Бројала се 18 ... година.  Августа месеца те године беснила је једнога вечера необична бура.  Сав Банат претрпео је знатну штету, али село Б.. као да беше средиште и вртлог непогоди.  Све живо затворило се по кућама, утуткало прозоре, да бар не види гнев Божји, кад га већ и осећа.  Осим змијевидних муња, тутњаве громова и хуктања ветра нит се шта види нит чује; цело село слично је гробљу, на којем је већ настао суд Божији.  Измећу девет и десет часова узгрну се завеса са прозора неке омање кућице и на њему се указа женска прилика.  — Ху! рече и спусти завесу; та ето и пуче.  Тешко нама — све ће сатрти у земљу.  Загледајмо и ми у собу.  Собица је малена.  Намештај је скупоцен и господски, али већ стари.  На столу гори лампа, а код њега седе две женскиње, бавећи се везом.  Њима оде и женскиња, што се указала на прозору.  И она узе неки рад са стола.  За часак су све три ћутећи радиле.  У том пуче гром, да се кућа из темеља затресла, а ветар захукта таком силом, мислиш: кућу ће разнети.  Оне устрашено погледаше у прозор и прекидоше рад.  Употребимо ту згоду, да им у лице загледамо.  Па ако и нећемо да описујемо: чарне очи, бело лице, рубин-усне, бисер-зубе и све остало, што се на женскињу највише описује, опет има нешто, што је при описивању спољашности помена вредно; а то су покрети и израз лица и очију јунака и јунакиња наших.  На то гледећи, можемо у неколико човека познати.  Иначе, зна се, да се отров пружа тек у лепој чаши, у коју човек ништа не сумња.  Први поглед казује нам, да су све три угледна мила лица, по којима се тешко може одредити, која је старија; све три су очевидно још доста младе.  Две су висока снажна раста и пуна тела, а трећа, она, што је гледала кроз прозор, беше исто тако развијена, али сада нешто бледа и слаба.  Из целе појаве њезине види се, да је много патила, но да снажна човечја воља за животом ни у њој још сломљена није.  Израз лица и очију њезиних блажи је, но у оних двеју.  У њиховим је очима више жара, који ти одмах у очи пада, а у њезиним очима заклоњен је тај жар неком безазленом детињском благошћу, те продире кроз њу тек по кад кад.  Иначе је израз један исти; израз, који ћеш ретко наћи у извиканих јунака и великана, но не ћеш га наћи ни у кукавица и подлаца.  У кратко: биле су ни лепе ни ружне.  Обичне женскиње.  — Време би било лећи, рече после неколико тренутака женскиња, што је видесмо на прозору; но ко ће при овој хуци спавати!  Ја бар не могу.  Но ви лезите.  Ено, Ружица већ дрема.  — Теби се, Даринка, опет привиђа, рече Ружица, тарући очи.  Хоћеш опет да ме отераш у постељу, да можеш узети мој рад.  У твојим сам очима још увек дете.  Последњу реченицу изговорила је срдито.  — Не срди се, рече Даринка.  Нисам те хтела вређати.  Хтела сам да ти помогнем.  Најмлађа си.  И то је све.  — Само тако! штеди ти само нас, карала је сад и трећа женскиња.  Она је најмлађа; ја опет млађа од тебе, па сав посао на твојој грбачи.  Докле тако?  Зар ти не видиш, да је баш теби одмор потребан!  — Којешта.  Шта сте сад опет изнашле! бранила се она.  Нисам била сана па сам јој довршила оно мало веза.  Хтела га је те вечери да сврши, а свладао је сан.  Дремала је над њиме.  — Не веруј јој, Босиљка!  Отерала ме од рада.  Нисам била санана.  Била сам будна и онда, кад је она легла.  Чула сам, како је у постељи још дуго плакала.  Држала је, да и ја спавам.  — Опет! уздахну Босиљка, прекорно гледећи у старију сестру.  Ти вечито храбриш нас а сама не умеш да се умериш.  — Има момената у животу, кад су и јунаци слибији од најмањега малише, бранила се збуњено Даринка.  — Само што су код тебе од неко доба таки моменти чести гости, примети Босиљка незадовољно.  — Како ћу, сестро, весела бити, кад прилике никако да се окрену на боље?  Мучите се и ви и ја; а прошлост ми тек ране позлеђује.  — Прошлост, или боље, успомена на њу, рана је за све нас.  Али што бар твоја садашњост није сјајна, сама си крива, рече Босиљка значајно.  Даринка се трже.  — Сама? — питаше после неколико тренутака.  — Како то да разумем?  — Онако, како треба!  Свако је своје среће ковач, наљути се Босиљка.  — Лепа фраза! — осмехну се горким осмехом Даринка.  — Ковачи смо ми сви, али с неједнаким градивом; неко добио да кује гвожђе, а неко — отражак.  — Ха, ха! засмеја се детињаста Ружица, а Даринка нагло устаде и оде прозору.  Изгледало је као да хоће да скрије своју узрујаност.  — Бура се стишава, рече, дошавши опет на своје место.  Ако хоћете, можемо лећи.  — Ја ћу да довршим вез, одврати Босиљка.  — А ја ћу да слушам ваш разговор, дода Ружица.  Чини ми се, да је Босиљка вољна за диван.  Гле, како кида конце ...  — Враже! осмехну се Босиљка.  Замрсила си их, па се сад смејеш своме послу.  Наставише ћутећи свака свој рад.  — Је ли, Босиљка, од куда изводиш, да сам ја крива, што ми садашњост није боља?  Ја мало назирем, шта си ти хтела рећи, но можда се и варам — настави Даринка по неком ћутању.  — Отуда, шта си ти могла срећна бити, само да си хтела.  — Лепо!  Али срећа је врло релативан појам.  За то ми реци: у чему би се састојала?  — Чудно питаш!  У свачем, што човека усрећити може.  — Добро.  Али наведи ми ти бар један пример.  — Могу и стотину! љутила се средња сестра.  Ето, прво је већ то, што би живела у изобиљу.  Не би се ти морала старати да набавиш сваку ситницу; имала би свога мужа и децу.  А то држим, да је довољна срећа за сваку женску главу.  — Добро говориш, сестро, примети замишљено Даринка.  То је доста не за женско, већ за свако срце, но под условом, ако је задовољно.  — А за што да није?  — За то, што речи и дела људска често одстоје једно од другога, као небо од земље.  Ретки су људи, који раде као што говоре!  Много времена треба, секо, док човека познамо.  И за то је многи привидно сретан брак не венац од ружа, већ бодљива трња, и у браку обично трни то онај, ко је невин.  — Знала сам, да ћеш тако што рећи.  Али ја и опет тврдим, да би ти у браку сретна била.  — Од куда тај закључак?! осмехну се Даринка.  — Отуда, што сам уверена, да би ти била добра домаћица и своме мужу веран друг.  Даринчине се усне развукоше лаким, уроничким осмехом.  Изгледало је, као да ће нешто рећи, но осмеха нестаде, а она не рече баш ништа.  — Што гуташ те мисли?!  То ми није доста.  Изреци их!  — Боље да их прогутам, него да ти њима разрушим тако лепу илузију о данашњем браку.  — Ако не ваља — руши је!  — То је најлакше.  Само је неко рекао:  Боља је једна илузија, која усрећава, од стотине истина, које унесрећавају.  — Баш као да ти одобравам ту шарлатанерију!  Да те не знам, још бих ти и веровала, — рече на то Босиљка.  — Сад сам се одиста колебала, примети озбиљно Даринка.  Но, кад не ћеш да „гутам мисли,“ ево ти их:  Хтедох рећи, да поглед по свету најбоље казује, да су понајвише баш добре домаћице и искрена, верна и добра срца, од својих мужева презрене.  Баш оно против чега мушки вичу, то их привлачи.  Јесте, секо моја, тако је то у животу!  Вечито се пискара и виче против „луткастих“ женскиња; вечито је оно неком мушкињу сујетно и уопште морално и умно запуштено.  А овамо — погледај само добро по свету — баш те лармаџије, ти викачи узимају и заљубљују се у највеће лутке и највећма дресирану мајмунчад.  Слабост, мане и сујета женскиње привлачи њихову симпатију, њихову љубав, а врлине њезине највише ако се награде хладним поштовањем.  Наравно да је друго питање, колико траје таква љубав.  — Та ваљда нису такви баш сви?  — Разуме се; но шта ћемо с неколицином?  Него јест, ти говориш специјално о мени, и држиш да бих ја била добра жена.  Но баш ту ме видиш, јако прецењујеш.  Ја осећам, да имам мана, као и свака друга.  Нико није непогрешив, и за то ти се тврдња не би у сваком случају обистинила.  — Шта?! викну Босиљка.  Зар би ти и неверна могла бити?  С те стране нисам те знала.  — Не жести се! смешила се Даринка.  Мени је свака задата реч светиња, била она изушћена пред олтаром или иначе.  Кад бих се удала, била бих своме мужу до гроба верна жена и добра домаћица.  Дужност је свакој поштеној жени светиња.  Али ти си секо, рекла: веран друг.  А то је већ други појам.  С тога и велим, да то у сваком случају не бих могла бити.  Веран друг може жена бити мужу, кога воли, од срца воли, и с којим је, осим тога, сличних назора и на истом ступњу образовања.  Не мислим баш увек научном, школском образовању, већ домаћем и друштвеном.  Иначе, без тога постаће им друговање обојима брзо досадно, па чак и несносно.  А што је најгоре, последице те неједнакости осећа понајвише жена.  Главни услов женине среће, не зависи, дакле, као што ти тврдиш, од њезине верности и домаћичке способности, него много више од њене љубави према своме мужу и од сличности назора и образовања њезина са образовањем и назори мужа јој.  — Не разумеш ме, рече нестрпљиво Босиљка.  Закључак је мој потекао отуда, што држим, да нико, па ни муж, не може бити тако затуцан грешник, да се и онда не поправи, кад увиди, да му је жена ваљана и да угађа његовој ћуди и онда, када је он заборавља.  — Допуштам.  Али та твоја жена била би анђео, а не жена.  За то, како смо ми женскиње тек обични људи, од крви и меса, допусти ми још ово:  Ти рече: „и онда, када је он заборавља;“ Па реци ми, која ће жена то чинити?  Је ли она, која уме расудити и мислити?  — Но, па зар ти не умеш доста расуђивати?  — Умем.  Али не ја, већ свака друга, што би то чинила, жив је, уман и осетљив створ.  Па промисли: може ли такав створ, у положају, где се по туђој ћуди као нека машина управљати мора, уједно и задовољан бити?  Особито, ако је још поносит.  — Не може — рече Босиљка одлучно.  У таквим околностима ти не би задовољна била.  Али ја претпостављам, да су људи, који су тебе просили и поштовања достојни били.  — Претпоставка се често обара, смешила се Даринка.  И научењаци често с њоме наседну.  Некада се претпостављало, да земља стоји а сунце је обилази; сад опет тврде друкчије.  За то ја хтедох извесност, а не претпоставку.  При удадби не сме бити претпоставке.  Ту мора све јасно бити, као сунце; јер нам искуство казује, да су често у друштву, у свету, општеуважени људи у својој породици, у кући најмање поштовања достојни.  Жену питај, какав је човек њезин муж.  Разумемо: паметну, ваљану и разбориту жену.  Јер ко није кадар у ужем кругу заслужити поштовање и симпатију, у ширем га — ако га има — за цело с правом не заслужује.  — Право велиш, умеша се сад и Ружица.  Јер ко вели:  Ја љубим Бога, а мрзи на брата свога — лажа је; та ко не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, кога не види?!  — Цитат из светог писма, рече Даринка, но баш згодан, да разувери Босиљку о уверењу њезином.  Је ли тако, Босиљка?  — Немате ме шта разуверавати.  Не браним ја мушке; само сам хтела рећи, да те због грофа никад извинити не могу.  Њега си бар знала поближе.  Даринка стаде наглије вести.  — Заиста, понови Босиљка, ту те никад не појмим.  — Ко би увек појмио човечје срце, шапуташе Даринка.  А после неколико тренутака одлучно рече:  Ја сам ти већ једном рекла, да је морало тако бити.  Нисам га волела; а ти знаш, да се ја без љубави нисам хтела удати а и нећу удати!  — Је л ’ то био гроф Станишић, на чијем је добру теча надзорник? упита Ружица.  — Баш он, одговори јој Даринка, усиљено весела.  Ружица пљесну рукама:  — Но онда те и ја не појмим!  То је заиста смешно, невероватно.  Та то је човек —  — Леп, богат, па још племић! прекину и доврши очевидном иронијом Даринка.  — Да је само то, па је за тебе сироту девојку нечувена срећа, рече јетко Босиљка.  Не моту сви бити, као ти; али за њега веле, да је према сиротињи необично благ и издашан.  Даринци суну крв у лице.  Пажљив посматрач приметио би још, да брже везе.  Платно је све шуштало од наглих бодова њезиних.  — Ја га не знам таквога, уздахну после: неколико тренутака!  Па ако је истина, што ми рекосте, онда је овако и боље.  Да је мене узео, тешко да би се о њега и очешале те врлине.  Био је, кад сам га ја познавала, горд и напрасит аристократа.  — Зашто мислиш да не би био такав? чудила се Ружица.  — За то, Ружице, што је био огрезао у заблуди, да тек богати људи могу бити поносити и племенити.  Сиротињу је сматрао као неку теглећу стоку, која нема своје воље ни свести, него је ономе већма привржена, ко јој даје боље или више хране.  — Па зар није често и тако? примети Босиљка.  — Баш што је често и тако, нашао је у мени изузетак.  Ја сам, сирота девојка, његову руку, и као што он вели, љубав одбила, и тиме га научила, да поштује и сиротињу.  Да сам ја за њега пошла, зар би имао узрока да то увиди?  Или ако би већ постао, као што га сада кажете, зар не би имао права да у стару ману падне?  — Којешта!  Празно симулирање! жестила се Босиљка.  Ти си га дакле из сујете, тек због тога одбила?  Ко би још то чинио ’ — ради других!..  — Босиљка! узвикну Даринка озбиљно.  Ти си данас врло јетка.  Немој ми извртати речи.  Зар ти нисам казала, за што сам га одбила.  — Опрости!  Но и опет велим, да он у стару ману не би пао.  Ти би била уз њега, жена, која би га својим примером и љубављу од тих господских предрасуда умела одвратити.  — Наравно, засмеја се Даринка.  „Својом љубављу“, велиш ти.  Но камо беше ње?  Или можда мислиш, да грофовска титула мора изазвати чак и љубав?!..  Босиљка се трже, а Даринка настави:  — Из свега видим, секо, твоје је уверење, да срећа женина зависи од ње саме.  У томе се донекле слажем и ја с тобом.  Многа је жена сама својој несрећи крива.  Па ти не ћеш да помислиш, да и жена није непогрешива.  Треба имати на уму, да и њено срце, њен ум и осећаји нису машина, која се по мужевљевој вољи баш увек кретати и управљати може.  Треба се сетити, да и жена има своје осећаје и своју вољу, коју истина може ради домаће слоге или мира потчинити и са свим противној мужевљевој вољи.  Но сад је питање: кад ће она то моћи учинити, а да опет буде сретна?  Босиљка једнако ћуташе а Даринка настави:  — Онда, сестро, кад буде свога мужа поштовала и волела, свом душом волела.  — Сад те разумем, примети Ружица.  Ти грофа не љубиш, па не ћеш до будеш несрећна.  — Не, Ружице.  Ја сам то говорила у опште, а што се специјално мене тиче, није узрок само то, него уверење, да би тиме и он несрећан постао.  — Како би могао постати несрећан, кад те љуби?  Или зар ти сумњаш и у његову љубав?  — Љубав, љубав!  О, како се та света реч често чује, а како Је у истини мало имаде! рече Даринка, више за себе, него сестрама.  Зар је све љубав што се тим светим именом назива?  Сањалачка занешеност, животињски нагон а често и подла шпекулација, све се то врло често љубављу крсти.  — Ти докле грофу не верујеш? питаше Ружица.  — Моје поносито, хладно понашање према њему, а можда и спољашност — укус је различит — распирило је неки осећај у његовом енергичном али сујетном срцу.  Укратко: наишао је онде на отпор, где му се надао није.  И то га је дражило.  Но да ли се осећај, коме је извор сујета, љубављу назвати може, пресудите саме.  - Не ћу да пресуђујем, кад се сложити не ћемо! — викну срдито Босиљка.  Твој појам о љубави мора да је особит, кад чак и на њезин извор гледиш.  Реци, молим те, шта те се, извор тиче?!  — Врло много.  Само она љубав, која потиче из узајамног поштовања и сличних појмова о свету, остаће и у беди и искушењу трајна.  Али не, не тек трајна, већ вечита! — одушевљено рече она.  — Та како може друкчије и бити, кад су таки људи једно срце и душа, па што осећа једно, осећа и друго; што је срећа једнога, то је и другога!  