Ужурбала се цела кућа.  Јест, до душе, у род ће се, и то у род, као у своју рођену кућу.  Али на село!  Па остати на селу неколико недеља, као што намерава госпођа Ната, то је, као што опет ропта њена кћерка, госпођица  Даринка, кад је у вароши „велика беседа“ рад преноса костију Бранка Радичевића, „толико гладних Мисирских година“.  Па онда не може госпођа Ната, да не понесе штогод сестриној деци.  То ће да буде радост од деце, кад им тетка из вароши разда поклоне!  –Боже мој, секо.–рећи ће, до душе, као и до сад, Ката Нати,–зар то мора бити?  –Немој ти ту мени!–одговориће опет, као и до сад, Ната Кати.  –Знам ја, шта је дечија радост.  Коме ћу, ако њима нећу?  Да је њихов отац жив!  И твоја јединица,–сад ће опет Ката Нати,–нема никога осим тебе.  На то ће најредовније пустити и Ната и Ката који уздисај и сузу у спомен својих покојних, па ће прећи на други разговор ...  Тако нешто, ваљда, замишља у себи госпођа Ната и сад, па купи све гдегод шта, као да неће на пут него, сачувај Боже, на онај свет,  А ето ти и опет, већ по толики пут, госпођице Даринке, јединице јој кћерке, па ће онако срдито и опет по толики пут:  Па баш сад?!  Та, за који дан ће да буде велика беседа у корист преноса последњих земних остатака Бранка Радичевића!  За Бога, мама ...  И опет бадава!  И по толики пут бадава!  Мати навалила, те навалила.  –Хајдемо! - вели, па,–Хајдемо! .... идем,–каже,–да видим моју Кату.  Давно је–каже,–нисам видела, па сам је се зажелила.  Она, да Бог ме, не може никуд.  Знам, како је.  Не да се кућа оставити ма на ким.  Ту је живина, па треба нахранити и скоткати!  Ту краве дочекати, па помусти!  Па ваздан другога којекаква посла.  Понда дућан!  Истина Бог, није Бог зна шта, ал ако не цури, оно капље.  Па не може се, сачувај Боже невоље, затворити ...  Е, па идем ја њој.  И тако бадава Даринка моли и преклиње, плаче и дури се, да мати одгоди, „бар док прође беседа“!  Шта је госпођи Нати до беседе!  –Ја сам,–вели,–за то већ стара, а ти си ми, кћери моја, још млада.  То је већ сувише!  Шеснаест година, па још млада за беседу!  А била већ и пре тога као ученица више девојачке школе на беседи сваке године по један пут!  Прохтело се госпођи Нати, да види своју сестру, баш као да јој је, не дај Боже, према глави.  Сад се, Бог ме, „не да већ никако ни преиначити“, јер је и јавила Кати по њену Јовану, кад ономад беше у вароши код ње, јавила јој, да јој се ово дана нада.  Тако су јој сад сва деца на окупу, па јој још неје била ...  Ту је и кочијаш Трива с колима.  Послужавка Криста трчи то у собу то на двориште, а никад празних руку.  Мајсторица трчка за њом, да и она што прихвати.  –Да нисмо штогод заборавиле?–пита госпођа Ната, а крсти се и стала на потегу, па се ухватила за лотру, да се попне на кола.  Даринка се већ наместила, а надурила се, бојаги, па јој одговара:  –Све је ту.  –Боже, помози!–прекрсти се и помоли се; Ната, па се успе на кола и ували у седиште.  Сео и кочијаш.  Таман Трива притегао узде и замахнуо Бачком ђиватком, да одудари преко коња, па да потера, а госпођа Ната повика:  –Кристо!  Кристо!  –Заповедајте!  –Је л ту муф?  Муф беше запао под ноге, док се Ната намештала у колима.  –За Бога, мама, шта ће ти опет муф у сред лета?–љути се опет  Даринка.  –Ти ћути.  Ми ћемо на село.  А путу се рока не зна.  Може нас тамо затећи и берба ...  Јеси ли навукла рукавице: ...  Добро је.  Чувај се, да ти их не препали ветар и сунце преко поља, те да не кажу сељани.  „Каква ми је то варошкиња?  Знаш, тамо је Јелена ...  Триво, терај!  –Ђи!  Коњи кренуше.  –Стој! ...  Кристо, оди овамо ...  Пази, дете моје, на кућу ...  А и ви, слатка, молим вас, немојте смести с ума, што сам вам казала.  –Не водите бриге!–удари и Криста и слатка у један глас.  –Гле мене!  Како бих смела?–дода још ова друга, што нађе за вредно, да и себице увери госпођу Нату, како је поуздана.  А та слатка госпођа Натина јесте мајсторица Јула, њена укућанка, још пре неколико година господар кућни, док покојни госпођа -Натин неје купио од ње.  А то, што јој сад госпођа Ната и опет меће на душу, јесте ништа и нико мањи ни већи већ главом њезин мацан.  Ено га, и он лично изашао, да испрати своју милостиву заштитницу.  Заковратио реп, па се вуче и чеше око мајсторице Јуле као да се и сам препоручи особитој њеној милошти.  Још га од зимус препоручује госпођа Ната мајсторици.  А још од зимус говори Даринци, како морају, Бог да, на лето ићи теци у  Брајковац.  Како онда још не беше ни спомена о преносу Бранкових последњих земних остатака, па је не занимаше ни каква велика беседа у вароши, радовала се Даринка као мала, што ће да се вија са Зорком по планини и по виноградима, да беру цвеће по ливадама, да пију воде на извору ...  Прилике је тому зими често.  Седе у вече обично код топле пећи.  Ако Даринка не везе или не плете што себи или обично браћи, тетка-Катиној деци, узме, на прилику, штогод, па им чита.  Прочитали су све три чести „Љубомира у Елисијуму“ од Милована Видаковића и „Крв за род“ од Милованова „посинка“ Јакова Игњатовића ...  Ту је често и мајсторица, па и Криста. („Боље да ми је ту, него да се витла којекуда“, мисли госпођа Ната).  Мајсторица штогод шије, или потплеће чарапе, или скрсти руке, кад је штогод здраво жалостиво, па слуша и по каткад шмркне од жалости, Госпођа Ната окрене пећци леђа, наглади своју цицу и клима главом.  Марко се врпољи и увија око ње, или јој се скупи у крило, па жмирка у жижак, или преде, док јој не напреде дремеж на очи ...  Ако Даринка баш не чита, разговарају, ово било оно се снило ...  Па том приликом приметиће госпођа Ната, гладећи свог мацана:  „Кад ми одемо у планину, на ком ћемо оставити нашег Марка? ...  Јел те, мајсторице, ви ћете нам га пазити.“  „Гле мене!  Како не бих јако!“ на то би мајсторица ...  Већ далеко измакли путници иза вароши, те језде пољем широким.  Сунце прижегло, мислиш, камен се усијао.  Коњи касају, а не могу да се обране од силних мушица, што их спопале.  Вуку троми на омари ноге по прашини.  Прашина завејава у кола, па се мота испод коњских копита као смет у заветрину.  Нигде живе душе.  Као да се све, штогод дише, под камен завукло или се у земљу урило, тек зар да нађе хлада.  Једва што се овда онда зачује, како крикне од врућине орао на какову бресту у крај друма, само што по каткад зафрчу коњи, да можда истерају насртљиву мушицу, што им се и у нос увлачи; само што зазвечи ланац на огрљаку, кад се коњ који мухне, па тргне, да преухитри зловољнога Триву кочијаша, те га овај не опомене камџијом, да гледа пут преда се.  Госпођа Ната дрема, па клања главом то амо то тамо, те час по па гурне Даринку или се удари о велики штит, што га Даринка држи против сунца.  А Даринка би се и смејала и заплакала.  Једва се око малих заранака раскалаши ветрић с Фрушке Горе.  Заћарлијао, па гони несносну запару, те се залеће с травке травци, као да им шапће, да не клону.  Негде се скрила препелица, па пућпуриче ...  Шева се завитлава у ваздух, па високо тамо кличе танко гласовито ...  На бресту се гдегде закрши грање, а одонуд излети орао, замахне крилима, па заплови величанствено по ваздушном мору ...  Или дивљи голубови и грлице јатомице залепећу крилима за каквом савуљагом, па се витлају око ње, а она их заварава ...  Над стрништем или над ливадама надлеће се коба.  Час се заустави на једној ташци, па лебди и не миче се; час суне на земљу као стрела, те ухвати можда какав плен, што га вреба ...  Преко пута претрчи тркуница, уплашена коњским топотом и зврком од кола.  Застане над каквом рупом, учлови се, као бојаги, код своје је, па је није ни бриге.  А чим кола ближе, а она даље.  Ускубури, устумара се, као незван у небрану грожђу, док збиља не нађе и своју кућицу, те стрмоглавце у њу!  Таке забаве имала је Даринка целим путом.  Па што сунце ближе у заставу, те што живља планина с поветарцем и она живља и вољнија.  Није дуго тако потрајало, па и заборавила, како јој немило било, што су пошли из вароши пре беседе.  Радовала се и селу.  Радовала се, да види тетку, браћу, сестру, другарицу Јелену и ...  Онај господин, што је био ономад с Јованом код њих, кад су путовали од озгоре у Брајковац, уме тако да приповеда, па ја тако мио!  Сама мама рекла је после за њега „фини младић!“  Осврћући се то за орлом, то за шевом или грлицом, често би гурнула матер и тргла је иза сна, да је ова преплашено упита, шта јој је.  –Глете!  Глете!–засмејало би се девојче, да и њену пажњу на штогот обрати.  А кад хладовина разгалила и госпођи Нати тромост с веђа и дремеж с очију, живнула и она, па се радује Даринчину радовању, те се смеје с њом и тражи, на прилику, с које стране препелица пућпуриче.  