ПУТНИЧКЕ ЦРТЕ ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА  КЊИГА ДРУГА.  Гмунденско језеро.  Крагујевац.  У БЕОГРАДУ  У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ 1869.  СВОМЕ ДРАГОМ ПРИЈАТЕЉУ  СТЕВАНУ РАЈИЧЕВИЋУ  ФАКТОРУ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ ШТАМПАРИЈЕ  ЗА СПОМЕН  Др Владан Ђорђевић.  Сећате л ’ се каква врућина беше преклане око Духова?  Ја не знам да л ’ је и код вас, тамо на „доњем Дунаву“, било 28 ° у хладу тако рано али ми овамо, у горњим местима, добили смо појам како ће нам бити у вечном паклу, кад нас стану пржити за јестаственичке јереси, за које нам ’ на земљи за сад, само по који број „Матице“ узапте ...  Већ што се човек зноји, то ни по јада, ама што се оглупи од врућине то је грозно.  Бог и душа за оно неколико дана имао сам способности за сенатора ма које јевропске монархије; али на жалост та висока места раздају г. г. монарси на цео живот најдостојнијима својих љубазних и верних, (наравно у интересу слободе, као што и г. Ч .... може доказати), а оно сенаторско стање мојега мозга трајало је само док је она жега трајала.  Еле била је „паклена“ врућина.  Ја сам седео у својој соби и размишљао сам о начину како да се разхладим.  Све за бадава ...  На један мах стаде неко у предсобљу звонити ка да ће да откине звонце.  Што нас је год у квартиру било полетимо на врата, кад тамо а оно један земљак, један књаж- српски Србин.  Он само што дувну газдарици, под нос да „има част“, отури мене на страну те уђе у моју собу, баци капу капут и прслук на клавир, па се прући колико је дуг на канабе, хладећи се својом раздрљеном кошуљом.  Ја се нагох више његове главе, па га стадох гледати.  — Је с чуо? — поче мој земљак пошто се мало одморио — Ја сам болестан.  Дошао сам, да ме лечиш! —  — Да чујемо.  Шта ти фали? —  — Покварила ми душа свој разнежани стомак, па не може ни залогаја више да прими у се! —  — Хм! од тог хроничког катара страдају све ђачке душе пред испит; то није ништа ново. —  — Ја не знам како је онима што разбијају главу са „Ја“ и „Не-ја“ или што претурају прашњаве и буђаве романе којекаквих средњековних калуђера — али ове хиљаде сирових грчких и латинских имена без икаква смисла и соса гутати читаве месеце од јутра до мрака, бррр! ....  Од тога би и преживар какав упропастио све своје желудце, а камоли г-ђица душа! —  — Жао ми те је соколе, али лек који би те излечио скупљи је и од мошуса, па није вајде ни да ти га предпишем! —  — А зар ти не знаш, бездушни материјалисто, да ми смерни Хришћани радо дајемо и кошуљу с леђа за спасеније своје душе — особито на овакој врућини?  Овамо с рецептом! —  — Добро кад хоћеш.  Мој савет гласи:  Баци све књижурине у запећак, отиђи до најближе жељезничке станице, седи у први воз који се буде кренуо па пусти нека те однесе међ какве планине где нема ни једног, црвеног оџака фабричког а камо ли загушљивих, усијаних, и смрдљивих улила великоварошких.  Ту изађи из кола тумарај три — четири дана по планинама надиши се свежег планинског мелема насрчи се густога млека по сенерхитнима, нагледај се румених обрашчића и усташаца сељаначких, насањај се на развалинама средњевековни ритерских замкова, накупај се у студеним језерима планин .... —  — Стој избавитељу мој! — гракну он па скочи те ме загрли — за тај рецепт постављамо те за нашег дворског лекара (ти ваљда знаш да сви српски господарчићи имају изгледа да постану „књаз“?) и дарујемо ти Вукашинову звезду И реда с лентом, коју ћемо ми установити чим ступимо на престо, да не би наши љубазни и верни уздисали и даље за туђим орденима, који се као што ти је познато обично дају за сваке друге заслуге, само не за оне које су учињене својој земљи и народу, за које обично награђује парче поштена хлеба и чиста савест ...  Ја му метух шаку на безбожна уста.  — Ћут несретниче!  Ја ако те чује Бог полиције да о савести говориш?  Ти знаш да његове уши допиру до Беча! ...  — Ал не, без све шале — поче он наново тргнувши печат с уста — то је божанска мисао.  После неколико дана лутања по тим планинама вратио би се човек тако поткрепљен да би могао издржати још који месец у овом злосрећном прежвакању давно преживљених теорема.  После тако свежег купања у чистој романтици .... —  — Да, да — прекинем му ја упоређење — само што се у ту илиџу не улази за два гроша или сто пара него би требало неких тричавих 80 — 100 форината! —.  Мој земљо стаде се чешати иза ушију па гунђајући:  „Хм ...  А има већ три недеље како смо примили паре за два месеца, ...  Хм ...“ прође по соби неколико пута, па онда од једаред стаде и викну.  — Έυρίνα! — додавши полако — ти ваљда неси прадедовски језик свој толико заборавио да не знаш шта значи та велика реч грчка?  Нашао сам!  — Шта си нашао? —  — Начин како да се спасемо из овога пакла! —  И док сам се обрнуо, он се не само обукао него и нађе све што мени треба, наби ми шешир на очи, огрну ме капутом и за тили часак одвуче ме на улицу која нас задахну као каква огромна фабричка фуруна.  — Та куд ћеш у сунце Бог те видео? — бранио сам се ја, ал све не помаже док не дођемо до једнога зида који је навек излепљен огласима од сваке руке.  Ту мој земљак као да тражаше неки особити оглас.  — Ха, ено га, видиш ону белу артију с црвеним и плавим словима нашарану?  Читај —  Ја стадох читати:  „Херцогиња де ла Рока умољава учтиво свакога који би нашао њено изгубљено псетанце кинг-Лира да ... -  — Е, јеси Дина мумџија!  Није тај оглас, већ онај више њега, Хеј! —  — Па што љуцки не покажеш — Ја почех читати други оглас „Ц. кр. западна жељезница приређује приликом светлих празника који наступају први овогодишњи теферич до Гмундена, Ишла и Салцбурга.  Тај воз за ћеф (Vergnügungs Zug) кренуће се вечерас у 7 сахата.  Карта за половину обичне цене и т. д.  — Ја сам тај оглас поодавно видео — поче мој земљак — али ни у крај памети да помислим на нас.  Из тебе је провиђење рецептирало.  Дакле иди кући па напиши тестамент, а ја идем на жељезницу да набавим за обојицу карте за твој бесмртни „воз за ћеф“, ха, ха, ха! ... — и он пође, ал ја га ухватим за раме.  — Та јеси ти при себи?  Где су ти паре, па још за две карте?  Знаш ли ти болан колико би нам требало? —  — То би лепо било кад овако славан муж не би нашао у свако доба колико хоће новаца у зајам. —  — А одакле ћеш вратити? —  — Хм, то је наивно.  Зар ти не знаш да је сваки српски књижевник милионар? ... — и пре него што сам га могао зауставити успентра се он уз један омнибус који баш на ону страну пролазаше где је западна станица.  Ја слегнем раменима па се вратим кући, држећи тврдо да се мој сељо шали и да је_на омнибусу отишао у Шенбрун.  Кад не прође ни два сахата, а он се врати, па ми још с врата маше картама.  — Ама ти се истина не шалиш? —  — Молимо знате да не заборавите да сам и ја парче Шумадинца, а кад ми један пут рекнемо хоћемо слободу штампе, хоћемо пороту или друго нешто, онда нам то неизхристића нико на свету ...  Него хајде везуј пртљаг ако ћеш понети коју кошуљу и огртач па да идемо, јер је већ време! —  Ја се прекрсти од чуда па кад није другче спремих се на двоје на троје, рекох забезекнутој газдарици да идем на пут, и сахат после тога били смо у пријатној хладовини дивних мермерних дворана и ходника на станици.  У баштицама гостионичким беше већ пуно наших сапутника и сапутница на којим се и по оделу могло познати да путују „за ћеф“ (ја већ морам остати сљедствен кад сам заглибио у_ тај несрећни превод).  У место озбиљних замишљених или тужних лица, сама радост и весеље, на све стране шала и задевање.  У место саравских кеса, тога путничког знамења, сваки обесио „дурбин од биљура“ или стаклену чутурицу пуну наше православне сремске шљивовице која се овде зове „слигобиц“.  Све се то разбашарило, рашћеретало и раскокотало да је милина погледати.  — Ха-а-а! — учини мој земљак наслађујући се погледом — мени је већ сад тако добро као да сам појео педесет ћевапчића па залио оканицом неготинца!  Слушај само како су зацвркутали они девојчићи „Джив, џив, џив!“  Па онај чича што се растапа од милине сркућући његово ћупче мерценскога пива дебелога, хе, хе, хе!  А куда велиш да седнемо?  Хоћемо ли још овде да ’ се загњуримо у романтику?  Или да оклембесимо уста, да завалимо капу на потиљак, да разбацамо капуте да закачимо палчеве у прслук па да се начинимо „О јес џентлмен!“  Ура, ено још једног ђака!  Хајд овамо! -—  За једним столом седио је, или управо лежао је на три столице дугачак ђак бечкога универзитета са својом чворновитом тојагом у левој а са својом дугачком лушом у десној руци.  А велите од куд се с поља види да је он ђак?  Хвала Богу, по униформи буршовској.  На глави му капица као наши женски фесови и још плића сва извезена златом тако да се једва види мало црвене кадиве.  На врату нема никакве мараме, него онако раздрљио се као какав наш катранџија.  Капут му је кратак од црнога „сомота“ па ишаран-гајтанима ко прибогу наше душанке.  Беле панталоне са разним шарама од пива мало су се виделе јер брат штудијо имађаше чизме до преко колена ка да ће сад загазити у какав рит.  На послетку и о лицу вредно је споменути неколико ожиљака, међу који један беше на носу још незарасто па покривен „фластером“.  То су јуначке ране из бојева са тојагама, столицама или богме и с мачевима ако се распра дотицала његове „части“.  Мој земљо канда се с буршом добро знао јер га поздрави са:  — Grüss di Gott, Peppi! (Поздравио те Бог Јосипе!  Е, јесу Швабе, не умеду ни Бога да назову љуцки).  Пепи се окрену, па кад види мог земљака скочи радосно те му пружи руку.  — Сервус Сервијанер, од куда ти овамо?  — Но — помислих ја у себи — тај с неба па у калабуре.  Лепо смо награисали.  — А који ти је то лисац? — рећи ће Пепи после поздрава показујући руком на ме.  Благонадеждна читатељнице, „лисац“ значи у буршовском језику ђака који је тек ступио у буршовско друштво и који мора бурше да служи у механи и на бојноме пољу докле се не покаже достојан да га крсте, т. ј. да га полију пивом и да га произведу за бурша.  Него збиља ја ти нисам ни казао шта је то „бурш“ У ширем смислу значи момче, дакле нешто што по себи ни најмање није непријатно (је ли?), а у ужем смислу значи члана какве „академичке задруге“.  Те су задруге биле од велике важности у почетку овога века по буђење свести и љубави к слободи у немачком народу, особито после наполеоновских ратова, - кад оно г. г. монарси не хтедоше да знаду више за златна брда грађанске слободе која беху обећали својим лаковерним народима само да ови својом крвљу зајазе чељусти аждаје Наполеона.  У тим су дружинама (буршеншафтима) одрасли људи као н. пр. Гуцков, Лаубе, с њима у свези стајаху Берне, Хајне и остале делије немачке који су познати под именом „младе Немачке“.  Бурш је био и млади Санд који је убио издајицу Коцебуа (онога истог од кога има и у нашој књижевности неколико глупих комедија).  Та су друштва била страх и трепет свију ондашњих Б .... и Х ...., али чим немачке државе једна но једна отеше себи устав, изгуби се и важност тих (онда тајних и забрањених) друштва, она осташе на универзитетима само за упознавање и братимљење народног подмладка из свију крајева пространих немачких земаља, за унапређење немачког јединства у језику, кад се политичко јединство тога огромног народа не може, и интересу праве слободе не треба да се оствари (јер је у једној огромној држави много лакше да се једна воља дочепа највише власти него у савезу многих малих слободних државица).  Мало по мало, са правом удруживања и јавнога договора, поникоше стотинама и хиљадама разноликих дружина које као локомотиви кренуше народни живот у напред, а бурши осташе далеко назад са својим униформама и сабљама са својим капицама и лушама, са својим мамузама и тракама од којих и данас граде око себе зид као нека особита каста друштва, за коју је сваки други грађанин „филистар“.  Што је пре било разбибрига, то је сад ужасно увећано, постало главна мета буршева, а то је ждерање (јер то се не може назвати само пијанчењем) пива, и „фехтовање“ које је у осталом само школа за међусобно разбијање глава у коме бурш своје највеће лаворике тражи.  Чести и крвави дуели за најглупље безпослице већ су многу мајку у црно завили.  Тако може и најлепша установа, кад се преживи кад се не развија у духу временском да падне до ....  Али молим за опроштење, ја за цело несам хтео толико о тој ствари да говорим.  Проклети бурш!  — Зар овај овде? — одговори му мој земљак— Не само да још није лисац него нема наде да ће икада од њега постати што ваљано.  То је филистар, и то српски филистар, знаш Пепи, из оних земаља „тамо дубоко у Турској где се народи један с другим чупају“ као што је чини ми се рекла Њ.  Екс. ваш некадашњи министар и песник Гете! —  Пепи ме измери од главе до пете па онда рече.  — Доиста изгледаш филистарски ... али то немари ништа, ја и мој Сервијанер извешћемо те на прави пут.  Седи овамо међу нас.  Ево ти пива да видим како лочеш (читатељ зна да ја верно преводим) — па онда се окрете његовом „Сервијанеру“ — Па куда сте наумили вас двојица? —  — Ми до Гмундена, а ти? —  — Па и ја бежим тамо из овог проклетог мравињака. Kreuzschokdonerwefter! (то не верујем да уме и Даничић превести, а камо ли ћу ја) То је срећа!  На тај рачун и за срећна пута сад ћемо још један мас (од прилике ока) да пијемо!  Хеј вирцауз! —.  Донеше пиво, и ми стадосмо пити.  Из разговора сазнадосмо да је Пепи и родом из Гмундена чему се нас двојица особито обрадовасмо, јер сад имађасмо барем другара који ће нам све моћи показати што је вредно да се види у околини гмунденског језера.  — Кажу да је врло лепо то гмунденско језеро! — приметим ја у разговору.  — Шта „лепо“, ја не трпим такве свакидашње речи кад се о моме језеру говори.  На грудима наше мајке земље има једна кита цвећа која јој ево већ преко - милион година стоји за прслуком а ни најмање није увехла.  На том цвећу још трепте сузе што су неком  заљубљеном Богу низ лице кануле кад га је узабрао у - богатој башти васионе, да је поклони несуђеној драгој.  То цвеће тако дивно краси и вечно подмлађује нашу мајку земљу да наш тата — сунце по вас дуги дан за њом гледа, кад она као вредна газдарица тумара по кујни т. ј. кроз азурне небеске просторе.  И наш тата вечно сагорева од љубави.  Та кита цвећа то су горњо- аустријска брда и планине, а оне боговске сузе то су дивна језера наша.  А од тих свију божанских језера најумиљатије се зове гмунденско или траунско језеро!  Тако ваља о њему говорити.  Мој се земљак заценио од смеја, а ја стадох мерити бурша.  У мало га несам запитао да л је чуо кадгод за Лазу Костића?  И ако јесте, како он сме „фушеровати“ у туђ занат?  — Пепи, Пепи — тресо се мој земљо — ти песник.  Славно сравњење.  Сад тек знам да се ми онако грозно знојимо само за то, што наш тата још непрестано сагорева.  