ЈУГОСЛОВЕНСКИ КЛАСИЦИ  3 ПРИПОВЕДАЧИ 3  Уредник  Миливоје Ристић  ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ  ЈЕДНА ЖЕНИДБА  НАРОДНА КЊИГА  БЕОГРАД 1953  Насловну страну израдио  Мате Зламалик  Љуба Чекмеџијић био је у варошици О. момак на гласу.  До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено.  Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом трговачким у једном на гласу дућану.  Ту се он тако владао да је сваком шегрту за пример служио.  Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао.  У дућану био је окретан, муштерије брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да кад је постао калфа све су варошке девојке у његов дућан долазиле.  Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио, док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.  Плакао је пред дужником донде, док му није пружио новац са: ' „На, нек те ђаво носи!“  За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров ауспрук у подруму крадом пио.  После двогодишњег калфовања у својој вароши остави свог господара.  Господар је особито за њим жалио и побојао се да му неће трговина натраг поћи.  Но, Љуба је морао нешто и кроз свет проћи.  Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли.  Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао.  Ишао је често по вашарима.  Ту је искусио сву романтику трговачког живота.  Зима, врућина, жеђ — ништа то њега није женирало; не једанпут је на вашару бивакирао и на влажном времену под колима спавао.  Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чекмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што то купити.  Вреди ли риф чоје седам форинти, он га прода лепим речима по десет, па још колико остане с рифа на прстима!  Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати.  Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити.  Он је хтео још науке у свету да профитира.  Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу“ у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести.  Врати се кући.  Љуба је код куће време добро проводио.  У матере је остало нешто имања, да ће се ваљда с њим што чинити.  Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту.  Зато се и титрао са судбом својом.  Он је за вишим чим тежио него за бакалством.  Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале.  Љуба би рад у нечем већем срећу да покуша.  Поред мало новаца, мало посла, а много среће — то се њему у глави врзло.  Житарска трговина, то је добра трговина.  Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи.  Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати.  Од имања материног све се више и више ронило.  Љуба је у свом месту врло добро живео.  Сви су га држали да је „хирош“.  Стаса је био од средњега виши, састава темељног, образа белог, косе смеђе, шаке мало подебље, жив, окретан, досетљив, једном речи, могао се узети за идеал трговачког калфе у малој вароши.  Љуба је свуд у друштво пристао.  Радо се веселио при доброј чашици винца, а рђави људи говорили су да је пијаница, премда се то сасвим никада засведочити не би могло.  Но, што му је пред светом шкодило, то је карта.  Холбер и макао биле су његове најмилије забаве; особито је радо играо фарбл, понајвише са „шантлам“.  И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ.  Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање.  Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као такав спрема се за женидбу.  Двадесет и девет година!  То је доиста време за трговачког момка у малој варошици да се жени.  Као ђенерал био би и од четрдесет година млад момак, али за Љубу је и двадесет девет доста; за таковог паорског момка ниједна сељанка, девојка, не би пошла.  Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство.  Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени.  У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.  Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре.  Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу.  — Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.  Али, ипак Љуба, мада је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошло до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може.  Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити.  Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, рекао би му Љуба:  — Код нас је љубав и женидба трговачка; ми без новаца не можемо никуд.  Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду.  „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!“ — била му је лозинка.  У селу X. млада дућанџиница изгледа на дућанским вратима.  На крају сокака јако је запрашено.  Иду нека кола арњевима покривена.  Кочијаш бесно тера.  Када дођу до дућана, госа заповеди да стане, па промоли главу испод арњева.  — О, слатки господар - Љубо, добро дошли!  Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка.  Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави:  — Добар дан, јесте л ’ ради гостима?  — О, драго нам је; изволите унутра.  Сад иду унутра.  Љуба неће први да улази у собу, учтив је.  — Та изволите!  — Та изволите ви први!  — Та ви сте гост!  Поред ових речи ухвати госпа - Љубу за десну мишицу, па га увлачи; Љуба се још мало отима, па у забуни заборави да се улази низ два басамака, те склизне и мало посрне, но за то ништа, опет се одмах разбере.  — Опростите, код нас су ови проклети басамаци.  Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до после бербе чекати.  Изволите сести.  — Хвала!  Љуба седне.  Сад се међу њима развије говор, најпре о обичним кућним стварима, па онда о женидби.  Љуба је био са госпом врло добро познат.  Она је имала једну сестру, Савку, коју је хтела за Љубу удати.  Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио.  Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека.  Љуба је госпођу Јелку још девојком познавао, а и она је сада знала за његову наклоност према Савки, премда Савка још ни појма о томе нема.  Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести.  — Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа.  — Допада ми се.  — Па хоћете ли да јој то кажем?  — Немојте, ако бога знате!  — А зашто?  — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо.  — А шта је то друго?  — Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба.  — Ви сигурно мираз подразумевате?  — Канда сте погодили!  — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка.  — Једно ми је тако мило као и друго.  — А како сам ја пошла за мога без мираза?  — То је сасвим друго.  Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи увређени, боље ми се допадате него ма која.  — Молим вас, ви мени јако ласкате.  