12 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 12  ПРВЕ ЖРТВЕ  ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ  НАПИСАО  АНДРА ГАВРИЛОВИЋ  У БЕОГРАДУ  ШТАМПАНО У ДРЖ. ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1893  Над тврдим и поноситим Сером развила је своја крила мирна и тиха летња ноћ.  За топлим даном наступила је хладовина, коју с времена на време помаже лак поветарац, што се, реко би, одбија од високих бедема градских, па се разлива у ситне покрете по мирном подграђу.  Све је тихо, све је живо легло, да се сном окрепи.  И хрти и жерави, и соколи и соколари траже одмора после богатога лова минулог дана.  Слуге су у граду уморне од дневне службе богатој властели српској.  Властела су заморена од бриге, коју им задају чести гласови са разних страна раскомадане српске царевине.  Све се предало одмору, све је утонуло у сан.  Само стражари будни сањају.  Сан им осваја трепавице, душа је помућена гласовима, што случајно чуше кад се властела међу собом разговараху о тешким данима.  Али се ипак сну не подају.  Будни су стражари, а од њих је буднији — њихов господар.  Са високе куле мотриље у тврдоме Серу дању се виде безбројни планински ланци, како се у бескрајност пружају; виде се на западу Гвоздена Врата; на северу је каменити Мелник на Бистрици; јужно се отвара поглед низа Струму све до њеног ушћа у широком Орфанском Заливу Белога Мора.  У мирној и звезданој ноћи, кад месец посребри градске бедеме огледајући се у местимичној дубини речице, што испод подграђа серског тече — чини се на високој кули мотриљи, да се осећа, како се небесни свод спушта, да својом милином задахне јаче земљу и њен свет.  И на тој кули има некога сад у позно доба, кад се стража на главним вратима првога бедема два пута већ променила, и кад је звоно са високог торња на истим вратима огласило подграђанима да је равно пола ноћи.  По оделу се мало може познати незнани ноћник, јер је тек у пола обучен и ако је, очевидно, толико приправан, да би могао с места продужити пут у неодређену даљину.  Ипак висока, тешка и од црвене коже израђена обућа казује, да је ноћник велико лице у земљи.  Снажном, јуначном и здравом телу не доликоваше очајна збиља, што му на лицу стална изгледаше, као што ни његовом белом господском лицу не бејаше потребна густа и пуна брада, која само повећаваше суровост изгледа овога мож’да у души племенитога човека.  Ал ’ једно, што свака црта лица, сваки покрет тела казиваше, бејаше неисцрпна одлучност.  Прошло је већ прилично времена како је у лаком оделу али у богатом огртачу изишао на кулу мотриљу.  Чешће је и дању и ноћу излазио на ово место.  Губио је своје погледе преко границе суседне Богданове војводине с једне и низ пучину.  Орфанског Залива с друге стране.  Очима је тражио на северозападу деспотовину Костадина и Драгаша браће Дејановића а право на западу преко великога Вардара Вукашинову краљевину.  Али од неког доба дању управља погледе своје на исток путем крстопољским, а ноћу, опет тамо окренут, очима мотри звезду једну, необично сјајну, на небу.  И сада је утонуо у то гледање, занео се очима питајући звезде тако, да није чуо, кад се женска једна прилика успела уз стрмените степенице високе куле, нити је осетио, када му се приближила.  — Господару! огласила се жена.  Он није чуо, гледао је звезду, све живљим очима, све немирнијом душом, па јој није ни одговорио.  — Господару!  Деспоте! понови жена.  Он је опет оћутао на њен поздрав.  Није је опазио.  Али је, предан гледању сјајне звезде, пошао душом, оком, слухом за њом, ка њој, дигнувши руку управљену небу.  — Господару, Угљеша! — бојажљивим ал ’ доста снажним гласом понови жена, ступајући му још ближе.  Он се трже, окрену и, спазивши своју драгу Љубу, пружи јој руке.  — Деспотице, од куда ти овде и у ово доба? — рече јој, држећи је за руку.  — Дођох за тобом, господару! — одговори она смерно али јасно.  Он благо наслони своју руку на њено раме:  — Али у ово доба? — понови још блаже своје питање.  — У исто доба, кад и ти, светли деспоте! — одговори Љуба.  — Овде на кули мотриљи? у ово доба?  — Свуда и увек, где и кад ти.  Срдиш ли се, деспоте?  Опрости, али ја мислим, да те није тежак државни посао позвао ноћас овде.  Зато дођох.  Он је значајно погледа, а она брзо настави:  — Господару!  Није ноћас првина, да те пратим, кад у позно доба ноћно пођеш из одаје своје сам, брижан.  Толико сам ти се пута хтела јавити овако исто на овом месту и у ово доба, али сам се опет уздржала.  Сада не могах више.  Твоја душа пати, твоје срце страда, а ја не знам узрока.  Угљеша — и она му наслони своју лепу главу са црном дугом косом на груди, које се снажно надимаху.  — Љубо, кол’ко си добра! — проговори Угљеша.  — Ти се бринеш за ме.  Немаш разлога, верна моја љубо!  — Имам, господару.  Зар без разлога мисли твоје блуде у тренуцима, кад се у двору нашем свако добро стани?  Зар без разлога често пута оставиш богату трпезу и госте наше за њом, па одлазиш узбуђен, узнемирен, да те после, пуна бриге за тобом, нађем овде као и сада.  Деспоте, Угљеша!  Има неко доба, како остављаш певача у тренутку кад у песми стане ређати најлепше јуначке слике из скоре прошлости наших крајева; скупоцени пехар најбољег кипарског вина остављаш у тренутку, кад ти га ваља испити у част витештва, у славу наших победа; са небом и звездама његовим разговараш онда, кад сваки говор престаје, кад све живо тражи мира и покоја, да се окрепи у слатком сну!  Господару, шта је теби, души твојој? реци ми — мож’да смем знати — и ражаљеним гласом додавши: — кажи, молим те! — спусти главу на његова прса, да од саме себе сакрије — сузе својих лепих очију.  За тренутак настаде тишина.  А за тим, осетивши и сам њене сузе, деспот је нежно ухвати за леву руку и приведе крају, где је, наслоњен на малу ограду, мало пре стајао.  — Мила љубо моја!  Казаћу ти чисту истину, и ако ми је немила.  Душа моја нема мира.  Али светињу њенога спокојства не наруши никаква жеља за сјајем и блеском сујетнога живљења.  Ти ме бар знаш!  Није спокојство душе моје поремећено никаквим злобним гласом, који би осумњичио моје пријатеље, ни доставом, која би циљала да баци сенку на искреност и љубав нашу.  Тога не може бити, јер таким сумњама нема места у души мојој.  Навршило се већ петнаест година, како си ми постала љуба верна.  И ко зна, колико би душа моја више страдала да јој у часовима сумора ниси ти била успешни видар непомућеном ведрином душе своје!  Не бејах баш голобрадо момче, кад сам с тобом ступио пред олтар.  Доста сам дотле већ подносио, доста проживео.  Али ме ти сети младости, ти чисто врати моје године назад, и од мене, прилично окорелога ратника, створи меког љубавника, благе душе, тихих и срдачних жеља.  Па ипак остадох ватрен у једној жељи, за коју се моја породица заложила, остадох непоколебљиво одан једној мисли, једном узору своме.  А тежња за тим и јесте оно, што души мојој не да мира.  Деспотице!  Да сам мислио остати у Серу и на овоме, што имам, не бих се ни на ову лествицу земаљске части испео!  Даље иду моје мисли, даље жуди моја душа, јер без тога нема живота ни опстанка ни овоме, што је до сад створено.  У тихој звезданој поћи изгледаше Угљеша као страсни покајник пред благим исповедником, стајаше узрујан пред мудром и добром деспотицом Љубом.  — Познајеш ли још у оном звезданом јату моју звезду? — упита деспотицу, обгрливши јој стас левом руком а десну пруживши једној групи звезда, које су биле источно од њих.  — Познајем, ено је! — брзо одговори деспотица Љуба — она је и сада онако сјајна и чиста, као вазда до сада.  — Не, вараш се.  Чуј ме.  По њој сам вазда ценио будућност своју.  Од како сам је запазио — а то је давно било — она ме није изневеравала.  Бивала је све сјајнија.  Пред најкрвавије битке сјала ми је све јачом светлошћу, и ја сам знао да ћу изићи победиоцем.  У тешким приликама у Призрену пре четири године, кад сам видео, колико су се осилили наши противници под згодним изговором да раде противу нас једино из оданости царској заветној мисли, у тренуцима, кад је и брат ми Вукашин долазио до клонућа — она ми је звезда казивала, да ипак не ћемо подлећи.  — Тебе Бог штити, господару мој! — кликну деспотица.  — Али има — продужаваше Угљеша — неко време, како звезде у моме јату трну, бледе и нестају, па и сама моја звезда гине, тамни.  А на супрот њој, ено погледај, мало даље на истоку звездано се јато множи, а сјајна једна звезда прети да надсија моју звезду — водиљу.  Она је све светлија, у колико је ова блеђа.  Слутио сам, ал ’ од како је пре три месеца онај чудновати испосник пророчки нагласио најезду Азијата на наше крајеве, ја више не двоумим.  Ти га се сећаш, Љубо.  Једне је вечери ненадно пао у Сер.  Ја сам појмио његове речи.  Њега је нестало, отишао је тајанствено ко што је и дошао, мож’да да тражи витеза, који ће га боље разумети.  Али се вара.  Угљешина је душа упила у се сву озбиљност његове занесењачке проповеди противу некрста.  Нико га тако неће схватити.  Ја у миру оштрим мач за ратне дане.  Кад судба мени намењује да понесем стег у одбрани Српства, ја морам бити спреман.  