Така забава је дивно пристала Даринчину срцу.  А преко њега није прешла још никаква бура, ни најмањи облачак, у њему сија увек благо пролећно сунце, па одсјајује непомућено и у веселим очицама и са ведрог чела, па јој се ведрина осмејкује око румених усана увек подједнако, а срдила се а радовала се, или плакала, или се сетила Светозара и Драгиње, о којима је тек зимус читала у „Љубомиру у Елисиуму " ...  Тек ако ће јој се кад тад поткрасти из груди уздах, а нит зна за што, нит зна камо.  Као да је нека слутња или жеља, ... шта ли, увлачи се тако нешто по неки пут у безазлено јој срце, које зна да куца још увек само за маму или ближега којега сродника по крви!  Тада би на једаред загрлила и ижљубила своју маму.  Ако није код ње, отрчала би у врт, да мирише цвеће да га можда узабере, па га брзо за тим забаци или и изгуби.  Или би провирила кроз прозор, као да некога од некуда изгледа.  Ако случајно прође туда какав гимназијалац, па је поздрави, стискивајућ књиге своје под пазухом, као да би их скрио, она седне за гласовир, те му мами сад нујне сад брујне звуке, што јој највећма годе онако и онакве, какви јој ваљда брује и у души ...  Пред цветном неком ливадом не мога одолети, него ће сићи с кола, и набрати пуну руку разнога пољског цвећа.  Узе га са собом на кола, да га разабира и сабира.  Неколико ситних стручака јој необично замириса.  –Мама, какав је ово цвет?  –Мајчина душица, рано.  –Гле, гле, како лепо мирише!  Јух, ала лепо мирише!  Па зашто се, мама, овакво цвеће не негује у лонцима, а негују којекакве кактусе и белагоније и друго још којешта, што није ни лепо, а камо ли му мирис?  –Свет мало пита, шта што вреди, него шта кошта, па по томе и цени.  Тако ти је данас време, кћерко.  — Ја ћу да сачувам, мама, мајчину душицу.  Госпођа Ната се милокрвно загледа у своју кћер.  Шта ли јој је помислила у тај пар:  Тек не мога, а да је не пољуби.  А Даринка прислонила главу на материне груди ...  Госпођи Нати од седморо деце заживела јединица мезимица, па мати гине за њом.  Давно је било, кад „се одбила“ из куће својега оца, покојнога Пере Гојковића као „бисер-грана“ те се привила уза својега војна, Данила Славнића.  Честит био домаћин и на гласу био чика Пера.  А Славнић официр у граници. („Немачко рухо на њему, ал под рухом српско срце!“ говорило се о њему).  Заволи га чика Пера.  Толико се пута састајао с њим у Митровици, у оној некада граничарској Митровици, у гостионици „код зеленог дрвета“ А и деца се виђала тамо на официрским забавама.  Па се деца још већма заволеше, замилова се Данило и Ната.  И чика Пера благослови брачну свезу њихову ...  Данило Славнић умре као капетан у миру.  „Да не је у њему срце куцало толико за свој род, можда би пришио био и златну јаку“, казало се у неком листу, оглашујући његову смрт изненада.  Но и да му је све седморо деце заживело; хватао би се крај с крајем, како се отац побринуо за своју породицу, а како би овака два самохрана женска грла, мати и кћи, госпођа Ната и госпођица Даринка!  Још за живота купио кућу у вароши и настанио се тамо.  Таман да поживи у миру, а капља га обори под земљу ...  Па кад госпођи Нати дође срцу тешко, не жали пута ни трошка, да проведе код сестре на очеву дому које летње доба или бербу у Фрушкој Гори, те се опомене детињства и старога весеља чика-Перина.  Том приликом се и деца боље срађају.  А мајке се теше и челике надом, да ће им деца бити боље среће од њих ...  Ката Јаковљевићка села, као обично недељом и свецем после подне, кад посвршава послове по кући, пред свој дућан..  Скрстила руке па гледа, ко пролази улицом.  Дође јој од пре редовно и госпођа Рашићка, те разговарају, на прилику, о врту, о живини и тако што, чему је кад време.  Али госпођа Јелисавете нема од неко доба, па, ево, ни данас.  Е, па тако седи сека Ката, као што је друге у Брајковцу зову, сама.  Седи, па, као што то бива, кад је човек сам, развеле јој се мисли, Боже, на све стране, а све за њеном децом и својом невољом.  Госпођа Ката остала без мужа пре пет шест година.  Најстарији син јој, Јован, био већ у по гимназије.  Женско дете у седмој осмој ли годиници.  А најмлађе, син, јој, тек се родило, није оца ни запамтило.  Шта ће удовица с троје деце, а у толиком добру?  Остао, до душе, леп иметак после Игњата Јаковљевића.  Но треба радити и бар одржати.  Да извади Јована из школе?  Да га с по пута скрене, па „да извади можда свом рођеном детету очи из главе“ На преудају неје ни помишљала већ и деце ради, а дакако, још је била држећа и млада доста.  Не би ништа.  Засуци рукаве, па, што кажу, у се и ...  И госпођа Ката одби толике општинске бележнике и сеоске трговце, па одржа све, што остало после Игњата.  Ако Бог да, даће и најмлађег сина у школе.  А није рада, ни кћер да уда у село.  Вели:  „Село ти је тек село.“  Ето, она се родила и одрасла на селу, па најволи, да и умре ту, али никад неје марила, да јој се и једно дете мора везати за село.  Не ће се кућа Гојковића ископати, док је унучади чика- Пере Гојковића, а прославиће се име Игњата Јаковљевића, док је његове деце.  „Кућа је“ вели, „жив човек, не цигља ни набој, а жива је кућа најтрајнија и најславнија.  Живи Бога хвале!“  Најпосле, узмора ли бити, остаће или мезимац на дедину темељу, или ће пустити зета у кућу, као и њен отац, па како Бог да.  Тек док је ње живе, не пушта узда из руку.  Јован нек иде својим путом.  „Нек буде господин, да се не пати!  Шат буде помоћник и заштитник удовој Матери сестрама И брату, док ови сами не стану на своје ноге.  То су најмилије мисли госпођа -Катине, па око тога се врзу, ето, и сад по толики и толики пут.  Него почела већ да се једи.  Све се разишло од куће: и деца и девојка и слуга.  А већи краве ће доћи скоро из поља, па и по дворишту треба којешта поспремати.  Сутра је радни дан а чека сто послова.  Па је већ ето, време, да се на селу и госпође враћају са села, кад се и коло око крста разилази, те млађешина треба и пре да хвата повратак.  Не би сирота имала цело после подне, с киме речи да проговори, да не дође какво дете, те не купи за новчић свирајку од шећера, или какав цигару за два новчића, да недељом бар господски пуши у колу пред девојкама или у крчми..  Прође и каква друга Катина из детињства, прија-ова или сека-она, па је, на прилику, запита.  –Помоз Бог!  Како си, сека Като?  –Хвала Богу!  Како ти?  –Да рекнем, здрава сам до божје воље.  Шта ти раде дечица?  –Хвала Богу!  –А да шта ћеш!  Јавља л ти се госпођа Ната из вароши?  –Јавља ми, да ће доћи скоро.  –Нека, нека! ...  Збогом, сека Като!  –Збогом пошла, сека „имја рек“! ...  Баш Ката ушла у двориште, па истерала ћуриће из врта и затвара за собом вратаоца, а кола у двориште.  Загледала се домаћица, ко је.  –Јесте л ради гостима?–повикаше женски гласови с кола.  –Јух! цикну госпођа Ката, тек што познаде госте.  Кад је дошла к себи, сети се, да притрчи гостинским колима.  –Гле секе!  Гле Даре!  Добро дошли!  Ко не би био рад тако добрим и милим гостима!  Добро нам дошли!  –Боље нашли! отпоздрави и Ната и Даринка у један мах.  Трива већ сишао с кола па одапиње коњима конопце са ждрепчаника.  Даринка стала на лотру, па хоће да скочи с кола.  А Катица претрчала, па је прихваћа.  Госпођа Ната се мигољи у тешком пртљагу, хоће да се извуче, па то раскопчава огртач“, то чупа с ногу велики завежљај.  Баш читав посао!  У том дотрча и Зорка, Катина кћерка.  Била код попине Јелене, па видела, да су гости дошли, те потрчала кући, а сва се запурила и задухала што од радости што од умора.  Е, сад грљењу и љубљењу нема, мислиш, краја.  Цмок један пут! ...  Други пут! ...  Цмок и трећи пут! ...  И опет! ...  Све пуца!  То је радост!  Цикот, мислиш сватови су!  Зорка треба да иде по девојку.  Мати каже, биће да је у колу, па нек је тамо потражи.  А Зорка упртила неки гостински пртљаг, пошла с њим у кућу, па сад не зна, шта ће и кут ће пре.  Да га остави, па потрчи по Мацу, или ће најпре да га унесе?  Најпосле га спусти на земљу, полети на улицу, понда се опет врати, загрли Даринку.  И једва једаред ће истрчати и отићи по девојку.  –Ала је то прашина, слатка, па врућина данас, да Бог сачува!–уздахну госпођа Ната, кад добила времена, да стресе прашину с хаљина.  Ката отрчи у кућу и спрема воде, да се гости умију.  –Триво,–кренула се Ната кочијашу, па му говори:–ти сад поскидај ствари, па дај унутра, а коње испрегни, па одведи у шталу ...  Има места је ли, Катице?  –Како не би било?  Гле секе!–одвикује она из кухиње.  –Разумем,–вели Трива.  –Дођи, па ћеш вечерати,–опет Ната Триви, а то исто или можда мало друкчије рећи ће му бар још који пут ...  