А који је онај галантни небески удварач наше љубазне мамице? —  Пепи потеже подобро из његовог „кригла“ па врло озбиљно одговори.  — Г. Марс, фелдмаршаллајтнант звездане небеске војске.  Таман Пепи хтеде на даља запиткивања мога земљака о осталим нашим родовима, да разјасни зашто је месец наш најстарији брат, кад у дворани се зачу прво звоно, један кондуктер дође пред баштицу па загрми.  — Ко је за Гмунден — Ишл — Салцбург нека се пење у кола! —  Ми брзо платисмо па појури на поље да уграбимо добра места.  Под тима се разумевају места крај прозора одакле се могу прегледати предели кроз које пролеће воз.  Крајни вагон од воза беше још празан и ми поскакасмо у њ уздајући се да ће и остати празан па да ћемо се у своје време моћи прућити на тврдим клупама које су обично пред зору мекане као памук, само кад их има толико празних да човек своје иструцкане удове опружити може (јер ваљда вам не треба ни_казати да смо ми рад наших демократских начела путовали на трећој класи?) Али на жалост број теферичлија био је тако огроман, да се за тили часак и крајњи вагон напуни као каква кутија смокава.  Нико се није могао ни наслонити него је морао седети усправљен.  Али из почетка није ни било непријатно, јер песмо имали кад ни да помишљамо на то у оном хаосу од шале смеја и дима који је куљао на све мушке носеве и уста ка из оџака, тако да је вагон изгледао као каква мала фабричка варош, од чега смо ја и мој земљо највише зазирали; осталу хуку буку и праску фабричку допуњавале су наше „љубведостојне сопутнице“ које су торокале као да сто чекрка уједан пут ради.  Досетке, шаљиве причице, задиркивања, озбиљније препирке све је то прскало као кад баћа Стувер у пратеру запали главни фронт каквог свог „ватромета“ на тезоименити дан њеног краљевског и т. д.  Особито у нашем одељењу (вагони су обично раздељени сниским преградама на три одељења али се путници могу преко преграда рахат видети и разговарати) беше живо које рад раскалашнога бурша и његовог Сервијанера, толико рад оног чиче којега видесмо још на станици.  Он је поред свега тога што је најмање педесет година претурио тако ђаволасто задиркивао једну младицу која је с нама седела, тако смешно исказивао своје очајање кад му је она казала да је већ удата, да је на првој штацији чека њен слатки муж, и како је и она неутешна што се не може користити његовим, галантним понудама и т. д. да би та једна епизода била читава новела — ал не бој се вазљубљена читатељице, ја знам да си ти и онако срдито напућила твоја устанца па велиш „И то ми је новела!  Прича недељу дана, а још се нико није ни заљубио а камо ли да се ко убио или отровао или у воду скочио као што се у поштеној новели приличи!“  Међу тим, које год жељезницом путовао, знаће да то џакање и весеље у вагону не траје дуго, особито ако се воз под ноћ крене, или ако је неко „затворено“ друштво у њему, као што је наше, па он и не стаје на свима обичним станицама.  Сахат, највише два, па онда се сви изговоре, уморе, анекдоте се исцрпе, шале изазивљу само по који осмех у место кикотања и грохота, досетке постају све тромије и тупље пређе, луше се једна по једра гасе а пушачи заборављују да их на ново напуне, сваки се повлачи у себе самога па се пусти својим успоменама, бригама, жељама и надама на вољу, и на послетку, као год што се какав хор који се иза кулиса удаљава, све слабије и слабије чује, још по који откинут гласак, па онда све умукне, тако и овде све се утиша мало по мало и на послетку ништа се није чуло осем монотоно труцкање нашега воза и бесно фачање наше локомотиве.  На пољу беше сунце зашло, и над непрегледно широким њивама и ливадама, које вредна рука сељачка беше претворила у прави рај и за само око, и које у даљини обгрљаваше венац модрих планина као оквир какву љупку слику, трепташе читаво море румене светлости.  Каквом тајанственом и чаробном копреном покрива та тија вечерња светлост сваку и најобичнију стварку у природи, какву божанску хармонију склапа она из најоштријих противности, које на дану чисто вређају осећање о лепоме.  Па какву благу срећу удева лепо вече у људске груди! ...  Ако их раздире очајање или каква силна туга, један поглед у ту величанствену и мирну природу, хлади запаљене ране, утољава и најбешње бодове, па ако ништа друго, а он измами бар сузе на очи, те бар тако олакша набреклом срцу.  Ако бурно дахћу под каквом ненаданом срећом, коју човек чисто не може да издржи, овако вече кадро је и ту буру да утиша, и то радосно раздрагано срце да умири, даде му снаге да се своје среће нагледа, да је се без страсти наужива.  Па и на нас, свакидашње тежатнике, који се не можемо потужити ни на сувише среће ни на превелике несреће, код којих је један ка и други, код којих цео живот пролази у насуштни хлеб, и у борби, не с поштеним пријатељима, већ са самим црвима и подлацима, па и на нас, какав силан утицај има овако свечан тренутак у вечном животу природе!  Као кад какви нежни прстићи на финим жицама од цитре, стану мамити најслађе гласове, тако потоњи зраци сунца на заходу могу да измаме најмилије успомене из душе, па од њих да начине најлепше слике које пролазе поред укоченог погледа у даљину, помињући најдраже тренутке једног целог живота ...  Отаџбина, детињска срећа, браћа и сестре, другови, прво будење душе и срца, прво свитање идеја за које ваља живети, прве борбе и занос прве победе ...  О хвала вам миле, миле слике! ....  На један пут стаде врискати пишталица на локомотиви, точкови се све лакше и лакше окретаху, најпосле воз стаде и наш вагон се затресе па стаде, а кондуктори заграјаше.  — Штација Дингеда!  Десет минута одмора! —  У вагону опет оживе народ.  Нас тројица такође похитамо за остацима у станичку гостионицу да тих десет минута што је могуће целисходније употребимо на благо и поспјешествованије нашег желудца.  Пред станицом се гурало тамо и овамо најмање две три стотине путника, а највише их је јуришало у гостионичку трапезарију која је не само постављена била за толику гомилу људи, него већ и усута јела стајаху по столовима само да се драгоцено време уштеди!  У нашем напредном веку и кад се за ћев путује, ваља на врат на нос јести.  При свем том што на станици беше толико света, опет је свакоме у очи упадала једна жена која је пред ходником стајала са једном повеликом путничком торбом, чекајући док се гомила разиђе да у ком вагону потражи себи место.  На њој беше дугачка црна мантија опасана у струку грубим црним гајтаном на коме с леве стране беху обешене бројанице и крст.  Главу а и доста лица сакриваше неко као снег бело платно, намештено као у калуђерица.  Она стајаше смерно гледајући преда се, као да никога на свету нема око ње.  Мене подухвати језа кад видех тај живи анахронизам онако у месечини.  Ја и на инштитуцију калуђера мрзим, али калуђерице су тако скрнављење најсветијих природних закона, да „prosto plюnutъ da cҕhatъ“.  - Бурни имају и тај ружан обичај да завирују свакој девојци под нос, поред које прођу, па с тога се несам чудио кад Пепи, пролазећи поред калуђерице чучну да јој испод беле настрешнице види лице; али помислите како се ја и мој земљак окаменисмо кад видесмо да Пепи брзо скине капу те калуђерици пољуби руку, и збуњено се стаде извињавати.  — Опростите ... пречастна госпо Варвара ... али од куд сам се ја могао надати?.. —  Она диже полако главу, а ја и Сервијанер само што се погледасмо ...  Хоћете ми веровати да та калуђерица не могаше бити старија од 18—20 година, и да ја нисам видео лепше девојке од Крушевца до Петрограда и од Беча до Москве?  Ја се сећам само на још једну тако лепу девојку, у коју смо сви, што нас је год имало срца, у полугимназији теразиској, пре једанајест година били заљубљени.  И беше налик на њу та калуђерица као да су две сестре рођене.  Оно исто српско црнпурасто лице, оне исте жарке очи које још црње долажаху, под дугим лако узвијеним трепавицама и густим црним веђама она иста фино просечена усташца, онај исти целокупни тип лица, само што у нашег београђанчета беху румени обрашчићи као румена јабука, и што се на њима појављиваху при сваком смеху две меке рупице у којима како кажу моје еснафлије „божић Амор своје стреле запиње“, а на лицу пречасне госпе Варваре беше кречна бледоћа, и не верујем да би се и осмех сам а камо ли с Љељом усудио на то хладно, строго ал достојанствено лице.  Ми бејасмо заборавили да смо гладни, и да калуђерица не уђе у један вагон ми би проиграли наших десет минута јер не само да би нам заделу ноћ остао желудац у стању турских каса, него нам се не би ни очи наситиле оног пустог гледања ...  Срећом нас дочепа бурш, који је пречасној калуђерици однео торбу до вагона и још једаред је у руку пољубио, па нас увуче у трапезарију, зграби с једнога стола три лунгенбратена, мету пред свакога један и стаде јести да је све иза ушију пуцало.  — Пени, ако Бога знаш, каква је оно? ... —  — Му ... му ... му!. — беше цео одговор буршев који се довио, и уз то нам пружи руку на воз, као утеху да ће нам после причати.  Кад не беше другче, наклопимо се и нас двојица, и срећом бесмо и последњи залогај прогурали до „срца“ кад зазвони звоно.  Брзо посласмо на кукавно сажвакане залогаје један мали потоп феславскога вина, платисмо (не питајте колико), и пре другог звона бесмо већ на својим местима у вагону.  Да ми је ко пре те вечере казао да је могу за мање од десет минута вечерати, ја би му казао да лаже.  О свето искуство, без тебе нема ништа.  Ми несмо дали буршу ни да своју душу запали нашим запиткивањима о калуђерици.  — Она је моја земљакиња и комшиница била, и док смо деца били, играли смо се заједно! ...  — Одговори Пепи и гледа преда се а преко његовог лица прелете израз, који се бар мени учинио као неки дубок бол и сет.  Али можда је крива и вагонска лампа која и онако слабу светлост врло неудесно на његово лице бацаше.  — А да знате каква је та вила била пре само три године!  Ко би у овој погнутој, бледој и изнуреној калуђерици познао поноситу возареву Мирцлу! —  Он опет ућута, па оста непомичан заборавивши потпуно на кесу дуванску коју беше извадио да на ново напуни лушу.  — Па који је јад отера у калуђерице? —  — Ах! — учини Пепи па махну руком преко чела, као да се, трго из кратког сна — немојте ме питати ...  То је тако тужна прича да вам је ја несмем причати.  Ја несам мајстор у причању па ћу начинити какву накараду.  Боље причекајте до сутра, па кад се станемо возати по језеру, запитајте ма кога возара, са што је Шифер - Мирцл отишла у калуђере?  Они ће вам сваки испричати боље од мене!  То је само било уље у жар наше радозналости.  Сад нам је баш морао причати.  Он се бранио донекле, па најпосле кад није имао куда рече:  — Добро да вам причам; али ако ја мојим буршовским ручендама згњечим њежни цветак, ви сте криви.  На вас грех!  — Затим извади сахат, уздахну „тек по ноћи“, погледа по вагону, промрмља „а у овој кутији сардина нема ни помисла на спававање“, па онда напуни и запали лушу, и започе да прича.  „— Да, да!,..  Лепа је била као каква иконица!  А уз то тако поносита, да нико није смео ни да је се дотакне од свију наших момака.  Ако би се какав странац усудио да је помилује (јер она је са очиним чамцем превозила путнике преко језера) она би га шинула по руци, а богме кадкад није јој ни весло сувише замашно било.  Образи јој беху румени као алмруже, очи плаве као генцијана а косе златне као исто сунце кад са каквог снежног поља одсјајкује.  Какви је момци несу просили, па све за бадава!  Она није хтела ни да погледа на оно силно благо које су јој нудили! ...  Она је чекала свога суђеног.  И он се брзо јави.  Душа ваља ни Лоидлу не беше замерке.  Стасит, срчан момак, какве само планина гаји.  У целој нашој околини не беше снажнијег рвача, ни куражнијег ловца, јер ви треба да знате да је мало другаче ловити лаконоге гемзе по нашим вратоломним кршевима, него што је газити кроз какав рит за тицама.  Па како је лепо возарче Мирцл на брзо припитомило тог дивљег џина, тог бесног ловца!  Свако јутро доносио јој је свежег алпског цвећа да јој задене за зелени шешир, и за везени прслук; а како би пала тија ноћца, па би месец ударио преко језера своје сребрне мостове, одмах би се зачуле и слатке песмице уз нежне тонове са цитре, који би се помешали са чаробним шуштањем језерских таласића, одмах се могло видети како се на језеру љуљушкају два чамца један до другога, и како у једноме нема никога, а у другом момче и девојче ...  На његовом крилу лежи мала цитра и он мами што може срдачније гласиће из ње певајући тихо, а она га обгрлила па га час љуби а час опет помаже певати.  Па какве миле песмице!  Он тек започне:  „(Девојче, ти ме волеш; девојче јел да сам ти драг?  Та ја би се на небо попео, да за те коју звезду скинем“).  А она му одговара:  („Што је виша кула, то се лепше чују звона с ње; што је твоје срдашце поноситије, то је и радост моја већа.“)  А кад би се сити напевали, онда би Лоидл стао причати своме злату о најскривенијим кланцима и језерцима о којима Мирцл још никад ни чуда није, и на које је Лоидл наилазио рад својег непрекидног лутања и пентрања за гемзама.  Девојци се једном та причања Лоидлова тако допадну да га стаде молити да и њу један пут поведе са собом у лов.  Хоће и она да види те чопоре дичне дивљачи, хоће и она један пут да се успентра на највише вршке Трауенштајна одакле он каже да види не само цео Гмунден, и цело језеро и сва брда и сва села око језера на један пут, него и преко тога далеко, далеко ...  Лоидл се насмеја „Како ћеш се ти пентрати по оном стењу?  Та ти не би ни до по пута дошла па би тако сустала да не би могла маћи“ — „Охо, молимо, и ми смо планинкиња и ако смо понајвише одрасли крај језера.  Покушај, па ћеш видети да ћеш се ти још пре уморити него ја“ — „Хајде баш да видимо.  Али у очи тога дана треба да преноћиш на нашој страни језера, на прилику код твоје тетке у Карбахмиле?  Јер нам ваља здраво поранити ако хоћеш да видиш гемзе док су још на окупу ...“  Она пристане и уговоре и дан и место састанка.  Тетка ће је пустити, она зна, да се Лоидл и Мирцл пазе, а она зна и то да је Лоидл поштено момче.  — И освану жељени час, кад је Лоидлу ваљало доћи пред теткину кућу и викнути „Ју — хуј!“ да одјекне од стотине стена.  Девојка је већ била готова, обучена и умивена, спремна за пут, и изађе из колибе поштапљући се великим „грисбајлом“ (то је велики штап за пењање у Алпима).  Он је осем тога имао своју пушку о рамену.  Пошто се срдачно поздравише, узеше се за руке па хајд ’ уз брдо.  Ваздух беше пријатан ал ’ ипак суров, мирисан од планинског биља, ал ’ опет још толико хладан да се јежила кожа од њега.  Магла се још витлала по земљи или на стенама које изгледаху као да су добиле џиновска крила.  Над најдаљом ивицом Алпа, на небу јављаше се као крв црвена пруга која се све више ширила у зелене, бледо-црвене и бисерасто-сјајне траке.  