Ја ћу први одлучно укрстити оружје са новом силом турских завојевача.  Па или ћемо ја и моји бити први победиоци или — прве жртве!  Па ипак ми се чини да се сјај моје звезде претапа у светлост нове звезде нових завојевача.  Знам —  Деспотица писну:  — Стани, заклињем те живим Богом, не даље!  Одбиј сумњу, што ти душу мори.  Освоји ли она, ти више немаш снаге неће више бити тебе.  Не, не, све је то варка ока, обмана.  Немој веровати звездарским тумачењима, јер смо онда пропали.  Ево — и она се лако спусти на колена — преклињем те —  — Устани, мила љубо моја — зваше је Угљеша, дижући је.  — Заборави ову пошалицу моју, она није за те ни била.  А ја ћу се бринути, да ти и делом докажем, да није нестало у мени снаге ни издржљивости.  Заборави све то.  — Хвала господару!  Али време је да ти кажем, да и ја не смећем с ума пророчке речи чудног испосника.  Он рече да Азијате ти потражиш, јер је све пропало, ако они нас први нађу.  Деспоте, твоја је слава допрла и до тог атонског пустињика, и он у теби гледа спас!  Кроз ноћну се тишину разлеже трубни знак један пут, два пут па онда и трећи пут, а мало после чу се звека ланаца на покретном мосту код бедема и шкрипа кључева у великој гвозденој брави на градским вратима.  Деспотица погледа Угљешу.  — То је какав поклисар, мож’да чак од границе — одговори Угљеша па, пошавши са деспотицом низа степенице, које се отворене увијаху око спољне стране високе куле, као и нехотице погледа на звездано јато.  Љуба то спази, а он јој, да је преухитри, рече:  — Не бој се.  Ма какве ми гласе поклисар донео, одмах ћу доћи, да ти их саопштим.  Чекај ме у ложници.  После кратког времена Угљеша ступи у собу, где га је деспотица очекивала.  Он је био јако потресен и изненађен добијеним гласовима, а она му пође у сусрет.  — Глас, који ми је донео — рече јој он — ноћас гласник, није мио, није добар, далеко је од добра.  — Ипак не очајавај! —- храбраше га она.  Те га се њене речи још више неугодно такоше.  Погледа је право у очи, и рече:  — Љубо, тебе се више тичу.  Буди храбра!  Она се трже, пребледе, и брзо упита:  — Да није —  — Отац твој —  — Отац?  — Умро је.  После толиког боловања ипак је подлегао.  Деспотица цикну, а Угљеша је изнемоглу прихвати и спусти на меко седиште.  За тим она бризну у плач.  — Љубо! — рече јој Угљеша после неког времена.  — Буди храбра.  Ти си изгубила оца а ја првог помагача свог.  Деспотовини је тај губитак ненакнадан.  У томе је и туга, али теби, гранчици са стабла његовог, нека у томе буде и утехе.  — Ах, оче мој!  — Глас је кратак и непотпун, али у толико више тужан.  Љубо, ти ћеш ми послати из Драме што пре опширније.  — Хвала ти, господару.  — Ал ’ није то све.  Други је глас да је — Дренопоље пало!  Туга деспотице Љубе чисто стаде.  У њој плану жар свеснога частољубља, и она лаганим али поузданим гласом рече:  — Господару, не чекај, спремај се и пођи на сусрет дужности.  Ја ћу ти помоћи! ....  Кад по заповести Угљешиној уђоше к њима дворанке, да, и саме плачне, теше деспотицу, Угљеша се удали, очевидно и сам потресен губитком најпоузданијег крила на граници.  — Једна са свим утрну! — рече скоро полугласно излазећи.  Сутра дан рано из јутра уђе у собу деспотову војвода Тома Теологита, човек лепа лика, црних мало потуљених очију, које као да сакриваху лукавство, што одаваху црте лица а особито доња вазда притегнута усна.  Угљеша га је очекивао, па га је одмах, још пре но што га је Тома могао поздравити као свога владара, дочекао:  — Звао сам те, војводо, да ти саопштим једну своју одлуку, која се тебе тиче.  Дренопоље је пало.  Ћесар Војихна, господар Драме и таст наш, преминуо је.  Оставио је најважнију страну моје деспотовине у часу, кад ми је његов глас, мудрост његовог ума и јунаштво срца његовог било најпотребније.  Он је управљао драмским крајем готово неограничено.  Ја нисам имао ни потребе ни разлога да своју превласт истичем, јер је он ипак одано вршио своју дужност.  Драмска је област на граници, а Драма је предстража Серу.  У Драми је остала узвишена ташта наша, ћесарица Ана, али војсци драмској ваља накнадити старога ћесара Војихну.  Можеш ли се поуздати, да примиш управу над драмском војском Војихнином?  Тома Теологита се дубоко поклони:  — Светли деспоте!  Заповедај и ја ћу слушати без поговора.  Угљеша седе, и руком показа Томи да и он седне, али Тома оста стојећи.  — Прилике су тешке и неповољне — продужи Угљеша.  — Тако је, деспоте.  Захваљујући великом поверењу твоме, није ми непознато стање, у коме се поједини делови српске државе налазе.  Угљеша се мало намршти, а Тома брзо додаде:  — Али ја ипак налазим, да тако мора бити.  Боље је, велим, да се делови спасу но да све за љубав целине иде у пропаст.  — Видиш, — продужи Угљеша.  — Лазар је отишао под закриље угарско, признао је врховну власт њихову.  Он као господар Срема не мисли више на одржање царевине.  Синиша, царев стриц, устао је у име царевине а против царевине.  Богданово је војводство мало а и изложено је могућним нападајима и гусарских дружина и крсташких чета.  Брат наш Вукашин први је развио заставу одржања српске превласти на југу.  Није ли он у борби противу Матије Кантакузена изишао као савршени победилац?  Кад је цар Синиша устао да задовољавајући своје личне прохтеве и ненасите жеље удари клин у јединство српске отпорне моћи са ових страна, није ли пред снажном одлуком и гвозденом вољом брата нам морао устукнути као побеђен и прогнат?  Није ли се ваљало спремати за све случајности, које могу лако и ненадно наступити?  Је ли Вукашин оклевао?  За срећу наше отаџбине узео је част краљевску пре шест година онда, кад и ја деспотску.  Ми бејасмо једини, који се одушевљавасмо мишљу о одржању оне снаге, коју овде на југу затекосмо.  Шта је даље било, познато ти је.  Тома се лако поклони, а Угљеша продужи:  — Радњу призренскога збора ја ни данас после пуне четири године, не могу признати.  Она се противи реченој мисли, за коју се ја и брат ми заложисмо.  После свега тога ми нисмо могли друкчије поступати до онако, како смо и учинили.  У име мисли о јачини српској, која ће моћи дати отпора свакој најезди на ове крајеве, ја сам узео управу над овом облашћу у своје руке, независно од царице Јелене.  Што сам ја учинио у Серу, урадио је Вукашин у Прилипу.  — Снажној руци твојој стао сам тада у службу без поговора, — рече Тома, пажљиво посматрајући Угљешу.  — Затекао сам много рушевина, из којих је ваљало стварати тврде бедеме и грудобране.  То сам и учинио, утврдивши градове.  Али је ваљало и душу овога народа умирити.  Успео сам, те сам цариградскога патријарха ублажио.  Он је дигао тешку анатему, која је на народ српски била бачена, кад је српска црква постала самостална са својим патријархом.  И то је донело потребног душевног мира.  Таман сам мислио, да је већ толико отпорне снаге прикупљено, да нас никакви догађаји не могу изненадити, а дође пад Дренопоља.  Од тога часа немам мира ни толико, колико сам дотле могао имати.  Савез туђих владара распао се пре, но што је ишта могао и предузети.  Ми смо остављени сами себи, остављени смо да гледамо, како на очи наше расте нова сила, нова снага дивљих Азијата, Турака.  Угљеша ућута, и гледаше неко време преда се, а онда диже главу, и рече Томи:  — Теби је све ово познато боље него другима.  Зато и назначих тебе за заповедника драмске војске.  — А ја примам високу милост твоју — одговори Тома — у нади, да ћу је ма и накнадно заслужити.  — Добро, — рече Угљеша.  — Све остало остављам теби, да добро размислиш и расудиш.  У Драми ће остати и даље господар ћесарица Ана.  Не треба ни једне речи да ти кажем о твоме поступању према њој.  Пазићеш увек да је, остарелу и слабу, погружену и савладану под теретом најновије жалости, ни у чем не преухитриш, што би вређало њено частољубље.  Она ће, надам се, сву пажњу своју посветити обитељи својој, те ћеш у толико слободнији бити у својим поступцима, а војском ћеш управљати само у име моје слободно и неограничено.  — Надам се, да нећу бити без вредних помагача, — рече Тома.  — И ја тако мислим.  Гојко, млади војвода у Драми, био је старом Војихни десна рука у многом његовом предузећу.  Јуначан, смео, племенит и отворен привући ће твоју пажњу још првих дана.  Стари отац његов Властоје, друг је Војихнин Био му је саветник у ратним и државним пословима а такмац уз звеку пехара.  Тамо је и Рајко, ћефалија, грађански судија, Трилиса нашег.  Њега сам придао Војихни у помоћ, јер разуме војну боље но и сам законик.  Он је ваљан синовац ненадмашнога витеза Момчила.  На њих се све можеш ослонити као на најпоузданије стубове.  — Бићу срећан, ако и ја своме деспоту узмогнем рећи о њима то, што од деспота чујем, — рече Тома притворним расположењем.  — Немој губити из вида, да Драма до скора бејаше као засебна област.  Стари је Војихна и очи склопио, не хотећи никад изрично признати зависност Драме од Сера.  Али — а тебе зато баш и шаљем — не смећи с ума ни једног тренутка велику мисао о јединству и снази нашој на југу.  — Мој се деспот неће покајати, што ме је обасуо милошћу, — рече Тома.  — Драма је — продужи Угљеша — најважнија тачка целе деспотовине и то баш са оне стране, са које смо најслабији.  