4 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 4  БАКОЊА ФРА - БРНЕ  ЊЕГОВО ЂАКОВАЊЕ И ПОСТРИГ  НАПИСАО  СИМО МАТАВУЉ  ДРУГО ИЗДАЊЕ  У БЕОГРАДУ  ШТМАПАНО У ДРЖ. ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1893  Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет богословскијех сјеменишта, четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади.  У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; она је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета, ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем, према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише.  Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе који, почетком овога вијека, укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија, манастира и цркава.  Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима,“ који су се борили противу „невирни ркаћа;“ као год што у Далмацији има братстава, која су у непрекидноме низу дала до тридесет, четрдесет сердара, барјактара итд., тако исто има их, из којих је изашло толико фратара, или попова (фратар је више цијењен).  Така се племена зову: свете лозе.  Така је света лоза Јерковића у Зврљеву која је, до данас, дала манастиру В. двадесет и пет фратара.  Има једна књига у којој су животописи свију фра - Јерковића до половиле овога вијека, њих двадесет тројице.  Ја сам био срећан, да ту књигу имам у рукама, за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицињи главнијех фра - Јерковића, а овдје ћу навести само пет биљежака, да читаоци виде заслуге тијех људи.  Напомена.  Први број значи годину рођења; један крст значи, које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет; а два крста значе годину у којој је збиља умро, - онако као што и ми мремо.  Ево тијех биљежака у буњевачком говору, са свијем као што је у поменутој књизи:  „Фра - Брне ИИ, (✝ ✝ 1519).  Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су му баш вридно на руку били:  Е. Моћениго, Провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у ...;  Р. Патак Алфијер у ..., како свидочи један запис од руке истога фра - Брне, у коме реченоме запису (од године 1502 на глагољскоме часослову, на коме има још много записах) речени ф.  Б. припоручује редовницима, посли себе, да спомињу на малој Миси имена тих људих ... Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки, и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас има.“  „Фра - Мартин, (1545. ✝ 1565. ✝ 1630.).  Жупникова је у ...  Бижа је од Турака прико воде два пута ...  Бија је рањен из пушке од Ришћанах ...  Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене, ни печене, ни морске, ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!“  „Фра -Јерица, (1631. ✝ 1652. ✝ ✝ 1710.).  Наодија се у Котарима, кадно срдари:  Јанковић и Накић прогнаше Турке ....  Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грех, зашта је и педепсан бија.  За његово вриме, умра је један млади Јерковић у манастиру, као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија ...  При сврси бија је фра -Јерица исповидник Бискупа и од њега пуно љубјен ...“  „Фра -Бортул, (1709. ✝ 1729. ✝ ✝ 1776.).  Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку.  Зато га је ђенерал нашега реда зва у Рим и приказа С. О. Папи Клементу, и учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из Задра па коњу, па и уломија ногу, од шта је дуго болова ....  Кад је јопет била глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру винограде, који данаске вриде прико 30. 000 ф.“  „Фра - Вићенцо, (1774. ✝ 1793. ✝ ✝ 1835.).  Кад је Принцип пропа, одија је с осталом Господом Далматинском к Свитлој Круни Бечкој, ради покорења Далмације ћесару, како биху послате Депутације од све Далмације.  Бија је код Круне на ручку и разговара се с Њом ...  Када Францези забранише наш С. Ред, он оста сам у манастиру за 8 година а Редовници се разбижаше по жупах ...  У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито.  У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрти.“ - - -  У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте ...  Могао би ко, због тијех надимака, помислити, е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина.  Не само по жупама св. Фране, него чак и у Зврљеву, нико никога не зове правијем презименом, ни правијем именом, него свако чељаде има надимак.  Исти фратри, и ако су, послије Бога, највише штовани, не могу измаћи томе народњем крштењу.  То је, дакле, просто обичај, њеки зао обичај, ако ћете, али ништа друго.  А да је кућа Јерковића заиста у пуку поштована као света лоза, томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије, три.  Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „то је било у вриме фра - Мартина Брзокуса, или фра - Бортула Зубаца, или фра - Вице Кркоте,“ итд. — баш као кад Бошњак рече: „за Кулина бана“ а Херцеговац: „у доба херцега Шћепана!“ ...  Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупеже) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, него ли другоме коме овцу јаловицу, е увјерени, да је месо од Јерковића стоке много слађе од меса ичије друге стоке.  Још један примјер, пак је доста.  Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом.  Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га.  Питан у суду, зашто то тако учини, убица одговори:  „Није ми, валај, жа, шта сам га убија, али не би никад прижалија, да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину“ ...  Јерковића се сој разликује по многом чему од осталијех досељенијех и старосиоцких братстава.  Брзокуси и Зубаци махом су кракати, дуга врата, коштуњави и космати.  Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти.  Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију.  Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мирољубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви.“  Само се по себи разумије, да је међу Јерковићима најодабранија она грана, од које је живи фратар.  Фра - Вице, (1774. ✝ 1793. ✝ ✝ 1835), онај, којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“ био је Брзокус.  А Брзокус бјеше и фра - Брне (ИИИ), (1819. ✝ 1838. ✝ ✝?).  Овај пошљедњи имао је три брата:  Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: Кушмеља, Чагаља и Шунду. Кушмељ, зато што бијаше веома рутав, Чагаљ с тога што је био сух као кука, а Шунда, због тога што је говорио кроз нос.  Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, — ми ћемо о њему и његовој породици проговорити на по се, у овој другој глави.  Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити.  Риђи му брци затискиваху ноздре и допираху до ушију.  Зубима могаше нагристи плету, а шакама сломити чврсту сухорицу.  Могао је појести печено двизе, али пити је слабо могао.  Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху:  „Осињача“ (због зеленијех очију), могла карати до миле воље ...  Кушмељ живљаше понајбоље међу својима, а бијаше одијељен од браће.  А како богатство није на одмет ни у светој лози, и како је вриједио знати, колико треба да човјек има, па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте, шта је било његово.  Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом, око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.  Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.  У родној години Кушмељ се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова-дне, намириваше кутње потребе, продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад му је доба, и дрва преко све године у граду.  Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени.  Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем, у родној години.  