Оно је било негда нешто, ал ' сада је све прошло! —  — одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка.  На то дође и фрајла Савка.  Фина девојка.  Лепог стаса, бела, па румена, лепе, уписане, састављене обрве, очи жарке, Љуба не сме у њих да гледа.  — Добро дошли!  — Драго нам је!  — Изволите сести.  Како сте?  Ето и господара Пере.  Мален, дебео, округао човек око педесет.  — Добро нам дошли!  — Опростите што сам тако слободан ...  — Драго нам је.  Па како код вас, пошто ’ рана?  — Скаче.  — Тако и овде.  Камо срећа да сам пре два месеца жита накуповао, могао сам досад најмање две хиљаде хаснити.  Сад се два трговца уздуж и попреко разговараше.  Женске изиђоше напоље да приправљају ручак.  Каква радост за њих!  Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може.  Ту се сад о трговини почеше надметати.  Љуба је једнако својим речма онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“.  И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје.  Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло бити.  Оставимо их при њиховим еспапима.  Женске се око ручка журе.  Каква радост за Савку!  Момак јој се допада.  Дође време ручку.  Љуби није баш до ручка; он би желео да што пре сазна на чему је.  Ручак прође у самим пургерским етикецијама.  После ручка Љуба се разговара са Савком.  Све је у реду, само да зна како стоји са миразом.  Дође сестра, умеша се у разговор и да му на знање да мираз неће фалити.  Она већ на том настојава.  Госпођа Јелка рада је да се мало провозају.  Љуба пристане на то, и то да он њих на својим колима у виноград воза.  Упрегну и оду.  Господар Пера обукао је свој најлепши капут, премда је био послен дан, па стоји пред дућаном.  Није чудо, има госта младожењу!  Љуба је са својом фуром стигао у виноград.  Ту му се сад цела романтика развила.  Красни виногради, лепа Савка пред очима!  Он је већ са својим срцем сасвим начисто.  Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.  Љуба, колико се у Савку заљубио, ипак није хтео да се да сасвим познати, да не би после на мираз заборавио.  Савка се мало удали да бере грожђе, а Љуба се госпођи Јелки приближи.  — Како вам се сад допада моја Савка?  — Изгледа као богиња!  — Неће ни мираз фалити.  — Канда сте ми из уста извукли!  Баш сам вас хтео о томе упитати.  Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?  — Та оставите засад то питање на страну; имамо још часа за то; сутра је берба, па ћете код нас остати.  — Ја не могу сутра остати.  И код нас је берба, морам кући.  — Али сама Савка ме молила да останете!  — Не могу.  — Дакле, ви никакву љубав не осећате.  — Ја осећам, те како осећам, ал ’ ми је љубав већ на врх носа изишла.  Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити.  Зато би ’ био рад отприлике знати ...  — Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете?  — Колико би ’ ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?  — Тата је казао да ће поред Савке дати осам стотина форинти, а ја ћу јој дати леп штафирунг, канапе, столице, два шифоњера и огледало.  — Што се штафирунга тиче, с тим сам задовољан, ал ’ осам стотина је врло мало за трговца.  Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал ’ кад није тако, а оно бар хиљаду форинти морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.  Зато вашу фрајлу Савку, што ми се допада, узео би ’ са једном хиљадом; ал ’ кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.  — Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави.  — Они могу то чинити, ал ’ ја не; него молим да знам на чему сам ...  — Дакле, ја вас уверавам да ће мој тата дати хиљаду форинти.  — Е, добро, на то пристајем.  Дакле, хоћете ли господину оцу писати?  — Хоћу.  — И ја хоћу.  На то дође Савка, те се разговор пресече.  — Изволите грожђа.  — Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити.  — Како изволевате.  Љуба опет кочијаши.  Настао је већ сумрак.  Љуба јако тера.  Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио.  Љуба прислушкује, али се не осврће.  Замоле га да јако не тера.  Љуба пусти коњима узде, па се мало к њима окрене да се може што разговарати.  — Јесте л ’ били кадгод заљубљени, господар -Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка.  — Био сам, ал ’ само малко; и сад сам заљубљен ... ал ’ не јако.  — Како то?  — Е, тако!  И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више!  Сестре се смеју.  — А како би било да је још страшније?  — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад.  — А јесте л ’ ви коју залудили?  — Кажу.  — Па је л ’ жива?  — Јесте.  — Па шта сад ради?  — И сад лудује, ал ’ ја јој помоћи не могу, сирота је.  — А да има што, бисте ли је узели?  — Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти.  — А да сад има пет?  — Промислио би ’ се.  Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући.  Вечера је већ готова.  Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане.  Кад ујутру, а Љуба да презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује.  Кад кући дође, чека два три дана.  Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати.  Отац Савкин био је свештеник у селу Ж. Љуба се накани те ово писмо оцу Савкином напише:  Почитајеми господине!  Будући да ја вашу кћер Савку радо имам и желео би ’ је, ако је могуће, за жену узети, ако би ви на то саизволети изволели, изволите ми јавити.  Очекујући ваш одговор, остајем слуга покорни.  Љуба Чекмеџијић  Прође две недеље, Љуба не добија одговора.  Разљути се и одважи да више не пише.  Већ је готово на Савку заборавио.  Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О., место Чекмеџијићево.  Отседну у бирцаузу.  Љуба их види, али већ не хаје много, већ му се друга по глави врзе, али ипак шета се по пијаци, па наиђе на госпођу Јелку.  Чини се као да је не види.  Она га виче.  — Господар Чекмеџијић!  — Изволите.  — А, драго ми је!  — Немајте бриге, даће хиљаду форинти, — шушне му госпођа Јелка.  — А ви изволите к мени са целом фамилијом.  — Мило ће ми бити.  Сад Љуба допрати госпођу Јелку у један дућан где је имала нешто куповати, па онда с њом у бирцауз, па их све у своју кућу допрати.  Љуба их угошћава.  Доноси свакојаке посластице, али му се једнако хиљада форинти врзе по глави, па како је, замишљен, дунст отварао, расече федермесером руку.  Фрајла Савка брзо му руку повеже, а Љуби ни бриге.  Он их части, али разговор му се једнако окреће око Савкиног тате, шта он мисли, да ли је већ начисто са уговором.  Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети.  Гости оду.  Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у Ж. да се сам са попом разговара.  Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га.  Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње.  Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње.  Онда после ручка, али још при софри, Љуба, мало угрејан, скупи све духа присуство те реши се у очи упитати.  Баш су сами били.  — Јесте л ’, господине, добили од мене писмо?  — Јесам.  — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. -  — Нисам био у ствари начисто.  — Ја сам дошао да просим фрајлицу Савку.  — Драго ми је.  — А је л ’ вам што познато о нашем уговору?  — Није ми ништа познато.  — Госпођа Јелка Сириџићка уговорила је са мном да ћу добити хиљаду форинти поред фрајлице Савке.  — Не знам ништа о томе.  Попа зове попадију.  — Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила?  — Не знам ништа.  — Е, па добро, господар -Чекмеџијићу.  Ако није још уговорено, а оно се може уговорити; још може бити ваша Савка.  — А како је са хиљадом, јер, ја искрено исповедам, без тога ништа не може бити.  — Та ја мислим да то не мора одма ’ бити.  Та нећу ја ово што имам на други свет носити; све је то моје деце ...  — Ја се на вересију женити не могу.  — А оно бар спустите цену на мање.  — Од хиљаде не сме ни крајцара фалити!  — Ја то не могу одма ’ учинити!  Жао ми је!  — И мени је жао!  — Та ваљда ћете се и ви мало промислити.  Оставите, дакле, то за овај ма ’ на страну.  Дед’те чашу бермета!  — Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити.  Опростите што сам вам досађивао.  — Боже сачувај!  Ви сте ми мили, останите још.  — Не могу, опростите.  Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину.  Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа.  — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу.  Љуба оде кући.  Фрајла Савка остане дешператна, али наскоро се за једног нотароша уда.  Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав изхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу.  Љуба се мисли на коју ће страну сад.  Сад би се баш упркос заљубио.  Љуба је имао каталог од свих девојака у околини.  У селу С. има лепа девојка у једног грка, која има преко две хиљаде.  Љуба да оправити кола и арњеве, па иде у С.  Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић.  Љуби се допада фрајла Сока, а и Сока не би мрзела Љубу.  Ту је само погодба главна ствар.  Редић је врло практичан човек, па после ручка одмах на ствар пређе.  — Дакле, допада вам се моја Сока?  — Врло.  — Шта судите сад?  — Ја ништа друго не судим нег ’ да узмем фрајла - Соку, само ако она хоће, и — ако се погодимо.  — Што се ње тиче, то ћемо лако; нег ' да видимо ону другу страну.  Шта ви иштете?  — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље.  — Моја Сока засад неће добити више од две хиљаде и штафирунг.  — Добро; ја сам и с тим задовољан; ја хоћу.  — Е добро, драги.  Сад опет ја искрено да питам шта ви имате?  — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.  — Сад сам вас чуо, и ако је судбина да буде, добро; ал ’ морам најпре пропитати.  Тиме се договор сврши и Љуба отпутује.  Редић је био такав човек да није трпео много визите, особито што се кћери тиче.  Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане.  После неколико дана пропутује кроз С. господар Зевалић и мало се код Редића заустави.  Зевалић је био земљак Чекмеџијићев.  Баш је добро дошао.  Пита га Редић:  — Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.?  — Врло добро.  — Шта судиш о њему?  — О њему много се може судити.  Чега ради питаш?  Ваљда због трговине?  — Не, због женидбе.  Рад је моју Соку узети.  — Па добро, што хоћеш да рекнем о њему?  — Има ли што?  — Има нешто.  — Ал ’ он каже да има две куће и гвожђарницу?  — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије.  Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао.  — Па ништа за то?  Кад он има две куће, може се дуг чрез мене исплатити, па на кућу алатуру интабулирати, а гвожђарница се може напунити.  Али, каквог је владања?  — То је баш што је најгоре.  Лумп и пијанац је прве класе; често у кавани на билијару спава.  Даље — кеца воли, ал ’ увек губи, јер је клопав кад игра.  — Дакле, на тај начин је зло?  — Већ горе не може бити; не би ’ дао за њега ни моју слушкињу.  — Хвала ти што си ме освестио; сад ћу ја њему онако лепим, политичким начином отказати.  Зевалић се није могао дуже бавити, па је отпутовао.  Он је био непријатељ Чекмеџијићев.  Редић се почне мало мислити, отиде за тезгу, онамо где протоколи стоје, па Чекмеџијићу следеће писмо напише:  Љубезни господар Чекмеџијић!  Хитам да вам одговор дам.  Ви ћете ми допустити да се с вама у послу ваше женидбе као трговац разговарам.  Ја сам о вама распитао.  Младости погрешке нећу у рачун да узмем, но само имање.  Ја ваше стање врло добро познајем.  Ако ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље, ако ваш на кући интабулирати дуг исплатите, онда ћу вам дати моју Соку.  Остајем са почитанијем  Сима Редић  Када је Љуба ово писмо добио и прочитао, одмах се сетио да је каква хунцутарија.  Љуба је добар био, али частољубив, па се на то писмо јако разљутио.  Сад му више фрајла Сока не треба; па да о томе и самог Редића увери, напише му ово писмо:  Почитајеми господар Редић!  Жао ми је што тако мњеније о мени имате; што се тиче погрешака младости, знам сигурно да карте мислите, ал ’ ја ако се картам, то се за моје новце картам, а нисам хтео алатуру прокартати; немојте се даље ни за мој дуг бринути, као год што ја више нећу о вами ни фрајла - Соки да се бринем.  Остајем са почитанијем  Љуба Чекмеџијић  Кад је Редић ово писмо прочитао, радовао се што се беде курталисао.  Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у кући чинио, само да чује да је Љуба на „шантли“ пет сребра проиграо.  Љуба увиђа да се сам без проводаџије не може оженити, јер има много непријатеља, зато закључи отсад са проводаџијом просити, и то са таквим проводаџијом који ће га знати у свему препоручити.  Чекмеџијић је узео за проводаџију чика- Гавру.  Чика- Гавра је био частан, мали господар, трговац; голем и приличан, око четрдесет година.  Био је ујак Љуби, а жене још нема.  Гавра начини план са Љубом да иду у село Ј. Тамо је млада удовица, једва јој је двадесет година, а прилична, има сермије око девет хиљада форинти.  Младој госпођи Перси отац је тутор.  — Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу.  Када стигну у село Ј., траже бирцауз.  У бирцаузу нема квартира, него ако хоће да буду у једној соби са паорима.  Љуба и Гавра у кујни су се обукли.  Кад су већ готови били, опет уђу у собу да промишљају како ће визиту правити.  Било је већ пред вече.  Ходају по соби горе доле.  Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи.  Послала је госпођа Перса да види какви су странци у бирцаузу.  Љуба се окрене бирташици.  — Госпођо бирташице!  Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња?  Има дућан, велику трафику и кућу.  — Та оно девојче је баш њена слушкиња!  Ако изволите, може вас онамо одвести.  Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.  — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.  — Хвала; ми сад одма ’ не можемо, ал ’ смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба.  — Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама ’ оће, да и ’ одведем.  — Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика- Гавра.  Девојче оде.  Љуба и чика- Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду.  Ето опет слушкиње.  — Госпођа ми заповедила да изволите одма ’ доћи.  — Дакле, хајдемо! — рече Гавра.  Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду.  Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их.  Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи.  — Опростите што смо тако слободни!  Ја сам Љуба Чекмеџијић.  — А ја сам, опет, Гавра Церић.  — О, драго ми је особито!  Ово је моја другарица.  Изволите сести.  Седну обојица; Љуба врло пажљиво, да не искрши капут.  — Опростите, ми смо се ради о неком важном послу разговарати, и то што пре, јер прво немамо часа, а друго немамо квартира, — рече чика- Гавра.  — О, ништа за то!  Квартира у селу нема, ал ’ можете га овде имати.  Само да најпре пошљем по мог тату.  Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса.  — Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба.  — Имам једног синчића.  Сад ће доћи.  Само, опростите, да пошаљем по тату.  Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату.  Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их.  Не зна се ко је ђувегија.  Љуба је млађи, а чика Гавра младолик.  Дође госпођа Перса са синчићем.  Слабо, чађаво дете од године и по.  — Ево мог сина.  — Драго ми је!  Колико му је година?  Нешто је слаб.  — Сад му је друга година.  Слабачак је, ал ’ ће га тата на лето у илиџе водити.  Дете има свој грунт, а тата му је тутор, па нека троши.  — Верујте, није вредно трошити!  Доктори само своје терају.  Боље би било кућевни лек употребљавати.  — Та кад се има, нека се троши.  На то дође и тата, господар Першуновић, солидан старији човек, капут му до пете, а висок шешир.  — Драго ми је, господо, добро дошли!  Откуд тако, господар -Церићу?  — Нама је особито драго!  Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено ... — рече чика- Гавра.  — Е, ако је суђено, оно нек ’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије.  — Тако смо и ми ради, — рече Љуба.  Женске се на то уклоне.  — Пре него што почнемо разговор, молио би ’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика- Гавра.  — Ви сте на добром месту.  Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати.  — То нам је баш мило.  Сад се почну све дубље и дубље разговарати: сваки хоће све чистије на ствар да удара.  — Женске приправљају вечеру.  — У почетку све један другог хвата, напипавају ко шта има.  Љуба је сасвим задовољан, а и Першуновић задовољан је са лицем, само рад је знати како у другом акције стоје?  Дође вечера.  При вечери није се ништа интересантно збило, осим што је Љуба са великом етикецијом служио госпођу Персу, а чика- Гавра фрајлу.  Но вино је добро било, сремско.  Мало се разгрејаше.  Першуновић се учини као да је више пио него што треба, а Љуба се усиљавао претстављати се да нема много у глави, и то му је пошло за руком.  Сад почну певати.  Госпођа Перса имала је леп глас.  Љуба је њу својим јаким гласом потпомогао.  Много су певали.  Када су певали:  „У мјесту пријатном“, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се заруменила; љубав је била готова.  Сви се добро провеселише, па тек после поноћи дигоше се да иду спавати.  Љуба и чика- Гавра у једној су соби спавали.  Још су се неко доба шушкајући разговарали и испланирали како ће се сутра због женидбе разговарати.  Госпођа Перса са фрајлом такођер је имала разговора о младожењи, па онда поспаше.  Фрајла је о чика- Гаври снивала.  Господар Першуновић дуго није могао заспати.  Он је сам у једној соби био, па је дуго горе доле ходао и размишљао како ће ствари изгледати ако му се кћи уда.  Першуновић је мали бакалин, има више деце, а од штете му није било кураторство над ћерком.  Ако се уда, све ће из руке испасти.  Мисли се не би се Чекмеџијић с мањим задовољио, а друго да му у рукама остане.  У тим мислима легне и заспи.  Сутрадан, кад устану, скупе се на фруштуку.  Фрајла је кући отишла, јер ће се тајно разговарати.  После фруштука започне се разговор.  — Сад се већ можемо, мислим, мало дубље у ствар упуштати, — рече Першуновић.  — Драго ће нам бити, — одговори чика- Гавра.  — Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра.  — Чули смо.  Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба.  — Ја нисам противна, ако отац није.  Само ми је брига за дете.  — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд.  — Немојте одма ’ с дететом почињати.  Детету сам ја тутор, као деда, па му неће ништа код мене фалити; најпре се осим детета разговарајмо.  Муштерија у дућану лупа, иште цигаре.  Госпођа Перса изиђе.  Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају.  — Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика- Гавра.  — Моја Перса има шилдгерехтикајт, па онда велику трафику и сав дућан је њен; поред тога има седам мотика винограда, једно на друго вреди девет хиљада шајна.  — А шта има дете? — запита Гавра.  — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал ’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са дететом располажем, а и матери сам куратор.  — Та, већ госпођа Перса како би се удала, добила би лако мајоренство.  — Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада је и удата, тако млада треба да је под очевим надзиранијем.  Ја почитујем господара Чекмеџијића и хоћу да верујем да је најбољи човек, да не иде на то да женино потроши; ал ’, бадава, сигурнији сам кад могу још донекле надзиравати.  Но зато и донде је њено уживање добра.  Јесте ли тако задовољни?  — Та, може се све то лепо уредити, само кад смо у главном сложни, а главно је мираз, а мираза госпођа Перса имаде.  На то дође и госпођа Перса.  — Персо моја, ови господари су са тобом задовољни!  Јеси л ’ ти са господар -Чекмеџијићем задовољна?  — Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа.  — Е, сад молим, господар -Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате?  — Имам куће у О., једну велику, једну малу.  Ову сам недавно купио.  