Док је још била у пуном сјају снага византиска, Драма је била често пута најкрвавије поприште за пробу оружја српског и византиског.  Данас, кад је у међусобној борби напукло или је мож’да и са свим већ скрхано оружје српско и грчко, Драма је један од првих и најлепших залогаја, на које је зинула гладна чељуст змаја османског, који је главу своју пренео овамо а телом и репом по Азији тражи плена још.  Данас ми и Византија имамо једног заједничког непријатеља.  То треба да је водиља сваког рада и нашег и византиског.  Пази добро.  За падом тврдог Галипоља дошао је ето пад великог Дренопоља.  За падом Пловдина и Драме доћи ће пропаст Сера, а са њом ће се и Цариград претворити у рушевине.  — Веруј мојој искреној исповести, узвишени деспоте.  Не бих се ногом макао из ових тврдих зидина, кад не бих веровао у успех посла, који ми ти повераваш.  Мене моја нада не вара! — прилично убедљивим гласом и са неком свечаношћу рече Тома Теологита.  — Али мени моја слутња друкчије говори, — рече Угљеша.  У лицу дође тренутно блеђи, али на мах устаде:  — И деспотица ће поћи с тобом.  Ићи ће на гроб свога преминулог оца.  Поћи ћете још сутра у први освитак зоре.  За све остало, што иде уз нови положај твој, ја ћу се бринути.  Тома Теологита три пута се дубоко поклони и пун скромности изиђе из собе Угљешине.  Али чим заклопи велика врата за собом, очи му севнуше пуним изразом сујетне охолости, и он охоло изиђе из ходника на терасу, од које су се спуштале степенице у градски врт.  Угљеша остаде у соби сам.  Дуго је замишљено ходао по соби крупним корацима.  — Па ипак се руши, лагано руши! — рече полугласно.  Било је то знамените и тужне 1370 године, када је и Дренопоље пало из руку византиских у турске руке.  Тешке су биле прилике, ал ’ опет није било нестало и последње наде.  Уједињеној снази српској не би још била страшна сила нових завојевача Турака, за које се већ видело да се стално мисле на Балкану настанити.  Али раздељеној, несложној и завађеној господи српској страх је био све моћнији непријатељ из Азије.  Јужни и северни делови српских земаља стајаху једни према другима као отворени непријатељски логори.  Доглавници цара Уроша, Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, не мишљаху нити се надаху, да би у господарима јужних крајева, браћи Мрњавчевићима, икад могли наћи брата и пријатеља.  Не мишљаху ни мало боље ни Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша, о њима.  Између северних господара и Угљеше простирала се деспотовина Костадина и Драгаша Дејановића, граничећи се на северу Козјаком и Витошем, на југу Гвозденим Вратима а са запада Овчим Пољем, које је било у Вукашиновој краљевини, где су и градови Прилип и Скопље, Качаник и Битољ и многи други.  Јужно од браће Дејановића била је, Солуну понајближа, омања војводина њиховог стрица Југа Богдана.  Али се Угљешина деспотовина продужавала највише на исток, од састава Струме и Струмице па све до велике Марице.  Столица је целој деспотовини била у Серу, најзнатнијем граду међу свима свих јужних државица.  Ту је била и Драма, друго знатно место у деспотовини; ту је и каменита тврђава Мелник, и Крстопољ на Беломе Мору, и Перитеорион, негда крваво разбојиште и погибија српских левената.  Струма и Места, Бистрица и Мутница и многе друге реке, што се у правцу од севера ка југу, за Бело Море, крећу, натапаху плодне равнице међу тврдим и богатим градовима, на морску обалу наслоњене, деспотовине Угљешине.  И ако се границама нигде не додириваху, Угљеша и Вукашин поступаху у свему сложно, договорно и братски.  А тај споразум не само да им не отежаваху Богдан и Дејановићи, већ га и сами помагаху, јер и сами бејаху у њиховом савезу.  Па ипак не бејаше лако ни једноме а најмање деспоту Угљеши, који је имао да издржи прве ударце турских завојевача.  Угљеша, измиривши противности између многих староседелаца своје деспотовине, којом је самостално завладао 1366 кад је одрекао покорност царици матери Јелени, и својих људи, који дођоше у земљу, до скора под јаким утицајем Византије, са својим навикама српскога живота — наста да измири и цркву српску са цариградском.  А кад и то срећно постиже, имао је слободније руке за спремање на отпор Турцима.  Али баш у часовима, кад се одушевљавао мишљу о потпуном изгнанству турском у Азију и кад је страховао за успех тако великог предузећа, сруши се силно Дренопоље а у исто доба остави овај свет његова десна рука, отац његове верне љубе, ћесар Војихна, који као полузависни господар Драме оде Богу на истину.  Војихна се већ био више пута окушао у биткама са, који олако дођоше до источних граница његове драмске области.  Сад је ваљало да га у ратничким пословима замени Угљешин војвода Тома Теологита, док је ћесарица Ана и даље остала у части, коју јој је положај преминулога Војихне давао.  Ташта одважног и разборитог Угљеше није имала места да страхује за се ни после смрти свога мужа, па се могла више повући у се и са својом нећаком Маром, — која је, изгубивши и оца и мајку у једној опсади Мосинопоља, места на путу из Крстопоља за Перитеорион, одрасла, брижно однегована, код тетке своје, ћесарице Ане — у миру проводити дане.  Али се ипак догодило нешто, што је пореметило мир, тако потребан и дому и души старе ћесарице.  У једној одаји малога двора, што се пружа као крило великог двора све до градског платна великог града Драме седели су за каменим столом, на коме је стајао кондир са пехарима, стари Властоје, негда дворанин а доцније друг Војихнин, монах Исаија из манастира, заповедник градске страже у Драми Љубоје и Рајко, трилиски ћефалија.  Другови су се чешће дотицали пехарима, празнили их и наливали, разговарајући се пријатељски.  Властоје није у мирно доба ни имао другог задатка.  Тако је желео покојни ћесар Војихна у знак захвалности, што му је Властоје једном код Крстопоља на обали Белог Мора спасао живот од морских гусара.  Крупна јуначина, која је превалила преко шесет лета, седе косе, браде и бркова ал ’ румена лика и не помишљаше, да ће се икад од Војихне раставити.  Ал ’ кад је Војихна брзо и ненадно преминуо, старац се промени.  Издаде га мушко држање, освоји срце, па се над мртвим Војихном заплака као дете.  Данас је већ седми дан, како је Војихна сахрањен у малој градској капели, а он се тек први пут нађе за то време у друштву.  Говори, приповеда и пита, ал ' све је мање, краће и мирније.  Још му је сва нада у јединцу Гојку, честитом младом војводи у служби драмског ћесара и његове ћесарице.  Исаија је монах велике учености и од гласа.  У Меникејској Гори, између Сера и Драме, међу различитим већим и мањим манастирима и богомољама био је у то доба најчувенији манастир.  Исаија је био у њему сам.  Жеља за мирним животом и тишином, у којој би свој књижевни и преводнички рад могао продужити, отерала је и Исаију из Сера, где је служио у цркви истога манастира, у Меникејске Горе.  Ту је на миру настављао свој превод богословске књиге грчкога писца Дионисија Ареопагита, прекидајући посао с времена на време, кад је ваљало обилазити велико манастирско имање, даровано многим царским повељама.  Ту је спадао и један млин на Мутници, речици недалеко на запад од Драме, са засеоком готово на самом путу из Сера за Драму.  Кад год је дотле дошао, није жалио такнути и до Драме, не толико ради господске малвасије колико ради виђења са својим врсницима Војихном и Властојем.  Године и буре живота навалише на њ, те саломише некадашњу његову дурашност.  Ређе се креће у последње доба из своје манастирске ћелије, а сада га је у Драму довела тужна свечаност при погребу Војихнином.  Ту се задржао и после тога неколико дана по жељи свих а нарочито деспотице Љубе Угљешине, кћери Војихнине и Анине, која је часове туге своје разгаљивала у ученом говору са старим монахом.  Противно мирноћи ове двојице стајала је снага Рајка и Љубоја, честитих јунака, који се готово допуњаваху у карактерима својим.  Рајко је, и ако доста старији, био јунак, који слабо помишља на свијање гнезда свога, а Љубоје је и о томе размишљао вазда а у последње доба и више, но што његовој млађаној плаховитости приличи.  Разговор се међу њима поглавито водио о паду Дренопоља па онда о приликама, које је оставио њихов покојни господар Војихна, и о деспотици Љуби, која је дошла на погреб свога оца.  Говорило се о тузи у дому Војихнином, о старим данима ћесарице Ане, о мудрости деспотице Љубе, о благости и доброти лепе рођаке дворске Маре.  Само су избегавали говор о новом заповеднику драмске војске, Томи Теологити.  Властоје је таман просто и без кићења али лепо и дирљиво био испричао како је деспотица писнула од бола, када је улазећи у тврђаву видела породични грб Војихнин на главним вратима покривен црним превесом, и како су јој се тужним писком одазвале мајка и сестра Мара — па је у њиховом друштву наступила нема тишина.  Тишину прекиде Гојко, црномањаст младић подужих бркова а без браде, који у пуној ратној спреми уђе у њихову одају.  — Знао сам — рече после поздрава — да сте овде, па дођох да се опростим.  Сунце већ косо бије са запада, морам се журити.  Они га зачуђено погледаше.  — До пре неколико тренутака нисам знао, да ћу бити путник.  Узвишена ћесарица ми је наложила да у морској тврђави у Крстопољу осванем сутра, и да утишам узрујаност међу становницима, које с мора гусари на глас о смрти ћесара Војихне почеше узнемиравати.  Пут је велики, а рок кратак.  Ваља ми летети.  С богом!  Благослови, свети оче!  Они устадоше да га испрате, али он, здравећи се са њима, рече:  — Останите.  Изгубио бих мож’да који тренут времена у вашој пратњи, а часови лете.  Праштајте!  И на мах изиђе.  Рајко се присети, и брзо пође за њим, а остали продужише да, уз лагано сркутање доброг кипарског вина, нагађају о приликама у Крстопољу, важној тачки према острву Тасу у Велом Мору.  Рајко стиже Гојка на малим каменим степеницама.  — А зна ли за твој ненадни одлазак Мара? — упита га тихо и озбиљно.  — Не верујем.  Ја јој не могах јавити, — одговори Гојко.  — Онда ћу ја, — пожури се Рајко.  — Доцкан.  Ја одлазим с места, — задржа га Гојко, показујући му једнога копљаника, који им привођаше два оседлана и спремна коња: једног за Гојка а другог за себе.  Тада Гојко ухвати Рајка за руку:  — Ти си ми пријатељ?  — Био и остајем! — одговори Рајко.  — Бићеш ми и кад —  — Не будеш овде.  Не брини.  — Хвала ти!  Стискоше један другом јуначке деснице, Гојко скочи на коња, па се са пратиоцем изгуби погледу Рајковом међу градским платнима.  Кад је излазећи из малог тамника ступио на последњи мост међу бедемима градским једна му рука пружи кроз мален отвор ноћне стражаре киту поменка.  Он брзо узе, и руком мило отпоздрави она два сјајна црна ока Марина, која га благо испраћаху.  Ћесарица Ана била је племенита госпођа и образована женска, која је знала схватити озбиљност прилика, што од неког доба насташе у српским земљама.  Па ипак се она врло мало мешала у управљање обласним и државним пословима.  А кад је добила женско дете, потоњу деспотицу Угљешину, још се више повукла себи и своме дому, одлично се старајући да чедо своје подигне и оплемени.  Заузимљивој мајци и разборитој госпођи то је и пошло за руком.  Љуба је расла, црпући у души своје мајке благост и тихо суђење а у витешком карактеру свога оца одлучност и постојанство.  Била је у шеснаестом лету, кад се у њу загледао Угљеша Мрњавчевић, па је и запросио.  Она му је по пристанку родитеља својих радо пружила руку.  Византиски учитељи њени, дадиље и дворанке већином су се после тога разишли, а на дому Војихнину остала је само некадашња дојиља њена Видосава.  Њено место у дому Војихнином доцније заузе сестра јој Мара.  Ана је имала близу шесет година, када је Војихна умро.  Али је судба њена, честа у доба државне несталности, учинила, те је, ислабела, изгледала старија.  Мара је била тада у осамнаестој години.  Лепа, на супрот топлом сунцу свога завичаја, плавојка привлачила је на се пажњу и душевним и спољним украсима.  Стари се Властоје слагао са добрим монахом Исаијом, да је она најлепши цвет, што је последњих година изникао на плодним, али често пута крвљу натапаним, долинама јужне деспотовине српске.  Мишљење свога оца делио је врло радо и његов Гојко, па је у мислима и жељама и даље ишао.  А Мара се баш највише и паштила, да сазна његове мисли, за које јој је слатка слутња наглашавала да одговарају њеним жељама.  И сазнала је, па је казала доброј старој Видосави, а Гојко је тајну своје среће поверио своме верном Рајку.  На витешком мегдану, један пут, забаве ради Гојко је са својим коњицем Лабудом био готов срнути у пропаст.  Опомене старијих на погибао таког кушања судбине не могаху Гојка задржати.  Изјављујући да га само реч из једних уста може задржати, он је са Лабудом налетео на ров и прелетевши бездан, у коме га је очекивала готова смрт, пожњео је успех, праћен громогласним клицањем свих гледалаца.  А кад је хтео да по ново куша судбину, Мара се одлучи да и она своју срећу проба.  Приступила му је узбуђена, јер је знала да од одговора његовог зависи и срећа њена.  Послуша ли је, спасао је себе, и казао јој, да је љуби.  Не послуша ли — он ће погинути а она увенути.  — Витеже, — рекла му је она пред свима гласом, који је издавао свуколику неизвесност судбине њене у томе часу — и ја желим да се два пута Бог не куша!  Гојко је весело вратио свога Лабуда војнику, а сам је Мару одвео у друштво, из кога се била издвојила прилазећи њему.  Од тога је дана она била срећнија, он веселији, а добра Видосава није одрицала својих услуга ради милих порука двају заљубљених срдаца.  Али је на скоро за тим нагла смрт Војихнина помутила ведрину судбине њихове, кад је и Гојко морао на неодређено време отићи.  Мара је истински тужила са Аном и Љубом за преминулим ћесаром.  У црном руху са распуштеним власима оплакивале су смрт његову.  Бдења, молитве и помени, које су смирени служиоци олтара Божјег читали за покој душе старога ратника, а још више сузе, ливене из дубине истинског осећања жалости, олакшаше боле и тугу њихову.  И после прве силне жалости наступи мајина тужног и тихог размишљања.  — Гладног нахрани! учи нас господ, — говораше Ана чешће.  А једном зовну дворанина:  — Благоје, је ли раздељена у подграђу сва храна, коју одредих да се сиромашним домовима изда за покој душе доброг нашег господара?  — Јесте, узвишена ћесарице!  — Је ли која душа остала гладна после тога?  — На моју душу грех, ал ’ ја мислим, да је било довољно, — искрено одговори дворанин.  — Одавно — рече мало после Ана — није у нас постављена трпеза сиротињска.  Мож’да би могло то бити сутра?  — Ако нареди узвишена ћесарица, — одговори дворанин.  — Онда нека буде.  — А ја ћу, мајко, надгледати посао, — рече деспотица Љуба.  — Заједно ћемо са Маром.  — Али, мајко, — сети се деспотица — је си ли тамницу отворила?  — Хвала Богу и не бејаше никога за тамновање, дете моје, кад издахну твој отац.  Тамница је празна, слава Богу! ...  Други пут пак док је Мара тражила забаве у Видосавином приповедању чудноватих доживљаја њених, Ана, а још више Љуба, блажила је тугу у мудрим речима ученога Исаије.  Монах Исаија у часовима књижевне забаве са деспотицом Љубом читао би јој одломке из свога превода богословских дела са грчког језика, или би са њом расправљао о старијим књижевницима и беседницима византиским.  Исаија се преко свега одушевљавао беседама Јована Златоуста, а деспотица му је давала за право, хвалећи са своје стране побожну поезију Дамаскинову.  — Мени се — говораше деспотица — не свиђају певања песника Манојла Филона, и ако он велича царски престо и скиптар.  У витешким делима и племенитости, коју певају наши певачи — а ја сам то чешће слушала — налази душа моја више уживања.  Мож’да то долази и отуда што много ценим наше јунаке, чија сам витешка дела очима својим гледала.  — Онда ће деспотица са насладом читати приче о Александру Великом, — рече Исаија.  — Читала сам већ и одиста са пуном милином.  — Ја сам тек недавно научио грчки у старим годинама својим.  Али не жалим за труд.  Имао сам се око чега и намучити, — додаде Исаија.  Тако су прошли дани прве жалости у двору Анином, а мало за тим отишао је и Исаија, обећавши да ће чешће походити деспотицу, која ће у Драми остати до јесени.  За то је време и нови заповедник драмске војске Тома Теологита успео да сазна главни ток дневнога живота и пословања у граду и подграђу драмском.  Дошавши у тренутку највеће жалости ћесарице Ане био је примљен без икаквих већих знакова одликовања, које његово наименовање доноси.  Брзо је познао људе и проценио је.  Једне је више призивао, друге избегавао.  О њему се није првих дана говорило, и ако је његов долазак све изненадно а неке и немило дирнуо.  Није им био непознат, јер је са Угљешом више пута долазио у Драму и ишао даље, али не бејаше никога, који се у почетку обрадовао његовом доласку.  — Туђин је, — рекоше једни.  — Византинац рођењем, — додаваху други.  — Али га је деспот послао, а он се мора слушати, — расправљаху трећи.  И на томе се обично свршивало.  Међу тим је и Тома Теологита имао већ свој суд о њима.  Тешко је рећи, шта је и како је Тома о себи мислио, нити је лако било завирити у његову душу и мисли па проценити, да ли је био охол из уверења о великој вредности својој или је охолошћу мислио да накнади недостатак, који у томе ни њему не беше непознат.  Једно пак, чиме се необично одликовао и што га је Угљеши вазда препоручивало, била је могућност да, добро посвећен у немоћ византиског царства, увек износи стање ствари у светлијој боји.  То његово, намерно удешено, ружичасто гледање на тамне стране државних прилика Угљешу је у почетку обмањивало о величини његове душе и ширини његових погледа.  Али је у толико лакше рећи, шта је Томо о другима мислио.  Гојка је мало знао, али по Рајку, који му се не допадаше ни мало са отворености своје, није марио ни за Гојка, сазнавши да су они искрени пријатељи.  О старом је Властоју мислио, да га не ваља вређати зато, што му није ни у ком случају ни мало на путу.  Ани се привидно покоравао, али је сву пажњу своју усредсредио у помисли, да деспотицу Љубу непрестано обасипа хвалом, услужношћу која не би ломила његове интересе, и предусретљивошћу, која је била напред прорачуњена.  