ГОД. И БИБЛИОТЕКА ОДАБРАНИХ РОМАНА СВ. И  ЛЕГИЈА СМРТИ  РОМАН ИЗ БАЛКАНСКОГ РАТА 1912 / 1913  НАПИСАО  БРАНИСЛАВ ЈУРИШИЋ  ПРВИ ДЕО  ИЗДАЊЕ КЊИЖ. СВ: Ф. ОГЊАНОВИЋА У Н. САДУ  ЦЕНА СВЕСЦИ 10 ПОТУРА  Официри љутито повикаше:  „Смрт шпијону“  Дивна је београдска ноћ.  Месечина је мека и пријатна.  Калимегдан је жив, а главна је његова тераса пуна публике, живе, немирне београдске публике.  Месец гледа одозго на ту нервозну, живу расу, а раван сремска и банатска, која се на месечини види, тиха је и снива.  Раван сремска и банатска снива ...  Београд није тих.  Јер је ноћ, јер је месечина, а Београд воли ноћ и месечину.  Пред свима је каванама пуно публике.  Ори се свирка и песма.  То је ноћ у песми.  У баштици железничке станице свирају Цигани и пева млад тенор, необрађен, пуст цигански тенор, али пева из срца; жиле му на врату набрекле.  Хотел Петроград, који још није био порушен, има пун врт гостију; кад Цигани на станици престану, петроградски Цигани почну, а онда наставе хармоникаши у врту хотела Солуна.  Како лепо свирају београдски хармоникаши!  Свирају на све стране.  Попни се трамвајем са железничке станице до Славије — пред Трајком свирају хармоникаши.  Пођеш ли даље, пред каваном Босном Цигани, па све тако од Савинца и Врачара до Палилуле, па на Дорћол.  Дорћол је саз у музици, свира се и пева пред Малим Паризом, Црним Орлом, Дарданелима.  Теразије су живе као у по дана.  Извиру Београђани као из земље.  Куља публика.  Сви су ресторани пуни, а у Москви и пред њом маса публике.  Ту ти је официр, новинар, политичар, трговац, дипломата; ту ти је пуно лепих жена и лепих девојака.  Оркестар свира, а публика се таласа од узбуђења, јер свирку воли.  Таласају се обле, чежње пуне груди лепе женске расе београдске.  За једним столом седе неколико официра, коњичких, артиљераца и пешачких.  Какви красни људи, каква свежа раса!  Преко пута од њиховога је стола друштво мађарских Јевреја, које је дошло да види Београд.  Јеврејке се зажариле у лицу, очи не скидају са официра, а коњичкога капетана Петра Јуришића очима би да прогутају.  Јевреји, ма да су увек галантни и стрпљиви мужеви, нађоше се у небраноме грожђу; нуде своје даме разним понудама и посластицама, али са оном посластицом, која би жељним Јеврејкама најслађа била, понудити их, на жалост, не могу ...  — Море, Јуришићу, добаци пешачки капетан Млађа Јовановић, да те не урекну ове Јеврејке.  — Немој, бре, да се замлаћујеш.  Знаш, да нам сад није до Јеврејки, одговори Јуришић.  — Полако, полако Јуришићу, рече млади артиљериски мајор, погледавши на часовник.  Само полако, не бери бриге; све ће добро бити.  — Брине се, да Стојанка није сретно свршила посао, добаци иронично млади ал дебели и доброћудни генералштабни потпуковник Ђорђе Миросављевић.  Капетан Јуришић га погледа и рече:  — У њезину моћ ја верујем, али треба да знате, да је Пашић грдно препреден.  У осталом, ми треба полако да се разилазимо, јер поноћ није далеко.  Официри платише, па се, по двоје, упутише на разне стране, али се, мало за тим, нађоше сви у пространоме и лепоме, осветљеном салону у вили госпође Стојанке на Савинцу.  Госпођа је Стојанка млада удовица; тек јој двадесет и шест година.  Дивна је то Крагујевчанка!  Снажна је телом и лепа.  На њезиноме стасу, на лицу, и по лепим очима види се, да је у њој обновљен тип србијанске жене из устанка за ослобођење.  Прадеда јој је у време устанка био кнез.  Потомци његови су трговци.  Стојанка је домаће српски образована.  Говори француски и разуме руски.  Стално чита француски „Ле Темпс“ и „Рускоје Слово“, истакнуте француске и руске писце у оригиналу и дела светскога гласа других језика у преводима.  Српски су јој писци ипак најмилије читање, а краљевско српско народно позориште, ма да је била у бечкоме Бургу и у паришкој Комедији, најмилије је њезино позориште.  Нарочито, од како је остала удовица.  Смрт је мужевљева потресла до дна душе; и кад се први удар стишао, она је почела живити само за оно, зашто је живио њезин Миливоје.  Био је један од најистакнутијих и најродољубивијих официра.  Певао је песме, писао је родољубиве читанке за војнике, био је скупљач претплате на добре књиге и листове, а у срцу је носио цео народ свој.  Кад год је помислио на реч Српство, или кад год је ту звучну реч споменуо, пред његовим се очима јавило њезино целокупно, дубоко значење.  У великој је народној акцији живо учествовао, а Стојанка је уз њега била и срцем и душом.  Србијин се официрски кор не бави партијском политиком, али у велико ради на нацијоналној ствари.  У томе не заостаје иза остале интелигенције, него јој, богме, и предњачи.  Наравно, рад српских официра се не износи у јавности на тањиру, али се зна, да су они, живо радили на спремању догађаја, који су значили слом европске Турске.  Српски су официри, међу осталим, предводили комитске чете у Турској, па је и капетан Миливоје имао своју чету.  То је била једна од најсрчанијих комитских чета, која је силне бојеве издржала и силне Арнауте потукла.  У такој једној борби Миливоје је погинуо.  Кад је, једне ноћи, из Београда у комитскоме оделу на границу полазио, Стојанка га је са сузама испратила.  То је било први пут, да та дивна жена сузу пусти, кад јој војно полази, да ода зла брани браћу своју заробљену.  — Ти плачеш, Стојо? рекао јој је.  Стојанка је утрла сузе, загрлила га је и љубила, љубила ...  — Ето, не плачем, рече, а очи су јој биле црвене.  Нека је тешка слутња беше савладала.  А никад дотле слутње рђаве имала није!  Миливој је весело погледа, пољуби, рукова се јуначки са њом и рече:  — Буди ми здрава!  Збогом, душо!  То су јој биле последње речи његове.  После тога дошли су гласови црни.  Чету су Арнаути преварили истицањем беле заставе, а кад су се четници са Миливојем на челу приближили, плотун невернички је опалио.  Капетан Миливоје био је погођен.  Загрми:  — Пси!  Испали шест револверских метака необичном брзином, тројицу обори, па падне мртав.  Крв његова се проли по земљи, проли се у име слободе, јер слобода на балкану из крви ниче.  Стојанка сузе није пустила, кад над Београд делетише два врана гаврана, да јаве, како су јунаци српски на превари изгинули.  Из њезиних је само лепих очију избио страшан, неописано страшан поглед.  Тај неописиво страшни поглед садржавао је у себи даљи програм њезинога живота.  — Ја ћу те осветити, рече.  Мој ће живот од сад бити само у служби освете и ослобођења.  Ти си погинуо за слободу; ја ћу те осветити.  Из освете ће нићи слобода.  Мој је живот од сад живот за слободу и освету.  У служби тој мисли она је постала још најревноснији, још најоданији и још омиљенији члан тајнога удружења »Уједињење или смрт«.  Кад је Анђа, лепа подсвојка госпође Стојанке, послужила слатким, рече јој помајка:  — Иди саде, Анђо, па спавај, а ја ћу господу официре кавом послужити.  