До душе њихове потребе не бијаху превелике.  Нека је свагда пуре изобила, свечаником по мало мрса и по мало комињака, да се залије сухи залогај; нека је мркадине, да се тијело покрије, — па доста!  По томе можете судити, како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи.  Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! ...  А кад би љетина издала?  А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају.  Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци, натоварени дрвима и за њима Кушмељ, касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу.  Душа ваља, у злој години фра - Брне је помагао највише старијега брата, поњешто и ону двојицу.  То је дујо чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, - није вајде крити.  Рекосмо попријед, да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло!  Сад да пријеђемо на оно, што је претежније.  Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима.  Велимо: „као да бјеше,“ јер не знамо поуздано.  Он се клео, да никад никоме није ништа украо, осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели, да он има на души бар тридесет грла, што ситне, што крупне стоке, и још многе манастирске ствари.  Сад, ко би у том могао право пресудити?  Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране.  Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум, да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није прешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром.  И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву.  А Зврљевљани у тој прилици рекоше:  „Лако је оному бити светац, коме је Бог отац!“  Бива:  „Фра - Брне је Бог, пак ти је лако, Кушмељу!“  А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино.“  Само да знате, колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом и у манастиру и по жупама!  С њим је и путовао.  Два пута идоше заједно чак до Задра!  Он га је од дуга ослободио, он му је кров поплочао, он стоку купио, његова га је препорука дигла на кнештво, итд.  Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико њешто, чему се Кушмељ надао.  А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу, да им се надање неће обистинити.  О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно.  Не само што сваке боговјетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише на памет те разговоре, баш као какве молитве.  По вечери жена би започела:  — Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја, аја!  Овако слаб и бедуаст, нити би умија стрицу чизме очистити, нити би мога воде допити, ни камару помести, а камо ли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камо ли да прати пишице стрица, кад дигод на коњу пође, а камо ли да буде свуда скоком, куда редовници оком, ка шта је, боме, ред најмлађем дијаку!  Аја, брате!  А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило?  Ма на кога си се уврта, не било те! ....  Послије тијех ријечи настао би тајац, и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо, да је крив, што дође на свијет слабуњав и „бедуаст“ ...  Томе дјетету, право име бјеше:  -Јозица.  Материно питање: „на кога се увргао,“ имало је заиста смисла.  Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало тијело, и трбух му утонуо при ртењачи, — еле, шака јада, сашта га и прозваше Чмањком ...  За тијем би Кушмељ, уздахнувши најприје што дубље може, пробесједио овако:  — Бакоња, Бакоња, несритно дите!  Ти би све мога, што Чмањак не може, мога и тер како, да те враг није обрнуја на своју! ...  Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијотства, оћеш ли се икад памети дозвати? ....  Бакоња, гром те убија!  Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, ка нико твој!  Ти си приличнији за ајдука, него ли за редовника, ти ка да си по сто пута од ришћанске крви! ....  Несритно дите!  Несритно дите!  Убија те гром! ...  Рекавши то, Кушмељ би обично бризнуо у план, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво »ћаћу.«  Иве, или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство.“  Он је одметао каменом и старијима од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којим бркоњом.  У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета, које не би имало биљеге од Бакоњине руке, али и његово тијело бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу, да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.  А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља; што би наумио, то би и учинио, па му стотину сметња на путу било; што би хотио затајати, не би одао, па да га на муке мећеш.  По њекад би засуо ријечима, а по гдјекад постао би мучаљив, као станац камен.  То је све чудновато, али је чудноватије, што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери Галицу и Криву.  Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу.  Планула би, кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући, кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда, кад је његово галијотство било и сувише очито.  Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад.  А рекосмо попријед, да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче!  Ђаво нека разумије, како је то могло бити, али ви ћете разумјети, да је маломе с тога лако било раскорачити се и слушати подругљиво очине пријекоре ...  Послије Бакоње, најмилији бјеше матери подјевојчар Шкембо (или Роко), дјетенце од четири године.  Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почни овако тепати:  — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна! ....  Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)?  Ја шам маји, маји, маји, маји, па цу бити вики, вики, вики, па цу бити бикуп, бикуп, бикуп!  Дусо материна, сице материно, дико наша! ....  — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај, докле не заспи ...  — Бог ће све на добро управити! рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања.  — А да ко него Бог! прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли.  Тако је за дуго трајало под кровом најстаријег Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто.  Бјеше у почетку јесени.  Једнога раднога дана одмах по сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезине, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели.  Сјевер је јако дувао.  Прије но што ће сјести да једу, зачатише сви једногрлице „оче наш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје,“ кад ли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну:  — Фра - Брне!!  Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше, бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије.  Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду.  Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сиђе.  Па онда се браћа пољубише у сумит два пута.  Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп, којим се опасују фрањевци.  Фра - Брне, бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти фра -Врне.  - Бижмо у кућу, е помете! рече духовник, па дода с прага: ваљен Исус!  — Вазда Исус и Марија! прихватише Кушмељ и Осињача.  Она збуњена стаде се мувати по кући не знајући шта ће.  — Па како? како? пита дујо.  — Вала Богу и присветој Дивици, није зла!  Јето, глади није, а болести није, па се животари, вели кнез Кушмељ.  — Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! рече фра - Брне.  Осињача прострије „кличано“ ракно.  — Та-ко! рече фратар.  Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге, тако.  Е, сад запали свићу!  У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима.  Осињача се прекрсти и прошапута: опрости, Боже и мајко Канделорице! па запали свијећу и усади је у чашу жита.  