Једина је била Мара, према којој је био неусиљено пажљив, па ипак и ту са посебним својим разлогом.  Кад се једног предвечерја у доба сунчева заласка пред великим двором ћесаричиним искупило готово цело друштво градске господе, Тома се показиваше према свима веома љубазан а према Мари и сувише пажљив.  За време витешких проба и пошалица забавних Мара опази како се далеко у облаку више њих вије нека грдно велика орлушина, па је показа јунацима.  Тома узе лук и тетиву и, нанишанивши, пусти.  Па не часећи ни часа узе другу стрелу и оком ухвати орлов лет, како се бејаше упутио даље на запад.  Овај други хитац не промаши, и орао вијући се у ковитлац са раширеним крилима паде код најнижег градског бедема.  Тома се окрете Мари па јој галантно рече:  — Ви сте то желели, и само та помисао учинила је, те ми је рука, пуштајући прву стрелу, задрхтала.  Љубоје, чувши те речи, мрко окрете лице у страну.  Али Томине ласкаве речи допреше и до опрезнога Рајка.  Он оштро премери Тому очима, па за се прошапта:  — Овај туђин има очи за лепоту ове девојке!  Прошлост Томе Теологите била је исто тако тамна и нејасна, као и његов карактер.  У Драми су, разуме се, о њој разбирали и гледали да из напабирчених делића саставе ма и непотпуну слику.  Највише је пак светлости на Томину прошлост бацио Рајко причањем својих успомена о стрицу своме, чувеном војводи Момчилу.  Кад је један пут у говору споменуо Тома битку код Перитеориона и неко мало своје учешће у тим крвавим догађајима, Рајку се обновила у сећању слика некога Византинца, који је као бегунац био неко време у српском логору.  Ево чега се Рајко опомињао.  Његов стриц Момчило био је на гласу јунак-левента, а земљиште првих његових витешко-хајдучких дела била је планина Родопа.  За првих година свога витештва Момчило се већ био прочуо на далеко.  Чувен јунак осећао је да му поред одважности и срчаности треба и више ратничке вештине па и господске углађености.  Кад је Момчило баш размишљао у граду своме о томе, јаве му слуге да је у град доведено неко сумњиво лице.  Радозналост нагна Момчила, да пусти преда се незнанога туђина.  У разговору са тим дошљаком, Момчилу па4 " / > Дошљак радо пристаде.  То бејаше — Тома Теологита, момче у двадесетим годинама свога века, живо и окретно, гдекад много говорљиво а гдешто и врло ћутљиво.  Рајко се сећа, да се Момчило њиме хвалио.  Кад му је Рајко са својом мајком дошао једном у посету, Момчило је у велико био ученик младога Византинца, кога Рајко у једнодневном бављењу своме и не виде.  Лукави учитељ бирао је сваког дана по што шта необично, занимљиво, па је у шареним, искићеним сликама причао своме необичном ученику.  А овај је природном отвореношћу и искреношћу својом веровао, много веровао младом Византинцу.  Вешти учитељ брзо је свикао навике свога јуначног ученика.  Ударао је у цитру, кад је Момчило испијао пехаре руменике, певао је веселећи ученика - господара.  Момчило се одиста знатно упитомио, разбирао је за начин живљења у првих Византинаца тога доба, трошио је нагомилано благо на скупоцене украсе себи, својим војницима и — учитељу своме.  Рајко није запамтио ни име тога необичног друга његовога стрица Момчила.  Кад се лукаво Грче напило најлепшега вина, напевало и науживало, стаде наговарати Момчила, да се покаже као витез у већим државним делима.  Нико није знао, шта је Момчила навело да се придружи са својом војском отпаднику од цара византиског Јовану Кантакузену, али су они, који су били ближе Момчилу тврдили, да су у два маха затицали Тому са неким грчким поклисарима у тајном разговору и шапутању, а данас Рајко и не верује да је Тома тада тек случајно дошао Момчилу за друга и учитеља.  Ипак је сва одабрана дружина Момчилова пошла са њим.  Тома је дотле успевао у својим скривеним намерама, да Момчило служи Кантакузеновим плановима.  Али се после неког времена окренуо ток ствари.  Што је Момчило више ратовао са својим коњаницима против царства византиског, све га је више одушевљавао одблесак и ако јако клонулог ипак још много примамљивог царства византиског.  Кантакузен је бледео у очима његовим.  Залуд се Тома трудио, да задржи Момчила у савезу против царевине.  Високо одликовање чином деспотским, које је добио од Византије, раскинуло је сваке везе између њега и Кантакузена.  Они постадоше непријатељи.  Момчило се ожени и настани у граду Ксантији, одакле је господарио равницом у приморју Белога Мора.  Тада је к њему дошао и Рајко али Томе није ту застао.  У чешћим бојевима, које је дотле непобедни јунак Момчило водио противу Кантакузенове војске и његових савезника, турских чета, и Рајко се извештио ратничким пословима и очеличио срце своје.  Приљубио се уз Момчила као син уз оца, јер Рајко није свога оца ии запамтио.  Последња битка Момчилова била је његова погибија код Перитеориона, града недалеко од обала Белог Мора.  У очи самог боја дошао је у стан Момчилов Тома.  Дуго се на само разговарао са МомчилОм, и остао је у његову стану.  Момчило је имао до четири хиљаде извежбаних коњаника, са којима је ступио у бој на отвореном пољу противу много надмоћније турске војске.  — Бој је био страшан, — причао је Рајко.  — Небо се проламало од убојних узвика, од писке рањеника од поклича живих ратника.  Земља је тутњела од трке поузданих жерава.  Ваздух је пиштао од фијука стрела и узмахивања сабљама.  Био сам рањен у леву руку, али сам јездио за стрицем својим.  Он је био крвав и страшан.  Узвиком је, ужаснијим од крика рањеног лава, плашио непријатеља, сабљом га је тлачно, коњем газио.  У сред највећег окршаја окрете се мени и рече:  " Синовче, иди и нареди нека врата на граду буду отворена за нас.  Срећа нас издаје! "  — Одјездио сам брзо.  Ушао сам у град Перитеорион, али сам свладан и другом раном пао и онесвестио се.  — Кад сам дошао себи, било је све већ свршено.  Градско је поље било општа гробница за Момчила и његове витезове.  — Шта је било са Томом, не знам.  Доцније сам чуо, да се мој стриц могао спасти, али да су врата на граду била затворена.  — Много сам сумњао, али ништа нисам могао поуздано разабрати.  Тома је, вели, био лако рањен у том боју.  Не знам.  Мож’да.  Толико је знао и пријатељима поверљиво причао Рајко.  Међу тим Тома се није више враћао Кантакузену, за кога се могло знати да ће пропасти.  Није му се вратио ни онда, кад је он био постигао тренутан успех, наметнувши се за намесника малолетном цару византиском Јовану В. И није се кајао за то.  Кантакузен је свршио свој живот као збачени царски намесник у манастиру, а лукави Тома Теологита продужио је своје напредовање у служби деспота Угљеше, где се после дужег лутања по српским областима на послетку скрасио.  Са свим незнатног рода из обичне куће цариградске, доживео је да у пуној снази свога века прими управу над војском чувенога ћесара драмског Војихне.  Враћајући се једне вечери са малог излета на коњима Тома је био добро расположен.  У друштву са Љубојем, заповедником градске страже, Тома бејаше прилично измакао испред осталих пратилаца својих.  Дошавши близо драмског подграђа Тома и Љубоје пустише коње ходом, па наставише раније прекинут разговор.  — А војвода ти је Гојко добар пријатељ? — упита Тома Љубоја.  — Јесте — или управо био.  Радо признајем, да је у почетку још при првом познанству нашем будио у мени не само осећања љубави већ и поштовања.  Он је у речи мудар, умом окретан, његови су одговори пуни, кратки али смишљени.  А нада свим му је мио поглед.  Око његово продире, чини ми се, у свачију душу.  Ал ’ баш тај његов поглед мене је — опрости, велможо —  — Говори искрено.  Ми пријатељски разговарамо.  Зар није?  — Тако је.  Мене је тај његов поглед, канда, стао скупих жртава.  — Не разумем те, — притворно рече Тома.  — Хе, велможо, ал ’ ја разумем, а волео бих да не разумем.  Него на што крити?  Добро се загрејасмо винцем, и почесмо по души говорити.  Ако си, велможо, кадгод имао нада, жеља и снова, и ако си за њих какве лепе и благе ноћи мислио, да ће се сви испунити док сване дан — онда ћеш разумети јачину мојих надања.  А ако си после тога дочекао мутан и облачан дан, који је однео собом и твоје добро расположење — онда ћеш појмити и мене сада.  Тома се осмехну:  — Ево ти руке! — рече као у шали, дижући своју десну руку.  — Зашта? —изненађено питаше Љубоје.  — Да постигнеш срећу, за којом жудиш, — рече Тома.  Љубоје се зарумене:  — А од куда ти, велможо, знаш, у чему је моја срећа?  — Знам, јер умем читати људска срца.  Ти си ме чудно погледао у једном тренутку, кад сам стрељао орла пред ћесаричином љубимицом.  Не плаши се, али — и повери ми се, — рече Тома, смешећи се, па ободе коња.  Љубоје се пожури, да не изостане за њим, јер их и пратиоци бејаху већ сустигли у пролазу кроз подграђе Драме.  У Крстопољу је од доласка Гојковог било све мирно, па се и преплашено становништво по ново одало своме свакидашњем послу.  Али у души Гојковој није било мира.  Без поговора послушан покојном ћесару и његовој жени Ани, Гојко је с места послушао њену наредбу и из Драме отишао не опростивши се добро ни с Маром, која је за његов ненадни и брзи полазак сазнала од Видосаве.  