10 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 10  ДВА ИДОЛА  НАПИСАО  БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ  У БЕОГРАДУ  ШТАМПАНО У ДРЖ.  ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1893  Ала је лепа земља то Српско Војводство, - право да је Српска земља, ал и јесте гнездо соколова - баш је Бог красну земљу створио за красан народ! -  Лепо је то Српско Војводство, у њему је Бачка и Банат, пространа равница, или боље рећи голема башча од сваког биља, а особито од шенице и друге ране, са ливадама, пашама и пољанама, које око не може прегледати, по којима се одрањују силне ергеле коња и чопорови друге стоке, којој броја нема.  У њему је Срем са својим горама и долинама, брдима и планинама, са својим лепим воћњацима и виноградима, са шумама које су непроходне.  Плахо Дунаво, плава Тиса и друге поносите реке јесу богаштина Војводства, какве нема свака земља.  У Војводству има белих градова, лепих и убавих села.  У Војводству има сваке природне красоте.  Каквих предела?  Око их се од милине не може да нагледа, — тако су дивни и красни.  Карловци - Карловци са својом околином - Божја дивота.  Је ли мајка родила Србина који не зна за Сремске Карловце — српски Јерусалим, — у ком се родила наша слава, од куд нам је синуло јарко сунце, те нам се родио красни данак, ускрс наше старе самосталности — 1 мај 1848 године.  Ах, нема тога Србина, који не зна за карловачки предео; — ако и има кога, који није био у Карловцима, тај их познаје из Бранкових песама.  Има људи, којима је Бог дао да могу тако лепо описати своје лепо осећање и природну красоту, да је то милина — Бранко је између ових људи.  Његов „ђачки растанак " тако је нежан, опис карловачке околине у ђачком растанку таки је, као и сама природа о којој пише — умиљат, питом, појетичан и дражестан.  Да је Бранко још у својим песмама напоменуо изгледе, које човек има идући од Варадина Карловцима по лепом друму — да је споменуо чесму, којој путник доспе идући овим путем, и пивару, поред које се пролази пре него што се у Карловце спусти, то бих ја утешен био, јер бих овај опис метнуо за увод овом што сам наумио лепим својим читатељкама приповедити, — па онда ако и ништа друго из мог дела не би честито било, увод би сигурно ваљан био.  Али овако морам замолити оне, који познају карловачку околину, нек је се опомену од Варадина до Карловаца, — а који је не познају, нека себи представе што дражесније себи могу представљати.  Бејаше леп пролетњи данак 1848 године.  У карловачкој пивари беше до 15 простака, сами Сремци, лепи високи људи, јуначког стаса и здравог и ведрог лика.  Одело у њих свију беше једнако, по ногама платнене гаће, по телу бела дугачка кошуља од ћерћелије, сврх кошуље шарена вунена тканица, на глави шешир мало повисок са широким ободом, а на ногама преко вунених чарапа лепи сремски опанци.  Сви ови седеше за једном дугачком трпезом, па пише добро карловачко вино и међ собом шалу збијаху.  На страни у једном ћошку седео је један сам за себе, главу је наслонио на руку, тако да му се видела само једна половина лица — које је туробно било, — овај је ћутао и чињаше се, да ни најмање не пази на то, што други чине око њега, већ само да неке мисли премишља.  Ту сеђаше он подуго тако; у један пут леву руку, на коју се подбочио био, нагло подигне у вис, а десном песницом из све снаге тако удари по асталу, да у мало што се сва стакла нису поразбијала, која пред њим празна беху.  „Браца Симо, — рече после са свим тихо али дубоко и жалосно — дај још вина, данас ме мори туга, а ја кад сам врло тужан, онда сам увек и врло жедан.“  Сремци, који су за дугачком трпезом седели, згледаше се, па један тихо рече својој дружини:  „Овом се добро омиче, ово је већ седма холба.“  У томе механџија донесе једно пуно стакло рујнога вина, те метне пред самца, — овај узме стакло у руку, устане па се окрене великој трпези.  „У твоје здравље, јуначе, — рече са свим пријатељски ономе, који га мало пре оговорио беше — Бог те живео са свом твојом дружином.“  После ових речи стакло искапи.  „С тобом заједно!“ рече за одговор Сремац; и бејаше мало застиђен од пријатељских речи онога, кога је он оговорио био.  „Живео!“ ускликоше и остали Сремци, те чаше подигоше у вис, куцнуше се њима и вино из њих сташе испијати.  У тај мах уђе још неко у собу, — чудновато беше овај обучен: на себи је имао кратку платнену кошуљу, која му је једва допирала до појаса, тако да му се између кошуље и гаћа — које беху од грубог платна и врло кратке — голо тело видело, на врату је имао црну уску пошу, од које крајеви падоше му по прсима, на глави је имао мали шешир са округлим данцем и уским ободом, као што носе Бачвани и Шајкаши, ноге су му биле босе без обуће, а у руци је држао једно држаље од канџије, из целог се човека одмах могло видети, да је јадна сирота.  Иначе он беше здрава људина, крупан и висок, имао је дугачку косу, која му с чела преко главе на рамена беше шчешљана — као што носе косу обично прости Бачвани, лице му је било мршаво и од сунца опаљено, имао је велике црне очи, над којима су му биле танке и црне обрве, као што му је од исте боје био и дуги брк над руменим и танким уснама.  Кад је ушао у собу погледа око себе, па се намршти, као да му је неугодно било, што су ту весели људи, јер као с приговором и жалости рече:  „Ви сте овде, браћо, весели!“  „Јесмо, хвала Богу!“ одговорише гдекоји.  „Хе, та један пут се само живи, па зашто бисмо били невесели за овога једног живота:  Вељаше му као у песми други.  Но на Бачванину се могло опазити да га ни песма ни речи Сремаца не охрабрише, јер он место одговора тек ману главом, па се после посади за онај сто на страни, за којим је пре само један седео, и тако бејаше сад њих двојица, један туробнији од другога.  После мало ћутања Бачванин повиче:  „Механџија! по што ти је вино?“  „Четир грошића,“ рече овај.  „Скупо, скупо.“  Ну после прилично дугог размишљавања као да се на какво велико дело одважио рече:  „Е, дај једну холбу.“  Механџија донесе и пред њега метне вино.  У томе Бачванин извади једну кесу од коже, у којој је било нешто сребрних новаца, па ове почне пребрајати.  „Двадесет форинти! е, хвала Богу, ето нешто заслуге — из ових ћу новаца моћи нешто радости створити мојој сиротној породици, — колача и шарених јаја деци за Ускрс, а мојој жени нешто мало хаљинице, — јест то мора бити, нека им је весеље на благ дан, та и тако им је доста туге преко целе године дана ...  „А за себе? — за мог старог оца? — што за нас?  „Е, ми смо људи — Бог је нас обдарио чврстим срцем и јаком нарављу — ми смо јачи на несрећи!  „А мом брату?! — брату мом, који не види бела данка — до ког не допире ии слободан зрак, ни Божје сунашце — шта њему?  Зар да не допру до њега ни знаци братинског миловања?  „О, не, први новци за њега — њему све ово, нека зна да има нас, који га се сећамо; моја деца и моја жена угледаће се на мене и на мог старог оца, па ћемо лакше сносити сиротињу — одла’нуће нашем срцу, јер ми ако и јесмо у свачем сиромашни, ал ’ смо богати у љубави једно према другоме, па је и то леп од Бога дар за нас. —  „Сви, сви ови новци за мога брата, нека лакше проведе свој благи данак у црној својој тамници — све ово њему, та и то је тако мало, кад помислим да он за пас тамо пати.“  После ових речи, које је у себи премишљао, стаде хукати.  „Па ја још онде седим те пијем вино, кад ми је свака крајцара као капљица крви из срца.  — О, Боже, ја сам неваљао, злочест човек.“  За овим спусти главу па стаде горко уздисати.  Сремци, који су пре сви тако весели били, сневеселе се, видећи овога невесела и жалосна — и тако за мало, место звеке од чаша и веселих усклика настаде у соби велика тишина.  Ову тишину први наруши онај, који је и пре самца хтео да задиркује, говорећи да му се вино добро омиче.  „Хеј, пријане — рече сад Бачванину — та не уздиши овде, Бог те помогао, јер видиш, ја сам врло милостива срца, па кад видим да ко уздише, не може ми се пити — немој уздисати, брате, већ ходи, пиј с нама — па ће те проћи туга.“  Бачванин подигне главу, па жалосним погледом промери онога који му је саветовао да пије, после му рече са свим ниским гласом:  „Велиш?  Проћи ће ме - - е, не пролази то тако брзо кад ту боли.“  И руком покаже место, где му срце лежи.  Док се ово догађало, дотле онај, који је пре на само седео, опет се био на лакат наслонио и чињаше се да на ништа не пази шта се око њега чини, — но кад се Бачванин потужи да га на срцу боли, онда устане са свог места, приђе са свим Бачванину, ухвати га за руку, па са највећим саучешћем рече:  „Ту те боли, брате? ту, велиш — показујући страну од срца, — онда јао теби, јер то је љут бол, који кад обузме сиромаха простака, ретко ко да се икад од њега излечи.“  Бачванин га погледа, његов се поглед састане са сажалителним погледом самца — и како се њихови погледи састадоше, тако и они узеше се руку у руку.  Погледи ти беху изразителни — ти погледи везаше њихове душе у вечито пријатељство, јер они разумеше један другог.  Они се гледаше неко време, као што се гледају двоје љубавника, — после онај усамљеник оде к огради, где механџија држи своје вино, узме сам један велики ћуп пун вина, па га метне пред Бачванина.  „На, пиј — рече му, а глас га је издавао да му је срце здраво дирнуто — пиј, пиј ал ’ много.“  „Видиш продужи после мало ћутања — већ је томе много година, како ме ово псето овде уједа — ту, ту боли — и са десном песницом удари себе у прси са оне стране, где човеку срце лежи; ту боли и дан данас, пет година ја нисам преспавао једну ноћцу због љутог бола; после сам пио, пио сам цео дан — од јутра до мрака, и од то доба спавам, јер кад вече настане ја више ништа не знам за себе, о мојој будућности, о садашњости, о прошлости, не знам ни о чему — не знам ништа, не боли ме ништа, ... на, пиј и ти — ал ’ много пиј, гле овако!“  И ћуп који је повелики био натегне, а кад га је од уста одујмио, ћуп је до пола тек пун био.  „Испиј ово друго, ал ’ до капи.“  Бачванин је главом махао.  „Пиј, кад ти велим — рече му овај наговарајући га — пиј, кад ти велим, па за данас све ћеш заборавити.“  „Све ћу заборавити? — рече Бачванин, и образи му се поџегу од пламена који му је у срцу букнуо у тај час — велиш? све ћу заборавити!  Ал ’ ја нећу ништа да заборавим, ја нећу да заборавим да ја имам код куће жену и ситну децу, којима сам ја све на овоме свету; ја нећу да заборавим да мој отац код куће гладује у највећој сиротињи, — мој отац? — мој отац, који се научио сваком изобилству на овоме свету, који је још и пре две године најбољи газда био у целоме нашем селу — то ја не смем заборавити — а ни то, да онима, који су нас до тога дотерали — треба се осветити.“  Кад је Бачванин овај последњи слог изрекао, странац га чврсто за руку стисне па му проговори:  „Не бој се, то и нећеш заборавити — доћи ће може бити време, те ћеш се Богу молити да заборавиш, о, ал ’ је нећеш моћи заборавити; видиш, љута ти је то жеђа — жеља за осветом.  „Ах, Боже мој!  Боже мој! шта не бих ја дао, да је мом срцу другојачије него што је, — а то би сигурно другојачије било, само кад бих један часак заборавио оно, што се са мном догађало. —  „Хој, брате, ал ’ видиш то се не заборавља лако, спомен прошлости тако се прилепио за моје срце као што се многогодишња рђа прилепи за углађено гвожђе.  Али рђа на послетку изеде гвожђе, а моје срце је цело, цело, цело — па чини ми се сваки дан све веће, јер се сваки дан нова змија леже у њему, које ме све љуће и љуће угризају — ах змије су ове успомена прошлости моје. —  „Молићеш се Богу да ти никад освета и на памет није пала — али, али касно. —  „Нећеш да заборавиш ништа?  — Ја бих благосиљао Бога, да ми узме ум и разум, да ме учини као луду стоку, да се ничега не знам опомињати.  „Јер кад се опоменем прошлости моје тако ме љуто срце боли, боли, боли, боли. — —  „Вино, вино, још вино је једно, које има о мени сажаљења, јер кад пијем вино, много, много, много кад пијем, онда изгубим свест, па ме не боли ништа, али кад се мало разберем после тога и разум мој радити почне, и ја се опомињем моје прошлости, онда, онда сам ја јако несрећан.  — А ти?“  „И ја, и ја! — рече Бачванин брзо.  — Видиш пре неколико година мој отац бејаше најсрећнији човек на своту, онда он имађаше мене и мога млађег брата, које он миловаше као што отац може миловати; мој Милан беше тада од три, а моја Јеца од две годино — о та како је он још миловао ову децу, своју унучад, та волео их је него све друге у кући.  „А ми сви поштовасмо њега, као што је он нас љубио — неисказано.  „Но није само ово миловање и поштовање било све наше добро, ми бесмо и иначе срећни у сваком смислу.  „Ми бесмо добре газде у селу, отац мој имао је кућу и сесију земље, имали смо четири вола, лепа четири крсташа, рогови у њих беху као у јелена, али још више у шире него у јелена, а врхови беху бачени натраг, длаку на глави имаше белу и коврчаву, која је скоро до очију попадала била на глави, — па после сва ова четири вола беху тако једнака и у ходу и у величини и дебљини, да је то дивота било погледати — е та дивна ти је то стока била.  „Имали смо и два жерава коња.  