Сутра се можеш вратити за хладовине, кад хоћеш, пут је добар, а сад ти иде под ногу.  Доћи ћеш само пре, него што пођеш, како, ћу ти казати, да поздравиш Кристу, нека што чешће посети кућу.  Па поздравићеш и мајсторицу, ... знаш!  Него обиђи и ти, мој брате, по каткад.  Опет је, знаш, друкче, кад се мушка глава даде видити.  Па јави се тек кад год мајсторици, да се знате.  Кажи јој, нека отвори почешће собе онако пред вече, кад се стиша прашина по улици, али ни по што немој да остави отворено преко ноћи ...  И тако даље ...  Дотле је Трива извукао, као добар кочијаш, коњима уши, па их омутком сена из кола истрљо и по леђима и по ребрима и по ногама.  А на Натине речи одазва се.  –Разумем.  –Като, — примети Ната сестри, кад дође до воде и замочи руке, да их пере,–могао би ти Трива штогод помоћи.  Нек ти донесе воде, ил нек нацепа дрва ....  Хајде, Триво дете моје, помози госпођи, видиш, сама је.  –Разумем!–одговори Трива и оде за својим послом.  –Като злато,–опет ће Ната Кати,–а ти мени и не кажеш, где су ти деца?  –Јован је отишао у виноград.  Има у поп - Стеве неки гост, Јованов пријатељ из Беча.  Та, знаћеш га.  Тинкин син, ако се сећаш!  –Што јој је муж она лола и бекрија?–спомиње Ната.  –Да, да.  –Нисам ни знала, да је то баш њен син.  Каже Стајић.  А мени и не пада на ум који Стајић.  А и он је био с Јованом ономад код мене.  Фини младић!  –Па, како се то ујак сад продобрио?  –Шта мислиш?  Сам му писао, па му послао и путна трошка, само да дође.  –Бога ти, прекинућу ти реч, зна л се што, где му је отац?  –Никад ништа.  –Е, то је лепо од поп - Стеве.  –Довео га, да ту проведе вакацију ...  Ал не знам, што их већ нема из винограда! ...  Владимир ми је био ту пре, него што ћете ви доћи, мало јео, па опет отрчао с децом.  Ако није и он код кола.  Знаш, да стрепим, кад се игра то коло!  Дете, као дете, мота се с другом децом око момака и девојака, провлачи се кроз коло, па се све бојим, удариће га какав напит.  Казала сам му, до душе, и сама, да потражи Мацу, па да је пошље кући ...  Гле, молим те, које је то доба, па је још нема.  Свако се то одмори, бар кад недеља дође, а мени ти се не зна ни благдан и свагдан.  Ни на кога се, слатка, ослонити, ни колико отлен дотлен.  Само да ти приповедам, шта ми је нарадила.  Ономад ...  И сад удари сека Ката да описује, шта јој је „та девојчура“ кад рекла, како пере судове, шта је кад полупала, и тако даље.  Почела је од ономад, а, да је све ређала, свршила би с оним пре три године.  –Него шта знам?  Код нас ти је на селу тешко наћи слушкињу, па не знам, које новце да јој даш.  Нема у нашег света сиротиње, не зна ти наш планинац, шта је то служба.  А свако је одевено, враг их и с девојкама, по најновијем журналу, не стиди се прве госпођице.  Она ти напуни својих неколико котарица воћа, метне на обраницу, па хајд у варош, па се одене за целу годину..  Понда шта ћу?  С њом зло, а без ње и горе.  Ната опет узе да се хвали са својом Кристом.  Намерила се на добру девојку ...  Трива јој је брат.  Он кирија, а она ево је код ње већ четири године.  Па има послугу и од Триве.  Криста јој је послушна, па радилица, па верна, па ...  Ал само ...  И сад језа цело хтела да се потужи, како Криста скоро свако боговетно вече изађе пред кућу, па се ту нађе с неким ковачким калфом, па је не можеш довикати с улице.  Кад опет оде по воду, као да је себи по смрт отишла.  Враг би је знао, шта ради.  Данас је налога, ... јуче је била замућена вода ... не знам, шта ће опет сутра бити ...  Нема сумње, да је Ната сад и то хтела да каже и да би то рекла, да није ту–„дете“, Даринка, а деца, дакако, не морају, свашта чути.  У то дође и Маца, те се разговор и због тога о томе прекиде.  Но Ката неје пропустила, да избаци неколико муња и громова на Мацу, што неје дошла на време, кад зна, да треба ово оно ...  У исто доба иду Јован Јаковљевић, Бранко Стајић његов „друг из Беча“, и Брајковачки учитељ Кнежевић напоредо кроз планинске винограде.  О раме пребацио сваки пушку.  Али им се види, да несу ловци од заната, него баш од дуга времена, можда, баш и од жеље, да увеличају само једном згодицом више своје благовање на селу.  Она двојица ђаци, па хоће да проведу свој школски одмор што слободније, што разноврсније, да се издовоље у свачему, чему им се пружа прилика у убавој Фрушкој Гори.  А учитељ се „једва дочепао честита друштва“, па се не растаје од њих.  Што сад иду, па им се не пада на ум, да прислушкују сваки шушањ, кад се заталаса гдегод у шушњарку или у бразди, нити да вијају над собом облаке, већ пуштају, да поред њих пролећу чворци, што се надлећу као облаци над грозном планином расплашени то чегртаљкама то бичевима и пиштољима пудара на опрезу, што сад не ће ни на што ни да се осврну,–рекао би, уморили се, ваљда, лов ловећи ваздан гором и планином.  Но ни целим данашњим својим трудом не би стекли ни колајнице зеленога Нимрода, како се слабо трзали и утргли око лова.  Да им се уз пркос учловио гдегод зека, или лис, или јазавац какав, можда би и жртвовали за њихову љубав какво тане.  А овако избацили неколико метака у лист хартије, што је задели на суху грану на некој брескви, тек да зар омиришу мало барута.  Иначе прелешкали, разговарајући се то о овом, то о оном, у хладу између четири висока разграната ораха у Јаковљевића винограду цело скоро после подне на мекој трави у крај поточића, што се слива преко луба дебела орахова дрвета, те шуми и жубори као на некој водојажи, да се мало даље изгуби роморећи између густиша дивљих ружа, јагодњака, беле лозе, бршљана ...  Разговор њихов врзао се највише око догађаја, што га је омладина у то доба спремила, а цео народ прихватио свом вољом својом и српским одушевљењем.  Како се обрадовао био Бранко, када је пре недељу дана у Бечу на једаред добио од свог ујака поп - Стеве из Брајковца писмо с пет печата, да дође, ако хоће, у Брајковац, да проведе које време!  Добро му дошло баш с тога што је у то време овде доле највише у народу врило о Бранку Радичевићу и његовој прослави.  Одмах сутра дан после оног великог концерта, што га је приредило српско академиско друштво „Зора“ у Бечу у спомен великог песника, седне он на лађу, а с њим и Јован Јаковљевић, па дођу доле, да баш на извору буду сведоци, колико се у истини прави народ забавља о том догађају ...  Сад се три млада пријатеља највише светују о том, како да се и Брајковац и Брајковчани покажу том приликом.  „Треба народ увести унутра!“  –Да приредимо и ми овде какво село у ту цел!  Предложи учитељ.  Стајић скочи одушевљено и још одушевљеније прихвати учитељев предлог.  Јован се насмехну и не мога да не покаже своју сумњу.  Кнежевић му доказује да то може бити.  –Шта?  Научићемо Бранково коло, коју декламацију, један говор, довешћемо гајдаша.  Ето села!  Бранко Стајић примио ствар за готову.  Пред сутон кренули кући.  –Стој!  Гледај овај призор!  Ђура Јакшић би кликнуо., „И бог му се диви!“ -- рече Јован, па стаде.  Стали сви.  Нашли се на врху брдашца.  Испод њих се таласа китњаста побрдица, да им мало даље пукне на догледу сремска равница испрекрштана друмовима, ишарана богатим усевима, окићена убавим селима.  Села се мање или више губе што које ближе или даље, па изгледају из далека са својим кућерцима сакривена у зелена дрвета као у сиву маглу завијена.  Само са црквене куле, где изван села где у сред села, изнад свију висе према лазурном небу, а овде онде одбиће се још последњи зрак о позлаћену јабуку, зрак сунца, што се клонило западу.  Око њих планина са својим брежуљцима и доловима, а по овима виногради, вотњаци, беркови, шуме.  Ту ти се измешала румена боја лишћа рујева с плавичасто-зеленим лишћем од фење и другим то модријим то блеђим зеленилом, те се све прелива према ведром плавом небу у сутону у најпријатнијим видовима.  По доловима се већ спушта мрак.  Под планином се раширило село Брајковац са својим белим кућерцима и неправилним улицама, тршчаним крововима и ниским гдегде искривљеним плетеним димњацима.  Скромна али, као снег, бела црквица лебди, као преставник доброга духа, над сеоцем на полеђини једног брдашца тик уз Брајковац.  На сред села око крста искупио се народ у чистом свом оделу.  А у народу, видиш, око свирца час се таласа, час везе ситно коло сремачко, плаховито оно планинско.  Учитељ запева гласно громовито, да се чуло широм по Брајковцу, па се и они око кола осврнуше и погледаше на брежуљак.  Запева познати усклик:  Стајић застаде.  Осети, како га нешто чисто скроз прође, па му пројури кроз сву крв, а коса му се диже.  Скинуо шешир, одахнуо, па брише рупцем зној с чела.  