Једва је успела да га причека при његовом изласку из града и да му китом цвећа каже, да ће на њега непрестано мислити и њему се надати.  Гојко је њу разумео.  Али га је мучила неизвесност послова у Драми, која је добила новог господара, па је страховао и за своју љубав.  Често је са високог бедема крстопољског погледао уз пут што води Драми, па је очекивао гласове ако ни од кога другог а оно од вернога пријатеља Рајка.  Укаже ли се на далеко прамен магле и путне прашине, у њему срце силније закуца и он жудно изгледа гласника из Драме.  Тако је проводила своје дане и Мара у Драми, а Видосава јој је била једина утеха, једина душа, којој се могла без устезања поверити.  — Ти опет тугујеш? — питала би је често Видосава после одласка Гојковог.  — Видо, ти знаш моје мисли, моје осећаје.  Па могу ли друкчије?  — Разуме се, и можеш и ваља друкчија да будеш.  Зашто тужиш?  Ваљ’да зато што је млади војвода Гојко отишао на крваву војну?  Отишао је у поверењу светле ћесарице наше, а кад се врати она ће му поверити и другу дужност.  Повериће му — тебе и твоју срећу.  Мара се обично на таке и сличне речи зарумени, очи јој погледају веселије, а мисли иду далеко, сликајући и оживљујући најлепше снове њене млађане душе.  Али не мисли о њој само Гојко.  Њена је лепота занела и Љубоја, заповедника градске страже и ваљаног момка у војсци ћесаровој.  Лагано и неопажено љубав је освајала срце Љубојево, док га није потпуно освојила.  Али то није нико знао, јер је Љубоје и самог себе обмањивао уверавањем, да је то тек само пошалица срца.  Па ипак је неко наишао и на ту тајну стазу сазнања љубавних снова Љубојевих.  А то је био главом препредени Тома Теологита.  Један поглед Љубојев, где је осећај отео узде разуму, био је довољан да пробуди сумњу Томину.  А једна ма и најмање основана сумња кадра је била привући сву пажњу Томину, само ако би била у опреци са његовим жељама.  Тома је мислио, да је Љубоје већ у његовим рукама.  И одиста се Љубоје све више лепио уз тога, дотле немилог му, дошљака.  А пијући у друштву са њиме, Љубоје је бивао све ређе са старим друговима својим.  Међу тим ни сам Тома Теологита није био слеп према сјају Мариних врлина, и ако његове мисли не идоше нити + могаху ићи тако далеко као сањалачке жудње Љубојеве.  — Она је играчка за забаву у овом граду, међу овим дивљим створовима.  Тако је кадшто мислио Тома.  — Играчка се и не узима у руке са другом намером но да нас забави, а последња забава, коју нам може дати, то је њено кршење.  То је други пут мислио.  — А не би, на послетку, било на одмет и да се једном скрасим после толиког лутања.  Та ја бих се могао и оженити и бити ћесар у Драми.  Има у овим земљама и злата и блага свакојака, и вина и понуде, и господства — па опет шта је све то!  Играчка, наивна или злобна игра — свеједно!  На то су се сводиле мисли Томе Теологите.  У томе се било већ у велико зашло у јесен.  Деспотица Љуба очекивала је Угљешу, да је врати у Сер.  А кад се чуло да ће Угљеша за кратко време и доћи, почеле су се чинити велике припреме за његов дочек.  Кад труба са градског бедема огласи долазак високога госта велика се градска врата отворише широм а звона са градске цркве зазвонише.  У Драми наста свечан тренутак.  Деспот Угљеша долазио је у походе својој ташти ћесарици Ани, долазио је да води своме двору своју љубу, па је, на послетку, и као врховна поглавица обилазио потчињену му Драму и њену област.  Ћесарица Ана изишла је са свитом својом до самог уласка у град.  Свештеници и духовници стајали су у одеждама а градска посада са својим војводама у ратној спреми свечанога изгледа.  Угљеша је ишао на коњу сам.  Испред њега јахала су два копљаника а по зади њега била је његова остала пратња, пред којом је био Тома Теологита.  Кад пређе велики мост на јарку, што са стране главних врата одваја цео град од западне стране градског подграђа, Угљеша се упути право великим вратима, на којима је још стајао превес, што је покривао грб Војихнине куће.  Ћесарица Ана држећи деспотицу Љубу за руку изиђе два, трн крока напред, а Угљеша скочи са свога коња.  Један копљаник из пратње прихвати узде од Угљешиног коња, који је на мах стао као укопан.  — Поздрављам те, господару наш и мили зете мој!  Буди скромном дому нашем милостиви господар и драги гост! — поздрави Ана Угљешу, па се окрете и са сребрног служавника, који принесе један дворанин, узе со и хлеб, подносећи их Угљеши.  — Здрава нам буди, узвишена ћесарице и драга нам мајко миле љубе наше! — отпоздрави је Угљеша узевши хлеб и со.  За тим се са њом загрли, па се пољубише у лице, а кад је Угљеша са искреним поштовањем пољуби у руку и она њега у чело — старој ћесарици заблисташе у очима сузе, које се као крупан бисер скотрљаше низ образе.  Она их није крила, а оне, необрисане, сијаху као најлепши урес у часу радости ожалошћенога лика старичиног.  Држећи за руку Ану, Угљеша се окрете и пође са њом ка Љуби.  Тада пусти старицу па се са деспотицом од срца пољуби.  — Добро ми дошао, мили господару мој! — поздрави га Љуба.  — Буди ми срећна и здрава, деспотице моја! — одговори јој он.  За тим узе Ану с десна и Љубу с лева од себе и пође с њима.  Кад приђе осталима, прва се руке његове маши Мара, а он јој се благо обрати.  После тога се поздрави са војводама, који га громогласним клицањем радости дочекаше.  Стари се Властоје пољуби са њим, па сви лаганим свечаним ходом пођоше напред.  Прошавши и коњанике на претпоследњим вратима, дође Угљеша са осталима до последњих, где га дочекаше свештенство и духовници.  Најстарији међу њима, настојник цркве светог Прокопа, с крстом у левој и босиљком у десној руци ступи корак испред браће своје:  — Благословен од сада па до века Господ, који те, рабе Божји, посла к нама!  Угљеша пољуби, прекрстивши се, злаћени крст, а ђакон настојников изиђе пред Угљешом са осредњом, у злато уоквиреном, иконом светога Прокопа, заштитника Драме.  — Нека јаки Господ с небеса оснажи моју слабу десницу, да буде моћни заштитник свете цркве наше! — узвишеним гласом рече Угљеша примајући на дар поднесену икону.  Гомиле народа, мушког и женског, старог и младог, које се бејаху из подграђа искупиле у просторијама пред великим двором, гласним клицањем поздравише господара свог.  Тако је Угљеша свечано походио Драму први пут после Војихнине смрти.  Кад су господа ушла у двор, звона престадоше, а весео се народ ухвати у два велика кола.  Држећи се за убрусе у колу запеваше песму, па се по њој стаде кретати леса играча.  То бејаше прво јавно весеље у граду после смрти Војихнине.  Усред највећег весеља изиђе из двора логотет Угљешин с пергаментом у руци.  Са њим је био Тома Теологита и неколико војвода.  Логотет се попе на камени наслон, који је стајао у сред дворишта служећи као степеница ради лакшег узјахивања и сјахивања с коња, па одви пергаменат.  Копљаници и народ слегоше се око њега, а он високо диже одвијени лист па стаде читати Угљешину повељу.  Да би обележио и у трајнијем спомену сачувао свечаност походе својој ташти, Угљеша објављиваше, да Ану утврђује у господству, које јој припада по заслугама преминулог Војихне, и даје јој власт ћесарскога сана.  А уз многобројне поклоне и дарове особито издашном милошћу обасипа пресвети храм светог Прокопа у Драми, дајући му неколика села у метохију.  Па, најпосле, скидајући неке терете дажбина и деспотског кулука са становника Драме, деспот призива благодет Божју на се и своја грешна дела.  Кад логотет заврши читање, Угљеша се појави на прозору с Аном и Љубом, а свет их весело поздрави, па, пијући и певајући, опет обнови коло.  Ана затражи Мару, да и она с њима изиђе, али ње не бејаше.  Она је међу тим у својој соби а на грудима Видосавиним лила сузе, јадајући се:  — Добра Видо!  Милост деспотова није захватила онога, који је ње највише заслужан.  До Гојка, забаченог и заборављеног, не допиру гласи овога весеља.  Видосава је тешаше, ал ’ она продужи:  — У место тога онај ми туђин досађује.  Видосава је, мало изненађена, запита:  — А чим, чедо моје?  Мара је погледа право у очи, хтеде јој нешто више рећи, али само додаде:  — О, Видо ... па загушена јецањем спусти своју главу нај Видосавине груди.  За време док се Угљеша бавио у Драми и док је обилазио омање тврђаве прелазећи и на леву обалу Месте ближе граници, Тома Теологита бејаше удвојио своју пажњу.  До краја пажљив према Угљеши и деспотици Љуби, Тома је знао да та пажња иде само у корист његову.  Тако је Угљеша све прегледао и нашао да је све опако, како је оставио ћесар Војихна издишући.  А он је и тим био потпуно задовољан, јер је обично бивало, да у области наступи неред и расуло, чим нестане правог обласног старешине.  И ако је знао, да је овом уздржаном реду у области драмској више припомогла сама личност Анина, коју су сви необично ценили и поштовали, ипак је Угљеша налазио да ће ту бити и какве заслуге новог заповедника драмске војске Томе Теологите.  А и сам гранични положај драмске области доста је учинио, да се ново стање без поговора прими, јер се свима ваљало бојати сукоба на граници са непријатељем.  Томи је било мало неправо онако Угљешино истицање и одликовање ћесарице Ане, али је то остало само у његовој души.  