А све остало, што се тим светим именом назива, само је животињски нагон, лаж и сањарија.  Да, прави сан — рече тихо — па је природно, да се човек те љубави, као и сна, кад тад отрести мора.  У половини овога говора, очи јој засијаше необичним жаром, а изнемогли глас сада је громко и јасно звучао.  Ко је сада видео, тешко би веровао, да је то оно исто девојче, што мало пре изгледаше детиски тихе природе и без сваке енергије и живости.  Сестре је задивљено погледаше.  А она наслони главу на руке и заћути.  Изгледало је као да спава.  Али не прође ни неколико тренутака, а она диже главу и рече.  — Можда се и варам.  Но пре ћу умрети, него што ћу делити против свога уверења и савести.  Јест, умрећу, а пољупца без љубави не ћу дати.  Па ако ме сви људи оставе и презру, онај који ми је овако осетљиво поносито срце дао, не може допустити, да за то пропаднем, што некада, у богатству, не хтедох себи мужа куповати, а сада, у сиромаштву, не ћу своју љубав да продајем.  Устала је, загрлила сестре и једва чујно кроз сузе стала шапутати:  — Босиљка, Ружице, не тражите од мене, што не могу.  Живот свој радо бих дала за вашу срећу.  Али љубав — ох шта велим! — не љубав, већ руку и пољубац без љубави, не могу! не могу!  — Даринка!  — Сестро! — викнуше у исти мах обе сестре.  Умири се!  Ми то од тебе и не иштемо.  Бура се међу тим са свим стишала.  Облаци се разушли а место њих осуло се небо звездама, те месец указа своје бледо лице и осветли њихову собицу.  За мало, па Босиљка и Ружица заспаше.  Али не и Даринка.  Она беше још уморнија од њих, али у овоме тренутку бегаше санак од ње.  Дубоко замишљена седила је у постељи а мисли јој беху далеко у прошлости.  Садашњост јој беше тешко сносити, а у овом тренутку беше јој пред очима јасно нацртана прошлост.  С тога је тражила узрок својој садашњој недаћи у својим делима у прошлости.  Дуго и строго оцењивала је своја дела и поступке.  Али уз све то, што је при томе неколико пута лако, врло лако поруменила, не нађе баш ништа, што би се грехом назвати могло.  Па што сада патити морам? питала се за тим.  Одговора никако није могла наћи, али у истом тренутку осветли месец много јаче њихову собицу.  И она, како је непомично у малени вртић кроз прозор гледала, спази буром поломљено дрвеће и покидане цветиће, који немилостиво тамо амо разбацани, као да шапутаху:  За што патимо?  За што?  Даринци се оте из груди тежак, врло тежак уздах.  Но у том моменту беше и опет много мирнија.  Мислила је:  „Ово је цвеће за цело невиније од мене, па и оно пати, не знајући за што.“  Тако умирена заспа после неколико тренутака и она.  Манимо је нека спава.  Одмор јој је и онако потребан, да у борби живота не пропадне, као ови цветићи у бури ноћашњој ...  А ми хајдмо да што више дознамо о њој и сестрама њезиним.  У плодном пределу некада богатог а сада јадног Баната лежи и село Б ...  То село беше некада чисто српско, но сада већ није тако.  Место некадашњег дивног и богатог села пружају се сада редови опалих неокречених кућица.  Прозори им већином травом обрасли или паучином преплетени, баш као њихове газде у дугу а домаћице у незнању и празноверици.  Из тих редова јадних кућица диже се и нека виша и чиста кућа, као оно љиљан из корова.  У такој једној бољој кући живи и Б. и господар Рада Драгић, кога иначе сви сељани зову „газда Рада ".  Газда Рада је био трговац.  Од свога оца насљедио је прилично имање, које је својом вредноћом и разумном штедњом још већма унапредио.  Сам је признавао, да толико има, да без великог труда може поштено живити, но да му придев „газда“ с правом не припада.  Али при свем том, он је у свој околини био познат под именом „богат грк“ или „газда Рада“.  Газда Рада беше јединац у својих родитеља.  Свог поштеног оца, који такође беше трговац, зарана је изгубио.  Мати његова, иначе добра жена, не даде му да настави школе, него га доведе кући, пре но што је четврти гимназијски разред свршио, и даде га на трговину.  После три године, кад је трговину свршио, оженила је мајка свога јединца.  Рада се није томе противио; узела му је добру, образовану девојку, не по својој, већ по његовој вољи.  Кад је мајка добила прво унуче, била је пресретна.  Но не тако газда Рада.  Дете је он очински волео, али не беше задовољан, што није био син, већ кћи, којој дадоше име Даринка.  А кад је за тим, место жељених синова добио још две кћери, Босиљку и Ружицу, јако се забринуо.  „Шта ћу с девојкама?“ питао се.  „Нису за трговину, а за науку још мање.  Заиста сам ја несретан отац; све саме кћери, које ћу с временом другоме дати, заједно са својим тешко стеченим хиљадама!  Па онда, ако је мало хиљада, не мож ’ ни зета по вољи наћи.  Рђава су роба та женска деца; мораш имати хиљада, као да ти у башти роде, иначе си сигуран да ће ти заостати.  Неких пута би опет својој жени у шали рекао:  — Женска деца, то ти је данас горе, него најгори еснап.  Ако хоћеш да је скинеш с врата, да не постане бофл, не смеш тражити ни најсолиднији проценат, него још дати — приде.  Жена би га тада прекорно погледала.  Но у дубини душе своје признала би, да је та шала мужевљева у многоме налик на истину.  Тако мислећи радио је и трговао господар Рада још марљивије, само да би могао своју децу усрећити.  Та он беше у правом смислу отац, па ма да му деца не беху синови, опет беше кадар за њихову срећу и живот свој жртвовати.  За то је сада отворио много већу радњу, у којој је по вас дан са својом женом и помоћницима ради.  И сва околна села само су код њега пазаривала.  — Радо брате! — говорила је често госпођа Ирина, његова разборита жена, — С том грдном радњом губе наша деца много.  Ја тиме занемарујем њихово васпитање.  — Какво васпитање?  — Код женске деце! — смејао се господар Рада.  — Стара њихова мајка пази их као очи своје.  Биће, веруј ми, вредне и уредне.  А за клепетање на гласовиру и којекакво мајмунисање имају још каде.  Сад треба прво хиљаде спремити.  Зар не видиш, како је свет грамзљив.  Данас новац свуда говори; у њему је васпитање, лепота, доброта и све и сва.  Зато, жено, пре свега хиљада! хиљада!  Бадава је госпођа Ирина доказивала, да она никада не ће своју децу учити мајмунисању, али да јој је, као матери, прва најсветија дужност, да своју децу у првим годинама сама надгледа, те да још израна упозна њихове склоности и природу.  Без успеша беше и њено доказивање, да им деца без њеног надгледања и васпитавања могу лако и несрећна постати.  Господар Рада се увек на те тепе доказе смејао и тешио је обичном фразом: „хиљада! хиљада!“  Тим начином ућуткао је он увек своју жену, која је на послетку ради домаћег мира и ућутала.  Ћутање то беше за њу у почетку велика жртва, коју је само сношљивом чинило, што је свога мужа јако волела.  Но касније, ваљда са те љубави, и шта се од ње, као обично од жена, није тражило да мисли, већ да туђе мисли усваја, усвојила је и госпођа Ирина и неосетно назоре и мисли свога мужа.  Кад је дотле дотерала, била је опет срећна.  Деца су међу тим под надзором старе мајке расла и напредовала.  А стара мајка била је — изузимајући ману, што је волела, да јој се ласка и њена вредноћа хвали — у сваком погледу ваљана женскиња.  Мишљење господара Раде, да ће му кћери бити вредне и уредне, беше дакле оправдано, али и брига његове жене још већма.  Јер само мати, и то разборита мати, кадра је детиње срце до дна прозрети и у њему тек оно видети, што заиста постоји.  Друга, ма то била и стара мајка, увек ће понешто превидети или дометнути.  Босиљка и Ружица беху чила, окретна, јако разговорна и умиљата дечица, а Даринка тиха и ћутљива.  С тога је сва чељад па и стара мајка већма волела њих, него Даринку.  У сљед тога наносила јој се често и нехотице неправда.  