За тим је госпођа Стојанка испекла добру каву и на сребрноме послужавнику послужила официре.  Пуковник Ђорђе, сркнувши каву и запаливши цигарету српског специјалитета, рече:  — Но, Стојо, да ли си била?  — Била, бога ми.  — Па?  Запита нестрпељиво капетан Јуришић.  — Велику сам муку имала са тим човеком.  — Болан, да није што год осетио, запита мајор Жарко.  — Они, рече Стојанка паметно, заиста нешто слуте, али ми изгледа, да не знају.  Слушајте само, како је ствар текла.  Лепо ме је примио; сели смо; он је почео разговор о обичним стварима.  Прешли смо за тим полако на политику и ослобођење наше браће у Турској.  Ја му рекох:  Господине Пашићу!  Турска је у потпуноме слому ...  — Не знам, рече он, то зна онај министар, како се зове ...  Миловановић.  — Ама, знаће те и ви то, господине Пашићу, иако моментано нисте министар, рекох енергично.  — Јес ’, јес ’, у потпуноме слому, рече он.  — Сад је време, наставих, да је балкански народи сруше сасвим ...  — Јес ’, јес ’, сад је време, рече он.  — Сад треба, наставих, да се сви заложимо за ослобођење наше браће.  — Бога ми, да се заложимо, упада Пашић и глади дугу, седу браду.  — Али то, господине Пашићу неће ићи без балканског савеза.  — Не знам, одговори, то ће да зна онај министар ... како се зове ...  Милутиновић ...  — Ама оставте ви Милутиновића, нема таког министра!  Кажем вам: неће ићи без балканског савеза.  — Јес ’, јес ’, неће да иде, неће да иде ...  — Грдно ли је препреден, рече капетан Млађа.  — Требало би, да се начини балкански савез, кажем ја, а он сасвим равнодушно:  — Треба, треба да се начини.  — Ама, радили се што на савезу? упаднем брзо и енергично.  Мислила сам, да ће га то питање изненадити и збунити.  — Море, јок, тај се не збуњује, рече капетан Јуришић.  — Па шта ти одговори? запита пуковник Ђорђе.  — Ради се, рече, ваљда се ради; можда се и не ради, а требало би да се ради; добро је, ако се ради; ако ови политичари не раде, штета је, грдна је штета.  Не знам, онај министар Милутиновић ...  — Ја сам га гледала, па му рекох:  Ама, господине, Пашићу, ви то треба тек да знате, и с вама разговара једна Српкиња, у чије родољубље ви не сумњате, ви са њом можете отворено говорити.  — Шта ти, Стојо, на то рече? запита пуковник Ђорђе.  — Јес ’, јес ’, треба отворено говорити, рече, а ја га даље нисам више питала.  Мени је било доста, јер сам и из загонетних његових и безначајних одговора стекла уверење, да ни Пашић ни његови пријатељи нису заборавили на велике српске дужности.  Будите уверени, браћо, да је балкански савез готов и да су наши национални идеали пред борбом за њихово остварење.«  Уједињење или смрт »не треба више да стрепи за успех, јер је наша нација данас потпуно будна.«  Уједињење или смрт »и од сада мора опрезно и неприметно радити на ствари српске нације, али већ данас можемо рачунати, да је све сазрело за остварење националнога идејала.  Уједињење или смрт!  Красна официрска српска раса гледала је ову жену као са неком побожношћу; официри су били електрисани њезиним речима, и ма да су се већ једном заклели на међусобну верност, дограбише и укрстише сабље, које су на електричној светлости севале као љуте змије, и, не мислећи да ли ће их ко год чути, кликнуше:  — Уједињење или смрт!  — Нека мре, ко хоће да живи; нек, живи, ко хоће да мре!  — Смрт непријатељу!  После ових громких речи нешто тресну у орману, који се брзо отвори.  Из њега испаде човек, неописано устрашен.  — Ко си?  — Јој, господо часници ...  — Ко си?  Говори, бре!  Шта си хтео овде?  — Јој, господо часници ... јој, господо ча-а-ас-ници ...  Јоој!  Капетан Млађа грмну:  — Шпијон непријатељске државе!  Официри љутито повикаше:  — Смрт шпијону!  Потргоше у трену ока револвере.  Онај се грешник сроза на земљу и у самртноме страху и готово као дивља животиња кукаше:  „Јооој, господо часници“ ...  Његове су се очи помутиле на догледу револверских цеви; његови живци и мишићи су на мах сасвим попустили; свега га је мука спопала.  И таман да официри опале, нађе се међу њима Стојанка и мирно рече:  — Оружје оставите на своје место!  Сад несретника не треба убијати, јер он прво мора да каже, ко га је послао, да шпијонира.  После тога ће видити, како се суди шпијонима у земљи, на коју аждаје зијају.  Београде, Београде!  Ти си наш велики свет!  Ти си наша Пешта, Беч, Париз, Лондон!  Ти си велики свет за наше у Србији и за наше изван ње, који доживе слом у животу.  Београде, ти си свршетак толиких наших романа!  Колико ли си примио жена, које су поклизнуле и побегле од мужа!  Колико ли си примио жена, које мужа нису волеле, па отишле у бели свет!  Колико ли си, Београде, примио девојака, које су, осетивши сладост живота, поклизле и отишле у нови, у велики наш свет, да живе зар животом новим!  Наши, кад су у слому, тебе потраже, јер ти си за њих велики свет.  У теби се српски говори као и у селу, у којем је лепа девојка поклизнула, а у теби се многи и многи роман копреном покрива.  Ти, Београде, не питаш ни за чије историје и ни за чије романе; ти свесрдно примаш оне, који су пали.  Београде, ти си место свршених и почетих романа.  У теби се српски романи свршавају и почињу.  Твоји портири из Прека, са твоје Предстраже, твоје собарице и вице- собарице, твоје куварице, твоји тестераши и таљигаши, па и многа твоја господа — то су свршени и почети романи.  Нико те романе још није написао.  Београде, они се у теби и свршавају и почињу неописани.  На широкоме раскршћу код Хотела Славије Београду ударила је једна средовечна жена Шумадијском улицом.  На почетку улице срела је витког, високог артиљеријског официра, којем учтиво и пријатељски рече:  — Ама молим вас, господине, да ли би ми могли рећи, где је кућа госпође Стојанке.  Официр је погледа са нешто неповерења и рече:  — Ви сте стрина, из Бачке?  — Да, одговори она, па сам рада, да мало одем до моје, госпође, да је видим.  Већ је дуго видила нисам.  — А ви, стрина, познајете госпођу Стојанку?  — Познајем је.  Кад је она била у нашем крају, била је код нас ...  Тако смо ту госпођу сви заволели.  На официровом се лицу изгуби после тих речи оно мало неповерења.  — Ја ћу вас, стрина, одвести мало до горе, па ћу вам онда показати кућу госпође Стојанке.  — О, баш вам хвала, рече стрина и пође са официром уз Шумадијску улицу.  Кад је Стојанка видила, врло се обрадовала, и пољубивши је у руку, рече радосно:  — О, драга моја стрина- Неранџа, како се радујем, што вас у својој кући видим.  Стрина Неранџа је пољуби у образ и рече:  — Чедо моје, и ја се радујем, што те видим тако здраву и тако лепу.  Како је лепо овде код тебе!  Само, рано моја, да ниси тако самохрана.  — Шта ћемо, стрина- Неранџа, рече Стојанка лако уздахнувши, тако је бог хтео.  — Његовим се наредбама, напомену стрина- Неранџа, морамо сви повиновати.  