И нехотице дода уз учитељев усклик:  Понда се трже.  –Хоћемо ли се ми моћи поутешити, као Бранко, при помисли на смрт?  Шта ће „након нас останути“, и кад нам се „тело тек под земљицу вргне“, а некмо ли да траје, „док се поје, док се винце пије, и док срце уздише“?  –Блажени ништи духом!–примети безбрижно Јован.  –Па да за што више од по века проводиш за скамијама, а над књигом?  –Да се што боље удесим с овим, што постоји, и да живим,–одговори Јаковљевић као у шали.  –Таки је, брате, данас дух времена.  Стајић уздахну и не одговори ништа.  Попина Јелена од оздо, испред куће, маше на њих белим рупцем.  А Кнежевић је отпоздравља шеширом, па се распевао, па окрену ону Змајеву:  Из куће Јаковљевића куља дим на димњак.  На огњишту се пуши и ври у пуним лонцима, а цврче батаци на угрејаној масти.  У дворишту је све мирно, све, што не носи име човечје ....  Ал јест!  „Мислиш, све је зло само међу људима, међу ближњима!“ рекао би и опет покојни Ђура, као што је један пут и рекао од прилике тако нешто.  Ено, матори се мачак ушуњао у мирно гнездашце спокојних голубова.  На очиглед брижних родитеља шчепао им још једини залог узајмне им љубави.  Заман им писка! ...  Ено га, стао испред гнезда на пречагу ...  Нагао се ...  Сад ће да скочи на земљу, па да гдегод у окриљу тамне ноћи у самоћи прождере жртву своје мачје неситости ...  На једаред ...  Прас!  Пуче пушка.  Пуче ама баш пред кућом у дворишту.  –Јух! - зачу се из кухиње.  Маца вриснула, па испустила канту из руку, а баш је беше узела, да долије у лонац у крај ватре.  –Јух!–зачу се у исти мах и из собе у неколико разних гласова.  Ката баш била вадила неке ствари, што их је Зорка радила, па да је похвали пред тетком из вароши и пред сејом.  А њих две се нагле радознале.  Мали Владимир развашарио своје сиграчке, што му их донела тетка и сеја. (...  „Боже мој, " рекла је, да Бог ме, Ката Нати, кад ова извадила сиграчке из торбе, „зар је то морало бити?“–„Немој ти ту мени!“ рекла је, наравно, Ната Кати.  „То је дечја радост!  Да коме ћу, ако њима нећу!?  Да је њихов отац жив!“–„И твоја јединица нема оца!“  –И опет несу пропустиле, да како, ни Ката ни Ната, да пусте коју сузу у спомен својих покојних.  Понда је Ката прешла орману, да покаже Нати ствари, што је Даринка све порадила ...)  Трива таман замахнуо секиром, да прецепи чвор на цепаници, с којом се већ толико бочи и која га стаде толико зноја, те у мало не удари по својој нози.  Тамо на дрветима иза кокошинца закокота онај кицош гаћан са свиленим перјем и китњастом крестом, што се преко дана шета и ракољи по буњишту око кокошака, мисли, ко је он је.  А жустра младица поред њега тако се препанула, да се неје могла уздржати, већ се у највећој дреци смота негде у коров, да тамо у највећем страху проведе ноћ, док у јутро галан не кукурекне на буњишту ...  Испред куће се зачу громки глас.  –Ао, лопове један!  То ти је последњи злочин!  –Ето браце из винограда!  То је његов глас!–викну прва Зорка.  Све поврви на поље.  –Шта је?  Шта је?  Шта је, за бога?  –Од кад ја вребам арамију!  И једва ми се подеси згодна прилика, кад сам се мало и надао! - одговори Јован те наслони пушку уза зид.  –Волим овај лов сад него да сам данас уловио дивљег вепра у спахинском забрану.  Мачак се стропоштао с голубињака и треснуо о земљу, па се купа и тресе у својој рођеној крви.  Сачма му је крупна добрано прорешетала самурину на дебелој глави ...  Страх пређе све.  А радости и изненађењу, мислиш, не ће бити краја целу ноћ.  Још кола с гошћама из вароши нису ни ушла честито у двориште госпођа–Катино, а већ је готово цело село знало, да је сека Ката добила гошће, јер је готово цело село било на раскршћу, где се играло, као обично недељом, коло.  Село мало, а тако отмени гости!  Па као да су целом селу дошли!  Догађај је то за Брајковац ...  Има Брајковац, до душе, своју госпоштину.  Али осим господе из среза и суда којима се и тако мало кад који Брајковчанин обрадује, баш кад дођу, иначе из бољег света слабо ко усрећи Брајковац, на кога би се осврнули сви, из свију сталежа поштованога Брајковачкога грађанства.  Пре неколико година, а то памте још многи и многи Брајковчани, неје Брајковац био тако с неруке ни крупној ни ситној господи.  Док је био покојни Игњат Јаковљевић жив, знала су и господа из жупаније пут, који води амо.  Сам пресветли господин жупан, кад је требало бирати жупанијске преставнике, изволели су толико пута бити гост за Јаковљевића столом.  У последње време гонио је Игњата, кажу, да се да бирати чак у Загреб ...  А игуман, док је Игњат узимао манастирске воћњаке под закуп, живео је с том кућом као род.  Госпођа Ката и данас чува крунаше и сребрњаче, све нове новцате, као да су онај час испод чекића, којима је пречешњејши даривао њену децу, кад је долазио којему на крштење.  Па с тога су Брајковчани јако уважавали кућу Јаковљевића,–онда, е Бог ме, још и данас.  Старији свет се особито разабирао за њу.  У сека– Катину децу већ сад гледе као у велику господу, па се поносе.  Наша деца!  Има и у Брајковцу још неко честит!  Биће још ипак и од  Брајковца нешто!  Ето, зашто је долазак сека–Катиних гостију догађај за Брајковац.  Па сад још тим више, што се слегло на један пут ваздан гостију у село.  Ту је Јаковљевићкин Јован.  Ту и попин сестрић.  Понда, ево, и ове!  Тејка Давина Живковићка прва дошла, да се поздрави с госпођа–Натом.  Давина се одавно нешто и својака с Јаковљевићима.  Једаред јој донео покојни Игњат некакав лек из вароши, кад она била нешто љуто оболела.  Лек јој тај помогао.  И Давина побрати Игњата, па га увек звала братом, а он њу сејом.  То задржала и Катица, па њена деца и данас зову Давину тејком.  Па тако и сви у селу, и старији и млађи.  Кадгод је у Игњатовој кући било каква већа посла, било да му дођу гости, било да се кољу свињи, или тако што, Давина је увек ту, да свесрдно послужи.  Она је, тако рећи, Игњату и свећу додржала.  Има род рођени, па неје тако, што кажу, искрен кући, као што је баба Давина Јаковљевићима, од како је ...  Па и госпоштина се Брајковачка узбунила.  Госпођа бележниковица, на прилику, видела кроз прозор, кад су прошла кола.  Ал како неје познала никога на колима, послала Ђуку пандура да распита, ко је то дошао.  Господин бележник, господар начелник, благајник, писар, неколико одборника, дакле све, што се рачуна у Брајковачку високу власт, седели су у засебној соби „Код разбијене канте“ у Марковој крчми и прекраћивали дуго недељно време.  На столу, дакако, вина ил пива пред сваким.  Бележник и један одборник играју баш жандара, а остали како који.  Писар се наслонио на лактове, па кибицује одборнику. (Бележник, мимогред буди речено, не трпи то ни за живу главу.  Као да ми ту седи!  Вели увек па се удари иза потиљка.)  У који мах писар трже очи на прозор, у тај мах прозврјаше онуд кола, а на колима се залепршаше два женска вела.  –Писар мало поскочи са столице.  –Добили смо канда негде гостију!  Понда се узврпољи, док не нађе некакав изговор, да изађе из друштва и оде на улицу, па да дозна, ко је дошао.  Баш му то добро и дошло.  Нема ти, вели, несноснијег посла, него гледати како наш бележник игра жандара!  Па ипак увек седи и зева код играча.  Него за што и не би?!  Често се после картања развезе и пијанка.  А он мора ту бити, да декламује.  Ко би иначе био у чорби мирођија! ...  Млади Брајковачки тржа мало се неје сломио преко тезге, како је појурио, да види, какве су то даме, што им се шлајери тако лепршају за њима..  Попина Јелена хтела одмах за Зорком да потрчи пред Даринку.  Али је задржала мати.  Schiekt sich nicht, Јелена!  Ако им је стало, нека изволе они најпре к нама доћи.  Знамо и ми варошки ред.  Ал по мени могу и изостати,–рекла јој је са свим озбиљно госпођа Рашићка, па је одмах отишла свом поп - Стеви, да му се потужи:  –Дошле те варошкиње!  Колико се Јелена обрадовала својој другарици, толико и више криво њеној матери, госпођи Јелисавети, Рашићки, што су те варошкиње дошле!  Како је блажено трла руке, кад јој пало на памет, да доведе поп -Стевина сестрића кући!  И Бранко, ето, дошао.  „Красан младић“,.. „паметан младић“ ... озбиљан, ... „фини младић“ ...  Не зна, како ће пред поп - Стевом и својом кћерком да га се нахвали.  Још да јој испадне за руком, да и Бранкову матер превари, да дође, те јој се поклони!  Ал биће и то.  Све је удешено, ... по њену рачуну, све.  Та превешће и њу Јеца жедну преко воде, ма да се колико пући, вели Рашићка за Стајићку.  Само да се већ једног дана прошетају деца, Бранко и Јелена, по Брајковцу испод руке Поред оне премудре Кате Јаковљевићке.  