Ако се десило, да је непажњом чељади учињена каква штета, обично је кривица падала на Даринку, тим више, што се Босиљка и Ружица, баш и кад су криве биле, енергично опирале и лукаво умиљавајући извињавале.  Даринка - опет, ако је невино окривљена била, рекла је највише двапут тихо и одрешито:  „Ја нисам крива“.  Па ако јој се није веровало или је било лажних доказа против ње, почела је горко плакати.  А тај плач је увек сматран као излив кајања или страха од заслужене казни.  Разуме се, да се у присуству родитеља то није дешавало, али они беху сувише послом оптерећени и својом трговином заузети.  Неправду ту осећала је Даринка много јаче, него што би се по њеним детињским годинама очекивало или што би њене сестре осећале.  И тако постаде она још тиша и озбиљнија.  На њеном ведром лицу опажала се сад по кад кад нека тиха туга.  А миран и често у даљину управљен поглед давао јој, за њене детињске године, врло чудан изглед.  По највише је сад бивала тужна и замишљена, а кад је била весела, ниси се могао отрести питања: зашто је ово овако, оно онако?  Кад би мајку тако окупила, отерала би је да се игра.  Она би се снуждила и отишла, но не деци, већ сека-Лизи, куварици.  — Мани ме, дијете, рекла је опет Лиза, немам ја каде с тобом диванити.  После ће опет мајка рећи, да си торокала са слугом.  — Ал, кажи ми само то!  — Мани ме, па брже треби ту пиринџу; треба већ да је преставим.  Није ми сад до приповедања!  А после од куд ћу, врага, и знати: куд оду звезде, кад сване дан.  Тако је Божја воља! смејала се сека Лиза.  — А што је Божја воља, да оне оду?  Ја их тако волем.  — Питај калфе ил шегрта.  Они су ученији.  — Калфе не ће да ми кажу, а шегрт не зна ни сам; не зна ни колко смокава иду у венац.  — Ниси га требала ни питати.  Зар их он броји.  Да си га питала, колко иду у уста, можда би ти и казао ...  Од ње је отишла чика- Јеврему, старом слузи њиховом.  И он је није боље дочекивао.  — Деца не треба све да знају, рекао би он.  Шта знам ја: колко јаја снесе која кокошка?  Питај мајку, она све рачуна ...  Иондак, то није ни лепо.  Мани се луда питања.  Хм! хм! шта њој пало на ум! — „Што ветар дува час одуд, час одун’д?  Е, што да не дува?!  Тако Божја воља хоће.  Зар то греба питати?  Чисто човек да мисли, да ниси ...  Није мисао никад свршио; бојао се, да ће она казати господару ил госпођи.  Она би на то манула и њега па отишла деци, или села у какав кутић, па сама размишљала о оном, што нико неће да јој каже.  До осме године било је још добро.  Касније постаде још чуднија.  Није се хтела играти женских дечијих игара, него са бубама, лептиреви, па чак и жабама.  То је била њена живина.  А мачка и псето беху јој опет „секе“ и „прије ".  Кад је мајка питала, што се и она с другом децом не игра, рекла је тужно:  — Скрхаће се или разбити што, па ћу опет ја бити крива.  — Ти пази, па се не ће разбити.  Кад не пазиш, да богме да је тако.  — Ја пазим увек, али набеде на мене.  Мене нико не воле ...  Тек што је то изговорила, отрчала је у башту да се исплаче.  Срамота јој било, да то сви виде.  А мајка је мислила: гле, злобне јогунице!  Учинило јој се, да су оне друге добиле већу јабуку, а њојзи сам дала баш најлепшу и највећу.  Тако је Даринка провела прве детињске године.  Своје родитеље, мајку и + + сестре неограничено је љубила.  С тога је неправду, која јој се — понајвише нехотице — наносила, увек извињавала, тражећи кривице у својих делих.  Тако чинећи почела је зарана мислити.  Због љубави према својти оцењивала је своје поступке увек најстрожије, те је тако својим детињским размишљањем обично дошла до права истинита суда.  Но баш то беше несрећа по њено осетљиво срце; јер, оцењујући строго сопствена дела, оцењивала је тако и туђа.  Ал тако радећи упознала је већ у петнаестој години својој многу себичност и поквареност људску, која се у свету под образином поштења и свете истине често дешава.  С тога јој се чинило, да је скоро све превара, те је веровала само делима и никад речима људским.  Каже се:  „Какав је ко, онако и суди.“  А она је, сиротица, увек истину говорила, а опет је ретко веровала у истину голих речи.  Каква противност између ње и њезиних сестара у тим годинама!  Све три сестре заједно су одрасле и васпитане.  Па од куда та разлика?  Њима се чинио свет рај, а људи анђели, који су само за то на свету, да с њима уживамо и да се радујемо.  Госпођа Ирина заиста није слутила, какву је свету истину изрекла речма: мати треба срце и душу детињу да прозре, ако хоће да га васпитањем и усрећи.  Да је она то слутила, или да је о томе у истини размиљала, не би се сада заједно с мужем чудила: од куда Даринка тако чудне мисли има о свету, кад их нигде није могла чути а они су је васпитали као и остале две кћери?!  — Ниједно ми дете не задаје толико бриге, као Даринка, — рече једног дана господар Рада својој жени.  — Зашто, брате? питаше она.  Место одговора настави муж:  Њој је, ако се не варам, прошло петнаест година?  — Трећег маја биће јој толико.  — Хм! изусти господар Рада па узе ходати по соби.  Кад је неколико пута премерио собу, стаде пред жену.  — Ти си крива, што је то дете такво! — рече јој оштро.  — Ја? — викну зачуђено госпођа Ирина.  — Ти и нико други! — рече муж.  — Ниси требала допуштати, да слободно време, проводи у читању и шетњи по шуми.  Требала си јој место тога омилити лепо одело и весело друштво, те би сада и она била друкчија.  — Што се лепог одела тиче, рече скоро уврђена жена, држим, да се не можеш потужити да га презире, а што већма воли читање, него весело друштво, мислим да није никакво зло.  — Није зло — гунђао је муж.  — Право кажу:  „Дуга коса, кратка памет!“  Њој то није зло, кад јој ћерка каже:  „Која девојка тражи богата мужа, та се не удаје, већ продаје.“  Шта велиш на то?  Ха?  Госпођа Ирина не могаше а да се од срца не насмеје, но да не би расрдила мужа, уозбиљи се тобоже па забринуто рече:  — Она то каже?  Кад и где је казала?  Господар Рада, ублажен, што му се и жена због тога брине седе уз њу па јој поче причати:  — Пре неки дан одем ја у виноград.  Кад тамо, а наше ћери седе са још неколико девојчица под великим орахом на трави, па се нешто живо разговарају.  Ја сам био добре воље, па се склоним близу њих за неко дрво, у намери да изненада пред њих изиђем.  У тренутку, кад сам се за дрво склонио, све су ћутале.  Но брзо за тим чујем како једна говори:  — И овде у Банату има лепих винограда.  Али у Срему су виногради прави рајеви.  — За то ћу се ја тек за Сремца удати, примети враголасто друга.  — Хи, хи, хи, смејале се на то све.  А наша Босиљка у шали рече:  За Сремца можеш.  Ал питање је, хоће л ’ имати виноград?  Знаш, има Сремаца, што из туђих винограда у Банат шљиве доносе.  На ову малу неспретну шалу смејале се све још већма, изузимајући осрамоћену удавачу, која тек сад поносито рече:  — Шљивар младожења згодан је можда за коју од вас.  А ја сам уверена, да ћу само за богата поћи.  — Хо!  Хо!  Чуло се сад, као из једнога грла.  Од куда ти то знаш?  — Отуда, што сам богата па сиромах не сме ни доћи — беше њезин одговор.  — То је све лепо и красно; али ако ти се допадне баш сиромах?  — Упита сад опет умиљата наша Босиљка сигурно да заглади мало пре учињену погрешку.  — Пи! сиромах да ми се допадне?!  А на послетку баш да ми се и допадне опет ћу поћи тек за богата.  Ту се даје живети и уживати!  — Мислиш ли ти збиља тако? чујем сада глас Даринчин која је до сад ћутала.  — Наравно.  Па је л ’ да се и ти са мном слажеш?  — Ја? — рече увређено наша ћерка.  — Никада, Јелице!  Она девојка, која тражи богата мужа, та се не удаје, већ продаје, а ја своје срце никад не ћу продати и ако морам признати, да се у богатству лакше живи.  — Па ти онда још свечано и одушевљено настави:  Мој муж мора пре свега поштен бити; мора бити образован човек, а мене уз то мора волети, волети — као и ја њега.  Па онда не марим, макар био и шљивар.  — Е, а од куда ћеш ти знати, да те он баш воле? питало је неколико гласова.  — То је теже погодити, рече ти наша паметна кћи; али онај, који рекне:  „Блага ти не могу више обрицати, него што га имам; али срце и душа само је твоје, па ако си тиме задовољна, бићемо обоје сретни,“ тај човек, видите, не лаже, већ збори истину.  Особито, ако не пита за мираз.  — Тако је! — повикаше неке.  И онда отпочеше други разговор.  — Ваљда се застидиле кад су те виделе? — запита госпођа Ирина.  — Прошла ме воља за шалу кад сам чуо да ће ме кћи усрећити можда и каквим гољом беше мужевљев одговор.  — Боже мој ала си ти Радо, чудан.  Љутиш се ма за шта.  Зар ти не виш, да је то била тек шала?!  — Брани!  Само брани!  Ал немој после да се кајеш.  Што је сад у шали речено, може се касније у збиљи остварити; само ако се буде и даље бавила тим књижуринама.  Госпођа Ирина имађаше нежно и осетљиво срце.  Кћерино мишљење баш јој се овог пута допало.  Али мисао, да јој кћи може изабрати каквог сиромаха, јако је сневеселила.  И она забринуто рече:  — Ако тако буде, рђаво је.  Али шта да се ради?  — Мораш јој читање строго забранити а лепо одело и забаву омилити, за тим јој опет представи, да се то све тек у богатству имати може.  Кад све то будеш у ред довела, увидеће и сама, како је пре лудо судила.  Задатак овај беше госпођи Ирини немио, али ради мужевљеве воље и кћерине среће примила га је без опирања.  Господар Рада сад пође да надгледа газдинство али на вратих застаде и рече:  — Збиља, јесам ли ти казо, шта ми пријатељ Ђока пише?  — Ниси Шта вели?  Господар Рада седе опет на своје место.  — Каже, доћи ће нам у госте са својим сином.  Отворио му прекрасну радњу, па хоће да га жени.  — Та посета тек није у свези са женидбом?  У нашем месту нема девојака за његова сина.  — Ко зна.  Ако је само син као отац, бољег зета и пријатеља не тражим, смешио се газда Рада.  — За име Бога, човече! — викну устрашено госпођа — ваљда не мислиш Даринку још сад удати.  — За што не?  Помисли, жено: то му је јединац!  А Ђока Стајић тешко да би се и са мном мерио, и ако га не зову „газда Рада“, рече муж пола у збиљи пола у шали.  — Немам ништа против њега; ал Даринци је так петнаест година.  — Он ће још једну причекати; само ако се иначе угодимо.  — Онда ће јој бити тек шеснаест — уздахну жена.  — А шта то фали?  Толико је било и теби, кад смо се венчали.  Па јесмо ли сретни?!  — Не поричем, рече жена, загрливши га.  Али опрости, што морам да ти речем, да сам уз сву ту срећу често уздахнула за данима девојаштва.  Па онда, брате, ми смо се волели; а како би домаћу бригу у тим годиннама сносила наша Даринка, која ће према овоме мужу осећати само наклоност а тешко љубав.  Госпордар Рада беше узрујан, па гладећи женину косу рече:  — Право имаш душо, пре седамнаест нећемо је удати.  Добићемо ми ваљана зета и без њега; није бадава чувен газда Рада.  С тим пољуби жену и оде.  „Боже мој, скоро се кајем, што сам обећала, да ћу Даринци читање забранити.  — Али не, он има право, онако би можда постала несрећна, а материнска ми дужност налаже, да се бринем о срећи свога детета.“  Тако је мислила и тешила се госпођа Ирина, кад јој је муж отишао.  И ако се навикла да усваја назоре свога мужа, сад је и опет друкчије осећала и мислила.  Та она је женскиња, а смо је женскиња кадра тако љубити, да је и онда задовољна, кад ради ње многу угодност жртвовати мора.  Је ли дакле чудно, што је бар у нечем осећала као и ћерка јој?!  Дан, кога су отац и мати већали о Даринчиној будућности, беше по њу заиста знаменит.  То беше дан, који је судба, удес, како ли да наречем, одредио да буде преображај у Даринчину животу.  Као што је мати, упливом мужевљевих речи, видела тога вечера, кад јој кћи из шетње кући дође, одраслу девојку, исто тако, упливом случаја, није тога вечера ни Даринка околину посматрала детињским очима.  Тога вечера јој је прелетао по лицу неки чудноват осмех.  Тај осмех беше излив неких, за Дринку до сада непознатих осећаја, осећаја из смесе радиости и туге.  Мати је то опазила, али није добро разумела, те је тихо уздахнувши помислила:  Дај Боже да мој муж погоди!  Даринка је тога дана, као обично недељом, била у винограду.  Беше необично весела.  Дан је био прелеп.  Ведро небо се чисто смешило, а златни зраци сунца на заласку дивно продираху кроз зеленило китњастих винограда.  Даринка беше овим чисто очарана, па и нехотице застаде, гледећи тај дивни природни призор.  Тек што је стала, трже је глас неке певачице:  „И умрећу, име моје ...“  И не знајући за што, пође Даринка за звуком тога гласа.  Зачу се други весели глас из суседног винограда,  Даринка застаде.  ...  За кога ћу поћи — понављаше у том тренутку певачица.  — Не тамо, већ амо, рече Даринка за себе, па пође брзим корацима правцем, од куда је овај други глас долазио.  — Гле госпођице Даринке! — зачу се онај исти глас, што је певао.  — Милка! — викну Даринка и радосно обргрли младо сељачко девојче, што сад збуњено чупкаше своју прегачу.  — Шта ти је, Милка? што румениш? — питаше Даринка, опазивши девојчину забуну.  — Ништа, ништа, беше одговор.  — А што се цифраш?  Кажи искрено, рече озбиљно Даринка.  — Па могу вам баш и касти.  Знате, нисам мислила, да ћете ме загрлити; ја сам тек сељакиња.  — Којешта!  Зар ми нисмо заједно ишле у школу?  — Па јесмо.  Ал знате —  — Не ћу ништа да знам!  Сви су људи браћа.  А ти си ваљна девојка и била си моја другарица, па што те не бих загрлила?  Него боље седи ту до мене; па ми реци, је си ли ти мало час певала? — рече Даринка, седајући на траву.  — Јесам, рече девојче, послушавши је.  — Имаш леп глас.  Ал и песма вреди!. — насмеје ее Даринка.  — Нисам мислила, да имаш тако грдну бригу ...  — Ту песму нисам ја опевала, али онај, ко је спевао, као да ми је са срца речи бирао.  — Гле, гле, зар ти већ и на удадбу мислиш?  — Већ! — смејала се Милка.  — Та мени је већ седамнаест година.  Још лане су долазили свекрови, ал их баба окошарио.  Него ове године даће ме за цело; само ако дођу добри људи.  Даринка се беше дала у мисли, а њена некадашња другарица, ослобођена, смешећи се настави:  — Ал ма да дође добра прилика, опет не ћу поћи, ако не буде момак, к’о што ја волем.  Даринка се трже па радознала упита:  — Зар ти знаш, каквог би мужа хтела?  — Дабоме да знам.  — Па де реци, какав треба да је тај делија?  — Е, то ти ја не умем касти.  Нисам га ја никад видила.  Ал кад тако почнем да мислим, онда знам, какав мора бити,  Гле, мишљаше Даринка; ова је паметнија од мене.  Она је већ одредила, какав јој муж мора бити.  А ја, луда, тек знам, да би хтела мужа, који би ме волео као себе и више ништа.  Како бих се ја удала, кад не знам, ни каквог бих мужа хтела?!  Али још није ту мисао ни свршила, а срце јој стаде живље куцати и она журно устаде, па опростивши се са девојчетом, пође дома.  — Дођи опет — викала је за њом Милка.  Даринка није тај искрени позив чула.  Мисли су јој сада биле с оне стране села у шумици, у којој је давно, врло давно била.  Чула је глас човека, који је исто тако давно слушала; видела је очи, којих благи поглед давно беше заборавила, али који јој у овом тренутку говораше:  Ја сам твој идејал, но тражи себи други; друкчија је слика коју ја тражим!  Сузе јој се заблисташе у очима.  Она их брзо убриса мислећи:  Плачем а не знам за што.  Његове су речи: умри, али не дај пољупца без љубави!  Па ако ме воле, доћи ћи; не дође ли, знак је, да ме не воле.  А друго, ја га и не волем, само бих волела таква мужа.  Такве мисли пратише је све до куће.  