А и ови су лепи, прелепи и у свему један другом налични били; имали су једнаку длаку, једнаке мршаве главе, велику и густу гриву, дугачак и пун реп, којим су шибали ноге, које бејаху танке у њих, као што су у јелена; они беху округли и пуни као јабука, а брзи као тица ластавица, срчани као добар јунак, а ватрени као сами змајеви — ах, каког су поносног држања били ти коњи кад су у колима ишли, е та то ти је милина било видети, — ко зна шта вреди пар оваквих коња, онај зна шта сам ја изгубио.“  Ове је последње речи скоро у јецању изговорио, а очи му пуне бејаху суза.  Онај, који зна како наш народ чува и негује стоку, онај ће лако разумети узрок овим сузама.  После кратког ћутања Бачванин продужи опет:  „Имали смо и једну краву с телетом.  Ја не знам ценити ову краву, али моја жена не би је дала била од себе, ја не знам за какво благо на овом свету, та за ову краву све жене јој завидеше, тако је то мирна и угледна млечна крава била.  „Житница је наша пуна била хране, а кућа нам је тако пуна била свачега, што је човеку потребно, баш као каква кошница која је дупком пуна меденог саћа.  „То није још давно било, а данас, браћо, данас немамо ништа на свету, до једних рђавих кола и два мршава коња, а и то је задужбина једног младог господина.  Бог му дао толико среће и добра, колико га ја и друга сиротиња благосиља. —  „Ах, браћо, да овог младог господина није било, до данас би моја деца са мном заједно од глади скапала била, јер бадава, ми не знамо просити ни милостиње искати, баш ни помоћи не примамо кад нам као милостињу пружају, али кад овако љубавно и од срца дају, као што сам ја добио — е онда се прима, али је срце на веки онога, који нам је помогао.“  Ове последње слогове Бачванин је говорио гледајући Сремце једног по једног, који су се око њега у круг били скупили, одмах у почетку, кад је почео казивати своју патњу.  Један између њих рече:  „Ал ’ како то да си сад тако сиромах?  Та да сте само седели па јели и пили, не бисте могли потрошити све то, што си нам наприповедао да си имао, ако вам није било несреће.“  „Јесте, јесте, те какве несреће!  Али, несрећа ова није од Бога, већ од рђавих људи.“  „Та зато — рече опет Сремац — толико имање, та то је богатство, па још тамо у вас, где је Бог благословио свачим свет.“  „Јесте, брате, у нашој земљи има свашта што човеку треба, наше су њиве добре, наша јо стока славна, — али шта ћеш, кад не можемо уживати од проклете господе.“  А кад је ову последњу реч изрекао сав се зарумене, по гласу му се познавало како мрзи и како су му крвави они, који се тако зову.  „Приповеди нам, приповеди како си пострадао — повикаше неколицина њих из круга — та и ми патимо од њих.“  „Пре је још како тако било — продужи Бачванин на позив Сремаца — док су нам заповедала наша господа — јесу и они многима жао учинили, али су наши били, а тек свој свога већма жали; али како су дошли они да заповедају, које ми не разумемо, ни они нас, од то доба зло и наопако. —  „Ето, то је баш онда било кад је мој отац испросио комшинице Љубе Анђу за мога брата.  Анђа је била сиромашна девојка, тешко је себе захрањивала и своју остарелу мајку, све са муком и кудељом туђом, — е, ал ’ она је била добра и поштена, а мој брат ју је миловао и она њега — па шта треба двома младих људи, него да су поштени, радини, и да се милују?  Ништа, ништа!  Тако је мислио и мој отац па је испросио Анђу брату моме за љубовцу, па ми с тога бесмо сви весели и задовољни. —  „У то су доба баш у вармеђи мењали господу.  Ми смо баш нашу храну свезли, и за сватове се приправљали, хране смо те године слабо имали, јер су крстине зло и мало семена издавале — е, ал ’ то није ништа нама сметало, колико је нама требало, толико имадосмо, а могасмо још нешто и продати — и ово потоварисмо на једна велика воловска кола, да однесемо у варош и да продамо, па да за те новце купимо сватовске дарове.  — Мом је оцу мило било лепо даривати своју снаху, — та кад сам се ја женио, он је мојој Јеки купио хаљине од чисте свиле, леп златан ђердан око врата, и још ју је даривао са двадесет дуката, па требало је и другу да тако дарива, јер бадава његова смо ми сви деца, а Анђа је и више вредна била — о, та она је тако добра, тако лепа, тако честита била ....  Боже, Боже, зашто је таке худе среће!!!  „Пред вече ми смо сели били за ужину, кад нека ђаволска вика се зачује са сокака.  Ми скочисмо од ужине, да видимо шта је, а то беше један чопор изопијаних људи, који се са свирком пратише: није било једног поштеног лика међу њима, половина између њих тако изгледаше као да су тај дан спали с вешала.  Ово беху људи, који имађаху право бирати господу за нас, а и беху се упутили у варош, да уживају то своје право.  Пред њима на коњу је јахао један, који је био обучен у чојане маџарске чакшире, на себи је имао плаветну доламу, на глави калпак, за калпаком белу и зелену перјаницу; за овим су ишли други руљом пешке, а најпосле опет један на коњу у онаком истом оделу као и онај први.  „Кад је ова чорда поред наше куће пролазила, један се загледа у авлију па рече до себе другу:  „„Ала красна четири вола.“  „„Има ту и два жерава,“ рече овој двојици трећи један, ког су пре неколико дана пустили из вармеђске тамнице, да купи своје другове, који ће с њиме једнако гласати кад буде избор господе.  „Док су та тројица о мојим воловима и коњма говорила, мени се смути нешто у утроби, и као да ме што за срце уједе, тако ме обухвати нека подмукла боља — које беше слутња несрећи.  „Чисто ми је одла’нуло, кад ови прођоше и одоше у крчму, где су ту ноћ толико вина просули и полокали, колико би доста било целом нашем селу, да издржи сватове свију момака и девојака, који су били за женидбу и удадбу. —  „И мој је отац нешто зло слутио, јер пре него што легосмо спавати он нам жалосно рече:  „„Чемеран ће и то избор бити: ови ће људи бирати господу, која су за њих добра, а они, који су за њих добри, не могу бити добри за нас и за друге поштене људе.“  „Мој отац имађаше право, на скоро се могосмо о том уверити.  „То вече легосмо спавати сви туробни, са неком слутњом у срцу.  Брзо, врло брзо нам се испунила наша слутња.  „У јутру рано устадосмо, ал ’ наопако по мене, кола са храном нема у авлији, а у кошари ни једног вола.  „Као да ме је ко ножем у срце ударио, тако ми би кад сам видео шта се догодило; што ми је пропала храна и нестало кола, ни по јада мога, ал ’ жао ми би за четири вола — хеј, та никад их више тако нећу спарити, кад бих имао да дам за њих и хиљаду форинти!“  После ових речи Бачванин протре руком своје очи, па дубљим гласом продужи:  „У нашем селу већ од више година ништа се није ни чуло о крађи, па мене сад тако љуто опустише.  „То није нико могао бити од наших сељака; одмах посумњам на оног, коме су се синоћ моји волови допали били.  „Као бесан полетим механи; кад на сокак изађох, ал ’ баш онда пред механом на кола поседаше сви од ове пијане банде; док сам ја до механе доспео, они већ ошинуше коње, а са последњих кола повиче ми један:  „„Баратом, чувај добро своју кућу, јер су се, Сакари Пишти допали твоји жерави.“  „Тај што ми је то с кола викао, тај беше онај исти, што је фалио моје волове пређашње вече.  „Браћо, док сам жив нећу заборавити тај глас, и глас смеја и веселе свирке, која се после тога зачу са кола, на којима Цигани пратише ове ниткове, који имађаху право бирати господу, бичеве јаднога ал ’ поштеног народа.  „Онај још дан послао сам људе, браћу моју сељаке, на све стране да траже моје добро, по села је оставило своје послове и подигло се у тражење, та брат брату треба да је на помоћи у невољи, а ми живесмо са свима у селу братински.  „Све тражење би узалуд, само кола нађосмо иза села у једном јендеку, ал ’ од хране и волова ни трага ни гласа.  „Одмах сам се тужно свима судцима на оног, на ког сам сумњао био, ал ’ нико ме не хтеде ни слушати.  — Е ко би и слушао јаднога простака, који се пред избор тужи на лемеша.“  „Па никад ниси ни нашао твоје волове?“ запита један из круга.  „Никад ни једног,“ одговори Бачванин.  „А то није добро.  Да си после избора одмах отишао новом судцу, па да си њему поклонио два — друга би два била други дан у твојој авлији.“  „Знам, знам, — рече опет Бачванин, — ал ’ још онда то нисам знао, та до онда сам ја тек с поштеним људма имао посла; ал ’ баш да сам и знао, ја му не бих био поклонио два вола.  Мени су била сва четири мила: којег од четири да прегорим?  Не бих могао, не бих могао ни једног — боље да немам ни једног него да их ја делим, та и они су се тако били научили један уз другог, — па онда не би ни њему толики грех био — а овако ће им Бог судити на ономе свету, — а на овом?  — Ако дође до згоде ....“  После погледа око себе сумнително као да се страши од тога што је изрекао.  „Е, било па и није; — рече после мало ћутања — Бог је дао а рђави људи узеше, помислих у себи, ал ’ ћу се од сад узети у памет; па наумим увек у авлији или у кошари ноћивати, јер сам у срцу зебао због моја два жерава.  „После мало времена дође нам наш нов судац.  Бог га убио као што је он нас убио!  „У томе мој се брат венча са својом Анђом.  Сватови нису тако весели били као што је у нас обичај, а ми смо све учинили да се заборави ова несрећа, коју смо претрпели били.  Мој се отац био усилио и још томе узајмио од Исака сеоског Чивутина 410 форинти, па купио дарове Анђи, исто тако као што је купио био мојој Јеки; обукао је био у свилу од главе до пете, ал ’ баш ово нам је на несрећу било — сирота Анђа, мора да се у зао час родила.  „Од како је она у кућу дошла, од то доба није прошао један знаменити дан у години да нам се није каква незгода догодила.  „Па Бадњи дан, баш кад смо за вечеру сели, учини ми се као да сам чуо где врата од кошаре шкрипе.  Као да је нечастиви био у мени тако се помамим, кад видим човека пред вратима од кошаре, која су била отворена — а ја сам их мојом руком закључао на браву, пре него што сам ушао вечерати.  То бејаше онај исти лопов па ког сам ја сумњао због мојих волова.  Затрчим се к њему, но, чини ми се, он се надао томе колачу, јер ме дочека с једном дреновачом те ме лупи у по главе.  Сам ме је Бог сачувао и свети његов дан, који слависмо, што мртав не падох.“  „Ал ’ ти си му вратио жао за срамоту?“ запита Сремац.  „Јесам га с обадве руке обухватио и растргао бих га као јастреб тиче, да се у тај час друго опет није догодило.“  „Што то?“  „Како сам га лако о земљу спустио, мислио сам да су му се измрвиле све кошчице — јест да, није тако лако уморити пасји род: у главу треба бесну вашку, јер ће те ујести и онда кад си је у полак утукао.  „Тако је и сад с тим нитковом било.  Кад сам га о земљу свалио он се рукама уплете у моје ноге, а кад сам се сагнуо да руке од мојих ногу расплетем, он ме зграби за руке па из све снаге повиче: „Illancs Pista.“  У тај мах нешто прохуји преко нас као ветар, ја подигох главу и видех где једно момче одјаха као муња на једном мом жераву, а другог одведе за улар.“  „О, о убио их Бог!“  „Да, да, браћо, док сам се ја с једним борио, дотле тога друг, за ког ја нисам знао, имао је времена одрешити моје коње од јасала и побећи с њима.  Тако нама љуто преседе Божић!“  „Ал ’ зашто си пустио из шака тог једног лопова?“  „Нисам ја њега пустио, него га одмах одвучем к нашем новом судцу, да ми судац правицу да.  Кад пред њега дођосмо, а они почеше нешто маџарски међу собом, а судац мени рече:  „„Шта имаш с овим човеком?“  „„Господине, овај је украо моје волове пре три месеца а вечераске одведе моја два жерава.“  „„Ниткове један, — продере се на мене судац — како смеш бедити поштеног човека?  Ко је видео да је он одвео твоје волове и коње?“  „„Ја нисам видео ко је одвео моје волове, ал ’ ја бих се смео заклети да је он; а жераве моје одвео је његов друг обешењак као и он — док сам се ја с овим борио.“  „„На поље из моје собе, ђубре паорско, јер ћу те сад оковати у гвожђе,“ дрекне на мене судац.  „Ја хтедох још говорити, ал ’ он зазвони; два момка уђоше у собу те ме по судчевој заповести избаце на улицу — мислио сам да ћу умрети од љутине и жалости.  „Кад сам кући дошао сав сам дрктао од зиме, љутине и срамоте.  „„Ја ћу се свима судовима тужити“ — рекох ја у очајању кад сам мом оцу исприповедао шта се са мном догодило.  „„Залуд, синко, — одговори ми отац са сузним очима — та ти знаш: врана врани неће очи ископати.“  „„Ал ’ ја ћу ићи самом цару.“  „„Е, мој синко, Бог високо а цар далеко.  Па зар ти не знаш да ми сиротиња не можемо до цара доћи?  Е, кад би он знао шта чине од нас, не би то тако било.  Та ми смо његова најпослушнија и највернија деца, па он не би дао да ми патимо тако љуто!  Кад он то дозна онда ће све другојачије бити.“  „„Ал ’ докле ћемо ми тако патити?“ запитах ја.  „„Бог је спор, ал ’ достижан, дете моје.“  „О, тако је, тако; мој отац у свему имађаше право.  „Ја сам се тужио, ал ’ све бадава — врана врани није ископала очи.  „Ал ’ од то доба је почело за нас бити тек зло и наопако; није нам ни један празник на миру прошао; проклетници знали су како Србину на срцу лежи закон његов и како је рад у весељу да проведе своје благе дане по старом обичају, па су баш таке дане чекали да нам жао учине и напркосе.  „Кад је год какав празник био, увек су нас терали да идемо на роботу, на рошпонт, био на нас ред, не био.  „Лицем на свето Богојављење заповеде ми да идем на суд.  Ја нисам ништа скривио, па се ништа нисам ни бојао, ал ’ ме је срце болело што морадох остати са свете летурђује — е, та ви, браћо, знате како се лепо служи код нас на Богојављење!  „Баш кад су на освећење воде звонили, онда ми је читао наш мали судац из једне хартије нешто маџарски; после ми је казао српски, да се та хартија зове сектенција и да ја морам 250 форинти платити, што сам лемеша тукао на Бадњи дан.  „Ја хтедох се одговарати, ал ’ велики судац дрекне на мене и рече ми да му зафалим што ме није дао повалити и издерати, као што заслужује тако ђубре вадрацко као што сам ја.  „Да ме је повалио, не би ме тако болело, као што ме је болела поруга та на наш српски род.  Ал ’ што ја могох учинити, кад у исти час уђоше четници са пушкама те ме истерају из собе и авлије?  „Мој отац узајми од Исака опет 250 форинти, које му је он тек онда дао, кад је на једну хартију написао крст; то је морала учинити и моја мати и ми сви велики у кући.  Ове новце дадосмо малом судцу.  „После ове несреће мало одахнусмо, јер нам се за неко време никаква друга несрећа није догодила, и ја већ мнијах да се уморила нас гонећи ... е, беса, на кога се несрећа један пут наврзе, онога гони док га не обори.“  „Зима и пролеће прођоше без сваке напасти, ми се надасмо опет добру.  Храна нам је лепо стајала; милина је било погледати наше њиве, по којима се класови таласаше као златна коса на пуној глави плавога детенцета, кад се на ветру гологлаво игра.  „„Но, хвала Богу, — рече мој отац кад смо почели жети — ове године нам је Бог благословио наш рад и наградно нас за наш зној — ми ћемо се моћи курталисати дуга, који имамо код Чивутина; а ако Бог на годину овакав род да, као што је сад, то ћемо имати опет четири вола крсташа, и два жерава као што смо и имали.“  „„Никад — рекох ја жалосно — никад онакве више не спари.“  „„Иди лудо — одговори ми отац — ти увек зло слутиш.  Зашто не би могао спарити онакве као што смо пре имали?“  „„Зато — рекох ја — јер се то само један пут догађа у човечјем животу.“  „Моја се слутња нама обистинила: не само да онаке нисмо спарили, већ никакве.  Бог нам не даде да будемо опет срећни.  „Кад смо кући дошли оцу мом бејаше још већа радост: мога брата Анђа родила красно мушко чедо.  „Ми се сви томе радовасмо и дадосмо му дедино име Јован.  „Кад су га други дан из цркве са крштења донели, дође и крштени кум детета, Сава Србин, добра душа ти је он био, ал ’ сав беше сузама поливен кад је у собу ушао.  „Женама не би право што кум с плачем дође први пут свом кумчету, па рекоше све у глас:  „„Зашто с плачем, куме, да од Бога нађеш?“  „„Е, децо, убиће их Бог, ал ’ и нас што допуштамо да нам затиру нашу цркву и наше славне обичаје.“  „„Како то, куме?“  „„Видите, децо није још доста што су нам наметнули господу од туђег рода, који нас гуле и злоставе, већ нас хоће да отуђе и од наше красне вере.“  „„Та како, куме, ако Бога знадеш?“  „„Како, а како су крстили ово грешно детенце?  Мислите да је добно дедино име?  — Јест да — хеј, али ја не дам — татаран им мајку — ја не дам да се моје кумче зове Јанош.“  „Да, браћо моја, — продужи Бачванин после мало ћутања дубљим и жалоснијим гласом — мом синовцу нису дали српско име Јован, као што смо ми желели, већ маџарско Јанош.“  „Ја ово нисам хтео веровати кад нам је кум приповедао, али на жалост попа ми рече кад сам га питао још онај дан, он рече да је у црквену књигу записао Јанош, јер, вели, тако су свршила господа на дијети, па то од сад тако мора бити.“ —  „Ал ’ то неће тако бити!“ викнуше сви око њега.  „И ја кажем да неће тако бити — прихвати Бачванин са одушевљењем — бадава је све, ми нећемо дати сатрти нашу народност.  Што су нас оглобили до душе, добро, Бог види па ће судити, а ми ћемо сносити с миром, ал ’ у народност и веру нек нам не дирају; јер тако ми Бога! ...“  И ово рекавши подигне очи к небу, а руком тако силно удари по асталу, који је пред њим био, да су се сва стакла на њему заиграла.  „А шта си ти учинио после?“ запитају га више њих из дружине љубопитљиво.  „Ништа!  — Онај још дан умре ово красно и здраво чедо.  Браћо, није било благослова на њему!  Та како би и било благослова, кад је више горких суза пало на њега него свечане воде на крштењу?!“  „А и боље што је умро, Боже опрости, — рече Бачванин побожно прекрстивши се.  — Истина, он је био грешно детенце, мало анђелче, ал ’ ја сам га гледао крвавим очима ...  Јанош!  Јанош? та тако се звао и судац ...  А ко је икад видео да се поштеног Србина дете Јанош зове?“  „Ја волим своје дете и не носити на крштење него му тако име наденути.“  „И ја, и ја!“ повикаше сви у глас.  „И јесте боље не имати од срца порода, него га учинити издајицом свог рода — уђе у говор Бачванин, — а како да буде онај наш, који не зна ни како је име правог Србина?“  „Право, брате, право; — рече онај, који је увек сам седео, и коме је управо и приповедао Бачванин — ал ’ што после с вама би?“  „Е, нашем судцу не би доста што нам је до сад учинио толико пркоса и беде, већ намисли једним ударом нас уништити, и ово му је скоро за руком изашло.  „Онај исти дан, кад смо нашег малог Јована или, као што су га они крстили, Јаноша, сахранили, донесе нам једно писмо један млад господин, и рече да је то од вицишпана, и да у први четвртак ми морамо пред њега, јер нас је тужио Чивутин због оних новаца што нам је позајмио.  „Ал ’, господине, та он је мени обећао да ће ме чекати до Божића, а ја сам му за то платио пет пута већу камату, него што се другом поштеном човеку плаћа.“  „„Не знам, брате, — одговори овај господин љубавно, који је Србин био, и тако добар као да и није господин — ево ти си се овде потписао, и ти и твоја жена и твоја деца, да ћете дуг платити до последњег јулија, а томе је већ прошло две недеље дана.“  „„Ја јесам са мојима написао крст на једну хартију, ал ’ ја не знам што је било на тој хартији, јер је то било маџарски.“  „„Хм, то је зло.  Ти си се обвезао, па ћеш морати платити, јер Бога ми продаће ти и кућу и земљу и све док не намире Чивутину његових 7000 форинти.“  „„Шта наопако?  Седам хиљада?  — Та он је нама толико стотина дао!“  „„Како то? на обвезателству стоји написано 7000, а и Чивутин толико тражи на вама.“  „Мој отац приповеди том младом господину све како је било, а овај је имао врло добро срце, па га се косне наша несрећа и обећа нам се да ће гледати ако нам се помоћи може.  „После нам доведе другог једног младог господина, висока и витка стаса, бледа ал ’ поштена лика; овај се прими нашег посла, превртао је, превртао је ствар, истраживао, ишао од једног до другог — ал ’ све бадава.  Ми нисмо имали никаквог сведока колико смо примили од Чивутина, а он је имао много пријатеља; судац, који се нама попео на душу и напио нам чашу, био је његов човек, а на оној хартији на коју смо ми крст написали стајало је, да нам је Чивутин дао 7000 форинти.  И тако нас осуде, продаду нам земљу, кућу и све што смо имали, и узму у дуг; а наше имање је још један пут толико вредело, е, ал ’ нико Чивутина, који је све купио, није хтео натеривати.  „Имали смо ми једну дугу србијанску пушку, с којом се борио наш један стриц у Србији, кад су се оно ослобађала браћа наша од турског зулума, и коју ми чувасмо у кући као свети аманет.  „Ово мој брат ни по што не хтеде дати да продаду, него је обгрли, а кад дође један пандур да је отме од њега, тако га у прси груне да је овај одмах посрнуо.  „За ово осуде брата мога на две године дана робије и 50 батина као упорног човека, који се смео противити власти и оружје у кући држати, што није слободно паору.“  „Е, то није право!“ повикаше сви у глас.  „И ја сам тако мислио — рече Бачванин — ал ’ господа тако свршише па сиротињи мора бити право, ма да јој срце пукло у грудима као што се то догодило са мојом кукавном снахом.  „Сирота Анђа, њено срце није могло поднети толики бол.  И опако је слаба још била од порођаја, а кад је видела, шта учинише од њеног мужа, паде у несвест, после у јаку врућицу, која је и умори после четири дана ...  Она је сад — тамо!“  И прстом покаже небо, а очи му се напуне суза, — — после са жалости узвикне:  „Видите, браћо, толико сам вам ја препатио!“  Сремце је здраво дирнуло у срце страдање овога човека, који им је тако болним гласом приповедао своју патњу, да је свима сузе на очи натерао.  Ал ’ онај, који је увек самац седео, бејаше недвижим, на његовом лицу не бејаше промене, на гласу не могаше се ништа познати кад је говорио:  „Много си патио — ал ’ још благо теби.“  „Благо мени? запита Бачванин зачуђен, па после као увређен дода:  — Чемерно ти тако благо.“  „Зашто то?  Ти ниси сирота, још имаш старог оца, мајку, љубу и децу!  Зар то није благо?“  „Да, ал ’ ови код куће плачу и гладују.“  „Ти ћеш их тешити па ћеш их развеселити, ти ћеш радити па ћеш их својом заслугом захрањивати.  Зар то није благо радити за оне које човек милује?“  „Јесте, ва истину јесте ... али ... видиш мене боли кад ја видим да они у сиротињи живе ...  Па ако се ја разболим, што ће онда?  Ко ће их онда хранити?“  „Ти имаш брата.“  „Ал ’ брат ми је роб.“  „Роб није гроб ...“  „Гроб! — викне Бачванин — гроб, о не спомињи гроба ...  Ја никад нисам плакао, ви’ш ... — а очи му беху пуне суза — ал ’ кад помислим на то сирото дете, на жену брата мог ... е ... е ... о, не спомињи ми више гроба јер ће ме сузе облити, а сузе ми тако пале лице као да су врео зејтин.“ —  „Благо теби ... хеј, колико бих ја дао да знам где је њен гроб ... моје, моје, драге ... е! што да јој спомињем њено име.. та ја га са таком побожношћу изговарам као име Божје у његовом свету храму ...  Ал ’ кад бих ја имао суза да пролијем, чини ми се, одла’нуло би ми срцу.  Е, ал ’ у мене нема суза, ваљада ни срца.  Тамо где ми је срце било, тамо се легу отровне гујо ...  Е, ти си много срећнији од мене!“  Кад је ово говорио, претрнула беше крв у слушатељима од страве и бола, које осетише у срцу; тако беше дубок и тужан глас, којим је говорио, да је човек помислити морао: тај, који говори, дошао је с другог света, и тај својствен глас донео је са собом из гроба.  За неко време настала беше смртна тишина у соби, која би трајала може бити још врло дуго, да је није прекинуо један млад човек, који је ушао сад у собу.  „О чем сте се замислиш, људи?“ проговори овај унутра ступивши.  Простаци га погледају сви, ал ’ му ни један пе одговори ништа, једно што су још тронути били од приповетке, а друго што је овај млад човек тако био одевен, као велика господа што се одевају.  Али онај самац, он се није ништа променио у свом држању, већ својим обичним гласом рече:  „О терету, господине, о терету, који је на сиротињи.“  „Нема га више, укинули смо га.  Ето, људи, од данас нећете више плаћати данка, од данас нећете давати ни роботе ни десетка.“  „Та је ли можно то, господине!“ повикаше сви у глас.  „Ја вас уверавам, од данас вам ни спахија ништа нема заповедати.“  „Ако је тако, онда фала Богу! — рекоше сви, и напунише своје чаше, — жив био онај, од кога нам је ово добро дошло.“  „Тако, тако, људи.“  Бачванин, који је ћутао у углу као и самац, напуни своју чашу, па приђе са пуном чашом к том господину, те му рече:  „Ако је тако, господине, да нам спахија неће заповедати, фала Богу; али ми ћемо и од сад од кога год примати заповести и под ким год бити.  Кажи нам: под ким ћемо бити од јако?“ _  „Под вармеђом, сви под вармеђом, јер ћемо од јако сви једнаки бити.“  „Под вармеђом?“ рече Бачванин хладно, па седе где је и пре седео, а пуну чашу остави пред себе на трпезу.  „Тако, браћо, господа су на дијети закључила да сви будемо једнаки.  Од ове господе је нама све наше добро.  Хајде, људи, пијте у њихово здравље, хај, ал ’ до капи.“  „Ни капи! — викне страховито Бачванин и пуну чашу лупи о земљу пред ноге онога, који је говорио — свака кап коју испијете у њихово здравље нека се претвори у љути отров, који ће вас у најжешћим мукама спремити с овог света.  Господине! — викне после још силније окренувши се к младом човеку — овако више не говори, јер ћу те смрвити, видиш, као што сам смрвио ту чашу пред твојим ногама.“  Господину том крв се у образе слети од љутине, па поносито рече Бачванину:  „Море знаш ли ти с ким говориш?“  „Ја не знам — рече Бачванин одважио — али то знам да поштен човек не говори тако.  Дакле од оне господе на дијети је наше добро?  Ваљада што су нам на врат послали изелице, које не разумеју нас ни ми њих; ваљада што су нам наружили децу са њиховим именима, — та сад није отац господар од тога, како ће му име чедо на крштењу добити —; ваљада што нам хоће да утамане име, језик, народност и цркву; ваљада је то оно добро! ...  Не треба нама ништа од њих!  Проклет био ком што треба!“  „Право, право!“ зачује се са стране један нежан и умиљат глас, који је са свим констрастирао са гласом Бачванина, који у ватри већ беше изван себе од љутине.  За овим гласом уђе усред собе леп млад човек, витког и високог узраста, бледог лика, црне косе, црних обрвица и црних, великих, ватрених очију.  „Право си рекао, нама не треба ништа од њих, јер они нама о злу раде; нама ће бити помоћи ал ’ не од њих.“  „Да од кога, да од кога, господине?