Брне наслонио плећа на повију од троножне столице, преплео прсте на трбуху и обрће палац око палца.  Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло.  — Не знам шта ћу! рече Кушмељ чешкајући се но глави.  Хоћеш ли да закољем једну кокошицу?  - Бог с тобом! одговори фратар.  Јеси ли при себи?  Није ли данас петак ...  Не мисли ти за вечеру ...  Камо вам остала дица?  - Сраме се, па се сакрила иза таре, вели домаћица.  - Ајде вечерајте, живи били!  Стипане, дај да се и ми заложимо.  И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме.  Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе: Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу, да пољубе коноп стричев.  Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота.  Бјеху три печене пастрмке.  За тијем, извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.  Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио:  „Лако је тако постити!“  — Оди, Јеролиме, сиди, вели фра - Брне.  — Ма, ја ... онај .... као ... — поче се нећкати.  — Оди, оди!  Сиди и ти, Стипане, с намикаре.  И сва тројица сложише.  На пољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама.  Торни пас Кушмељев вијаше у наслону.  Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица.  Бакоња је мислио, како је лијепо бити фратром!  Како је лијепо јахати добра коља, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе сваког боговјетног дана!  Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља!  Из далека људи скидају капе, а жене се клањају!  Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса! ...  Бакоња дубоко уздахну.  — Шта ти је?  Зашто не идеш? запита га мати.  Бакоња одмахну главом.  До мало отворише се врата и уђе гомила Јерковића.  Први уђоше:  Чагљина и Шунда.  За њима Кљако и Рдало, са двојицом својих момака.  Па онда пет Кркотића:  Ркалина и Рора са своја три сина.  Један за другим сваки назва: „ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше.  — Како, Јуре?  Како, Баре?  Како, Шимета?  Како, Вице?..  Како сви? пита фра - Брне.  — Вала Богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо, одговори Чагљина у име свију.  — Тако! рече фратар и настави јести.  Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише.  Пошто се нагледаше „вра - Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина.  Једно момче Кркотића, гледајући то, шапну најближем:  „Гледај, молим те, блага Божјег у губавога Кушмеља!“ — „Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа!“ одговори онај уздахнувши.  Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ, и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега.  Бакоња приђе ка оцу са воштаницом те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја.  Свијећа се угасн, те Кушмељ рече:  — Запали је јопет, враг је однија!  — Однија ти памет, бештијо мушка! рече тихо Осињача.  Зар се канделорица придаје врагу  — Право кажеш, невисто! рече гласно Ркалина.  Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камо ли још вриђати Бога, прид дичицом и прид дуовником.  — Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати!  А да шта лајемо, кад нас они не чују? додаде Кљако.  Хоћаху одиста, Рдало, Рора и Чагљина сваки по њешто још рећи, да се фратар не бијаше заговорио са сејизом, те их не слушаше.  — Тако! вели фра - Брне, дигнувши чашу вина према оку.  Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме?  — Јест, старо ... није, него ново ... није баш ни старо ни ново! одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика.  — Како то? — рече Брне.  Није ни старо ни ново? па не сачека одговора, но испи чашу, и остави је пред Стипана.  — Јево видиш, како.  Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја ...  — А је ли чему? прекиде Осињача, питајући фратра.  — Вире ми, није лоше! одговори Стипан па поче љуштити јаја.  — Таа-а-ко!  А оћеш ли дати браћи да сквасе грла? ...  Јесте ли вечерали, људи?  — Јесмо, јесмо!  — Таа-а-ко!  Па дај да пију!  — Вала! вала!  Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави.  — Нећемо да мишаш с тим комињаком!  Аја!  — Нама комињака и код куће притиче! викну Чагљима.  — Не, не, заграјаше сви.  Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели:  — Ма, људи, шта ће вам цило вино.  Овди нема ни дви чаше дропињака!  — Има, крижа ми, готово пун бардак! рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се.  Сви прснуше у смијех.  Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви.  Сви повукоше душу у се, те се чуло, како млаз шиче.  „Бра- Наћвар“ у толико извадио њеки лист, па стаде читати.  Чагљима примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу.  Сви поустајаше и поскидаше капе.  Фратар, не дижући главе, рече:  — Стипане, намири коња!  То је најглавније.  За тим се побрини за моју ложницу одма!  Момак изађе, а за њим и Бакоња.  Чагљина се накашља, онако, како се чини, кад се хоће да привуче чија пажња.  А кад то не поможе, он зовну:  — О, вра - Брне!  Фратар диже главу.  Брат му тад започе:  - У здравље ваше миле добродошлости, ка шта је у вике било наше драге добропрошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш ка мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, ка свића кроза дим од тамјана!  По том, да ти буде у свру, прид Богом, прид царом, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу!  По томе, ка шта си се стега светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш доша ка вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога!  По том, како је Исус сакрушија богољубну змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвића, а проклети сотона просуја отров!  Ка што су вридни били сви паши мисници, двадесет и три до тебе, тако ће и након тебе!  А ти, писме пиваш и молитве диваниш.  Ка Бог што све зна, — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су ка у врићи!  А по том и по том, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, ка што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен, дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, ка ти вра - Брне, ка и они наши сви прошли дуовници!  Дакле: алвундандара, живија наш дични вра - Брне!  — Живија! узвикнуше Јерковићи.  — Ко ће напити ка он! вели Ркалина, машући главом.  — Нико ка он!  — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била!  — Ја сам му мало коју рич разумија!  — А ја баш ништа!  И сви се дивише томе говору, који не разумјеше, — јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку, или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити, да други не разумију.  А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак, да он сам није разумијевао, шта је говорио.  Он је тако дваш триш, бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они, који би га најмање разумјели.  Бесједник нагну бардаком.  А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка.  Пошто предуши, хукну, и додаде суд брату Шунди.  — Ун здрављен вран!  Донбро донша! напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу.  А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан.  — Е, овога још није било! рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.  „Облапорне губе, дочепале се муктиша, па нагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка!  Ка да мени с неба пада!  Еј! еј! ...“  У то се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет.  Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматинским селима.  Поврх сијена, слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче.  За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачио пред прагом, гледајући косо стричеве и рођаке.  Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише:  Рдало, Кљако и Рора.  Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци.  Стипан припали цигару фратру па се поизмаче.  Јерковићи разумјеше сад, да је близу час, у коме ће се излећи оно, око чега се све обртало, те умукоше, и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на челу, као да прибере мисли.  Ови очекиваху, ко ће први проговорити и како ће.  Први пробесједи слуга Стипан:  — Људи Божји, ала сте дивљи! тај ваш дуван смрди, вире ми, ка куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу, пошто изађете!  Људи Божји, ала сте дивљи!  На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне:  —- А да шта смо, него дивљи!  Ми смо, болан, ка звирад!  Па угаси лулу, што и други с мјеста учинише.  — Па онда још ништо, — настави Стипан.  Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би лега, а ви засили ...  На то сви једанак поустајаше.  Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста, од зијехања, застадоше сви.  — Останите ... јо ... ш ма .... а ... ло, још мало!  Посједаше опет.  — Та-а-ко!  А како је сад ов ... ов..?  - И опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше шта пита, јер је гледао Бакоњу.  Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, на поче:  — Душе ми, вра - Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати, има нико вриме! ...  — Хм!  Та-а-ко!  Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови.  — Није баш по све лош, али је мудар, мој вра - Брне, Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!..  — Та-а-ко!  Јаче кашљање међу Јерковићима.  — Од ћаће и од других, вируј ти мени, вра - Брне!  Јето прикојуче дошли Личани, да купују вино.  Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет.  Тако је трајало све јутро.  Најпослинак Јере тијаше да да, али му Бакоња рече:  „Не дај, ћако, јере сам се ја прикра, кад су се разговарали, па сам чуја, ди говоре, да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега.  Још рекоше, да би се у наше могло усути трећи дија воде!“  — Тааа-ако, таа-ко, тако!  Ану, амо, оди амо, од ’, од ’, од ’! рече фратар.  Бакоња пољуби стрица у руку.  — Па шта мислиш, а?  Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а?  - Ја ћу те слушати и бићу добар! одговори Бакоња, гледајући стрица отворено у очи.  — Не говори тако, дивље дите, него реци: слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! поправи Стипан.  — Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! понови Бакоња, и пољуби опет стрица у руку.  — Тако, мој липи Стипане, — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми смо ка говеда ...  — Таа-ко!  Доста сад! прекиде дујо.  Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу с њим натраг!  А сад доста и за доста!  Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном.  Таа-ко!  А ти ме, мали, изуј!  Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу.  За њом приступи Кушмељ.  Обоје заводњело очима.  Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати.  — Таа-ко!  — Доста, доста! рече Брне.  Вриме је лећи!  Пак устаде, и нагну се пут Стипана.  Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам ’, прслуку и голорук.  Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде.  Чагаљ, Шунда и Ркалина, шаптаху њешто живо међу собом.  Чагаљ упро кажипутом у своје чело, па куцка у њ.  Осињача рече дјеци:  „Ајте, пољубите руку стрицу и реците: вала, наш липи дујо!“  Чмањак, Кривица и Галица учинише тако, а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика.  - Таа-ко!  Ајте лезите!  Ајте и ви, браћо!  — Би молија за једну рич! поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту.  Сви се Јерковићи наслагаше иза њега.  - А шта то, Јуре? пита немарно дујо, чешући се по листовима.  - Би молија, а прости ка старији и паметнији.  Јево шта.  Ми ... онај ... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али ... али ...  — Ајде, брајо Јуре, ајде кући, жив бија!  Ајте сви, и онако је већ касно! прекиде га Осињача, блиједа као крпа.  — Али ... триба да кажемо, да ми нисмо кајели ...  — А шта кајели? шта кајели? губо пијана! прекиде га Кушмељ, и спопаде ватраљ.  Али стаде међу њих Шунда и зашунда, дигнувши руку високо:  — Ајан!  Овдин нен понмаже страншити!  И мин монжемо слонмити конме ренбра!  И јонш канко!  Алвун-дан-данра!!!  — Шта? викну фратар запрепашћен.  Да се бијете?!  Прида мном?!  Таа-ко!?  А зашто?!  — Прије свега, реци овој магарчини, да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! вели Чагљина.  — Таа-ко! ...  — А твоје ће се исто бројати, ка увик дујо, али је добро, да нас чујеш! вели Кљако.  — Таа-ко! ...  — А њему, шта ће бити од ричи?  Зашто се јиди, ако му је душа мирна? вели Рдало.  — Таа-ко! ....  — А најглавније је, да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер ...  Ркалина зашкргута зубма.  — Таа-ако! ....  — Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнконтићу, динте! вели Шунда.  — Ах, Исусе!  Исусе! уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог.  Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет.  — Јесам ли ја међу браћом, или међу ајдуцима ноћас? поче фратар.  — Мој добри вра - Брне, молим ти се, чуј ме! заче меко Чагљина.  Јесам ли ја река шта рђаво?  А јесам ли и мислија шта рђаво?  А он нас тира из куће, на овај начин!  Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо, у име свију, јер имамо договор.  — Таа-ко! рече Брне, поврнувши се маличак.  — Тако је! тако! заграјаше сви.  — Дакле, јево шта је.  Мало прије сам река, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а притом богољубнос ...  — Немој тако, немој ка оно мало при, него кажи у кратко и бистро шта имаш! рече фра - Брне.  Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто:  — Ум крантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ум мананстир!  — Таа-ко?  Ви нећете?!  А ко мени заповида?  Кљако отури Шунду и стаде на његово мјесто:  — Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију!  — Таа-ко!  А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то.  - Зло је и да пође! рече Рора.  — Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! вели Рдало.  — Ма све су то празне ричи, и ја не знам, шта оћете најпосли?  Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра.  — Јево мене, да ти кажем, без завијања, најкраће и бистро.  Ти одабра сина Кушмељева, да учи књигу, па да с врименом буде редовник!  Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа, да видимо твој избор.  Липо!  Али ћеш чути истину, па чини, како знаш.  А истина је ово:  У Зврљеву до сад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другога вражјега створа, ка што ће бити овај Бакоња! Он се уметнуја на покојног стрица Јурету, ни узми ни подај, и обршиће ка он ....  Кушмељ јекну као рањен во.  Осињача и Бакоња плакаху.  Немилостиви Ркалина настави:  — То си ти све зна, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља.  — Ја нисам зна то!  — Јеси, јеси!  Јесенас смо ти казали све потанко.  Каза ти је и Чагаљ и Шунда и Кљако и Рора и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду с њим!  Видиш, како сад плаче уз матер, како се приподобија!  Сирома!  А џигерице би ти извадија за крајцару.  Ето, мати му прича, како је мудар, како се привука, да слуша, шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из кола два пршута и да су и ’ заједно појили ....  — Лажеш! рече Осињача кроз плач.  — Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а мога би липи ствари изређати ...  Дакле, разумија си све, па сад га води!  Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде мога, ка што ће и право имати!  — Доста, гришниче, доста! прекиде га фратар, више жалостиво него ли оштро.  