али како ће им бити одрешене руке према Грчкој, Бугари ће моћи да баце на нас два пута и по веће снаге од наших.  — То значи? ... — заустих ја забринуто.  — То значи да тринаесту годину не можемо поновити.  Кад би се имали понети само са Бугарима, ја бих био безбрижан.  — А овако?  — Овако, рекао сам вам, у клопци смо.  — И мислите да нам нема спаса?  Потпуковник заћута за час па нагло додаде:  — Било би га!  Управо, могло га је бити.  — Могло је? — мене озари нека потајна нада, верујући ваљда да оно што је могло, може још увек бити.  — Једна очајна али брза и одлучна мера коју је, то сам чуо поверљиво, Врховна Команда и предлагала као једини излаз из ситуације.  — А то је?  — Један политички и војнички препад, ма и по цену ослабљена севернога фронта, ма и по цену напуштања Београда и једног дела Северне Србије: један нагао и снажан напад на Бугарску пре но што би она завршила мобилизацију.  — А шта би се постигло тим?  — Врло много!  За пет дана наша би војска била у Софији, Бугари би били нагло избачени из редова непријатеља споразума; Турској би био пресечен пут за снабдевање муницијом и другим потребама и свака веза са Немачком, Румунија би била силом прилика нагнана да уђе у наш фронт, Константину грчком био би стављен шах-мат а Аустро- немачка офанзива на Србију уједан мах би се нашла пред једним фактом са којега би била готово безциљна.  Ето шта би се добило.  — А је ли извесно да би се и успело у томе?  — Извесно, али неуспех не би нам ништа више отежао ситуацију од садање.  — А ви велите, Врховна је Команда и предложила то?  — Да!  — Па?  — Чујем да је Влада била одлучно противна.  — А то значи, да је дипломатија споразума била противна.  — Извесно.  — Или боље рећи, то значи, да дипломатија споразума још и овог тренутка верује Бугарској.  — Да! ... — учини потпуковник и замисли се дубоко, те ћутећи настависмо шетњу.  На један мах он застаде, па настави своју мисао гласно:  — Ја никад о дипломатији нисам имао високо мишљење, али сам веровао, да је њено расуђивање о догађајима бар два три степена изнад нуле.  Овај ће рат бар донети и тај добар резултат, што ће открити, да је дипломатија једна излишна и скроз некорисна установа.  Од почетка рата није ништа предвидела и сад још не уме ништа да предвиди.  А ствари су тако просте и тако јасне и вероватно зато баш што су јасне, дипломатија их мање види.  — На жалост! — потврдих ја — Али, дозволите ми, да се вратим на малопређашњу вашу напомену.  Говорили смо о ономе војничкоме препаду, који велите да је предлагала Врховна Команда, а Влада га није усвојила.  Мислите ли да би за тако шта већ било доцкан?  — Извесно!  Бугари су већ мобилисани, њихове су дивизије век на граници.  — И онда, шта можемо, има ли каквог начина да изађемо из ове ситуације?  Потпуковник не одговори ништа на ово питање, те ја покушах, да му га у другом облику поставим.  — Шта мислите, којим ће се редом развијати сад догађаји?  — Велика офанзива на северу већ је отпочела, непријатељ је већ на појединим местима успео да пребаци мања одељења преко река.  Према последњим извештајима, који су ми познати, и код Београда су већ пребачене непријатељске трупе, код Остружнице и доле, на дунавском кеју, испод кланице.  Чим падне Београд, догађаји ће почети нагло и брзо да се нижу.  — А ви мислите Београд мора пасти?  — Мора! — одговори потпуковник одлучно.  — На Београду је двадесет и четири немачких и двадесет аустријских батаљона.  — А наших?  — Наших двадесет батаљона, али десет трећег позива.  — А зашто ви везујете за пад Београда догађаје који ће настати?  — Јер то је почетак успеха офанзиве са севера, који ти догађаји има да прихвате.  Ућутали смо обоје и наставили без речи шетњу кроз оголели ред дрва, кроз који је неколико косих линија вечерње светлости суморно сенчило наша забринута лица.  О јесени и сама природа изгледа забринута те пристаје уз наше расположење, допуњавајући га својом мутном и тамном бојом.  Потпуковник се био дубоко замислио и у два три маха прелете преко његових усана горак и болећив осмех.  Једном заусти да нешто рече па се трже и уздржа, али тешко уздахну.  Колико је у томе тренутку било бола у души овога честитога војника, разумео сам мало дана затим, када првога дана по паду Скопља чусмо, да је у Феризовићу извршио самоубиство потпуковник Душан Глишић.  То је био официр, са којим сам оних тешких и последњих дана србијиних, чешће заједнички бринуо, шетајући оном оголелом алејом која води у подофицирску школу или пустим парком, који се иза те школе диже.  Вио је болестан и болест му је увек наметала мрзовољу.  Чини ми се, у животу га је држала још само дужност и оданост ослободилачкој идеји, којом је био запојен и ради које му је и један брат пао на Куманову.  То је био кончић, који га је везивао за живот.  Кад се све срушило, њему је слом изгледао страшнији и црњи но сваком другом.  Напустио је Скопље необично потресен.  Откинуо се онај кончић и он није имао разлога да и даље живи.  Убио се на првој станици, на којој је сишао, кад је кренуо из Скопља.  Није хтео даље.  Већ сутра дан, после овог нашег разговора, стигла нам је поражавајућа вест, да је Београд пао и ја сам у тој вести догледао онај почетак догађаја, које је потпуковник предвиђао.  Допрле су до нас и појединости о крвавим уличним борбама, које су се 24-ог водиле на Дорћолу и о пакленој борби на Ади Циганлији.  Ту вест, о паду Београда, потврди ми један официр из команде трупа, додајући, да је у Београд први ушао двеста четрнаести пешадијски летећи пук, који се борио и на Ипру, код Араса и пред Варшавом.  И низ догађаја, низ несретних последица кратковидости дипломатске, који се завршио сломом Србије, отпоче да се ређа.  Сваки је дан носио свој догађај а сваки је догађај наговештавао велику трагедију српскога народа.  За пад Београда сазнали смо 26. септембра а сутра дан већ знали смо и то, да ни један савезнички војник неће кренути из Солуна у помоћ Србији.  Чекао их је окићен Ниш, чекао их Лесковац, чекала их Ђевђелија, чекала Струмица и Велес, чекало их је Скопље; чекао их је цео српски народ и нико није хтео да верује немиломе гласу да неће доћи, те су се и даље лепршале заставе истакнуте у част њиховога доласка.  Јуче, 26. септембра, још се упорно тврдило из Ниша да савезници долазе, али данас већ, веровали су у то само они који нису могли праву истину знати или су је упорно негирали.  А јуче је одиста и кренула била савезничка војска у помоћ Србији.  Још од ране зоре настао је био у Солуну покрет француских трупа на железничкој станици.  У 10 часова пре подне, већ је био укрцан у вагоне један батаљон 176-ог француског пука.  А нови су батаљони кретали ка железничкој станици, јер по распореду за покрет, сваких два сата требао је да крене по један воз, од којих први, овај што је већ укрцан, у 11 часова пре подне.  