Јеле и смреке које за се одвојене стајаху тек што почеше да бацају прву, дугачку, скоро прозрачну сенку по земљи.  Лоидл и Мирцл ишли су брзо да се пре сунца дочепају некога виса, и девојче играјући се штапом лупаше њиме о стене поред којих пролажаху.  — Немој то радити Мирцл.  Ми већ морамо и говорити лакше.  Јер како зађемо иза оне чуке тамо, ето нас одмах у кланцу кроз који се долази до гемзовских стена, па само да начује дивљач и најмањи јек човечијега гласа, онда збогом свако ловљење, и онда се можемо слободно вратити откуда смо и пошли.  Девојче узе грисбајл по среди па пође мирно уза својег драгог даље.  — Стој! — заповедаше он на један пут али врло полако, стаде па оштро гледаше за маглом и правцем којим се она витлала.  — Ми морамо с друге стране ударити, јер ветар дува све иза нас право гемзама у нос, а кад оне омиришу ловачко месо, онда одлетеше у невидиш.  Имају угурсузи носеве да ни сам ђаво не би веровао! —  Они дакле ударе другим правцем.  Мирцл није могла да се нагледа све те дивоте и величанства које се око ње налажаше.  Стрме расцепљене стене у нежном жару првих зракова, и дубока ждрела међу њима увијена у оно тајанствено плаветнило као каква бајка.  Овде — онде по која усамљена тица прилепила се уза какву као зид усправљену стену, па час поклизне а час се сама затоциља да у којој пукотини потражи црвака.  Дубоко, дубоко под њеним ногама види се варош како се још рве с маглама, само њих двоје стоје у сред јутарње светлости, и сред милијона росних капљица што се у хиљаду светлих боја прелевају, а пред њима ужарене главе урнебеских глечера.  Још мало пођоше уза страну, -па ето их на коси планинској.  Сенке већ беху оштрије, ваздух беше мало топлији, а цео је свет изгледао као ружа задахнута каквим злаћеним дахом.  Планинске чуке и највиши шиљци од стена који стајаху у колу изгледаше као највиши листићи у ружиној круни.  Девојче погледа на ниже преда се ...  На дну планинског котла ширило се питомо језеро.  Она га још никад није тако цело угледала и ако је на њему одрасла.  Половина беше још у магли а другу половину, коју грли зелен лук од најлепших башта искићен белим спретним сеоцима као белим цветићима, беше већ огрејало сунце.  Какав поглед беше то зелено, пурпурасто и дијамантасто светлуцање и прелевање на језеру!  Па опет, шта су те речи да кажу оно што угледаше лепе очи возарчета у свом заносу од миља!  Ту ни један молер нема боја, ту ниједан језик нема речи; то беше као да су виле откале некакав ужасно велики ћилим од самога бисера, па га изнеле на сунце, па га дижу и спуштају, па се играју њиме да се све блиста, сјаји, засењује, цакли, сагорева, да се све топи у оним жарким бојама.  Ми људи ми се кочоперимо нашим говором, а кад угледамо оваку какву појаву природну, ми тек опет морамо да признамо да је цео наш говор само муцање, ми увидимо да и ми као мутавци само можемо знацима да наговестимо шта осећамо, али исказати— не умемо.  Девојка је стајала наслоњена на свог драгог, па је само гледала у језеро.  И он није речце проговорио.  На један пут она диже главу па му погледа у очи ...  Њему се учини као да му тај поглед отвори сва ребра, па му кроз сред срца прође ...  — Хајдемо, хајдемо, душице.  Сунце ће нас претећи! — и он је обави око витког стаса својом снажном десницом па је слатком силом откину с места на коме је беше језеро очарало.  — Хајдемо, само полако, и пази да не откотрљаш који камичак у амбиз, јер он ће док слети до доле начинити толику ларму да ће се  сва дивљач разбећи.  Видиш ону чуку тамо?  То је Кајзершпиц.  Кад и њу обиђемо, онда ћемо прилећи на земљу ... —  — Хоћеш одатле гађати јадне гемзе?. —  — Аја, ми ћемо само да гледамо у дољу што је под чуком, као у какав рибњак.  Тамо ври и гамиже дивљач да јој броја нема.  Само ти иди смиром и држи се уза страну! —  Тако пођоше опет мало даље.  Ловац постајаше, како који корак даље, све пажљивији и остражнији.  — Тако сад добро пази да ти штап не звекне где о стену ...  Ни речце више ...  Полако ... полако ...  Овде морамо пузити четвероношке ...  Пст ... немој главе дизати.. обиђи тај камен ... пст! ...  Сад да се неси ни мрднула.  — Девојка хтеде да удесније положи поред себе свој грисбајл, ал ’ осети снажну руку Лоидлову која јој не даде ни маћи.  Његове густе обрве живо се мицаху и очима јој исказиваше куда треба да гледа.  Она погледа у дубину.  Каква слика!  У једној огромној арени, окруженој са свију страна громадним стењем и окићеној са мало зелене траве и џбунића, лешкарила је иди пасла дивљач.  Она никад није видела тако многе гемзе у друштву, па још како су рахат, па како су се разбашариле.  Баш се види да су код своје куће.  Подаље од осталих стајаше један старији јарац, на једном великом камену као на каквој трибини или на кули, и по његовом живом мрдању ушију а и по целом његовом држању видело се да прислушкује и на све стране пази.  „То им је вођ — шану Лоидл својој цури на ухо — он чува стражу.  Чим он осети штогод па само звизне, одмах стругне цела руља и за тили часак их нестане као да су авети биле“.  У девојчету куцаше срдашце тако силно ...  Колико јој мило беше што је драги обавешћује, опет умало му она не метну руку на уста, јер сад се она још више бојала него он, да гемзе не начују човечији глас, па да не ишчезне тај лепи вилински сан што јој трептијаше пред очима у јутарњој позлати.  Она је лежала грудима на ивици једне стене која се као одсечена одмах спушташе у недогледну провалу, и осећала је како јој срце о стену бије ...  Сунце је све више и више осветљавало дубоки планински казан продирући у његове небројене пукотине и ждрела која из њега изводе.  Како лепе беху нежне гемзе које већ беху обасјане, са оним витким телом и танким ногама, с оним црним, влажним и сјајним носићима, с оним великим, сјајним, паметним очима!  — Душице, погле онамо ону гемзу са двоје младих! — шану опет Лоидл па пружи прст, али не макнувши руком.  Она погледа и види једну гемзу како се са својим младим гемзицама игра.  Да је од шећера била наређена та група, не би могла слађа бити!  Мати скочи на један камен па гледа своје мале, па онда сиђе к њима, па опет ускочи, па опет их гледа.  Мирцл одмах разумеде шта та игра значи.  Мати је учила своје младе скакању ...  И дојиста није се преварило девојче.  Јер, ено гемза сиђе с камена љутито, дотера једно мало до стене па га стаде дотле гурати главом докле није имало куд, него хоп — ено га на стени.  Она га је гледала малко, па онда стаде к’о бајаги бежати, а гемзица с камена у страху да не остане без мајке на ново скочи, и ено је где се умиљава око матере.  Тако је ишло и с другом гемзицом.  Кад беху обе на камену, а мати тек изненада их гурне с камена, па морају да скачу, хтело им се не хтело ...  — Хоћеш да ти убијем коју гемзу, Мирцл — шану опет ловац својој девојци, и маши се токорсе за пушку.  Девојка пребледе од те помисли, усправи се мало, склопи своје руке молећи, и погледа га с таким прекором и сузама у очима, да се Лоидл није могао уздржати а да јој пољупцем не осуши сузу која кану преко њених обрашчића.  Мирцл стаде опет гледати доле и није могла да одвоји очију од тог веселог чопора поносите дивљачи.  Ала чудна мирноћа и срећа беше у том рају, високо над светом, изнад свију брига и невоља — па опет како близу беше ловачка смртоносна цев! ...  — Гурни један камичак у амбиз, Мирцл, али полако и нек није здраво велики! —  Девојче дохвати један камичак, али у исти мах ухвати је Лоидл за руку.  — Остави тај камен ... не помичи се ...  Избери други какав, ал ’ овај ни по што више.  И то да га неси додирнула руком; догурај га до ивице штапом! —  Она учини све, како је драги казао, и камичак одскакута низа стену котрљајући још неколико камичака са собом на које је путем ударно, чак до у дивни гемзовски станак.  Још док је камичак озго летио звизну гемза на стражи.  Гемзе наћулише уши, млађи се помешаше међу старије, све гомиле згромадаше се у чопор оштро мотрећи на све стране.  Једна гемза одвоји се из чопора, па пажљиво приђе ономе месту где је камичак пао, стаде га њушити и превртати са свију страна, па онда подиже главу у вис и стаде омирисавати ваздух — али ветрић је високо изнад чопора лахорио — па кад виде да нема опасности, врати се на своје си, а укочени чопор оживе и растури се опет у веселе гомилице, које на ново ударише у играње ...  — Добро.  А сад узми један камен у руку, протрљај га мало длановима ... тако ... задахни га ...  Сад га баци како хоћеш!  И други камен паде.  Стражар - гемза звизну још јаче него мало час.  На ново страх и трепет међу гемзама.  Испитивач приђе онако исто пажљиво к месту, ал ’ тек што прињуши камен, даде од себе тако чудноват, силан, ал ’ непријатан глас, да се гемзе једна преко друге безобзирце распршташе на све стране, и брже него што би човек могао представити шта се то учини не беше више ни једне гемзе у дољи — — —  Али не само језеро и планински кланци_, још неко је знао за тајно миловање дичнога Лоидла са лепом Шифер - Мирцлом!  И тај им је био издајица.  А знате које то?  То беше китнасти прозорчић на собици девојчета, то беху ноћни састанци и ашиковања на том кобном ал меденом прозорчићу, који се у нас зову „фенстерл’н“ ....  Не потраја дуго, и већ су све комшије знали да су Лоидл и Мирцл двоје „љубезних“ или један „паард“, и сад насташе мутни и облачни дани у животу лепог девојчета који је дотле тако ведар и срећан био.  Да је ког другог изабрала, не би је нико ни у кући криво погледао, у нас се све женидбе почињу са тим „фенстерл’н“, али Лоидла — о њему не ће тата ни да чује.  Ама за што, за Бога?  Ви се сећате како сам га у почетку, хвалио, па откуд да се он родбини девојачкој не допада?  Хе, он јест истина био дичан и вредан, али ... сви Гмунденци, сви рибари и ловци који живе по селима око језера знали су да је он Wilderer, т. ј. да је он починио сву ону грдну штету по забранима и ловачким потесима.  То беше једина, али врло срамна љага на њему.  Истина нико не би се могао заклети да га је видео где по забрањеном месту лови или краде дивљач, али тек сваки је то знао.  И доиста, он се само својом хитрошћу и срчаношћу умео спасти од честих потера које су сеоски кметови и грофски шумари шиљали, само да га једном укебају.  На послетку беше стављена од општине награда од 25 форината ономе ко тог страшног лопова поткаже иди јави власти где га може на делу ухватити.  „Шта? — грмио је Мирцлин отац — тог вилдерера хоћеш, тог лумпова и крадљивца?  Сутра му могу ловци протерати тане кроз луду главу, па онда?  Онда си имала љубазника или мужа, можеш тражити другога!  Тако ми свију светаца ја не ћу да имам зета кога сваки деран има право да убије. _  Сирото девојче шта је знало да ради до плакати и трпети ...  Али кад је вече дошло и донело драгог на прозор, онда му је цура пала око врата, па га је јецајући од плача молила и преклињала да се мане те своје кобне страсти, па да ка ’ и други људи оде у канцеларију шумареву па да лепо узме допуштење кад хоће где да лови, а не да меће сваки пут свој живот на коцку.  Он јој је неколико пута обећавао да ће јој молбу испунити, али није имао снаге да одржи реч.  Он се љутио на самог себе, али све забадава.  Међу тим нису ни остали момци из околине били без срца и без очију за лепоту красне Шифер - Мирцл и просиоци нагрнуше са свих страна, тако да је већ једном ваљало ломити колач.  Оцу се особито допао Валзер Хис, леп, здрав деран, из добре имућне куће.  И он стаде наваљивати да му ћерка пође за њ.  Једно вече, кад је Лоидл баш пошао био својој цури, истрчи она као без душе пред њега и стропошта му се на прси.  — Лоидл, ја ћу се убити, ако се ти не махнеш „вилдераја“.  Мени не даду живети код куће гонећи ме да пођем за недрага, за Валзера Хиса! ... — и овде се девојка скоро загуши плачући.  Момку стаде тешко око срца.  Њему се тако ражали да јој се одмах заклео да не ће ни узети пушке у руку, да ће је раздробити о какву стену на хиљаду комада (и да му је при руци била за цело би учинио, али она је била у планини добро скривена заједно с његовом муницијом и великом торбом од коже, па док он до њих дође, ко зна да л ’ се не ће предомислити! ...), и шта вам он није обећао у томе тренутку, само да утиша своје злато.  У потврду својих обећања дао јој је руку, уз то трп чврста „Buss“ пољупца и притиснуо је тако силно на прса, да у мал ’ није јаукнула од бола.  И од тог вечера прође 10, 15 дана, прођоше четири недеље, нигде се ни речце не чује о каквој новој штети иди крађи дивљачи.  Отац Мирцлин већ се не љути кад се у кући спомене име Лоидлово, и мало по мало поче и он да верује да ће се момче поправити, а уздања Валзера Хиса стадоше падати.  Лојидл је доиста био прегао да одржи девојци задану реч, и само једно није учинио, т. ј. није ни дирнуо своју пушку.  „А што да је дирам — помишљао је у себи — кад хлеба не иште?  Нека је нек стоји!“  Једном, опет после ашиковања на прозору, дође Лоидл у механу.  Кад тамо и Валзер Хис у њој, седи замишљено и тужно за столом.  Лоидл, како је био раздраган и пијан од среће, приђе к њему, и ако се несу никад пазили њих двоје, па га пита, шта му је?  „А шта ће ми бити, одговара Валзер Хис, мој старац, мој јадан бабо на дому, како који дан све више не види.  Чим се присумрачи већ не види ништа па макар му сто свећа упали!“ — „О сиромах Хамер!  Па што не гледате, ваљда би се могло наћи лека?  Што не потражите доктора?“ — „Хм, доктори!  Шта несу радили с њиме па забадава.  Оно, мени је један наш човек у Салцбургу који више зна него сви доктори, казао један лек који је многоме и многоме до сад помогао; али где ћемо га ми добити?“ — „А што?  Де да видимо, ваљда не ће бити тако тешко набавити“: — „Тај се лек само у планини добија, и то пушком.  И то је: слезина из гемзе“  — „Па то није тешко.  Отиди само грофовскоме ловцу ....“  Валзер Хис му упаде у реч смејући се и жмиркајући очима.  „Знам шта хоћеш да кажеш, али ту гемзу не сме убити обичан ловац, него ... ти ме разумеш! ... ти! ...“  — „Аха!“ осмехну се Лоидл „И то, настави Хис, не сме слезина бити са свим хладна кад се метне на очи болеснику, дале ваљало би где у нашој планини ...  Али наравно, где је сад тај момак, који би се подухватио да тај севап учини?  Ловци су истерали из њих и последњу искру куражи! ...“  Лоидл беше међу тим подобро потегао из своје чаше, па које вино, а које дражење Валзера Хиса, еле за час пропаде све што је Мирцл горким сузама откупила.  Њему та мисао јурну у срце ка ’ пролетњи сок у дрво.  Зар сиромах старац да изгуби очњи вид само за то што нема никога ко би се упустио у један честит метак за њ?  Јок, то не сме бити док је Лоидл жив.  А најмање треба Хисов отац да ослепи.  Лоидл хоће да покаже људима да му је „срце правоме месту.“  У пркос свију забрана и уцене повишене, дигне се Лоидл сутра на ноћ у планину, извуче из једног камењара пушку и торбу своју, где их је обично крио, па стаде се пети све више и све дубље у планину, тражећи згодне бусије.  