Све се, чедо моје, мора стрпљиво сносити, што бог нареди.  Стрина- Неранџа обриса рупцем две крупне сузе.  Анђа уђе, носећи слатко.  — Анђо, рече Стојанка, ово је наша стрина- Неранџа, о којој сам ти причала.  Анђа остави на сточић слатко, пољуби стрина- Неранџу у руку, па је, за тим, послужи слатким.  — То је, чедо, твоја Анђа.  Како је, рано моја, чиста и лепа!  Анђа изнесе слатко.  — Па како су на дому? запита Стојанка.  — Поздравили су те, чедо моје ...  — А моја лепа Ната?  Шта ради моја лепотица?  Стрина- Неранџи наново почеше сузе да избијају.  — Стрина- Неранџа, зашто, болан, плачете? рече Стојанка уозбиљивши се.  — Није, чедо, добро, није добро ...  — Шта је, стрина- Неранџа?  Кажите ми, стрина- Неранџа!  — Зато сам, чедо моје, и дошла к теби.  А коме ћу у Београд, ако теби нећу.  Јао, чедо моје, није добро, није добро ...  Стојанка јој примаче своју столицу.  — Да није болесна? запита брижно.  — Јао, чедо моје, нема је ...  — Нема је! рече Стојанка изненађено.  — Већ недељу дана, чедо моје ...  Стрина Неранџа поче горко плакати.  — А где је моја лепотица? питаше Стојанка.  Шта је то било?  Како да је нема већ недељу дана?  Стрина- Неранџа уздахну тешко.  — Све ћу ти рећи, рече утирући сузе, од тебе немам шта да кријем.  Била си у нашој кући само три дана, али си нам омилила и постала, рано моја, наша.  Теби ћу све рећи.  — Говорите стрина- Неранџа, са мном као са кћери рођеном.  — Ти знаш, чедо моје, настави стрина- Неранџа, да смо је требали удати у ону газдачку кућу у Сентомашу; али неће, па неће.  — Није хтела!  — Допала се и момку и родитељима, али она неће, па неће.  Питам је:  „Нато, чедо моје, па зашто нећеш?  Видиш, то су људи уредни и имућни, кућа им је на лепоме гласу, сермија им је велика, а момку нема замерке“.  А она: „нећу!“  Својеглава је, рано моја, својеглава од детињства свог.  — Зар Ната својеглава?  Моја лепа Ната својеглава? зачуди се Стојанка.  — Лепа, чедо, ал тврда глава шајкашка.  — Па за кога је она хтела?  Да није каквог момка у селу волела?  — Нисмо ми ништа, рано, о томе знали, кад чујемо, да њу воле општински писар Пера.  Чујемо ми то, а не верујемо; ал ево ти једнога дана Пере У кућу ...  — Да проси?  — Тражи Нату, а ми се зачудисмо.  Кажемо му:  „Хвала теби, који си се сетио наше Нате, а даћемо ти одговор, кад се са девојком разговоримо.“  Рачунамо, неће Ната хтети за њега ни да чује; ал смо се преварили.  — Хоће за Перу писара?  — „Хоћу“ па „хоћу“ ...  А где би је ми дали за њега, кад пије, и само пије.  Каже мој: „3а сваког другог, ал за ту те пијаницу не дам“.  „Па шта му фали?“ каже она.  „Не фали му ништа, ал пије и ноћу пева по селу.“  На том би се тако и свршило, да није зло искрсло.  Јадио моје дете ... јадно моје дете ...  — Па шта је било?  — Није, чедо, добро било.  Чуло се у селу, да је Пера преварио, па су је спевали у песму.  Знаш, рано, код нас у селу одмах спевају.  А кад је онај мој чуо, у мало је није убио ... једва сам је отела ...  — О, о, о, зашто децу бијете?  — Е, шта ћеш, чедо, тако је код нас.  — Богме, чика Аца то није требао радити.  Нарочито кад је знао, да је својеглава.  — Камо лепе среће, рано, да је није онако душмански истукао; не би данас до овога дошло.  Стрина- Неранџа тихо плакаше.  За тим, бришући полако сузе, говораше и опет плачући:  — Устанем, рано, ујутру, устанем, чедо, одем у њезин вајат, и сва се охладим.  Нема је, рано, постеља хладна ...  Стрина- Неранџа се поче гушити у сузама.  — Нема је, нигде је нема ...  Питали смо и распитивали ... нико ништа не зна ... нико моје чедо ни видио није ... нигде је нема ... моје Нате нигде нема ...  — Да ли сте власти одмах пријавили?  — Све смо учинили, па ништа ... као да ми је дете у земљу пропало ...  — А Пера писар?  — Он је у селу ...  — Да ли он што не зна?  — Не зна, чедо.  Питали смо га, да нам поштено каже, али смо видили, да и он не зна, и да је и њему жао.  Стојанка уздахну и вртећи главом рече:  — Натице ...  Натице ...  — Па да ти кажем, чедо, настави стрина- Неранџа искрено и поверљиво, немој замерити, били смо и код врачаре, и она је бацала карте, па каже:  „Нигде није на другом месту него у Београду, идите тамо и тражите је.“  Па сам дошла рано, код тебекана, а код кога ћу у Београд, ако код тебе нећу.  Већ је једанаест а Боривој Радојковић шеф полиције још је у својој канцеларији.  Млад је то и вредан човек, а своју тешку службу необично воли.  Проучио је најбоље полиције светске и све своје искуство ставио је на службу својој отачбини.  Тешка је врло тешка служба његова.  Србија је земља, која има много непријатеља, а Београд је врзино коло од њиховога тајнога рада.  Непријатељи, који Србију хоће да прогутају, раде испод земље, и тај рад треба пронаћи, пратити, и кад наступи потреба осујетити или уништити.  Боривојева је служба тешка и родољубива, и он се није спремао за њу само проучавањем страних полиција, него је проучавао и сам себе, како би био што јачи и што врснији за своју службу.  Неговао је своје тело; није употребљавао алкохол и душевно се стално усавршавао.  Тежио је да живи животом чистим, и чувао се, да у животу не учини какву тешку фалинку.  С тога је имао доста успеха у раду и обично је брзо улазио у тајне непријатељскога рада против Србије.  Вечерас је опет размишљао о једном загонетном случају.  Седи за столом и мисли.  Погледа две дописнице.  Остави их; устане; шета; врати се за сто и прегледа дописнице.  Зврји телефон.  — Хало!  — Хало!  — Јесте ви, господин Боривоје?  — Јесам.  Нађе ли му где год траг?  — Све сам главније каване прошао.  Нигде нисам видео никаквог сумњивог странца.  — Да ли си био у орфеуму на Булевару?  — Нема ни тамо.  — Добро.  Сутра ћеш добити потпунији налог.  Сад иди кући поред Булевара и кажи Радаковићу, да не прати више онога немца, јер сам добио поуздан извештај, да није официр, него да је заиста фабрикант.  Кад је Бора затворио телефон, поче, да мисли, како ће сутра свом најбољем детективу Мирковићу дати потпунији налог.  То бити мора; то тражи интерес земље.  Али како?  Како ће се то из земље до ујутру створити?  Бора поче опет да се по соби шета.  „Ама“ поче да размишља „ко ми је само послао те карте?  Она?  Да није она?  Није она ...  Није, није.  Заборавила ме је.  Није ме ни волела ...  Она је само замишљала, да ме воли.  И сад је све прошло ...  Она је отишла и заборавила ме.  Девојке не љубе; оне само мисле да љубе ...“  Леже на диван и заклопи очи рукама.  Очи су биле затворене, али се пред њима ређала слика за сликом.  ...  Враћа се из Париза у отачбину.  Почиње завидну каријеру.  Стиче глас и уважење.  И онда се срета са њом.  Она му се допала.  И он се њој допао.  Она га је волела.  „Ах“ говори сам у себи „волела, волела ...  Није волела, јер девојке не волу; оне хоће да се удаду ...