И малу гвожђарницу.  — Све је то добро!  Од мале гвожђарнице може бити велика; а јесте ли сами?  — Само матер имам.  — Ништа зато; имате у њој највећег пријатеља, као моја Перса у мени.  — Дакле, шта мислите, господар Першуновић?  — Ја добро мислим, ал ’ треба још да се промислим.  Ја држим већ је по посла готово, а и друга половина мора на брзо ићи јер ја оклевање не трпим.  — Ни ја!  Што има бити, нека буде на брзу руку.  — Дођите ви, дакле, опет к нама, а ми ћемо опет к вама.  Је л ’ добро?  — Јесте.  — Ми ћемо, дакле, на том остати.  — Ја ћу и онако скоро овуд пролазити; имам нешто у околини куповати.  — Е, баш добро.  — Сад се препоручујемо.  — Драго нам је било.  — Особито с наше стране драго!  Збогом!  — Службеница.  Мило ми је било!  — Збогом!  — Збогом!  Љуба и чика- Гавра оду у бирцауз и дају презати, па су већ после по сата далеко од госпође Персе.  Када су кући дошли, почну наново размишљати.  Љуба мисли како ће та ствар испасти.  Ако Перси у кућу дође, мора своју оставити, па није прави господар; рад би Персу у своју кућу довести, са свим имањем и дететом, али старац је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда.  Чика- Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договара.  Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује.  Каже да би он њих желео видети у О., у својој кући.  Скоро ће бити у О. слава на Свету Петку, онде се иде на водицу.  Љуба инвитира госпођу Персу.  Дође време славе.  Уочи дана дође госпођа Перса са оцем у О. и уквартира се код трговкиње госпође Цифрићке која је Персине заове мужа некакав род, а сестра од тетке госпође Јелке Сириџићке, којој је сестру Савку Љуба оставио.  Госпођа Цифрићка је највећи непријатељ Чекмеџијићу.  Свуда га оговара и зарекла се да ће му свуда на пут стати.  Већ се није допадало Љуби како је чуо да су његови гости код Цифрићке на квартиру.  Намирисао је да је зло, па није ни ишао код госпође Персе у визиту, јер је знао да је већ све узалуд.  Госпођа Цифрићка је тако наместила Љуби под главу да Першуновић и госпођа Перса на врат на нос оду кући, само да се са Љубом не састану.  Љуба је све то унапред знао, па нити је више госпођи Перси ишао, нити је што писао, него се бринуо о новој каквој партији.  Љуба опет имаде две партије пред очима, и то обадве добре.  Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б.  Татијана Скорићева у П. била је фина проста девојка.  Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија.  Има сесију земље и виноград.  Оца нема.  Милева Милеуснићева, кћи Ђоке Милеуснића, опанчара у Б., баш је лепа девојка, и васпитана је као да је из академије изишла.  Има три хиљаде форинти сребра.  Коју ће сад Чекмеџијић од ове две?  Татијана је богатија, а Милева је васпитанија.  Љуба ће најпре да проба богатију, па ако не испадне за руком, тек онда васпитанију.  Татијанина мати је рада кћер удати за каквог ученог, или пак трговца.  Љубиног кума отац тутор је те девојке.  Љуба се није дуго мислио.  Кола с арњевима већ су готова.  Са чика- Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.  Кумов отац, чича Ђука, тутор и стриц Татијанин, био је честит човек и не би бранио да му синовица пође за каква трговца.  Договори се са Љубом и чика- Гавром, па поруче Татијаниној матери да буде спремна, доћи ће ђувегија са проводаџијом.  Татијанина мати брзо се спреми и каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши.  Татијана се смеши, слегне раменима, па каже:  „Добро, само имам напољу мало посла.“  Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором.  Но нема Татијане.  — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати.  Седну, мало чекају, девојке још нема.  Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема.  Љуба постаде немиран, неће да губи време, рад је девојку што пре да види.  Мати виче слугу, слуга дође.  — Иди, Лазо, брже по Татијану.  Тражи је па одма ’ да дође.  — Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза.  — Па ништа, одма ’ прежи, па иди по њу.  — Татијана неће доћи.  — Зашто неће?  — Ја знам зашто.  — Па реци.  — Мене мрзи пред овим господарима да кажем.  — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика- Гавра.  — Е, кад баш хоћете, казаћу вам.  Татијана ми је рекла, пре нег ’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи.  — Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће.  Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал ’ то не иде! — рече мало разљућена мати.  — Да, када би ми њу питали!  Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша.  — Одма ’ иди по њу! — викне мати.  — Молим вас, маните се тог посла.  Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је ' отишла у трешње, то је знак да нема васпитања; а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац; па да се још презирати дам — не, то бити неће!  Зато, збогом, нећу овде ни минут остати.  Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе.  Док је момака, хвала богу, биће девојака!  Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.  Бадава је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна.  Он такву неваспитану девојку, вели, не може узети.  Дигну се и оду.  Добро је учинио Љуба што је отишао, јер Татијана, како је кући дошла, ни осолити се не да.  Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла.  Сад Љуба хоће Милеву Милеуснићеву да проси.  Чика- Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милевиној матери.  Дођу у Б.  Мајка је већ код Милеве.  Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту.  Допадне му се Милева.  Лепо је била обучена и уштиркана.  Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милева одмах кринолин купити.  Љуба као да се помамио тако курове прави фрајла - Милеви.  Милева све успија.  — Видите, фрајла - Милева, ја се с вама врло радо забављам.  — То ми је мило, а шта је томе узрок?  — Све што год је на вама.  Није чудо што се зовете Милеуснић, јер тако миле усне нисам никад видио.  — Ви се само шалите!  — Ја се не шалим, нег ' што мислим то и говорим.  Па какве сте оштре памети!  На свашта знате брзо да одговорите.  Ја сам, истина, по свету прошао, ал ’ ви опет више од мене знате; кад говорите, не могу да вам речи у’ватим репа ни главе, тако високо говорите.  — Ви сте велики ђаво, господар -Чекмеџијић!  — Ал ’ ви још већи, фрајлице!  — Не би ’ рекла!  — Шта?  Ни ђаво не би с вама накрај изишао!  Тако су се љубазно донекле кошкали.  Љуба је само из курмахераја речима забадао, но фрајла - Милева знала се вешто извући.  Љуба свршава визиту.  Као среће ради, остави два талира и обећа да ће сутра опет доћи.  Сутрадан ето Чекмеџијића већ у седам сати у посету.  Милева још спава.  