Месец беше већ увелике искочио, и беше красота у планини.  Свеће и ватре по селу беху давно погашене и само се језеро могло у дубини видети како се у месечини цакли као исто сребро.  На један пут искрсне диван гемз-јарац пред Лоидла.  Он одмах обори пушку, нанишани и — оштри метак проломи се кроза стене.  Живинче само што једном скочи, али три аршина у висину, па се онда стропошта и није се више ни мрднуло.  Лоидл му прискочи, за тили часак очупа прегрш вуне с кичме задену је за шешир, стрпа целог јарца у своју велику торбу па је упрти на леђа, и онда запне што је могао брже назад.  Ноћ беше прилично хладна, но с њега је све киптио зној.  На по пута седе под једно дрво да се малчице одмори.  На један пут: чује се неко шуштање, неко шаптање, па онда кораци у камењару и све јаснији и разговетнији разговор.  Оче небески, та то су ловци шумареви!  Он је добро чуо где говоре:  „Ту негде мора да је.  Та нама је и пут и правац потказан.  А и пуцањ се с ове стране чуо.  Он нам не ће више утећи, - само се држите тако раздељени!“  Шта да се ради?  Или скочити у амбис који је баш под тим дрветом зијао, те се размрскати о стење па се тако спасти грдне љаге и срамоте за цео живот, или се бранити јуначки докле траје праха и олова, и не предавати им се жив у руке.  У тај мах сену му још једна мисао кроз главу.  Он се успентра уз дрво као каква дивља мачка, заједно са својим ловом и пушком, па се шћућури у густом лишћу као каква скамењена тица.  Ловци дођоше под дрво, и један рече „Ја остајем овде на стражи.  Ово је једно од најважнијих места, као што сте и сами од Валзера Хиса чули; а ви знате да он не ће вући никога за нос, особито где се тиче Лоидла.  Та и он је с нама у хајци, ено га где је у јарку ухватио бусију!“  И он доиста оста под дрветом па се разбашари као да се не ће маћи с места до зоре.  А и остали ће за цело остати на својим бусијама!  Кад ... у један мах ... стаде у дрвету нешто кврцати и пуцкати, Лоидл стаде све више и више осећати да се гране, у којима је он полуседио а пола лежао, нагибају ...  Оче небески велика грана на којој је он, беше почела трунути на оном месту где се од стабла одваја, па се сад под овако великим теретом ломи!  Сад стаде тако силно пуцати и крхати се да се Лоидлу учини е ће свет да пропадне, и он препоручи Богу душу, јер сад више нема спасења, сад је већ знао да ће за неколико тренутака бити раздробљен и разбацан на хиљаду комадића, јер ево, он већ лети у провалу! ...  Он само што чвршће пригрли гране, заклони очи па дрекну „Језус Марија!“  У ушима му стаде зујати, мало за тим бућну о једну стену и осети како је од ње одскочио, у исти мах зачу човечији врисак и — обнесвесну.  Кад је дошао к себи осећа да је још жив, и да је још непрестано, у грању, шта више, и јарац је ту.  Он лежи на њему.  Али испод њега ... бруји и грми водопад да је страхота слушати.  Он се припе што силније за све што је могао дохватити.  Најзад опусти једну руку, пошто се другом чврсто држао, па стаде око себе пипати.  Нигде дна.  Он спусти пушку на кајишу колико је могао дубље ... нема дна!  Дакле, он се био с грањем заглавно између две стене попреко над ужасном провалом у коју продираше бесни водопад.  Он оста тако како се нашао и гледао је да се ни најмање не помери.  Помрчина као тесто у провали — а њега свака коштица боли.  Ни од куда ни најслабији зрачак светлости.  Али он беше још у животу, и његова пушка беше цела целцата крај њега, па шта је хтео више?  Али што је у те тешке, дуге часе прошло Лоидлу кроз главу, што је он мислио ту најстрашнију ноћ његова живота то не би пожелео ни своме најгрђем непријатељу.  На послетку поче свитати, и Лоидл се на дебљем крају највеће гране успужа до једне стене.  Прво што је на њој видео беше један човечији леш.  Лоидл му сагледа у лице_.  Велики боже, то је Валзер Хис, убијен оном истом граном на којој се Лоидл спасао, и ако је неколико стотина стопа на њој пао.  Лоидл му опра лице клечећи крај њега, али он се беше већ давно охладио.  Са сузама у очима, молио се Лоидл Богу, да спасе и опрости душу Валзера Хиса.  За тим је којекако сишао у село, час четвороношке, час прескачући, час клизањем.  Нико живи није га срео.  Ловци, што беху на бусијама чули су да неко дрекну „Језус Марија“ али су мислили да је то њихов друг који је под оним дрветом остао, а овај опет у мал ’ није онемио и оглувио од страха.  Они су се брзо после искупили и отишли назад.  Лоидл одмах оде у „амт“ (канцеларију) који је још био под управом грофа чије су шуме, и исприча му све, шта се прошлу ноћ у планини десило, и јави где је леш Валзера Хиса.  Гроф заповеди да се све узме на протокол, испита целу ствар, на кад се уверио да је доиста све онако било, постави Лоидла за свога ловца.  Он беше слободан!  Колико је сласти и среће било на првом „фенстерлисању“ после тога, можете мислити!  Сад је бабо лепе Мирцле био потпуно задовољан да му Лоидл буде зет.  Та он је сад господин постао!  И просидба се на брзо сврши; али од свадбе није могло бити ништа те јесени, јер „девојка није била још спремна“ како ваља за свадбу, и тако се она одложи до пролећа; али брига је веренике за то!  Они су се сад могли састајати колико су пута хтели на дан, могли су ћаскати у друштву колико им срце иште, та ту ће проћи цела зима као какав сан! ...  Али зима беше те године необично јака.  Што ни старци не памтише, то се те зиме догоди т. ј. и само се језеро заледи.  О путањама и путовима кроз планине не беше ни помена.  По томе и беше огроман доказ љубави од Лоидла што је при свем том сваке недеље по један пут пробијао се кроз снежне брегове те долазио својој драгој.  О чешћем долажењу не беше збора.  Баш и да је могао Лоидл оставити кућу и родбину саме у ономе мору од снега и леда, не би му Мирцла допустила. __  Али кад једне недеље у обично време не дође драги, па кад још седам других вечности, још седам дана прође, а Лоидла никако нема, девојка да полуди.  „Мора бити да се каква несрећа догодила“ хукала је јадница непрестано.  Отац ју је тешио како је знао, али и он сам је видео да не ће бити чист посао.  Прође богме и трећа недеља, а Лоидлу ни трага ни гласа.  Девојка није могла више да издржи ту страшну неизвесност, и подигне се да види шта је.  Отац је наравно није могао пустити саму, па пође с њоме.  У Гмундену шта несу радили да добију саонице за * * *, где је била колиба Лоидлова, па све забадава!  Ни један саоничар не сме да се подухвати.  „Бог с вама, говораху, та одонуд нема ни једних саоница ево већ десет дана.  Тамо мора да је страшно сад!“  „Ја идем пешке“ рече Мирцла кратко, па пође.  Та храброст њена окуражи мало најсрчанијег саоничара, па пристаде да вози али под условом да иду само дотле док не наиђе на очевидну опасност за се или за коње, јер он се онда враћа.  Они присташе и седоше у саонице.  Ледени ветар сипао им је снежне игле у лице.  Саонице се крену, али не пређоше ни две ста корачаја, па већ је ваљало сврнути с друма, јер на њему беху толики брегови снега навејани да су коњи још из далека зазирали.  Кочијаш беше угледао са стране нешто чистине, па стаде терати преко џомаба и јарака да су путници све скакали са својих места.  Где брегови ближе један другом стајаху ту је ветар још махнитији био, подизаше читаве брегове снега, витлаше их и разбијаше на све стране.  Најзад, кад уђоше међу стене беше мирније, али каква слика!  Јеле и смреке једва су се виделе из снега, толико га је ту било нагомилано, и да не беше у снегу плитак жљеб над оним местом где је у дубини јарак крај пута, не би било могуће наћи пут.  Колибе, које су једним зидом наслоњене на стену беху сад ограђене са свију страна високим зидовима само од снега, и јадни становници с тешком муком одмакну бар који корак онај снежни зид који им затвора врата и прозоре.  Жустри коњићи који беху у саонице упрегнути ознојише се већ од зора.  Кочијаш је непрестано уздисао „Не може се даље“: али Мирцл му је свагда умела доказати да се може још мало.  „Ја ако ми коњи поломе ноге?“ питаше он опет.  Отац девојчин обећаваше сваку штету накнадити.  Обично се тај грдни снег у више маха наслаже, и сваки слој добије свој покривач од леда.  Копита коњска пробијају најповршнију кору леда, и ноге пропадају у горњи слој, али коњи су уједно захуктани у напред, и тако се догађа да оштра ивица у леденој кори поломи ноге коњу.  Таком несрећном живинчету нема више помоћи и права је благодат ако му ко танетом из пушке или секиром прекрати самртне муке.  Ено, где коњи опет зазиру и не ће даље.  Ваљало је сићи па повести преко каквог брежуљка или рупчаге у снегу, јер преко њих примамљиваше опет парче пута на коме се могло сањкати.  Мало за тим ваљало је опет извући саонице из какве стрме стране где су путници више једно на другом него једно поред другога седили, или их је ваљало испразнити од снега.  Неколико хвати даље ваљало је једног коња извлачити из снега, јер беше, упао до трбуха, и то ваљало му је извући најпре једну ногу, па је метути на савијено ћебе, исто тако један дењчић под трбух и једну стражњу ногу, па онда трзати за узду, јер само тако је било могуће извући коња.  На послетку ваљало је испрегнути па за уздице водити коње, те се онда сами вратити па довући и саонице.  - Сад наиђоше опет на велики брег снега насред пута.  Коњи стадоше врчати, махати главом, устукњивати, и кад год би покушали да их натерају на брег, а они хоће да се стрмоглаве на страну.  Зној је у млазовима текао с њих, а оба дрхташе ка прутови.  „Силазите или да се враћамо!“ командоваше пресудно кочијаш. -  Мирцл скочи из саоница, и отац за њом, помогоше обрнути саонице, исплатише, па опучише даље пешке, јер су знали да одатле нема више но четврт сахата до једне колибе, у којој живи један добар знанац Лоидлов такође грофски ловац.  Они загазише онако на добру срећу, јер ту није било избора.  Пропадали су у снег час до колена час и више, и помагаше једно другом да се опет искобеља.  Старцу је пуцало срце у недрима гледајући како му се дете мучи, али Мирцл није ништа осећала, није ни опажала да је до појаса гола вода, а од појаса у читавом панциру од леда; она је хтела даље, даље ... онамо где ће се решити живот или смрт, јер њу обузимаше ужасна слутња све више што су се већма примицали мети.  Само једна појава трже је из те тупе неосетљивости за све што око ње бива.  То беше један чопор дивљачи који угледаше у снегу.  — Ах сироте срне и гемзе! — уздахну девојче и сузе јој грунуше на очи.  Сигурно је помислила на онај рај који је са Лоидлом гледала, па га упореди с овим стањем ...  Јадна дивљач беше до трбуха у снегу, омршавила — саме коже и кости!  Колико их поломи своје витке ноге док се довуче до каквог дрвета да се његовом кором захрани ...  Колико их се стропошта с каквом великом сантом леда и снега која се одвали са какве високе стене па смрви и уништи све, на што у своме падању удари.  Колико је колиба, колико је људских породица погинуло и нашло свој гроб под каквом подобном лавином! ...  При овој потоњој мисли врисну девојка, да јој се отац сав престрави.  Њене тамне слутње добише облик, и ако она за живу главу не би хтела да погледа у њ.  — Шта је, дете моје, ако Бога знаш? —  — Ништа, ништа, отац, видела сам ено онамо под стеном, једну распарчану гемзу.  Мора да се стропоштала с каквом лавином!  — Кукавно живинче! — рече старац погледав на ону страну — па погле како овај цео чопор мирно стоји као да ми и не пролазимо тако близу поред њих!  Од глади су и на страх заборавили! ...  Кажу, да ловци не само што зими немају срца да их бију из пушака, већ им још по кадшто сами износе те полажу сена или насечене маховине! —  Пођоше опет мало даље.  Старац је видео по лицу девојчетову, да у њеним прсима страшна бура бесни, па поче — сиромах — да говори и не мислећи о чем само да је мало разговори ...  — Да, моје дете ...  Варошани нам завиде за наше мало благовања у лето, а не знају како ми то скупо плаћамо ...  Они не знају у својим топлим собама и за пуним трпезама шта је то провести недеље и месеце у дрвеној колиби, свој затрпаној снегом, и то провести с децом, са старцима, с болесницима ...  Они не сањају како је то немати коре хлеба, а не моћи нигде ништа зарадити, нити набавити ...  Они не знају да се може бити богаташ ако се има само једна врећа брашна, само један ћупић масти, само које парче пастрме ...  Па поред свега тога, ни један часак не бити сигуран за свој живот ...  Умирати без свештеничког благослова, без светог причешћа .....  Јер до колико њих допру наши добри свештеници и доктори, које не остављају ни часка да се код своје куће скрасе ...  Па бар да добију што за свој труд и метање живота на коцку!..  Често не само да морају лекарије да поклањају, него кад виде какав је јад и чемер у колиби оставе и цео новац што при себи имају ...  А погле Мирцл како су коре на растовима испуцале од зиме па се разјапиле ...  А гле колике су леденице!  Имена ми има хват у свакој, та изгледају као дрва од леда ...  Ух Боже благи, кад први пут затопли, па сунце стане растапати ову пропаст снега, што ће ту бити воде, што ће се тај потоп рушити низа стене и кланце у језеро!  Нека их милостива богородица само одбије од наших сиротих колеба! ...  Али Мирцл, Мирцл, слатко дете моје шта је теби?  Ти си ми веома сустала-! -—  Девојче ћутећи затресе главом, и њена дуга лепа коса која се беше следила у сијасет ледених кићанчица зазвекета као да су јој витице од костију ...  Она само што пружи руку напред где се већ димио оџак поменутог ловца, па поче с удвојеном снагом грабити напред.  Отац је једва могао да је стигне.  На послетку беху пред жуђеним вратима, отворише, и — девојка као згранута цикну „Лоидл“, па се стропошта на његов смрзнути и снегом уваљан леш, - који је лежао на поду ...  Њена се слутња испунила ... '  Газда од колибе исприча скамењеном старцу, како се још прошлу ноћ чуло стропоштавање једне лавине, које се проламало као хиљаду громова у једаред, па како је он јутрос зором ишао да види да није каква штета учињена, и како је видео да је једно крило од лавине пригњечило и Лоидлову колибу.  Цело пре подне су копали и разгртали снег док су га једва нашли под развалинама ....  Ето, господо моја, за што је дивна Шифер - Мирцл постала мајка Варвара, за што је волела обући калуђеричку мантију него невестинско рухо, кад га није могла обући као Лоидлова љуба ...“ — —  Тако заврши бурш своју приповетку.  Бог зна на колико се места наш воз заустављао, ми то ништа несмо чули, ми несмо ни један задремали, па опет ни један несмо опазили да на пољу већ свиташе.  Тако нас све занимаше та прича.  Што је мене још већма занимало то беше сама личност причалова.  