У вароши Перковцу нема ничега, што би било вредно описивања, те га, ваљда, стога и заборавише географи на земљовиду Србије забележити, а то је оно, што је моје српско осећање увредило.  Тако свака српска кућа мора већ и по самој природи имати нешто, што је одиста знатно.  У свакој се мора наћи или неки старац, који још није заборавио на турски селам-алећ, или нека фрајлица, која је од неке куварице научила успијати се и изговарати покварено немачки:  „Кис ди хонд!“или, напослетку, нека стрина, која зна у пасуљ гледати, врачати и бајати.  Али у самоме Перковцу, и осим таких ситница, беше једно сокаче, које је са своје особености заслужило, да му се по могућству име сачува.  То је био као неки ћорсокак, који је водио од цркве касарни.  Одмах у првој кући тога сокачета живела је једна Гркиња, што је имала два мужа; неки говоре, и више ...  А у другој кући становао је један Грк; тај је, опет, држао две жене! ...  Ја мислим да би така знатност доста била, да прослави читаву варош, а то ли неће једну кућу ...  Лева је страна тога сокачета коровом, као неком густом шумом, обрасла, у којој, место славуја, зелене жабе прижељкују; а десном страном, баш поред плотова, љубав је прокрчила стазу, па где је најшира, најутрвенија, ту је и кућа лепе госпође Гркиње.  Није то кристал-палата, него као и друге сељачке кућице: уђеш у авлију — коров, у башти — коров, на тавану такође — коров! ...  Дакле, као што видите, прави идеал скромне усамљености ...  Што се пак саме личности њене тиче, за њу се није могло рећи, да је ружна, а још мање, да је лепа.  Овоме је много штошта недостајало, али се она по могућству трудила, да све те природне мане улепша; а ту су јој била разна белила, руменила и гарила на услузи.  Једно јој жао беше, што не може и пепељаве зенице црно да офарба, тиме би, вели, постала права грчка лепота ...  А што се мужа њеног тиче, то вам је поштовања достојан човек!  Јединствен тип сеоског учитеља; човек пун, дебео, омален, на лицу пуно ситних и крупних борица, а уз то је у свако доба добро расположен.  Кажу они, који су га још из малена познавали, да се и као дете радо смејао тако, да често није могао ни лекцију пред учитељем изговорити, све од силнога смеја; па се, ево, сиромах, и сада смеје, једнако се церека и смеје ...  Кад у школу ступи, он се насмеши; ако му прозвано ђаче зна лекцију, кир - Никола се задовољно насмеје; а ако не зна, он га повали, сирото дете плаче, а учитељ се смеје.  Е, то му је тако у самој природи!  Каткада га лепа његова супруга почасти свима сокачким псовкама, а он се само смеје.  Лепа Гркиња пребледи од љутине, волела би и искру ватре из свога обожаванога Шпартанца искресати, али све бадава, што је немогуће, не може ни бити! ...  — Их, гром те спалио!  Та кад ћеш једном изгледати као човек, као муж, несрећниче неосетљиви? ...  Али на све те псовке кир - Никола није ни речицом одговарао; држао се за испућени трбух, па се тресао од силнога смеја:  — Ха, ха, ха!  Хе, хе, хе!..  То беше све.  А кад би се после тога мало умирио, погладио би мало свој трбух и сео би, сасвим задовољан, уз обожавану сапутницу свога живота.  Она би га презриво гледала, окренула би му леђа, погледала би се у огледало, па би сасвим поносито изишла из куће; а он се од жалости само смејао.  Они, као што видите, беху у свему контрасти: она жива жеравица, љута; он, опет, флегма до крајности ...  Али у једноме су се опет слагали: кад је, н. пр. она у неког удовца мало ватреније погледала, па баш и кад би неку хаљину од ког обожатеља примила, он се чинио и невешт; а тако исто и она, кад би кир - Никола од каквога ђачког родитеља неко прасе или рубљу испросио, није му она замерала; па ни онда га не би опоменула, кад би њеноме Николи голи лактови кроз отрцани капут провиривали.  Она се само бринула, да се на њеној хаљини виде шепутле и карнери, а он је, по њојзи, могао ићи као и друго спадало.  — Видиш, Никола, ти си мало ушао и у године, за тебе је добро, како се може; ја, ја сам још млада ...  У тим тренуцима погледала би се задовољно у огледало, па, иако је у њему видела вештицу, опет би са неким поносом продужила своја разлагања:  — Ја, видиш, иако сам изродила седморо деце, ја сам опет лепа и младолика, па још кад се обучем! ...  Онда, богме, благо целој кући, а није ни теби лоше, мој стари даскало!..  Ето, ову хаљину, што је на мени, њу ми је поклонио чика- Паја, члан суда; а то те ништа не кошта, само што сам га једанпут лепо погледала; тако и оно вино и ракија, што је у подруму, то ми је све за један пољубац поклонио твој колега, чича- Тима учитељ, а за онако вино вреди да га човек и двапут пољуби! ...  Кир-Никола се слатко насмејао, допало му се што му је жена тако оштроумна.  — Чича- Тима ми је и то говорио, да би се радо преселио у нашу кућу.  Удовац је, а твој је колега, па то, мислим, да не би никоме у очи падало; још би нас хвалили, што смо стара човека примили на квартир ...  Ал ’ о томе ћемо друга пут проговорити.  Дакле, она и он, лепа Гркиња и кир - Никола, живљаху мирно у својој скромној усамљености и у томе им нико није сметао ...  Гости им нису баш много пилића и јагањаца појели, а и они, који су им понекад празником после службе божје на чашу комовице долазили, заситили би се чезнућим погледима лепе Гркиње, па би отишли, наравно, после три-четири чаше ракице, кући, приповедајући радозналоме комшилуку о великој научености новога учитеља и о чудној лепоти његове жене.  Једни би тврдили, да је она паметнија и лепша од њега, а то су по већој чести поштовања достојни удовци чинили; други, нарочито старе удовице, доказивале су, да је кир - Никола и наученији, бољи и у свему много лепши него лепа Гркиња ...  И тако би се иначе присни пријатељи о туђем трошку препирали.  Тако је и једна стара васпитатељка, која је, међу нама речено, у Срему и бабица била, узалуд се трудула, да чича- Тими учитељу докаже, да женскоме чељадету никако не доликује дугачак нос.  Она је то, можда, и зато чинила, што је у ње доста краћушан, а на врху мало затупаст и, по маџарски, навише извијен био.  — Е, није него роткве! — говорио би чича- Тима.  — Та, ваљда, ми не мислите доказати, да би лепа Гркиња лепша била, кад би јој, наместо уљуднога носа, на оно снежно лице прилепили зрно сочива, па макар и од оног бечког, што га ви онако радо једете?  — Али молим, господине, немојте се наћи увређени, ја, као сирота удовица, мислим да ни краставац не би много улепшао једно женско лице, па баш да је и од оних киселих краставаца, што их чича- Јова пред Трајковом механом два за пару продаје ...  Е, јесте чули, баш ми се једу кисели краставци! ...  — Болест вас изела! — нашалио би се чича- Тима.  — А, напослетку, нос и не приноси лепоти! ...  Очи, очи!! ...  — Опет ми чудних очију, као у жабе!  — Као у голубице, хтедосте рећи ...  — А зар су у голубице пепељаве очи? ...  — Молим, молим! ...  У лепе Гркиње су плаве очи, баш као небо плаве ...  — Варате се, господин -колега, нису плаве, него некако, чини ми се, знате, као лист лободе ....  Јесте ли јели кадгод лободе?  Боже, ала вам је то јело!  Преко, тамо код нас у Срему, највећа га господа једу ...  Дакле, знате, у Гркиње су очи као кувана лобода.  —- Ал ’ тек је, свакојако, лепша од мужа, што изгледа као надуване гајде? ...  — Боже, сахрани и сачувај!  Он је далеко лепши од ње.  — Ваљда са оном чупавом брадом, коју су, по свој прилици, гуске опасле, или су је шилом садили?  — Опростите, драги колега, али ја нисам приметила да је кир - Никола чупав, знате.  — Чупав је, клопав је!  Та, ено, погледајте, какав изгледа, као девето чудо: натукао онај продерани од сламе шешир, као да ће га Банаћанин на плеву за страшило, а, овамо, се једнако церека и клипи као намолован пајацо.  — Па и опет је, знате, што ’ но кажу, у неколико градуса лепши и од вас! ...  Хе, хе!  Баш кад хоћете да вам кажем ...  — Од мене ...  Он од мене лепши? ...  Но, јесте чули, стара госпођо колегинице, ви сте, касти, безобразни! ...  — Ко, ја безобразна? ...  Ја? ...  Господине, јесте чули, језик за зубе!  И више да се нисте усудили мене белајдиговати ... јер ...  Та ви још и не знате, с киме говорите ...  — Е, чуда! —- прекиде јој чича- Тима реч.  — Ја се опет бојим вас!  Ви, ваљда, мислите, што сте још и тамо преко били госпођа поштарка? ...  О, знам вас ја, знам!  Били сте ви и друго шта ... ал ’ ...  — Ко?  Ја и друго што ...  Ја! ...  Господине колега, и друго што!  Но, јесте чули, ви сте један нитков! ...  — Ви, опет, нисте држали актерке у квартиру? ...  Хе! ...  Па нисте били бабица? ...  Ха! ...  Лепе су то историјице, тек хајд ’, нека вас ђаво носи, — сад сте васпитатељка, па квит!  Само ми се више не мешајте у густ! ...  Јер ...  Ту се чича- Тима учитељ од силне жестине накашља, исхркну и као ветар оде, и не пожелевши старој колегиници и „лаку ноћ“, а то је и сувише: отићи без „лаке ноћи“ ...  Стара госпођа оста бледа и поражена.  Тешко јој беше подносити толику увреду; а није ни шала!  Она беше у целоме Перковцу уважена.  Кажу, да јој је и сам господин начелник министарства много наклоњен, да се о њојзи више пута са поштовањем изразио: како би Србија срећна била, да има више таких васпитатељака!  Што се мене тиче, ја толико знам: да кад би Србија од ње што учила, научила би, да сваког човека с наочарима љуби у руку и да свакој начелниковици министарства купи по једну или две хаљине, и онда би се начелниковице наше лепше носиле него све девојке султанова харема, а то, наравно, не би била мала заслуга.  Кад се стара госпођа мало прибрала, она извади из недара своје наочаре, натаче их на нос, па онда приђе ближе огледалу.  Руке је подбочила на кукове, обрве је уздигла, искосирила се мало настрану, па се тако неколико тренутака само у огледалу посматраше.  За то време нестаде и најмањих трагова незадовољства на њену лицу, и она се, напослетку, задовољно осмехну:  — Надам се, да нема човека са очима, који не би увидео, да сам ја у свему лепша од оте несрећне Гркиње — говорила је у себи.  — Шта има на њојзи?  Кожа и кост!  На глави туђа коса, на збрчканоме лицу туђе белило и руменило: права лорфа! ...  А ја? ...  Хе, хе!  Бар сам округла и пуначка!  Па је л ’ тај чича- Тима слеп?  Ил ’ га је опчинила, фландра једна? ...  А и шта ће му туђа жена?  Зар не би боље било да мене узме?  Он удовац, ја удовица, ја имам моју плату, а он осим плате има своју кућу и виноград ...  Поговара се, да ће се и одселити, да с њоме живи.  Лепа парада! ...  Ал ’ ће им и пресести!  Хоће, богами!  Скоро ће доћи и школски ревизор, а, као што сам чула, по свој прилици ће бити сам г. начелник!  Хоћу им, богами, смрсити конце, кир - Николу ћу преместити у Хомоље; а кад се он са својом вештицом одсели, онда је чича- Тима мој! ...  Стара госпођа је таким резултатом мисли својих била потпуно задовољна, наслонила се на један јастук свога миндерлука и сањаше мирно о својој лепој будућности.  Учитељ Тима је, наљућен, отишао право кући својој, седе, онако срдит, на једну столицу, погледа незадовољно око себе, па онда поче храпавим гласом говорити:  — Кудгод погледам, неспремљено — све сам боклук!  Кревет ненамештен, соба непометена, прозори неочишћени, једва се провиди кроз њих; ено, по дуварима виси паучина, на орману пала прашина, у кујни судови неопрани ...  Да свисне човек од муке:! ...  Утом се диже нестрпљиво са столице, па поче бајаги спремати: јастуке је разбацивао с миндерлука на кревет, с кревета на миндерлук, док напослетку не разби огледало, што је на дувару, баш поред Св. Димитрија, висило.  