Али Ркалина плану на то, пак састави руке на крсти и рече:  — Ко је виши гришник, ја или онај, што заклања оваке лупеже, а, вратре? ...  Тада Стипану прекипје те викну:  — Натраг, ти Ркалино, како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! и маши се оружја.  Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ.  Осињача залелека.  Фратар се укочањи на стоцу.  — Натраг! повикаше сва тројица.  Ркалина погледа презирно Стипана:  — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски таволизу, а!?  А знаш, да ћу ти узети те црваљике иза паса, на ћу и ’ сломити ода те! ....  — Покушај! рече Стипан, извадивши кубуру.  Фратар угаси свијећу.  Чуше како крцну кокот на пушци.  Брна стаде помагање.  — Јере! ...  Јуре! ...  Баре! ...  Шимета!  Јесте ли ми браћа!  За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте, да се крв пролива ...  Ајме! ајме! у-ју! јо! ....  Стипане, Стипане, немој, дите! ...  — Не бој се, вратре, ништа бити неће, — рече Кљако, пропирујући главњу.  - Нен боњимо сен мин ти ’ принковођана, тин онружани денлија! вели Шунда.  Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се се обрну к Јерковићима:  - За име божје, шта оћете од мене?  - Оћемо да избереш од наши дитића, који буде најдостојнији! рече Ркалина.  Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља!  - Па ја нисам река, да нећу! одговори фратар, мало мирнији.  Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, и сви заграјаше:  — Па липо!  Куд ли ће се липше! ....  Па добро! ...  Ка паметан човик! .... добри наш вра - Брне!  Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено:  — А шта је трибало, да се до овога долази?  Зашта не пустисте мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! пум! ка да се не може људски ....  — Добро! добро!  Ајте сад!  — А мој добри, мој липи вра - Брне! - настави Чагљина — немој ти мислити, да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам зна, да ћеш ти учинити, како је право! рече и пољуби га у руку.  Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки, да му није „изгубио ришпет“ и молећи, да опрости.  Њеки још повикаше:  „Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части!“  Ркалина се заплака на поласку.  „Ни-и-сам ни ми-сли-ја да .... да те вриђам!“  — Ајде, жив бија, ајде! вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши, као да бјеше свалио терет од стотину ока.  — Таа-аа-ко!  Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је! ....  — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас Бог!  А платићете! платити! ако жив буде Јере, говораше Кушмељ.  — Јето, мој добри дивере!  Јето какви су, видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача.  — К врагу сви! сви! сви!  Уф! стењаше једнако фратар.  У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше.  Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка.  Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели:  „Па онај ... видићемо! ....  Тамо по Божићу!“  — Ја ... онај ... како год ти речеш! вели Кушмељ.  Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно:  — Па баш нека пође одма!  Пека иђе! ....  Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди.  Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му, да слуша стрица Брну, да запази, како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри ....  Стипан и Бакоња пођоше.  Муж и жена стајаху у дворишту, докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу.  Бакоња и Стипан иђаху, што су боље могли, али заостајаху иза добра фратрова коња.  Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузино, га питаше за ово и за оно, које је оно село, куда води онај пут, од куда тече ријека итд.  Кога год срету, свак поздравља фратра, и свак пита Стипана, гдје је био дујо, и чији је клапчић.  Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли Бог зна колико од Зврљева!  Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола.  Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега.  На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „ваљен Исус!“  За њим, у кошу, извалила се двојица, какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никада не би у граду).  С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа, као голема печурка.  С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту му носу стаклени прозорци.  Обојица зачаврљаше размахујући рукама, док у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну.  Стипан је на чуду био, да маломе све разјасни.  — Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа.  Оне прозорке носе људи, који добро не виде.  А онај се пепео шмрче да се оснажи вид.  Онај језик, што је слушао, зове се талијански и њим говоре сви учевни људи.  „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест, итд.  Сунце бјеше одскочило три копља, кад стигоше ка ријеци.  Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама.  „Који му је враг јутрос!?“ — вели фра - Брне.  Најпослије, весла ударише и лађа се отисну.  Стипан стао на сред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца.  Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста, па им довикује:  „По-лако! по-ла-кооо!  Чу-вајте, да се не при-панеее!  Чувајте, да не при-бије ноге, кад иза-ђеее!“  Бакоња стојаше иза фратра.  Слушао је он много и много причати о свему, што му сад бијаше пред очима, али је све куд и камо друкчије, него ли што је он замишљао!  Ето вода кркља и кркља као да у хиљаду лонаца ври купус.  Ама од куда толика вода!?  У Зврљеву има само убала, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да прије уграби!  А овдје могла би пити сва чељад, што је има на свијету, и сва стока, што је људи држе, и све звјерке и све тице, па не би отпили толико да се позна! ....  — А каке су оно тице, што лете тамо амо над водом?  Онакијех нема у Зврљеву!  Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила.  Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто, што јој се копрца у кљуну!  Изнесе рибу!  Ено и друге кљуцају и лове рибу!  Тице лове рибу!!  Е, шта све не бива у манастирскијем водама!! ....  Сад Бакоња пожеље, да му је бућнути у воду, пак се просушити у „ајеру“, па опет пљус! и све тако, докле га од те помисли не ухвати мала јежња ....  Па онда се сјети, е је слушао, да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо.  Погледа низ ријеку, што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда ...  —За тијем, обрну очи пут острвца, на коме бијаше манастир.  Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину.  Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст.  Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу, што се накосила, као да бјежи од свога непријатеља.  На њеној окрајици, скркле се врбе, а од њих ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени крст на звонику.  Бакоња се пропе на прсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира.  Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.  Бог зна, шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа ...  — Шта је оно? викну Бакоња.  Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу.  — Магаре од магарета!  Тако ме припаде, а? ....  А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод, ка господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре.  Бакоња бризну у плач ....  Ја .... ја .... ја ....  — Шта: ја .... ја .... ја ....!? осијече се дујо.  Светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што .... изгубиш ли ришпет, мени или коме од редовника, или се побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу изађеш из манастира и рећи ћу ти:  „Ајде натраг, губо, у свој тор!