Је ли могуће да је тај забатаљени човек, који само за лумповање и нерадњу живи, који нигде ништа не чита, нити има када да што збиљски мисли, је ли могуће да он осећа то величанство и страховиту лепоту природну, ту дугу човечијих најплеменитијих жеља и уздања, то море сласти и чемера о коме нам је причао? ...  Мој земљак ка ’ да је то исто размишљао по што се приповетка сврши, јер он стаде мерити бурша од главе до пете.  — Пепи, дај да те добро видим.  Ја не знам да л ме моје уши, или ме моје очи још непрестано варају?  Каквим се чудом ти преобрази у тако ... —  — Папрлапа, Сервијанер, дај ми твоју мараму да ти је исцепам од суза; јер ја сам само за то прескочио описивање последње „срцепарајуће“ сцене, што сам се бојао да нам ти не потопиш цео вагон твојим сузама! ... —  — Ето видите, господо, да у тог човека нема срца, кад он може после онаких рефлексија да ... —  Пепи се стаде церекати као дуд.  — Ха, ха, ха ...  И ви сви доиста мислите да сам вам ја неки истинити догађај причао, и да је ова калуђерица моја Мирцл? — па видећи да га ми сви озбиљно и питајући гледамо, он опет прсну у смех — куку, за Вога, мој трбух, ох ... ох ... ох ... е, то је добро било ...  Сад морам ја да бришем сузе, које ми је смех натерао на очи! — па по што се са свим утишао настави:  — Та ја сам хтео само да вам разбијем сан, кад није било могуће спавати, па сам скрпио из три новеле једног мог сељака, г. Авг. Силберштајна,! ...што сан могао трагичнију причу, поред које сам уједно могао да вас упознам и са оним странама нашега живота крај гмунденског језера и у нашим кланцима, које ви по свој прилици, не ћете имати кад да видите, јер ви се морате са истим возом вратити.  Ето то је цела ствар! —  — А калуђерица, несрећниче, калуђерица? — питаше мој земљо.  — Калуђерица је једна од оних глупих као ноћ сељакуша, којих има још на стотине у пастви св. оца папе! — одговори он слежући раменима.  — Па што си јој онда синоћ пољубио руку? —  — Из тог простог узрока што несмо били на само, иначе би смо се пољубили у уста.  Него махни ме са твојим вечним запиткивањем.  Погле како се славно рађа сунце! ... —  И на пољу доиста беше већ свануло.  Ја отворих прозор и кроза њ нас задахну свеж и мирисав јутарњи поветарац.  Околина већ не беше онако равна као синоћ, већ се видело да се приближујемо горостасним Алпима што у својим недрима крију тај чаробни свет језера, стења, гемза, прича и песама, али још бесмо прилично далеко од њих, још беху завијени у ону тајанствену модру боју.  Међу тим осећасмо да се воз спрема да стане.  Ја протурим главу кроз прозор да видим каква је станица, кад преда мном читава варош у једној дољи; иза ње се види један савијутак некакве велике реке.  Брдашца око вароши трепте од јутарње позлате као год и јабуке с крстовима на црквеним кулама, а питоме куће са својим кићеним баштама леже још у „хладу дебеломе“.  — Ама да није ово Линц, Пепи? —  — Наравно, стара кућо — одговори бурш гледајући око себе да не заборави што — покупите своју сиротињу, јер овде ћемо не само доручковати него и у друга кола сести, која ће нас кроз брда провући до мојега Гмундена! —  Кола стадоше, кондуктери заграјаше „Линц“ и „четврт сахата останка“, ми покуљасмо из вагона.  Ах како је славно опружити згрчене удове пошто се цела ноћ проседела! ...  — Ето, јазичници, — поучаваше нас бурш кад седосмо пред рештаурацијом да доручкујемо и да се умијемо — то вам је наш Линц.  Славна варош, особито са нашег владике који свакога месеца пише тако масна пастирска писма, да би човек помислио да је ...  — Ћути, Пепи, ако Бога знаш, немој таквим именом да трујеш ово млеко ваздушно! — упаде мој земљак у реч, па дисаше са свом снагом онај доиста већ планински свеж ваздух.  — Којешта, Сервијанер, кад се довече попнемо на „химелрајхвизе“ више Гмундена, онда ћеш видети да је ово само сурутка према ономе млеку и меду.  Видите ли хеј тамо ону планину што јој је врх одсечен као ножем?  Оно је планински џин, што се зове Трауенштајн.  Испод њега је та „небеска ливада“ Ја вам кажем, то није ваздух то је медицина.  Ја сам убеђен да ће напредна индустрија двадесетога века начинити од њега особити артикл тако, да ће се наш ваздух с гмунденског језера и његове рајске околине разашиљати по целом свету у запечаћеним боцама као рохичка иди карлсбадска или друга која лековита вода, па кад хоће човек да се угуши од сецирсалског, болничког, касарнског, тамничког, фабричког и театарског ваздуха, а он само отпуши стакло гмунденца па повуче неколико поштених уздаха ...  Хола!  Ено моје калуђерице!  Сад ћу ја доћи.  Сервијанер, да се неси усудио ову пошећерену кифлу да дираш, убићу те! — и Пепи отрча за калуђерицом која као да је чекала док сви путници буду за доручком да се неопажена, провуче до новога воза, коме се упутила била.  Те несрећне жене боје се света и светлости као и други црнорисци.  Пепи је брзо стиже, и смерно поздрави, узе јој торбу из руке и живо машући руком и говорећи нешто допрати је до вагона у који је пречасна госпа Варвара ушла, благословивши нашега бурша још једанпут.  Пени се одмах врати нама.  — Јес ’ чуо, момче, — поче Сервијанер машући главом — ти си нешто сувише услужан према тој калуђерици ...  — Хм ...  Хм ... шта ли је томе узрок, бого благи? ...  Пепи се најпре увери да је дотична кифла у животу, па тек онда одговори.  — Немој бити носорог! ...  Ја истина несам особито правоверан католик, али поштујем свакога ко с таквом искреношћу верује, и тој вери жртвује своју младост и свој цео живот, као та сирота девојка.  Што је мени мило да јој још који пут погледам у лице — то су стари јади ...  Пре него што сам ја отишао на универзитет, ми смо се радо гледали, и да јој она ужасна машта не дође у главу, ко зна шта би било данас! ...  А, ба, што је прошло — прошло! — и бурш сасу своју каву у грло као да је пиво.  — Каква то машта? —  — Ама истина, Пепи, ти на наше питање управо јеси одговорио са оном твојом скрпљеном причом.  Рашта је она отишла у калуђере? —  — Из истог узрока рад кога је цура орлеанска, Јованка од Арка, сатарила онолико хиљада француских и инглиских глава, рад хистерије.  Јавила јој се света богородица на једном златном облаку, па као што је Јованци у тој прилици казала где ће наћи чудотворни мач, којим ће победити непријатеље отаџбинске, тако је мојој комшиници казала да сахрани своје лепо тело у влажним зидинама намастирским, и да се уда за небеског заручника.  Глупо девојче отрчи прво попи и исприча му шта јој је богородица благоизволела саопштити.  Г. попа који је чини ми се доктор теологије, падне пред њу на колена, као пред светињу, прикљињући срећну избраницу да одмах послуша заповест с неба, и за неколико дана била је најлепша девојка наша — осечена биљка, калуђерица ...  — Па то је много интересантнији узрок него онај новелистички, који си ти онако незграпно уплео у описивање гмунденске околине.  Јавила јој се богородица!  Гледај молим те!  Ах што не ће случајно да угане т .... обртње, па да падне шака каквом паметном лекару за женске болести (јер калуђерице не зову доктора без крајње невоље)!  Ја бих се опкладио да би он том приликом нашао и анатомски узрок за што јој се јавила св. Богородица! —  Тако развезе мој земљак, а и мене заинтересова сад калуђерица много више.  — Пепи, да л’би смо ми могли коју проговорити с том твојом несуђеном? —  — За што не?  Сутра ће она са првим или другим паробродом прећи преко језера у Ебренсе.  Ако и ми с тим паробродом пођемо, можеш се разговарати читав сахат.  Али, кажем ти фукс, остави срце у гостионици, јер ти се иначе може догодити каква несрећа и ако те пречасна госпа интересује као што видим са свим са научног гледишта! ... —  У тај мах зазвони први пут.  Док поустајасмо и стадосмо плаћати, звекну сабља иза нас, и чусмо где се неко смеје.  Обрнемо се сва тројица и угледамо једног врло малог хусарског официра где стоји пред нама, углавио свој „монокл“ у десно очње дупље, па мери бурша од главе до пете, и смеје се како може бити глупље.  — Хе, хе, хе, фамоз! фамоз! —  Пепи скочи.  — Што се цериш, блесане?  Зар не умеш ни на који други начин да покажеш како си звекан? —  — Жан — мазећи се одговори официр окренувши се у пола лакеју који је иза њега стајао, — ево ти моја камџија па покажи том младом човеку да држи језик за зубе кад га ја, удостојим погледа! —  Пепи само што пребледи.  Жан похита да испуни заповест свога господара, али га бурш шчепа за прса па га тако силно тресну о земљу, и ако је грдосија лакеј био, да му је сигурно требао један сахат док устане.  Официр видећи на што изађе његово беснило хтеде да се извуче, и као да ништа није ни било пође даље, али је Пепи једним скоком стао већ преда њ.  Грдна гомила путника беше се за тили часак искупила око нас.  — Удовлетворење, деране, или се не ћеш маћи с овога места! — рече му Пепи загушеним гласом и кроз зубе.  Официр погледа око себе, па онда одговори што је могао с већим достојанством.  — Зна ли он, млади човек, да се гроф Лео Карло Стефан фон Вицвиц може само са себи равнима дуелисати? — и официр надиже своју горњу усницу на десној страни.  Пепи трже из џепа своју карту па је баци официру у лице.  Фон Вицвиц зграби карту, прочита име, па онда салутова и врло збуњено промрмља.  — А ... то је друга ствар ...  Од куд сам се ја могао надати г. бароне ... да ...  У осталом ја вам са свим стојим на расположењу ...  Ја ћу у Гмундену отсести у касини.  Наши се секунданти могу наћи сутра у осам сахата у кавани касине.  Господин барон! ... — и Вицвиц салутова још један пут, па се изгуби у гомили, испраћен таквим једним погледом бурша, који је толико исто био као и неколико шамара. 1  Заустављена гомила радозналих теферичлија пође вагонима у живом жагору, а ми се бесмо од чуда укочили.  Та епизода беше тако напрасна, из ведра неба, да несмо знали шта да о целој ствари мислимо.  Пепи постаја мало пред нама, погледа једном, па другом у очи — па сва тројица прснусмо у смех ...  — За име Бога Пепи, ти си барон? ...  Ти ... ти ... пфф! —  Ни један није могао од смеја да изговори целу реч.  Све сама междуметија и кикот.  Тек у вагону могли смо се љуцки разговарати. -  — Да, децо, као што ме гледате ја сам барон.  Како ми се та несрећа догодила, не знам; али слутим да је овако било: један од мојих предака којима је сад врло добро у дону Аврамову, био је мало угледнији него што је моје благородије.  Тај предак (овде Пепи састави наше главе у гомилу и настави полако да остали у вагону не чују) додворио се те велике части да ложи фуруне у собама „велике“ царице Марије Терезије, а од тог званија до баронства — само је један корак!  — Али сад доста о томе, ми већ улазимо у наш планински ланац.  Гледајте, па уживајте! —  — Нећу да знам ни за што; док нам не кажеш, мислиш се озбиља тући са оним дендијем? — прихвати мој земљо.  — И ти још питаш.  Та не само да ћу се озбиља тући, него ћу пса тако уредити, да му целога живота не ће више пасти на памет да залаје на кога а камо ли да уједа! —  — Право да ти кажем, Пепи, ја сам те за паметнија држао.  Мршти се колико хоћеш, ал ’ ја не могу узети реч натраг.  Зар тебе није срамота, да у XИX веку идеш на дуел и то с онаквом пачавром у облику човечијем? —  — А шта би ти радио, Сервијанер, да си на моме месту био? —  — Ја?  Ја би га ишамарао као балавца, па бих га пустио да се тужи нани! —  — Е, видиш благо моје, то не иде.  Ја не смем да заборавим на боје које носим (и бурш показа немачку траку коју је као знак својега буршеншафта носио преко прслука).  Тек пошто би се казао одсечно да не ће самном на двобој, тек онда бих ја имао права да поступим с њиме као што би ти урадио! —  Мој земљо дође у ватру:  — Ама јеси ти при себи, човече?  Зар један живот који толико обећава урадити за благостање својих суграђана, који је може бити једина потпора и уздање каквој великој поштеној породици, зар цело сакровиште интелигенције, које је за толико година труда и трошка привређивано, зар ...  — Овде му Пепи запуши уста.  — Ћути, срце моје.  То бих ја све умео другоме казати; али самом себи не.  Ја сумњам да би ти на моме жесту другаче радио, и ако би, то је просто с тога, што си у са свим другачијим одношајима одрастао него што сам ја.  Наши су погледи на ту ствар тако унакрсно различни, да се никада не би споразумели.  С тога махни ту ствар, и молим вас обојицу, да више на ту глупост не мислите.  Ја сам толико сигуран у свакоме роду оружја које онај лутак може изабрати, да можете слободно сматрати ствар као свршену, па уживати наш красни Гмунден. -  Поглете, кол’ко смо се већ приближили Трауенштајну!  Ено иза оног планинског пресла тамо, одмах ћемо се спустити у Гмунден.  Да видите, како је оригинално кад локомотива не вуче, него са укоченим точковима клизи низ стрмен, а за њом цео воз!  И дојиста фрчање машине све се слабије и слабије чуло, а стење и дрвље које баш уз саме прозоре_промицаше, мењало се онако исто брзо, али ја не знам да л ’ је истина то што бурш рече.  На један пут гракнуше гласови са свих шест прозора у вагону „Језеро, Језеро!“  И дојиста, пред нама, дубоко у дољи у коју се силажасмо, у сред угасито зелених поља и брежуљака, иза којих се горостасне планине подижу, лежаше парче језера, као парче чистога плавога неба — али само за тренутак, па га нестаде као да је опсена била.  Воз беше обишао последњи савијутак на својој цикцак путањи низ брдо, и сад је јурио право на ниже.  Ено већ и пиштаљица звижди.  „Гмунден!  Гмунден!“ —  На станици беше сијасет Гмунденаца које из радозналости да виде како изгледају ове године бечке теферечлије, а које што многи очекиваху своје пријатеље и рођаке из престолнице у госте.  Уз то помислите непрегледну гомилу званичних и драговољних амала, кочијаша, гостионичарских момака, који јурнуше као гладни вуци на вагоне још пре него што се беху љуцки зауставили, замислите уз то сијасет кола и колица, фијакера и „екипажа“ који се беху смотали у некакво клупче какво се може бити само при кочијашким испитима прави, покријте све то густим облаком прашине који то клупче људи, коња и кола диже у небо, тако да читаво помрачење сунца наступи — па ћете од прилике моћи „преставити себи“ како је изгледало у васиони пре него што се Бог решио да загрми „Нека буде свет“, знаћете шта се обично зове хаос.  Нас троје изађосмо из вагона, па по што се мало проьрвасмо с једним амалином који је, са целим нужним поштовањем, хтео да нам отме што смо имали у рукама — пребродисмо кроз прашину у коју смо до више чланака упадали, и дочепасмо се калдрме.  — Сад Пепи, куда велиш да одседну наша благородија? — питаше мој земљо.  — Најбоље и најјевтиније је код удовице „угаситога јелена“.  Она по себи већ је стара кутија, али прави добре истегнуте савијаче с јабукама, а држи и добро пиће.  Није далеко одавде, ено она жута кућа, то је „угасити јелен“.  Док се ви пресвучете и попушите једну, ја ћу само да се јавим код куће, па ето ме одмах да идемо на језеро.  