Ту се старац још више разгоропадио:  — Милка!  Милка!  Где си, несрећнице једна?  — Ево ме, оче! — одговарао је звучан детињи гласић.  — Сад ћу доћи!  — У собу се вуци, опајдаро ниједна!  Дете, тако од дванаест година, уђе у собу; коса му беше још неочешљана, руке неопране, али зато у целоме створу њену беше нешто неисказано лепо: стас гибак, руке округле, прстићи дугуљасти, а на њима нокти скоро провидни, лице јој беше као снег бело, дугуљасто, очи плаве, а у њима, као обично у сирочади, почиваше нека меланхолија ...  То је била кћи чича-Тимине прве жене, која је после порођаја и умрла.  Људи су мислили да се чича- Тима, после онаке красне жене, неће више никада женити, али се преварише, јер се он одмах после шест недеља с другом венчао; па кад му је та друга од водене болести умрла, он се и за трећу набрзо постарао, па му и та трећа у вечност оде, и он по трећипут остаде удовац ...  — Оче, што сте ме звали? — тепаше сирото девојче, скоро и не гледајући га.  — Што сам те звао, траго ниједна?  Да те бијем, да ти уши извучем!  Јадно дете дрхтало је од страха.  — А што ова соба није спремљена, ха?  Што није опајана, ха?  Зашто кревети нису намештени?  — Оче, прала сам судове, а после сам и ручак пристављала ... -— правдаше се дете.  — Ручак!  Красан ми је то ручак!  Да нема оне Гркиње, те да ме кадикад не угости, цркао бих од глади.  Јадно дете покри лице рукама, а сузе му потекоше низ снежно лице.  — Вуци ми се испред очију, несрећо једна! — храпавим гласом викао је старац.  А кад дете изиђе напоље, он покупи парчад од огледала, па их љутито тресну кроз отворен прозор.  У тај мах уђе једно ђаче у собу, скиде капу и пође, да га пољуби у руку.  Чича- Тима га љутито одби:  — Шта ћеш?  Што си дошао, је ли, чупави магарче?  — Господине, — замуцкиваше дете, — послала ме Грк ... госпођа ... госпођа ...  Учитељ Тима се весело осмехну, приђе детету, да га мало охрабри.  — Добро, синко, добро!  А која госпођа те је послала?  — Послала ме је госпођа Гркиња и поздравила, да дођете на вечеру ....  — Није на вечеру, него на ручак ...  Чича- Тима извади из џепа кесу, претураше по њојзи, све док није нашао један маријаш, те даде детету, а после дохити са ормана једну јабуку, убриса је од прашине, па је пружи ђачету:  — За тај маријаш, синко, купи себи шећерлеме, а ову јабуку однеси госпођи Гркињи, па јој кажи — памти добро! — „Поздравио учитељ Тима, љуби руку и узима себи слободу данас код вас на ручак доћи“ ...  Јеси ли упамтио?  — Јесам, господине!  — Кажи јој и то, да спреми и од оног јела, што га ја најрадије једем.  — Хоћу господине, казаћу, да спреми прасе.  Дете је знало, да му је отац сваког Божића и поклада поклањао учитељу прасе.  — Ти си прасе, букване један!  Палачинке хоћу; јеси л ’ ме разумео: палачинке? ...  — Знам, господине: лапачинке.  — Вуци се напоље, па кажи, што и како знаш — викаше чича- Тима љутито; а кад дете оде, он се задовољно осмехну.  — Само кад сам код ње, па макар и коприве с реном кувала, све би то њен пољубац засладио; али знам ја, да ће она мало друкче почастити.  Затим се мало исправио, згладио је косу, наместио јаку на капуту, узео штап у руке и спремаше се са одлазак:  — Милка!  — Чујем, оче! — одговараше дете из кујне.  — Ја сам данас зват на ручак, а ти узми парче хлеба, — душа ваља, ниси ни то заслужила, — па ручај, а ручак, што си га за данас спремила, оставићеш за сутра.  Дете га својим паметним очима погледа сасвим жалостиво, изгледало је као да више оца жали него себе; али не рече ни речи, само што је дубоко уздахнула, а чича- Тима, поштапајући се, оде, куда су га позвали.  Код кир - Николе беше сто намештен, али само за њих троје, а деца ће, наравно, да не би разговору и добром расположењу сметала, ручати у другој собици.  Гркиња је једнако кроз прозор гледала; а кад је видела, да се авлијска врата отворише, она истрча пред учитеља Тиму:  — Добро дошли! ...  О, господине, откад вас чекамо, већ смо се поплашили да нећете ни доћи.  — Опростите, молим, ја сам, знате, касти, мало се и наљутио на моје дете; па да се, касти, одљутим, свратио сам се на једну шљивовицу.  — Ох, господине, маните се! ...  Данашња деца каква су, да те Бог сачува!  Боље да их човек нема ...  И тако у разговору уђоше у собу, седоше за сто, наравно, гост у горње чело — а с леве стране кир - Никола, с десне Гркиња.  Кад су поручали, домаћин се куцну са гостом, исказа му здравицу, а после оде у другу собу, да види, шта деца чине.  — Не знате, како ми је мило, о, господине!  И лепа Гркиња бацаше чезнуће погледе на свога госта.  И чича- Тима је пробао да очима искаже, што му срце осећа, али то му није ишло од руке; он, дакле, приближи своју столицу њеној, загрли је, па је, онако старачки, цмокну у образ:  — Ох, ала би лепо живели, кад би ме у квартир примили!  — Лакше, господине, да нас Никола не чује!  Не знате, како је сумњив, прави Луцифер! ...  Чекајте, сад ћу ја видети, можда већ и спава ...  Знате, то му му је свакидањи обичај.  Она отвори кујнска врата, завири у другу собу, па се врати натраг, задовољно смешећи се:  — Рихтиг, спава! ...  И сад се можемо комотно разговарати ...  Знате, кад сте ви код мене, волела бих чисто и да се не пробуди више.  То је било и сувише.  Очи у чича- Тиме синуше младићском ватром, он је с највећом жестином загрли, и није остало места на лицу лепе Гркиње које није чича- Тима обасуо пољубцима.  Кад се Гркиња од свога ватреног обожатеља отела, изгледаше јој лице као искрпљено: куд су год Тимини пољубци падали, ту је, наравно, отпадало руменило и белило.  — Нисам се надала од вас — рече Гркиња, као мало прекорно, — али се надам, да кад се амо доселите, да тако што нећете више ни покушавати ...  — Дакле, хоћете да ме примите?  О, хвала вам, хвала, љубведостојна моја богињо!  То је све што је чича- Тима из Видаковићевих романа упамтио; па кад је то исказао, он је после само бленуо у њене пепељаве очи, које је Гркиња на разне начине, мазећи се, превртала ...  — Ја вас обожавам!..  И чича- Тима је опет цмокну ...  Али се уједанпут трже и седе сасвим замишљено на своје првашње место ...  То је Гркињу изненадило.  Она погледа на врата, мислила је да се није, како, њен дебели муж појавио; али кад никога не виде, а она га зачуђено запита:  — Шта вам је, господине 7..  Та ви сте уједанпут постали озбиљни као неки грчки филозоф, н. пр., Сократес ...  Тако ми дођосте у један мах промењени!  — Бриге, бриге, госпођо! ...  Ах, кад помислим како бих лепо код вас живео, да нема ...  — Шта, господине, шта? ...  Ви, можда, мислите: да нема мога Николе? ...  Ништа нам он неће сметати; а, после, старост његова скоро ће нас ослободити ...  Лепа Гркиња није могла све изговорити.  Чича- Тима је притиште и наново је обасипаше пољупцима; а кад се она извила из његова наручја, он жалостиво уздахну:  — Ох, само да ми није онога дериштета! ...  Ви, ваљда, и не знате, да ја имам и једно дете?  — Знам — рече Гркиња, — дете је мало напуштено, али ће код нас доћи у ред; а, после, наћи ће се, ваљда, и младожења.  — Није још за удају — рече снуждено чича- Тима.  — Сад се, скоро, све сама деца и удају ...  А и боље је тако, јер..  Та ви већ знате, каква је данашња младеж! ...  Чича- Тима се спремаше да је наново пољуби, али на вратима се чуло кир -Николино кашљуцање, а затим смеј и церекање ...  — Хе, хе, хе! ...  Баш сам се наспавао, ха, ха, ха! ...  Али ме мој мали Аристид пробуди.  Хи, хи, хи!  Баш је хунцфут! ...  Чича- Тима хтеде пући од једа, али шта је знао?  Узе свој шешир, захвали се на ручку и оде кући.  Сутрадан, кад су се учитељи и учитељке скупили, и пре него ће почети своја предавања, заседоше у оџаклију око ватре, која је по ваздан на огњишту горукала, да попуше по једну цигару дувана и да мало продиване.  Прво је било да се увере, где ли се сад школски ревизор налази?  Једни су тврдили, да је још у Крагујевцу; други, по чувењу, казиваху, да је већ у Свилајинцу и да ће сутра, а најдаље до прекосутра, доћи и у сам Перковац.  — Што се мене тиче — рећи ће Ђока, учитељ трећег разреда, —- баш га се ништ ’ не бојим!  Деца ми знају све као воду!  Али ће и упамтити, верицу им дечју, кад су учили код Ђоке школу ...  — И моји, богме, баш ако нису филозофи, ал ’ бар толико знају, да би код поп - Арона могли капеланисати; о томе ће се и сам ревизор уверити ...  Само да ми је знати, кад ће доћи!  Јесте ли добили каква извешћа, стара госпођо? ... — рече учитељ четвртога разреда ... —- Ви свакипут, некако, прва извешћа добијате ...  Стара госпођа, учитељица четвртог женског разреда, осмехну се поносито, па онда извади из џепа своје наочаре, натаче их на нос и, приближивши се учитељу четвртог разреда, стаде поверљиво шапутати:  — Вама, господине, могу се поверити, само вас молим, да никоме не казујете, нарочито чича- Тими и кир - Николи, разумете ли ме? ...  — Разумем!  — Лепо, сад слушајте!  И стара госпођа извади из недара једно писамце и стаде га своме колеги на уво читати:  „Слатка гросмутерко!  У смотрењу према вашим, мени учињеним, услугама, осећам се обвезана вас на долазак мога мужа внимателном учинити; он ће на сваки начин 25. јуна у Перковцу бити, — наравно, да ће код вас на квартир и кост; морам вам и то приметити: да најрадије једе шунке са спанаћем, црно вино ретко употребљава, а прекодан и по сву ноћ о белом вину проводи; ноћу не излази напоље, јер се боји од потчињених му учитеља ...  Он као да је о оној маленкости, у коју сте и ви уплетени, нешто прокљувио; дакле, пазите, да не би случајно ушао у траг правој истини, то би била за нас обе пропаст ...  О феријама, кад нас походите, имаћете шта чути; а сад примите поздрав од ваше —  благонаклоне  Јустине Швабићке,  секретарице.  У Београду, 21. јуна 186 *  — Дакле, сад сте чули — рече стара госпоћа, коју су многи и гросмутерком називали, –- само ћутите, немојте ником ни речи говорити; данас је 24., сутра, дакле, може доћи, а за даље је моја брига ...  — Али, стара госпођо, — рече учитељ, — каква ли је оно маленкост, у коју сте и ви уплетени?  — Пст, ни речи о том ...  То вам не смем казати, пошто сам жива; ствар је тајна, тиче се части, знате ...  Али даље ни речи ...  Учитеља је копкало, шта ли то мора бити?  А и и стара госпођа узмучила се, и њу је голицало, и не беше јој лако тајну чувати:  — Баш кад сте тако навалили, могла бих вам нешто и поверити.  Лане, кад сам о феријама у резиденцији била ...  Али даље вам не смем говорити, историја је сасвим љубавног карактера, а ја сам ту посредовала ...  Дакле, код мене су били и састанци.  Ја сам вам и сувише казала!  Али сам уверена, да ви то моје поверење нећете на зло употребити ...  Госпођа Јустина је млада жена, а муж, као што га знате, јектичав ...  Баш ако би вам било по вољи, могла бих и вас још ових ферија с њоме унознати ...  Стара госпођа се при овим речима ђаволасто осмехну, а после, сетивши се секретарова апетита, поче сасвим забринуто говорити:  — Спанаћа сам још јутрос набавила, три краве не верујем да би га појеле за недељу дана ...  Али шунке, па после бело вино ...  Верујте, господине, да не знам, где ми је глава од бриге.  — Па, ето, чича- Тима нека да вино, а кир - Никола шунке ...  Кажу, да има дивних шунака.  — Маните се, Бога вам, Цигана; после да ми приговарају: овака је и онака је, нема ни вина, ни шунке! ...  — Е, па добро, госпођо, а ви се ослоните на мене, ја ћу гледати да вам још до подне све набавим.  — Молим вас, господине, и хвала вам!  На ту вашу услугу никада нећу заборавити.  