Око укрцанога воза је било већ пуно живота, војници су још једнако излетали те точили воду са станичне чешме или преко ограде додавали чутурице да им се напуне вином и пазаривали поморанџе, алве, симите, воће, од оне масе солунских продаваца која се обично начети на огради солунске станице и са ужасном оријенталском дреком, намеће купцима свој еспап.  Пред једним вагоном прве класе, који је био празан и затворен, стајала је гомилица француских официра водећи живе разговоре у очекивању ђенерала који ће се у исти воз укрцати и повести војску Србији у помоћ.  Пет минута пре 11 часова, стиже на аутомобилу ђенерал Бају са својим штабом, у коме се већ налазио и један српски млађи официр, стављен на службу ђенералу.  Чим је трубни знак објавио да ђенерал иде, на станици је настао живљи покрет, официри су се разлетели и пресекли сваки даљи излазак војника из вагона, свако се нашао на своме месту а командант батаљона поздравио је ђенерала и рапортирао му, да је батаљон потпуно укрцан и воз спреман за полазак.  Ђенерал се задржа пред возом да изда наредбе командантима пукова за даље укрцавање а затим се поздрави и пође у вагон.  Да је тога тренутка, као што је било утврђено, кренуо воз, Србија би видела француске заставе.  Да ли би се војска, која би већ једном била на српскоме земљишту и вратила затим, то је друго питање, али би Србија сагледала француске заставе; телеграми би забрујали дуж фронтова да је француска помоћ већ на српскоме земљишту и уморан четворогодишњи борац српски, који је на северу запливао већ у дубоку крв, дигао би главу и охоло пошао у нову смрт.  Ти телеграми би стигли и у непријатељске редове, стигли би и у Софију и несумњиво би се они тамо у бугарској престоници још једном размислили пре но што би извели први октобар.  Али — то није први случај у историји, да мали и незнатни узроци измене читав ток догађаја.  Ђенерал Бају се поздравио и пошао да уђе у свој вагон а официр, командант воза и два три железничка чиновника полетеше вагону да отворе пред ђенералом врата.  Али врата, или зарђала или набрекла, нису се могла отворити.  Покуша један, покуша други чиновник, покуша и сам официр, врата се нису могла отворити.  То исто и са вратима на предњој страни купеа.  Један подофицир, железничар, саже се под вагон, узе један камен и поче њиме лупати кваку, али она не попусти; други један ускочи у вагон кроз прозор и узе покушавати изнутра, али ни он није могао успети.  Дотрчао је и чиновник из станице и загледао врата са свих страна па послао да се зове један бравар из суседства али бравара није било у радионици.  Ђенерал је нервозно и очевидно љут пушио цигарету за цигаретом а командант воза је покушавао на неки начин да му се правда али га ђенерал није ни слушао.  Велика казаљка на станичноме часовнику нагло је одмицала и војници, који су већ одавно сатерани у вагоне, почеше понова да се размрдавају и, ван погледа својих старешина, заобилазним путевима, иза разних вагона, да долазе у везу са продавцима иза станичне ограде.  И као што то обично у таквим приликама бива, да се људи најзад сете онога од чега треба почети, шеф станице нареди да се оде у жељезничку радионицу и отуд зовне мајстор.  То је разуме се продужило чекање и ђенерал који је већ неколико пута нервозно погледао у сат, поче и гласно да се љути.  Задоцњење је већ испунило три четврти сата.  И ко зна колико би се то одоцнење још продужило да се отуд, путем који води из вароши, не зачу силно бректање једнога мотоцикла, који је јашио француски војник.  Мотоциклиста нагло улети у станицу, сјаха справу, упути се ђенералу и предаде му једно писмо у великој, белој коверти.  Ђенерал, који је са војском својом сад већ требао да буде близу српске границе, отвори писмо, прочита га брзо па се врати погледом и прочита га још једном идући од речи до речи.  То је била наредба која је обустављала покрет воза и наређивала ђенералу да искрца већ утоварену војску и врати је у логор.  То је била наредба која је обустављала помоћ Србији.  Ту је наредбу и њено извршење Софија знала већ после четврт сата.  Ниш је није одмах сазнао и чекао је воз са савезничким трупама.  Да није било оне покварене браве на вагонским вратима, та би наредба стигла ђенерала можда у Ђевђелији а Софија би из Солуна била извештена да је први контигенат савезничких трупа кренуо у Србију и то би имало свога утиска.  О томе смо догађају сазнали 27. септембра а, дан за овим, већ стижу нове неповољне вести, са севернога фронта:  Смедерево пало и непријатељ пребацио велике снаге код Рама те означио своју намеру да главну акцију управи долином Мораве.  Сутра дан, то је било 29. септембра, напали су Бугари нашу границу у близини Кадибогаза.  Софијске дипломате, које су по свом наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да и нама и својим владама објасне да су то нередовне трупе учиниле и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске.  Сутра дан, 30. септембра, Бугари су напали наше граничне положаје према Књажевцу и софијске дипломате, које су по наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да нама и својим владама објасне да су и то нередовне трупе и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске.  Најзад, последње септембарске ноћи, у очи првога октобра, Бугарска је напала Србију на целоме фронту.  Први октобар донео нам је ту вест која, ма да је међ нама изазвала узбуђење, никога ипак није изненадила, јер смо тај напад већ од дана бугарске мобилизације очекивали.  Овај акт је изненадио само дипломате споразумних сила и оне у Софији и оне у Нишу, и то у толикој мери, да је један од нишких дипломата, коме су факта разорила његово „дубоко уверење“ узвикнуо једноме нашем државнику:.  — То је којешта од вас, то нема смисла —  — Шта?  — То, што су вас напали Бугари!  Други један, његов колега, још је и на дан првога октобра, када су бугарска пушка и топ пламтели дужином целога фронта, тврдио да би се ствар још дала поправити, јер Бугари „у ствари немају намеру да нападну Србију“.  Један руски консул, који се затим није хтео испред Бугара ни да уклони, већ је са највећим поверењем остао у Србији, рекао је на дан првога октобра једноме нашем вишем чиновнику:  — Шта ће те сад?  — Србија пропада, Господине Консуле, и ја мислим да би овом приликом био једини спас када би Руси искрцали војску у Варни и Бургасу.  — А ... само то не може бити — одговорио је консул — јер руски војник не би никада пристао да пуца на свога брата Бугарина.  — Али тај руски брат пуца на свога српскога брата ...  — То су ваше балканске ствари!  У осталом ја мислим, да ... ја мислим ... — и г. консул није ни довршио реченицу, јер у ствари није ништа ни мислио, што је сасвим и одговарало служби у којој је.  