“ јецао је Бачванин љубећи и срцу стискајући руку овог младог човека, ком, је притрчао био док га је у соби угледао.  У тај мах зачује се са друма, који из Варадина води, весела вика и кликтање.  „Од ових!“ рече младић, и прстом показиваше на ону страну од куд се чула вика.  „Од ових?  А тко су то?“  „Људи, који љубе народ, они иду сад светој глави српског народа, нашем старом митрополиту, да га моле нека их води цару, да му кажу како су Божји отпадници љуто злоставили српски народ, верну децу нашега доброг цара, па после да нас пошаље на њих, јер су се сад ови и од цара отели — ето, браћо, од ових ће нама доћи наше добро.“  „Хура!  Хура!  Хура!“ зачује се вика са друма све ближе и ближе.  Бачванин клекне, одигне три прста са десном руком к небу на повикне:  „Тако ми живог Бога, српског млека, којим ме је одојила моја мајка, и тако ми гроба моје сироте Анђе, ја ћу с овима живети или умрети!“  „И ми сви, тако нас Бог помогао!“ рече самац и десницу подигне к небу.  „Тако нас Бог помогао!“ повторише сви Сремци са подигнутом к небу десницом и на коленима клечећи.  „Живели!  Живели!  Живели!“ чуо се усклик силније, који је са друма долазио све ближе и ближе.  После се могла лепо чути и разумети пламенита српска песма:  Кад се ова песма заорила, лице свима плане од весеља, поустајаше сви на ноге јуначке, а млад човек онај, који је одушевљење донео међу њих, поведе својим љупким и умиљатим гласом песми овој познати припев:  А припев овај заори се из свију груди тако силно, тако сложно и угодно, да су гласови допрли до оних, који су долазили, а ови из једног гласа као одговор весело ускликну:  „Хура!  Хура!  Хура!“  И док су још горе одјек давале овом веселом усклику, дотле се ови приближе до пиваре и помешавши се с онима, који ту беху, братински весело и сложно поведу из нова песму:  После се сви упуте дворовима, у којима је била света глава српског народа и православне цркве, па после кратког времена песма се заори силније и веселије.  Света глава обећала је народну скупштину за 1-ви мај.  П. П. Ш.  Неће бити сувишно ако вам што више рекнем за ова два млада човека, који су се нашли међу простотом један из родољубиве, а други из опаке намере.  Једно пет година пре овога догађаја један беше добро, разумно, весело и убаво момче.  Због доброте, разумности и веселости мио беше својима друговима.  Због убавости мио беше у женским круговима.  А он цењаше и једне и друге, за њега није било живота ни без једних ни других, али да му је било да се морао којега год одрећи, избор би му био тежак, али би прегорео био женске кругове ради своје дружине и својих пријатеља.  Но Бог њему даде па није морао ни једно ни друго прегорети, но живео је срећно и весело у круговима од лепотица и младића.  А кад није био с њима, онда се давао на науке, свом душом и свом вољом.  Наука беше његова главна тежња, али не због тога да се, кад је присвоји, од ње као од каквог заната храни, већ да може својој народности користити својом науком: главни знак у његовом карактеру било је родољубље ... красан знак у човечјем карактеру.  Овај знак, природна његова доброта, пламенити његов дух, оштар ум и здраво расуђење у свакој ствари, угледна спољашњост, и чудновата хладнокрвност у његовом младом добу, чињаше да су га свуда разликовали, и лепе наде зидали о његовој будућности.  Ал ’ се он није много тро за своју будућност, — будућност његове народности му је једино бреме на срцу било — а прошлости још није имао; он је живео садашњости и уживао сласти, које садашњост пружа.  Једно после подне беше он у кругу многих лепотица и младих људи.  То бејаше у једној отменој кући.  Ту се играло, јер то беше приправљање за игранке, које ће се држати оних месојеђа.  На Младена беху многи жељни и пламенити погледи управљени.  Ал ’ човек би помислио да он није од меса и крви, већ да га је Канова изрезао од белог карарског мрамора, као и кип Парисов, који се види у Минхену у краљевској клиптотеци, јер он бејаше хладан као и онај кип, а краснији још од кипа оног, јер је био жив.  Био је жив, имао је и два црна сјајна ока, којима кад је кога погледао мислио си пресећи ће га, а кад је на женско које пао тај поглед он постаде одмах мек, изражљив, љубаван.  Имао је округло бело и весело и љубавно лице, по којему су цвале руже младости.  Био је гиздав и поносит.  У говору није био штедљив, али му је говор био умиљат, измерен, доследан, а зачина тога говора беше умерена шала и изабране чисте речи.  На ватрене и жељне погледе лепотица одговарао је љупким осмејом и својим обичним изражљивим погледом.  Али будући да је са свима овакав поглед мењао, то не могаху погодити која је идол његовог срца.  Он га до тог часа није ни имао, реткост, заиста реткост у млада човека од 20 година.  Игра се беше започела, парови разређени беху сваки на своме месту.  Младен за играчицу имађаше једну лепу, црномањасту младу, весељасту удовицу, а према њему његов пријатељ Иван са једним смеђим девојчетом.  Иванове очи беху више на Младеновој него на његовој играчици.  „Данас ће нам бити веће друштво — рече Младену његова играчица — данас ће доћи и Ружа.“  „Красно име, ружа је моје мило цвеће.“  „Али данас чувајте своје срце, јер ова је преко мере лепа па ће вам срце ранити.“  „А, с те стране ми није бриге, на мом је срцу челичан панцир ...  Да тога није зар би могло без ране остати у овом лепом кругу и до јако?“  „О, о, зар су тако страховите те љубавне ране, да сте се панцирима морали оградити против њих?“  „Ја их се бојим од како сам видео колико пати због њих мој друг, који је сад према нама.“  По удовичином лицу руменило се разлије на ове Младенове речи, али да сакрије своју забуну весело продужи:  „А, идите, та он има срце од камена.“  „И ја сам тако мислио, па ми и бејаше за чудо, од куд да се такав плам упали у његовом срцу; али сад се ни најмање не чудим од како сам видео ове лепе пламените црне очи.“  И дрзновено погледа у очи своје играчице.  „Ви, ласкатељу!“  То бејаше све што је могла изговорити та лепа жена, јер у велику забуну доведоше је Младенове речи.  На срећу свирка зазуји и игра се започне.  Кадрил је лепа игра, понајвише за ђаволасте или заљубљене; у овој игри може једно другом исказати своју симпатију, да други и не опазе; ал ’ вештина, вештина треба и ту.  Прва се фигура сврши, играчи и играчице стајаше на својима местима, и чекаше да захуји музика од друге фигуре.  „Ево је!  Нисам вам истину рекла рече?“  Младену његова играчица.  Младен погледа к вратима, кроз која је у собу ушла једна временита госпођа са својом лепом ћерком; то беше Ружа са својом мајком.  Красно девојче господског и поноситог створа!  К бледом и дугачком њеном лицу и високом њеном челу врло је добро доликовала црна коса као угљен, у којој беше богат украс, придржан скупоценом иглом од злата и драгог камена; испод црних и танких њених обрвица светљаху се два велика плава ока, над којима беху дуге трепавице; а леп спретан нос, румена уста, ситни бели зуби као два низа бисера уздизаше још више величанство и дражест њеног красног лика.  Кад ју је човек погледао, мислио је да види слику мајке Божје из нидерланске школе, коју је Антон Ван Дајк написао и која се сад у дрезданској галерији под бројем 404 налази.  Ова је лепота носила на себи од пепељасте свиле хаљину, која се дивно приљубила била к њеном витком стасу; преко врата је имала пребачен лак шарен шал од индијанске робе; на рукама више рукавица танке, од злата мајсторски израђене, две гривне са три камена, од којих један у среди беше алем, а друга два рубини.  Кад је ова лепотица ушла у собу, велика се тишина била учинила за неко време.  Све очи на њу беху управљене, а срца младих људи уздркташе се као листак на ружичном џбуну кад га ветрић тихо зањија.  Иванова играчица, која беше госпођица од куће, притрчи к њој и њеној мајци да их прими са добродошлицом.  Па кад јој је шал с врата прихватила, понуди је да заузме њено место у игри:  „Ти ћеш играти са господином Иваном Н ...“ рече јој, а Ивана погледа једним погледом, који је казати хтео: молим вас нека она буде ваша играчица место мене.  Ивану свеједно беше ко ће му играчица бити, само кад је према њему била она лепа црномањаста удовица, која је са Младеном играла; зато драговољно учини по вољи те Ружу замоли на игру.  Ова место одговора пружи му своју малу леву руку.  Свирка од следеће фигуре захуји.  Кад је у игри дошло да се vis à vis за руку узму, и кад је Младен Ружину руку ухватио, девојчета рука, која беше хладна као лед, задркће се у његовој.  Младен, који је обично отворен и окретан био, постаде у један пут забуњен и свезан, и цело то време се није могао разабрати, срце његово остаде код Руже.  „Господине Младене, чини ми се залуду беху челични панцири око срца,“ рече му његова играчица шаљиво кад се игра довршила, и кад јој се он поклонио за знак зафалности што је с њим играла.  Младен јој одговори једним загушљивим уздисајем.  Кад је из друштва кући полазно рече у себи:  „С Богом дојакошњи свете!“  Право је рекао, јер он од овога дана постаде други човек; отпади се од својих пријатеља, који су му тако драги, и од женских кругова, који су му тако мили били.  Он јо живео у самоћи својој љубави, која је беспримерно ватрена била, тражио је самоћу, где је сањао своје сне, а ти сни били су његов свет.  А он беше у своме новом свету, у усамљеном сну без престанка, или ако је отишао кад у општи свет, то је било у надању да ће тамо видети своју драгу.  А то се догађало врло ретко, свега ју је видео три пута; то је било у три ноћи на три игранке.  Она беше њему сваки дан све лепша и лепша, а он сваки дан невеселији, стидљивији и страшивији.  У првој игранци он је с њом играо, ал ’ јој једне речце није проговорио: његово је срце било преко мере пуно болних осећања, а кад је срцу тако, онда човек мало говори.  У другој игранци он јој се јавио, тражио је да јој што рекне, ал ’ не бејаше му можно: срце му се стеснило у грудима, па он као да је био нем не могаше баш ни једне речце рећи.  У трећој игранци не смеде јој се ни приближити, но тек ју је из далека гледао, није целу ноћ око с ње скинуо, сваку црту с њеног лица уписао је у своје срце, а колико му се уздисаја из срца отело за ту ноћ, то би Бог свети знао.  Са свим је другојачије било са његовим другом Иваном.  И он бејаше на све три игранке, куда га је привукао био његов идол — она млада црномањаста удовица.  У првој игранци он је играо с њом и само с њом; наговорио се пуст, све обичне говоре, које људи на игранци говоре; он је проторокао, што је из пет немачких и француских алманаха галантерије запамтио, — све је он то својој удовици изустио.  У другој игранци он јој изјасни своју љубав.  У трећој он је запроси себи за љубовцу.  „Хо, ви се много не затежете с озбиљским делима — рече му шаљиво удовица — мени се чини, ви сте јако похитали.“  „Доказ да не спадам међ ’ натражњаке, лепа госпо.“  У то доба са оркестра захуји полка, ја не знам која, само то знам да је Штраус саставио.  Штраусове све полке имају у себи ту чаролију, да, кад је добро свирају, онда госпође и госпођице осете жељу: претворити се у тицу голубицу па мало полетети са једног луга у други.  А будући да је ово мало немогуће, из узрока што је прошло време, у ком су се чуда догађала да се људи претворе у друго што него за што их је Бог створио — изузимајући свет политике — то је лепотицама све добро дошло што мало наличи на ову њихову фантазију, — а игра на ово понајбоље наличи.  Зато и Иван добро се нашао до своје лепотице у исти мах, кад се полка започела, јер он обавије своје руке око њеног витког стаса, а она се није томе противила, већ полети с њим игралиштем.  Кад су на своје место дошли, Иван јој рекне:  „Ми ћемо највише полку играти у својим сватовима, је ли, моја лепа невесто?“  „Хеј, не тако нагло, господине!“  „Зашто не?  Ко нагло иде, пре долази к цели, моја је овако вера; а и иначе ја мислим с кошаром не би се тако лако облетело игралиште, као што смо нас двоје сад облетели ...  Или се сад истом доплео кошар?“  „Па ако је тако?“ рече удовица мало дурљиво.  „Ако је тако, ја то ником нећу издобовати, а осим мене за нашу погодбу нико м не зна, и тако ништа ми не стоји на путу да и даље и вама и целој женској публици будем на услузи готов.“  Музика на ново захуји, и други један млад човек притрчи к удовици те је на игру узме.  Иван се на другу страну окрене па рече у себи:  „Ништа, ништа, ти ћеш зато опет моја бити.“  И после као да се с њим ништа на свету није догодило, ишао је весело по игралишту од једне лепотице до друге, веселио се, шале је збијао и играо толико с њима, као да се на то најмио.  Боже мој! колика је разлика између његовог и Младеновог владања, а и он је миловао своју лепојку.  Јесте, ал ’ је Младеновом срцу љубавна стрела дубљу рану задала.  С. Н. П.  После последње игранке прошло је доста времена, прошла била зима, пролеће и настануло лето; после студене зиме топло и тихо време, после овога врели и жестоки дани, који шћаху земљу попалити, који шћаху свет уморити.  Хеј, ал ’ што Младена уморити шћаше, то не беше пуста врућина и припека од сунца, већ то беше грдна и страсна ватра љубави, која му је срце спаљивала, јер је он у свом срцу претајати шћаше.  