У таком разговору свако оде у свој разред, где је одмах настала нема тишина.  Али тај мир трајао је само неколико минута, а после се претворио у неко зујање, од прилике као кад би у скупу много бумбарева слушао; затим си чуо крупан учитељев глас, где грди ђаке, а после писку и јаукање несрећне деце:  — Нећу, господине!  Никад више нећу! ...  Богами, ћу од корице до корице све да научим, сутра ћу да научим!  — Лези, вуцибатино!  Ревизор иде, а ти још ни катихизиса не знаш! ...  Лези!  Лези! ...  А не после ја за тебе да испаштам!  И тако је то ишло у свима разредима: ученици не знају, а и што знају, не могу од страха да искажу, а, овамо опет, учитељи бију; деца плачу, а учитељи карају и грде ....  Само у четвртом женском разреду мирније изгледа: стара госпођа, осмејкујући се, по првој скамији намешта женске радове, управо беспослице, без којих свака поштена кућа може опстати: ту су ти шлингераји, штикераји, па онда чачкала за зубе, па перлицама ишаране дуванкесе и кесе за новце; нигде не видиш женске, а то ли мушке кошуље.  — Знам, да ће се господин Швабић изненадити, кад види оваке фине ствари! ...  Не би се ни у Бечу са њима постидела ...  Та ни у министра нема бољих!  Па она чачкалица!  Е, њу ћу баш поклонити господину Швабићу, и онако знам, да му госпођа Јустина није за имен-дан спремила, а како су му зуби ретки, може му сав спанаћ у зубима остати.  По свему се видело, да је стара госпођа тога дана добро расположена била, па је добро и изгледала: њено пуно лице добило је ону веселу румен, а проседе витице је вешто склонила под црну, свакојаким шмизлама ишарану, капу, а обукла је црну хаљину.  Знала је, да таква ношња приличи једној скромној васпитатељци, али, уствари, она није била за тај позив: у њеној природи је било и сувише подмуклости, сувише дара за сплеткарење, за пренашање лажних и истинитих гласова.  У њеној крви не беше ниједне капи женске нежности; она кад се према каквом детету показивала милостива, то је чинила само зато, да од богатог детињег родитеља извуче понеки дукат, а ако је дете чиновничко, н. пр. начелниково, њему је зато ласкала, да је отац г. министру препоручи.  И она је на тај начин, збиља, и напредовала.  Сваке друге године добијала је по једну класу унапређења, а осим тога је код чиновника и богаташа добила лепо име ...  А о мишљењу сиротиње и онако нико не мари ...  Осим тих свију својстава, стара је госпођа умела и шпијунисати, и то много вештије него и прави полицијски агенти: од ње је само начелник могао дознати, како се који чиновник или грађанин са својом женом живи, и која жена на свога мужа мрзи, а туђе мужеве воли ...  Све је то начелник перковачки тачније знао, него и сам управитељ вароши Београда: где је уочи Божића који списатељ пио и шта је у пићу говорио ...  А таке услуге у Србији су се свагда високо цениле, па је ли чудо, да су старој госпођи сва врата, од писара и писаровице па до министра и министровице, у свако доба отворена била? ...  Није се то једанпут дешавало, да неки учитељ из околних села, желећи премештаја ил ’ друго што, да се за препоруку њојзи обраћао, па често и онај поклон, којим је мислио секретара подмитити, поклањао је старој госпођи; па и она сама умела је уважавати свој уплив и достојанство.  — Испит ће ми испасти, ја мислим, да сјајније не може ни бити — говорила је; — о томе сам уверена.  Дечји радови су такође прекрасни, морају му очи стати, кад види оне стаклене ђинђуве, перлице и шарену вуницу..  А новости имам да му кажем, да од другог ни за десет година толико не би могао чути.  За ону васпитатељку у Н ... казаћу, да живи са писарем, а оне три у Ј.., те су, опет, комункиње; а то све зато, што ме не уважавају, баш као и она препредена Гркиња.  За њу сам већ скројила план ...  У таком њеном самозбору куцну и звонце, и сви учитељи изиђоше из својих разреда.  Чича- Тима, кашљуцајући, стиже стару госпођу, која је унеколико напред умакла:  — Добро јутро желимо! — рече, осмејкујући се пакосно.  — Ви као да се још љутите? ...  Стара госпођа га погледа, презирући:  — Господине, ми као да смо још јуче за свакад свршили наш разговор?  — То нисмо, драга колегинице! ...  Но, то би тек лепо било да се због таких маленкости стари познаници посвађају! — рече чича- Тима заједљиво.  — Ја се, штавише, надам, да ћемо још много година пријатељи остати ...  Та да нема вас, коме би се могао похвалити, да сам јуче код лепе Гркиње ручао?  Ала је то био ручак!  Онаке палачинке, касти, не једу се ни у царском двору.  Е, јесте чули, што сам јуче лепо провео, касти, ни кад сам се са првом мојом женом венчао, нисам се тако веселио! ...  Стара госпођа грискаше усне, пакосно смешећи се.  — А кир - Никола, он вам је био, по свој прилици, девер ... ха? ...  Ил ’ је отишао, да спава, док се ви са обожаваном богињом унтерхалтујете, ха? ...  Јесам ли погодила?  Чича- Тима се чудио, откуд стара вештица све то да сазна?  Та, ваљда, није могла гледати кроз прозор, кад је кућа у авлији?  И он хтеде нешто говорити, како би сумњичење старе госпође оповргао, али их у томе стиже фамилијаз.  Беше сасвим блед и задуван, изгледао је као да се нека грдна несрећа догодила и једва је дошао до речи:  — Један господин ... из Београда! ...  Секретар ...  Ох, госпођо, казао ми, да звоним, да вас зовем ... и децу да повратим у школу! ...  И пре но што је могла стара госпођа што одговорити, оде фамилијаз као ветар и стаде из све снаге ударати у ђачко звоно.  — Е, господине колега, — рече стара госпођа подмукло, — сад ћемо се огледати.  Знам, да вам деца ништа не знају, па сад нек ’ вам помогне ваша обожавана Гркиња; да видим шта ће вам помоћи са оним краставцем на окреченоме лицу? ...  Чича- Тима је ћутао забринуто, знао је он, да му деца нису баш спремна, а и то је био уверен, да би му стара госпођа у многоме могла помоћи; али се узјогунио и не хте тражити њезиних препорука, па макар још за дваест година не добио класе ...  Кад су стигли у школу, куда су се већ многа деца исповраћала, затекли су господина секретара у четвртом женском разреду, где с најозбиљнијим лицем прегледа изложене радове.  Он беше дугуљаст, плав човек, и, као што нам је стара госпођа унапред казала, јако наклоњен јектици; то му сведочише и жиле на сувоме врату, после, бледо лице и упале очи.  Кад је видео стару госпођу, он се усиљено осмехну и рукова се с њоме, а остале учитеље није ни погледао.  — Драго ми је, гросмутерко, што сам вас у добром здрављу застао, а видим да сте се и са децом добро потрудили..  Ово су дивни радови!  Како је леп овај јастучић!  Чије га је дете хекловало? ...  — Даница начелникова.  — Лепо, Данице! ...  А ову папучу за сат, која је то радила? ...  — То је Ленка, ћерка газда - Живка Ћорбуџаковића ...  — Лепо, Ленка, треба и даље да се трудиш!  И тако је ревизор сву децу за њихове радове редом похваљивао, и после је, једну по једну, из катихизиса и других предмета испитивао, исказујући свима своје задовољство.  Кад је све то свршено, он извади из једног пакетића неколико књига, те их, као награду, даде оним ученицама, које му је стара госпођа препоручила ...  То беху већином богаташка деца ... а у очима добре, али сиромашне, деце, трептаху сузе незадовољства.  Већ у тим младим годинама почиње сиротиња бивати незадовољна, јер тако млада срца почињу тровати увреде, које им неправда наноси!  — Децо, — рече секретар, кашљуцајући, — ја сам вама потпуно задовољан!  А вама, стара госпођо, на вашем великоме труду морам такође изјавити моју благодарност ...  После се рукова с њоме, а затим се окрете осталим учитељима, који онде око њега, гологлави, са највећим страхопоштовањем, непомично стајаху.  — Ви, господо, будите са вашим ученицима спремни за сутра, јер сам принуђен ово после подне одмарати се ...  Ох, та прашина, да се човек угуши, баш ме умори! ...  И није лако по тој јунијској припеци путовати ни здравом, а то ли тако трошноме телу.  Код старе госпође био је ручак већ спреман, супа готова, а у једној великој кастроли је спанаћ; а кад је учитељ донео шунку и вино, онда се није имало ништа чекати.  Учитељ, кад је видео, да га нико не задржава на ручак, он оде, наравно, зловољан; а њих двоје, ревизор и гросмутерка, седоше за фину софру и стадоше лакомо грабити принесено пиво и јестиво ...  Ревизор, иако је био слабуњав, зато је, опет, боље пио, него многи здрави; чаша је ишла за чашом, док му се по бледоме лицу није прострло оно загасито руменило, које вино раскошно по лицу својих љубимаца просипа.  Очи му синуше грозничавом ватром, и он се у доброј вољи куцну са старом госпођом:  — У ваше здравље, моја драга госмутерко! ...  Мало је учитељица, које ја тако ценим, као вас.  А што вас, опет, моја Јустина воли, госпо, то не можете веровати! ...  Стопута вас је поздравила, па и на путу ми је писала, да никако друкче не чиним, него да код вас ручам и станујем и да вас још хиљадупута поздравим ...  Стара госпођа се захвалила, клањајући се и успијајући устима, и, учинивши шећерну мину, стаде о својим колегама разговарати.  Наравно, да није ни једног похвалила, а што је год могла у својој пакости измислити, све је то на кир - Николу и лепу Гркињу натоварила.  — О, господине, не можете веровати какви су вам то људи!  Ви знате, шта је то јавна женска, — она је још гора и црња!  Ено, пре јој је купио чика- Паја свилену хаљину са карнерима, што се и не приличи да носи једна скромна учитељка, а чича- Тима јој је дао вина и ракије ...  А то ћете се сећати, зашто ...  Штогод жена има у нашем Перковцу, све су је омрзле; ја се чудим, како досада нису саставиле тужбу бар са две хиљаде потписа, да се хапси, или да се из ове вароши протера!  Та ниједна жена није са својим мужем сигурна, све док је она у овој вароши.  Господин Швабић се на њену тужбу замислио, а после кратког озбиљног ћутања окрете се старој госпођи:  — Будите уверени, да чим се вратим у Београд, прва ће ми брига бити да је са мужем протерам.  — Само далеко одавде, господине, нпр. у Хомоље, у Црну Реку, или, ако је могуће, чак у Турску ...  — За вашу љубав ћу све могуће употребити, само да вас задовољим.  Чича-Тими ћу одузети једну класу, кир - Николу ћу протерати; а ви, стара госпођо, осим похвалителног листа, добићете и једну класу ...  Сутрадан, кад су се предвече свршили испити, ревизор искупи све учитеље у стану старе госпође, да свакога од њих према заслугама оцени и своје оцене у протоколе стави.  Учитељу четвртог разреда је записао:  „Успех незадовољавајући“; трећем разреду:  „Успех добар“, а кир - Николи и чича- Тими записао је:  „Успех врло рђав, деца не знају пјеније, а учитељи, осим што су древне пијанице, још су и неморални.“  То је био гром за све учитеље.  Таким оценама није ниједан могао бити задовољан, али су сви ћутали и нико не смеде ревизору ни беле приметити, ни ради самог правдања; тек кад је ревизор отишао из места, онда почеше резоновати и сви су погодили, да је то масло старе госпође гросмутерке; и сваки се од њих заверио, да ће јој се, кад-тад, осветити ...  Ствар је, дакле, узела на себе сасвим озбиљан карактер, нарочито кад је после неколико месеци дошло од министарства просвете званично: да се кир - Никола казни двомесечном платом, а чича- Тими да се одузму две класе.  То их је поразило ...  Чича- Тима није могао три дана ручати, ни с ким није говорио и једнако је мислио о изгубљеним класама.  Удар је био велики, али ватреној чича-Тиминој љубави није могао никаква вреда нанети.  