“  Јеси ме разумија?  Јер сте сви губе и погрде, какви ’ нема у цилом кршћанству!  Гори сте од ркаћа.  — А шта радите више, враг вас однија, а? обрну се к возарима, који живо веслаху натраг.  — Нисмо могли прије, оче!  Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр ’ удр ’ ногама, и удрија је у бедру млинара! ....  — Таа-ко!?  Који му је враг данас!?  А је ли изаша здрав?  — Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана ...  — Таа-ко?  А јесу ли сви редовници овди?  — Јесу, јено баш сиде пред манастиром ....  — Ајд ’ улази! викну синовцу сједајући на крми.  Бакоња отр дланом очи и намјести се на кљуну.  Кад се навезоше на ширину, он гледну пода се у воду, али му се свијест поче обртати, те се ухвати за бочину.  Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање.  — Шта је оно?  Је ли оно каква тица? запита возара шапатом.  — Оно је једна велика звирка, вели један.  — Која ће те изисти, ако се не будеш чува! дода други.  Бакоња се испрси гледајући подругљиво ту манастирску фукару и њихове прутасте плаве пантале, пак им обрну леђа, а кад бродић уљезе у пристанић, он искочи као вижле.  Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту.  Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву.  Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини.  Након њекијех педесет корака, пуче тратина, а на њезину крају, иза два реда високијех стабала, издигли се прави вилински двори.  Тако се учини Бакоњи, који стаде.  Разјапио уста и избуљио очи.  — Пољубићеш сваког редовника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме разумија?  Таа-ко!  Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес ме разумија?  Таа-ко! — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже.  Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде, кад многи гласови заграјаше:  — Вазда Исус и Марија! фра - Брне!  А имао је Бакоња шта и видјети!  Седам фратара извалило се на клупи под орасима.  А какви су да од Бога нађу!  Петорици се куља надула, свакоме једнако задригла шија, сваком једнако пуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне.  Двојица само бјеху мршави људи.  — А је ли ти то синовац? запитаће понајстарији, дигнувши наочари с носа на чело.  — Јето јест ...  Ајд ’ учини своју дужност!  Бакоња пољуби редом седам руку, поклони се седам пута, пак се врати на пређашње мјесто, обрћући капицу међу прстима.  — А колико му је година, Брне!  — Дванајс ...  — Шалиш се, човиче!  Није могуће!  — Није могуће! више му има! поновише сви у чуду.  — Ма вирујте, да и ’ није ни напунија! — пак сједнувши обрну талијански да им њешто прича.  Фра - Вице (гвардијан), фра - Думе, фра - Брне, фра -Ловре, фра - Шимун, фра - Јаков, фра - Баре, и фра -Антун заподјенуше разговор, прекидајући и претјечући један другога.  Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се:  Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња.  Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама.  Само кад који оболи, или кад је коме потреба да се одмори, доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој, кад се године натоваре на плећи, као поменутој осморици.  Ови, дакле, у миру преживаху што је дао Бог и св. Фране.  Бакоња стаде гледати манастир.  Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу.  Црква је својим обијељеним прочељем прилијепљена уза њ.  Зид манастирски није заклачен, те се види у њему четвртасто камење, округло, плоче, шкриле и комади опека.  Малени прозори нити су једнаки нити у једној врсти, те да нијесу још четвртасти, могло би се мислити да су топовска зрна зид испрорешетала.  Капци су свакојаке боје и распадају се од старости.  Из даљине се та зграда свакоме чињаше лијепа, јер је зачиња зеленило, али Бакоњи ни из близа не поружње.  Фра - Брне, једнако пркелаше, погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки.  — Јето тако!  Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде влада како ваља, ја ћу фи-ју! (показа руком, како ће га истољагати), пак нек иђе, од куд је и доша.  У то се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи.  На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све од црне свите, па онда шарени појас и пљосна црвена капица.  Тако се носе трговчићи по далматинскијем варошицама и фратарски ђаци, докле се не „обуку.“ (Обући се, у њихову говору, значи: носити мантију).  — Биће он бољи, него мислиш! рече гвардијан, устајући.  Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу.  „Је ли да ћеш бити добар, а?“  Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови, што бјеше путем научио од Стипана.  — Бићу припокоран, припоштовани оче!  — Е, па липо!  Ајде сад са оним дијацима.  Ајде поведите га!  Бакоња прође са ђацима испод сведенога уласка, и нађе се одмах у дворишту, гдје видје, да је манастир озидан на лик творила.  Једну страну захваташе црква, а испред трију страна бјеше широки тријем, подупрт стубовима.  Тријем бјеше покривен даскама, плочама, опеком, како гдје.  Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове.  Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем.  Дуж тријема врата од ћелија и од других сувота бјеху неједнака, и различито обојена.  Између једних и других бјеху издубене пањеге, а у њима се нахођаше светитељских кипова, полупаних лонаца, крпа итд.  Под на тријему бијаше покривен његдје даскама, његдје плочом.  Кад обрнуше другијем лактом тријема, Бакоња видје у куту једне стубице на лик сврдла; оне ометаху проласку, а не вођаху нигдје, јер њекадашњи отвор иза њих бјеше зазидан.  У трећој страни затече још већу збрку.  Ту бјеше прозора гдје би боље доликовала врата и обратно.  Најзад стигоше до краја.  Тако једнијем гредом обиђоше манастир.  Кушмељић израчуна да ће у тој кући бити око четрдесет сувота, а кад се томе дода таван и подрум, онда би се у манастир могао смјестити готово сав зврљевски народ!  Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило.  Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али проза њих допираше оно „благовоније,“ које допире из манастирске кујине.  — А јеси ли кад бија овди? запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему.  А како те зову! пита други.  — Име ми је Иве, одговори Кушмељић.  — Ал ’ те зову Бакоња! додаде трећи смијући се.  Оцу ти је надимак:  Кушмељ.  Мајци:  Осињача.  Једноме брату:  Чмањак.  Једној сестри:  Галица, другој:  Кривица.  Најмлађем брату:  Шкембо.  А стричеве ти зову:  Чагљина и Шунда.  Реци да није тако.  И сви се слатко смијаху.  — А шта си радија код куће?  — Паса је козе!  А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли?  А није лако чувати гуске, брајко!  Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи, док је не зовеш по имену.  Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу, док је не сузбијеш.  Послије тијех упутстава, уђоше за ђаконима.  Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто.  Иза прочеља, на стијени, бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља.  Па другој стијени вишаше слика, која приказиваше гомилуљуди, што сједе око стола.  Сви су били космати и сви, осим једнога, имадијаху њеки свијетли лопар око главе.  Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.  Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и здјела.  Одатле уђоше у кујину.  Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу, кроз гвоздено цједило.  Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку.  Ђаконе и ђаке подуши смијех.  Кувар се снеби, па запита дјечка:  — Који си ти?  Кога тражиш?  — Ја сам синовац вра -Брнин.  — А!  Тако!  Жив бија ....  Видиш .... овај ... ја нисам редовник, него лајик ... али јопет, липо је штовати старије .... ја би теби по годинама мога бити отац ....  