Страхота би шта се од њега учини за кратко време.  Лице, које бејаше светло, бело и румено, постаде тамно и бледо; власи је запустио и ове нарастоше дуге; усне, чело намрштено без живости и осмеја.  Тако је изгледао као да је био на мукама; рекао би самртника гледаш пред собом кад му не би била два ока, у којима је и сад горео жесток поглед.  Једно после подне била јо већа врућина него обично, мислио си зрак се запалио, те хоће свет да уништи, ниси могао једног човека видети на улици, све се то прикрило под сенку.  Младен сеђаше у својој соби на угодном дивану, са цигаром у устима, из које се дизао леп плаветникаст дим у малим прстенчићима.  Младен се загледао у те прстенчиће и чињаше му се да је то сваки један небесан перваз, који обвија у себи Ружину слику.  О како је он био срећан у овом занимању!  Целу би вечност он овако могао проводити.  Њему се представљало да се свака слика на њега осмешкује.  Зар то не бејаше леп санак?  Та на јави се он томе никад није надао.  Њему овај санак мио беше — хеј, а како му је неугодно било кад га је његов друг Иван пробудио на свет.  „Младене мој рођени брате!“ рече му овај кад је у собу ушао.  Младен љубљаше Ивана као што љубе своје пријатеље, искрено верно, жарко и постојано.  Њему он увек беше добро дошао, али сад, сад му беше у неугодно доба досадио, и то први пут у животу њиховог пријатељства.  „Који бес, Младене, — рече Иван — ја мнијах ти ћеш ми се на врат обесити кад ме видиш, па сам се већ приправљао како ћу се бранити да ме не угушиш од милине.”  Младен не одговори му ништа, већ му руком покаже место до себе на дивану.  Иван седе, па се мало замисли, после погледа позорно свог друга.  „Младене, правиш ти календаре?“  Младен је вртео главом.  „Не? — настави Иван — а оно заиста размишљаш о томе како ће се уздигнути царство Душаново.“  Младен подигне своје светле очи у којима беху две велике сузе на Ивана, па љупко али жалостимо рече:  „Бадава бих о томе размишљао, то памет обичних људи неће достићи, нити начин за то изнаћи, али ће царство Душаново још ускрснути.  Бог је срушио српско господарство ради неслоге српске, вера моја!  Бог ће га ускрснути ради постојанства, верности и чврстоће српске!“  У Ивану жилице се заиграју, срце му се стесни; ове две три речи, које Младен изусти, учине му се пророчанство које овај говори из магнетичног сна.  Зато се и мане шале, већ узе једну цигару из завежљаја, који беше пред њиме, запали је па се баци комотно на диван.  „Честите цигаре, какав леп плаветникаст дим дају из себе, како дивно горе!  Гле, већ сам је скоро испушио а она све једнако држи свој пепео.  Па после, кака арома!  Е, та дивно ти је то пушење.  Младене, како се зову ове цигаре?“  „Хавана регалија.“  „Хавана регалија?  Одмах сам помислио да је од американског листа.  Бадава, нема ти тога мириса ниједан други дуван, који има американски.  Баш фала Колумбу што се потрудио да нађе Америку — а слава и дебелом Никодију што нас је упознао са овим биљем.“  Док је Иван овако одушевљен био и фалио американски дуван, дотле се Младен опет загледа у своје прстенчиће, и сањаше своје лепе сне гледајући у њима Ружину слику.  Ивану незгодно бојаше то ћутање и хладноћа његова друга, зато и устане са дивана говорећи:  „Младене, ја морам данас још и другим мојим пријатељима у истом послу у ком сам и к теби дошао.“  „У каквом послу?“  „У недељу ћу се венчати са својом Милком, па позивљем своје другове у сватове.  Ти ћеш ми бити девер уз невесту ...  Но, шта се мрштиш? зар имам ја кога ближег од тебе?“  „Не знам, ал ’ ја сад нисам за весеље, па зато нећу ти у сватове ни доћи, да ти не кварим весеље.“  „Ни ако Ружа буде у сватовима?“  Младену бледо лице облије слабо руменило.  „А она ће за цело бити, драги мој друже, јер она се обећала.“  „Ал ’ ти знаш да код нас није обичај имати девера кад се удаје удовица,“ опровргаваше Младен.  „Е, што удовица?  Ја нећу да знам да је Милка имала већ једног мужа, ја сам њу миловао још кад је девојка била, па ја себи то представљам и сад да је узимам као девојку, и хоћу да ти будеш девер уз њу.  Хоћеш ти бити девер уз невесту?“  „Хоћу.“  „За цело?“  „Ево руке!“  „Добро, сад с Богом док се опет не видимо.“  „Срећно!“  Бранко Р.  Освану недеља красни данак.  Младен устаде пре зоре; радујући се срећи, која тај дан на њега чека, не бејаше му могуће наслађавати се сном.  После се молио Богу.  То је тако добро и пуно утехе.  Богу се поверити, кад се човеку на срцу стешча.  За тим се стаде облачити.  У оделу свом учинио је најбољи избор; што му је од свега одела најбоље и најприкладније било, то је на себе удрио.  А кад бејаше обучен чисто, укусно, али просто, онда се баци у једне опште каруце — fiacre — и тако довезе се до обиталишта Иванове невесте.  Ту бејаше већ скупа много господског света, врло изабрана дружба.  После мало времена господски сватови подигоше се светој цркви, где се Иван са својом невестом венча по обичају православне цркве; после венчања врате се сви невестиној кући где их је велика част чекала.  Дан је за госте прошао као обично у српским сватовима — весело.  А за Младена?  Намером и пажњом његовог друга Ивана и овог младе невесте, један се мали круг оцепио од великог сватовског круга у једну собицу за себе.  У овом кругу беху две три поносите госпе, с овима Ружа и њена мајка.  Млада домаћица доведе и Младена у овај круг.  Дружбена забава и разговор овог круга беше доста хладан — тако је у сваком кругу где се пази на степен, који у животу заузима овај или онај у дружини, и где се регуле етикета преко мере држе.  Нешто живости донела беше млада домаћица у овај круг са овојом шалом.  Ружа сеђаше према Младену, али као да се никад нису ни видели тако се мало пријатељски с њим владала.  Један пут тек кад се реч повела о његовом дугом боловању и о његовој бледоћи она му рече али са свим немарљивим гласом:  „Бледоћа добро стоји на беломе лицу.“  Каквим је гласом ово изрекла, човек би од сваког другог за подсмех морао примити, али који је Ружу познавао онај је знао да Ружа у свом животу ником толико ласкања није рекла, колико сад Младену у ово неколико речи.  Што се мајке Ружине тиче, она је надокнадила хладноћу своје кћери са уљудним, пријатељским и скоро поверителним разговором са Младеном, шта више допусти му и узме од њега обећање да ће их походити у њиховом обиталишту.  И тако се у опште на овај дан није могао ни Младен тужити, јер овај дан он осети наду боље будућности.  С. Н. П.  Младену мило и драго бејаше да има приступ у кући Ружине мајке; то бејаше велика срећа за њега и ову срећу уживати хтеде.  По опет се устезао, и од дана на дан одлагао је поход, Бог би знао зашто, кад је горео од жеље видети дражесну Ружу и у њеном кругу бити.  Е, то су својствености тихе али дубоке и прекомерне љубави.  А Младенова љубав према Ружи граничила је с обожавањем.  Прпи пут после отишао је са Иваном и беху обадвоје врло лено примљени.  После је ишао још неколико пута, и бивао је увек свесрдно примљен, понајвише од стране домаћице.  Ружин дочек бејаше као обично, разговор међу њима измерен, проесапљен, и задржавао се само око свакидашњих ствари.  О љубави, о осећању и чувствовању никад се није говорило.  И кад би оваки обичан разговор — по природи — без забаве постао, а друге забаве не би било, онда би Ружа села за фортепијано и свирком веселила себе и свога госта.  Један пут је певала сентименталну немачку песму која се овако почиње:  У тој песми је изражена туга младог поштарчета које путује па спомиње своју плавооку деву, која му је врло драга и мила била, и коју он више не може видети, спомиње своју отаџбину, коју оставља, и у њој све што му је срцу мило и драго.  Ова је песма њему постала најмилија од овог дана; јесте та песма пуна изражаја и нежности, али њему је зато тако неисказано омилела што ју је Ружа радо певала.  Ружа, Ружа!  — Што је год она чинила, све што је на њој и око ње било, то је било њему дражесно.  Истина, ова је девојка имала својствено лепо појетично нешто у себи, али спољашњост њена бејаше преко мере господска, изражај црта на њеном лику био је хладан и као презрителан; њу гледајући, по лицу и ношењу нико не би рекао да она није најпоноситије светско створење.  Зато она није имала пријатеља у омладини, с њом никад нико није проговорио о љубави — а многа је срца она већ присвојила била.  Ово беше што је и Младена одбијало од њихове куће. —  Један пут цео месец дана није био код њих, а кад их је после месец дана опет походио, то је било срце, које га је против његове воље одвукло у дом ове лопе женске.  Кад је ступио у собу, у којој је обично дочекиван бивао, нека га језа обузме, срце му се стегне у прсима — то бејаше слутња.  На спретном једном дивану од плаветног свиленог предива са белим шарама седела је с десне стране Ружина мајка, а с леве до ње Ружа, а на столици са наслоном — fauteuil — до Руже један млад човек.  „Ах, господине Младене, — рече Ружина мајка — ви већ давно не дадосте се код нас видети.“  После, и не допустивши да се одговара, окрене со младом човеку:  „Господин Младен, наш кућевни пријатељ.“  „Господин Лацика, Ружин младожења.“  Млади људи погледаше један другог, странца облије црвенило до ушију.  Младеново лице већ одавно бејаше бледо, црте на лицу већ одавно без изражаја, на његовом лицу не могаше се ништа опазити.  Ал ’ да му је ко у срце могао погледати?  Домаћица га понуди да седне.  Срећа бејаше то за њега, јер би се иначе био стропоштао.  Глас који је изненада дошао да је Ружа испрошена, бејаше за њега из неба гром.  Сваки себи може представити како се ту забављало.  Прво, друго, треће тренуће сви бејаху тронути; после се поведе неки разговор, који је хладан, неприродан и усиљен био.  На послетку Ружа устане и седне за фортепијано.  Испод њених прстију захује акорди; после умиљатим али дубоким гласом поведе своју песму:  „Видите ли она три коња, и поштарче које их пред колима гони?  „Из далека му се чује таман тужан глас као звоно, које самртника оглашује.  „Пуста је шума, тихе су долине, где је он своју песму удесио.  „Пева о очима своје плавооке деве, коју он више не може гледати.  „О, плаве очи, красне очи моје нежне драге! ви задајете мени веље јаде.  „Зашто вас не могу више видети, очи плаве, очи, које тако миле бејасте моме срцу?  „С Богом остај, лепа нежна дево, ти рају живота мог.  „С Богом остај и ти, отаџбино Москво, где сам све, ах, све драго оставио!!!“  Кад је Ружа ову песму певала то бејаше из дубљине свега срца; у свакој станци глас јој је слабији и дубљи бивао; последње речи је тек у јецању изговорила; у то магновење њен се поглед сукоби са Младеновим погледом, који се у њу са очима пуним суза био загледао.  Девојка није могла издржати овај поглед, него спусти своје очи, руке саме од себе се ставе у движење, а она и не знајући шта чини поведе нову песму:  Младена љути болови спопадну, као да му је варница из пакла у глави плаховиту ватру потпалила; очи као да су му се устаклиле, а срце као да му је ујела љута гуја.  Обадвема рукама стисне своје прси да му се не распадну од љутог бола.  Устане да пође — посрне, после надвлада своју слабост па поуздано корачајући остави собу.  Кад се собна врата за њим затворише, у соби се зачу дубок уздисај и лупа као кад се што о земљу стропошта.  Младен то и не слушаше, већ са највећом натегом надвлађујући себе до дворишта се дотетура.  У дворишту за руку га ухвати једна стара, те га заустави са речима, које је једва кроз плач могла изговорити:  „Господине, именом Божјим вас преклињем, саслушајте ме један часак да вам кажем шта ми на души лежи.“  „Ко сте ви?“  „Ружина дојкиња, ја сам однеговала то несрећно дете.“  Младен се отме од ње и нагло, не обзирући се више, изгуби се испред старе.  А она паде на колена, и руке к небу подигнувши уздахне:  „Боже милостиви, немој ме оставити, него умудри ме шта да чиним?“  Пјеванија Ц. и Х.  Бранко Рад.  Други дан тражило је Младена у његовом обиталишту једно умотано и расплакано женско.  Други становници те исте куће, у којој је Младен обитавао, рекоше јој да су пређашње целе ноћи свећу видели у његовој соби, коју је зором оставио, закључао за собом, и кључ од собе кућном слузи предавши отишао и више се кући ни враћао није.  Трећи дан опет је долазило оно исто женско.  Пети, шести, седми, осми дан тако исто — али Младена за то доба нико није видео.  Његови пријатељи, нико, нико није знао за њега.  „Ах, сад је свему већ крај! — уздахне жена, која га је тражила — он је један, коме бих могла била открити тајну своју, и тако сачувати кукавно своје дете од несреће: — њега ја нећу видети, а њојзи Бог нека буде милостив, и нека је сачува.“  После ових речи открије своје лице да из очију избрише две сјајне сузе.  Лице бејаше — Ружине старе дојкиње.  О Младену не бејаше ни гласа ни трага; његови пријатељи дуго га се опомињаше и и дуго га спомињаше.  Родитељи његови, којима је Иван јавио био за њиховог јединца, разбираху за њега.  