Истина, два-три дана био је као убијен; ни с ким није проговорио, није се осмехнуо, није могао ни јести ни пити, а кад би легао да отпочине, морила су га страшна привиђења: као да је остао без службе, па сад мора да послужује као фамилијаз, после га секретар и оданде, као неспособна, истера, а он се, сиромах, наима за црквењака, удара у звоно, у клепало, а од сваког звука чини му се да чује глас старе госпође, како га пред г. секретаром оговара, а секретар, баш као велико звоно, грми:  „Неспособан!“; после моли кметове и општинаре, да га приме за бирова, а они му доказују, да је за све то остарео, него да ће га поставити за гробара ...  Тако је нешто сањао трећи дан по одласку секретарову.  Кад се пробудио, био је сав знојав и ломан, чуо је како му срце бије, чинило му се да је насред гробља; али кад је отворио очи, онда се уверио да је у својој соби, у својој рођеној постељи, а ниже себе на миндерлуку види, како му дете мирно спава.  Он се диже из кревета, и то је, можда, првипут у животу, што се саже над својим спавајућим дететом, те га нежно, родитељски, у оно бело, глатко, чело пољуби ...  На тај пољубац се дете није тргло, већ мирно продужаваше крепећи сан.  Чича- Тима се поче полако облачити.  Узе своје чизме са кратким сарама, обуче неке старе искрпљене панталоне и неки жућкастозелени капут, на ком су се сви конци лепо провидели, а и стари отрцан шешир је са осталим оделом у приличној хармонији стајао.  Он је имао и чистије руво, али га не хтеде тога дана обући, јер није мислио из куће никуд излазити; а и куда би? ...  Та цела је варошица за његову несрећу чула, сваки ћифта запитао би га:  „А, чича- Тимо, где су ти две класе“ ...  Људи су људи, сваки гледа како ће своју рану завити и утоплити, а за туђу нико и не мари, још гледа, ако може, да је у својој пакости здере и позледи ...  Стога је чича- Тима тврдо закључио да бар за неко време свако друштво избегава, а то је тим пре могао учинити, што су, и онако, већ наступиле ферије, није, дакле, по званичној дужности никуд морао одлазити.  Али, као и остале, тако му је и овај план лепа Гркиња покварила ...  Сунце није било ни за два копља одскочило, а лепа Гркиња, набељена и накинђурена, ослањајући се на свој зелени сунцобран, отварајући на чича-Томиној огради капиџик, стаде се весело кикотати, баш као нека безбрижна млада кокета, којој сав живот у церекању и у мажењу пролази.  — Ха, ха!  Је л ’ те, да сам вас изненадила? — скакућући преко авлије, подвикиваше весело Гркиња.  Чича- Тима, кад ју је угледао, он је сав претрнуо.  Зар у таком отрцаном оделу да га затече богиња његове старе љубави?  Та чисто би зажелео да у земљу утоне, да га нема! ...  Хтеде све да слиндари са себе, да се преобуче, али све беше доцкан!  Он није ни свој отрцани шешир скинуо, а лепа Гркиња стајала је на прагу његове собе, весело се смејала и гледала у збуњено лице свога обожатеља.  — Но, но, драги господине, шта сте се збунили?  Та човек ваше снаге и спољашности тек онда добија у своме изгледу, кад је мало више неглиже обучен.  На таки комплименат заборавио би старац свих десет учитељских класа, све бриге и сваки страх од несигурне будућности; крв му јурне навише, и он, с раширеним рукама, пође, да загрли и пољуби обожавану посетитељку ...  Али га она мало строжије погледа и једним мигом му показа на дете, које је једнако спавало, али које се сваког тренутка могло и пробудити.  Чича- Тима је дубоко уздахнуо, и лице му доби израз негодовања и незадовољства.  Гркиња је то приметила, али се чинила невешта и, сасвим обично осмејкујући се, ухвати га за руку, погледа га мазно, па онда, отежући речи, пришапта му полугласно:  — Знате ли, драги Тимо, што сам дошла? ...  — Па онда, враголасто смешећи се, додаде:  — Пало ми је на ум да једем кајсија!  Ха, ха, ха!..  У вашем винограду има лепих кајсија, а особито она, што је уза саму колибу ...  Е, јесте чули, ја нисам ни у самом Новом Саду лепших видела!  — Та оно, касти, та кајсија и тешко да је из Перковца; ко зна, каква је тица њену коштицу и из каквог краја Италије овамо, и то баш у мој виноград, пренела.  Та она, касти, и личи више на поморанџу, него на обичну перковачку кајсију, и ја, кад је год погледим, све сам више уверен да ће ми баш овај виноград неку велику срећу донети, богаство или тако што ...  И онда збогом, децо и школо! ...  А секретарима ћу рећи:  „Слуга сам покоран, свих пет секретара!  Заповедајте одсад коме хоћете; награђујте кога ви знате, учитељ Тима вас више неће слушати!“ ...  Само, касти, то је међу нама речено, па ту нека и остане, јер ја не бих волео да таке речи дођу до њених ушију ...  Дакле, од оте кајсије би ви волели да једете?  — Не само да једем, него бих вас молила за читаву једну котарицу.  — А, дакле, да од њих готовите мало по новосадски дунста? ...  Е, ако је баш тако, онда ћу је целу обрати ...  — Нећу дунста — смејала се Гркиња, — него сам наумила довече да правим вечеру, на којој ће бити и учитељ из Бајковца, а ту је и васпитатељка из Трновника; позвала сам и овдашње учитеље, осим оне маторе.  — А нашто толика част? — питао је чича- Тима зачуђено.  — Да, касти, нисте добили ваше наслеђе?  — Ха, ха! — смејаше се Гркиња, — није то наслеђе, већ сам рада да вас развеселим; хоћу, да ви заборавите на ваше две класе, а мој дебели Шпартанац, кад се добро наједе, неће се више ни сећати двомесечне плате ...  Е, то хоћу, мој љубазни Тимо! ...  И она, погледавши га својим обичним чезнућим погледом, стиште му руку својом десном руком, а левом га поглади по збрчканом лицу; после, неспретно умиљавајући се, ређаше даље потребе тога вечера:  - Кајсије ћете ми донети.  Треба ми и винова лишћа за сарму, а, после, Тимо, каква може бити вечера без вина?  Дакле, и вина пошљите бар једно по акова, само од оног доброг, што га ви и мој Никола пијете — и лепа Гркиња га наново поглади по образу.  Чича- Тима беше усхићен, чисто збуњен, не умеде ни речи проговорити, само је бленуо у своју обожавану и љубведостојну богињу; кршио је руке, превртао је очима, а кад је изишао за њом, да је испрати, није могао срцу одолети, него је онде у кујни, у једном ћошку, загрли и тако је силно цмокну, да се дете у соби пробудило.  После је сасвим кицошки узе под руку, пропрати је преко авлије до малих вратница; а ту су опет застали, шапутали су нешто, док она сасвим гласно не рече:  — Е, па нек ’ поцркају сви од муке!  Шта нам могу?  Чича- Тима је хтеде наново загрлити, али баш у том тренутку чу се на крају улице неко корачање; погледаше тамо и обоје се укочише од чуђења ...  Стара госпођа гросмутерка, у својој црној хаљини, на нос је натакла наочаре, подбочила се са обе руке на кукове, па их посматра поиздаље; а кад је видела, да су је они приметили, она пљесну рукама и на сав се глас насмејала ...  — Лепо, лепо! — церекала се баба.  — То је морал!  То је учитељско владање!  Преизредно! ...  После тога, исправивши се поносито, оде гросмутерка даље својим путем, наравно, да још истог дана г. начелнику приповеди, какав је тога јутра нечувен и невиђен призор видела.  Чича- Тима гледаше неко време за њом, а после се окрете задовољно својој Гркињи:  — Нека их, моја слатка Јоханидо!  Нека нам они завиде, нек пукну од једа и злобе!  А ми ћемо, касти, као и досад, остати једно тело и једна душа!..  Да, збиља, кад ћу се ја к вама доселити?  — Још сутра, слатки Тимо!  Сутра!  А прексутра нека свисне стара вештица од муке!  Тиме се та јутарња похода свршила.  Она се још једанпут рукова с њим, па оде, а он се врати натраг у собу и онде узе опет онај строги, забринути, изглед.  Мала Милка већ се умила и стала се чешљати; њојзи не беше ништа необично што је оца тако рано видела спремна и обучена; приђе му, по детињем обичају, руци, али он не допусти, да га у руку пољуби.  — Добро, добро, Милка, — рече, против свог обичаја, скоро благим гласом, — хајде, очешљај се и спреми, па ћемо да идемо у виноград, да беремо кајсије, и то од оних лепих кајсија!  Дете се весело осмехну.  Беше му необична та доброћудност очева, а после се, сирота, радовала, да и од оте кајсије, од тога за њу забрањеног плода, окуси.  — Оче, ја сам спремна — рече, огрнувши око врата неку стару мараму.  — Добро, кад си спремна, а ти сад узми ону котарицу, што сам је о лањској берби од оне црномањасте Циганке купио, а мож ’ понети и парче хлеба себи за фруштук; а мени ћеш спремити једну литру комовице, — добра ће бити уз кајсије!  Кад је све било спремљено, кренуше се у виноград; а међутим је на дому лепа Гркиња спремала све оно, што јој за вечеру треба.  Наравно, да јој је у свему помагао њен филозоф, кир - Никола.  Сав се, сиромах, ознојио.  Час је трчао по шећер, каву, пиринач; час, опет, по месо, краставце и т. д.  Понекад би му упртила и ражањ, да га окреће, а уза сваки почет или довршен посао попио би понеку чашу ракије, убрисао би зној са чела, па би се весело смејао ...  — Хе, хе, хе! ...  Баш ће ово да буде вечера!  Ха, ха, ха!  Та ни кад сам се с тобом венчавао, не беше веће гозбе ни части ...  Хи, хи!  — Пази на печење — викаше на њега незадовољно Гркиња, — та зар не видиш, да је једна страна сасвим прегорела? ...  Их, гром те спалио!  Та све ћу палачинке само због тебе покварити!  Тако је то текло цели дан.  Вечера се спрема, кир - Никола се смеје, а лепа Гркиња се сваком извињаваше, како се није ни очешљала, ни умила; како је још у неглиже, — иако је била сва уштиркана, упеглана, набељена и нафракана.  Кад се сасвим смркло, дође и чича- Тима.  —— Ха, ха, ха! — смејао се кир - Никола.  — Добро, кад сте дошли!  — А после се окрете осталим гостима, па, опет смејући се, понуди све редом, да поседају.  — Изволте, седите!  — И они су сви поседали, где је који најближе стојао, само је чича- Тима гледао да уграби место до лепе домаћице; а то му није тешко било, јер кад је неки од учтивијих гостију понудише, да заузме горње чело, она се извињаваше тиме, да, као домаћица, мора сваки час устајати и зато мора за доњим крајем астала седети.  Чича- Тима је одмах на крају миндерлука, баш до њене столице, заузео место; а с тога места ни опомене, па ни најжешћи укор самога г. министра, не би га могли покренути.  — Љубав није шала, па макар она и најотрцанијег старца била!  Учитељи, који су се тога вечера код кир - Николе и лепе Гркиње сабрали, беху разног узраста, а и црте на лицу беху им разнолике: неки беху црномањасти, плави; неки, опет, смеђи; једни беху стари, други млади, лепи и ружни, — како је кога Бог створио!  А и места рођења беху им разна: кир - Никола беше родом главом из Јеладе, чича- Тима Сремац, онај из Бајковца Гружанин, а учитељ трећег разреда Банаћанин.  Али кад се човек размисли, то беше као једна породица! ...  Једне радости, једне жалости, а скоро та иста судбина у животу: данас су тебе гонили, а сутра мене; данас ћу ја изгубити службу, а сутра ћеш ти; и то ће тако редом ићи ...  Једног учитеља ће прогонити кметови, другог попови, а трећи ће страдати од господе школских ревизора, — како ком у део падне ...  Отуда је било тога вечера сила разговора; мало је ко од скупљених гостију својим стањем био задовољан, а нарочито ова последња секретарова похода учинила је на све њих јак утисак.  — Молим вас, господо! — узе реч учитељ трећег разреда.  — Та ви сви знате, колико сам се око те несрећне деце трудио, и мени јектичави Швабић да у протоколу само толико — ка од беде — забележи:  „Успех добар ...“  Та ако је ико у целој Србији од учитеља заслужио, да му се каже превасходан, то сам ја, драга браћо!  — А знате ли ви, да ја у Бајковцу нисам могао ни 25 ђака скупити, и то све због небрежења капетанова и ћатина; па кад је г. ревизор дошао, нашао је празну школу: у свакој скамији седе по двоје или по један; из земљописа, истина, мало су храмали, али читанку и прва знања знали су ама као вода!  А у протоколу стоји забележено:  „Успех незадовољавајући“!  Није ли то Богу плакати? ...  — А како се, опет, код мене понашао! — рече, заруменевши се, млада васпитатељка из Трновника.  — Чисто се стидим казати: хтео ме је пољубити!  Наравно, да му то нисам допустити могла.  А он ми је, поред свега тога, забележио:  „Успех ученица средњи, а владање саме васпитатељке — неморално“! ...  Ја, да умем и да знам, како и коме, ја бих се тужила.  Е, баш ми утуче срећу, Бог га убио!  — И заиста, сирота девојка изгледаше бледа, скрушена; а и не беше јој лако сносити толику несрећу, а то је била за њу права несрећа, морални гроб, који је целу њену будућност сахранио.  Она би, сирота, можда срећнија била, да су је из службе истерали; можда би се удала, удомила; ал ’, овако, ко ће узети обележену „неморалну“ девојку? ...  — То је, видите — рече Гркиња, — све она матора вештица крива! ...  Чула сам ја, и о мени му је говорила, да сам неморална; а неће да гледа себе и своју кућу — срам га било! — него слуша, шта му којекакве бабе трабуњају ...  Тек кад је она својим оштрим гласом проговорила, онда се кир - Никола трже и стаде се гласно смејати, а чича- Тима, као електрисан, скочи и стаде на сав глас говорити:  — Ја, касти, служим већ дваест и три године као учитељ.  Истина, касти, нисам учио велике науке, али азбуку знао сам напамет, молитве такође, е, а граматика шта ми и треба у другом разреду?  Са децом сам поступао, не може лепше бити.  У мом разреду ретко да је које дете и умрло, само је једно једино добило фрас, а друго једно је оћелавело.  Па, касти, има л ’ ту моје кривице?  Могло је дете и водену болест добити, па зар учитељ да изгуби две класе?  — Баш ми изиђоше на врх главе те ваше две класе — рече учитељ ИВ разреда, који је мало уфитиљио. —- Ђаво нек носи и бабу и секретара!  Њој, дабогда, пресело моје вино, а њему спанаћ и шунка!  Здрав си, кир - Никола!  Здраво, Чича- Тимо!  А да Бог поживи цео учитељски еснаф! ...  Бабу ослон’те на мене, знам ја, како ћу се њојзи осветити!  А и ревизора гледаћемо да понудимо неким шмрком чемерике; да види и господин, како се кија!  Чаше звекнуше, а, као крупан одјек тим тананим стакленим звуцима, заорило се једно велико „многаја љета“, које само учитељи, кад су у добром расположењу, умеју онако свечано отпевати ...  И на томе се та вечера сврши.  Сви одоше весели и расположени кући, само чича- Тима не беше задовољан, а још мање весео; та цело је вече протекло, а он није добио прилике да своју обожавану Гркињу загрли.  Два-три љубавна погледа, то је било све, што је целог вечера могао од ње измамити.  Тек кад су у авлију у помрчину изишли, некако му испаде за руком да је загрли и пољуби и да јој пришапне:  — Лаку ноћ, моје суво злато!  Неће ни добро сванути сутра, а ја ћу се већ доселити, па онда нек ’ прсну сви од једа!  Она му притиште руку.  И остали се руковаше, па одоше.  Сутрадан је сав Перковац знао за ту Гркову част.  Знали су и то, откуда Гркињи виново лишће, иако га у то доба свака кућа у Перковцу на товаре имати може; чули су и за кајсије и за вино; знали су, и каквих и колико је фела разног јестива било, па још и да се учитељ четвртог разреда први опио; и то су дочули, па и то, како се ујутру зором чича- Тима преселио са станом код кир - Николе.  То је, наравно, и стара госпођа дознала, али сад је то није више нимало вређало ни једило; она га је омрзла и презрела.  Једно је само мучило, — што се мора с њим, као с колегом, у једној згради састајати, па, наравно, из уљудности и поздрављати га.  — И тај господин Швабић — говорила је стара госпођа, — или је малодушан, те из сажаљења не хте, или баш код самог министра није могао успети да ове чергаре растера!  Али, свакако, гледаћу да осети; познаће и он, ко је стара госпођа фон Копривић! ...  Ових дана сам намерна у Београд ићи.  Наравно, да ћу прво моју госпа - Јустину походити; више му не треба, него да њојзи приповедим, како је њен Швабић у Трновнику хтео да пољуби васпитатељку; а ако и то буде мало да је противу мужа расположи, — приповедићу јој, како му је попадија из Мартиновца варјачом сав нос изразбијала.  Цео свет зна већ, зашто! ...  Онда, богами, нек се он сели у Хомоље или некуд на другу страну, — Београд ће му бити тесан, то знам напред! ...  А, после, кад од ње дознам за расположење г. начелника и његове госпође, гледаћу да продрем и, ако не за ову годину, а оно за догодине, да им осигурам премештај; тек, свакако, ако ја уживим, неће се та шкорава Гркиња дуго по Перковцу ширити! ...  Кад је то изговорила, она ућута; наочаре, који јој обично на носу беху, скинула је и, метнувши их на сто, наслонила је главу на руку.  Из свега се видело да о нечем премишља, а после кратке почивке диже се са свога места и, весело ходајући по соби, продужаваше своје смишљене планове полугласно исказивати:  — За начелника имам сасвим други план.  Он је човек који се више политиком бави, него школом и просветом.  Просвета га се утолико тиче, уколико му понеку, с руског преведену а у читанци отштампану, причицу позамашно награђује; а учитељи, опет, утолико, уколико се од њих његова кућа користи, т. ј. ако је неко учитељ у Крајини, па заборави о Светом Николи, или најдаље о новој години, донети бар једну петачку балуце (најбоље крајинско вино); а ако је учитељ у Шумадији, па не дотера бар једног угојеног вепра, — тај, богами, нека се не нада класи!..  А то су моје перковачке колеге ово неколико година заборавиле.  Мимо то ћу му казати, да не иду редовно у цркву, да се исмевају министарским расписима, које, наравно, начелник све сам концептира; а за четврти разред додаћу само то, да се једанпут пијан у механи изразио да попови нису христијани ...  То ће им доста бити, па да их по целоме свету растури! ...  Стара госпођа није лудо комбиновала, само ако узима куражи, — а старе су бабе у томе и од лава куражније, — дакле, ако узима толико смелости да му све што је замислила отворено искаже, онда ће данашња српска кнежевина за сироте учитеље бити тесна ...  Међутим, код кир - Николе, откако им се чича- Тима доселио, све се набоље окренуло: деца му више нису ишла боса и издрпана, а и сам Никола променио је свој отрцани сламњи шешир с новим вуненим, а у лепу Гркињу ниси смео ни погледати: ту су ти шешири са великим перушкама, ту кринолини, карнери, тунике и што се већ у оно време највише носило, и све то од скупих материја, а празником се виђала на њој и свила! ...  Ту је, наравно, морало бити и оговарања.  Паланке су у Србији, као и у осталом свету, мале, у њима свако свакога познаје, —- па је ли чудо што су се жене питале: откуд Гркињи свила, и ко је она и шта је она, да се и од саме окружне начелниковице шареније носи?  Та муж јој нема ни толико плате, да јој и белила задоста купи, а толи друго којешта!  — После су ишле разне комбинације: свилену хаљину јој је купио чика- Паја член, грчки мајорен; бронерске ципеле и шешир са перјаницом чича- Тима учитељ; а ону хаљину од пикета добила је од неког болтаџије, што му је дете код кир - Николе учило школу и положило испит са петицом, а на Петровдан — као имендан свога оца — читало у цркви апостол ...  То је, наравно, све госпође, а, богме, и постарије госпођице, у целоме Перковцу морало до срца дирнути; а кад су још дошле и месојеђе, па кад се на Гркињине вечерње забаве свако друго-треће вече стадоше скупљати застареле младожење, отрцани удовци, извикане фрајле и удовице, — ту не беше краја оговарању.  Али све то као да се лепе Гркиње ништа није ни тицало.  Она је познавала своје интересе, па од њих није хтела никако ни у драм одступати: чича- Тими је непрестано ласкала, као да је баш збиља у њега и заљубљена, а и чика- Пају је радо предусретала, нарочито ако се десило да чича- Тиме није код куће било, е, онда га је пред чика- Пајом и кудила, како је незграпан, неваспитан, тврдица, па, онда, још и ружан и матор; а кад би, опет, чича- Тима за чика-Пајину походу дознао, онда би она то исто и о чика- Паји опетовала, и тиме је, наравно, обојицу задовољавала ...  — Ми, видите, Тимо, немамо никога свога у овоме несрећном Перковцу; ја сам, као што знате, из Новог Сада, премда сам и ја пореклом Гркиња.  — И, уздигнувши мало навише своје наврањене обрве, додавала би хвалисаво:  — Да сам родом Јелинка, то се, уосталом, и на мојој спољашности даје приметити; а мој дебели даскало, он је прави Атињанин; онде је и науке свршио.  А ви сте, слатки Тимо, Сремац! ...  — Јест, касти, и покојна ми мати беше Сремица.  — То је, видите, што све нас везује.  — И она га погледа најљубазнијим погледом.  — Па кад се не бисмо ми слагали, кад ми не бисмо једно другом на руци били, да ко би други? ...  Ја, видите, у колико вас волим, у толико и вашу Милку; управо рећи, ја сам њена друга мати.  — Оно, касти, тако је; ви је, касти, петком умијете, недељом очешљате, а у среду дате јој и чисту кошуљу; касти, она, се у Перковцу чистије носи и од саме госпа - начелниковице.  — Па се ја и за њену срећу старам.  — Оно јест, касти, ви је учите, како треба да држи кашику, кад руча, како треба на сокаку да ходи, да гледа, на који начин да се поздравља.  Па, касти, она се, откако амо дођосмо, лепо и поучила; сад већ и не уме да гледа онако безобразно сељачки, право у очи, но некако све испод трепавица; а и ход јој није више прост, него некако по новосадски извијен, искривљен, — милина ти је погледати!  Ја кад је видим, касти, не могу чисто да је познам, као да је из Париза ...  Једно ми се само не допада, што је, кад сања, вишепути чујем, где плаче ...  — Дете је размажено, напуштено, па није научило на ред ...  А, управо рећи, да се нисте к нама доселили, не би никад ни знала за уредност, —- па ко би је онаку и узео? ...  А, овако, све се отимају за њу.  Чича- Тима је погледа зачуђено.  — Јест, тако је, драги Тимо!  И ви је морате што скорије, још ових месојеђа, удати, ако не желите да сама отиде ...  Чича- Тима је једнако зачуђено у њу гледао.  Али тај његов поглед није њу ни најмање узнемирио.  — Дете је већ приспело за удају ...  И ја сам још нашла младожењу.  — Та, касти, она је још дете.  Како се може дете удавати?  — Дете? ...  Ама да видите, како умилно погледа у ове практиканте, што од неког доба крстаре по нашем сокачету, ви не бисте рекли, да је то дете ...  Чича- Тима је оборио очи и ћути замишено.  Тада је првипут осетио да га Гркиња вара и лаже, али није имао толико храбрости, да јој то примети, него је само ћутао и није се више усудио подићи очију, да мери лажљиво лице лепе Гркиње.  — Честит младић тај Папраг — продужаваше бездушна Гркиња; — ваљан, па, веле, и да је научен! ...  У Београду је учио богословију, старином је, истина, Цинцарин, али се родио у Будиму.  Млад, пун учтивости, милина ти је с њим говорити!  Ја кад га видим, све ми се чини да сам још девојка, па да сам у Новом Саду!  И синоћ је долазио, ви бесте у винограду; па да знате, како је погледао у Милку!  Као дете што погледа у шећер.  Па вели:  „Ох, да ми је хоће учитељ Тима дати, одмах би се женио!“ ...  Гркиња ућута, видело се да чека чича-Тимин одговор.  Али чича је једнако ћутао оборених очију, а на лицу си му видео зловољност и забринутост.  — Дакле, Тимо, — продужаваше безобразна жена, — да га доведем, да се најпре упознате, па после, наравно, да се прстенује.  Он је, истина, за данас само учитељ, а кад се ожени, од воље му је, — може се и запопити.  