“  Устане, шета се, леже на диван, заклапа очи; а слике се наново ређају.  ...  Иду у Топчидер, пењу се у Кошутњак, у пуној срећи лете по ливадама и беру пољско цвеће.  Она је понела собом велику киту цвећа; рекла је, да ће је осушити и чувати.  „Да ли је још чува?“ мишљаше.  „Не чува, не чува.  Ко зна, да се већ није удала, и сад се можда смеје оном, што је мислила, да је љубав према мени ...  Прекинуо сам све, кад сам рекао, да је волим само као пријатељицу.  Она је отишла, отишла ... нема је више ... ја сам је волео као пријатељицу ... кита цвећа ... тога цвећа више нема ... ако га још и има, цвеће се осушило ... тако се све суши ... све се суши ... и љубав се осуши“ ...  Устаде брзо, исправи се.  Помисли: опет собом не владам.  Напрегао је све силе, да овлада собом.  Он се стално веџба у владању самим собом.  Поче опет да мисли, да се нешто решава.  Решио се.  Приђе телефону.  — Хало.  — Овде је централа.  — Молим Коларца.  После мале почивке:  — Овде је Коларац.  — Да ли је још тамо Недељко Лазаревић?  — У сали је на концерту.  Ко га тражи?  — Моли га један пријатељ, да дође на телефон.  После мале почивке:  — А ти си?  Јеси ли у канцеларији?  — Јесам.  — Зар још радиш!  Их, будало једна, иструнућеш у канцеларији!  Дођи болан, мало на концерат ...  Чујеш ли музику?  — Чујем.  — Да мало оставим телефон, да слушаш.  После мале почивке:  — Дивна музика!  — А ти трунеш у канцеларији!  Та неће Србија пропасти ...  — Дођи мало, ако можеш.  — Само ако што важно требаш.  — Па гледај, да дођеш.  — Мало доцније.  Слушај још мало музику.  Чујеш ли „Продану невесту“ ...  После једнога се минута телефон затвори.  Бора остаде сам у канцеларији.  „Како је она волела Сметанину оперу! ...  Ах, да све то оставим ...  Све је прошло ...  Није она то тако тешко поднела.  Ја јој ништа нисам обећавао, никакве наде давао ...  Прекинуо сам, јер је тако морало бити.  Ја сам је само као сестру волео, а она је само мислила, да ме воли ... ја сам је само као сестру волео“..  Лазаревић није дуго чекао, него пође, а са намером да се Коларцу брзо врати.  „Мора да је нешто важно“ мишљаше „није заслужио, да му будем на руци, али посигурно није ствар његова него национална“.  Кад се са Бором поздравио, запита га:  — Но, шта је?  — Да видиш, рече Бора и предаде му прву дописницу.  Лазаревић погледа.  Не види се место, јер је бачена у воз.  На карти пише:  „Много видим и много слушам.  Ја сам у непријатељској чељусти, која на вас зија.  Општи интерес тражи, да ти се по некад јавим.  Временом ћеш се уверити, да ти пише народни пријатељ“.  Кад је Лазаревић прочитао, помисли:  „Она“ ...  Он је све знао, јер је био њезин побратим.  Он је због прекида осудио Бору, са којим би прекинуо све везе, да их није спајао рад на народноме делу.  Но он је, уза све то, стално у срцу велику тугу носио.  Узе другу карту и прочита.  Исти рукопис, али није њезин.  У карти стоји:  „Доћи ће ти човек.  Добар је Србин.  Казаће ти.  Ти ми дајеш реч: да ћеш га саслушати, да га нећеш питати, ко је и шта је и ко га шиље и да ћеш га пустити непраћена твојим људима.  Кад дође, рећи ће ти „Vale Caesar morituri te salutant!“ и кад му ти исто одговориш, дао си реч.  Ти држиш на реч.“  Лазаревић предаде Бори обе карте.  За тим се окрете у страну.  Био је некад осетљив, па му сузе ударише на очи, јер је осетио, да је писала она.  За тим силом поврати сузе натраг, окрену се Бори, па тужнији него до сад и са мало промуклим гласом рече:  — Па беше ли тај човек?  — Ама, шта мислиш, ко је писао те карте? одговори му Бора.  — То је споредна ствар.  Писао је неки добар Србин.  — Мушко, мислиш?  — Па, наравно.  Зар не видиш рукопис.  Бора уздахну, али није знао, да је уздахнуо.  Лазаревића, на то, нешто заболе на срцу.  — Беше ли, дакле, тај човек?  — Био је јутрос, одговори Бора, а мучно му беше, што Лазаревић није хтео говорити о картама.  Видио је, да овај слути, ко је карте писао.  — Па шта је било?  Причај ми.  — Јутрос ми се пријави стар господин, којега одмах примим.  Нешто је погурен, има мале проницаве очи, кратку рејаву браду.  Чисто се нешто лекнух од тога човека, не знам, ко је и шта је, али је на мене учинио утисак рођеног револуционара.  — Кад ти је говорио, а говорио је одрешито српски, држао је шешир у десној руци и њиме пратио свој говор, рече Лазаревић.  — Ти знаш, ко је то? рече радосно Бора.  — Не знам.  Причај даље ...  — Кад уђе, право мени пође.  Стаде пред мене, дрско ме погледа и рече:  „Ти си Бора Радојковић?“  Потврдим.  Онда он рече: „Vale Caesar morituri te salutant!“ Ја се размишљах, да ли да поновим те речи, или да га натерам, да ми све призна.  Одлучим се ипак, да дам поштену реч, па и сам изустим ту латинску реченицу.  Он онда узе шешир у леву руку, пружи ми десницу и ми се руковасмо.  „Сине“ рече ми „можда ћеш чути све, а можда и нећеш.  О мени сада знај толико, да ми је отац четрдесет осме погинуо.  Сад прелазим на ствар.  Овамо је дошао издајник.  Врло је опасан и спрема неко зло.  Средњег је раста, немирна је кретања, има засекотину на образу.  Чини, сине, своју дужност и спречи зло.  Ухвати га и сазнај од њега непријатељски план, а онда га можеш убити!“  После тога ми пружи руку, погледа ми оштро у очи, рече „збогом, сине“ и оде.  Лазаревић се замисли.  — Па шта си учинио?  Запита после мале почивке.  — Не могу нигде да га нађем:  Шта ти мислиш о свему томе?  — Не могу ништа тачно да ти кажем.  У осталом, разговараћемо о том још.  — Сутра?  — Прексутра.  — Зар не би боље било сутра?  — Путујем ујутру брзим возом.  Радојловићу удари нешто крви у образе.  — Надам се, рече Лазаревић, да не постоји интересовање, камо путујем, и да, према томе, нећу бити праћен.  Но ако баш мора бити, да будем праћен, онда би добро било, да се мисија повери каквој дами, јер је то најпријатнија пратња.  — Ти знаш, да даме нису у служби ...  — Коме ти то?  У осталом буди ми здрав и весео.  Лаку ноћ!  — Зашто ми не рече, ко је писао карте?  — Не знам.  Лаку ноћ!  — Лаку ноћ!  Ноћ је.  Село се умирило.  Село спава.  Куће спавају.  Равница спава.  Багрен мирише.  Ноћ је.  Село не спава.  Равница не спава.  И ноћ има живот.  Село живи ноћу.  Равница ноћу живи.  Ноћ говори.  Говор ноћи меша се са лавежом паса.  Пси ноћу друкчије лају него дању.  Говор се ноћи меша са звонењем звонцади на овновима.  Звонцад ноћу друкчије звоне.  Ноћ живи и говори.  Живот ноћи осећају живци узбуђени.  Говор ноћи, тајанствени говор ноћи разуме машта разгрејана, душа узнемирена.  Има душа узнемирених.  Има српских душа много узнемирених.  Багрен мирише.  Мирис се багрема меша са животом ноћи, са говором ноћи.  Пријатна ноћ на багрем мирише.  Песма се чује.  Песма се чује у последњем шору.  У последњем шору песма се чује и багрем мирише.  То у ноћи пева писар Пера.  То је онај писар Пера, што је преварио Недићеву Нату.  