Неје друкче, мора се сад радити на врат на нос.  Поп Стева мора помоћи.  Опасан је, чини јој се, такмац сада ту ...  Нема те жеље, што је зажели госпођа Јеца Рашићка, па да јој поп Стева Радојчић неје испунио.  Признати се мора: ево дванаест година, како се њих двоје састало, па никад неје међу њима пало опоре речи.  По Брајковцу се каже:  „Куд госпођа Јеца оком, поп Стева скоком“  Не таје Брајковчани, да је поп Стева и са својом првом женом живео у љубави.  Па кад му умре његова мила супруга Анастасија, кажу, да је поп Стева говорио, како никад не ће ни наћи више таке жене.  Па се у жалости својој, кажу, био и заверио, да не ће никад довести у своју кућу страну женскињу, „домостројитељку“.  И збиља, поп Стева се сети у тој невољи своје сестре Тинке.  Тинка као да се на ново родила, кад је дошла у братовљеву кућу.  Како се и не би, јадница, осетила сретном, кад се напатила код свог несретника мужа као права патница.  „Да ме је цео Срем клео, не бих наишла“, говорише она једном, али само једном приликом брату свом, „на гору несрећу, него што је мој Арсеније.“  Арсеније њен треба да је по занату ћурчија.  Леп занат, таман за село!  Да се држао тога, па да га види Бог и њега и Тинку и синчића му!  Али Арсенију се други занат боље свидео.  Карту и чашу заволи већма него спас душе своје, него кућу и породицу.  Да је когод дао што за душу његову или за жену му и сина, и њих би метнуо на кеца или продао за вино ил ракију.  Него док трајало и његове и женине сиротиње, даде све до последње крпе, а не задовољи неситог мамона, нити зајази продеранога грла својега.  Кад неста блага, неста пријатеља, па неста и њега.  Куд је, где ли је, Бог би га знао!  Говорило се, да се негде удавио.  А говорило се, да је заблудео у свет.  Тек Тинка дахну душом.  Неје јој, до душе, лако било ломити руке, перући туђе рубље, ни бости очи, шијући белом свету, па хранити и себе и дете под туђим кровом и на туђем огњишту.  Али колико је и то лакше, него трпети пијаницу и убојицу мужа, који сав свој кив, сву своју несрећу у картама и срџбу у пијанству излива на својој „бољој половини“ само за то, што је тако несретна, да је његова жена!  Па је ли чудо, ако се Тинка осетила, као да се други пут родила, па дошла на бољи свет, кад је брат поп Стева позва, да му буде у кући домаћица?  Колико му је покојна Стаза била нежна и верна супруга, колико чуварна и вредна домаћица, Тинка то двојином нежнија сестра, двојином чуварнија и вреднија газдарица.  Колико је попа Стева био задовољан и сретан, како му сестра привређује, толико је уздисао и био несретан за својом покојном ...  Дође у Брајковац госпођа Јеца Рашићка.  Удовица попадија, као што је била, шта је знала паметније, него што је урадила, те свршила школу за учитељицу, па као учитељица дошла у Брајковац.  Нов ред, нов надзор над српским народним школама; па и поп Стева постао ревностан катихета и месни школски управитељ–сувише ревностан.  Мало који дан ће проћи, да он не ће посетити женску школу.  Па га–ревност тако занела, да неје више ни онако уздисајан супруг, ни онако нежан брат.  У том и Тинкин Александар израстао дечко из основних школа.  Мати се дала у бригу, шта ће, куд ће с дететом.  Пита сестра брата за савет.  Да га да, вели поп Стева, у Јазак за манастирског ђака ...  Наопако, зар да га мати жива сахрани?  Не да се Тинка ни опепелити.  Њега једног, па ...!  Да их има на одмет, па ни једнога, ... само не у калуђере!..  Шта мислиш, Тинка; да даш Александра у Карловце у гимназију? проговориће поп Стева један пут сестри, видевши да ће јој тиме погодити најватренију жељу.  Тинци сину.  –Него дете је, знаш, дете.  Неуко је, нејачко је, да га даш тек тако од себе, да га одбијемо као лику низ Дунав,–навија попа.  –Данас је чудно време!  Стотинама деце из света уче се и васпитавају тамо, и буду људи ... и гора и боља од мог сина.  Па за што не би и он:  Нек сврши гимназију, па, ако Бог и срећа дадне, таман ће ти у добри час доспети за капелана.  Јест, и ја то мислим ...  Али ... не разумеш ме ...  Нећеш да чујеш, како ја судим ...  Знаш, ја ...  Најбоље ће бити, да си ти уз њега.  Бадава!  Мати је мати.  Дете не треба никад да је напуштено и остављено, можда, доброј срећи и само себи, кад му је Бог дао матер, најбољу срећу.  Па ти мислиш, Стево, да и ја идем с њиме у Карловце!  –Да, ја то мислим.  Тинка обори главу, па се даде у памет.  Ти не треба да се што бојиш,–узе поп да кује, док је врело.  –Узећеш добар стан, па ћеш држати ђаке са стране у стану.  Има тамо доста чесних удовица сиротица, и свештеничких, па се тако испомажу.  Тинка оћута.  Не подиже главе, а уздахну.  Поред тога дете може добити и благодјејаније у конвикту блаженопочившег патријарха Стефана Стратимировића.  Ако се Александар добро узучи ја ћу сам молити његову свјатост, да се смилује на сироче сироте удовице.  Ти си, да Бог ме, као и удовица, кад немаш мужа ...  Александре, хоћеш ли се добро учити?  Хоћу, ујо,–одговори дете радосних очију.  Мати, ја хоћу да идем у латинску школу.  Ја ћу бити, мати, као год и уја.  Тинка се заплака, па стиште сина на своја недра.  Неки дан после тога отишао је сам попа у Карловце и нашао стан за Тинку згодан, како ће моћи и по неколико ђака држати на стану.  А Тинка спремала и себе и дете.  Данас отишла Тинка из Брајковца; а сутра дан се уселила у поп -Стевину кућу госпођа Рашићка, донде госпођа Јеца учитељица, од јако поп -Стевина Јелисавета, са својом кћерком Јеленом.  Од тог доба остао је поп Стева и опет катихета и месни школски управитељ, али тек да у недељи дана један пут или ни један пут оде на катихизацију и да задржи достојанство над учитељима у школама у месту као свештеник и као природан старешина српске православне црквено– школске општине у Брајковцу.  Но од то доба никада га неје успомена понела за покојном Стазом, његовом Анастасијом ...  Кад би отишао овда онда послом у Карловце, или би походио своју сестру или не.  Једаред,–био код ње, па дошли нешто у разговор.  Тинка, рећи ће поп Стева својој сестри,–ево, ја сам сад конзисторијални присједатељ.  Сад би лакше ишло него икад.  Ти ни данас не знаш, где ти је муж; а Бог зна, кад и какав ти може од куд искрснути на једаред из ненада.  Него тужи га конзисторији.  Ја ћу ти написати, тужбу, да се развенчаш.  Петнаест година га већ нема.  Расписаћемо по новинама, да се до извесног рока има пријавити; не пријави л се, сматра се за мртва.  И ти си решена онда брачних обавеза према њему.  Можеш се и преудати.  Мој син ће,–одговори она,–за цело лакше поднети, да је син оца лоле; али да бацим на њега и ту љагу, да му је мати распуштеница, не могу.  Преудавати се у ма се и горе патила.  На том и остало.  Пречасни господин парох Брајковачки, поп Стеван Радојчић седи под сеницом у својем вотњаку.  Разузурио се, па је на њему место мантије само лака сива кабаница, што је иначе облачи преко мантије, кад путује кудгод колима.  На столу је неколико кабанус–цигара,–које ће он, кад год би пушио, пресећи на полак.  Половину ће оставити, другу пак опљувати, па заденути у малу своју турску лулицу на подугачком чибуку, запалити и пушити ...  И сад, пуши и замаглио у уској сеници свој да баш видиш, како куља плав дим на врата.  Намештај у тој собици је једна по широка клупа уза зид, застрта неким платном, од кога се иначе кроје панталоне, да изгледа, бајаги, као канабе, и да пречасни не би дерао чакшире о голу даску.  Пред канабетом на сред собице омањи сто.  У зидовима на све стране поударано неколико то гвоздених то дрвених клинаца.  Ту виси пчеларска капа; стара нека реверенда,–ваљда, прва поп - Стеви, како се запопио; стара свештеничка капа, коју је попа носио пре дуго, дуго времена, док неје дао начинити нову, а натуцао би је на главу преко ушију, кад је ветар или зима, па мора гологлав да сахрањује, да свети водицу, или да у берби стражари, како беру берачице.  Ту је мала тестера за навртање и скрњивање воћака; ту вазда још друга што вртарскога што пчеларскога оруђа, као ножице за скидање гусеница, нож за подрезивање кошница, будак, ашов, мотика и тако даље ...  У једном углу стоји наслоњена а на вршак изврнута стара плетена а неолепљена кошница и у њој паламара, чивија, жица, чекића, длета, кљешта, и– Бог те пита шта све још!  У зазиданом прозору поразбацано неколико старијих и новијих бројева од разних година политичких новина, што их је попа по кадгод од дуга времена, бог ме, и читао.  По канабету у истом нереду неколико непотпуних примерака Карловачке „Привреде“, Београдске „Пчеле“, и број „Хришћанског весника“, у кому је позив на претплату, а нерасечен.  