Али две године прођоше, нико не могаше за њега разабрати где је, куд ли се део, баш као да је у земљу пропао. ---  У исто доба док су за Младена разбирали и оплакивали га они, који су га миловали, на Хамбуршком морском пристаништу у „Cafee of the great Britain“ један морски лађар приповедао је другима:  „Како се на једном пароплову, који је из Хамбурга у Хул пловно, налазио један млад човек, који је имао лице бледо као самртник, стас израстао и витак као дух, а очи ватрене и поглед оштар као у вампира, човек из далеког света, који је знао говорити са свима матрозима њиховим матерњим језиком, а његовим нико.  „Кад су се на високо море навезли, бура се подигла, ветар је беснео и дизао таке таласе какве још ни он није пре тога видео; у мору на даљину, коју је око тек догледати могло, није се ништа видело него бела пена, коју је до дна усколебано море из себе бацало, као што добар коњ баца из уста кад преко мере нагло лети, а јахач га све више стиска и мамуза; таласи су један другог гонили као кад непријатељ гони раштркану војску, а кад је стражњи достигао предњег онда се на њега попео, и преко њега јурећи уздигао се у висину, и онда таласи тако изгледаше као исто стрменито стење; а кад овако нагомилане таласе ветар удари о лаку лађу, лађа одскочи, па се подигне у вис к небу; но зато опет ветар зграби о лађу разбијене таласе па их у ваздуху са собом понесе преко целе лађе; матрози, који на крову посао свој оправљаху, беху сви као окупани, вода је цурела са њиховог у восак утопљеног платненог одела; и они поред тога опет имађаху врео дан, јер посао и опасност бејаше велика.  „Путинци сви беху у својим кајутама, у мукама од љуте морске бољетице, која због здраво усколебаног мора ниједног није обишла; бејаше и више матроза од ње напастованих.  „Али тај млади странац никад у кајуту није силазио; у лицу и свом владању никад се није променио; болест која никог од путника није поштедела, као да је знала да га неће моћи надвладати, не смеде ни јуришити на њега, јер доста да он њој не подлеже.  „А он беше сад први пут на мору.  „Матрози га више пута опомињаху да сиђе у кајуту, али он увек место одговора пружио би им тек своју румом напуњену бутелу, па би им поуздано рекао:  „Пиј, па гледај свој посао“, и после би се и сам напио из своје бутеле.  „Бура се није утишавала, ветар је од противне стране све јаче долазио, у један пут како је јаче засвирао у тај мах једна нагомилана водена планина о лађу поребарке се удари, цела се лађа задркће, машина престаде радити, и лађа напредовати.  „Путници, од којих се гдекоји од љуте бољетице бејаху мало освестили, нагрну устрашени на кров — ту бејаше јаук и запевка, — у машини се штета начинила.  „Гдекоји се млађи матрози препадоше.  „Јаук и писка помеша се са звиждањем ветра, који је са широког мора долазио.  Матрози повуку тешке гвоздене ланце за које је био ленгер привезан, да га у море баце, не би ли дно дохватио и лађу сачувао, да је вихор са собом назад не понесе.  „У општем метежу и забуни ја погледах странца - говораше приповедајући, — ал ’ он са свим хладнокрвно пружи ми свој рум.  „„Пиј — вељаше ми —да се мало поткрепиш, ако пођеш на дугачак пут, с којег се ни вратити нећеш.“  „Ја примих бутелу и напих се из ње.  Бога ми, прве сорте рум беше у њој: сладак као сируп, снажан као арак, а питак као млеко.  Кад сам се напио, предам бутелу странцу, он и сам прогута неколико капи, па после, као да му је што повољно, почне певати једну лепу немачку песму, од које сам ја само ово запамтио:  „„О ви очи, плаве очи! ви задајете веље јаде јадном мом срцу.  „„С Богом остај, лепа нежна дево, ти рају живота мог.“  „После овога је певао једну другу песму, која је врло жалосна била, јер сам ја опазио у његовом оку сјајне сузе; али те песме нико није разумевао.  „И ово све дотле је бивало, док је највећа забуна на лађи била, и свако са стравом ишчекивао и изгледао да чује шта је са машином.  Срећом машина није била здраво оштећена, погрешка се лако дала поправити, те тако машина доведена у добро стање стаде радити а лађа напредовати, која после 58 сати борећи се једнако са усколебаним морем дође у пристаниште.  „Путници весело изађу из лађе благодарећи Богу па милости што их је спасао од смрти, а странац беше сад тек туробан и невесео.“  С овим закључи матроз своју приповетку, којој се сви дивише; али и други матрози потврђиваху, да су и они видели таког истог чудноватог младог човека, ко на северном, ко на источном мору.  Путујући из Швајцарске Милану, прелази се преко страховите вековечитим снегом покривене горе, која се Свети Готхард зове.  Од ране јесени па скоро до јунија месеца, ко преко ове горе прелазити мора, тај види величанствену и страховиту природу, али се и назебе, нагладује и напати.  На недељу дана пред Божић у једном сеоцу, које испод исте горе лежи и које се Оспедал зове, бејаше више путника, који чекаху угодно време да би се могли пустити па опасан пут — прелазак преко горе С. Готхарда.  Путинци беху у двојим великим колима свега њих осморо, разговараху се један с другим француски, али по изражају и акценту могло се познати да то није њима свима материн језик.  Тако и јесте, јер међу њима бејаше један Енглез, један Талијанац, један Рус, један Немац, један Шпањолац, два Француза и један млад висок човек бледога и белога лица, црне косе, ватрених очију, за кога нико није знао од куд је и од ког је народа.  Он са сваким говораше његовим језиком, и то тако чисто и правилно, са тако чистим народним акцентом, да га Енглез за Енглеза, Талијанац за Талијанца, Рус за Руса, Шпањолац за Шпањолца, Немац за Немца, а Французи за Француза држаху.  Ал ’ он није ни од једног тог рода био.  После мало времена путовође дођоше, и путници се подигоше на пут.  Бејаше свега 13 путовођа.  Њихове ноге беху обвијене до више колена дебелом кожом, у рукама је носио сваки једну мотку од прилике пет стопа дугачку.  Кад су пред свака кола четири јака вола упрегли, и волове, осим обичних хамова, још јаким штрангама колима привезали, онда се кренуше.  Путовође иђаху пешке, поред сваких кола двојица са једне а двојица са друге стране, — тројица њих иђаху далеко пред колима и истраживаху прави пут.  Последња два иђаху за колима, али кад је чему нужда била они се тамо налажаху.  Путници могоше у колима остати, јер су их путовође уверили, да су тамо без опасности, али поред свега тога беху повели осам сељачких коња за јахање, за сваког путника по једног за сваки случај.  Овако је путовао тај караван:  Пењаше се на стрму гору полагано, пут бејаше тежак и узак, са обадве стране до пута страховите пропасти и стрмени.  Гдекоји од путника зажмуреше да не виде ту пропаст.  Млади странац не хтеде у кола улазити, већем узјаха једног коња, па иђаше за путовођама тако немарно и без страха као да је, од рођења свог па до тог дана, своје време само у прелазу преко ове горе проводио.  После два сата оваког путовања, пред путницима се подигне као нека густа магла.  То бејаше снег, који је из неба густо падао.  Беше оштра зима, снег дебео покрио цео пут, не бејаше једне утрвене стазице; путници осим себе и својих коња ништа друго не виђаху него бело, бело — небо, земља, све то испред њих сакривено бејаше једнаком белом бојом.  Мало касније пут постаде неисказано тежак, путовође морадоше увек до колена по снегу газити, а доста пута се у тако дубоке гудуре уваљиваху, да су их другови њихови са тешком муком из тих гудура избављати могли.  Путници у колима дрктаху као пруће које од страха које од глади и зиме, која на њих стаде јуришати.  Млади странац, као да је какова мраморна статуа, сеђаше на своме коњу не мичући се, а коњ напредоваше лагано за путовођама и са пажњом обилажаше опасна места, у која се путовође заглибљиваху.  На послетку пут постаде тако тежак, путничке очи тако се беху засениле од једнаког снежног блистања, да стражњи не могаху више предње видети, већ ови тек морађаху оне довикивати.  Целим друштвом облада страх, у колима бејаше мртво ћутање, сваки се у један угао од кола увукао био и задао се у дубоке мисли, гдекоји се мољаху Богу у себи, и њему препоручиваху своје душе, јер се не надаху да ће живи прећи преко страховите горе.  У један пут се прекине ћутање, глас једне сентименталне песме долазио је са оне стране, где је био млади странац на коњу и три прве путовође, који су прави пут истраживали, у највећој опасности.  Песма бејаше немачка; онај путник, који је Немац био, тумачио је својим друговима оне речи од песме, које до њих допираху:  „О, ви очи, плаве очи, ви задајете веље јаде јадноме мом срцу.  „С Богом остај, ти лепа нежна дево, ти рају мога живота.  „С Богом остај, отаџбино моја, где сам оставио све што је срцу моме било мило и драго.“  Ова се песма дуго орила, после се учини тишина, за тим опет зачују се гласи нове песме, коју нико није савршено разумевао, али Рус је из целога по гдекоју реч схватио и смисао овако нагађао:  „Сећаш ли се, кад ми је глас дошао као из ведрог неба гром, да ја морам одлазити, тебе оставити, од то доба ми је празан и мрачан цео свет.“  Песма се ова чула дуго, и то све дубље и дубље, а глас певачев бејаше све слабији и све тамнији и жалоснији.  Но у гласу и у песми тој бејаше нешто тајно дражесно, нешто волшебно тако, да од како се ова песма заорила била, од тог тренутка се путници охрабрише, и лакше сносише зиму и глад.  А ово је још дуго тако трајало.  Док једва један пут после дуге муке цео тај путнички караван не приспе на врх горе.  — Онда певач умуче а сви путници из једног грла весело ускликоше:  „Врх од горе; хвала Богу, спасени смо!“  На врху горе С. Готхарда има једна гостионица, или боље рећи крчма, у којој су швајцарски простаци крчмари.  У овој гостионици, која на врху ове стрмените и снежне горе као између неба и земље да виси, има само једна соба, која је у свему налична обичним швајцарским простијим собама.  Она је велика, зидови су јој од самих чамових дасака.  Даске су лепо углађене али чађаве, црне од силног дима, који се диже из камина, у ком без престанка ватра гори, и из силних лула, које се увек диме у овој соби; јер један путник не прође преко горе С. Готхарда, да се овде не сврне и мало одгреје, а који се овде сврати тај сваки попуши ту по неколико лула дувана или неколико цигара — дуван и цигаре су у Швајцарској добре и јевтине, а који се одважи да преко С. Готхарда путује тај је заиста и дуванџија.  А сваки овде пушећи, кравећи се и одмарајући се, захваљује Богу што га је срећно довде сачувао те се није смрзнуо, и у снегу навеки изгубио, и што није скапао од глади.  Кад је наш караван до ове гостионице дошао, путници поскачу из кола и полете соби с таком радости с каком не би ни у сватове ишли.  Странац их је пред гостионицом чекао и кад су из кола сви поскакали, он им чисто Француски рече:  „С Богом, господо.“  „Овамо, овамо наш драги сапутниче, — повикаше му ови из једног гласа — овде ћемо се одмарати, и мало одгрејати — а Бог и душа доба је већ.“  „С Богом, — рече на ново странац — ви се одмарајте ако сте доспели, ал’ја морам напред.“  „Куда за Бога?  Та погинућете на путу.“  Странац се насмеје.  „Није још, чини ми се, куцнуо за мене самртни час.  Да је мени суђено било, ја бих већ одавно погинуо био; али нема смрти без суђеног данка.“  После ових речи дубоко уздахне, па онда продужи овако свој говор:  „Ја ћу с вашим допуштењем, господо моја, узети једног коња, који није толико уморан као мој; вама и тако не требају више коњи.“  „Немојте, — одговори му један Француз уљудно — причекајте само мало да се поодморимо и окрепимо, па ћемо сви у друштву; немојте нам кратити вашу драгу дружбину!“  „Опростите ми, господине, — одговори непознати — данас је 19 декембар, 21ог у поноћи се креће брод „Ла Хирондел“ са ђеновског пристаништа Алжиру, а ја ћу на њему бити, а имам још посао, који пре тога морам свршити у Милану.“  И после ових речи, поклонивши се дружини, уседне на коња, ког му је један путовођа био довео, па се нагло изгуби испред својих другова у магли од снега, који је непрестано падао.  „Ђаволски човек; — рече Немац улазећи у гостионицу — човек се мора посумњати да ли је он од овог света!  Тог је заиста изванредна жена родила, ако је он од жене.“  „Какво је то срце, каква ли крв?“ прихвате други.  „Словенска, Бог и душа, словенска,“ рече Рус поносито.  „Од куд ви то закључујете?“ запитају га сви.  „Из његове одважности и постојане воље, која не зна за опасност, нити хоће да познаје тешкости и препреке; — па после из песме, коју је певао, и која је словенска,“ одговори овај.  Други дан на пијаци „С. Феделе,“ у Милану, пред гостионицом „Бела”, стадоше једна лака кола са три уморна поштанска коња.  Из кола искочи један висок, блед, млад човек, те поштарче обдаривши са три пут више новаца него што им се обично даје, слушчету од гостионице, које пред њега истрчало беше, преда своје путничке ствари.  „Једну собу, господине?“ запита слушче.  „Како ти је воља,“ одговори овај немарљиво.  „Ал ’ ћете изволети овде преноћити?“  „Може бити, ал ’ на сваки начин поштанска кола са три добра коња нека буду за мене у приправности.“  После ових речи окрене се и онако у путничком оделу упути се по вароши ходати.  Ишао је нагло кроз „Контрада С. Марино“ па онда се сврати десно у „Корзија дел ’ Джардино“, прође поред гласовитог и великог театра „Ла Скала“, уђе у улицу „Фате-бене-фратели,“ прође поред болнице истог имена, која је на углу од „Страдоне ди С. Анџело“ па се заустави пред касарном „С. Анџело.