Кад се већ приближио крај гостовању Угљешину, ћесарица Ана жељаше да све славље не прође без уобичајеног великог лова, те забаве најмилије и великој и малој госпоштини, и старим и младим.  Ана сама није могла ићи, али је настала да спреме за ловачки поход буду што свечаније.  Соколови су, жељни плена, кликтали на дворишту, кад су осетили час поласка.  Хртови су цичали и отимали се, а ловачки су се рогови пробе ради разлегали преко градских зидина.  Био је већ крај месеца октобра, кад и издашна јужна природа почиње лагано уступати пред првим јачим корацима зиме.  У празорје се кренуло одабрано друштво на чилим коњицима.  Ту је био деспот Угљеша са оружјем и позлаћеним рогом ловачким; ту деспотица Љуба и лепа Мара на обученим коњима својим са лаком стрелом и тулом о рамену; ту је Тома Теологита, забринут да се данас не деси штогод, што ће му донети немилости господареве; ту су Рајко, Љубоје и друге војводе.  За њима а покадшто и поред њих јахали су соколари са изученим соколима на руци, а хајкачи мож’да већ нестрпељиво изгледају на означеном месту долазак ловаца.  Друштво је, изишавши из града, прешло преко пута, што далеки Самоков код Балкана везује са Крстопољем на мору, па се, остављајући у лево пут за Сер, дохватило кратке равнице на левој обали реке Мутнице.  Кад грану зора и они стигоше под источне огранке Меникејскех гора, а што је сунце више освајало и они су све дубље залазили у шумску хладовину.  Друштво је било расположено, јер им скоро свима бејаше ово први лов од летос, од смрти Војихнине.  Угљеша, Љуба и Мара измицаху у разговору напред, а за њима се журио, још једнако забринути, Тома.  Понеко од млађих витезова, кад му се досади држати непрестано на узди свога коњица, скрене с пута па дохвативши се више простора ободе чилога коња свог.  Земља затутњи, суво лишће полеће са ње у висину, дружба кличе, и после неког времена витез се враћа у ред са добро ознојеним и мало примиреним жеравом.  Соколари драже соколе, па се онда са њима свађају, а на крају целог похода два се дворанина, на омањим коњићима, шале:  — А како да ти не будем, синко, невесео — вели један од њих — кад сам ноћас снио немиле снове!  — Ништа, ништа, чика Благоје.  Кажи сан, па ако ти не раскујем тајну без расковника и не растумачим сам без вражбина, ево моје русе главе, — одговара онај други, младић.  — Истину велиш?  — Него?  Зар не знаш да је моја породица учена?  Зар си заборавио, да је једна моја стрина видела, истина мало по из даље, и саму свету Софију цариградску?  Шта ћеш више!  — Добро, — осмехну се старац.  Ево сна, па га тумачи.  Љушкао сам се на облаку дуго, дуго, док ти се облак као провали или развуче, не знам ни ја, па ме испусти.  Нисам дуго летео озго, па бућнем у неку воду.  Кад тамо, а оно није то обична вода већ неко море, по њему свуда сама пена ал ’ црвена као сушта крв, а ја ту пену хватам, море ме љушка, а ја спавам.  — Врло добро, старче! — весело рече младић.  — Далеко је од добра, синко, — као забринуто вели старац.  — Погинућу ти првом приликом.  — Ха, ха, ха!  Погинућеш да Богме, и то још данас ал ’ од вина, старче!  Ха, ха, ха!  — Пожуримо мало ову нашу кљусад, јер смо. много заостали, — рече старац, и обојица ободоше коњиће.  На утоку великог планинског потока у Мутницу, чекали су хајкачи са хртовима господу.  А недалеко је одатле и велики млин манастира светог Јована Претече са осталим зградама.  Стигнувши на уговорено место, дружина се поскида са коња, које прихватише копљаници. Таман се разданило, те ловци видеше да ће их послужити време једним од најлепших дана позне јесени.  Одморивши се мало, оставише коње, из којих је била читава магла од паре, па се почеше одвајати у омање ловачке групе по уговореном плану и са једном лозинком.  Тако се друштво брзо смањивало и на послетку ишчезе.  На дати знак хајкачи са других страна почеше свој посао.  За мало па се већ чује лајање паса, кликтање, одјекивање ловачких рогова и по неки нејасан одзив са другог врха планине.  Већ клонула природа чисто оживе.  Деспотица Љуба није ишла са ловцима само из обичаја да се увелича друштво, већ је и сама била страсан ловац.  Сада је у њеном друштву — више ради ње — била и Мара.  Врло вешти познавачи планине и свих долова и урвина у њој бејаху одређени за њихове пратиоце.  Чувши после толиког времена кликтање и дозивање рогом ловачким, деспотица Љуба оживе, очи јој светлије погледаше а груди се бурно надимаху.  Она одважно зађе у планину, вешто трагајући дивљач.  На једној коси она се, слутећи плен, одвоји од Маре и у лаком је скоку нестаде.  Мамљена све дубље међу столетне грмове деспотица се и не сећаше да је Мара по жељи њеној очекиваше.  — Деспотица је дубоко зашла, — рече Мари стари дворанин Благоје, који заостаде као једини пратилац њен.  — Недалеко је — продужи он — одавде стари замак, подигнут у доба, кад је овде била међа гранична.  — Води ме тамо, — рече Мара.  То бејаше на самој ивици планинској, онде где кроз средину планине зија велика провалија, подигнута повећа сада готово опустела каменита кула овалнога изгледа.  Дворанин уведе Мару у доњи део из кога су полазиле стрме степенице за горе.  Мара пође тим степеницама и изиђе на горњи бој, где су биле две малене собе са једним предсобљем.  — Станује ли когод овде? — упита Мара дворанина.  — Нико.  Само се по мало одржава као свратиште господе, кад изиђу у лов.  — А свраћа се овамо? — упита Мара, улазећи у собу, па видевши ловачку торбу на дивану у њој, додаде:  — Ово је ваљ’да сада неко оставио!  Са уског прозора кроз дебеле зидине био је леп поглед.  Тамо преко провалије настаје нижи део планине а преко ње се види далеко на југ.  У близини се зачу рог.  — Ако буде деспотица, кажи јој да сам овде, — рече Мара и старац се удали.  Мара приђе прозору.  Очима брзо прелете нижи део Меникејских Гора и даље равницу, кроз коју се пружао пут, што је спајао Драму са Сером.  Али се ни на томе не заустави.  Поглед се њен пусти кроз бескрајни ваздушасти простор, и тражаше да се заустави тамо, где је држала да је Крстопољ.  Нашавши се усамљена у средини суморне ал ’ још доста крепке природе, у дивљини, која није ни без својих особитих чари, Мари срце закуца брже а груди јој се бурно шираху.  За очима јој чисто одоше и дах и осећаји, а душа њена шапуташе:  — Далеко, далеко је он, кога волим и кога очи сада узалуд траже!  — Завидим мору, које запљускује обалу на којој се он одмара, ко што завидим и неранџи, коју сада мож’да сише!  — Сва се сада претварам у завист, јер је така завист — љубав неодољива!  — И ево овде, у осами ових гора, ближе једином господу Богу, кунем се, да другог греха немам нити ћу имати до само те зависти!  — Ждрале, поносити бродару неизмерне небеске пучине, ти што летиш југу да тражиш светлијих сунчаних зракова, причај тамо, да овде има једно срце, коме би на сјају једних очију и топлини душе једне било свуда добро и у вечитом леду топло!  — Кажи да студен, што наступа, и вихор, што хита да обнажи лисно дрво, не могу замрзнути љубав моју!  — С Богом, мили гласниче!  И Мара, као и нехотице, махаше руком опраштајући се са јатом ждрала, који се све даље губише ка југу.  Врата се на један мах отворише, и на њима се указа — Тома Теологита.  Мара пребледе, а Тома, изненађен, заста за тренутак на вратима, али се опет брзо прибра и уђе, затворивши врата за собом.  — Извините, кнегињице, али мене је овамо пуки случај нанео.  Мара не могаше ни једне речи рећи, а Тома јој приђе још један корак ближе.  За тим се окрете, те једним погледом премери собу, па онда, готов са одлуком, рече:  — Сумње нема, кнегињице, ово је Фаталан сусрет.  Уклонио сам се из друштва да у самоћи осећам тајну, што је у мојој души дубоко урезана.  Наишао сам на ову кулу, па жељан да се трајније склоним од ловаца, који могу на ме наићи, уђох у ове зидине.  Уђох да овде премишљам о ономе, кога овде — нађох —  — Велможо! ја —  — Не, кнегињице, нисам велможа, већ роб, роб свога срца и — твоје милости!  Недалеко од куле зачу се рог ловачки.  Мара се охрабри:  — Велможо, то није лепо, да се витез користи случајем и шали —  — Душа моја страда, а кнегињица мисли да се тек шалим!  Судбина ми је, видим, дала овај дан, да буде до краја мој! — топлином прекипеле страсти изусти Тома, и са свим се приближи Мари.  — Ја ћу се силом бранити — цикну Мара.  — Али без успеха! прекиде је Тома.  — Викаћу, зваћу у помоћ —  — Нигде никога у близини нема.  Слушајте!  Слабљење звука од ловачког рога казиваше да се та група ловаца опет све више удаљује од куле.  Мара задрхта, а Тома стаде непомичан.  Ветрић, што је скидао лисни урес дрвљу, унесе кроз прозор један пожутели лист.  Тома га руком у ваздуху ухвати, па силом савлађујући се, рече:  — Овај нам лист шаље природа, да нас опомене на пролазност века човечјег.  Не губимо времена.  Ма шта било — и Тома бацивши листак диже руку да такне Мару.  У очима му је сијао огањ јужњачке природе, у њему је кипела страст, а разум је лако уступио своје место осећајима.  Мара са руком на ловачком ножу одступи последњи корак до зида, Тома занесен учини и тај корак, вихор зашуми кршећи суве гране високих грмова, а на вратима се те собе указа — Рајко.  