То је поп -Стевина и библиотека, а радионица, и читаоница и пушионица.  Господин парох има у сеници тој сву удобност; и, збиља; никад није лепше пожелео.  Под њом он чека и дочекује ројеве; под њом после ручка прилегне и дремуцка: под њом чита новине и премишља о ономе, што се њега тиче, а мало разабира за оно, што је било и шта ће бити у свету.  Он и његова најближа околина с најближим посредним, па и непосредним интересима, што су ту скопчани,–то су његове најмилије мисли.  Тек ако ће га кадгод завести мисао за којом новином у пчеларству и воћарству, колико је он могао о њима дознати, кад би отишао куд у варош, или проучити из листова, кад би му који пао у руке.  Највећи просветни напредак у својему господарству припустио је тек у толико, што је наручио неке савршеније ножеве за навртање воћака и неколико ђерзонака кошница–тек „да покуша“.  А наопако се једио, што српски пчелари сваки час препоручују по нешто ново, па да је чак и некаки Орлић и Коњовић и не знам ко пронашао новију и згоднију кошницу.  „Србин да нешто изуме, кад је паметни Шваба већ све изумео!“  Једва се одважио још и на то, да по упутству наших пчелара води, а то му се признати мора, најсавршеније свој пчеларски дневник.  Можда је мислио, да се и он кадгод баци у који српски пчеларски лист каквим дописом из својега уљишта; можда, али–тешко!  Ако је кадгод каквих виших жељан имао, заситио се црвеним појасом, којим је, као ревностан пастир душепопечитељ Богом повереног му стада одликован и постао конзисторијалним присједатељем.  Више шта, мисли, не може ни постићи ...  „Поп је вели поп Стева, поп: а придиковао, а не; те гласао за овог посланика, те за оног; то било автономије, то не било је; па казао: да, па казао: не.  Само чино, само по чину!  Па паки и паки- поп!..  Е, па тако седи јутрос, ето, поп Стева под својом сеницом, па пушта густе димове кроз подсечене бркове; глади дугим сухим прстима браду, по којој се, бог ме, ухватило по прилично већ иње; гладни гледа, како куља дим на врата.  Око сенице, чује, зуји и бруји вредан народ по чистом јутарњем ваздуху.  А зује и брује данас нешто крупније и мисли у глави пречасног конзисторијалног присједатеља.  Право рећи, брује му и зује у глави још од синоћ, како му је „његова“ напунила некаквим разговором, па јутрос са неколико убедљивих речи и јаче подбунила.  Навалио се леђима на зид, где је већ отрљо креч и углачао га од тешког наваљивања; пребацио ногу преко колена, па мисли.  Дуго и дуго му нису таке мисли долазиле на памет, па се упео свом снагом, те набрао чело, па му се натуштило над дугим проседим обрвама.  Хоће најпре да оживи у успомени неке особе и прилике, о којима је, чини му се сад, и чешће могао и требао мислити, ако ничега другога ради, бар да сад не мора лупати главу, као да му је све ново.  Како сам нисам дошао на ту мисао? ...  Овај момак није таки, као што сам ја ...  Хтеде рећи; ... мислио о њему!  Али га ипак памћење не изневери, кад се опомену, да до сад неје ни мислио о њему, бар не озбиљно; ако га се, може бити, кадгод случајно и сетио био!  Мора бити кадгод нешто од њега ...  Допада ми се, што је при себи.  Жилава нарав!  Без ичије припомоћи ... сам ... у туђем свету ...  Хм!  Мора бити од њега кадгод нешто!  Две јаке, до душе, за вратом не ће имати никад, јер ... за тај хлебац, што га је он себи изабрао, не пријања, баш Бог зна како, маџун и скоруп! ...  Па ... најпосле, шта су стекли и трудољубиви Орфелин и учени Соларић, па мудри Доситије и преблаги Милован Видаковић ... и толики други славни и преславни; али се и данас славе!  Тек ...  Тек ...  Доста је то од њега, ... за сад доста.  Поред сенице се „нешто закрши, као да неко склања себи с пута ону лозу, што се обично онако уз пркос испружи преко стазе са лозинка.  Збиља, чу се ход.  Поп Стева склони чибук уза се поред стола, проглади прстима кроз браду и лако се накашља.  Узе округли ћелепуш са стола, па га ћуши на потиљак; а лаком кабаницом покри колена, да баш не види, ако је непозван ко, попу у чакширама.  Очи упро на врата.  На вратима у сред лозинка указа се Бранко Стајић.  На њему лако летње одело и сламњи шешир.  У руци држи некакву књигу, а на бео се штит од сунца наслонио.  –А, ... ти си, Александре! - примети попа, па се осети слободан; него се ипак не показа тако, да не би сестрић његов могао приметити, како се он спремао кому на дочек, да му се „омладинац“ не може ни од шале подсмехнути.  –Тражи вас, ујо, госпођа Рашићка!–одговори онај.  Госпо ...?!–замисли се чисто поп Стева, као да му је страно то име; понда се сети.  „Јогуница!“ помисли у себи.  „Никад друкче!..  Госпођа Рашићка!  Као да пркоси!“  У исти мах му сину друга мисао, па му се задовољније мало разгали лице.  Да ме ко не тражи?  Не знам.  Ја сам пошао био к Јовану; а госпођа ме замоли, да вас к њој пошаљем,–одговори Бранко.  Попа се дигао, па пажљиво растире и онако већ до најситнијег патрићка догорелу полушку своје цигаре, те је утрну.  Метну шешир на главу, па закопчава и око себе намешта кабаницу.  Што не дате мало проширити или бар повисити, ујо ту сеницу, кад сте тако радо у њој?  За мене је, синко, добра и овако.  Ја сам је из темеља зидао.  Ко после мене дође, може лако дозиђивати, ако му буде уско ...  Ето видиш; шта би ти било, да си за годину две дана мој капелан, па временом мој наследник и у парохији и у кући?–рече поп Стева поверљивије.  Хвала, ујо, што се не сетисте, кад је тому било време; сад је касно,–одговори му сестрић с неким прекором.  Поп Стева се уједе мало за доњу усну.  Хтео је да наведе разговор на нешто друго; али оштро омладинац одговара, па не знаде, шта сад да му каже, већ окрену на друго:  Хајд заједно до куће, ако хоћеш к Јаковљевићима.  Сад не ћу тамо.  Идем у воће.  Поп Стева устаде и изађе, па забрави за собом сеницу.  Окренуше један другом леђа, па одоше својим путем.  „Јогунаст“!–рече за њега поп Стева, кад се разиђоше из сенице.  –Има оштар језик!  Право материно дете!  Али сестрића увек одржи у милости ујковој ипак то, што се ... без ичије–помоћи сам у туђем свету ... гура, те редовно свршава своје течајеве.  Изашавши из вотњака и из врта, те идући кроз двориште, не може попа, а да као добар домаћин, овде онде не завири, ма само по старој навици.  Женска, већ не у првом цвету своје младости, али ипак још доста свежа и унегована, изађе преда њ до по дворишта.  Натукла лаку повезачу на лице, да јој га зар не препали сунце.  Познаћеш је добру домаћицу.  Засукала рукаве, па чисто на њој и уредно, као што само може бити.  Иде, а спушта рукаве на голе пунане, снажне руке, да и њих заштити, те да не поцрне без невоље.  Јеси ли разговарао што?–пита попу, а више тумачи, шта мисли, погледом него речима.  Попа застао баш пред великим орахом, па гледи већ по толики и толики пут, како је воћка понела.  На њено питање, лагано окрену главу к њој, па је гледи, а, бајаги, ни на крај памети му, шта она пита.  Види она то, па му напомиње:  –А да за то сам га тамо и послала  –Александра?  –Да, Александра.  –Да, ... да!–пуче попи пред очима.  –Знам, шта; Нисам ... нисам ни речи ...  Он вели, ти ме зовеш. -  –За бога,–поче она већ мало нестрпљиво,–та, за то сам ти га и послала.  Да сте, велим, на само.  –Нисам те разумео ...!  Ни на крај памети!  - Боже мој,–опет она, али сад мало и с прекором,–тако ти лежи на срцу!  –Ето ти је, на!–обрецну се, бојаги, попа.  –Хвала ти, боже!  Канда нема више дана него кобасица!.  „Видиш, овај орах је, чини ми се, први пут ове године добро понео.  –А знаш ли, колико је година том ораху?  –Колико година?  Чекај, молим те ...  Биће ... биће ... неких једанаест ...  Јест, дванаест!  –Дванаест, управо!  Усадио си га, кад сам ја дошла у ову кућу.  Онда је Јелици било четири годинице, тек пошла била по петој.  –Бубица једна!  Мала је била ...–разнежи се попа, па вели за Јелицу.  –Да, да!  Сећам се ...  Трчкарала је туда око мене, кад сам га укопавао.  –Па видиш, Стефане, ... видиш, сада је већ девојче.  Седамнаест јој годиница; скоро ће, у име божје, ићи у осамнаесту.  Родитељи, у тим годинама својих кћери, морају већ да помишљају и на зетове.  Ја кажем, Стефане родитељи ...  Да Бог ме, ти си јој, рећи, као и отац, како си је примио од мене место њена оца.  Ја не могу рећи: „моје“ дете!  Јер видим, и ти је волиш, као да си је ти родио.  –Јелена ... наша Јелица је моја брига! - рече поп Стева одлучно.  Попа узеде своју Јелисавету, иначе госпођу Јецу Рашићку за руку, па пођоше у кућу.  –Бранко је фини младић!–приметиће госпођа Рашићка.  –Па..  –Ух, ух!  