Кажу — ако је тачно — да су још јуче, на дванаест часова пре но што ће Бугарска загазити у рат противу и Споразума — један споразумни дипломата софијски и његов друг нишки, одлучно тврдили да Бугарска и не мисли напасти Србију, о чему су они добили најдубљега уверења непосредно од бугарске владе.  Ето, на основу обавештења те и такве дипломатије о приликама на Балкану, опредељивале су се споразумне силе у својим поступцима и држању; из обавештења те и такве дипломатије никао је први октобар и цео балкански слом, који ће затим дуго и дуго бити једна гломазна брига и терет целоме Споразуму.  Ми смртни, који смо догађаје — који су у осталом били тако јасни — пратили чистим погледом и здравим разумом, дочекали смо први октобар са расположењем којим човек дочекује недаћу, за коју унапред зна да га не може мимоићи.  Тај мучки ударац с бока нити је био први у нашој новој историји, нити је био неочекиван од таква суседа као што је Бугарин.  Ми смо тај ударац очекивали још новембра месеца прошле године када је Поћорек преплавио западни део старих српских граница.  Три стотине валандовских гробова, дебео је ожиљак на нашем телу, од врха тога братскога ножа и крвава опомена да се ни једнога дана не подајемо заблудама које су искључиво дипломатији дозвољене.  Ми се а нисмо подавали и дочекали смо први октобар као нешто са чиме смо одавна већ измирени, али то не значи да смо га и мирне душе дочекали.  На против, почели смо се збуњено освртати на све стране, као дављеник који очајно погледа по узнемиреној пучини, не би ли догледао какав појас за спасавање.  И, навикнути множином догађаја и брига, које смо последњих година превалили преко глава, да и у најтежој ситуацији нађемо себи утехе ма и у немогућим претпоставкама, почели смо и овом приликом да их тражимо.  Када нас је од јутрос пробудила вест, да су нас ноћас о поноћи Бугари напали дужином целога фронта, мислили смо још увек, биће то какав локални напад, као онај неки дан код Кадибогаза и онај други код Књажевца.  Али смо ипак, са извесним немиром у души, похитали сви начелству, да чујемо шта о томе власт зна и шта каже нишки телефон.  Чаршија је већ била узбуђена и трговци су нас, са дућанских врата, питали погледом а ми смо одговарали слегањем рамена.  У тесној улици начелства групице узбуђена света, код начелника пуна канцеларија и ходник.  Обавештене да напад није локалан већ целим фронтом и, да се од ноћас можемо сматрати да смо у рату са, гомилице су почеле пред подне да куљају из начелства и оног сокачића, у најживљем разговору да се крећу улицом где су све више и више расле онима који су им придолазили.  Сваку од тих гомилица, задржавали су сад трговци, који су сишли са својих дућанских врата и пресретали свакога, не би ли што више сазнали.  Поједине од ових група што крећу улицом, иду оборене главе и забринута лица, друге живо коментаришу догађај, а треће полемишу и надвикују се.  Улица ври неким тихим узбуђењем, као оно кад са дна суда већ почиње да избија кључ.  — А Румунија? — узвикује професор, у гомилици која је застала пред једним дућаном и толико новим присталицама нарасла, да су пролазници морали слазити са тротоара на улицу да би је обишли.  — Румунија ћути! — одговара му мрзовољно једна београдска избеглица, коју већ од неколико дана мори тешка брига о имању које је остало у освојеноме Београду.  — Ћути, ал не сме и даље ћутати!  Она је присвојила себи част, да се последњи уговор о балканском миру назове букурешким уговором, то значи и дужност, да буде чувар неповредности тога уговора.  — Море, је л ’ само Немац на престолу, он већ онда зна како Виљем тумачи међународне уговоре! — упада трговац пред чијом се радњом води разговор.  — Па јест, оно и Константин грчки је протумачио по томе рецепту уговор! — додаје пензионар за којега се уопште знало, још од почетка рата, да све ствари гледа кроз веома мутне наочари.  У другој гомилици, која живо промиче улицом, чујеш глас једног мобилисаног адвоката.  — Ја вам опет кажем, Русија ће нам у последњем тренутку прискочити.  Шта је то њој да из Одесе пребаци војску у Варну, ништа, шала!  — Ал ја бих волео — чеше се за врат учитељ — кад би нама Русија прискочила у помоћ у првоме тренутку, а не у последњем.  Трећа се група окупила око једнога фијакера, којим је, не знам ко, хитао из начелства.  Јер, светина је у таквим приликама, кад је жедна вести, прави тиранин; она зауставља човека који жури најхитнијим послом; она зауставља кола, којима је неко пошао да би стигао пре но пешке; она би кадра била да заустави железнички воз, само да задовољи своју жеђ за вестима.  Разуме се да светина у таквом случају предузима сва потребна обезбеђења да кола не крену даље док она не исцрпе из њих све вести, онако од прилике, као што вам при улазу у варош трошарински чиновници прегледају кола да виде носите ли шта што подлеже трошарини.  Један ће се обесити о фењер од фијакера, други метнути ногу на степеник за пењање, трећи наслонити руку на кош и, тако обезбеђени, почеће да вам претресају кола, да виде нема ли што под седиштем, у кошу, у џепу пролазниковом, нема ли која вест која подлеже трошарини светине.  То све бива и с тога што светина увек верује да онај који жури колима, мора знати штогод више но онај који иде пешке.  — Па добро.  Је ли то редовна бугарска војска ударила? — пита онај што је ногу попео на степеник за пењање.  — Па не могу ваљда комите ударити од Видина до Дојрана, разуме се редовна војска! — одговара нестрпљиво светини заробљеник с фијакера.  — А савезници из Солуна? — пита онај што се ухватио за фењер.  — Остају у Солуну! — одговора онај што је пожурио колима да би стигао пре но пешке.  — Зар не мисле ни у овоме случају да промене одлуку? — пита онај за леђима што се држи за кош.  — Не верујем! — одговара човек с фијакера, погледајући нестрпљиво на сат.  Све те гомилице, које су искуљале из уличице где је начелство, сливају се затим у поједине кафане, где су већ стигле на продају и новине које су изашле пред само подне и које се отимају од продаваца.  У кафану су придошли и чиновници, који су раније напустили канцеларије и трговци, који су мало раније напустили радње и избегличке госпође, које немају стрпљења да код куће сачекају мужеве.  И све то ври и кључа као у мравињаку.  Око столова се начетило по два реда столица и све погло главе и жагор једноставно испуњава простор, а облак дуванскога дима повија се над забринутом гомилом.  Кад ме је већ загушила и брига и дим, дигао сам се и кренуо кући.  Напоље још сипи несносна јесењска киша и мочар покрио житким блатом улице.  Влага ти чисто продире у душу, као да би мрзовоља природе хтела да се уједини са мрзовољом нашом.  Улицама видиш овамо и тамо по двоје и троје, сабрани под кишобраном или под кровом, разговарају; жене извирују на капијама очекујући мужеве, који ће им потврдити вести које су у комшилуку сазнале, а домаћин уморан бригом коју му је донео данашњи дан, ено га жури да је подели са својом породицом.  