“  Време бејаше пред вече; пред касарном беше више њих, сами поштени ћесарски војници са црним кајишима; ови се између себе разговараху о женама и деци својој, и о милој и драгој својој постојбини.  „Божја помоћ, јунаци!“ рече им младић приближивши им се.  „Бог ти помогао, господине!“  „Из које сте, браћо, регименте?“  „Ми смо Слуњци, господине, а од куд си ти и које нам добро носиш?“  „Ја сам, браћо, из далека света, ја вам ништа не носим, већ сам баш вама дошао да вас замолим не би ли ми учинили услугу.“  „Услугу? — рече уздишући најмлађи међу војницима — какву услугу хоћеш од нас, који овде немамо до своје поштено срце и своје оружје, осим тога јунаштво, постојанство и верност нашу — а и ово све на услузи је само нашем цару, за другог у нас овде нема ништа; — тражи од другог услугу, ми нити можемо нити ћемо на услузи коме бити.“  „Не, браћо, ја не тражим од вас ништа што не може бити, што ја од вас желим, то ви можете сваком странцу учинити, а мени тим више, јер сам и ја од вашег рода.“  „Шта желиш од нас?“  „Да ме један од вас одведе вашем духовнику.“  „Иди, Марко!“ рече најмлађем стражмештер њихов.  „С Богом, јунаци!“  „С Богом, господине!“  Млад човек упути се са својим вођом, и после четврт сата зауставе се пред једном угледном кућом.  „У првом кату, Н-ро 4, господине.“  „Хвала!“  „Богу хвала!“  Младић тури руку у џеп па извади један сребрн новац од 6 цванцика те га пружи војнику; овај га погледа па као увређен проговори:  „Граничари не чине љубави за новце.“  Младић се застиди па после скине с прста једну златну бурму.  „Ал ’ ово ћеш примити од мене за спомен?“  „За спомен?  А што си ти мени, господине, да те се опомињем?“  „Твој брат по роду и по крви — од данас твој побратим по Богу.“  Војник прими бурму, стисне странца за руку па му рече:  „Како да споменем свог побратима?“  „Младен.“  „Младене, срећан ми био!“  „Срећан?  Хеј, моја је срећа мени умрла.“  И после ових речи остави војника, који се загледао био за њиме па уздахнуо:  „Добра душа, ал ’ и он је несрећан.“  И две сузе затрепте у очима поштеног војника.  Младен, кога сад по имену можемо називати, кад се већ и сам казао, и за ког су моје лепе читатељке јамачно већ и до сад погодиле биле, да је он онај исти, који је по мору пловећи, и преко горе С. Готхарда прелазећи чуђење својих сапутника побудио — упути се по чистим каменим степенима у први кат.  На вратима од Н-ро 4 закуца.  „Слободно!“ чуо се из собе глас.  Младен отвори врата и уђе у собу.  Пред њим стајаше један млад свештеник витког стаса; црна и пуна брада обузимала му је његово бело и румено лице, из ког као и из очију му видела се доброта и љубав; чело му је било глатко и високо, тим, више што му је његова свилена коса с чела шчешљана била преко потиљка на рамена, као што свештеници православне источне цркве носе.  Овај свештеник бејаше један од оних Божјих служитеља, који познају свет и људе у свету, и тако знајући људске страсти и патње, које се из тих страсти на њих стештавају, кадар беше својим саветом и својом науком страдалнике и злопатнике утешити.  Младен видевши овог Божјег човека, ког поштено лице поверење и љубав му у срце ули, поклони се пред њим и поверителним гласом проговори:  „Господине, ја желим исповедног духовника.“  Духовник га посади до себе, па га понуди да говори.  „Видите, господине, ја сам прешао многе опасности и лако сам могао био погинути, да ме рука Божја, која је моћна, и милост његова, која је неизмерна, није спасла и уздржала до сад више пута од јамачне смрти.  „Ја сам до данас свуд срећно прошао где сам могао био заглавити, и ово беше Божја воља; али ми смртни не знамо шта је Бог са својом премудрости за нас наредио, и докле ће нам суђено бити да смо у овој пустињи, која се свет зове, и која је за многе тако пуна јада.  — Господине, ко се много у опасности и близу смрти налази, онај се упозна с њима, па га оне као свог познаника штеде, али опет у комшилуку са смрћу бивши он јој је најближе на руци; — господине, ја нисам прешао још све опасности, данас сутра, ја могу њима подлећи и умрети.“  Свештеник га погледа оштро али љубавно и сажалително, јер је он из ово неколико речи у полак поњао срце и страсти овог младића, па му благо проговори:  „Ви, тако млад, ком је свет и радости светске на угледу, о смрти мислите, ви хоћете да умрете, ви који можете свету добра чинити.“  „Млад, стар, — одговори Младен — смрт не бира; онога скоси, који јој под косу дође; а ја, као што сам рекао, у њеном комшилуку бивши најбоље сам јој на ударцу; недељу две дана, па ће онда чудо Божје бити, ако ме смрт поштеди; ја ћу умрети, а моја је жеља умрети као што Хришћанину приличи: са вером и светим причешћем.“  Свештеник сад већ за цело знађаше с каквим човеком има посла, за то мане се саветовања и наговарања, већ крепким гласом рече:  „Приклоните главу.“  Младен устане на ноге, скрсти побожно своје руке, и главу земљи приклони.  Свештеник метнувши на себе петраиљ, очита свету молитву и после рече:  „Исповеди се као што би се Богу исповедио, мени слузи Божјему.  Бог прашта грехе онима, који се истино покају и исповеде их.“  Младен му тихо говораше своју исповест, после је смиреним срцем слушао молитву за отпуст греха и примио свето причешће.  Пре него што ће поћи, свештеник му рече:  „Немојте, господине, заборавити да и најнесрећнији човек овог света има своје дужности.  Од најмањег до највећег и од најнесрећнијег још жели род, отаџбина и владалац да испуњава своје дужности према њима.“  „Ја сам о томе већ премишљао.  Још по године, господине; ако за ово по године још останем жив — онда је на небу друго написано за мене, онда ће у мом срцу бити други идол, а тај ће бити света тројица, која се зове: род, постојбина и владалац.“  После ових речи поклони се па оде.  Тај исти дан око поноћи, испред гостионице „Бела Венеција“ кренуше се једна поштанска кола, пред којима су летела три добра коња.  21. декембра после поноћи „Ла Хирондел“ пловила је Алжиру, а на њој међу другима путницима бејаше и Младен.  У најпоследњим колонијама алжирским, где се најопасније живи због нападања бедујинских чета, где се припека африканског сунца скоро сносити не може, где се становници по сата не могу упустити без доста повеликог оружаног друштва, ту по пустим песковитим пустињама, по највећој припеци шеташе се обично један блед и висок млад човек сам самцит без икаквог свог друга, са својом дугачком пушком преко рамена, и два добра самокреса за појасом.  Чудише се и дивише житељи овом младом човеку, и увек кад су се с њим састали запиткиваху га од куд је и од ког је рода.  Они су знали да је он странац, ма да је са свим чисто и правилно говорио њихов Француски језик, али кад је по пустињама онако сам тумарао онда је увек певао једну песму која је врло жалосно и дуго се отезала, а ову песму нико није могао разумети.  Кад би он овако тумарајући састао се са Француским војницима, који су међе чували, он се увек њима придруживао; а кад би овако скупа на каку год бедујинску чету набасали, он је први заметао кавгу; у борби био је храбар као лав; у најжешћему боју он је певао своју песму — и његов се глас смешао са звиждукањем бедујинских танета, која му око ушију пролетаху.  У оваким приликама ретко да који војник није или погинуо или допаднуо рана.  А странца се никад ни окрзло није ни бедујинско тане ни копље.  „Он зна волшебну песму, и његова песма њега чува,“ вељаху војници.  „Он је храбар — рекао би обично један стари француски сережан — али ће лудо погинути; ови дивљи пси већ га познају да је он увек међу нама, па га зато мрзе, а наићи ће на њега кад по свом обичају сам тумара, па онда не поможе му његова песма; јер бадава, јунак, јунак, али један против двадесет њих тек се не може борити.“  Овако трајаше по године дана.  У један пут се изгуби тај странац, нико не знађаше што за њега куд се деде.  „Он је довршио своје, — рекао је стари сережан другим војницима, кад се разговор повео о томе странцу — ја сам то напред прорекао; сигурно су дивљи ти пси на њега самог набасали; он је храбар био, ал ’ није ни он свемогућан.“  „Кукаван млад човек; он бејаше тако добар и веран друг,“ прихвати један други, ком су очи биле пуне суза.  „Био па и није, — прекине ћутање сережан — данас се њему то догодило а сутра може нама, али — смрт тим псима који су узроци његове смрти!“  Бранко Радичевић  Младена у Алжиру оплакиваху, ал ’ кад су га тамо оплакивали, он се вратио међу оне, који су га већ и прежалили били.  Он се вратио у своју постојбину.  Нова туга, нови јади!  Кад је оставио своју постојбину, он јо имао оца и милу мајку, с којима се није ни опростио, нити их је изгрлио, пре него што је пошао.  Кад се вратио, он место својих родитеља нађе два гроба; ова два гроба уграбише њему још оне који су га искрено миловали.  Он паде на гробове, дуго је ту лежао с лицем к земљи, а кад се подигао, на трави, која је поникла била на гробовима, трептаху његове сузе — прве сузе које је пролио после две године дана.  „Сад сам сам на свету, сам и јадан као млада шипчица, која је из трулог стабла изникла, и којој у младости црви жиле подгризоше.  „Ах, Боже! ....  Јадно, јадно моје срце.  „Боже, Боже ....  Снаго и одважности дај ми, мили Боже!“  И после ових речи главу подигне поносито небу, руком протре своје чело, па одважно и са победом самог себе рече:  „Та ја сам човек, ја ћу и овај удар још моћи поднети.“  Заиста је био човек, који знаде своје болове зауздати и своме срцу заповедати.  Он стајаше сам на свету без сваког свога.  Који га миловаху оне је црна земља покривала; које је он љубио они му беху туђи.  Он не имађаше ни брата ни сестрице.  Он не имађаше ни веренице љубе.  Њему је баш приличила она песма:  „У Србина, који рода нема, ни оца ни мајку, брата ни сестрицу.“  Ах, а тешко је то осетљивом срцу, које је за миловање створено, да не само што оно не може назвати својим што милује, него још и оно му се отме, што му је радост и миловање било.  Младеновом срцу све је одузето што му је год драго било.  И он не паде више у очајаше, већ стегне своје срце, па са стрпељивости и вером је сносио тајне болове, који беснеше у његовом срцу.  Своје имање, које му је од оца остало, и које је у доста неуредном стању нашао, распрода.  Па после пригрли себи сиромашки прост народ.  Међу њим је живео, њега је бранио од неправедних нападања, и њега је учио и храбрио својим саветима.  Са својим негдашњим пријатељима није се никад састајао; он њих није тражио, а они не знадоше где је он.  А ко би га и могао био потражити у сиротном селу где је он живео у једној простачкој кући?  Ал ’ његов највернији друг Иван некако прочује за њега и одмах се подигне к њему.  Било је пред вече, кад је Иван у село дошао, а будући да је село мало и без крчме било, то мораде одсести код свештеничке куће и тамо распитати за свог друга.  „Он није сад у селу, — вељаше му свештеник кад је за Младена распитивао.  — Више пута тако оде не казујући никоме куда иде, и остане на страни по целу недељу дана.  Верујте, онда је цело село у жалости кад њега нема, јер он је као анђео хранитељ у овом селу.  Он је и сам сирота, али толико добра чини, колико би доста било и од каквог задушног богаташа.  Не само да свакога, који га замоли, помаже и саветује, не само да иде од једног до другог господина па моли, пише, ради кад треба што помоћи ком сиротану, који се у каку беду завалио, и за ово никад ни од кога ни једне крајцаре не прими — већ свако вече скупи око себе сиротинску децу и младе момке, па им приповеда лепе и поучителне приповетке, јуначка и славна дела наших старих.  После их учи читати и писати, обучава их у светој вери, у љубави к народу и постојбини, у верности к владаоцу и његовим законитим властима.  А то је милина видети с каквом се вољом омладина око њега скупља!  Он дели с њима свој огрев, своју одећу и свој хлеб — а Бог и душа ни сам га нема у изобиљу!“  Што свештеник о Младену говораше то све истина беше, он је у том селу то све чинио.  А кад је начуо где за коју већу несрећу на страни, ишао је и тамо, и помагао где се помоћи могло, а тешио где помоћи не беше; и тако се догађало да по целу недељу кући није дошао.  Тако је било и сад.  Он начуо беше да је један Јуда напао на сиромашнога сељака, који је у својој безазлености и незнанству обвезателство од велике суме потписао не примивши ни десети део од тога и тако себе и своју породицу упропастио.  Лене моје читатељке опоменуће се о оном, што смо у почетку ове приповетке навели, где се Бачванин о својој несрећи тужи Сремцима и благосиља једног младог господина, који му помоћи шћаше.  То је био Младен.  Он је ишао од једног до другог судца и молио да се Чивутин на строг испит узме, да га нагоне да докаже колико је новаца простаку дао и куд је овај своје новце део, а ову молбу поткрепљивао је тим, што простак не припознаје колико је примио, а не знајући писати, он је од Чивутина лако могао преварен бити.  Судије му одговорише да ће оно чинити, што им закон и правда налаже.  Кад се код последњег пријавио, овај место одговора пружи му једну дугуљасту хартију.  