Пробуде је.  Љуба је нешто замишљен.  — Па шта, зар фрајла - Милева још спава?  — Знате, читала је ноћас много.  Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати.  — Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару?  — Јест, и тек до пет дана ће доћи.  Ево и фрајла - Милеве, обучена што може бити.  — Добро јутро, фрајлице!  Како сте спавали?  — Врло добро.  — Види се, кад сте тако доцкан устали.  — Знате, читала сам много ноћас.  — А шта то читате, фрајлице?  — Читала сам од Дима „Draj Musketire“.  — Шта су то ти мушкетири?  — О, то је врло лепа немецка књига, један врло леп роман!  — А ви само немачке књиге читате, а српске?  — Српске?  Ах, нисам још ниједну прочитала!  — Како то?  — Знате, ја сам била три године у леру, па сам много од српског заборавила, јер смо све немецки говорили, а разумем нешто и француски.  — Шта, и француски?  — Нешто мало.  — Та ви бисте ме могли продати!  — То не, пре би ’ вас купила.  — Па зашто српске књиге не читате?  — Српски нема ништа модерн; чујем да у њима ништа друго нема, него све се туку, кољу и пуцају; о курмахерају ништа.  Немецке и француске књиге све пишу о шармант људима, галант дамама, па какви ’ лепи ’ абентајера има у њима.  — Шта су ти абентајери?  — Шта, још ни то не знате?  Дакле, ви још нисте никад имали абентајер?  — Ни не желим га; ни име му није добро; но, опет би ’ рад знати шта је то.  — Знате, абентајер је то кад је мушко у женско, или женско у мушко заљубљено, па онда мушко излаже се сваком малеру, само што жели да постигне; тако исто и женска за љубав каткад и у мушке хаљине се мора облачити.  — Па то је абентајер?  — То је.  — Хвала лепо, ја га не потребујем.  — Ал ’ тек је опет лепо читати.  — А јесте л ’ читали Видаковићеве романе?  — Нисам, а и нећу, јер је то већ свака читала.  — Па каква сте ви онда Српкиња, фрајлице?  — Знате, ја сам Српкиња, ал ’ нећу да сам проста, него гебилдет Српкиња.  — Дакле, ми смо прости увек, и такви ћемо и остати?  Само да ми будете жена, каква бисте били Српкиња!  — Ала сте враг!  Ви бисте ми запретили да не смем стране књиге читати!  — Могли бисте, ал ’ најпре би морали српске књиге читати, и то само онда кад је кућеван посао у реду.  Тако се дуго још кошкају, Љуба о економији, а фрајла - Милева о амизант животу. — Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући.  Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.  Љуба искрено исповеди да је девојка лепа и мираз да није рђав — није шала три хиљаде форинти сребра! — но само је зло то што је врло нобл за њега.  Мајка држи за сигурно да ће бити шта, премда Милева мало навише тежи.  — Љуба остаје при првом, то јест да сутра отпутује.  Опрости се са мајком.  Љуба ноћу дуго није могао заспати; размишљао је.  Преспавао је јутро.  Премишљао је да послуша мајку, па да још остане.  Мајка и Милева о том ништа не знају.  Држе да је Љуба отпутовао.  Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића.  Пита за фрајлу.  Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н. Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити.  Љуба послуша, но засад се препоручи и оде.  — Он распитује по вароши за Милеву.  Кажу му да је са једним капетаном отишла у Н. да види илуминацију.  Начује још и то да мираз није баш сигуран.  Одважи се цело познанство прекинути.  Пред вече хода око куће Милеуснића да види мајку.  Мајка и Милевина сестра спазе га и зовну га унутра.  Сестра извињава Милеву, уверава га да ће сутра доћи и да је чека.  Љуба се обрне, па тек рекне:  „Остаћу, може бити“, и оде.  Одмах да презати па на пут.  Мајка ће дуже у гостима остати.  Кад Љуба кући дође, пита га чика- Гавра шта је.  — Ништа!  Баш сам о Усековању ствар започео, па ми је и срећа усечена.  Нема ништа!  Ја први дан код ње, а она други дан оде с капетаном на илуминацију!  Него тражимо другу!  Сад долази Чекмеџијић са чика- Гавром у варош С. Дођу у С. и уквартирају се код негдашњег Љубиног господара удате кћери.  Њен муж Јоца Парковић био је Љубин присни друг, заједно су били калфе.  Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени.  Сутрадан је недеља.  Љуба чека код црквених врата кад женске излазе.  Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио.  То је Анка Белкићева, трговачка кћи.  Господар Белкић је честан трговац и грађанин; није сиромах, ал ’ има много деце, па ипак ће дати што поред своје кћери.  Најпре отиде Парковић с чика- Гавром Белкићу.  Разговарају се, питају да л ’ је рад фрајла - Анку удати.  — Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења.  Зове их сутра на ручак, такођер и Чекмеџијића.  Кад сутрадан тамо оду, Анка изнесе ракије и бадема и стидљиво комплименат начини.  — Драго ми је особито ...  Изволите се послужити ...  — Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо ’ р Гавра Церић и госпо ’ р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац.  — Драго ми је особито.  — И нама особито.  — Изволите сести.  Сад се нуткају ракијом.  Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи.  Чика- Гаври није толико требало, јер је куражи имао и без тога.  Госпођа мамица напољу кува ручак.  Анка и друге ситније сестре помажу.  Дође и време ручку.  Сви се наместе.  Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан.  Он мора Љубу још за ручком искушати да л ’ је отворен.  Разговара се, али са по ока мери Љубу.  Љуба то примећује, па још већма пази да не куцне како флашом о чашу, или да чашу не препуни, или јелом чаршав не омасти.  Љуба нема мане, само још преко једне пробе мора прећи.  Донесе се печење — дугачак матор зец.  Ко ће га транжирати?  Код господара Белкића није био обичај, или да рекнемо мода, да се печење у кујни транжира, него на столу.  Он понуди Љубу да транжира.  Љуба је добро знао транжирати, али опет од толике зечине се убезекнуо.  Гуска, ћурка и само прасе лакше би му ишло.  Но, шта ће, мора срећу покушати, не може домаћину одбити.  Господар Белкић био је особите ћуди човек.  Могао је због мале ствари кога заволети, а, опет, због багателе презирати.  Код њега, ако је момак био машкртан, ако је слаткише јео, а за кисели купус није бранио — тај већ није био у милости; па још ако није знао печење транжирати, онда је сасвим изгубио кредит.  Он је држао, ко није кадар печење транжирати, није кадар ни заслужити га.  Љуба свој посао започне.  Салвет преда се, па транжирај.  Врло му за руком иде.  Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира.  Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.  Он — салвет му за горње дугме од прслука скопчан, главом на десну руку нагнут — гледа шта Љуба ради, да ли све по реду иде.  Нож је био јак, оштар, те Љуба начини прави мајстерштик.  — Господар -Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали!  Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал ’ не знам да л ’ би могао тог зеца тако брзо и лепо истранжирати.  — И сам се радујем, — одговори Љуба.  Тако сад у задовољству ручају.  Вино још остаје на столу.  Белкић једнако вином нутка госте, особито Љубу; но Љуба слабо пије: приметио је на Белкићу да га искушава да ли радо и много пије.  Љуба је мислио: нећеш ме ухватити!  Чика- Гавра није на то пазио, није га требало нуткати.  После подне шета се Љуба са фрајлом Анком, њеном малом сестром и мамицом.  Њему се Анка допада.  Истина, била је врло бела у образу, а Љуба би волео да је мало руменија, али опет нобл изглед има.  Ако је узме, сваки ће казати:  „Но, ова је из господске куће!“  — И Љуба се Анки допада.  Док се Љуба шетао, донде се Белкић са чика- Гавром разговарао.  За то време уклонио се Парковић.  Чика- Гавра напипава Белкића шта би поред кћери дао, а Белкић опет искушава чика- Гавру шта Чекмеџијић има.  Некако напипали су се и искушали.  Белкић каже да на његову кћер само за његова живота две хиљаде форинти гледају; а Љуба има куће две, гожђарнивцу и нешто дуга.  Ово последње Белкића је нешто мало тиштало, али ништа, млад је човек, све то може у ред доћи.  Белкић каже чика- Гаври да му се Љуба врло допада и рад би га за зета имати; но, ипак, мора једаред, и то наскоро, отићи у О. да види како стоје Чекмеџијићеве акције.  Чика- Гавра каже на то:  „Добро!“  Дође Љуба са шетње.  Анка и мамица отишле у другу собу да се пресвуку.  Уклонио се замало и Белкић, једно да чује како се Љуба девојци и матери допада, а друго да времена да Љуби и чика- Гаври да се поразговарају насамо.  Чика- Гавра Љуби све ређа.  Љуби се допада и не; али ипак упола је задовољан; хоће и он мало времена да дозна начисто како Белкић стоји, јер Љуби много Белкићева деца — има их шесторо — бригу задају.  Белкић преслуша жену и кћер.  Овима се Љуба свима допада.  Чика- Гавра и Љуба се договоре да одмах иду кући.  Белкић их као из етикеције зауставља, но они нипошто неће да остану, већ обричу да ће доћи још једаред.  И Белкић им обриче да ће их посетити.  Кад Љуба дође кући, почне распитивати за стање Белкићево.  Дозна да Белкић има две куће, једну малу и једну велику, и осим тога трговину добру.  Али шесторо деце, па текар на великој кући интабулиратих дугова!  — Тако исто и Белкић распитује за Чекмеџијића!  Већ све зна какав је и како му стоје акције.  Многи су Љубу покудили, али он неће све да верује, па мисли: кад се Љуба једаред ожени, све ће то друкчије ићи.  Осим тога мислио је да ће Љуби у почетку ма чим замазати очи.  Али тешко је с Љубом накрај изићи!  Љуба чека да се Белкић одзове; Белкић, опет, нешто као провлачи, не би ли се Љуба понизио; но, опет, дуго му је чекати, па се на пут крене.  Љуба је код куће, гледа своју економију.  Баш пекмез кува, а ето Белкића код њега.  — А гле мога зета, како је у послу!  — Баш сте ме тако упрљана затекли!  Добро дошли!  Изволите унутра!  — Посао не шкоди; беспослица је зло.  Мени је баш мило што сам вас тако у послу нашао.  Уђу у собу.  Ту је Љубина мати која лепо госта дочека.  Љуба је изишао да се преобуче.  Љуби се није баш допадало што је Белкић тако изненадно дошао.  Волео би он да се Белкић није тако лако понизио, јер можда је дошао да га на лак начин обрлати; па онда, Белкић, кад се тако лакоми, мора да није баш у најбољем стању.  У месту ће говорити да је Белкић дошао да провизитира Љубу и да за њега у самом месту испиткује.  Белкића задрже на ручку.  Љуба је био мало сатрусан, ал ’ се није показивао, лепо је Белкића угостио.  Но после ручка почне се важан разговор.  — Ви ћете сигурно знати у каквом сам послу дошао к вама.  — Нагађам.  — Вама се моја кћи допала, је л ’ те?  — Јест; ако ми се још и оно друго допадне, онда је све добро.  — Знам шта мислите.  И ја то исто мислим.  Је л ’ вам моје стање познато?  — Јесте, ал ’ не сасвим.  — Чули сте за моју трговину?  — Јесам.  — Знате да имам две куће?  — Знам.  — То је што знате; ал ’ има што и не знате.  — То би ’ баш рад чути.  — Знате, ја имам напољу прилично новаца.  — То је врло лепо, само ако је све сиугрно и дужници плаћају.  — Не брините се за то.  Видите, моја Анка добиће још за мог живота две хиљаде шајна.  — То је лепо; а кад почиње тај живот?  — Видите, сад ћу вам дати седам стотина форинти шајна, а доцније друго.  — Не могу чекати.  — Дужни су ми, не могу да инкасирам.  — То је баш жалосно.  Али ја нећу да добијем мање од хиљаде.  — Дакле, ви немате према мени поверења?  — Имам, ал ’ што има бити, нек буде одма ’ на пању.  — Е, кад је тако, ја сад идем, па ћу вам писати.  — Мило ће ми бити.  Белкић се није хтео дуже бавити, но се препоручи и оде.  Љуба је био практичан човек, па је увидео да је са Белкићем сама шепртљарија.  Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне.  Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајла - Анку.  Начује још да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки.  Сад је већ знао колико је сати.  Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену.  Белкић не пише ништа.  Он се на Љубу мало разљутио, па сад, кад дође нов ђувегија, а Сириџићка Љубу оговара, неће Белкић ништа за Љубу да зна.  Шта ће сад Љуба?  Да остане тако налако у платки?  Не!  Љуба мора своју част да спасе.  Но, како?  Као год што је Редић њему писао, тако ће исто Љуба Белкићу писати.  Једно јутро добије Белкић писмо на пошти и чита га.  Поштенородни господару!  Опростите што вам са овим писмом досађивати морам.  Ја сам чекао и чекао на ваше писмо ал ’ то је гдегод у воздуху нестало; мени пак није до чекања, и морам вам изјавити шта о целој ствари мислим.  Кад сте били у мојој кући, као госту устручавао сам се све вам исказати.  Но, сад изјављујем да ћу вашу кћер фрајлу Анку тек онда узети моћи када ви платите на велику кућу вашу интабулирани ваш дуг, па онда сами из велике у малу кућу уђете, а мени и вашој кћери велику дате, јер ја никад на вересију женити се нећу.  Ако на то не пристајете, немојте ми ни писати, јер већ онда знам да нисте у стању.  Остајем ваш искрени Љуба Чекмеџијић  Са овим писмом, дакле, осветио се Љуба у један мах и Редићу и Белкићу.  И врло је паметно учинио Љуба што је то писмо писао, јер је већ прстен госпођице Анке са младим нотарошем прошао, и до две недеље Анка је удата.  Овако је бар Љуба своју част спасао.  Љуба се ни најмање није кајао што је тако са Белкићем поступао.  Зар да пристане на мање од хиљаде форинти?  Не, давно се оженио један његов пријатељ ком је таст обрекао хиљаду форинти, а кад тамо, а он добио само седам стотина, те због три стотине има сада са тастом процес.  