Кроз ваздух, разређен влагом, одјекује потмуло камени мост на Вардару и чује се одмерени пљасак опанака по лапавици.  То, поврнуте јаке на прокислу шињелу, оборене пушчане цеви са које се слива киша, маршира тромо неки одред трећепозиваца, тамо — ка граници.  Ушао сам у кућу и боно се насмешио.  У једноме углу, у мојој канцеларији, лежи згужвано платно, које је требало да буде разапето на тријумфалној капији, при доласку савезничке војске.  На њему је исписан крупним црвеним словима, недовршен поздрав савезницима: „Vives les Al ...!“.  Пре но што ће 1912. године букнути балкански рат, иза кога ће се једно за другим низати крвави догађаји, да би се завршили најстрашнијим историјским поломом, пламеном који ће обухватити целу земаљску лопту, — као знамење, као предзнак великим светским катастрофама, десио се један догађај који је узбудио цео свет.  Пошто се дуго и дуго градио, отиснуо се први пут на пучину до тада највећи светски брод „Титаник“.  Здрав, снажан, поносан, он је поуздано разбијао морске вале који су се ломили о његове бокове, секао их је и пловио своме циљу.  На њему неколико хиљада путника, који су му се са поуздањем поверили да их превезе преко пучине.  По броју становништва, које је на њему, он преставља скоро једну малу варош а по уређењу и читаву једну државу која плови по мору.  Ту су радње и трговине, ту касине и клубови, забаве, разонођења, штампарије па чак и новине које излазе на броду.  И усред најпоузданије пловидбе, „Титаник“ наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и — тоне.  Тоне, за неколико минута на дно мора читава једна мала држава.  Овако удаљеноме од догађаја које смо преживели, удаљеноме од патња које смо поднели, мени тадања Србија и њена судбина све више личи на судбину „Титаника“.  И она се дуго и дуго градила — све од орашачког устанка па до сада и отисла се једнога дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна.  У њој живот буја, снага се народна одупире поуздано валима који ударају о њене бокове и она сече пучину и плови своме циљу.  И, усред најпоузданије пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекивани ударац с бока и — тоне.  Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ.  Ми, који смо се дочепали обала талијанских, корсиканских, афричких и сунчаних обала француских, нисмо друго до бродоломници са тога великога брода.  Има чак и појединих детаља у катастрофи „Титаника“ који ову сличност са катастрофом србијином чине још ближом и одређенијом.  Описи велике поморске катастрофе казују, да се у моменту судара, који се најпре само на једноме крају огромне лађе осетио, на другоме њеноме крају развијао пун живот и, док је кљун лађе већ тонуо, овамо у позадини њеној још је свирао оркестар и не слутећи да ће се малочас све угасити, све под море отићи.  Тако је нешто било и у овој позадини, у Скопљу.  Док је кљун лађе већ тонуо, овамо је још свирао оркестар и не слутећи да ће нас за мало све прелити морски вали.  У Скопљу се, пред катастрофу, зацарила била сезона концерата.  Још један није био ни свршен а већ се образовао одбор и припремао програм за други.  Осећајући обавезу да купује карте за те добротворне концерте, и ако их никад није посећивао, један је трговац чак, и не знајући да ће у томе часу говорити пророчанским језиком, рекао:  „Ама шта сте окупили са тим концертима, не ваља то, богами, не слути на добро“!  Но сем концерта и иначе је живот у Скопљу био у пуном јеку.  У општини се, све до последњег часа, живо радило на регулационим плановима по којима би на обалама Вардара никла нова и препорођена варош; хитно се зидала зграда народног позоришта како би већ половином октобра могле отпочети представе у новој згради; „Друштво за проучавање ослобођених српских области“ држало је седнице на којима су се пројектовале нове научне екскурзије; у гимназијску зграду збирани су и преношени са разних страна археолошки предмети за будући народни музеј, који се имао основати у Скопљу; месни одбор живо је запео да још с јесени навуче довољно дрва, брашна, шећера, петролеја, како би за времена спремио зимницу сиротињи која је избегла из горњих крајева Србије и овде нашла заштиту; Коло Сестара радило је вредно и марљиво а организирало се и друштво за заштиту напуштене деце.  Све се радило живо, предано, радило се до последњега часа и не слутећи да је предњи део брода наишао већ на подводни ледени брег.  Па ипак, и ако задњи део његов још није тонуо, потрес од удара осетио се целим телом брода већ првога октобра.  Потрес је био тако снажан, да се затресла цела трупина и на један мах све се узневерило, све застало и сав живот намах обамро, као оно кад сви човечији органи утрну од снажнога ударца.  То је било јуче а данас, другога октобра, већ смо више знали но јуче, те ако је јучерањи дан био можда последњи дан вере, данашњи је већ био први дан разочарења.  То се разочарење јасно исписивало на лицима оних који су се збирали у кафане да заједнички брину бригу о тежини положаја, очекујући један од другога утехе.  Говорило се са много мање поуздања но јуче и прекјуче, јер и највеће оптимисте осећале су да пред њима лежи једним дахом порушена кула коју су дотле зидали од грчких, румунских и савезничких карата.  Око једнога кафанскога стола, где се још јуче врло живо расправљало о бочном нападу Румуније, о искрцавању руске војске у Варни, о операцијама Грчке са југа, данас се већ говорило о креманскоме пророчанству.  — Можда и друкче гласи то пророчанство, — вели један дежмекасти господин — али сам ја чуо тако: да ће једна страна сила преплавити земљу и да ће Србија робовати или три недеље, или три месеца или три године!  — Не каже пророчанство — вели други — да ће цела Србија бити преплављена, већ само један део њен, на пр.  Мачва и Морава.  — Не значи то, брате ништа! — буни се један непознат млађи човек — Ухватили сте то креманско пророчанство па га растежете као армонику, како вам кад треба.  Лањске године, кад су Аустријанци допрли до Милановца па отерани, рекло се: ето, испунило се пророчанство.  Па шта сад, зар изнова?  О креманскоме пророчанству није пала реч само ту за столом, говорило се о њему тих дана на све стране и у сваком кутку.  Говорило се у опште много о пророчанствима, гледало се у карте, у дланове, у плећке и разговарало се са асталчетом.  Та веровања увек за време ратова, а нарочито за време катастрофа, кад настаје царство судбине и случаја, добијају маха и заражавају светину.  Кад се увуче још у, бригом заморене душе, предосећање несреће и слутње, онда та веровања у предсказања постају права зараза и страст.  Тих дана, измеђ осталих, говорило се нарочито и о пророчанству неке старе Туркиње, која је некој нашој госпођи рекла:  — Много се ружно види за вашу државу и за ваш народ.  