Није писар Пера преварио Недићеву Нату; он је Нату волео ...  И Недићева Ната писара Перу волела је ...  Писар Пера пева у ноћи ...  Битанга!  Лола!  Пијаница!  Швалер!  У ноћи пева писар Пера ...  Сеоски славуј ...  У ноћи славуј пева.  Багрен мирише.  Ноћ ромори.  У последњем шору песма се чује.  У последњем шору песма се губи.  Песма се у поље разлива.  Багрен и пољско цвеће у пољу мирише.  Пољска ноћ мирише багреном и пољским цвећем.  Пољем пева сеоски славуј.  Битанга!  Лола!  Пијаница!  Швалер!  Пољем пева сеоски славуј:  Збогом ми остај, село и песмо у теби!  Битангу никад више видит не ћеш, јер немаш више Недићеве Нате.  Ни песму моју више чути не ћеш, јер немаш више Недићеве Нате.  Волео сам те, Нато, и срцем и душом, а љубав своју дала си мени, дала си мени, Недићева Нато.  Када си била у вајату сама, да ли се сећаш, да ли се сећаш Недићева Нато, ах, да ли се сећаш ...  Ја ћу се увек сећати, Нато, јер љубав права никад не гине.  И миловања најслађег на смрти сетићу се ја.  Зашто си отишла, душо, зашто те нема, Недићева Нато?  Зар за то љубав даде, да ми одлетиш незнано, далеко, далеко ...  Сад онај, који знаде сладост пољупца твога, у свет је пош’о, да те тражи, у свет је пош’о да те тражи ...  И пита поноћ нему: где ли си Нато ти?  И пита багрема мирис: кам оде моја Ната?  И пита пољскога цвећа мирис: да л ’ туда прође Натица моја слатка?  А поноћ нема одговора не да.  Миришу багрем и пољско цвеће.  А поноћ нема одговора не да ...  Тајно удружење „Уједињење или смрт“ беше раширено у целоме официрском кору, па је обухватило и широке слојеве грађанства по целој Србији, али у њему још не беше ни један од официра краљеве гарде.  Било је потребно, да у „Уједињењу“ буде и дворских официра, али је такођер било потребно, да двор пре времена не сазна за ту патриотску организацију.  У двору би се, може бити, могло криво схватити организовање официра и грађана, па је, на једној седници „Уједињења“, било решено, да се двор, односно млади наследник престола, обавести тек кад ствар за то сазре.  Требало је с тога у официрима краљеве гарде наћи најпоузданијег и поверити му све, а од њега узети реч, да ће о свему ћутати, ако и не буде склон, да у „Уједињење“ ступи.  Изабран је капетан краљеве гарде Жарко Белимарковић, а капетану је Јуришићу поверено било, да Белимарковића за „Уједињење“ задобије.  Оба су пријатељи из детињства, оба су били у једној класи Војне академије, а заједно су провели две године у француској војсци на студијама.  Белимарковић је био храбар и частан официр и због своје чистоте карактера био је поштован како у официрском кору тако и у двору.  Уживао је нарочито поверење наследника престола Александра.  Капетан Јуришић се споразумео са Белимарковићем, да једно вече проведе у Топчидеру, јер жели са њим нешто поверљиво да разговара.  Белимарковић му је дао реч, да ће о свему ћутати.  — Да ли ти је, Белимарковићу, познато, да се нешто спрема? запита га Јуришић за време вечере.  Белимарковић га погледа мало изненађено, испи чашу киселе воде (он не пије алкохолна пића) и рече:  — Ја Јуришићу не знам готово ништа; знам за рад Народне одбране, знам за неке омладинске организације, а у двору се говорка, али тек само говорка, да има нешто међу официрима.  — Не знају ништа?  — Не знају, али се живо интересују.  — У своје време ће бити и Александар обавештен; за сад ћеш само ти сазнати.  — Има, дакле, ипак нешто на ствари.  — Има, одговори Јуришић.  — Говори се, да је образовано „Уједињење или смрт“.  — Истина је.  Побијај те вести свугди, али знај да друштво постоји.  — Чисто официрска организација?  — Официри, грађани и омладина, одговори Јуришић и запали цигарету.  — Није ли то мало опасно увлачити грађане у официрске организације?  — Није, Белимарковићу.  Члан „Уједињења“ зна само за једнога члана, за остале чланове не зна.  — А управа?  — Ни цела управа се, за сад, међу собом не зна.  — Па ипак мора бити неког средишта.  Ко држи конце у својим рукама.  — Поуздано лице.  — Генерал Божа Јанковић?  — Не.  — Па ко?  — Жена ...  — Жена!  Која?  — Стојанка.  Белимарковић махну главом два три пута и са осмејком рече:  — Сад нешто разумем.  — Била је код Александра, рече Јуришић, и говорила о нашим националним задацима.  — Ти дакле, Јуришићу, знаш за ту посету?  — Знам.  Зато је ишла, да се дође до тачнога сазнања о престолонаследниковим националним уверењима.  — Па зар ви нисте знали, колико је он велики Србин?  — Знали смо, али није било довољно.  После мале почивке рече Белимарковић:  — И према томе „Уједињење“ нема тежњи, које се односе на унутрашњу политику?  — Не.  Ти, у осталом, Белимарковићу добро знаш, да се српски официр не бави политиком.  Ти знаш, да српски официр има само један идеал, а тај је народно ослобођење.  Шта да ти причам Маркове конаке, кад све знаш.  Кад смо упали у Двор и убили Александра и Драгу, уништили смо их, јер смо се уверили, да последњи Обреновић неће извршити заветну мисао.  Довели смо Карађорђевића, верујући, да у Петру није изумро Петар Мрконић.  Испрва је изгледало, да смо се преварили, али смо се, за тим, почели полагано уверавати, да старац далеко гледа.  Ми знамо, колико је тога старог Србина болело, што су му за време анексионе кризе руке биле везане, а анексиону кризу нисмо заборавили, и она је била извор „Уједињења“.  Наш силни национални инстинкт за одржањем родио је „Уједињење“.  — Мило ми је, рече Белимарковић, што у вас постоји вера у краља, но ви сте ваљда и зато створили организацију, да државнике, у које, можда, немате довољно вере, морално присилите на акцију ...  Министар иностраних дела др. Милован Миловановић је ушао у предсобље свога кабинета лагано и одмерено, послужитељ Светозар прихватио му је шешир и штап, и министар је, за тим, ушао у свој кабинет и сео у наслоњачу.  Кад му се јавио секретар, министар му рече, да му доцније реферише о дешифрованим депешама и да га неко време остави самог.  Министар, оставши сам, није ништа писао, него размишљао.  Био је хладнокрван као и увек, али је борба у његовој души била велика и тешка.  Спољашња је политика Србије била у његовим рукама, и на њему је лежала велика одговорност због крупних догађаја, који ће за два дана наступити.  Аустро-Угарска ће прогласити анексију Босне и Херцеговине!  То је само мали број политичара знао, а у Србији је знао само др. Миловановић, Двор и још два три крупна политичара.  Дру Миловановићу је то, на месец дана раније, саопштио руски министар иностраних дела Извољски.  Србија није знала, да предстоји анексија, и у томе је лежала велика опасност.  Др. Миловановић је Србију знао врло добро.  Знао је он и познавао ту чудновату земљу.  Европа је, истина, Србију подаништавала, јер је није добро познавала, али је др. Миловановић знао, да Србија није само земља министарских криза, унутрашњих гложења, земља, у којој се у мирно доба, и на звезде лаје, него да је то држава, која има своју дубоку садржину.  