А шта се смијете? безобразници! викну на ђаке.  Чудна ми чуда, што ме дите пољубило у руку!  Метни капицу, дите, метни.  Мени је име Грго, зваћеш ме: „шјор - Грго“ Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити.  Али, свр свега не буди ка ови твоји другови.  Ајде сад тамо, одмори се.  Бакоња збуњен, врати се у предњу собу, гдје бијаху они пет, те га опет почеше задиркивати.  — Зашта ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три четири године старији од њега.  — Немојте тирати све једну те једну комендију са дитетом! рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама.  — Јето фра - Тетке!  Бижмо! викну најмлађи, те сви изађоше осим Бакоње, који се зачуди видјевши фратра, што је сједио до стрица.  Дакле то бјеше фра - Тетка.  — Оће ли брзо бити готово то, Грго?  Јеси ли мањистру усуја?  — Нисам још, оче, одговори Грго зловољно.  — Ма враг те однија, јесам ли ти река, да манастирска ура изостаје!  Језо већ подне!  И Тетка љутито изађе.  Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт, за манастирским наличјем.  Иза њега бијаше ред омањих зграда.  Пред једном поткиваху коња.  Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана.  Иза тијех кућа, пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца.  Преко воде пружила се равница, а иза ње наслагала се брда, затајена виновом лозом и маслиницима.  Све то бјеше красно, у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране, док се не уставише на грању једног стабла усред врта.  — Исусе мој! шта ли је оно? запита сам себе Бакоња, избуљивши очи.  Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима, њекакве модре пјеге.  У тај мах ушета у башту фра - Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугијем ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница.  Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гр-гр-гр ....  Бакоња уђе у кујину.  — Молија би вас, шјор - Грго, за једну рич, рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење.  — Шта ћеш, дите?  — Како се зове она тица златна репа? ено је у вртлу.  — Оно је пајун.  Ајде, сад.  — А оне друге кусасте?  — Оно су вараунке.  Ајде, сад.  — Пајуни и вараунке, понови Бакоња, сједнувши опет.  Све је овди чудно, све!  Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица!  А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар!  А од куд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима!?  Да им то није Стипан каза?  Зар је и Стипан галијот?  С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи.  Након пола часа, пробуди га врдање у фратарској трпезарији.  Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос.  Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом; један чита, други прати очима.  Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, на што се ђакони поклонише, па и они сједоше за сто.  — Мали Јерковићу! викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше.  Бакоња приону својски.  Јадник се не бјеше омрсио Бог зна од кад, а још тога дана пјешачио четири часа.  Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјор - Грго поднесе печење и салате, па онда једну крушку, па пуну чашу вина.  У фратарској трпезарији час би се дигла граја, час би се смијали и шаптали, док опет заврдаше столицама, опет зачаврљаше молитву, па изађоше.  Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато:  — Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор - Грго.  — Ја видим да си ти добро дите, да си зафалан, рече кувар дирнут.  Али данас ми нећеш помагати, јер си уморан, него опет ајде легни на клупу, пошто је и стриц отишао да се одмара.  Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву.  Бакоња се поврати у ђачку трпезарију.  — Ма ти ка да не бегенишеш ово наше вино, рече онај ђачић, који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио.  Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја, лице му се згрчи а очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу.  Она двојица скочише на Бакоњу, али снажни Кушмељић залијепи шаком једнога и другога у тињи час.  Грго допаде.  — Шта је!?  Зашта се тучете?  Бакоња му пружи чашу, а кад Грго примириса и познаде да су му паприку ставили, викну:  — Ђаволски синови, зар се тако дочекује друг, а?  Добро си учинија, Јерковићу!  Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај ...  Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану.  Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, и ако му се још не бјеху осушиле сузе на образима.  Грго га остави тако пуна два часа, па га онда одведе у цркву.  Бакоњи се учини да је на језеро ступио, тако сијаху црвене и плаве плоче од пода, а тако исто и мраморне стубице испред седам олтара.  А шта је то према позлаћеним стубовима, свијећњацима, криволетима, кандилима, према сликама и киповима, што плијењаху поглед са свију страна!  На крајевима бијелијех трпежњака вишаху ружичасте чипке.  Грго му обрати пажњу на хор, гдје сијаху цијеви на оргуљама, као да бијаху од сухога злата.  Из цркве, Грго га одведе у коњушницу, гдје су гризла четири добра седланика и четири товарна.  Ту се прилично дуго забавише, јер су коњи били велика љубав Бакоњина.  Из коњушнице сврнуше у наслон, који је тога маха био празан, али му Грго каза, да је то мјесто за шест крава музара.  Одатле обиђоше млин, гдје се Бакоња упозна са млинарем и ковачем, који увијек друговаху.  Вигањ је био на њеколико корака одатле.  Најзад отидоше у нову мађупницу.  Њекада су слуге јеле у манастиру, али прије десетак година, фратри саградише за наличјем манастирским кућу за млађе.  Бјеше то доста пространа зграда, подијељена на троје; средина бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; на сред пода бијаху два гвоздена пријеклада, гдје је горјела ватра.  Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар.  Цијела се кућа зваше новом мађупницом.  У старој мађупници у манастиру, зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка ризници.  Све то Грго потанко исприча новоме ђаку и још много што шта а особито како он долази јутром и вечером, да дијели млађима оброке.  То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе, не уносе ноге у манастир.  Бакоња је све то слушао њекако расијано, од кад у новој мађупници чу њеки разговор између двојице слугу, који лежаху, те се и не мрднуше кад кувар уђе.  Бакоња је јасно чуо гдје један од оних рече:  — Бога ти, ко је овај клапчић са Балеганом (Дакле шјор - Гргу зову Балеганом)? рече у себи Бакоња.  Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени.  „Благослов“ (вечерњу) служаше фра - Вртиреп.  Осталих шест редовника сједијаху са страна великог олтара.  Два ђакона клечаху мало даље.  Од три ђачића: један бијаше у стихару, а двојица послуживаху.  Дакле, није било нарочитог звонара ни црквењака.  Од једном забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши, јер дотле не бјеше чуо те свирке.  Он се обрну да види ко то свира, кад али Тетка сједи испред цијеви и решета главом.  Вечера прође истијем редом као и ручак.  Другови га и не гледаху а камо ли, да би га задиркивали.  Стрико Балетан намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи:  „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!“  Послије вечере Наћвар зовну Балегана.  — А, Грго, а ди је оно моје дите?  Вире ми, ја га и заборавија бија.  Је ли галијота шта?  — Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите.  — Таа-ко! е, е „нова нева свака је ваљана“!  Доведи га посли к меника.  Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе, као и сви остали фратри.  