Пао велики црн облак па све покрио и легао мрак на земљу.  Кроз тај мрак нико не уме да нађе пут нити да види свој град и своју кућу те ће по мраку да се погубе људи и жене и деца и много ће да плачу једно за друго.  Црн хлеб ће да замени белу погачу а тврда земља меку постељу.  Деца ће умирати а неће се друга рађати; биће више удовица него девојака и мајке ће плакати на туђим гробовима.  Краљ ће краљевати без круне.  Ноћ ће дуго трајати, врло дуго и неће сванути све док три краља не изгубе круне, три краља државе и три краља животе.  Тада тек јавиће се сунце из мора и свануће дан!  Свештеник неки говорио је својој околини и о неком пророку Исајији из XВ. века, који је пророковао да ће се два змаја сукобити на Овчем Пољу, један са запада а други са истока, и да ће овај са запада најпре много тегоба имати али ће најзад смрвити змаја са истока.  — Ја у све то не верујем! — тврдио ми је познаник који ми је ова пророчанства препричао — а Ви?  — Ја бих више волео да знам шта у овоме тренутку мисле наши пророци у Нишу, но шта мисли пророк Исајија и та Туркиња.  — А не може се сазнати?  — Не може се добити телефонска веза.  И одиста, од јутрос, крај свих напора који су чињени, телефонска веза са Нишем није се могла добити.  Или је нишка централа била преокупирана или се негде на путу између Ниша и Скопља дешавало нешто врло важно, тек до везе се није могло доћи, а сви смо осећали да би овога тренутка готово важније било сазнати шта се дешава у Нишу но на фронтовима.  Ниш јасније но ми види нову ситуацију пред коју смо стављени издајством грчким, неодлучношћу савезника и једновременом офанзивом Аустрије, Немачке и Бугарске.  Кад се то већ није могло кроз телефон докучити, очекивали смо са нестрпљењем нишки воз па да од путника сазнамо што.  Али је и нишки воз имао једно очајно задоцнење.  У место јутрос, он је стигао тек око три сата по подне и прва вест коју смо са њега чули, била је: да је ово превелико задоцнење због опасности која је претила возу услед упада Бугара код Предејана.  Воз је чекао дуге сате на разним станицама док се обезбедио његов пролазак.  — Верујте, после овога воза ја мислим да ни један више неће кренути из Ниша за Солун! — тврдио је један путник.  — Само питање је, хоћете ли и ви стићи у Солун? — рећи ће један од оних скопљанаца, који већ од недељу дана на овамо редовно дочекује и испраћа све нишке и солунске возове.  — Зашто мислите?  — Јер то што је претило код Предејана, још више прети код Струмице!  Путник погледа попреко саговорника и одмаче од њега, као да је он тај који ће код Струмице извршити атентат на воз, па пође затим да саопшти путницима у купеу да на путу до Солуна има још једно Предејане.  Иначе, путници на возу били су врло престрављени и мало су говорили или су можда мало знали.  По њима, једно је било поуздано а то је, да је у Нишу ситуација сматрана много тежом но у Скопљу.  Од њих смо још сазнали да су сва државна надлештва спремна да крену из Ниша у Битољ; од њих смо сазнали и да су за собом оставили спреман нарочити воз којим су требали да крену за Битољ и страни посланици, ако после опасности у којој је овај воз био — о чему је јављено Нишу — не одустану у последњем тренутку, да крену овим путем.  У возу није било редовних путника, све су то већ били бегунци за Солун, и у томе својству, није им ни потребно било ма шта говорити; они су сами собом и својим путовањем казивали и сувише јасно какво је стање у Нишу.  Иначе, што се мора признати, на возу је било мало људи бегунаца а врло много жена и деце.  Вагони и фургони су били пуни и препуни дењкова и куфера.  Тај први избеглички воз од бугарскога напада, учинио је на нас само у толико тежак утисак што су њиме прошла за Солун и два народна посланика.  — Они су се свакојако решили на то, пошто су се тачно обавестили о ситуацији.  И за нас нема ничега речитијега од бегства народних посланика.  Сад већ знамо јасно ситуацију! — гунђа један из гомиле која је сачекала воз.  — Не верујем! — правда их други — иначе, зашто би само два посланика побегло, зашто не би и остали, зашто не и влада?  — Влада не може у Солун, на туђу територију а остали посланици ... у осталом, можда су ова двојица чланови какве комисије или иду ради какве лиферације држави?  — Какве лиферације, молим вас, сем ако су кадри да нам лиферују савезничку војску.  Него, хоћете ли ја да вам кажем зашто ови посланици бегају са женама, првим возом?  — Зашто?  — Јер ... лађа тоне!  Враћајући се са станице, пошто је воз кренуо за Солун, свет је ишао у групама којима су се придруживали они који нису били на станици, да чују што ново.  Те су групе разговарале о утисцима које је сваки појединац понео са овога воза.  Могло се говорити само о утисцима који су нам давали општу слику ситуације, јер смо се са воза вратили тако исто оскудни вестима као што смо били кад смо пошли да га дочекамо.  Чаршија је скопљанска у томе тренутку можда више знала но ми.  Она је из целога пространога догађаја, који се развијао на границама Србије, са нарочитом грозничавом радозналошћу пратила оне вести које су се тицале непосредне судбине Скопља.  Чаршија је са источнога фронта била обавештена чак и о оним детаљима које је власт можда нарочито прећуткивала или их ни сама није знала.  Сваки покрет непријатеља на тој страни, сваки његов успех или неуспех, на неки необјашњив начин, неким подземним путевима, допирао је до скопљанске чаршије и шапатом се разносио од ћепенка до ћепенка и од једног дућанског прага до другог.  Прилазећи једној од група, која се враћала са станице, један омален господин не хтеде ни да саслуша вести које је она носила са воза:  — Не требају ми никакве вести, ја већ знам, ситуацију — вели он — Од два сата по подне па до сад лутам од дућана до дућана па не могу да разменим једну банку.  Трговци сакрили сребро а то знам већ шта значи.  Са Нишем се никако није могла добити телефонска веза али је кумановски телефон јављао неповољне вести.  Крива Паланка је пала и Бугари напредују ка Страцину; у Врањи се дешавају неки догађаји о којима су вести врло нејасне и неодређене.  Неко додаде још да је у чаршији чуо да је и Царево Село пало, да се борбе воде пред Кочанима, али да се ни ова варош неће моћи да одржи и да чиновничке породице већ напуштају Штип и одлазе у Велес.  Те вести нас готово поразише и, док смо до сад били само забринути, сад већ почесмо и да страхујемо.  И у чаршији и по махалама се ускомеша и узавре и свако потрча где је знао и умео да се подробније распита не би ли сазнао праву истину.  Па и у томе часу било их је који су умели да се теше.  — Крива Паланка пала, то значи Куманову нема спаса! — веле они који су већ подлегли бризи.  — Крива Паланка и није никакав положај.  Наш је интерес да је напустимо и да доведемо непријатеља на Страцин.  