Ни рођена браћа нису Србију добро познавала, јер је на њихов појам о њој много утицала жута штампа, која је са сасвим одређеном непријатељском намером Србијин углед у свету систематски рушили.  Др. Миловановић, знајући, колико је патриотизам у Србији развијен, са сигурношћу је рачунао, да ће се цела земља, кад сазна за анексију, за неколико сахата запалити као сумпорно море.  А о анаксији се није смело народу раније јавити!  Извољски, пре но што је дру Миловановићу саопштио, да ће се извршити анексија, тражио је и добио од њега и реч, да то неће у земљи раније објављивати.  „Шта ће све бити“ мишљаше др. Миловановић „кад земља сазна.  Како ће се земља одржати у миру?  Ја, у осталом, морам бити хладан, савршено хладан, не смем равнотежу изгубити.  Ништа се учинити не може, и треба гледати, да се барем ово парче слободе сачува.“  Ништа се учинити не може!  Тако је изгледало, јер је цела Европа била за мир, а нарочито Русија.  Аустро- угарски министар иностраних дела гроф Ерентал изабрао је врло згодно време.  Био је сигуран од међународних заплета, и са великом је вероватношћу рачунао, да ће Србија, под силним притиском великих сила морати да остане мирна.  „Међународна је ситуација“ говораше др. Миловановић сам собом „неописано по нас неповољна“..  Светозар уђе у кабинет министров.  — Господин је Пашић, рече, јавио телефоном, да ће доћи.  После кратког времена дође Никола Пашић, који ма да тада не беше министар иностраних дела имађаше великога утицаја на Србијину спољашњу политику.  Др. Миловановић је био будна глава, али се у тешким приликама, саветовао са Пашићем, и многа је његова одлука произишла из тих саветовања.  Пашић је, наравно, био међу оним политичарима, који су знали, да ће анексија бити проглашена.  — Никола, рече му Миловановић, кад он дође и седе за министров сто, дакле прекосутра.  Пашић поглади дугу, сасвим проседу браду и рече:  — Како мислиш и кад мислиш, Миловане, да објавиш?  — Нисам још на чисто.  Ја мислим да већ сутра после подне можемо пустити глас.  Око подне ће за јамачно доћи пресбироу депеша из Беча, па да је дамо новинама.  Пашић, после малога размишљања, рече:  — Може и тако.  „Како мислиш и кад мислиш, Миловане, да објавиш?“  — А кад „Политика“, рече Миловановић, објави у нарочитом издању, шта онда?  Пашић ћуташе и размишљаше.  — Имадеш ли ти, запита Миловановић, каквих вести из Русије?  — Данас и јуче никаквих.  — Та, рече Миловановић, шта би и те вести помогле.  Поручено је, да се ћути и да се чека.  Мучна ситуација!  — Мучна, бога ми, додаде Пашић.  — Ратовати, рече Миловановић, не можемо.  Војску тек спремамо за велике задатке, а и да нам је наоружање сасвим готово, не би нам много помогло.  Велике силе хоће мир.  Почети рат било би врло рискантно.  Посигурно би довели Србију у питање, а ја држим, да ми, кад је већ тако, морамо настати, да бар Србију спасемо.  Пашић га је слушао пажљиво, па после мале почивке рече:  — Имаш, Миловане, право и немаш.  Србију, нема сумње, треба очувати, но шта ће Србија оваква, каква је данас, овако, како је ода свију страна затворена.  Потребна је Србија врсна за велике националне задатке.  Па мислиш, Пашићу, да би се ипак могло рескирати?  — Ја видим, одговори Пашић, да је твоје гледиште тачно, да смо тек на половини наоружања, да би сва Европа била против нас, и да на Русију никако не би могли рачунати, али ме неки силан инстинкт гони, да помишљам и на рескир.  — Никола, рече Миловановић са лаким осмехом, у теби још није изумро револуционар.  Спољашњи те свет држи за великог рачунџију, али ми, који смо ти близу, видимо, како ти се очас јави стари занос.  Ми, мој Никола, морамо гледати, да Србију сачувамо.  — Кад си био код краља? запита Пашић после неколико тренутака.  — Синоћ, одговори Миловановић.  Знаш, код кога сам управо био?  Пашић га погледа радознало.  — Код Петра Мрконића сам био, рече Миловановић јаче но што обично говори.  — Тешко, много је тешко време настало, упаде, преко обичаја Пашић, који је одмах схватио, шта Миловановић хоће да каже.  — Не може, да спава, настави Миловановић.  А види, да су моји назори највише за примање!  Петар Мрконић, наравно, склон је на велики рескир, али разум, разум мора да господари.  Хладан, стрпљив, владар од великога самопрегоревања мора данас да потисне Петра Мрконића.  То је врло тешка борба, али ту је категорички императив великих сила.  — Врло је незгодан и његов положај, рече Пашић.  — Нема сумње, одговори Миловановић.  Али незгодан је и положај нас свију.  Та зар ја не замишљам и не желим Србију велику и силну.  Но сад, сад морамо приклонити главу, да се одржи и ова данашња.  А будућност нам нико не може одузети.  На наоружању морамо радити удвострученом снагом, а за нас угодан међународни заплет није далеко.  Русија, Француска и Енглеска све се јаче зближују, Италија у Тројном Савезу није никада довољно поуздана, а анексија ће Русију и Аустро-Угарску неоспорно довести у врло хладне односе.  У тој компликацији лежи наша будућност.  И владар то увиђа, али га је тешко помирити са неизбежним потребама.  Петар се Мрконић бори са старим, искусним владаром, и гвоздена дипломатска логика ће победити Петра Мрконића, али ће ваљда ипак доћи време, када ће старац стати пред народ у пози Петра Мрконића.  Пашић је гладио браду, и његово се хладно, рачунско лице раздрагало на пророчке речи дра Миловановића ...  Сутра дан око четири сахата „Политика“ је нарочитим издањем објавила, да ће се дан за тим, у Бечу, прогласити анексија.  Око шест сахата већ је био пред Народним позориштем и око споменика кнезу Михајлу велики народни збор.  Београд је већ цео био узаврио.  Сутра је дан врила цела Србија.  Сумпоровита се земља запалила.  Димило се и пламтило ...  Цела је земља, колико је грло носило, протестовала против анексије.  И тако је трајало скоро пола године дана.  „Рат ... рат!,..“  Рат није давала Европа! све велике силе су енергично говориле влади:  „Ратовати не смете!“  Народ је хтео рат, из земље је извирала силна жеља за ратом, а влада је ту жељу морала гушити.  Европа и влада су је најзад угушили и народ се, после пола године, морао умирити.  Но оно, што је трајало пола године, то је била велика душевна револуција земље Србије.  Душа је Србијина и иначе револуционарна, али је анексиона криза до дна револуционисала.  Анексиона је криза била велика политичка врућица, која је Србијину душу прочистила и спремила за велике задатке.  Анексиона је криза увод у Кумановску битку.  Она је била преображај, а преображај је био потребан, да се продре чак на Адрију.  Народ је анексију сматрао за ново Косово, и, после тога, почео се утрострученом снагом спремати — да старо Косово освети.  