У предњој бјеше велики орман књига, четири наслоњаче, диван, а по стјенама њеколико слика и један часовник са утезима.  Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник, истога облика као и први.  Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач; које предаде Бакоњи.  Док је то радио, он и фратар говораху талијански.  — Таа-ко! рече најзад Брне зијехајући.  Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми онај суд и донеси воде са чесме.  То јест, најприје ћеш одзвонити будионицу, па ћеш на воду.  А казаће ти Грго, ди је чесма.  А сад лаку ноћ!  — Брне се затвори.  Грго оста још мало, да поучи дијете, па отиде.  Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан.  Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи?!  Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље, млин, вигањ, добро јело, паприка у вину ...  У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше.  Баш усни, е они ђаци, с којима се био, добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе а он их преклиње, да му кажу своје надимке.  Па онда још око њега лете „пајунови и вараунке“, па од њекуда долети и фра - Тетка, сједећи на облаку и куцајући прстима по зупцима од оргуља.  Сва та мјешавина летијаше на више, на више, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигле, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас:  — Дижи се, магарчино!  Јеси ди се у Зврљеву навика да спаваш до ово доба, магаре од магарета!  Шест недјеља послије одласка Бакоњина, наста рђаво вријеме у Зврљеву.  Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак.  Жедна земља пијаше брзо воду.  За тијем поче тихо али трајно ромињати она киша, што пастирима продире до костију.  Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку.  Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак прозебе, тако, да га час подузимаше ватруштина, а час се тресијаше од студени.  Поред свега тога, кукавац се не пожали, него се отимао болести и посрћући ходио.  Али једнога вечера, смркло се у велике, а Чмањак не јави стоку кући.  Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна.  Осињача одмах погоди шта му је.  „Нагазија је несритник! вели, па потрча ка Цонтрони Чагљининој, која бјеше вјешта тијем работама.  Цонтрона, и ако не говораше са кнезом, дође.  Пошто прегледа Чмањка, рећи ће:  „Нагазија јест, то је цигурно, али се не зна, је ли на сугреб или на чини!  Ако му изађу шклопци по тилу, онда је на сугреб, и оздравиће лако!  Али, ако су чини, онда ...“ заврти главом.  Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде.  Цонтрона баци први жеравак у воду и запита:  „Јели овоме крива Пешњетина?“  Угљен зацврча, али не потону.  „Је ли Чврља Ожегова?“ наставља Цонтрона.  „Је ли Жландра Ћукова?“ ...  „Је ли Врља Кукумарова?“ ...  „Је ли Чандрљака Кокина?“  На сва га питања жеравци цврчаху, али ниједан не потону.  Најзад, Осињача, која дотле махаше главом, баци жераву, питајући у себи:  „А да није баш томе крива ова Цонтрона?“  На то жеравак: цвррррр! ... па потону као олово.  — А којој си то наминила, вире ти, Барице, запита је јетрва гледајући је подозриво.  - Нека је враг носи која је да је, него помози, Цвито, па ћу те напојити добрим вином! рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем.  Цонтрона запоји Чмањка три пута оном водом, у којој бјеше гашено угљевље и отиде, однијевши за свој труд врч вина.  Јетрва пљуну за њом три пута, газећи пљувачку и мрмољећи њешто, па настаде око дјетета.  Сутра дан, рано, Чмањак изједе два попржена јаја и попи чашицу вина.  Стрина му Цонтрона, обишавши га још једном, подјемчи својом душом, да ће оздравити.  Тада Крива замијени болесника код отоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке наузнице, и свакога тренутка излазно пред врата, да види мијења ли се вријеме.  Тек у попасло доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу.  Тада кнез, Осињача и Галица отидоше на поткутњицу, да беру клипове.  Вратише се пред мрак, кад и Крива дође.  Чмањак је спавао, а Шкембо се играо у пепељаку.  Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша.  Тек након њеколико залогаја проговори Осињача:  — Боже мој, шта ради сад наш Ивица?  Дави ли се и он пуром као ми!  Је ли киснуло данас моје злато?  Је ли се обика у манастирини?  Како ли га пази стриц Наћвар?  Кнез је погледа зачуђено.  — А шта си издрељија те очурине у мене!?  Зар ја не смим спомињати своје дите?  Срам те било!  Јер теби баш ка да је жа што се твоје слутње не испунише!  Ма неће то Бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од ...  Њеко залупа на вратима.  — Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава виштичина!  Мисли да ће се и вечерас мукте опити!  Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак.  — Не говори тако, кршћанице! опомену је кнез.  Опет се зачу лупање.  — Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи.  На велико њихово чудо уђе Бакоња.  Бакоња, блијед у лицу, глибав до кољена, у руци му штит од кише, а о рамену шарена торбица.  Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране ....  — О, Боже ...  Боже! ... проговори једва једвице мати.  Шта сам ти згришила, чудни Боже, да ме вако каштигаш!!?  Шта ће сад ре ... ћи о ... ви на ... ши ис ... ко ... па ... ни ... ци!  О! о! о!  Тада се и кнезу одријеши језик.  — А, несритно дите, убија те гром! ....  Зна сам ја, зна! ....  Шкембо, Крива, Галица, па и Чмањак, који се у то бјеше пробудио, поведоше се за родитељима, те у час наста плач и ридање у дому Кушмељеву.  Бакоња скочи.  — Прикините, .... ја сам послом доша!  — Каким послом, гром те убија! вели кнез.  — Кажем ти: послом!  Ајде одма по Кењу Кркотића.  — Штаа?  Каако?  — Ајде по Кењу, кад ти вељу.  Реци му, да је његов поса и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа.  Кушмељ зинуо, те га жена гурну.  — Ајде, шта се примишљаш, ка да моје дите не зна шта говори!  Не видиш ли, да је вратрова порука!  Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.  — Дакле те нису изагнали, душо материна, срце материно? пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији.  Дакле си баш послат?  И то баш Кењу, губавом Кењу?  Шта то може бити?  — Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести.  Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком.  „И то му је стрина Цонтрона даровала.  Нико нег она!“  Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто.  И она се приби у угао, па поче испод гласа.  — Па ош ли мајци казати, шта је то?  — Ма чућеш сад, чим дође ћаћа.  — Знам, али би рада, да те посавитујем.  Али, јопет, ради како знаш.  Оћеш да те изујем?  Нећеш, велиш!  Па ти, по овоме вримену, оклен доклен!  Валај, ни вра - Наћвар нема срца!  И шаље те ради губавог Кење!  Ма шта то може бити, дите?!  Цигурно ника велика ствар.  А шта ћеш ти радити, ако дође и стари Кркота с њим?  Знаш, одма му реци:  „Рш! нису твоји посли!“  Тако учини.  Ладај се мудро, драго дите!  Послије једнога часа доведе кнез Кења.  Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи.  — Ваљен Исус! назва Кењо.  Е! а ти Иве зар јопет доша кући?  — Ја јево доша, да се с тобом разговорим.  — Са мнокарце?  — Јест, да ми кажеш, ди је стричев кулаш, рече Бакоња, гледајући га добро у очи.  Кнез и Осињача скочише са столица.  Кењо их плахо погледа и поче муцати.  — Ја, вире ми, не разумим, шта ме питаш!  Зар је нестало коња вра - Брни?  Зар га је нико укра?  — Украли сте га ви ... ти већ знаш, који ви, рече Бакоња оштро.  Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар ....  Све се зна.  — Ма ко је то слага, триста му крста и светаца?!  Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна.  — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.