Немој, молим те, - поче поп Стева с киселим лицем, као да му је ко на жуљ стао,–немој и ти тим незнабожачким, тим револуционарним именом, кад га је Бог и Христос примио у своју општину од крштенога кума под тако лепим именом једнога од просветитеља хришћанских!  Већ ми бучи глава од неко доба.  Свуда Бранко и само Бранко!  Успалили сте се као ...  Рашићка се насмеши:  –Дух времена сад је таки!  –И ти се под старост повела за духом времена!  –Стефане!–на то ће Рашићка.  –Но, но, ... не велим ја тако ...  Не мораш ти одмах ... не знам шта ...  –Доста ја већ гутам од неко доба,–загрми Рашићка.  –Гром и пакао!  Поп Стева претрну.  Рашићка осети, колико га је заболело, а познаје га скроз и скроз.  Да говорим толико ... не знам већ коме, послушао би ме и учинио А ти ...  Види Поп Стева, да је тренутак озбиљан.  Но не зна, шта да каже.  А Рашићка се, што би рекао Брајковачки писар, „дочепала ледине“, па тера даље и игра увређену љубав, кује, док је врело.  Ја радим и ринтам у овој кући ...  Па, ето, како ми се мука моја награђује.  Коме за љубав; Могла сам ја и без тога лепо и красно живети, где хоћу, а овако ...  Ух, ух, ух!  Поп - Стеви се пође кожа јежити.  Ја бих моје дете знала и сама усрећити.  Овако сам се ослонила на тебе ...  Сироче моје!  Е, баш неје то више ово ни оно.  Ево, и сузе пођоше врцати госпођа - Рашићки, сузе, Боже, тешке, несретне ...  Поп Стева се растопи, расплини, оде у пару ...  Легао Бранко на траву у хладовину, да чита.  Обично би до сад у то доба већ био код Јована; али га јутрос нешто одговори, те не оде.  Како је чуо још синоћ од Јелене, како су тамо гошће дошле, као да осети, да су му сад у оној кући врата затворена.  Не мари за нова познанства.  Оно јесте, да му не би било први пут, када би се сада састао с госпођом Катом и с госпођицом Даринком, јер је већ једаред био с њима, баш у њиховој кући.  Али се увек неугодно осећао у друштву, у које би тек почео долазити.  Од увек научио, да се повлачи, па мисли, узео би ко за наметање, када би чешће одлазио мећу нове познанике.  Књига је пред њим, али мисли несу све код њега.  Од синоћ се нешто сневеселио.  Јелена му је много приповедала о Даринци.  Јутрос му је опет споменула о њој.  Питала га, хоће ли ићи к Јовану, па да је поздрави.  Можда би и отишао био, да га госпођа Рашићка не посла поп -Стевану у врт, те се предомислио.  Више њега се залепрша лептир, па стаде, баш близу на неки цвет.  Он ни да дахне јаче, па се не миче, само да не узнемири то дивно мало створење.  А лептир шири своја шарена крила, час их скупи и дигне у вис, да му се боја и на горњем и на доњем делу танких крилаца прелива сад као седеф сад као плавичаст пламичак.  Ти си сад и душом и телом лептир,–рекла му је мати, када га испраћала у туђ свет, у даљину, да у највишим школама тамо збира себи плодове човечјег ума.  –Ја ти,–рече,–не могу дати ништа више до свог благослова; не знам ништа друго, до да се молим Богу за тебе.  Шта ти ваља радити, то ти треба већ сам да знаш после осам година, што си их провео у гимназиским скамијама.  Ја хоћу да више знаш него ја.  Није истина, да више пати, који више зна.  Данас само они добро пролазе, који што више знају.  Али пази, да се што више користиш туђим искуством.  Тешко оном, који мора све на себи да искуси!  Ја сам прошла добру школу: цео је живот школа.  По дебела је књига, што сам је ја већ прочитала.  Скупо ме је стала.  Али све нек је Богом просто, ако ти примиш наук, што сам га отуд ја поцрпала!  Чувај образ!  А сачуваћеш га, ако сачуваш душу и срце чисто и не окаљано.  Твоја душа и срце сад је као онај прах на крилима у лептира, а образ ти је крило лептирово.  Отареш ли прах, упрљао си образ свој.  Лептир је, кажу, нестално створење.  Али научи се од њега, да само по цвећу идеш и да и са најружнијег цвета скупљаш само оно, што је најлепше.  Него не буди лептир, што по тами лута, па чим спази гдегод светлост, он налети, па спржи своја крила.  Иди по светлости, ићи ћеш правим путом и не ћеш склизнути на странпутицу.  Тако скупља и сад Бранко речи материне по памети.  У мислима тима неје ни примерио, кад је лептир одлетео.  Неје га више ни тражио.  Он зна за цело, где ће опет наћи свој прави цвет.  Из мисли га трже весео кикот и клицање.  Таман да се дигне и да види иза џбуна, ко је то, а пред њ испаде мала Зорка, Јованова сестрица, и Даринка.  Вијају лептирове по пољу  Бранко скочи на ноге.  Зорка потрча натраг.  А Даринка стаде као укопана.  На њој лака плава хаљина, да се може слободније верати по гори,–последња кратка хаљина, што је као швигарица носила, као да се упила у обле јој удове.  Запурила се у лицу, па јој се образи зажарили, да креснеш, варница би излетела из њих.  По челу јој пао прам косе, па се њим игра ветрић, кад потрчи.  Бранко проговори нешто, као бојаги, да се поздрави с њом.  И он, до душе, вешт момак за таку прилику:  Али и она не зна, шта да каже.  Неколико обичних речи, и растадоше се ...  –Господине Бранко!–зазвони звонки глас неки до Бранкових ушију.  Бранко се трже.  Близу њега стоји на уској путањи девојче од својих седамнаест година, ватрених очију, весела безбрижна изгледа.  Како је Бранко неје приметио ни осетио, све док се није јавила, а занет са својим мислима, чисто се збунио, кад је погледао.  –Ми вас чекамо на ручак,–вели она.  –Одмах ... одмах ћу доћи, одговори Бранко.  –Не иде тако.  Ја се не ћу нити се смем без вас вратити,–рече она слободно.  Бранко метну шешир на главу, а беше му спао у траву.  Узе свој штит од сунца, па га затвори.  Те склопи и књигу, што лежаше уза њ, а само што је завирио у њу, од како се повукао у попин врт.  –Стојим на расположењу, госпођице Јелена,–проговори усиљеном шалом а учтиво Бранко, дошавши до ње.  –Ја нисам вама „госпођица“ Јелена,–примети она, бојаги, срдито, па га својски узеде под руку.  Готово да је силом прогурала своју левицу око Бранкове деснице, јер Бранко притискао њом под пазухо своју књигу, те му књига сад испаде у траву.  –Пардон!  Јелена хтеде сама да се сагне, па да дохвати књигу; али је Бранко преухитри.  –Јесте ли чули, шта сам вам казала?  Ја нисам за вас „госпођица“ Јелена,–понови девојче.  –Мати сама жели, да ме зовете по имену, па и ја тако хоћу.  –И ви мене називате „господине“–рече Бранко, тек да се, бојаги, извини.  - Ви сте ипак старији, - одговори Јелена ђаволасто;–па ви треба да почнете.  Бранко ћути; или не зна, шта да одговори, или не ће, што мисли.  А мисли:  „Што се овај свет толико на силу Бога грађа са мном и присваја?“  –Шта сте се замислили опет саду–пита Јелена, па му завири смело у лице.  Бранко се силом насмеши.  –Немојте толико да мислите.  Разговарајте, штогод, барем кад сте са мном.  Ја умем разговарати, ако не уме Даринка ...  Ваљда вам је жао Беча?  –Боже сачувај.  Мени је овде врло пријатно.  Баш се, на против, са свим добро осећам.  И не могу довољно бити благодаран ујаку, што ме је дозвао, да проведем овде школски одмор, тим више, што ћу том приликом да будем сведоком једне опште народне свечаности, какве до сада једва да је било кадгод у нас.  –А, знате ли, ко је на то наговорио вашег ујака?  –Не могу да мислим.  –Моја мати.  –Ваша је мати врло добра.  Знаћу и њој захвалити,–рече Бранко галантно, колико је знао и расположен био.  –Три године је скоро, како несам био у нашим крајевима, непрестано сам се тепао по охолом Бечу ...  Мени је, да Бог ме, охол, кад ми је све туђе у њему.  –Па сте се непрестано опет бавили о књигама.  Како сте дошли, чика ... ваш ујак а и мати не могу доста да вас се нахвале.  Ал, ја ипак држим, да то мора бити мучно и досадно непрестано капати над књигом.  –То ме је једно баш и припитомило, те сам се и тамо осећао, колико толико, свој.  Наука је једина врсна, да и небраћу бар до сношљивости зближи.  Она не пита, јесам ли ја ручао код Сахера, у Хамбуршкој ресторацији или у народној кухињи; не гледи, стоји ли пред вратима портир у самурини и у гајтанима а с неким скиптром у руци, или се врата затварају простом скакавицом или резом.  Ја се не кајем, неје ме ни близу памети, да се кајем, или да се тужим на Беч.  Али ипак ме срце вуче нашем крају, па госпођице ...  Јелена почела била, да га поверљиво слуша, али се сад окрену и предаде преда се.  –Ја ћу да се срдим на вас, –прекинуће Бранка, кад опет чу последњу му реч; па дрмну, бојаги, срдито својом руком Бранкову руку, за коју се држала.  А по речима и нагласку за цело јој жао на њега.  - За што, госпођице?  Бранко се не довија ни из далека.  –И опет „госпођице“!  Срдим се!–обрецну се Бог ме, Јелена, па истрже своју руку.  –За што, молим ...  Жао ми је ... замуца Бранко, застао, па гледи у њу.  –Не, не!