У томе раду на прибирању и организовању снаге народне постало је по мало, а, за тим, се силно развило тајно патриотско удружење „Уједињење или смрт“.  Видило се, да се на националноме делу мора радити и јавно и тајно, а нарочито тајно.  Још за време анексионе кризе људи су увидили, да треба начинити силно удружење, које ће обухватити целу земљу и које ће радити на ослобођењу.  То удружење ће бити озарено зрацима великог народног идеала, и, ма да се на више страна на њега помишљало и о њему говорило, камен темељац му је ударен једне вечери у салону госпође Стојанке.  Она и њезин капетан су у својем дому примили и неговали „Уједињење.“  Кад је коначно закључено, да се удружење у живот приведе, Стојанка је кликнула:  „Уједињење или смрт!“  Присутни официри, укрстивши сабље, то су поновили.  О начелима „Уједињења“ још ће бити речи у овоме роману.  Кад је млади петао мајора Здравка први пут прокукурикао, мајор је давао вечеру.  Мајор Здравко више воли петлове и кокошке него Београд.  Мајор Здравко воли своје Ваљево и своју економију тамо, али га озбиљност службе задржава у Београду.  Министру треба, и министар га је преместио у Београд.  И у Београду мајор Здравко има свој живинарник.  Он воли петлове, кокошке и пилиће, и они су део његове домаће среће.  Кад се мајор Здравко врати са тешке службе у министарству, одлази, да покупи нова јаја.  На свако јаје бележи дан, у који је снесено.  Мајор Здравко сам насађује квочке; ту је, кад се јаја стану лећи; мале пилиће храни и негује.  Мајору су Здравку пилићи радост велика.  Он се у њихов развој, њихово напредовање сав уживи; млади се лепи петао развија из душе његове.  Кад му је један од омиљених његових петлова први пут прокукурикао, мајор је давао вечеру, а на вечери је био и Лазаревић.  Лазаревић се обрадовао, кад је добио позив на ту вечеру, јер је волео мајора Здравка, што је у њему гледао идеалан тип српског официра.  Мајор је Здравко био неуморан у послу у министарству, он је често пута и ноћу радио, њему су тада увек у ушима звониле министарске речи „спремајмо се, само се неуморно спремајмо“, и он је давао министарству све, што је могао дати: и издржљивост у раду, добру вољу, велико осећање, дужност и крајњу поверљивост.  Изван министарства он није ништа знао, није знао ништа ни према жени ни према друговима и пријатељима.  Мајор Здравко је био тврди камен, који ништа није знао и од којега се ништа није могло чути.  Мајор Здравко није волео само живину, него је држао псе, мачке, телад и ждребад, и сејао је ротквице.  Пса Цула је необично волео, а тај пас Цуле потиче од једне љуте сељачке кучке из околине Ваљева.  Цуле је љут и добар, љут је на странце и непознате, а најбољи је према својем мајору.  Ни с ким се он толико не разуме као са мајором.  Кад он само једном мајора погледи (тај дивљи опасни Цуле!) колико има само душе и разумевања у томе погледу!  Мачку Жижу и Цицана мајор много воли.  Жижа је сасвим црна, добра и бојажљива мачка, а Цицан је охол и поносит и ретко умиљат (он врло, врло ретко преде); али кад мајор куда оде, па се ноћу враћа, Цицан увек пред њега далеко истрчи.  Како мајор Здравко воли коње и телад, он је много у штали, и често се пута сав на шталски ваздух осећа.  Он воли ту атмосферу, а и са друштвом у шталама запосленим, са војницима и сеизима, он је сасвим интиман.  Они га поштују и воле, и садржина је њихове интимности међусобно разумевање, поштовање и урођене међусобне симпатије.  Сахатима мајор, често пута, са њима разговара, а ти су му разговори мили као и рад у министарству и спремању земље за крупне догађаје.  Војници и сеизи имају родитеље, наравно сељаке и сељанке, и они често долазе.  Добри су то знанци мајорови, они му кажу „ти“ и „Здравко“ и код њега у кући су они при ручку за заједничком породичном трпезом.  Мајор Здравко са њима са таким интересовањем разговара као да ради реферат о стиглој муницији за топове из француске или о успешноме прављењу бездимнога барута у Обилићеву.  Мајор Здравко има, наравно, и мајорицу.  Мајорица Мара враг је жена и мајору Здравку готово никад не да мира.  Мајорица је Мара велики враг.  Она, дабогме, није увек била мајорица, и кад је оно често залазила у улицу, где је Здравко становао, кад је оно писала и нека намирисана писамца, Здравко је тек био поручник.  Мара је била и као девојка велики (дозволите израз!) мангуп, али и мангуп-девојке имају срце, а и срце мангуп девојке често пута јаче закуца баш за мирним човеком.  Мајорица Мара има лепо тело, може се рећи, да је и лепа, а утврђено је, да је интересантна.  Носи велике шешире, изгледа, да врани трепавице, а омиљене су јој беле ципеле.  Мајорица је Мара каћиперка, немирна, несташна каћиперка.  То, наравно, треба на свој начин разумети.  Не задиркује она само мајора Здравка, она ни једном рођаку, рођаци и добром познанику не да мира, па толико пута задиркује и саме сеизе.  А како, на пример, рођацима не да мира?  Ето тако: пише им писма.  Дођи ту и ту, пред Моску или у посластичарницу Димићеву, закити се са сунцокретом, ја ћу те чекати, ја те волим, и казаћу ти се, ко сам.  Онај бог зна шта уобрази, прикачи сунцокрет, па се упути у својој важној мисији, а Мара мајорица и њезина синовица витка Сокица (мангуп као и њезина стрина) у близини се шетају и посматрају, како су човека натовариле.  Онај грешник узнемирено звера на све стране, и већ постаје савршено нервозан, што нема те тајанствене у њега заљубљене.  Писали су тако и мајору Здравку у министарство, али никад нису биле сретне да им наиђе на лепак.  Онда су му претресле све џепове, да виде, где је писмо; али га никад нису нашле, јер је те будалаштине мајор свакако уништавао, а можда се човек и домишљао, ко му пише.  Ако је Мара Ваљевка, и он је Ваљевац!  Коме то мајорица Мара и Сокица везу ...  Несташна мајорица Мара воли свог мајора, а где је несташлука и љубави, ту се нађе и њихових плодова.  Њихова је кћерка Олга (тек јој је десет година) чедо њихове љубави, и у колико је мајорица више воли, у толико је она више татина.  Тата се њоме често пута врло дуго и врло озбиљно (као са каквим човеком) разговара, и често пута са њом саветује.  Она разуме, што њезин тата оставља јаја у великој вазни на клавиру, зашто воли подуже у штали да се налази, и што за вечером тако често заспи.  Мајор Здравко за вечером често заспи, али за вечером у почаст првоме кукурикању његова петла није дремао.  Био је жив и весео, а са нестрпљењем је очекивао прво вечерње кукурикање петлова, да и гости чују, како његов петао кукуриче.  Гости су били весели, а били су још веселији, кад је петао закукурикао.  Петао није имао леп глас!  Мајор Здравко је, истина рекао:  „Па млад је док се научи“, али то није помогло против силних, несташних србијанских задиркивања.  