А тога вечера била је тако расејана, да је и мати почела зепсти, да јој кћи озбиљно није заволела ма каквог, што она рекла, гољу.  Закључила је дакле и она, да Даринку што пре уда.  У томе није успела.  Та и сама Даринка није знала, да љуби и да јој је идејал човек, кога је још пре неколико година видела у сеоској шумици.  Шума, у којој је Даринка први пут видела свој идејал, лежи одмах уз Б ...  Даринка је у детињству најрадије у њој бивала.  Тамо је имала највише „живине“ своје, а било је и цвећа, колико је год хтела.  Родитељи су јој до душе плаћали учитељицу свирке и француска језика, но ова је становала у своме стану и настављала сву децу из „бољих породица.“  И тако је Даринка, изузимајући часове наставе, иначе од њена надзора слободна била.  А како гђа Ирина не беше од оних жена, што за сваки корак своје деце, траже „гарде даму,“ није имала ништа против тога, што јој ћерке у друштву с другом децом иду у шумицу да се играју.  Неправо јој је да душе бивало, кад је чула, да је Даринка сама тамо била, но и то јој није много бриге задавало; била је уверена о чистоћи дуже и срца кћери своје, па је била уверена, да јој се од добрих сељана никакво зло десити не може.  Сама пак Даринка ретко је показивала воље на опасне дечје несташлуке, те је и с те стране мати умирена била.  Но опет за то није она пропустила да у такој прилици своју кћер не посаветује и да јој не каже, како се може догодити несрећа.  Због тога је Даринка највише ишла у шуму тек с другом децом.  Но бивало је, кад је ишла и сама.  То је обично бивало, кад је снашла жудња за многом „живином“, или кад јој се каква неправда десила, те је хтела сама да се исплаче.  Тако је пре неколико година опет била сама у шуми; али ни да се игра ни да се исплаче, већ да се моли Богу; мати јој је од више дана опасно била болесна.  Дуго се клечећи са склопљеним ручицама молила.  Најпосле у сузама гушећи се викну:  — Боже, Боже, подај здравље мојој матери, а мене узми!  Мене и онако нико не воли.  — Не плачи, лепа моја! зачу се глас за њени лећи.  Она се устрашено обрну и спази човека с књигом у руци.  Кад му је у лице погледала, сретоше јој поглед два сузна ока.  Беху ли те очи лепе? — она није видела.  Толико је само знала, да је осим њезиних родитеља нико није тако благо, тако нежно гледао, као овај странац, од кога се у први мах уплашила.  Био је то момак од осамнаест до двадесет година, повисока раста, смеђе косе и од сунца опаљена, али угледна лица.  Одело му беше чисто, а по кроју и градиву могло се судити, да припада тако званом отменом сталежу; у једној руци држао је шешир, што га је због врућине скинуо а у другој књигу која опет могаше служити за доказ да је то момче или још ђак или да се с књигом радо бави.  Даринчина спољашност у добу детињства не беше таква да се на први поглед лепом назвати могла.  Шта више, још и сад, у дванаестој њезиној години, рекао би за њу површни посматрач да је баш ружна.  Јер права је лепота често као љубичица: што дивнија и мириснија, у толико скривенија.  Она се сакрије у срце и душу, тако дубоко, да је на лицу видети не можеш, и ако оставља на њему трагове, баш као љубичица мирис, по коме је и скривену наћи можеш.  Даринка је дакле, чешће чула да је ружна.  За то јој реч „лепа“ и уз нежни поглед странчев звучаше подругљиво, те срдито рече:  — Ја нисам лепа, али —  — Лепа су сва добра деца, прекиде странац озбиљно, а у себи се смејао енергичном опирању детињем.  Даринка је то опазила, па тумаћећи као подсмех, управи на странца прекорно и озбиљно свој мирни и сад презорни поглед.  Поглед је тај чудно одударао од њезиног нежног детињског лица, те младић збуњено обори очи које се још смешиле.  Кад их је опет дигао, Даринка је прилично била одмакла.  Странац не знаде, шта ће о њој да мисли; тек толико је видео, да је том детету у незнању својим називом „лепа“ неправду нанео.  Да се поправи и своју радозналост задовољи, потрча за њом и нежно молећи викну:  — Опрости, сестрице!  Не знам ти имена; за то сам те онако назвао.  Даринка беше јако увређена, али на ту молбу стаде, и рече тек у пола срдито:  — Не срдим се на тебе.  Ал опет — с богом!  И журно пође.  Младић удвоји кораке па је стигне.  — Ако хоћеш да ти верујем, рече сав задуван, мораш ми своју ручицу пружити.  Ово је опет тако молећи изговорио, да је Даринка и опет стала.  Он је ухватио за руке и нежним погледом погледа девојчицу, која не ће да је „лепа.“  Даринка обори своје још једнако срдите погледе и изви своје руке из његових.  — Пусти ме! — рече увређено она.  Што ме толико гледиш?  Ваљда нисам мајмун!  — Којешта! рече младићу уздржаним смехом, па је поново узе за руке.  Зар се само мајмуни гледају?  Ја те гледим, што не ћу да се срдиш на мене, и што личиш на моју покојну сестру.  — Твоју сестру?  — Дабоме.  Него ми реци, како ти је име.  — Даринка, рече она.  — Лепо име, примети он; али „сестрица“ је лепше.  Допусти да те тако зовем.  Даринка је збуњено ћутала.  — Хоћех ли? — питаше он молећи.  — Можеш.  А како је теби име?  — Име ми је Ненад.  Но ти ме зови: браца.  И онако је покојна моја сестра личила на тебе.  Даринка за часак замишљено обори главу, и онда тужно прошапута:  — Кад је на мене личила, боље што је умрла.  Странац се трже, па јој пусти руке и зачуђено гледаше сваки покрет њезин.  Она је гледала у даљину а очи јој беху сузне.  — За што, сестрице, да је боље, што је умрла? запиташе је за тим, згладивши јој косицу са чела.  — За што? — рече дете, гледећи тужно али отворено странцу у очи — за то, што јој сада твоји родитељи не морају спремати хиљада.  — Каквих хиљада?! чудио се странац.  — Па новаца! рече сухопарно Даринка, па се загледа у неко тичије гњездо, што је било на оближњем дрвету.  — А шта ће јој новац? — питаше све већма радознали младић.  — Е, па кад је била као ја, морали би јој хиљада оправити.  Ко би је друкчије узео?  И мајка се брине за мене.  А слушкиња јој каже:  Не брините се!  Господар Рада бар има хиљада, да може десет, а не једну ружну кћер удомити.  Дете уздахну, па ручицом убриса сузне очи.  — Не плачи сестрице, рече он; него седи поред мене, овде на траву, да се мало разговарамо.  Уморио сам се, док сам те стигао.  Она га послуша, и обоје седоше.  — Ти не треба да слушаш шта слушкиња и таке луде булазне — поче он, узевши је опет на око.  — И мати грди слушкињу примети на то Даринка.  Али тетка се онда смеје, па каже:  Грди ти, Ирина, колико хоћеш; за Даринку мораш више хиљада спремити.  Друкчије неће ићи.  Кад је то изрекла, поркила је лице рукама, да сакрије сузе, но он их је опет опазио, те је стане тешити:  — Не плачи, душице!  Ти си још мала.  А кад одрастеш, не мораш се баш удати.  — Е, онда ће викати деца и за мном, као и за оном бабом у нашем селу.  — Шта вичу деца? смешио се странац.  — Баба - фрајла нема зуба! — јау! јау! — нема зуба. — рече дете па се засмеја и само.  — Ништа не чини, што нема зуба; само ако је добра — рече озбиљно странац.  — Е, ал ’ она је још девојка а већ седа; то кажу да је велика срамота.  — Е, онда сестрице, — рече у шали странац — не остаје друго, него да се и ти за времена удаш.  — Ја се не ћу удати, ма и за мном викали, ко за баба- фрајлом! — викну дете одлучно.  Странац за часак заћути, а за тим рече:  — Ти си, сестрице, још мала, да о томе размишљаш.  Али, кад једном одрастеш, па будеш велика и добра девојка, треба да се удаш; и твоја се мати удала за твога оца.  — Нећу! — викну дете одважно, па кроз плач настави:  Мати је била лепа, као и друга деца.  За њу деда није оцу платио: а за мене би отац морао дати много, много хиљада.  Не ћу, нећу да се удам!  — Па нека да! — шалио се странац.  Дете га некако чудно погледа, па онда обори очи и пола тужно и пола стидљиво рече:  — Ја не ћу да мене ко за новац узме.  