Љуба неће процес.  Опет му нуде девојку у Б. Неће сам да иде, хоће мало да се одмори, те шаље чика- Гавру.  Девојка има три хиљаде сребра.  Љуба је задовољан, већ је по посла готово; но опет се нађу који га оговоре, и он се окрене на другу страну.  Он је мислио да се мане за неко време женидбе, ал ’, међутим, оженио се врло добро један присни његов пријатељ, те тако опет добије вољу на женидбу.  У вароши Г. има Љуба једног негдашњег друга, који има две сестре, једна је лепша а друга умиљатија.  Свака има по две хиљаде форинти.  Лепа се зове Јулка, а умиљата Милка.  Брат њихов, Јоца Нерић, има још једног доброг друга, младог нотароша из Ј., Младена Ружичића и тај у кућу долази.  Јулка и Милка немају оца, само матер.  Јулка осећа велику наклоност према Ружичићу, али кажу да овај има врло слабу штацију; ако би који бољи дошао, не би га се одрекла.  Дође Љуба са чика- Гавром у Г. Брат Јоца зарадовао се, па их срдачно ауфирује.  Баш се овде десио и Ружичић.  Остану ту на квартиру.  Скоро ће доћи вечера.  За вечером је све весело.  Љуба на свакога пази, али особито на фрајле.  Види да је лепша Јулка, ал ’ није рђава ни Милка.  После вечере друштво се развеселило.  Сваки је морао по једну песму певати.  Јоца је певао „Тулумбашу“, као домаћин, Ружичић пак „Желиш ли бити моја“; затим замоле фрајла - Јулку, те и она лепо отпева „Куд блуде сада мисли твоје“.  Дошао је ред на чика- Гавру.  Он отпева „Вино пије Дојчин Петар“.  Сад сви моле Љубу да и он пева.  Спочетка неће, мало се у себи расрдио, јер је спазио да је фрајла - Јулка, кад је певала, некако чудне погледе на Ружичића бацала. Напослетку се склони па отпева „Збогом немарна душо“, не из срца, него као у пркос фрајла - Јулки.  После вечере се разиђу.  Љуба и Гавра су у једној соби.  — Како ти се допада овде? — запита га чика- Гавра.  — Не знам још ни сам како.  Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа.  — А јеси л ’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао?  — Јесам; ал ’ јеси л ’ видео како је она на њега гледала кад је певала?  То ме највише мучи!  — Мени се чини да Ружичић Јулку воли.  — И мени се чини; само она њега да не воли!  Тако се разговарају док не заспу.  Сутрадан иду мушки шетати се.  Љуба иде са Ружичићем да га искуша.  Већ су се прилично упознали.  — Кажите ми искрено, господине Ружичићу, што ћу вас питати.  — Драге воље.  — Да ли сте ви у фрајла - Јулку заљубљени?  Ружичић се смеје.  — Ал ' кажите ми, молим вас.  Можете о мом карактеру уверени бити да нећу ником казати.  — Кад је тако, казаћу вам искрено, ал ’ и надам се да нећете ником казати.  Јоца Нерић је мој добар друг.  Поред њега сам се са његовим сестрама упознао.  Само ћу вам толико казати да врло лако може бити, шта више и верујем да фрајла - Јулка има према мени наклоности, али, што се мене тиче, ту сам сасвим чист.  — Ал ’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја“?  — Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал ’ ја ту ништа немам.  — Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла - Јулку узети?  — Нити сам заљубљен, нити сам је рад узети, јер ја већ имам моју заручницу, само што сад још неће отац да ми је да, али доћи ће време да ће је дати.  — Е, то сам хтео да докучим.  Баш вам хвала.  Хоћете ли ме примити отсада за вашег друга, па то другарство још данас поред чаше вина са „пер ту“ да инсталирамо?  — Мени ће мило бити, ма одма ’.  Сад се помешају и други.  Чика- Гавра је дотле Јоцу искушао.  Дођу кући.  Фрајле спремају ручак.  Приспе и ручак.  После ручка иду сви у шетњу у башту.  Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке.  Она му показује пријатно лице; види се да је рада допадати му се, да га није рада из шака испустити; ал ’ тек каткад баца умиљат поглед и на Ружичића.  Фрајла-Јулка прави букете, један да Ружичићу а други Љуби.  Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал ’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала.  Јер мисли: и мени је дала букет, и њему је дала; он њу неће, а ја хоћу; дакле, биће опет моја!  Врате се кући.  Баш су се добро провеселили оно вече.  Љуба је постао са Јоцом и Ружичићем „пер ту“.  Сутрадан разиђу се.  Љуба се срдачно од Јулке опростио.  Кад дође кући, почне озбиљно да мисли.  Није шала, така лепа девојка и две хиљаде форинти!  Ал ’ није му до оклевања, него хоће да буде ствар што пре готова.  Пише Јулки писмо, да зна на чему је:  Дражајша фрајлице Јулка!  Ако сте ради за мене разумети, ја сам, хвала богу, здрав, и молим бога за ваше здравље.  Ја сам срећно кући допутовао.  Не знам ви јесте л ’ здрави.  Ви сте могли приметити из моји ’ очију оно што према вама осећам; ако и ви то исто осећате, онда смо ја и ви најсрећнији људи.  Сад само желим да ми ви отпишете како осећате, па ако се слажете, онда одма ’ и ’ вама да дођем, па да се уговоримо, и то не с вама, боже сачувај, него са вашом госпођом мамицом и Јоцом.  Остајем вас нижајше љ ... не смем да испишем —  ваш на веки  Љуба Чекмеџијић  После неколико дана добије, опет, Љуба ово писмо:  Почитајеми господар Чекмеџијић!  - Ја вам благодарим за ваше чувство према мени.  Што се мог чувства према вама тиче, оно је у божијим рукама, а бог је добар, може све добро испасти.  Зато примите овај изражај од мене, а вама стоји кад год ’ оћете приступ у нашу кућу.  Остајем са почитанијем  Јулка Нерић  Када је ово писмо прочитао, Љуба није знао на чему је.  Саопшти га чика- Гаври.  Чика- Гавра га прочита.  — Шта мислите, чико, о овом писму?  — Ја сам доста школа прошао, ал ’ ово нит ’ је бело нити црно — не разумем га!  — И мени је чудно.  Ја јој једно пишем, а она друго одговара.  Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога!  Та и нас свију чувство је онде, ал ’ из њенога писма не види се да она мора моја жена бити.  — Тако је.  — Па све нешто издалека говори.  Неће да дођемо па да се сврши, а опет не каже да неће.  Та моја фрајла штета што није трговац, та би умела са муштеријом!  — Дакле, шта мислиш сад?  — Ништа; док ми не поручи, нећу ићи.  — Тако и треба.  Када Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути.  Нашла му је у Д. једну здраво имућну девојку.  Иде Љуба са чика- Гавром да је види.  Мираз му се допада, ал ’ девојка не.  Обрече да ће доћи.  Дође кући, каже матери да је девојка врло ружна, ал ’ леп мираз, и да жели само неколико дана промишљења.  Прођу два три дана, Љуба још иште термина.  Прођу две три недеље, мати га гони, чантра.  Напослетку, Љуба се реши и приправи на пут, хоће богату девојку да узме.  Кола са арњевима готова су, Љуба тек да се крене, ал ’ ето ти писмоноше — носи писмо Љуби.  Љуба чита писмо.  Почитајеми господару!