Чича- Тима слеже раменима, за знак да не зна ни сам, шта ће на све то да одговори.  Он би, истина, знао, али где је срца, да се свом идолу противи ...  После се, онако збуњен, накашља, узе шешир и оде некуд у чаршију; онде се навртатио на две-три бакалнице и у свакој је попио по две-три грке ракије.  То му је тако у нарави било: кад се нешто наљути, кад би га неко увредио, или кад је у некаквој бризи, — не би се могао смирити, све док се поштено не накреше; онда заборави на све терете који га муче, па често и пева, али само црквене песме.  Ако је, н. пр., зимње време, он удари у „Во Јордање“, а лети, опет, отпева „воскресе“.  Некад, опет, узме, па сам са собом говори; ко га не види, а чује, рекао би, да их има тројица, што с њиме диване.  На тај начин је и лепа Гркиња вишепута прислушкивала на вратима и на тај начин његове најдубље тајне дознавала.  Тако је то и данас било; само што данас није била Гркиња та, која је на вратима прислушкивала, него његова кћи Милка.  Она, кад је видела, у каквом јој се расположењу отац из чаршије вратио, а она се уплашено сакрила иза фуруне и оданде страшљиво погледаше у пијанога оца ...  Он је најпре сео за сто, па онде, са искревељеним цртама на лицу, стаде певукати своје зимско „Во Јордање,“ али се уједанпут трже, лице му доби израз зле воље, и он устаде са свога места и поче тешким корацима ходати горе и доле по соби ...  А после се уједанпут осмехну:  — Што јест, јест, касти, она ме воли и заљубљена је у мене.  А оно, касти, има у кога!  Истина, сам мало ушао, касти, и у године; зар је краљ баварски, опет, био млађи од мене?  Па како га је Пепита волела?  Кажу, да се једанпут из превелике љубави хтела и удавити, само што у Монакову не беше дубоке воде; заронила се, касти, чак до кукова.  Дете, које је сав тај разговор с напрегнутошћу слушало, не разумеваше, истина, од целога разговора баш ништа, али је толико схватило: да то, што јој отац у пићу сам говори, не може ништа добро бити, и она, скоро не дишући, слушаше и даље бенетање свога занетог оца:  — Она ме љуби, па, касти, чак се и за моје дете стара! ...  Учи га, чешља га, храни га и васпитава, и то, касти, све из љубави према чича- Тими!  Е, па где су данас младићи, у које ће се младе жене и девојке толико заљубити, као у мене старца ...  Хе, хе!  Старац, па старац! ...  Та да ми је баш и венчана жена, не би се више за мене старала, него ова лепа туђинка!  Ето, нашла је за дете и младожењу: леп младић, научен младић, богослов младић!  Само, касти, име не умем да му погодим, све ми се чини да рече Шапраг, Акмак или ...  Ха, сад сам погодио:  Папраг! ...  Папраг!  Папраг!  И име му је некако господски!  Лепо!  Отмено! ...  Али све бадава, дете је сувише младо, како ћу да га удам? ...  Ал ’, ето, она је навалила, да је удам, и ја је морам удати.  Чича- Тима се наново намрштио и сео на своје првашње место; а дете, кад је чуло последње речи свога оца, оно покри лице рукама, а низ образе му текоше крупне сузе ...  Утоме куцну неко на врати, а чича- Тима се својим храпавим гласом одазва:  „Херајн!“  У собу уђе лепа Гркиња, за њоме један младић.  Раста је био средњег, лица доста правилног, али на такоме младоме лицу беше и сувише ситних бора, те да би се могло лепим или бар пријатним назвати.  Уста му беху свакипут на смеј развучена, очи загасито пепељаве, али свагда сјајне, а оне танке борице око њих даваху им израз ласкавости; коса му беше плава и, по богословски, низ рамена пуштена, на њему црна душанка и црне панталоне.  — Добар дан желим, господине Тимо! — рече Гркиња, рукујући се с њиме.  — Имам част представити вам нашег новог пријатеља и познаника г. Папрага, учитеља из Лешњика.  Младић се приближи учитељ - Тими, рукова се и са најумиљатијим смешењем одступи један корак натраг.  — Слуга сам покоран, драги г. колега! — рече младић, коме се на сваком покрету видела она варошка препреденост.  — Драго ми је, колега, што сам тако срећан, да вас могу познати! ...  И чича- Тима хтеде, у име отпоздрава, нешто проговорити, али које ракија, а које његова природна неспретност, не дадоше му; тек он, сиромах, поче нешто замуцкивати, а после се ућута баш као риба и не проговори ни речице.  Затим хтеде нешто и Гркиња да изусти, али у тај мах шушну сирота Милка из свога ћошета, откуда је чула говор свога оца, а после видела и лице свога младожење, кога је Гркиња у тој намери довела, да је усрећи.  — А гле Милчице! — рече, изненађена, Гркиња.  Али кад јој је видела очи, како су црвене и исплакане, она се трже и ућута, све док Милка није изишла напоље; после је тек продужила својим окретним језиком даље га упознавати са новим пријатељем:  — Дакле, драги г. Тимо, ово је тај младић, о коме смо јутрос онако много разговарали.  Уосталом, мислим да против оваке прилике не можете ништа имати; а и млади господин Папраг тешко да ће и он наћи млађу и васпитанију женску, него што је наша Милка ...  Папраг се клањаше на најучтивији начин, а чича- Тима, у ономе расположењу, шта је могао друго чинити, него на свашта пристајати?  Нарочито, што је то Гркиња захтевала, а и сам он је увиђао да би у својој ватреној љубави много срећнији био, да Милку скине с врата.  — Да, да, оно, касти, тако је! ...  Само, касти, још је дете.  Али кад је баш тако суђено ... е, па оно ...  — И он опет ућута, несигурним погледом мерећи свога будућег зета.  — Па на тај начин може још то довече бити и прстен — рече брзо Гркиња, којој је много до тога стало, да јој се како планови не покваре.  -— Милка је видела г. Папрага, а господин је видео њу, и тим је свршено: довече прстен! ...  — Та оно, касти, не би требало ни хитати, али кад ви баш хоћете, оно нека буде!  Касти, требало би да пишем Милкиним старијим сестрама у Левач и у Стиг, па да и оне знају.  Ал ’ кад ви друкче хоћете, оно, касти, нека буде по вашој, госпођо Јоханидо ...  Тако је то било.  Сирото дете, хтело не хтело, морало се још истога вечера прстеновати.  О самоме прстену шта вам могу приповедати?  Чича- Тима је, као обично, био збуњен, пазио је на сваки миг своје обожаване Гркиње, да какогод у чему не погреши; али поред свега тога опет није могао а да истога вечера не покаже пред својим препреденим зетом, да је доста замашна будала и да је, као такав, до ушију заљубљен у своју набељену Гркињу.  То препреденом богословцу није ни било тешко опазити; прво, што је био доста хитар, да на свашта пази, а, друго, што се чича- Тима није умео као што треба причувати, него се, као човек, да тугу свога родитељског срца ублажи, поштено напио.  А као напит, прво се наљутио на своју Милку, што је целог вечера невесело ћутала и што је, вели, напућила те своје усне.  И он је због тога толико грдио, да је сирото дете, застиђено, почело плакати.  После, опет, кад је Милка, онако ожалошћена, отишла, да се у неком усамљеном ћошету куће сита наплаче, и кад је лепа Гркиња поред њега с прекорним погледом прошла, он, да би је унеколико одобровољио, уштинуо је тако незграпно, и то баш испод мишке, где је лепа Гркиња најтугаљивија, да умал ’, сирота, није служавник испустила с донесеном црном кавом.  А добри гости, да би све те учињене гиксове забашурили, куцали су се чашама, здрављали су младенцима и певали: „многаја љета!“  У целој тој ларми само је Папраг замишљено ћутао; не што није доста пио и што није био весељак, јок!  Та он се у богословији са свог раскалашног живота и прославио!  Та зар је једанпут са својим једномишљеницима кришом из семинарије утекао, да обиђе у оно време јако и лепо осветљену „Црвену Лампу“, па и „Лепу Пастирку“ и друга занимљива места по Дорћолу и садашњој Скадарској улици? ...  Он је и тога вечера добро потегао тако, да и он умало што није уштинуо своју проводаџику, али се опет трже; а, после, и као добар богословац, није се могао отрести од силно нагомиланих мисли, које у таким тренуцима на човека, а нарочито на богословца, навалити морају.  — Ја видим — говорио је сам у себи, — да је ова стара будала заљубљена у ову уштиркану лутку, и да та лукава Гркиња, колико његовим недотупавним мозгом, толико и његовом кесом влада.  Она ми је, истина, обећала да ће се код свога маторог обожатеља за мене заузети, да што више у готову новцу уз девојку добијем, а, после, вели, кретно и некретно његово имање мора мени припасти.  Али не превари, стара намигушо!  Уме се Папраг и сам за себе старати!  И тако ћу гледати да се, колико сутра, са њиме насамо разговарим, па ако може што бити — лепо!  А не хтедне ли барем сто жућака уз његову Милку дати, на част му девојка! Мени требају новци, хе!  Нећу ја довека да учитељујем, не!  Хоћу да се запопим, да добијем ваљану парохију, а ту је нуждан новац!  Треба ту давати!  Од митрополитова ђакона, хеј, па навише!  Бо’ме ће ту и сто дуката мало бити | ...  — Тако је Папраг комбиново, докле су гости чаше празнили; а кир - Никола, кад се добро најео и напио, и не сећајући се своје месечне плате, једнако се церекао баш као намолован пајацо ...  — Благо њима — говорио је кроза смеј, — обадвоје млади, лепи, васпитани!  Хе, хе, хе!  Она се васпитала код моје Јохиниде, а он у Будиму ...  Ја сам у Атини учио школу, ал ’ оно, што он зна, никад нећу знати! ...  Гледај га само, како се клања, памет да ти стане ...  Зна немачки, зна маџарски — као вода!  Ха, ха, ха!  Утоме се гости већ почеше разилазити.  И младожења се диже, па иако је помало климао ногама, то му није сметало да се пред чича- Тимом не само по обичају поклони, него да двапут већи комплименат направи тако, да се чича- Тима побојао, да му како зет не разбије нос.  Он се рукова са чича- Тимом и не упита га за испрошену ћерку, а после се окрете лепој Гркињи и, сасвим умиљато осмејкујући се, пољуби је у њену мршаву руку.  — Драго ми је — рече, — и захваљујем вам по стопута! ...  Заиста, морам признати, да ми ни рођена сестра не би толико чинила, колико ви, лепа и млада госпођо! ...  Лепа Гркиња, са пуно поноса, окрете се чича- Тими, па му бајаги пришану, ал ’ тако, како ће и Папраг чути:  „Диван младић!  Научен младић!  Васпитан младић! ...  Е, бадава, види се човек, који је у Пешти васпитан! ...“  А после гласно додаде:  — Господин Папраг, сутра имамо у Перковцу беседу, ја се надам, да ћете нас својим присуством усрећити.  Папраг застаде мало, као да се премишља.  — Милостива, то вам не могу обећати, треба да сам на дужности; а, друго, ви и сами знате, да се у овим околностима морам и спремати — дакле ...  — Али — прекиде му реч Гркиња, — кад чујете, да ћу на беседи и ја декламовати ...  Онда?  — Онда, наравно, да ћу остати ... — доврши препредени богословац, рукова се још једанпут и оде ...  Сутрадан се у Перковцу ни о чем није говорило, већ о синоћном прстену и о беседи, која ће се тога вечера држати.  Душа ваља, Перковчани су доживели много којешта: медведа већ виђају скоро сваки дан, како га хомољски Цигани кроз варош проводе; стари људи приповедају, да су једном, баш некако четресосме године, видели, како Талијани кроз Перковац проводе мајмуна и псето — обоје у неке шарене хаљине обучени, а на мајмуну и црвена капа; а лане о вашару беше и једна комедијашка шатра: пијацо, један обучен коњ и човек, што по конопцу скаче! ...  Све су, дакле, видели, само беседу нису!  А и њу, можда, не би угледали, да случајно не дође за практиканта у суд перковачки неки правник из Београда, по имену Живко Пацић.  Тај Живко беше јако образован човек.  Жену је узео из Мехадије, нека блиска рођака Наполеона Трећег!  