Сервус, децо, па се добро владајте.  Особито ти Сервијанер да се не си усудио да уштинеш за образ ону лепу келнерку угаситога јелена, јер то је мој „пламен“ (љубоф)! —  — Какве келнерке, што булазниш којешта?  Ти ваљда мислиш собарице? —  — О богови, он не зна ни то да ми, синови најлепшег језера горњоаустријског, не узимамо своје криглове из рутавих шапа брадатих чудовишта која се у Бечу зову келнери, него из меких алабастарских ручица женских! —  — Јес ’ чуо, Пепи, ви сте паметни људи.  Баш и ако не буду ваше виле језеркиње тако лепе као у причама о језерским вилистанима, барем сте од тога сигурни да не ће по вашим сосовима и супама од кухине до стола шетати један од оних ужасних келнерских „покунпорта“, који нама трују живот у Бечу.  — У то стигосмо и угаситоме јелену, и ми се опростисмо с буршем па уђосмо у авлију која беше сва у дебелом хладу огромних ораха, начичкана постављеним столовима.  Ту затекосмо доста народа крај јутрењег кригла пива или јабуковаче, која се у тим крајевима такође радо пије.  Из отворене кухине разлеваху се божански мириси с разнородних печења и мешаху се с балзамским ваздухом, у коме дише срећни Гмунден, као год што се и цврчање и пржење из кухине слеваше у једну хармонију са жив-живкањем небројених врабаца, који у тај мах особито живо дебатоваху у густоме грању старих ораха, као да држе какву скупштину.  Међу тим пошт. удовица угаситога једена не даде нам много времена за то сентиментално размишљање о небеској хармонији кухине и остале природе, јер нас обасу својим комплиментима и добродошлицом, и то скоро оним истим речима којима нас у своје време дочекиваху наше механџије по Србији, наше механџије по Босни и сви остали гостионичари уставне Јевропе.  Не знам за што, ал ’ кад госпођа Јеленовица изговори своју беседу, ја се и нехотице сетих једног сарајевског попа који је три године сваке недеље говорио једно исто „слово“, тако да су га сви благовјерни христијани знали на памет, а ми крај певнице обично смо полако говорили реч по реч пред њим као верују или оченаш.  Пошто добисмо собу — на жалост ни с једног се прозора не могаше видети језеро, само се чуло брујање и стропоштавање реке Труне, која се негде близу гостионице одваја из језера, као што рече собарица — и пошто се мало уљудисмо, сиђемо и ми под орахе да чекамо бурша.  Једна келнерица дође да нас пита шта заповедамо?  Док је мој земљак наручивао и развезао читав разговор о разним особинама сваког појединог пића које она рече да имају, ја сам посматрао њено рухо.  Хаљина од цица али без рукава, тако да се до рамена хладе стројне руке, које су се црвениле као да су у првом степену сагорења (Derinatitis combustionis erythematosa).  На лабудовом грду широк ђердан од бисера — из какве шкољке специјално, не знам — испод јабуке адамове беше ђердан закопчан повеликом павтом од сребра, са црвеним и зеленим чешким дијамантима.  На глави велика црна свилена марама, онако исто намештена као што носе у нас Црногорке.  Витак стас утегнут у јелек од црног сомота.  Ето тако је у главноме одело свију гмунденака осем „једног високог племства и п. т. публикума“ који се париски носе.  Да л ’ су лепе Гмунденке?  То зависи од појма који сваки има о лепоме.  Мени су се учиниле здраве, а то је прво што треба физиолошки целој жени.  — Проклети Сервијанер — зачу се на један мах глас буршев, који беше ка ’ из земље никао — ја сам знао да ћу их тако затећи.  Кати, Кати невернице црна, зар се тако чува задана реч? — и бурш обухвати девојку око паса, да је пре него што се она отети могла пољуби у уста —  Кати се најзад изви из чврстих клешта које беху саставиле крепке мишице буршеве око њених бедрица, па побеже у кухину бацивши буршу само ову испрекидану реченицу као одговор:  — Ала сте ви ... г. бароне ... ала сте ... schlimm! —  Ето још једна реч коју не ће превести ни друштво српске словесносги.  „Хм, како да није? Schlimm значи зао, зла, зло!“ одговориће ми који гимназиста који има свагда пет код г. ....  Е, мој суграђанине, и ја сам тако мислио док сам на твоме месту био, јер и ја сам имао не само пет него по каткад и седам или девет из немачке граматике (само не у дневнику већ на пешкирима и фесовима којима су на том часу обично биле постављене моје панталоне), али овамо у горњим местима има та реч много више-значења него што стоји у граматици г. преводиоца краљице Хортензе или у речнику Исајиловића.  Кад какво швапче рекне некоме „Sie Schlimmer!“ то није реч, то је музика која у једном даху каже „Ђаволе, обешењаче, угурсузе, анђеле, душо, срце моје!“  Мој земљак у мал ’ не удави бурша од зависти што му је Кати онако слатко казала да је schlimm!  — Е, сад на језеро децо! — кликну Пепи и ми се дигнемо па хајд ’ у варош. _  Тек што смо изашли из сокачића у коме је наша гостионица, дођемо на једну дрвену ћуприју испод које се пенушила река што се на неколико хвати на више одвајала из језера.  — Ето децо — поче Пепи своје чичеронство — то је наша бесна Траун или како је на извору у Штирској, зову, Труна.  Она протиче кроз халштатско и кроз наше гмунденско језеро, стропоштава се код села Роитама преко тако огромне стене у дољу да у целој Аустрији не ће бити тако славног водопада, и најзад утиче у Дунаво код Линца, еле као што видите дугачка је неких 48 сахата, или да се земљописније изразим, протиче неке 24 миље! —  — А иду ли до водопада или од њега па на ниже какве лађе њоме? —  —- Иду боме наше соларе (Traunfahrer) с једног краја језера почевши па чак до Линца, стропоштавају се заједно с реком низа стене и не буде им ни ђавола од тога.  — Е, сад нас ево — у сред наше вароши — је л ’ да доста средњевековно изгледају куће?  То је све остало од 1440 год. у којој нам беше цела варош изгорела, па се од онда на ново почела да диже.  Али то је само овде тако, на пијаци и око шетнице су подигнуте све нове трокатнице и четворокатнице, и оне се прве виде кад се с језера погледа, јер оно је четврта страна наше пијаце.  Сад ћемо ми тамо! —  — А је ли, Пепи, какве су ово шине у калдрми, зар и Гмунден већ има „коњску жељезницу“? — запитах га ја, угледав целим путем куда смо пролазили шине.  — Несу то шине за кола, већ састављају велики магацин за со ’ који је на обали са жељезничком станицом и по њима гурају наши содарски момци рукама огромне товаре до вагона.  Или ви и не знате да ми овуда много радимо са сољу?  На оној страни језера преко има још једна варош и ако је много мања од Гмундена, зове се Ебенсее, и у њој су највеће фабрике императорске за добивање соли из многих сланих вода које се налазе по Салцкамергуту, и коју довлаче све чунковима до у фабричке казане у Ебенсеу!  Ми ћемо у Ебенсее ићи или после подне или сутра, већ како буде друштво, пароброд иде пет пута на дан тамо и овамо! —  — Па повеличка варош, погле кол’ко се отегла тамо уз брежуљке! — рећи ће мој земљо — па како је дивно намештена!  Заиста само да човек седне па да црта! —  — Е, оно тамо је већ село Алтминстер и ако је тако близу да изгледа као да спада још у Гмунден, јер у среди имају растркане онолике виле (богаташка пољска добра).  Али опет има сам Гмунден неких 5700 душа које се занимају тим да дају Богу што је божије а цару што је царево, па како је ово последње позамашна сума сваке године, а од земљаних бројаница, чешљева, и т. д. не може много да се заради, то је врло велика срећа што сваког лета донесе жељезница по једно десетак — двадесет хиљада странаца који овде и у Ишлу (два сахата од Ебенсеа на колима) крпе своје здравље — иначе, Богме не знам да л ’ би поред оваких пореза и данака, остали дуго тако верни подајници цара небеског и земаљског, као што смо данас у самој ствари! —  — Имате ли колико школа? —  — Нема много; имамо четири основна разреда, али за то имамо пет цркава, један велики намастир и они развијају народ за чудо у духу праве хришћанске науке.  Проговорите коју с првим занатлијом на кога наиђете, па ћете видети какав благослов ниче у крајевима где истина нема сувише школа ал ’ имају толике цркве! —  — Хм, а радници се у вас још не буде, не састављају друштва за међусобно поучавање, као што н. пр. доле већ почињу на све стране? —  — То не.  Овде има само једно друштво за пристојно „укопавање лешева“.  То је све.  Грађанска касина тек је у зачетку и по свој прилици не ће ништа више бити до кавана.  А, збиља, имамо и један милосрдни завод за неговање мале деце, која су дошла на свет без допуштења дотичнога попе, а такве деце има у нас више но „брачно рођене“, као што статистички бројеви сваке године доказују.  За што су се наши многобројни калуђери толико заузимали да се тај завод подигне, то ће ми увек остати загонетка ...  Они би ваљало да помисле да ће се то несрећно женскиње, које је продало своју душу нечастивоме, све више умножавати, кад знаде да има дете куда склонити, где не ће никакву невољу осетити!  Па да знате с каквом очинском љубављу се заузимљу пречасни оци за јадну находчад!  Ни рођени родитељи не би се за њих боље старали! — и око усана буршевих заигра враголасти осмех.  У тај мах обиђосмо један рогаљ од улице и ја и мој земљо само што учинисмо једно изненадно „А! ...“ па се погледасмо.  Ми смо били на великој четвртастој пијаци гмунденској, и пред нама беше језеро са целокупним величанством својим.  Ви се сад бојите да ја не напуним уста колико могу више појетским сравњењима и громопуцателним фразама о дивоти језера.  Не бојте се.  Ни један молер, који целога живота само „ландшафте“ слика, ни Виктор Иго, који је онакав мајстор у описивању до најмање ситнице не би могао дати верну слику гмунденског језера и његове умиљате а опет онако џиновске — огромне околине.  Ја ћу само дунђерским плаивазом да обележим спољашње контуре,, и поједина места у њој, колико треба да се умемо наћи у топографији ове приче. -  Замислите да је из небеског шатора изрезано и на земљу спуштено једно парче тако од својих хиљаду и шест стотина четвороугалних хвати, и то у форми „пишкоте“ или „мушкацоне“, т. ј. елипса која је у среди с ’ обе стране угнута.  На та два места, где је језеро најуже, налази се с десне стране на једном зеленом брежуљку стари намастир Траункирхен са својим живописним прњавором и лепим двором некаких руских богаташа, — а с леве стране се подиже као какав зид право у небо, мрка стена Трауенштајн, која се од језерског огледала подиже две хиљаде и две ста педесет стопа у висину.  Шта је иза тога теснаца у језеру (који је ипак два пут толико широк као Дунаво) не види се из Гмундена, али ви већ знате да је тамо Ебенсее са својим фабрикама.  Иза језера, у дну панораме подижу се громадне стене Шпицлштајн, Ерлакогл, штирски гребени (Grate) и остали снегом покривени Алпи, којима се с тога не може да догледа граница што човек не зна где престају брегови а где настају облаци, тако се црте прелевају једне у друге, тако све то трепти у жаркој светлости сунчаној.  У предњој половини језера, од теснаца његовог где испада у њ Трауенштајн и Траункирхен, па до Гмундена, који је у сред меко савијенога лука, ево како изгледа обала.  Лево је, испод Трауенштајна село Карбахмиле, а за тим долази планина која се спушта до под саму варош.  Наједном њеном осоју налази се Химелрајхвизе коју нам је бурш још у Линцу онако хвалио.  С десна, почевши од Трауенкирхена па до вароши нема ниједног већег брега или стене, него све лаке дољице и „holmitьi“ (као што би наш роман- баша Милован Видаковић рекао), застрти најраскошнијим бојама које лето на расположењу има, и искићен виноградима, парковима, сеоцима и великашким кићеним дворовима.  Та обала вас дан је у сунцу, јер први зраци који позлате мрке шиљке и процепе џиновскога Трауенштајна, чим пређу преко њега разлију се изнад зеленог језера и његове љупке десне обале, а кад је на заходу сјајно сунце, оно се спушта баш иза тих брежуљака, и његови потоњи зраци изумиру баш на тим цветним баштама, на тим родним, лако заталасаним пољима.  Пред тим талијански-жарким парчетом гмунденске околине стоји у језеру и мали оток Орт а на њему старински „zamokъ“ или град гмунденски са својом кулом и уским прозорима.  Дрвена ћуприја једна саставља замак на острву са оном половином која је на обали.  Сад у томе „граду“ пише надлежна власт своје небројене акте „о царевој бради“ као што нем. узречица каже, која у српскоме гласи „жив ми Тодор да се чини говор“ — Између замка и вароши има још Алтминстер, село са једном врло стародревном црквом.  Ето така је околина гмунденскога језера — али, као што рекох, нацртана дунђерском писаљком.  Али наши погледи на брзо се отргоше с горостасних облика суморнога Трауенштајна и са ведрих слика на десној обали језера, да се тим више нагледају њега самога.  Никад ми није жао било што несам молер као у томе тренутку.  Ти људи располажу са толико боја!  Они их знаду тако мешати, да су кадри сваку и најнежнију разлику обележити, за коју би нама јадницима требале читаве стране, па опет ко зна какву би несмислицу набрбљали.  Колико је звезда на небу толико је ситних таласића игрушкало на површју језерском, и у свакој капљици свакога таласића на по се, разбијаше се сунчана светлост у црвене, неранџасте, жуте, зелене модре и љубичасте зраке, из којих се састоји.  Каква мешавина боја!  Очи су чисто засенуте од толике дражи, толиког одблеска.  С леве стране још лежи на језеру црна сенка нагромадно-грдних стена и зелене планине, и у њој се види сваки кланац и чука, свако парче снежних лавина које се у падежу заглавило међ испуцано стење, сваки храст и џбун с Химелрајшке ливаде, свака бела кућица из Карбахмиле, све се то види у језеру као у каквом каменорезу.  А десно, као да вије доста оно море пламених боја, на десној половини језера беше небројено гондола са китнастим балдахинима, са црвеним јастуцима, са заставама свију народа на свету (за чудо много застава беше са бојама и звездама велике републике), осем тога промицаху кроз те господске гондоле пуно ајнбајмелна, чунова из једног дрвета у којима нема више места но за једног возара, пуно оних пљоштих лађа што преносе со из Ебенса у гмунденске магацине (Plätten) и које под тешким теретом до саме ивице у језеро тону, пуно „траунфарера“, пуно белих једара која далеко у језеру изгледаху као беле тице које изнад воде лете, пуно витких весала која се у одмереном такту спуштаху у зелено језеро, и подизаху у зрак да затрепте као да су у само злато и сребро захватала.  Бог зна колико смо нас троје стајали на обали, у сред онолике гомиле народа и онаке ларме као што само на пијаци бити може, не видећи и не чујући ништа, не мичући се с места, на коме нас је очарало то језеро ...  Ми смо, док смо били деца, често слушали приче о вилистанима у којима је необуздана машта китила најлепшим драгоценостима своје богате ризнице тај надземаљски иди подморски и подјезерски свет, и бејасмо убеђени да се ништа сјајније и лепше не може ни замислити, а камо ли видети, а ево сад пред нама један свет, према коме се оне бледе слике губе као магле пред сунчаним зрацима.  — А, децо? — започе Пепи — како вам се допада гмунденско језеро?  Јесам ли претеривао мојом хвалом? —  — Ја сам само један пут у своме животу био у оваком расположењу као у овај мах — одговори мој земљак полако, и на његовом дицу беше нека необична ведрина и озбиљност — и то беше лане кад једном случајно у по дне прођох поред бечке опере па видећи где свет јури на некаку академију (ви знате какве славне концерте даје оркестар оперски сваке недеље и празника у по дне?) и ја уђох.  На програму беше само четири комада, једна симфонија Бетховена, по нешто од Мозарта и Менделсона и на послетку композиција Хектора Берлиоза — чини ми се да се звала „Мирно море“ или „тишина на мору“ — од кога ја донда не бејах ништа чуо.  Кад одсвираше, браћо, мени — мени је исто овако било као данас од овога погледа.  Као што ми онда беше жао што не могу да претворим све живце мојега тела у чуло за слушање, тако би сад хтео да се нешто сви милиони клетака из којих се моје тело састоји могу претворити у саме очи, да се нагледам те безграничне лепоте у природи.  Наши противници који се, доказујући да је људска душа нешто што се као готова целина у човечије тело при рођењу удухне, и при последњем даху издухне, доста поштапљу тиме, веде:  „Узмите сва велика дела славних песника и уметника.  Зар су оне дивоте, које далеко над овом прљавом земљом трепте у сферама немогућних идеала, зар су оне само копије, зар су то слике које су могле с поља, искуством доћи у душу?“  А ја велим, кад је природа тако безгранично лепа и савршена, и кад су наша чула кадра такве утиске да доносе нашој души из природе, као што су н. пр. ова два која вам поменух, онда ми не требају никакви мехови који удухњују и исишу људске душе из тела, градећи од једне нераздељне целине, двоје! —  Ја несам никад својега земљака видео у тако озбиљном расположењу, па га стадох мерити од главе до пете.  Пепи се једва уздржавао од смеха док је он говорио, а кад је свршио, он само што прсну и паде му на прса, па се тресао као да је полудео.  Земљак плану и хтеде да га одгурне од себе, ал ’ Пепи се тако смејао од срца, и тако је смешно изгледао кад подиже своје сузне очи молећи за милост, да се мало по мало заценисмо и нас двојица ...  Смех је прилепчива опасна болест ...  За час се скупи гомила сељака и раденика из содаре око нас, радознало загледајући нас ...  Њихова лица која у опште не изгледају особито интелигентна, изгледаху у тај мах од радозналости тако глупа, да се ми још више завалисмо у смех.  Посрћући дођосмо до прве гондоле, стропоштасмо се на јастуке, а Пепи само што показа возарима руком пут Орта, па се прући колики је дуг у чамцу.  Кад смо се утишали, бејасмо сва тројица подобро изнемогли.  — Опрости Сервијанер — започе Пепи, по што је опет прикупио толико снаге да може говорити — опрости, ако те је мој смех увредио.  Ја сам појмио лепу мисао коју си хтео да искажеш и ја те за њу поштујем, али ти си је тако грозно исказао да ... тако ми оне три усамљене длаке на ћелавом темену немачкога спаситеља Бизмарка .... (овде у мал ’ Пепи на ново не поче да се смеје, али се одмах ухвати за трбух) Ајао, ја ћу да добијем грчеве.  Смилуј се Сервијанер, немој да ме тако гледаш ... - —  — Та немој се церекати више, доста један пут.  Кажи људима куда ваља да нас возе! —  — Благословен да си и ти и сви твоји потомци што ме подсећаш на моју чичеронску дужност, гвоздена дужност ће ме спасти.  Хеј Јергл, хоћемо ли испод ћуприје или око замка па у Алт- Минстер? —  Возар коме беше име Јергл обрну се к нама:  — Ја велим сад да ударимо око Орта, па кад се вратимо испод ћуприје, да господа виде замак са свију страна! —  — Лепо, лепо Јергл, гледај да им покажемо све дивоте нашега језера, па ће онда долазити и осем теферичког воза!  — За тим рече нама — овај олупани орман, или „замак“ као што га Јергл зове, био је гмунденски град пуних осам стотина година, и прелазио с једне властеоске породице на другу док на послетку није пао у приватно имање нашега императора — кога Бог нека на много лета поживи! — као и многа друга раубритерска гнезда која време није згладило са лица земље! —  — А која их мука натера да према острву подигну још један градић, кад оток није ни двадесет хвати од обале? —  — Е, и то има своју причу.  Сваки брежуљак, свака црквица, свако местанце око језера има свој романтички накит у причама које прелазе од колена на колено, растући и разгранавајући се док не постану читави романи.  Пре него што ће имање прећи на грофа Валса, у XВ веку, становала су у њему два брата, па се заваде — да л ’ око какве девојке у коју су се н. п. обојица заљубили, иди око бабова руха и оружја, или око чега другог, то зависи од особне наклоности причала на кога вас судбина нанесе — и поделе се.  Тако је поникла она друга половина замка на обали.  Међу тим ... — овде опази Пепи да га ми ни један не слушамо па гракну — Ама, децо коме ја причам? —  — Причај овим мртвим тврдокрилцима и осталим џиновским бубама што по језеру на леђима пливају.  Збиља од куда их толике хиљаде у језеру? —  — Нешто их попада од умора при летењу преко језера, а нешто их нанесе ветар кад се на језеру дигне олуја! — -  — Зар и на овом мирном, питомом језеру може бити буре?  Но, то мора изгледати као кад се каква женица с анђелским благим лицем љути! —  — Да не да Вог и пречиста дева Марија — уплете се Јергл у разговор — да нас данас ухвати бура далеко од обале, а ви бисте видели, господине, како је страшно наше језеро у својој срџби! —  — Оно истина, страшно је по каткад — прихвати опет Пепи — али ја бих не само из „хеца“ него и рад тога желео да нас ухвати бура, да вас двојица однесете кући потпуну слику нашега језера! —  — Хвала лепо на тој потпуности — рече земљак  — кад нам се може чамац изврнути, а ја богме несам Леандар да препливам .... — -  Пепи скочи кад зачу име Леандар.  — Сервијанер знаш ли ти причу о Хери и Леандру? — рече за тим прекинувши га у речи.  Ми се насмејасмо.  — Е па кад знате, хоћете ли да вам испричам како се око нашег језера сачувала та бајка?  Заиста је чудновато да се на златним обалама средоземнога мора и око језера у нашим:  Алпима, у два тако различна народа као што су грчки и немачки сачувала скоро једна иста песма о силној љубави двојих младих срдаца ... —  — Ја бих ти, са мојим другом, био врло захвалан ако би нам је хтео испричати, али онако као што доиста сам народ прича, а не да нас вучеш за нос као ноћас!  — Не бој се, Сервијанер, сад се не могу китити туђим перјем, јер сигурно наша сва три возара знаду ту причу.  Јергл, знаш ли ти шта је било са јединицом ћерком грофа штајерског Стокара, која је била испосница у штауенкирхенском намастиру? —  — А који гмунденац не би знао ту лепу причу, млади господине? — прихвати возар осмехнувши се — Ја сам је слушао од моје старе мајке још кад сам оволишни био — и он показа својом жуљевитом руком колишни.  — Е па добро, Јергл, а ти слушај како ћу ја причати овој господи па ако ударим на страну, или станем другаче причати, него што је било, а ти ме поправи.  Јес ’ чуо?  Добро.  А сад обрните право у Трауенкирхен, ја хоћу да баш на самоме месту где се догодило причам.  Вама је све једно што ћемо данас пре у намастир него у Алтминстер?  И тамо и амо је старинска црква и леп изглед на језеро, па ја мислим да је све једно? —  — Ти знаш, Пепи, да сме те поставили за нашега Настаса, па како ти наредиш онако нека буде! — одговори мој земљак. -  — Настас?  Каква је то животиња? —  — Молим за опроштење, Пепи, ја сам хтео рећи да си ти наш кнез Хохенлое! -  Возари разапеше једро, думенџија притисну думен тако силно на десно, да смо се одмах обрнули пут оног зеленог брежуљка који улази у језеро и на коме је Трауенкирхен и који нам се све ближе и ближе примицаше.  — Намастир коме се примичемо — поче Пепи — сазидан је пре хиљаду година, и то ево којом приликом.  Дивље и бесне хорде Хуна беху продрле и у наше крајеве, па као да им се допадаше ово парче божијега раја на земљи, шћаху да се настане око нашег језера.  Гроф Отокар од Штајера и Леополд херцег аустријски изађоше с уједињеном војском пред њих, дочекаше их код онога потока тамо што се спушта у језеро, и побише Хуне до ногу као што и име онога потока сведочи јер он се зове Сигесбах.  После тако славне победе, Отокар сазида један намастир у име захвалности свевишњем Богу што им је помогао да побију све Хуне који беху продрли до нашег језера, и поклони га калуђерицама од бенедикћанскога реда.  За то су му опет ове свете жене биле свагда на руци кад му је требала утеха небеска, или друго што.  Намесница у намастиру била је свагда или каква висока госпођа из родбине штедрога ктитора, или другога кога херцега смерно детешце које се гнушало грешнога живота по замцима и кулама ритерским ... —  Овде Јергл упаде буршу у реч:  — Ама, господине, ја све то што ви причате несам ни од кога у Гмундену чуо! —  — То пише у књигама, Јергл, а сад ћу тек да почнем саму причу:  Еле било је тако неких двадесет година пошто је гроф Отокар сазидао Трауенкирхен.  У његову двору беше велико весеље ...  — Аха, — учини Јергл намештајући се боље на своме месту и захватајући још боље својим веслом — сад се почиње! — -  — Стари гроф славио је осамнаести дан рођења своје миле Лудгарде, своје јединице ћерке.  Сви витезови из близа и из далека, сви херцези, грофови и барони из ове окрајине ондашњега царства немачкога беху се искупили на сјајни турнир грофа штајерскога.  Са њима беху дошле и њихове верне љубе и красне кћери, на којима није знао човек чему више да се диви, да л ’ оној необичној лепоти или смерној чедности са којом свака гледаше преда се, кад би им се приближио какав племенити витез да их ово иди оно упита или да им што лепо каже.  Па опет како је та сва лепота ишчезла, чим стари гроф међу њих доведе за руку својег анђелка па им рече:  — Ев ’ ово је моја Лудгарда, ово је зеница очију мојих!  Узмите је у своја наручја, па јој будите место мајке и сестара, које јој је Бог давно узео, учите је свему што је добро и поштено да се после њоме поносити може и њен седи бабо и онај племенити витез коме буде суђено да је као љубу одведе двору своме! —  Код последњих речи обли жарка румен цело лице нежнога цветка, и лепа Лудгарда приђе руци старијим госпођама, које срдачно загрлише стидљиво девојче дајући јој свака по који мудар савет; за тим приђе девојка млађим племенитим госпођицама.  Оне је сестрински изгрлише и ижљубише, и ако им у тај мах баше тешко на срцу, јер је свака на први поглед видела како је Лудгарда очарала све витезове до једног који се беху искупили у пространој дворани грофа Отокара, како се оне пред њом губе као бледе звездице када гране јарко сунце.  Једно их је мало тешило а то је да ће мегдани (турнири и остале јуначке игре које спремаше стари гроф својим племенитим гостима толико замахати њихова млада витешка срца, да не ће имати каде много уздисати за њиховом кобном супарницом, за лепом Лудгардом.  И доиста несу се превариле.  Чим затрешташе дугачке трубе, ударише бубњеви на дворишту, витезови јурнуше свак на своје место, јер је свакоме ваљало изнети штит са породичним грбом и свој шлем са перјаницом која му по сталежу припада, да их разгледа оштро око турнирског херолда, који је знао свакога витеза у главу, и то не само у баварском турнирском округу него и у рајнском, швапском и франачком.  Њему је ваљало само да погледа грбове на поређаним ритерским штитовима, па да одмах поброји колико је који витез имао предака и да ли има право да се бори на овако племенитом мегдану.  А данас је морао бити особито на опрезу строги херолд, јер међу гостима грофа Отокара беше данас и сам светли Турнирфогт (турнирски краљ) од Баварске.  На једној пространој ливади испред замка беше ограђено место за мегдан.  Мало по даље беху подигнуте огромне трибине од дасака, искићене и намештене што може бити господски, јер одатле ће да гледају седи кнезови, херцези, грофови и баруни и остали племенити гости, којима се не ће више да кушају своју мишицу на мегдану, одатле ће да сијају дичне госпе и госпођице у својој целоти и драгоценом накиту, одатле ће краљица свечане игре раздавати награде срећним борцима који одрже победу на мегдану.  Свуд око ограде беше се искупио силан народ из околине и из далека, сваки верни подајник грофа Отокара гледао је да не изостане тај дан са свечаности, јер такви се турнири ретко држе, и то све у великим варошима кад цар кроз њих прође или при другој каквој необичној придици.  Кад витезови сиђоше из замка да поређају штитове и гвоздене шлемове утиша се граја у народу, и све живо беше упрло очи на капију, очекујући нестрпљиво да угледа победоноснога грофа свога и његову милу ћерку што јој се лепота већ беше пронела по целоме свету на четири стране.  И несу дуго чекали, а капија се на граду широм отвори, млади племићски пажи којима та велика срећа у део паде да носе заставу и штит славнога грофа, отпочеше велику литију, одмах за њима сам Отокар главом у своме најсвечанијем руху и ослањујући се као на штап на онај исти мач који му је цар припасао после победе над бесним Хунима, а десном руком водећи своје умиљато јагњешце, своју Лудгарду.  Она је била без много накита обучена, као да је знала да њој не требају никакви адиђари и никакво богато рухо поред онаквог анђеоског лица, поред онаког вилинског стаса! За њима су ишла још два пажа који су им носили дугачке скуте.  А за њима иђаху све по двоје, витез и дама, водећи се за руке и пред сваким племенитим паром ишао је паж носећи штит са грбом или мач својега господара.  Чим народ угледа свога милостивог грофа, загрми са свију страна из хиљаду грла:  — Heil, Heil Отокар, Граф von Steuer, Heil seinem Tōchterlein! — (Живео, живео Отокар гроф штајерски, живела његова ћерчица!).  Отокар отпоздрави на еве стране машући руком у којој је мач држао; а Лудгарда само још више порумени, само још смерније гледаше преда се.  Отокар доведе своју ћерку до испод великог „неба“ које беше у сред трибина подигнуто изнад његовог престола и столице за Лудгарду, седе је крај себе, па онда разгледаше да види, је ли све у реду; па кад је видео да су верне слуге све до најмање ситнице спремили што треба за витешки турнир, и по што и последњи витез доведе своју даму до њеног места па поклонивши се стаде иза ње — он даде руком знак и трубе огласише да се турнир отвара.  Херолд прође још једанпут поред уређених бораца, загледа још један пут у многозначајне шаре и грбове на сјајним штитовима па онда дође пред престо свога господара те му јави да нема ни једнога витеза међу борцима који ће данас изаћи на турнир који не би имао прописан најмањи број славних и племенитих предака.  