Ту ћемо га тући! — веле они други који би још хтели да се храбре.  Тако је у узбуђењу прошао цео тај дан.  Предвече, као да је било нечега освежавајућег у атмосфери.  Наишле су од некуд, непознатим путевима и из непознатих извора, мало повољније вести, као оно кад после несноснога и загушљивога летњег дана, испуњеног оморином, дуне предвече свеж ветрић те расхлади чела и разгали душу.  По тим вестима, наши се одлично држе на Страцину и велика им помоћ стиже са севера и из гарнизона са албанске границе.  Осим тога Енглеска, Француска и Русија објавиле су рат Бугарској и већ су се Французи на југу ангажовали у борби; Енглези бомбардују Дедеагач а Руси Варну.  Кафане које су на подне биле разређене, испунише се предвече и посетиоци њихови, које си данас сретао улицама забринуте, ведро су се поздрављали и живо разговарали.  — То би све било врло повољно — вели за столом код „Зрињског“ један лекар коме су све те вести саопштили — само ако то није морфијум за успављивање.  — Какав морфијум? — буни се господин који му је саопштио све те повољне вести.  — Па — учини лекар скептички — болеснику, који цео дан тешко пати, ми лекари обично предвече дамо једну дозу морфијума ради умирења живаца и ради сна који обично окрепљава у болести.  — Али за Бога, докторе — буни се и даље онај што је запојио целу кафану најлепшим надама — кад све то не би било тако, онда би значило да смо ми, који се налазимо у Скопљу, пред непосредном опасношћу?  — А шта вас уверава да нисмо?  — Уверава ме, уверава ме ... — запе онај не могући у моменту да нађе какав поузданији аргуменат сем вести које су се чуле и за које нико није умео да потврди одакле су и како чуле.  — Ево вам један доказ! — умеша се трећи да спасе ситуацију — Када би опасност била близу, Команда би Трупа извесно већ наредила евакуацију болница и магацина.  Ја знам за магацине поуздано да до овога часа није наређена њихова евакуација.  Ви, докторе, знате за болнице, је ли наређено што?  — Није! — одговори доктор.  — Ето видите! — прихвати онај победнички.  — Ал то не значи да не може бити већ сутра наређено! — додаде доктор.  — Па и нека буде — брани се онај — ал онда то не значи да је сутра већ последњи дан Скопља.  Евакуација се наређује на неколико дана пре опасности, бар два и три дана.  И догод ја нечујем да је издато такво наређење ја ћу безбрижно спавати.  Тај разлог некако све убеди и за столом опет завлада мало ведрије расположење, преко којега мало час пређе таман облак докторова сумњичења.  За другим столом тако исто.  За једним столом у средини, један виши чиновник случајно се изрекао да сутра с породицом креће у Солун.  Сви су га жучно напали тако да су им се речи разлегале кроз целу кафану.  Победилац са онога првога стола приђе и тамо да се нађе у помоћи онима који су чиновнику објашњавали да је свака опасност, ако би је и било, још врло далеко.  — Па молим вас лепо — узе реч победилац са провога стола — јесте ли чули да је издата наредба да се евакуишу болнице и магацини?  — Нисам! — одговара чиновник.  — Нећете ни чути, неће се ни издати така наредба а, када би се и издала, ви би после те наредбе још увек имали и сувише времена да се склоните из Скопља.  — А зар не може све то бити изненада?  — Изненада?  — Та идите молим вас.  Не заборавите да је у магацинима силна државна имовина, не заборавите да у болницама лежи маса оних који су крвљу откупили то право да буду за времена уклоњени испред освете непријатељеве и, не заборавите да Команда Трупа има и средстава и начина да неколико дана раније предвиди опасност а дужност да води бригу о државној имовини и о државним рањеницима.  — Тако је! — повикаше сви и онај виши чиновник одустаје дефинитивно од намере да се још сад уклони из Скопља а остали се разиђоше кућама са уверењем да се ова ноћ може спокојно проспавати.  Ноћ је пала мутна и тамна; кишни су се облаци били густо сабрали, спремни да излију читаве реке воде.  Водна планина, која се у ведрим ноћима тако јасно оцртава над Скопљем, догледа се ноћас као тамна неодређена маса.  Варош као застрта тамним покровом изнад којега се једва назиру у ваздуху врхови минарета и јабланова, оних јабланова који о пролећу, као перјанице поноситих витезова, ките Царско Скопље.  Кафане већ пусте, улице мртве и хука Вардарева, који носи кишама нанету воду са Дервена и Жедна, пролама се кроз ноћну тишину па ти изгледа као да се негде далеко нешто непрекидно руши и крха.  Са железничке станице пронесе се по гдекад писак локомотиве и тресак вагона који маневришу.  Осветљени прозори овде и онде по вароши гасе се један по један и настаје тама и неремећен мир.  Када је те ноћи превалила поноћ измеђ 3. и 4. октобра и спокојство са синоћних повољних вести успавало грађанство, те га обгрлио тврд и безбрижан сан, на десној страни Вардара дешавало се нешто, што је требало да остане тајна, скривена густим велом поноћи.  Том страном Вардара, обалом која се од ослобођења Скопља зове Кеј, кретала су лагано троја пространа војничка кола са воловском запрегом; кретала су лагано, да не би њихово крчање и шкрипање узнемирило успаване грађане.  Нити су волујари међ собом разговарали, нити је било уобичајених узвика и издирања на волове, које је свако од њих водио за узицу и тихо кретао за једним вођом, који је далеко пред колима ишао.  Око кола је ишло још четири до пет војника, опет тихо и без разговора.  Кола су застала пред једном двоспратном кућом и када е вођа тихо ударио алком у врата, на горњем се спрату куће отшкринула једна шалона и једна се глава промолила и одмах се повукла а шалона за њом заклопила прозор.  Мало за тим и на горњем се спрату осветлише собе светлошћу, која се кроз шалоне, као танке и светле паралелне линије, назирала; а на доњем се спрату отвори двокрилна капија, лагано, тихо, без шкрипања и лупе.  Затим се војници успеше у кућу и почеше отуд скидати ствари: сандуке, кофере, дењкове.  Све је то ишло тихо, пажљиво, шапћући, без уобичајене ларме у таквим приликама, па још кад се ствари морају скидати низ тако стрме степене, какве су у обичају по кућама на истоку.  Тако су исто снесене ствари товарене у кола, водећи очигледно рачуна, да се околно становништво не узнемири.  У тој је кући становао ђенерал, командант трупа нових области, оних трупа, које бране нашу источну границу од Козјака до Валандова и од којих зависи судбина Скопља.  Ма колико да су војници, који су товарили, тај посао пажљиво и тихо радили, ипак се није могло избећи да се кроз тишину ноћи, која је владала, не осети да се ту нешто дешава.  И у околини ђенералове куће почеше становници да се буде из сна, за који су синоћ веровали да га до зоре неће прекидати.  Најпре на једној кућици па на другој, почеше на неосветљеним прозорима да се помичу завесе, затим овде и онде отшкринуше се лагано прозори и најзад, отворише се капиџици, иза којих почеше да извирују чупаве главе из сна разбуђених скопљанаца.  