У кући му је клавир, ћемане, трумбета и други сваковрсни инструменти, у којима се, опет по казивању перковачких грађана, потпуно разумевао.  Он је, дакле, био тај, што је својим огромним духом задахнуо перковачку омладину, да се међу остале онамошње забаве уврсти и словенска беседа ...  У Перковцу људи устију, чим сване, па они, који имају посла у пољу, попију код куће по две-три чаше ракије, па иду на посао; мајстори се сврате још пре сванућа у кавану, па се онде почасте понеком кавом и одлазе у своје радионице; само трговци и господа долазе, кад се већ лепо раздани; онде заседну, претресу сва могућа јевропска питања, па онда пређу на месне новости.  Таку једну господско-трговачку кавану држао је у Перковцу неки деда- Спира.  У његову кавану ретко да је кадгод, и то сигурно послом, завирио какав мајстор: све сама гола господа, трговци, адвокати и учитељи.  Ал ’ учитељи као да су били у својим посетама најтачнији.  Чим оду мајстори, одмах за њима дођу учитељи; а ако се деси у вароши и неки учитељ из села, па се случајно жели још и с колегама састати, наравно, да ће доћи у деда- Спирину кавану.  Тако је и господин Папраг чинио: није се још ни разданило, а он је већ испио ракију и сркаше задовољно своју црну каву.  Али није дуго седео сам, наскоро за њим дође и учитељ четвртог разреда, онај што се на Гркињиној части први опио.  Кад је видео учитеља богословца, а свога колегу, он се рукова с њим и честиташе му весело прошевину и прстен.  –Срећно, господин Папраг! —- рече, безбрижно смешећи се, — Ја вам честитам.  Истина, чича-Тимина Милка још је млада, али то има и своје добре стране: моћи ћете од ње као у воску направити што хоћете, добру или злу домаћицу, жену или госпођу, већ како ви хтеднете.  Па хоћете ли се још који дан у Перковцу бавити?  Али што и питам, кад знам напред, да ћете то учинити?  Ако ни за шта друго, а оно да се нагледате оног лепог детињег лица.  — Напротив, господине, ја сам био намеран да још данас отпутујем у Лешњик.  Знате, послови су.  А, после, дужност.  Али ме задржа госпођа Јоханида; она ме је, као чланица овдашње омладине, задржала на беседу.  Ха, ха! — смејао се учитељ четвртог разреда. — Дакле, одиста намеравају беседу давати?  Е, баш сам радознао, како ће испасти!  Шта ће и ко ће што на беседи говорити?  — Цео вам програм не могу казати, али једно знам, а то је, да ће госпођа Јоханида осим певања и — декламовати.  Учитељ четвртог разреда није могао да се не насмеје.  — Уосталом — рече он, — што се мене лично тиче, признајем, да сам у свом веку два-три пута и ја био гост на њима; али за шта су те беседе и од какве су користи оваке, какве су ... бо’ме, да цедите восак из мене, ја вам не бих умео казати.  Био сам на њима и у Новом Саду.  Варош презадужена; народ од туђинаца знањем, индустријом, науком, па и самом туђинском владом, скоро потлачен; а омладина, накићена и накинђурена, скупи се у богато, венцима, сликама, танким и дебелим завесама накићену, дворану богатијег хотела и — онде даје беседе!  — Дакле, ви сте противник тих чисто словенских забава?  Е, господине, томе се нисам надао, нарочито од вас, који сте такође из прека родом ...  — Ви ме нисте разумели.  Што се те сорте забава тиче, признајем, да за њих слабо марим.  — Ви, сигурно — рече са неком иронијом господин богословац, — на сваки начин, да ви морате више уживања налазити онако с братијом, знате, поред добре чаше ...  Е, јесам ли погодио?  — Да, да, –—- тврђаше равнодушно учитељ четвртог разреда, — ви имате пуно право!  Ја више уживам у вину, него у њином мажењу и кривљењу.  Ја бар, кад пијем, имам некакве цели; хоћу нешто да пребринем; хоћу некаких мисли, које ме, може бити, море, да се отресем; хоћу, као што је пре мени неко казао, да заборавим, да ми је отаџбина несрећна ...  Али какву они имају цел са беседама?  Докле се сиротиња из ајмашког краја, принуђена невољом и глађу, договара, шта ће и кога ће те ноћи похарати, да своју гладну децу захрани, — донде у Ајглерову хотелу свира банда, младићи у финим чојаним хаљинама, госпе и госпођице у тешкој свили и кадифи тоциљају се по глатким паркетима големе дворане; а кад музика стане, и све се ућути, онда ће на средину ступити, у белим рукавицама и црном салонском капуту, нека надувена стеница, па ће какав неспретан превод из некакве немачке купусаре на сав глас с највећим патосом читати, н. пр., о створењу света, па ће са свом ватром, која је будали свакад на расположењу, доказивати, да први људи нису јели гвозденом виљушком печење, него сопственим прстима.  Е, кад се тај од силног млатања и викања уморио, доказујући по читав сат оно, што је и моја стрина знала, ил ’ ако није знала, тим је била од њега паметнија, онда изиђе нека стара уседелица, која до своје четрдесет пете године није могла себи повољног и честитог мужа наћи.  Та ће, наравно, говорити о моралу!  Кад се и та наситила говора, изиђе неко мало дете, коме мати још и није смела поверити виљушку у руку, и то ће дете својим врапчјим гласом да декламује неку убојну песму, пуну копаља, сабаља, пушака и топова.  За њим ће доћи, као зачин беседе, певачка дружина, па ће у кору да отпева чувену убојну песму:  — А после тога долази онај други део:  „Госпођице, смем ли молити?“  „Господине, жао ме је, али ја сам већ ангажована!“  „Дакле корпу?“  „Молим!  Молим | ...  Али за љубав моје мајке!“  „Па, госпођице, где ћемо се моћи видети?  Али само, са многих разлога, насамо?“  „У Марцибановој башти ...“  — И т. д. и т. д.  Па бар да не кажу:  „У корист страдајуће браће!“  „У корист болнице!“  „У „корист овдашње сиротиње!“  „У корист сиромашних ђака!“ ...  Само то да не кажу, могао би им човек и опростити.  Али кад они пију шампањера, играју валцера, мазе се с девојкама, троше и своје и туђе паре, а хоће да им силом верујемо, да они раде све то у корист народа ... е, онда ...  Учитељ четвртога разреда ућута, а богословац, који га је дотле пажљиво гледао, а који је, међутим, на друго што, на добру парохију и на женидбени мираз, мислио, тек се онда тргао, кад је учитељ престао говорити.  — Дакле, колега, — рече, — ви као да не мислите доћи на беседу?  — Ја јок!  — А шта мислите, хоће ли учитељ Тима доћи овамо на каву?  — Ја се чудим — рече, — где се и досад бави.  Ако га није што његова обожавана Гркиња задржала — додаде, смејући се, учитељ.  — Али будите уверени да ће доћи.  — Јесте ли ви баш сигурни?  — Све доклегод у деда- Спире траје горке ракије, ја сам сигуран да ће и чича- Тима овамо долазити.  Затим се учитељ окрете деда- Спири:  — Дајдер ми, деда, још једну грку, па да се вучем у ту дерну школу!  Е, јес ’ чуо, деда- Спиро, баш ти завидим на тим твојим полићима.  Здравља ми, Спиро, боље ти се и с овом мученицом гушити и давити, но с туђом децом свађати се и гутати ону школску прашину.  Кад је учитељ попио своју грку, он се препоручи и оде у своју школу.  Није се још ни три корака од Спирине каване одмакао, а, ево, дође и чича- Тима.  Био је доста чисто обучен и очешљан, само што му очи беху крмељиве и помало крваве.  Кад је видео Папрага, он се збунио и само зато, што није умео на све Папрагове комплименте одговарати; али није имао куд, морао је мало сести, и то баш до њега; то је захтевала од њега учтивост ...  Чим га је Папраг приметио, он скочи са свога места и после неколико дубоких поклона и поклончића приђе му ближе и пољуби га у руку.  Стари деда- Спира, који је ту параду из прикрајка гледао, накашља се зловољно и прогунђа у себи:  „Но, и то мора да је неки Шваба!  Шерет! ...  Млеко ли му швапско!“  После тих поклона седоше оба, и старац и зет, један до другога.  Међутим је каваница све више пунија бивала.  Чиновници и трговци долажаху, шапутаху полако и разговараху гласно, како је коме воља била; а дотле је чича- Тима са својим зетом слистио неколико чашица пеленаша и већ се поче мало живље кретати.  —Све ће то својим редом ићи — рече Папрагу.  — Све сам ја то удесио и уредио, само, наравно, ти ћеш, синко, о целом нашем разговору ћутати, нарочито пред Гркињом.  — Молим, молим, слатки господине Тимо!  Ћутаћу као риба.  А, верујте, што се мене тиче, не бих вам ни пребијене парице тражио; али баш и сама њена будућност зависиће од тога.  — Добро, добро, на дан свадбе добићеш сто дуката.  Један је чича- Тима у Перковцу!  Само гледај да о томе Гркиња што не дозна!  — Чича- Тима испи већ и пету, па и шесту чашу ракије и спремаше се да одлази.  — Дакле баш одлазите?  Е, то ми је, заиста, жао!  Али на беседи, ту ћемо се на сваки начин још вечерас видети?  После тога се руковаше и одоше сваки својим путем; а гости, који су још у кавани остали, гледаху за њима, говораху о прстену тако младе девојке, па се и они разиђоше; остаде само смрад од дувана и кужна задаја од просуте и попијене ракије.  Вече је.  Пред Грковом каваном у Перковцу стоје њих четири Циганина, а око њих се скупили абаџијски, терзијски, шустерски, опанчарски — и већ свију могућих заната шегрти, па блену у гарава лица јевропских номада.  Један од њих четворице држи грдан бубањ пред собом, од прилике као нека петачка, а у десну је узео неку дрвену маљицу, — ни буздован Краљевића Марка није изгледао страшнији; остала тројица искрљештили очи, па, што их џигерица служи, дувају у зурле тако, да су им од напрезања на челу и на врату све жиле с прста поискакале.  — Шта је кларинета, пикула, трумбета и други подобни инштрументи?  Све је то према зурлама лук и вода!  Ја мислим да у Венецији њих тројица засвирају, да би и само звоно Светога Марка својом писком надгласили ...  Зато је изабрала перковачка омладина баш та три најчувенија зурлаша, да јаве отменијем перковачком свету, да ће се у Грковој кавани тога вечера држати беседа.  Тако то бива, и кад неко позоришно друштво, измучено глађу, залута случајно и у Перковац.  Ти Цигани су њихов плакат, њихова позоришна цедуља.  И заиста, публика се, жељна мало отменије, образованије, београдско - новосадске, забаве, поче својски одазивати: прво уђе у дворану, једном мили-и са три лојане свеће осветљену, газда Миладин свињарски трговац, са својом супругом, са синовима и са снахама у чисто српском богатом оделу.  Он је корачао сасвим озбиљно, поштапајући се, напред, а за њим остала фамилија по реду и по старешинству.  После њега дође мајстор Глиша ковач.  Он је био у немачком капуту и панталонама, само је на глави имао алев фес.  За њим уђе мајсторица: она беше у српским хаљинама, само што је носила, колико да се зна да отменијој перковачкој класи припада, доста огроман кринолин.  Наскоро затим дође са својом скоро доведеном младом неки Гаја берберин.  Њих двоје беху сасвим по европски дотерани: он у цилиндру, црном капуту, намазан и нафризиран, а она није се скоро ни видела од силних шепутла.  Он се клања на једну, а она на другу страну.  Кад се дворана напунила гостију, на најсвечанији начин ступи на узвишено место сам г. Живко Пацић.  Једним високоумним погледом прегледа целу дворану, па, кад је видео, да је дупке пуна, да сви ћуте и да су упрли очи у њега, он се још мало издиже и узвишеним гласом поче говорити:  — Браћо!  Ово је прва беседа, коју ће историја вароши Перковца крупним словима у своје сјајне листове забележити.  Па кад сви знамо и видимо, како је ово свечан тренутак у нашем животу, у животу овдашњег грађанства, онда може ли ми ко замерити, што сам изабрао темат за моју беседу који ће бити раван овој нашој светковини? ...  Беседник се накашља, малко се протегли, уздахну, па истим патосом и са још већим ударом гласа продужаваше свој говор:  — Ја хоћу да вам још овог вечера докажем, да су Југ- Богдан и његових девет Југовића били музикални ...  