Кад добије новац: онда знам да ме је силом узео! а ја нећу да ме ко за новац воле.  Странац је зачуђено и чисто не верујући слушао њене речи.  А она, мислећи, да јој он не верује, уверавајући настави:  — Мислиш да није тако?  Јесте, веруј ми!  Ја то добро знам.  И наша слушкиња волела ме само дотле, док јој нисам поклонила моје новце, што сам добила од оца, а после је опет већма волела моје сестре. Јесте, браца, ја не волем да ме ко за плаћу воле.  — Боље да ме онда и не воле, — дода за тим замишљено.  И странац се замислио.  „Чудно дете!“ мишљаше он.  „Од ње би се дало што ваљно дотерати; само кад би јој васпитање према природи примерено било.  Овако, ко зна шта ће од ње бити.  Клица је до душе ту, но хоће ли се развити и одржати, велико је питање.  Данас и васпитање и околности силе и гоне женскиње да своју руку продаје без љубави и срца.“  Тако је мислио, а за тим као да се не чем важном досетио, трже се и обрте Даринци:  — Хоћеш ли ми, сестрице, испунити једну молбу?  Немој да ми одречеш.  Видиш, душице, ја те тако волим, као и самог себе и своју рођену сестру.  Дете га погледа некако поврељиво и својски, па му наслони главу на раме и рече:  — Хоћу, браца, само говори.  — Пази, сестро! — поче он, гладећи јој косу.  — Речи, што ћу да те молим да их упамтиш, ти сада не ћеш разумети, ма да ћеш их лако упамтити, а кад их будеш разумела, можда ћеш их заборавити ...  — Само их реци; нећу их ја заборавити, прекиде га у речи она.  — Нису тешке.  Лако ћеш их упматити, али, тешко одржати.  А баш од тога зависи ...  — Кажи једанпут!  Журила га Даринка.  — Умри, али недај пољупца без љубави! — рече странац свечано.  У том тренутку изгледао је као старац, кад светује млађе, а овамо је био и сам пола дете.  — Видиш да их знам! — рече Даринка весело, поновивши његове речи.  Но у исти мах нестаде јој осмех са лица; сетила се да јој је мати болна, па скочи и рече:  — Збогом браца! морам кући.  — Остани још мало! — молио је он.  — Још те нисам све ни питао.  — Не могу!  Не могу! рече она, па журно отрча кући.  — А ти дођи бар сутра — викао је за њом странац.  — Доћи ћу.  Чуо се из далека Дринчин глас.  Кад је Даринка дома приспела, беше јој матери много боље.  Њу је то веома обрадовало; па целу ноћ није могла од радости заспати, једва је чекала да сване, да ту радосну вест и своме „браци“ каже.  „Он је добар човек“ мишљаше она; „за цело ће се радовати док то чује.“  Сутра дан устаде Даринка врло рано и оде у шуму, да свога „брацу“ тамо дочека.  Али момче је пре ње тамо било па јој пође на срет.  Даринка и сама убрза кораке радосно вичући:  — Браца!  Браца! мојој матери је много боље.  Је л ’ да се и ти радујеш?  — Радујем се, душице, рече он пољубивши је у чело.  — Немој ме у чело љубити!  То не ваља.  — Зашто, сестрице?  — Не знам.  Али наша слушкиња каже:  Она деца, коју љубе у чело, биће несрећна или ће у младости умрети.  А ти си мене већ два пута пољубио.  — Нисам мислио, да моја сестрица у таке глупости верује, рече странац, корећи дете.  Но ма да није у празноверице веровао, опет уздахну; чудно га беше ганула ова њезина примедба.  — Ја не верујем.  Ал тако сам чула, рече она, па потрча за лептиром, што га је у том тренутку спазила.  — Гле, браца, како је леп! — викала је враћајући се.  Неваљалац! — рече, седајући уз странца, који се међу тим спустио на траву.  — Једва сам га утхватила, тако је ...  Ту умукну.  Поглед јој беше упрт у даљину а, малени прстићи, који беху лептиру раширили криоца и нехотице пустише свој плен.  — Лети! лети! — шапуташе за тим.  — О, кад бих и ја могла летити!  — Кад би нешто могла, куда би полетила? смешио се странац.  — Далеко.  Горе под облаке — да видим где стоји: сунце, месец, звезде, киша и снег.  Па би онда опет долетела да свима кажем.  Је л ’ да би се и ти радовао?  Па онда још тихо — као да би се стидила свог поверење према њему — додаде:  Теби бих прво казала.  „Чудна жеља за њене године!“ — помисли странац, а гласно рече:  — То је већ знадем.  Но опет бих се радовао, кад би ми ти долетила.  — Знаш?!  Зар си ти био на небу? — чудила се Даринка.  — Нисам, сестрице.  Али сам учио па знадем.  — Учио?!  Од куда си ти то научио?  — Из књига и у школи.  — И ја сам ишла у школу, све док није дошла наша госпођа, што нас учи француски.  Али то нисам учила.  — Зар ти учиш и француски?  Па ко вам је та госпођа?  — Она је удовица, рече дете: учи нас и свирци, а седи код свога стрица у нашем месту.  — Ти дакле у школи виси никада чула говорити о сунцу, месецу, киши и снегу?  Питаше странац, не пазећи на њено разлагање о госпођи што учи на селу француски језик.“  — Нисам.  Учитељ то ваљда и не зна.  А баш и да зна — рече, насмешивши се — ваљда је луд да нас учи и то, кад му општина ни толико не плаћа, да може купити својој Даници ципеле, него сирота још пре ускрса мора ићи боса.  — Јадно учитељство! — уздахну странац у мислима — већ и деца виде твоју невољу, а они, којих се тиче, за то и не хају.  И за тим гласно рече:  — Кад ниси у школи о томе слушала, што ниси питала твоје родитеље? они би ти казали.  — Е, они немају каде да мене уче; увек су у дућану, а у приповеткама нигде нисам то нашла.  — Читаш ли радо? — питаше он радознало.  Дабоме.  Али ...  Прекинула је и поруменила.  — Кажи све, храбрио је он, гладећи јој косицу са чела.  — Кад читам, рече она поруменивши још већма, морам да се сакријем.  А за што?  — Чељад ме исмејава, а мајка ме кара кад ме види недељом и свецем да читам.  Каже: боље се играј с децом или свирај што, него што ту седиш, као „калуђерица.“  — То је свецем, а шта ти вели у раден дан? — смејао се он.  — Каже ми:  Нема памети ни отац ни мати, кад ми те књижурине купују, и назива ме ленштином.  — Шо се твоја мајка срди на оца и на мтер, у томе нема право.  Али да си ти мала ленштина, кад не ћеш да радиш, слажем се с твојом мајком и ја, рече он оштро јој гледећи у очи.  Даринка обори главу.  За тим устаде па јецајући пође од њега.  — Сестро!  Душице!  Шта ти је? — викну он, па је стиже и загрли.  — Боље да умрем.  И ти ме не волеш, — јецало је дете.  — Воле тебе, сестрице, сви, а ја највећма, — тешио је он.  — Мене не можеш преварити.  Ја то боље знам — јецала је она и даље.  — И моје сестре не раде увек, па их опет нико не грди.  Њих сви воле, а мене нико!  Нико! ....  Странац већ не знаде, како да је утиша.  На послетку узе је на руке, па јој тепаше, као мајка своме чеду, разне речи од милоште.  — Чија си ти? запита је, кад се мало умирила.  — Отац ми је трговац.  Зову га газда Рада, — јецало је дете, бришући сузе.  — Знам га.  Видио сам га прошле недеље у цркви.  — Зар си ти одавде?  — Нисам.  Само сам у гостима код свога чике.  Ти ћеш га знати, Владана Босанчића.  То је брат од стрица мом оцу.  — Знам га, рече дете; а ко ти је отац?  — Име му је било, као и мени, Ненад Босанчић.  Ти га не можеш знати; давно је умро а ретко је овамо и долазио.  Док је живио, био је поштен човек и учитељ.  С тога га и нису звали газдом, рече Ненад с горком иронијом, више за себе, него њојзи.  Даринка, једнако узрујана, није пазила на његове речи, те не виде и не разумеде горчину, што се огледала у њима, те питаше:  — Па код кога живиш, кад оца немаш?  ~ Имам једну тетку у Д. Она је удовица без деце, те ме потпомаже.  Ферије обично проводим код ње.  Сад сам дошао чика- Владану у госте.  Иначе сам увек у школи, у туђем далеком свету, у вароши, што се зове Грац.  Свога никог немам.  — О знам, где то лежи.  Земљопис сам учила.  Учитељ каже, да је лепа варош.  — Лепа али ледена, за свакога, ко мора у њој да живи од свога труда и туђе милости.  — Заврши тужно Ненад.  — Па хоћеш ли још дуго овде остати?  — Сутра морам већ одлазити.  До који дан почињу се школе.  — Сутра! понови дете, тужно га гледећи.  — Јесте, душице.  Сутра опет одлазим у туђину, да учим и да се мучим.  Кад свршим науке, опет ћу доћи, да видим тебе и свој народ, па да помажем где помоћи треба.  Дуго се, сестрице, не ћемо видети.  Али добро упамти речи, што сам ти јуче казао, уз то буди вредна и према сиротињи милостива, па ћеш онда, душице моја, бити сретна и задовољна.  Тако говораше он, нежно гледећи снуждено дете.  Ненад не беше иначе момче сањалачке природе ни осетљива срца.  Али понашање и оданост овога детета, које га тек од јуче познавало, чудно га је сад, при растанку из своје постојбине, гануло и узрујало, те је и не пазећи на њене године, говорио њој, као да се растаје с каквим милим другом.  Још јуче се љутио због те слабости, која га изненада снађе.  Али и опет је целу ноћ мислио тек о том детету, што побуди у њему неку чудновату смесу осећаја, смесу из сажаљења и љубави.  Но да ли је то осећао према томе детету или другом каквом замишљеном створу — то није размишљао.  Осећао је само, да ће то дете временом бити у мислима њему сродно, и да је поред околности, у којима се налази, и оно усамљено, као што је и он, као сироче, у туђини усамљен и незадовољан био.  За то је мало пре онако одушевљено саветовао; за то му је глас при говору дрхтао и за то се на послетку на Даринчино кроз плач питање „Ко ће браца, мене волети, кад ти одеш?“ и заплакао и рекао:  — Сви добри људи и твоји родитељи, душице моја.  Сва плачна дошла је Даринка кући.  Кад је чељад питала, што плаче, рекла је:  Не плачем, ал сузе иду саме.  Сви се на ово слатко смејали, а како је госпођа Ирина баш спавала, ником не паде на ум, да је и даље испитује; а она опет сретна, што је нису карали, оде у башту, да потражи сестре и да им приповеда о лепој књизи свога браце.  „Река времена“ уништава и носи све у „море заборава“, само успомену никад не може да однесе.  Она ако се привидно изглади из памети, треба само један сличан догађај па ето је опет.  Даринци је било петнаест година.  Догађај у шуми и странца, кога је брацом звала, давно је заборавила.  Али разговор с девојчетом о удадби живо је сети на Ненада, и то баш онда, кад је у својој машти тражила повољна мужа.  Од то доба имала је и она идејал.  Но да јој је ко казао, да љуби, не би веровала.  Она је љубила у незнању.  Но мати је то назрела, па је тим више настојала, да мужевљи налог изврши.  Прошло је опет две године.  Од Даринке, некадашњег суморног детета, постало је живо, окретно и умиљато девојче; а била је и прилично лепа; било јој је седамнаест година, а у том добу свака је девојка лепа.  Ненада се чешће сећала, и ако се није надала, да ће га кадкод видети; стриц му беше умро а стрина се је одселила некој својој родбини.  Бивало је тренутака, кад јој се чинило, да мора доћи.  Тада би јој и нехотице на ум пало, да јој је — побратим.  — Побратим је као и рођени брат, — мислила је, а срце би јој се стегло.  — Та не може он бити мој брат, тешила се за тим; сестрицом ме је назвао само за то, што нисам хтела да ми каже: „лепа“.  Па шта марим баш и да ми је род, баш и да дође!  Он је давно на мене заборавио ...  А ја га и не волим ...  Шта ме се он тиче!  Но опет се врло често сећала њега, свога незнанога „браце“.  Мајка јој беше умрла, те изузевши ту тугу господар Рада беше пресрећан човек.  Радња му је ишла све боље, а три кћери његове, Даринка, Босиљка и Ружица, напредовале су као дивни цветићи.  Са свога богатства био је уз то далеко чувен, те је ретко било дана, да се није нашао по неки провођаџија за његову ћерку, којој је било тек седамнаст лета.  — Намирисали су хиљаде, говорио би он својој жени.  Ал и Даринка је красно дете.  Нисам мислио, да ће се тако дотерати.  Сад је окретна и весела као тичица.  — Било је посла, док сам је до тога довела, рекла му је на то жена поносито, а уживала је што је могла реч одржати.  — Знао сам ја, да су свему биле узрок те проклете књижурине.  Али ти нећеш да верујеш, док се ниси уверила и сама, — одвратио је муж, ваљда тек с тога, да покаже, да заслуга у свакој домаћој ствари припада мужу.  Жена је обично ћутала, те се прешло на другу тему.  А да ли се Даринка заиста тако променила?  Њено понашње бар показује да је тако.  Тужни и озбиљни израз лица њезина заменуо је сада осмех, који је тек онда нестајао, кад је сама самцита била.  Иначе је била увек весела.  Најтеже јој беше забрана, да не сме читати.  Остала средства, која се употребљаваху, да је од њезиних назора одврате, не беху таква, да би младој девојци несносна била.  Тако, кад јој мати рече, да је одрасла девојка те да мора дугачке хаљине носити, радосно их је шила.  Била је једном у позоришту, па видела вилу у дугој хаљини.  А која се девојка не би угледала на вилу! ...  У француском језику и свирци нису је морали пооштравати; учила је увек радо, а накити и лепо одело нису ником баш несносни ...  У почетку јој било то кинђурење мало смешно, но кад је први пут одведоше у варош на игранку, па виде, како свако око, мушко и женско, старо и младо застаје на њојзи, и како по неки и шапућу:  Да красне девојке!  Да укусна одела!“ нађе она, да су накити и лепо одело, ако не баш корисне, оно по некад потребне ствари.  Тако постаде и од ње, ако не баш права лутка, која, мисли само на кинђурење, оно бар женскиња, у које је сујета почела хватати корена ...  Родитељи се радоваху томе.  Та зар није јасно, да би им дете без тога пропало!  Коме треба изузетак?!  Па онда, зар би ко веровао, да она то не воле?  Не! сви би — да је остала онаква — рекли:  Не уме ни да се дотера!  Нема укуса!  Простакиња! и још тако што.  Тако су мислили родитељи, но опет нису били са свим без бриге.  Даринка се није противила, д иде на игранке и забаве; била је шта више и добра играчица, али је тамо очевидно била расејана и замишљена; неприродно кривљење и мажење женског света јој је смешно, а неискрено, кад кад глупо ласкање играча било јој је смешно и несносно, те је и нехотице размишљала: је ли тај штетни и смешни обичај неопходно потребан?  Сред таквих мисли прелетео је преко њезина замишљена лица но кад кад и несташан или сатиричан осмејак те је многима била загонетна; некима је изгледала хладна и охола, а некима свакојака, само не онаква, каква је у истини била.  То Даринчино „загонетно“ понашање био је повод, да је многа мамица „гардедама“ шанула својој сусетци:  — Ви’те, молим вас, како се чудно смешка; фумигира све нас.  И то ми је васпитање!  — Можда дете и не мисли зло.  Ко зна, шта јој се смешно учинило.  Ето ја, овако стара, па тако гледећи кад кад се слатко насмејем томе вртењу или утегнутом понашању, што је данас у моди.  Глете само на прилику оног преко.  О часни го потрьо!  Да искочи из коже удварајући се чивуткињи оној и свима редом.  А све тек не може волети! отшалила јој је сусетка, случајно најбоља друга госпође Ирине.  — Наравно да све не воле.  Али то је билдунг, то је резон; све треба једнако да се забављају.  Кад човек ступи у друштво, он треба да се држи реда.  — Ђаволски ми је то ред, смејала се простодушна госпа, кад никад не знаш, на чему си.  Гледи те и ласка ти, мислиш: сад ће изгорети, сад ће се растопити од љубави према теби, а док се окренуо, он тако и другој.  Па онда кога да заволе, коме да верује младо искрено и нежно девојачко срце?  — Ономе, ко је запроси.  — Наравно; особито, ако чује, да јој будући пита бабајка: изволите се изјаснити, колики је госпођичин мираз? ...  — Ви све оно старо-препотопско!  — Шта ћу?  Стара сам.  Него, молим вас, какву сад боју имате за косу?  Црни се као зифт.  Ил је можда парока?  Па се безазлено приже „кофири“ „сувремене гардедаме.“  — И’те до ђавола!  Па се опет обе дадоше у посматрање „тоалета“, свака на свој рачун.