Лазаревић га није задиркивао, него је непрестано мислио, да ли ће „Уједињењу“ поћи за руком, да задобије тог честитог официра.  Лазаревић је био члан „Уједињења“ ...  Кад је Лазаревић изишао из брзог воза, одмах се упутио фијакером у Зорину улицу.  Прође кроз ходник, уђе у зелени, цветни парк, па у њему већ добро познато предсобље.  — Газдарице, где си?  Нико се не одзива.  Уђе у салон, и на лицу му се показа пријатан осмејак.  — Како мириши на девојачку душу, рече полугласно, а за тим гласно: еј, газдарице!  Нема одзива.  Осврну се по салону.  — Сирота, рече, још није заборавила ...  У једноме куту била је велика кита сувог пољског цвећа.  Погледа још једном сухо пољско цвеће, махну неколико пута жалосно главом и понови:  — Сирота.  Кад је изишао из предсобља, она му је парком ишла у сусреће.  — О! кликну Катарина радосно и потрча према њему.  — А ја сам већ мислила, да си нас заборавио!  Гледала га је својим црним, готово детињским очима тако радосно, толико пријатељски.  — А што си опет у црно?  — За братом.  — Којим?  — Најстаријим.  Уђоше у салон.  Она га понуди, да седне.  — Па како си? рече и, у томе спази, укусну кутију на столу и узе кутију.  — Сетио си се!  — Давно ти већ ништа нисам послао, а знам, колико волиш чоколаду.  — Чоколада! кликну она радосно.  — Шондина.  — Српска чоколада.  Баш ти хвала!  Она поче радосно и брзо да развија укусну Шондину етикету.  — Па како си, драга моја? запита је Лазаревић.  — Ти знаш, рече она и лако уздахну.  — Како ти је лепо цвеће у парку.  — Да; цвеће је радост моја велика.  — Знам, да волиш цвеће.  — Да ... волим цвеће, рече она, а говор јој је личио на уздисање.  Волим цвеће, и можда ништа више.  — „И можда ништа више“ ...  Како то ти говориш, драга Катарина.  Ти, која си толико млада и красна, толико пуна живота, ти, која имаш три срца.  — Три срца!  Некада си имао право, кад си ми тако говорио, а данас ...  — А данас?  — Ах, оставимо, рече она, седе на диван старонемачкога стила и зари лице међу руке.  — Катарина ...  — Остави ме, молим те ...  — Катарина зар си заборавила, како сам ти рекао, да мораш бити јака.  Сви смо ми велика сирочад, и све нас је живот ранио, па да још није снаге животне ...  — Ах, рече она и легнувши на лице стаде плакати.  Плакала је силно, и обло и хармонично њезино тело тресло се.  Прикривани и пригушивани бол избио је као лава, и Лазаревић је пустио, да се криза изврши.  „Нека се исплаче“ помисли, „то је потреба, па ће се после разведрити.“  Он је гледао са искреним саучешћем, и кад је видео, да је тешки излив већ на концу био, рече благо:  — Катарина ...  Она је јецала.  После мале почивке рече јој опет:  — Катарина ...  Она се лагано диже, погледа га као добро, одано и искрено дете својим уплаканим очима и рече:  — Шта хоћеш?  — Ти се радујеш, што сам дошао, да се видимо?  — А како се теби не бих радовала! рече она и поче се повраћати у своју веселост.  После малога размишљања настави она са осмејком:  — Да ми нешто кажеш.  — Да ти кажем.  — Али истину!  — Целу истину, одговори Лазаревић пријатељски.  Та ти знаш, да сам искрен.  — А од куд баш данас да дођеш?  А? рече она брзо, хотећи питањем да га изненади.  — Већ сам давно помишљао, да ти дођем.  — То верујем.  А где си синоћ био?  Лазаревић се мало изненади.  — Синоћ?  Пред „Москвом“.  — Докле?  — До после поноћи.  — Не!  — Не?  — Ја сам седила до после поноћи у парку ...  — Ти још будна сањаш?  — Не сањам.  Ја знам, да си био код Коларца.  — Не!  — Ти си био на телефону код Коларца!  — Не.  — Кад си ти био на телефону код Коларца, онда је оркестар свирао увертиру из „Продане невесте“.  — То је некад тако било, кад си и ти у нашем друштву седила.  Сада не.  — Ти си ишао тамо ...  — Не.  — Ти си тамо још био тачно у поноћ.  Лазаревић заћута.  — Ти си му писала оне карте? рече за тим врло озбиљно.  — Био си дакле.  Уобразиља ме моја није преварила.  — Зашто си их њему писала?  Зашто га већ ниси заборавила.  Она га погледа тужно.  — Зашто ниси мени писала?  — Ти би саопштио „Црној руци“, па би га убили.  — А он?  — Он има меко срце.  Он још није издао наредбу за убијство.  — На жалост, рече Лазаревић.  А ко је тај?  Шта хоће?  — Био је свашта, данас није ништа.  — Србин?  — Има српско име и презиме.  Јова Оборина.  — А, рече Лазаревић готово љутито, он!  А шта хоће?  — Чули смо, да су му дали доста новаца и да су га послали к вама.  Ваља неку важну ствар да испита у корист народног непријатеља.  — Па шта ти, рано моја, хоћеш?  Да му се живот опрости?  Зар си заборавила на тешкоћу и озбиљност националне борбе?  Зар ти толико цениш живот једног издајника?.  — Све знам, рече она, све знам.  Али се нисам могла одлучити, да ја дам повода за убијство.  — Е, е! рече Лазаревић прекорно.  — Па шта ће сад бити с њим?  Да ли га је ухватио?  — Не.  — Како то?  — Несретник се свакако маскирао.  — Збиља!  На то нисам ни мислила.  — Но, сутра или прексутра ће ипак бити готов.  Катарина уздахну.  — Сирота жена, рече тихо.  — Која жена? запита Лазаревић изненађено.  — Његова стара мати.  — Он има стару матер?  Он је издржавао?  — Да.  — Оца нема?  — Није га готово никад ни имао.  Он је незаконит.  Отац му је био алкохоличар и негде је у јендеку умро.  Сирота мати.  Лазаревић јој пружи банку и рече:  — Подајој згодном приликом.  А да ли она зна, какав јој је син?  — Зна све, али је луда за њим.  Он је рђав, али је у њезиним очима златан.  — Сети је се и ти који пут, рече Лазаревић.  — Она није крива.  Лазаревић је неко време био замишљен, па за тим рече:  — Од сад ћеш мени писати таке карте.  - Да.  Ти си још у »Црној руци“?  — Само члан помагач.  — Сад си у другој организацији?  — Може бити да, може бити не ...  — Има нова организација?  Нова тајна патриотска организација?  — Можда ...  — Кажи ми!  — Чућеш други пут.  - Онако силна, као што си је ти замишљао?  — Може бити ...  — А што мени не кажеш?  — Казаћу ти.  — Када?  — Кад буде за то време.  — Како би волела о томе мислити.  — Можеш и на друго штогод мислити.  — На што, на пример.  Лазаревић се предомишљаше, па јој за тим рече:  — На болничарство.  — Збиља! рече Катарина изненађено.  Но, хвала богу.  А кад?  — Под јесен већ можда ...  — Под јесен!  Но, хвала богу?  — Камо?  — Доле.  — О, боже, боже, рече Катарина дубоко ганута, хвала ти.  Под јесен дакле!  На југ!  У Турску!  На Адрију!  О, хвала богу!  Лазаревић извади убрус, а босиљак замириса.  Он носи свежега босиљка у џепу и рубац му на босиљак мириши.  И његов је отац волео босиљак и носио га уза се.  Босиљак замириса ...  — А ко је онај стари господин, што је био у Београду?  — Зар се ниси могао сетити?  — Стари Магазиновић?  — Да, стари, дивљи Рац.  — Но, вечерас ћу са њим провести.  — Боже сачувај!  Вечерас си наш ...  — Ваш?  — Данас је после подне и на вече лепо друштво, наше друштво, оно, што ти волиш.  Српска раса!