Сакупљени гости се згледаху зачуђено, али нико га не хте узнемиривати у говору, само његов један друг из неког буџака што је почео, одобравајући, да тапка.  — Јест, браћо и господо!  Они су били музикални.  Могуће да Југ-Богдан није свирао у гласовир, а Бошко да није био виолиниста, то је све могуће; али да му је кћи, што је била за Страхинића бана удата, да је она умела у трумбету свирати, то вам могу историјским фактима доказати; а ту ми је сведок и силан Влах Алија.  Та зар би се он заљубио у њу, да није била музикална? ...  Људи су га слушали, па су ћутали; а он је, сиромах, једнако млатио рукама, једнако је говорио и доказивао, у доказивању је тако далеко отишао, да је и то хтео фактима доказати: да човек који не свира ма у који инструменат није у стању за свој народ погинути ...  Људи су ћутали, само њих два практиканта и Гаја берберин, који је био музикалан, т. ј. свирао је у тамбуру, они су му пљескали, а он им се за то најграциозније поклонио ...  За њиме ступи на средину други један беседник, професор некаквог завода.  Он је доказивао, да ми без ваздуха не бисмо могли живети и да ми само зато дишемо, што још на свету има ваздуха; а после је цифрама доказао, да ће после пет стотина милиона година нестати ваздуха, и ми ћемо се — угушити.  Људи су и њега слушали ...  А кад је он свршио, изиђе на среду и лепа Гркиња.  Стара госпођа гросмутерка, која није знала, да ће и Гркиња на тој беседи суделовати, није се могла уздржати, а да се не пљесне рукама.  Кад је то учинила, она се гласно насмеја тако, да су сви гости у њу погледали, а лепа се Гркиња са неким поносом окрете од ње.  — Но — рече гросмутерка гласно, — шта ли ће ова вештица да говори?  Но, красна беседа!  И на њој се имамо захвалити једино полицији!  Уместо да оваку фландру протера, она је пушта на беседу!  Лепо!  Прекрасно!  Гркиња уздиже обрве високо, своју суву руку у белим рукавицама узвиси скоро до прсију, па кроз оборене трепавице погледа још једанпут по гомили, која је једнако нешто шапутала, па високим гласом поче своју декламацију:  ЉУБАВНА ПЕСМА,  сачинио Никола Грчић.  Гросмутерка се опет пљесну рукама, а Гркиња, после подуже почивке, продужаваше научену песму:  Лепа Гркиња хтеде и даље продужити, али кад је последње речи изустила, стара госпођа врисну, као да је неко усијаним клештима уштинуо.  — Но, ово је безобразлук!  Ово је инпертиненција! ... — викала је раздражена гросмутерка.  — Та и ја сам била једанпут баш у Иригу на беседи, ал ’ ово чудо!  Но, то ни у Турској нема!  Чича- Тима, који је баш за гросмутеркини леђи седео са својим зетом, није могао а да на толику њену ларму не плане: —- Само се ви покријте ушима — рече, љутито окренув се госпи; — само ви ћутите, ви, који сте још и тамо преко држали актерке у квартиру!  Само ви немојте ваш прчасти нос свугде забадати!  Ви, ислужена бабицо са отрцаном дипломом!  Касти ...  Ви! ...  — Хтеде увређени старац и даље псовати, али га задржа будући зет ...  Стара госпођа сва поцрвене као обарен рак, само, севајући очима, што још учитељ - Тими рече:  „Матора будало!“  Осталим гостима није ни „Лаку ноћ!“ рекла, него се као фурија удалила из дворане.  Изгледало је као да је тиме већ покварена беседа, али Гаја берберин са мајсторицом и са још седам-осам практиканата употребили су сву своју речитост и оштроумље, да се беседа, ако је икако могуће, на највеселији начин бар до ујутру продужи, те су због тога позвали Цигане у дворану, да ону другу половину ноћи поред умилне музике у игри и весељу проведу.  Кад су Цигани дунули у зурле, могло је седам баталијуна пиљарица, алваџија и бозаџија из турског и немачког царства домарширати, и не би им се гласа чуло.  А кад је већ зора свитала, и гости се, мало накресани, стадоше један за другим разилазити, онда је још једанпут диже Живко Пацић:  — Господо! — викну, што га грло доноси, тако, да су се и гости са сокака на ту ларму почели враћати.  — Господо и браћо!  Ја сам се са свога места, с чашом у руци, дигао, да вам у име уједињене перковачке омладине на вашем братском саучешћу благодарим!  Не треба да вам кажем, — сами сте видели, какву моћ има реч у своје време изговорена!  Говорио сам вам о музици; али не треба то; та, ево, последњи тренуци ове значајне беседе посведочили су вам, какву божанствену силу имају сиренски гласи јединствене музике на дух човечји; сами сте видели, да само њојзи имамо благодарити, што су у погдекојим грудима узбуркане страсти утишане.  Живели, господо, и до виђења!  Газда Миладин није могао, а да не примети:  — Да не да Бог!  Утоме се и лепа Гркиња приближи Папрагу:  — Но, како вам се допада?  — Неописано!  — Само она матора вештица!..  — Али сам јој и очитао — рече чича- Тима. — Неће јој, касти, падати на ум да некога грди, матора вештица! ...  У томе и таком разговору сви се разиђоше.  У то време беше у Перковцу начелник неки Букван Суругџић.  Откуд њему тако име и презиме, да ли му је то тако од старина остало, или су га људи од милости тако прозвали, то вам нико не би умео казати.  Али да је био прост као секира, о томе би вас најмање перковачко дете могло уверити.  Растом је био осредњи, а у ширину је много боље напредовао: два добра човека тешко да би га могла обухватити.  Родом је био однекуд из ужичког округа, то се, уосталом, видело и по његову јужном наречју.  Некако наскоро пре те перковачке беседе обудовео је, те због те своје жалости није могао синоћног вечера сам лично на беседу доћи, него је послао варошког полицаја, да он његово место заступи и да му ујутру рапортира, шта се све на томе детињем вашару говорило и радило.  Полицајац је, опет, са своје стране савесно извршио налог свога претпостављеног, преџоњао је у омладинској дворани сву ноћ, пио је с њима, здравио се; а ујутру је отишао, да све рапортира, колико је и шта је од целе те комендије упамтио.  Таман је полицајац из начелникове собе изишао, а уђе гросмутерка у својој обичној црној хаљини; проседу своју косу склонила је вешто под црну капу, само је један смеђ прамичак, који још није избелео, пустила низ зелене очи; у лицу је и по себи била бела, али да би добила и ону здраву румену боју, узела је још код куће парче храпава сукна, па се њиме трљала по лицу, све док није природна румен дошла.  Кад је стара госпођа видела господина начелника да је још у неглижеу, она се хтеде удалити, али он викну, јутрењом походом пријатно изненађен:  — А камо наже, госпођо?  Не каза ми ни „Добро ти јутро, враже, ја чоече!“ и већ ужди ка и метиљава овца, те настрану, у бијег!  — Он приђе к њојзи и хтеде се с њом руковати, а стара се госпођа стаде бојажљиво измицати пред њиме.  Њему је то било смешно, те се, старац, грохотом насмеја: — ’ Ма, кумим те Богом, госпођо учитељице, шта је теби?  И не сједе, а већ се спремаш одлазити!  — И он је узе незграпно за руку, па је посади на миндерлук, па, онако у кошуљи, неочешљан, само што је обукао своје плаве панталоне, посади се и он до ње:  — Српске ми вјере, рећ ’ ти морам, е ми је баш драго што си ме тако сабахиле походила, госпо!  Чини ми се е ћу баш са тебе вас дан данашњи имати среће.  И он је помилова по њеним старачким, али доста пуначким, образима.  — Па де, кажи, дијете, каквим ли се послом до мене, сиромака удовца, закани?  Стара госпођа беше се у лицу још већма запурила, те, онако збуњена, није, сирота, знала, никако да искаже, због чега је до њега дошла.  –Дошла сам, знате, што ’ но реч ...  А, управо, да вам кажем: била сам на синоћној беседи ...  — На бесједи? — повтораваше начелник.  — Е, гле ти бруке!  Дакле и ви сте били?  Ви!  Па да то мени онај грбави полицајац не јави!  А бих, вјере ми, само вас ради дошао.  Е, е! ...  — Нисте ништа штетовали, господине, — рече гросмутерка, спремајући се да што жешћом ватром нападне на несрећну Гркињу.  — Ви бисте се, као власт, само компромитовали, да сте се ма и показали у онакоме друштву ...  О, господине!  Ви немате појма на ком је степену покварености данашња младеж!  Начелник се примаче ближе њој, па онако намигујући, као што само Ере знају, поглади је по запуреном образу:  — Оно, знади, учитељице, да и сам вјерујем е је за наше младости и љепоте и сунце љепше сјало!  Ма све ка вељу, да се и нама старцима још пођешто мили.  Наједем ти се, пусто, неке добре јаловице, а залијем црним крајинскијем, па, вјера и Бог, госпођо, три срца у мени заиграју!  А, Бог зна, по лицу ти судећи, рекао бих да и теби није лоше?  Стара госпођа, баш као неко невинашце, обори очи и гледаше преда се; а кад ју је начелник загрлио, она га је отискивала, али пажљиво, да га не повреди, не — увреди.  — Друго смо ми, господине, — рече тихим гласом, — а друго су они!  Ми, иако имамо неких намера, жеља, страсти, а ми имамо и начина и искуства, да то пред осталим светом прикријемо или забашуримо.  И то је оно, што се зове цивилизација, образовање!  — Бог и вјера, учитељице, — смејао се начелник, — ја ти о томе ништа не знам, до, ево, данас у ови час.  Сад видим да су моје Ере најцивиластије у свијету: не мореш га ни за реп ни за ухо, — ка чик је гладак, ка жива хитар.  Стара учитељка обори опет очи, а после мале почивке поче наново разговор о беседи:  — Дакле, ви нисте чули, шта је синоћ било?  Та то вам је, господине, читава ребелија!  — Шта, шта, ребелија? —- питаше начелник, као да га је учитељка хладном водом полила.  — Противу државе, реда, владе? ...  И онај грбави, глупави полицајац ништа да ми о томе не јави!  — Дакле, он вам није доставио?  Но, лепо, прекрасно, кад и сама власт гледа кроз прсте бунтовницима и рушитељима поретка!  А знате ли ви, о чему је говорио онај Живко Пацић?  Онај пропагандиста, републиканац, комунац?  — Не знам, вјере ми, учитељице!  Тако ми тепелука моје покојне жене, не знам!  Ну одријеши ланац, те с њиме насриједу!  Па да је прав ка свијећа, само зато, што те је уплашио, кихаће робијом!  — Доказивао је, да је Југ- Богдан с девет Југовића свирао у клавир! ...  — У дромбуљу, млијеко ли му!  У гајде!  Огубавио, богдице, ка и надухан миех!  Какви клавир?  Рђао ка потковица липсалог папипа!  Зар не нађе да друго што говори, књигу ли му и ко је написа!  Е, знади, учитељице, да ћу забранит ’ продају мастила за читав перковачки округ!  У којој бакалници нађеш макар и аковче, наћераћу ћифту, да га наштину испије мјеште препеченице ...  — А знате ли ви, шта то значи? —- питала је стара госпођа, пажљиво посматрајући сваку црту начелникова лица.  — То значи, да и наша влада удара у клавир, а то је: на јавном месту исмејавати владу!  Људи су се томе досетили, па су, богме, неки псовали, а неки су се и злурадо смејали ...  Начелник је од чуда зинуо и није умео ама баш ништа проговорити.  То, што је чуо, беше за њега страшно!  Стара госпођа, окуражена, пође и даље.  — А онај професор!  Но, то је грозно, то је ужасно!  Он је хтео доказати, а то се може као наставак Живкове беседе сматрати: да ће се људи после пет стотина милиона година без ваздуха угушити! ....  — Он ће се угушити — рече начелник, — у хапсу, на вјешалима ће се угушити! ...  — А то ће рећи — настављала је стара госпођа и даље своја тумачења, — то ће рећи, мој господине, да је у Србији ружан ваздух, да нема доста слободе, и да је народ толико жељан те њине измишљене равноправности и једнакости, да ће се за њу све донде борити, докле у борби не победи, или не малакше, као што је то и сам професор у својој беседи навео:  „Без ваздуха људи не могу живети; па кад ваздуха нестане, људи ће се угушити!“  Јесте ли ме разумели?