За тим херолд на све четири стране огромне ограде прочита високе законе турнирске којих се мора строго придржавати сваки витез који изађе на мегдан и строге казне под које потпада сваки ко се усуди да та правила погази.  Најзад прегледа тај царски човек и све оружје појединих бораца, па огласи да су сва копља без оштрога гвозденог шиљка, да су мачеви кратки и на врху затубасто зарубљени, да су буздовани као што правила прописују.  За тим се херолд повуче са свим назад, а мегдански редари (Grieswärtel) дођоше пред Отокара, поклонише се до земље, па онда расклопише вратнице на огради и заузеше своја места на сред мегдана, са обе стране.  Сад затрубише трубе на ново и двадесет витезова у потпуним панцирима и оклопима, са турнирским мачем о бедрима, са сјајним штитом на левој мишици, и са тешким буздованом у десници стадоше у ред пред престолом грофа Отокара, поклонише се најпре њему и његовој ћерци, па онда турнирфогту и осталој високој властели, за тим спустише гвоздене решетке на лица и уђоше на бојиште.  Редари их поделише на две поле и поставише их онолико раздалеко колико закон прописује, па се одмах повукоше на страну, повадише мачеве и пажљиво гледаху хоће ли се сви витези држати строго правила.  Труба јекну још један пут, и обе странке сударише се с подигнутим буздованима и штитовима, којима је сваки главу чувао.  Да дивно ли беше у тај мах погледати ту витешку борбу у којој стајаше двадесет по избор витезова, све који од кога дичнији како племенитим узрастом тако и јуначком опремом, и срчанијом храброшћу, и коју обасјаваше јарко сунце одбијајући се са оних сјајних оклопа, штитова и шлемова!  Да дивно ли беше чути каквим усклицима пропраћаше властела и народ око заграда сваки уметни покрет јуначких мишица, сваки сложни звекет с којим одскакаше двадесет буздована од двадесет штитова!  Али баш ти усклици и одобравање с трибина на којима је седела свакоме витезу ил ’ сестра или дама срца његовога, учинише да борци долажаху у много већу ватру него што треба за голу игру, па удараше буздованима и осем она три правца која прописује закон (према глави, прсима, и по штиту).  Али редари на мах у таким приликама растављаху борце са својим мачевима, и ако би који витез у своме заносу или из какве личне мржње на противника још непрестано нападао, онда се редари стављаху на страну притешњенога витеза и нападаху с њиме заједно докле га не би прзницу савладали, и то ако је могуће без крви, па га онда предаваху турнирскоме суду.  Тако је и данас било, и трубе затрешташе уз громовито одобравање гледалаца кад се први део турнира, са буздованима сврши.  Сад приђе свакоме витезу његов паж да прими господарев буздован, јер сад је био ред за мачеве.  Редари измењаше места да се у нову борбу не меша освета за који неправилни или сувишни ударац буздована, него да сваки витез добије другога противника у игри.  Сад зацаклише и зазвекеташе кратки широки мачеви које ударајући један о други а које о шлемове, јер је сваки циљао на челенке и шаре противничкога шлема.  Који највише одломи тога драгоценога накита, тај је победилац у овој игри.  И у првој и у другој победио је данас млади Конрад, витез ајзенауски.  Сад је био ред на трећи део турнира на коњаничку борбу, у којој се само по двоје пуштало у ограду.  Херолд на ново изађе на среду и протелали на све стране да ће се сад борити копљима, и то на коњу, племенити Курт гроф штајерски, мио сестрић грофа Отокара, са племенитим Конрадом витезом од Ајзенау, данашњим победиоцем на мачу и буздовану.  Оба властелина дојахаше пред престо и сагоше своја турнирска копља до земље одавши тако почаст седоме грофу и краљу турнирском, поклонише се један другом, па онда спустише визире на лице и упоредо ујахаше на мегдан.  Редари (који сад такође беху на коњима) раставише борце, и дадоше трубачима знак.  Три пута се затркиваху срчани борци са својим аждајама један на другог, али сва три пута склизнуше дуга копља или са штита или са оклопа на прсима, а нити се једно копље сломи нити се један борац помаче из седла од тога силног удара.  Међу гледаоцима беше огромно узбуђење, сваки је чисто сагоревао од нестрпљења да види ко ће мегдан одржати, јер Курт је био славан борац, који је на многоме турниру до сада однео награду, и ако, као што се причало, на крвавом мегдану, на бојноме пољу не беше такав јунак.  Па како је био вешт у тим јуначким играма могао је лако отети венац младоме Конраду који је данас први пут био на турниру, и ако је у многим биткама до сад показао да у њему лавовско срце куца.  Па не само међу гостима седога грофа, међу дамама и витезовима, не само у редовима и гомилама простога народа око турнира, него и под грофовским балдахином, у срдашцу лепе Лудгарде борила се нада и зебња, јер то је срдашце одавно било Конрадово, и ако он ни у сну није снио толику срећу, и ако се њих двоје ретко састајаху, ретко коју реч прозборити могаху.  За Курта јој не би ни мало жао било да буде побеђен, јер она га је од све душе мрзила и ако јој је био брат од тетке, мрзила га је са његове суровости и крвожедности, са његовога безбожног и раскалашног живота.  Најзад после дуге и мучне, ал ’ узалудне борбе, испаде Курту за руком да протури своје копље између десног бута Конрадовог и седла, и све живо што је желело да млади Конрад остане данас победилац задрхта за свога љубимца; међу тим витез је тако чврсто седио у своме седлу да се Куртово копље преби преко среде, ал га не помери с места ни за длаку ...  Сад је победа скоро сигурно била Конрадова, јер не прође колико да човек изброји двадесет, а он избаци свога противника из седла, и племенити гроф ваљао се, истина не у својој плавој крви, али у прашини и песку на мегдану.  И на ново се проломи небо од хиљадугласних усклика, и са свију страна се захори:  — Heil Конрад, Ritter von Eisenau! —  Сад изађе херолд те и он га званично прогласи као победиоца на данашњем турниру, и позва га да прими награду из руку красне Лудгарде.  Конрад сјаха с коња, који је поношљиво копао песак испред себе, потапша га по лабудски савијену врату и добаци тешке кићене узде своме пажу, па се онда упути пред престо седога грофа и његове кћери, захваљујући смерно на десно и на лево за оне одушевљене усклике којима га непрестано поздрављаху.  Она два пажа, који су за време целога турнира седели или управо лешкарили код ногу своје узвишене госпође Лудгарде, усташе, те од својих слугу примише своје везене јастуке.  На једноме је била свилена лента награда победиоцу, а други намести један паж на највишем степену, пред ногама своје госпође.  Конрад се поклони целом властеоском честитом збору, забаци тешку решетку с лица на шлем, па га онда скиде с главе, и његова густа црна коса, која се једва видела испод грднога шлема, расу се у небројено дражесним променама по леђима и по раменима, па се под грлом састави, као да је хтела да начини црн сјајан оквир око оног мушког, јуначког а опет онако безгранично умиљатог лица Конрадовог.  Не знам да ли су му пуни образи и другдаш онако румени, али у тај мах, ваљаде рад борбе на сунцу и то под онако тешким оружјем, изгледаху као да су образи каквога дечака који је баш сад дошао с играња; па опет не беше ништа детињско на томе лицу, и ако се мрке науснице једва опазити могаху — таква је силна ватра сагоревала у оним великим црним очима, толико мушког самоуздања беше око оштро обележених усница у оном лаком осмеху, којим само права снага располаже.  Он устрча уз степене и клече левим коленом на јастук.  У његовом сваком покрету беше толико не принуђене лепоте, толико достојанства и гипкости у један мах да се из прсију племенитих госпођа и госпођица откину и нехотице један дубок уздах; а како им је у срцу било кад чуше где неколико старијих витеза рекоше „Да красан ли би то пар био Конрад и Лудгарда!“ — то сам Господ Бог зна ...  А имена ми, право имађаху старци витезови!  Ко је год видео ту чаробну групу, како Конрад клечи, а девојка се нагла над њиме као какав анђео с неба, па како спуштајући му ленту око врата за један тренутак мораде да га загрли — ко их је год видео морао је признати да нигде под небом не би се могао - наћи такав момак и таква девојка, који би тако једно уз друго пристајали као њих двоје.  Конрад је много слушао о лепоти Отокарове кћери пре него што је видео, али кад ју је угледао он се смејао пустоме свету, који му једва беше наговестио што је у ствари видео.  А како ли му је било саде, кад га тако из близа задахну њена „мирисава девојачка душа“, кад му у ушима зазвони небеска музика њеног слаткога гласа, који му рече:  — Племенити Конраде, витеже ајзенауски, прими из моје руке малени накит који сам израдила за победиоца на јуначком турниру баба мога.  На ленти су моје боје, и ја се поносим што ће их од сад носити такав дичан витез! —  Конраду задрхта срце у недрима.  Шта је одговорио на те речи, како се понашао, је ли по пропису повео племениту госпођицу за руку (јер сад се цео збор подиже) — ништа он то није знао, он ни трубе није чуо, он ни Куртов демонски поглед није опазио, он није ништа друго видео осем Лудгарду, није ништа друго слушао до милог гукања њеног нежнога гласа.  Док се то догађало пред престолом грофа Отокара, докле су сви ти безбројни погледи из народа и са трибина били као очарани на Конраду и Лудгарди, дотле се Курт подигао са земље, очисти се, и гунђајући безбожне клетве кроз зубе склонио се у један прикрајак, одакле је могао не опажен да сам посматра.  Онај олуј радосних и одушевљених усклика којима властела и народ поздрављаше његовог супарника, разбукташе оно мало мржње што се у Куртову срцу нашло према Конраду у огроман пламен.  Његово лице ни онако не беше Бог зна како узорито, јер му на десној половини стајаше ниже и трепавице и јабучица и ухо и ноздрва и брк и уснични угао, све стајаше ниже но на левом образу, јер му је цела глава била померена на лево и на више, једном речју Курт беше наказни кривошија.  Па кад се на том и онако ружном лицу стадоше огледати гадне страсти и безбожне жеље које су у његовим прсима беснеле у тај мах — беше га страшно погледати!  Кад се крену цела светла скупштина пут замка уз трештање труба и грмљавину бубњева, уз песме и веселе усклике, па кад поред њега прође Конрад водећи за руку лепу Лудгарду, Куртова се песница грчевито стеже и да је се ко близу десио могао би чути:  — Глатка, сјајна змијо ...  Курт ће теби за свагда избити отровни зуб ... буди уверена, да неће више никога за срце ујести! —  Конрад и Лудгарда и Отокар са целом властелом беху таман дошли до ћуприје на ланцима, коју баш беху спустили, кад ал ’ истрча кастелан од замка из капије, па право пред Отокара и стаде му нешто причати размахујући живо рукама.  Седи гроф беше мало зачуђен, али он опет одмах огласи својим гостима да их у замку очекује царски херолд и то по свој прилици с важним новинама.  Богме и беху то важне новости које после по сахата саопшти Отокар својим запрепаштеним гостима, који га очекиваху у великој дворани док се врати из своје ризнице у коју се био затворио са царским послаником.  — Бесне хорде крволочних Хуна прешле су на ново границе светога римског царства, па кољу, пале и пустоше где их год пут нанесе.  Цар ме зове на оружје да бранимо земљу од Антихриста.  На оружје дакле вазали верни, на оружје и ви остали пријатељи и витезови, на оружје сви који не жали погинути за свога цара и за свету веру Христову! —  За неколико сахата после турнира не беше ни једнога госта на замку грофа Отокара.  Сви се разиђоше кућама, да склоне своје женскиње, да изберу најпоузданије оружје, па да онда зађу по својим селима да дижу своје верне подајнике на оружје.  Међу тим Отокар одмах посла свога речитог херолда у народ да му јави какви су гласи од цара стигли, и да зове све што оружје понети може, под заставу ђерманског ћесара.  У неко доба ноћи био је готов седи војвода са првим заповестима које је ваљало раздати.  Пошто је и последњу ситну књигу написао (јер гдекоји вазали његови не могадијаху данас доћи на његов турнир, па им је сад ваљало башка јавити) заповеди Отокар да му зовну сестрића.  Гроф Курт дође, сав у гвожђу, спреман да се одмах крене.  — На коју страну заповедаш да похитам честити ујко?  Моји су људи сви спремни као запета стрела! —  — Знам ја то добро, мој Курте, али сада ти највише мени самом требаш.  Ја те не могу пустити ни да сабираш војску нити те могу повести са собом у бој! —  Куртово лице помрча:  — Та ваљда није рад моје данашње несреће на турниру, честити ујаче?  — Како можеш тако што детињасто помислити? — упаде брзо у реч Отокар — Ти си на толико турнира одржао победу, да можеш без бриге пустити и једном голобрадом момчету, као што је Конрад, да малко поодрасту крила.  Ево са што ти не треба да идеш у бој: ти знаш да је Лудгарда све моје благо овога света, да је она зеница очију мојих.  А на коме би је оставио у пустоме двору?  Ко зна какви непријатељи и од куда могу напасти на мој замак, и однети мој живот, моју јединицу ћерку!  С тога сам одлучио да пошљем Лудгарду бенедикћанским сестрама, у мој намастир Траункирхен.  Тамо ће бити сигурна од сваке опасности, тамо ће је носити као мало воде на длану, тамо нека остане докле год војна устраје.  Али до намастира је подалеко, а путем има толико замака и толико бесних младих ритера да је не би смео послати ни по коме, осем по теби, мој добри, храбри Курте!  Хоћеш ли да с твојим људима отпратиш сестрицу у намастир? —  — Не само то, племенити ујаче, него ћу ако хоћеш утулити у мени сваку жудњу за јуначком борбом, па ћу и ја за време целе војне остати у Гмундену или у замку на острву, само да будем близу Лудгарде, да је браним ако се каква безбожна рука подигне и на саму божију кућу, да јој доносим гласове од баба и да јој испуним сваку жељицу коју узимадне у оном усамљеном и тужном намастирском друштву! —  Старцу грунуше сузе од радости, па загрли свога доброг сестрића, и пошто му је небројено пута захвално притиснуо руку, рече му:  — Сутра са зором дакле.  Иди ми се сад одмори, синко.  Ти си данас и онако веома уморан! —  Курт оде у своју избу, а Отокар кћери својој, која га у највећем страху очекиваше.  Тек што се врата за старцем затворише, а иза тешких завеса на прозору помоли се једно враголасто лице, које се пажљиво осврте на све стране, па онда се завесе расклопише, и из дубоког у дебелом зиду изрезаног прозора изађе један паж, и то онај исти коме је данас после турнира витез Конрад предао коња и оружје.  — Тако ли стоје ствари? — мрмљао је паж за се — и то још сутра са зором?  Но почекајте, соколови! — и он на прстима изађе из собе, отворивши тако полако врата, да се ни најмањи шушањ није чуо. — — —  После неколико дана, једно вече беше већ после вечерња, седела је лепа Лудгарда у малој башти траункирхенског намастира и гледала укоченим погледом у мирно површје зеленог језера које допираше до самога високог зида што беше ограда намастирска.