Нико ии речи не говори, свако немо, престрављено, преплашено гледа како се товаре кола и упорно чека на капиџику да види крај овога посла.  Када се натоварена кола испред ђенералове куће кретоше и капија се на кући опет затвори а светлосне линије на шалонама утрнуше; они што су вирили на капиџицима појавише се на улици и почеше, онако необучени, да се збирају у гомилице и шушкају поверљиво.  — Ђенерал бега? — шапће један престрављено.  — Не бега он!  Зар командант ових трупа па да бега?  Него уклања породицу и покућство.  — Зар први он?  — Е није него последњи!  — Па још није издао ни наредбу за евакуацију болница и магацина! — примећује један који је синоћ био код „Зрињског“ и вратио се отуд кући убеђен да је евакуација болница и магацина најпреча брига у случају опасности.  — Чекај прво да надлежни евакуишу себе!  — Кад ђенерал даје сигнал за пожар, онда значи да кров већ гори.  — Лађа тоне ... лађа тоне! — узвикну са једнога полуотшкринутога прозора некакав пискав глас, вероватно онај који је ту реч бацио и данас по подне на станици и тај пискави глас продре кроз поноћну таму као совин врисак.  И док ова гомилица престрављено шапће у дубокој тами под широком стрејом једне кућице, придружују јој се све нова и нова забринута лица.  Кроз капиџике који везују авлије или преко ниских плотова и зидова, који их растављају, вест је почела да се шири дуж целе махале и почеше да се буде по кућама и они који у тврдоме сну нису ни чули до сад ништа.  Почеше сад већ и поједини прозори да се осветљавају, почеше људи и да се облаче не могући понова да заспе, узнемирени овом новом бригом и, кад је зора сванула, цео је већ један кварт знао за новост и узбуђење, које је услед те новости у њему настало, пође да се шири дуж целога Скопља.  Чим је мало јасније свануло, те се отворили капиџици и кафанице, цело је Скопље било на ногама и у грозничавом расположењу.  Пријатељ је јурио пријатељу да се посаветује; жене, нарочито оне које су биле без мужева, потрчале су у родбину и у познаника да се пропитују.  Једни су јурили у начелство, други у општину, трећи у команду.  Нико више није питао за вести, никога више оне нису интересовале.  Место питања о Русији и Румунији, место питања о борби која се води на Страцину, на уснама свих се јављало једно једино питање:.  — Је л ’ истина да је ђенерал већ ноћас испратио своје ствари?  Да узбуђење још више појача, просу се кроз варош и вест да ђенерал сутра ујутру првим возом шаље и породицу.  Многи дућани већ тога дана нису отварани, многи који су имали кола већ су их натоварили и кренули пут Тетова, а око десет часова пре подне начелство је већ притисла светина тражећи пасоше.  Ту, пред начелством, срели су се они који су још синоћ веровали да неће никад доћи потреба да се напушта Скопље и они који у то, и поред свих повољних вести, нису веровали.  Ту су се развили живи разговори, објашњења, распитивања, међусобна саветовања па чак и препирке.  Једни су се вајкали, други храбрили, једни веровали а други без вере и без одлуке ишли од гомиле, до гомиле да се распитују, да чују што, па да се одлуче тек.  У једном углу, у тесној авлији начелства, објашњава један Скопљанац којим се путем може из Тетова сићи у Битољ; у другој гомили разговара се о томе да ли се у Приштини могу наћи станови; у трећој гомили вајка се онај виши чиновник што је јутрос требао да отпутује у Солун.  — Ама кад ја слушам другог, па не одох јутрос.  Да чекам наредбу за магацине и болнице, није него још нешто.  Свако ће се прво сетити себе па онда магацина и болница.  У другој гомилици узвикује један:  — Зашто у иностранство код толике Србије?  — Зато — одговара му други — што ту толику Србију брани ђенерал који своју породицу шаље у иностранство и то пре свих осталих грађана.  И у трећој групи брани се један што иде у Солун, па вели:  — Нећу да чујем коминике о борбама, нећу да чујем телеграме из иностранства, нећу да чујем ничије савете.  Јуче је прошла Народна Банка за и ја идем за Народном Банком.  Ето ти!  Што је више дан растао, расла је и ова гомила пред начелством а расло је и узбуђење у вароши.  Пред подне већ почеше скопљански пајтони (фијакери) пуни ствари и жена с децом да слазе на жељезничку станицу и ако никакав воз у то доба није ишао ни на коју страну.  Чекаће га ту на станици, чекаће вечерас, чекаће ноћас, чекаће и сутра ако треба.  По подне је већ цело Скопље било спаковано, спремно за пут ма где, ма на коју страну.  Варош је зарана, још с вечера опустила.  Све се повукло у куће да тамо, у кругу своје породице, брине тешку бригу и одлучи се што ће и како ће.  То је било суморно вече.  Киша је зарана почела да топи земљу да се затим, преко ноћи, излије у великим количинама.  Била је то последња ноћ коју су провели под својим кровом они несретници, који ће сутра у зору кренути у свет и не видети више свога крова данима, месецима, годинама ...  Тек што је превалила поноћ између 4. и 5. октобра, поче се будити град над којим је још почивала суморна и тешка ноћ.  Овамо и онамо, један за другим, почињу на кућама да се осветљавају прозори сиромашном светлошћу петролејске лампе и на прозорима, застртим провидним завесама, да промичу ужурбане сенке.  То су отац и мајка, који већ целу ноћ нису очи свели, избудили дечицу те се сад журно спремају; спремају се да напусте своју кућу и своје огњиште; спремају се да бегају.  Сањива и неиспавана деца, узневерена лица, извлаче се из топлих постеља, где су под нежним материним бдењем сањала кућу од колача, реку од млека и планину од шећера.  Она су несвесна тога да је то била последња мирна ноћ у њиховом невином животу и да сад већ улазе, да ступају у један догађај који ће у доцнијем животу са леденом језом препричавати, почињући увек причу са:  „Ја сам преживео то!“  Њих слатки сан, од којега не могу да се растану те још на ногама дремају, зове да се опет врате под покривач, али их родитељи сурово дрмусају, буде их и казују им чудне речи:  — Ајде, ајде, да путујемо, да идемо!  — А куда ћемо, тата?  А тата и не одговарајући, расејано лута погледом по својој скромној собици где је тако мирно, тако тихо промицао његов и његове породице живот; погледа у икону пред којом је мајка дечја још синоћ упалила жижак, те му се заврти суза у очима и он окреће главу да је не спази жена, да је не спазе деца.  А деца, сад већ пробуђена, упорно настављају питања.  — Куда ћемо путовати, тата?  — Куда ...? — одговори он гласом који му дрхће у грлу — далеко ... много далеко ...  — Ајде, облачи ти децу, а ја да покупим мало ове прње! — прекида мајка разговор и он се свесрдно даје на посао.  Неумешно, незграпно навлачи деци хаљинице, али се тиме бар забавља, не гледа по кући, не мисли на кућу, коју су он и жена двадесет година кућили и коју ће сад за један сат растурити и разорити.  — Да л ’ да понесем и коју кошуљу? — пита жена.  — Понеси ... немој.., где ћемо их?  — А покривач за децу?  — Понеси ... немој ...  — Па шта да понесем?  — Не знам ... кад бих могао све, све, ал не може.  Ко зна где ћемо ... ко зна нећемо ли морати носити ствари на леђима а водимо децу! ...  — Ја не знам, ја не умем да одвојим.  А и он не уме да је саветује, изгледа му свака ствар драга.  И онај стари капут његов што виси на јексеру иза врата, који је правио преклане о слави, и дечија колица у углу иза фуруне, у којима су му сва деца редом уљуљкивана у прве снове и она стара кутија на орману, у којој су дечије играчке и оне старе књиге, које је он дугих зимских ноћи прелиставао и она икона на зиду, пред којом су се он и жена топло молили Богу, кад им је старије дете лежало од запалења, пред којом је мајка дечја свако вече пред легање учила децу крстити се и казивати „Оче наш!“ и пред којом је он сваке године секао славски колач.  Све, све му је драго и столица и слика на зиду и лампа на столу и шамлица под столом; свака ситница и свака стварчица.  Свака је стечена, свака купљена, свака има своју историју и своју прошлост.  Треба се од сваке те стварчице растати као од нечега свога, нечега драгога и милога.  Треба се растати од куће коју те стварчице све заједнички сачињавају.  — Пожури ... треба пожурити! ... — шапће он, желећи да се све то што пре сврши, да што пре пође, да што пре напусти кућу у којој га је нешто већ почело гушити, онако као што родбина крај постеље онога што умире, од тренутка кад је већ извесно да мора умрети, жели да то што пре буде, да се самртник не мучи.  — Пожури ... треба пожурити!  — Ево, ево, само још ово ћебе или ... нека остане.  Јесу ли готова деца?  Чекај да угасимо кандило!  — Угаси!  — Хоћемо ли закључати кућу?  — Закључати?  Шта то вреди?  Ал ако, закључај, дај ми!  Хоћу да понесем кључ, хоћу да га носим са собом!  — А Фиделица?  — Фиделица? — учини он и сети се малога, љупкога кученцета, које је пре шест месеца измолио од једног пријатеља и којему се деца толико обрадовала.  Фиделица је била друг дечји и пријатељ куће; навикли су се били на њу сви толико да је постала члан породице о коме су сви заједнички водили бригу.  Ујутру је ускакала у дечји креветац и играла са њима, затим је пратила мајку на пијацу, у подне је пред вратима дочекивала оца кад се враћао кући а увече их је, све окупљене, подједнако забављала прилазећи од једнога ка другоме и, играјући са сваким свесрдно.  — Фиделица? — понови он — Не знам, мора остати!  — Фиделица! — заврискаше деца која не би хтела да се растану од свога друга.  А верно кученце, које се, предосећајући трагедију од јутрос окуњено повукло под кревет, у одговор на дечје изјаве љубави поче тужно да арлуче.  — Да, мора остати — одговара он суво а и њему стеже жалост грло — Је ли остало тамо у кујни што од синоћне вечере?  Узми један тањир па скупи све што има од хране, па јој метни овде, пред врата.  Ако може бар два три дана да се исхрани! ...  Тако, ту! ...  Е, ајде сад, прекрсти децу!  Товаре се, полазе, он закључава врата па пошто је још једном бацио поглед по својој милој собици, поглед којим се родитељ растаје од детета пре но што ће ово покрити заклопац од мртвачкога сандука, полази ...  Још је два сата до зоре али ће и зора тешко успети да унесе светлости у мутну, јесењу ноћ.  Киша је целу ноћ лила као из кабла а у то доба нешто попустила, те се кроз зраке бледе светлости, колико је ова продирала на улицу кроз осветљене прозоре, сагледале ситне иглице кише која косо промиче.  Улицом већ промичу нејасне и тамне сенке, осветљујући прљаву калдрму и барице бедном светлошћу фењерчића, која још више заклања њихову силуету.  Пред овим или оним вратима стоје кола са упаљеним фењером а коњи, покривени мокрим ћебадма, фрчу незадовољно и бије им из ноздрва бела маглица.  Избудио се град и данас ће очајно хитати да се спасава, јер поред панике коју је догађај од прошле ноћи изазвао, јуче на подне се просуо глас да данас иду последњи возови у правцу Солуна и Косова, да ће се затим обуставити цео саобраћај да би се могла хитно пребацити француска војска на северо-источни фронт.  С друге стране опет, шапутало се да су Бугари већ пресекли жељезничку пругу код Врање и тек што нису успели то исто да учине и код Струмице, те свет почео још од синоћ и целу ноћ да хита ка железничкој станици.  Веровало се, биће можда ноћас каквих ванредних возова али и иначе, треба бити што раније на станици, јер ће навала бити ужасна па се треба борити за места у возу.  И кад су дубоку ноћ пробили први наговештаји зоре, толико бар да се камен могао разликовати од баре, улице које воде ка станици на једанпут оживеше и почеше се све јасније назирати жалосне слике које је дотле крила ноћ.  Улицом јуре кола претоварена дењцима и сандуцима, јуре смртоносним трком, не би ли стигла до поласка воза бар пет шест пута да оду до станице и да се врате.  Са њихових точкова далеко прска каљава вода по лицима пролазника и по кућним зидовима а са њихових бокова жмири слаба светлост фењерчића блатом попрсканих и улепљених.  Странама улица, покушавајући да се користе стрејама, иду тешким одом погрбљени носачи, носећи читаве товаре на леђима а за њима журе људи, жене, деца, носећи свако по неки свежањ, кутију или бошчу у руци.  Промичу читаве породице забринута лица и све носе свој тежак товар бриге и бола и уз то нешто имања, колико је могло стати у оној кутији, кеси или бошчи коју је свако грчевито стегао узасе.  За брижним оцевима и мајкама вуку се неиспавана, неумивена и на брзу руку обучена деца, коју су родитељи још за дубоке ноћи извукли из постеља.  Спале им чарапице преко ципела, капа им натучена преко ушију, навучено им по два и три капутића једно на друго, обавијени им шалови и мараме око врата и деца грешна, не знајући шта их је снашло, вуку се плачући за родитељима који ни сами не знају шта ће их снаћи.  Нико никог не здрави успут, нико никог не запиткује, сви су заузети подједнаком бригом и подједнаким болом, сви имају исти циљ, сви исту себичну тежњу да један пре другога стигне, да један пре другога заузме место.  Ноћ се све више разређује и мутна светлост мочарнога јесењега дана осваја.  Светиљке на прозорима кућа, које су домаћини већ напустили, погашене су; догорева још само по где који општински фењер са којега цуре млазеви кише.  Под мутном дневном светлошћу која се тек развија, на станици се железничкој издваја из полумрака и све јасније обележава бедна и жалосна слика.  На станичном перону лежи читав логор породица које још од синоћ и ноћас чекају ту.  Усред воде, која је поплавила угибе и удолице, диже се гомила ствари и покућства, сандука и куфера, дењкова и бошча, корапа и џакова.