Младен погледа, задркће се, очи му се чисто устакле, у лицу још већма пребледи.  Но ово је само за један часак трајало, и он се одмах оснажи и постојаним али умним гласом рече:  „Јадни људи, њима је крај!  Хвала, господине, ту ни ви ни један судац више не може помоћи.  Би ћете изрећи пресуду по пропису закона, по вашој дужности, али види Бог! Он ће казнити и у четвртом колену децу и унучад оних, који су криви.“  После ових речи пружи хартију судцу натраг, у целом се телу задркће, рукама стисне груди своје као да их чува да се не распадну од бола, па после јецајући запишти:  „Сирота, сирота Ружа! ...  О, Боже, да си ме још на паклене муке бацио, па да си њу од тога сачувао ....  О, Боже мој, то ми је још једна утеха била да је она срећна и задовољна ....  Она не може бити срећна са непоштеним човеком.“  Хартија она, коју је судац показао Младену, бејаше обвезателство у најстрожем смислу.  Имена простака и свију његових домаћих бејаху потписана и до свакога имена начињен крст; а за вероватност потписа и количине бејаше потписан и један срески судац — а под овим име Ружиног мужа.  Ми знамо већ из почетка ове приповетке да је срески судац био пропаст јадне просте породице, али не знадосмо да је ту крив био и Ружин муж.  Црна душа, сујетан и грабљив човек, то бејаше његов карактер.  Ал ’ како је то Младену тешко било дознати!  „Ах, ако он њу милује, ако је тако милује, да је ње ради заборавио Бога и душу своју, те граби неправедно само да може задовољити њеним безграничним и високоумним жељама ...  „Може ли то бити? ... да човек заборави своје поштење, да прода своју душу, да изневери своју савест?  „Може ли бити?  — Да је она моја постала, шта бих ја чинио за њу?“  И после ових мисли загрози се као да га је грозница спопала.  „Може и бити!!!“  Рече тихо и уздишући.  После нагло пође.  Он је наумио био отићи к Ружи и њеном мужу, преклињати их Богом и свим, што је свето и што човека благословити или скрушити може, да помогну јадној породици.  Вече је било кад је дошао у село, где је Ружа живела са својим мужем.  На питање његово, где је њена кућа, један сељак скине шешир с главе и са страхом покаже му једну господску кућу, која се поносито уздизала међу другим ситнима и простима кућама, као што бео лабуд високо и поносито диже своју главу кад међу другима ситнима тичицама по тихом језеру плови.  Кућа ова бејаше од реда једно три фата даље ушла него друге, а пред њом беше лепа башта са малим парком.  Све ово беше ограђено високим гвозденим копљима, и у среди од то гвоздене ограде бејаше опет једна капија од таког истог посла као и ограда, само што је на неким местима и позлаћена била.  Младен дркћући отвори капију, која није била закључана, и пође напред.  Бејаше тек два корака пред кућом, с десна до њега један „рон појен“, на њему дрво јадиково, кад волшебни гласи зазује из куће.  Младен стане, акорди од клавира прохујаше; после се анђеоски јасан, чист, звучан ал ’ жалостан глас чуо.  Глас беше Ружин, а песме гласи беху ови:  Песма је ова само за мало трајала, после се чули смућени и неразумљиви гласи од фортепијана; акорди дубоки ал ’ изражај ових неразумљивих акорда бејаше тужан.  — За овим тишина настане; после опет се зачује јецање, које тако тужно бејаше, као да се из прсију са срцем заједно откидаше, тужним срцем онога, који заиста несрећан се чињаше.  Младен подигне руке небу.  Бледи месец, који је између облака изашао био, осветли му бледо лице, које у ово тренуће изражљиво беше: — нежност, доброта, љубав, дубока туга са очајањем бејаху написани на његовом лицу.  „Ах, она је несрећна ....  „Ако сам томе и ја што крив ...  „О, не, не; ја немам доста снаге, ја је не могу, не смем видети ...  Ја ћу је још видети ... јест, свети благи и свемогући Боже, ја ћу је још видети, ал ’ не сад ... не сад!!!“  И после, као бесомучан, потрчи, претрчи преко парка.  Кад је до гвоздене капије дошао, месец, који се измеђ ’ густих облака на једну небесну чистину преселио, осветли лепо парк.  Он се окрене, погледи кућу, погледи прозор, који је осветљен био светлошћу, која се у соби развијала.  Кад је он гвоздену капију отворао, онда се отвараху и прозори оне собе, која беше осветљена и на прозору се укаже анђеоско женско лице.  „Она је!“  „Ах, то је он!“  Зачуше се у један мах овако два уздисаја.  И после тога одмах Младен седне на своја кола која до гвоздене ограде стајаху, па повиче своме кочијашу:  „Шибај, терај што наглије можеш, само одавде, само сад даље.“  Кочијаш ошине своје коње, а коњи као змајеви полете с колима.  Пред зору Младен бејаше код своје куће.  Нова несрећа, нови болови у срцу, нова бура у души, нова гуја у прсима.  „Ах, ако је она мене миловала!“ мишљаше он у себи.  „Далеко, далеко од мене оваке мисли, јер ћу од њих полудети.“  После тога прође неколико дана, и у томе његовог простака судије пресуде, продаду му кућу, њиву, и све његово добро до последње крпе, а Чивутину плате све, што је од њега тражио, предавши му све простаково имање.  „Шта ћу сад, шта ћемо сад, господине, — јадиковаше пред њим кукаван простак; — сад смо голи, сад смо остали без коре хлеба.  Ми ћемо морати помрети од глади, јер немамо чим заслуживати себи храну.“  Младен сажаљаваше кукавног тог простака; њему се чинило да је и он нешто крив томе што је простак тако несрећан постао и тешио га је говорећи му:  „Бог ће дати, па ће добро бити, Бог ће помоћи.”  После је откидао залогаје од својих уста, па их је давао овој сиротној породици, — и осим тога купио јој кола и два коња.  Овако радећи и задужбине чинећи потроши све своје имање, и после мало времена и сам је морао са својим трудом себе захрањивати, али је себи придобио љубав и поштовање свију у околини, а сиромашна породица коју је он бранио и од крајње нужде и пропасти спасао пошла би била за њега и у ватру и у воду.  Ми видесмо у почетку ове приповетке са каквом га је љубављу дочекао Бачванин у карловачкој пивари, и са каквом радости чинише простаци, међу којима имађаше он ту више познаника, све оно што им је он саветовао да чине.  Онај други млад човек, који је међу простоту са опаком и преварљивом намером био дошао, бејаше Ружин муж.  Младен га је одмах познао, и он Младена.  Они се сад први пут видеше после састанка у дому Ружине мајке, други пут у своме животу.  Кад је Младен простаке са собом повео, и тако у друштву других народних људи подигао се светој глави српског народа на поклоњење и молбу, онда овај други зашкрипи зубима, па у себи промумла:  „Чекај, платићеш ти то!“  С. Милетић.  Срп.  Нар.  П.  Прошао беше 1ви мај 1848е године.  Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат.  Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом.  Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа.  А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једио срце; од тог дана сви Срби имађаху једну намеру, једну жељу.  Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности.  А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ.  Младен је био међу првима.  Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја.  А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски око, који се на Јарку био утврдио.  Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио.  Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати.  А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио својим речима и својим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао.  Ал ’ од куд у њему толико постојанства и снаге?  Од куд је дошла утеха његовој болној души?  Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама?  Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност?  Ништа!  Ништа!  У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан.  Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом?  Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити.  Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал ’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност која бејаше његов идол.  И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности.  А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност.  Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са овојом се браћом сајединили, ал ’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху.  Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога.  Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе.  Али било је и Божјих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења.  Међ овима беше и — Ружин муж.  Отпадник и издајица, Бог га убио!  Ови, ови су много криви, што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало!  Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара!  Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља.  Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише!  Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци!  Многи, многи!  Од Бога им у рају насеље!  Од људи на земљи спомен!  А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити.  С. Н. П.  Из почетка је српски народ врло срећан био у својим биткама; рекао бих самом се Богу милило како Срби сложно, јуначки и одважно прихватише се своје праведне ствари, па их је зато и помагао.  Али на скоро за тим настане тешко доба за народ, на који се стешчаше часи искушења и крајња несрећа.  Чиљаше се, Бог је окренуо своје лице од српског народа ради неслоге и кавге, која у њему заметати стаде.  Срећа нас са свим остави.  Суботица!  Ах, овде се разбише наши лепи сни.  Наша је војска први пут побијена под Суботицом.  Од оног дана, у ком су наши Суботицу хтели освојити, почеше се наше беде и наши јади.  Јадан, јадан српски народ!  Спретна, красно и укусно намештена спаваћа соба стоји пред нама.  Зидови су ове собе застрти место тапета угасито плаветном свилом.  Гредице су ситним украсима искићене, а између гредице и зидова свуд наоколо превучен је узак златан перваз.  С једне стране стоје лепа висока двокрилна врата, кроз која се улази у собе, према њима стоје друга така иста а кроз ова се улази опет у други ред соба.  Над обојима тим вратима исписане су лепе копије од икона, које је Албани исписао, и од којих је ориђинал сад у Турину, у двору, који се „Палацо Мадама“ зове.  С треће је стране уза зид широка постеља, која је са свију страна покривена плаветним завесама, као каквим небом, од мало отвореније свиле него што је она по зидовима.  Према постељи имају два прозора са изгледом у башту; над овим прозорима су завесе са златним прстенчићима, а боја и предиво је оно исто, које и над постељом.  С десне стране у зиду има камин за ватру, око ког су украси од белога мрамора, а над овима у зиду узидано је велико огледало, са широким златним первазом.  Према овоме била је икона, слика мајке Божје, копија од Карла Долче.  Пред иконом гори мирисав зејтин у златном кандилу.  Та је соба Ружина спаваћа соба, а она је красна жена Ружа која у белом ноћном оделу пред иконом стоји и са прекрштеним рукама побожно се моли.  Она се дуго у себи Богу молила са највећом побожности, и тек један пут је уздахнувши гласно проговорила:  „Ах, мајко Бога и Христа спаситеља, моли се сину своме за њих, умудри их и сачувај их од те несреће.“  И после ових речи сузе јој потеку низ образе а она па’не на колена а лице своје земљи прислони.  Тиха је била ноћ; у башти, у целој кући, у целом селу смртна тишина; човек би помислио цео је свет умро.  А Ружа у својој соби — која осветљена беше са две свеће, које су гореле на камину у сребрним чирацима, и светлошћу, која је долазила из кандила — пред сликом мајке Божје молећи се, наличила је у белој својој хаљини анђелу бола и туге који оплакује овај свет.  То је тако још дуго трајало; у један пут као да се неко тихо бактање чу.  Ружа устане и баци свој поглед к вратима од куд је мислила да лупа долази.  Сат у оближњој соби избијао је дванаест.  У тај мах врата се отворише, и тихо као неки дух кроз њих у собу уђе један човек.  Ружа се уздркће.  Она је могла познати овог што уђе, и зато устрашено повиче:  „Ви! ...  За име Бога, ви овде!“  „У неприлично доба је-л’-те?  Ја знам да то није лепо, и да се ви зато морате срдити; ал ’ ако ме саслушате, ви ћете ми опростити.“  Ово је био Младен, који је страшно изгледао.  Коса му је била разбарушена као у вешца; лице му је било бледо и глатко као у самртника; очи закрвављене и пуне ватре као у злочинца, кога грижа савести гони.  Кад је горње речи говорио он је и у своме гласу и у целоме своме телу дрктао.  Ружа га страшљиво погледа, после њен поглед постане презрителан, као што јој је и глас био кад је проговорила:  „Дакле нема човека на овоме свету који није издајица или непоштен?“  Младена ове Ружине речи за срце уједу и зато смућено одговори:  „Ја знам да сам неприлично учинио и вашу нежност тим увредио што сам дошао пред вас у ово необично доба; ал ’ ја сам се заклео живим Богом да ћу вас још један пут видети.  Госпођо, тако ми мога спасења! да сам јамачно могао знати да до сутра нећу погинути, ја бих дочекао сутрашњи дан, па бих онда дошао к вама да вас видим, па да умрем.“  Ружа га са сумњом и чуђењем погледа, па после мало као да се уверила о Младеновом поштењу са радости рече:  „Ви о смрти говорите, .... ви јамачно нисте с овима.“