–кличе девојче и опет весело, као обично, па га опет ухвати.  –Не срдим се!  Бранко ћути.  Не зна, шта ће сад; тек мисли, требало би, можда, што да рекне.  –Али збиља се не срдим,–уверава га она.  Хтеде он да рекне, као тек да одмахне:  „Па добро!“  Но се трже.  –Хвала вам.  –Па, опет сте заћутали.  –Ја обично ћутим ...  Не знам о чему ...  –Боже мој, наш учитељ уме толико да приповеда, а није прошао толико света као ви!  Па говорите макар о ономе, што сте отоич почели ...  Али, хвала вам сад.  Други пут!  Упамтите, други пут!  Ево нас већ и код наших.  Под орахом на сред дворишта већ постављен сто.  Орах густ, а по земљи очишћено, па поливено, те хладовина као у планини, где не прижиже сунце.  Поп Стева приденуо и ручник за рупицу испод врата у своју хаљину.  Госпођа Рашићка присела поред њега на столицу.  Рећи ће тако с њим две три (опет у миру и љубави!), док „деца“ не дођу.  Ево и наше деце!–повика госпођа Јеца, кад виде своју кћер с попиним сестрићем испод руке; те оде у кухињу, да изнесе јело на сто.  –Идеја!  Ви омладина све изумевате неке идеје.  Ама, кажи ми, молим те ...  Е, знам, да Бог ме!  И то је омладинска, баш са свим омладинска идеја за жедне ђакеле, што је Бранко певао: вино, гајде, тамбуре, младе моме, голе ноне..  Госпођа Савета очепи попу испод стола.  Јелена базазлено слуша и попу и Бранка.  Са свим је излишан био притисак госпођа -Саветине папуче на поп Стевин жуљ, излишан, ако је мислила, да ће последње речи девојче примити у онаком смислу, који им поп Стева даје.  Оне несу ни мало извеле мисли Јеленине с правца, којим је у тој распри пратила главни смисао његов.  Тек попа је ипак заћутао.  –Да Бог ме, да вам мора бити смешно, кад ви не налазите у Бранку друге идеје него то,–примети Бранко.  –Онда ви терате политику.  Бранко прсну у смех.  –Ја то увек кажем: ви терате политику.  То је наперено против нас попова и калуђера.  Е, не уме ти се омладина маћи, док се о нас не очеше.  И тај наш * * Бранко је грдио калуђере.  За то је он наш идеал.  –Јесте ли ви читали његове песме?  –Још пре него што си се ти родио.  –Е, па кад онда несте умели наћи праву идеју Бранкову, сад би још мање.  Немојте га ни читати.  –И не ћу.  Ја сам био с њим заједно у Карловачкој гимназији, два три разреда млађи од њега; али у комшилуку његову у стану,–примети између осталога поп Стева.  –Знам, да сам му, као млађи ђачић, више пута доносио у ћупи вина, а код њега се пило и ликовало по често.  Но да је био таки гениј, као што га ви сад величате, то није никад показао.  –Чудновато, да се, ево, све више њих тек у новије доба сећају,–одговори Бранко, –да су познавали Бранка лично, па чак и консхолари му били које у Карловцима које у Темишвару и Бечу.  Најпосле, и то неје немогуће, неје ни ружно; а за истинитост јамчи сваки за себе.  Али хтети на тај рачун прославити се и постати популарнијим, као што су неки ради можда, или шта више, баш тога ради омаловажавати ђенија његова, то је смешно.  –То је смешно! (Осети попа, да се то њега тиче.) А шта онда, ако те кости, што их у Бечком гробљу ископате, пренесете с помпом на Стражилово, а нису Бранкове него ...  –То је најжалоснија песма, што се силом уплеће у ове дане, који ће да засветле потомству као пример свенародног признања.  Попа, бојаги, удари у смех.  Бранка то још већма увреди, те се оштро осече на ујака:  –Гадно је од вас, што то и + + спомињете!  Поп - Стеви се смрче.  –Деране:  Рашићка се узврпољи на столици, па се нашла у чуду.  Јелена упрла очи у Бранка.  –Мир и покој свачијим костима под земљом!  Али када се тим пљује на свету успомену, коју народ с највећим пијатетом хоће само да оживи свечаним начином, када се тим најбезазленији осећај народни исмева, то је гадно, то је ...  За јамачно је и опет Рашићкина папуча потапкала по поп -Стевину жуљу, јер се поп Стеван на мах разгали, па примети, као да би да заглади своју отоичашњу реч, примети благо:  –Ала си жесток!  Прави омладинац!  Море, gutta cavat lapidem!  Тиха вода брег рони!  Бранко ућута, ал му криво још?  –Махни се, Стефане, тога.  Данас је друго време.  Поутиша мало Рашићка поп - Стеву, па наведе реч на Јаковљевићкине гошће.  Била ту Јаковљевићкиња девојка, па вели, доћи ће ми у визиту.  И сад узеде да оговара госпођу Нату, како се дала наплатити од поп - Стеве, кад је њена Јелена била тамо у вароши код ње у стану и ишла у „лер“; како је не знам какав рачун направила, што је позајмљивала детету, кад јој је што требало за ручни рад, што га је Јелена радила у „леру“.  –Нисам могла, тек зарад детета да јој–рече, очитам у очи; а ја бих знала, шта бих јој рекла.  Мени то не може да поднесе.  Богме, ето, други боље пролазе с дебелом кожом на образима!  Понда неје могла, а да не ошине и Даринку, како је ћуталица, али подла и подмукла.  „Испод мире сто ђавола вире!“  –Јух, мати, како можеш тако што рећи,–примети Јелена с негодовањем.  –Шта?  Како могу рећи?  А заборавила си ...  Јелена се убезекну.  Хтеде да пита: на што?  Али госпођа Рашићка помрче оштро на њу очима; па само дода:  –Ти си невина, срце моје; да Бог ме, па не познајеш, камо што смера.  Девојка ућута.  Бранко као да неје ни слушао ништа после својих речи са попом ...  Кнежевић већ неколико дана ради око тога, да састави певачко друштво у Брајковцу.  Стало га је доста муке, али је успео.  Раја Јовановић, општински писар, дочекао га је оберучке. (Да ко ће, ако он не би!  Рају је само за време судбина ћушила у Брајковац, „Богу за леђа“; али у његову рожданику пише, да је он рођен за „виши позив“.  Тај виши позив он је већ и вршио као члан неке путничке глумачке дружине, где је играо улоге трагичних јунака, нежних љубавника и био први певач.  Када је на уметничком мору, вели он, лађа богиње Талије, на којој је он у својој дружини бродио, насела на стену народног немара, те претрпила кораблекрушеније, па се љубимци Талијини распрштали којекуда, њега завеја мећава једне зиме голог и гладног у заветрину у Маркову крчму у Брајковац; ту се препоручи бележнику својом вештом декламацијом „о разбијеној канти“, и бележник га протежира за писара.  До сада је увек оправдао оно уздање, које су имали у њега његови милостиви заштитници у Брајковцу.  Ако би се то уздање кадкод и уздрмало сувишним каквим захтевањем од стране његових претпостављених у општинском уреду а у званичним пословима, госпођа бележниковица зна увек да га одржи у статус кво.  Но он сам још увек не заборавља свој „виши позив“ па стоји у Брајковцу још увек само као оно птица на грани, те чека згодан тренутак, да прне опет у свет, ... у виши свет.  Само да му се дочепати Новога Сада или Београда, да се препоручи управи народнога позоришта, па онда–ево среће и за њега и за српску позоришну уметност!  Госпођа бележниковица ће за љубав господину Јаковљевићу.  Млади грк Брајковачки ће, јер је таки дух времена.  Бележник вели:  „Нека буде и у паклу вашара!“  Благајник мисли:  Куд сви Турци ...  „Наћи ће се и још когод.  Звезде на небу певачкога Брајковачкога друштва“, рече писар, биће гошћа госпођица Даринка („Изврсна певачица!“ рече за њу Јован Јаковљевић) и госпођица Јелена попина („Без њене можемо ни маћи!“ рече за њу учитељ Милан Кнежевић).  Али те две „звезде“ треба тек задобити.  Бранко Стајић после оних речи, што их је имао са својим ујаком, поп - Стевом, тако се био расрдио, да је у један мах хтео да оде из Брајковца.  Него добро, те то неје никоме казао, јер би морао јавно и повући реч на траг.  А повукао би је за цело, као што се већи у себи повукао, кад се састао с Јованом и учитељем, те видео, како, особито овај последњи одушевљено ради, да „Брајковац пропева у Бранковој свечаности“ јер „треба народ увући унутра!“  Повукао би је тим пре, што се уверио, да се и сама гошћа одушевила за „ту идеју“, што би рекао Раја Јовановић, па макар поп Стева дигао „и кундаке и кондаке“ против „омладине, што само изумева идеје.“  У Брајковцу је то сад на дневном реду.  Па и госпођа Ната и госпођа Рашићка, када су једна другој правиле „физите“ несу могле а да се не дотакну Брајковачкога певачкога друштва.  –Нашем учитељу ма штогод падне на памет! приметила је госпођа Јелисавета.  –Па то је лепо!–рекла је госпођа Ната.  –Нека се младеж провесели!  То је најпосле и госпођа Јелисавета морала одобрити, (да је варошкиња не надмудри):  –Да Бог ме, младеж треба да пева!  То је госпођа Рашићка нашла за добро, да извије, када је дошла, да врати „физиту“ Славнићки, ако је опет ваздан разлога имала, да наведе против тога, када је госпођа Ната била најпре код ње, а противних разлога је, по њену, од неко доба, тајному мишљењу, доста, када што покреће Брајковачки учитељ.