Тома одступи натраг, а Мара викну:  — Спасите ме!  — Велможо! — загрме Рајко, — шта је то?  — Ха, ха, ха! — усиљено се насмеја Тома.  — Кнегињица се без разлога преплашила.  Рајко севаше очима:  — Каква срећа те овде оставих свој ловачки прибор, да за њ дођем баш кад треба!  Велможо, овде може бити свему крај!  — Не, настао је тек почетак! — одговори Тома, докопавши се врата и степеница.  Мара је ћутала о томе немилом догађаЈу.  У души јој је било тешко, али је ипак увидела да није без заштите, и ако је Гојко далеко.  Кад је са Рајком дошла до места, где се имала цела дружина сакупити, деспотица Љуба већ бејаше тамо стигла.  Али Угљеше и Томе Теологите са још неким ловцима не бејаше.  Скуп је био одређен у једном пропланку са северне стране, а одатле је ваљало прилично ићи до манастирског млина, где се спремала поткрепа за утруђене ловце и хајкаче.  После неког времена стиже и Угљеша.  Сунце је већ нагињало западу, а Томе још нема.  Они се кренуше и без њега, а оставише гласнике, који ће га обавестити о њиховом одласку.  У богатом манастирском млину добра вечера очекивала је изгладнеле ловце, а и сам монах Исаија потрудио се и дошао из свога манастира.  Угљеша, Љуба и Мара одоше на кулу, која је млину и његовим зградама давала изглед неког утврђења, а остали се одмараху око млина на пољу, и ако је већ јаче било захладнело.  У сумрак се приступило вечери.  Госпоштина је са монахом Исаијом вечерала на кули а остали ловци и хајкачи окупили су се око великих ватара у дворишту, те се у друштву залагаху погачом и месом а запајаху добрим вином манастирским.  Ветар је хујао и разносио увело лишће и ситне гранчице, распаљујући само јаче ватру на дворишту.  Да одгоне студен, коју ноћ са собом донесе, ловци су пили, а да даду одушке изазваним мислима својим у оваким приликама почеше разговоре и наставише приче о прошлим данима, лововима и ратним приликама.  Све је пролазно, све бледи и угине, па и некадашње одушевљење за великога цара.  С тога, кад дође на ред љутња на многе неугодности, које се данас осећају због метежа и раздвојености, један од ловаца рече:  — Нека је слава и хвала господу Богу горе и нашем милостивом деспоту на земљи, али ја мислим да је за све оно, што је наступило после смрти цара Стефана, крив он сам.  — Ко? велиш.  — Цар Стефан.  — Гле!  — Са свим.  Основао је царство и подигао патријаршију али некако чудно.  Не бејаше, браћо моја, тај посао рађен по закону Божјем и као што треба већ онако, како није вредно било.  — Слава нашем господару, што нам поврати мир душама и измири нас са црквом цариградском! — рече један.  — Гле, сад, а од кад се ти поче бринути за мир душе, кад нити постиш ко што треба, нити што приложи цркви? — насмејаше му се многи.  — Не, браћо!  Није толико ни до јела колико до дела.  А милостиње не могу чинити, кад и сам живим од милости доброг господара, — брањаше се онај пола у шали.  — Тако је, тако!  Е, па живео добри старац Исаија, кад нам је овако добро винце припремио!  — Живео!  И велика дрвена, у кожу омотана чутура непрестано кружаше из руке у руку.  — И вино весели срце човеково! — рече један пошто се добро поткрепио.  — Да Богме! — одговори други.  — Ви, који сте били манастирски ђаци па побегли зато што не трпите мирис од вина, знате то најбоље!  Сви ударише у смеј.  — А, збиља браћо, шта мислите о оном сну, што се прича? — упита један озбиљније.  — А какав је то сан? — навалише неки са питањима.  -— Неко пророчанство, шта ли? не знам ни ја, али сам тако чуо.  Хришћанском цару јавио се у сну анђео Божји, узео му из руку крваву сабљу и предао Турцима.  Зла коб!  Тешка слутња паде и осталима на душу.  Ућуташе и замислише се.  Нему тишину прекине покадшто хујање ветра.  На некој клади више млина под брегом хукну буљина.  Неки се прекрстише, а један полугласно рече:  — На твоју главу.  Мало после зашкрипеше вратнице и заклопоташе точкови од двоколица.  То бејаше пробрана, данас уловљена, дивљач.  Возари, пролазећи туда, поздравише ловце, али нико не устаде да разгледа лов.  Чињаше им се, у насталој озбиљности, да свему томе није ни мало прилике.  Возари стадоше пред млин и унеше дивљач.  Тада приђоше ватри Исаија и Рајко.  Ни они не бејаху веселији.  Силазећи низ степенице на кули, где оставише Угљешу са његовима да се сном крепе, нешто шапутаху.  — Неваљалац је он.  Није ни чудо — туђин је, па га и не боли срце за овим народом, — рече Исаија.  — Ја сам одмах све јавио Гојку по поузданом момку, — шапну му Рајко.  — Погрешио си.  — Што?  — Ваљало је мало размислити.  — Размислио сам и нашао, да ми је дужност.  — Онда, бар за сад, никоме ни речи.  У том приђоше ка ватри.  Они устадоше, да им начине места, па онда и сами седоше.  — Ево, отац Исаија ће нам казати што више о судбини дана, што долазе, — рече један.  — А шта бих ти знао, синко, и казивати!  Тешко ми је, кад станем размишљати о судбини. Имао сам брата Матију, који је увек говорио: док сутра постане јуче казаћу ти шта је у њему!  — Твој брат, оче '? — запита Рајко.  — Да.  — То нисам знао, — рече Рајко.  - Ни ми, — додадоше остали.  — Њега више нема, по свој прилици.  Нестало га је, кад су Азијати заузели Галипоље.  — Реци нам, оче, што.  Ми не знамо, — неколицина се њих обратише Исаији.  — То није било тако давно.  Тек је шеснаеста година наступила од тог доба.  Галипоље је мален али јак град.  Он је бранио прелаз из Азије овамо, па је у свако доба могао бродове задржати и прекинути сваку везу међу Белим и Мраморним Морем.  Ту у Галипољу живео је мој млађи брат Матија као трговац, који је због својих услуга, што их је чинио ђеновским и дубровачким трговачким бродовима, био на далеко чувен.  Али Турцима је требао баш тај градић.  И они га узеше.  Два повереника царевића Сулејмана седну у чамац па се навезу, да преко мореуза пређу у Галипоље.  Ноћ је била мркла и врло ветровита.  Омање су се лађе прибојавале за се, али та два Турчина пређу на трошном чамцу.  Њих поштедеше морски таласи, јер они бејаху — нема сумње — гласници Божје казне над покорима, што се у Византији починише.  Они се извезоше на суво, а случај их намери баш на страну, где бејаше виноград мога брата.  Виноградар му је био неки Грк.  Плашљивица се препаде од Турака, па им поста верна слуга а издајица и свог рода и свога господара.  Они га преведоше натраг царевићу, коме плашљивац причаше све што се имало рећи и о граду и о посади у њему.  Ређаше им све, што у Галипољу вреди, а нарочито их, проклетник, наговараше да нападну на мога брата.  Пошто му царевић даде достојну награду — скиде му главу са рамена, навезе се на сплавовима сам са непуном стотином првих војника.  На Галипоље нападоше око пола ноћи.  Браћо, страшно ли је морало бити, кад је обест агарјанска пала у домове верних!  Исекли су, што је под нож пало, а што се спасло у ноћној тмини, изнело је само голу душу.  Па и то је готово све пропало.  Неке су бездушници, који су издајом хтели да стеку милости, проказали Турцима, и они су главом платили.  Други су поскапали на путу без игде ичега.  Тада је нестало Матије и његове кћери, румене јабуке и највећег блага у нашој породици.  Сумње нема пали су или сагорели у пламену њиховога дома.  Никад и ништа не могах о њима дознати, а већ у Галипоље се није више могло ни одлазити.  Рајко је за време причања монаховог био пребледео, дах му у грудима бејаше чисто застао, два пута је хтео да прекине питањем Исаију, али му реч у грлу застајаше.  А кад стаде Исаија, он узбуђено запита:  — А, велиш оче, твој се брат зваше Матија?  — Јесте, — одговори Исаија.  — А кћи његова? —- упита опет Рајко и немирно устаде.  — Она је, златна јабука наша, била дете од десет, дванаест година, а зваше се — монах болно уздахну — Јелена.  — Јелена? — понови Рајко тако, да сви у њега погледаше, а Исаија, посматрајући га чудновато, рече:  — Да, Јелена!  — Ах! то је она! — јекну Рајко, ал ’ се на питање монаха, који, такође узбуђен, скочи, брзо прибра:  — Слушао сам од неких бродара о њима.  - За оца њеног рекоше да је пресвиско̑ од жалости, а она је остала и некуда отишла.  — Мож’да.  Бог би дао да је бар она жива.  Робом икад ал ’ гробом никад!  За њега сам слутио да је под земљом, Бог му дао у рају насеља! — тужно додаде Исаија па се прекрсти.  За тим опет седоше крај ватре, а Исаија рече:  — Ја сам тада био по пословима царским у Дубровнику, па сам све тек доцне сазнао.  Тешко је било даље говорити.  Исаија је утонуо у тугу, а Рајку је било тешко као да се неке тужне успомене у души и пред очима његовим гомилаху.  Ловци се наслонише на руке подлактивши се, да мало продремају.  Певци учесташе.  Знак да је скора зора, кад се ваља кретати натраг У Драму.  У тузи својој бејаху будни само још Рајко и Исаија.  Обојица ћутаху и гледаху у пламен, који се поступно гасио.  Дрво плане, пуцка, топлином греје а пламеном светли далеко око себе, претвори се у жар па опет од њега остаје само угљен и пепео ....  А то баш и мишљаху Исаија и Рајко о судбини човечјој!  Кад се Тома Теологита онако непријатно растао од Рајка и Маре, ударио је косом, низ коју се лако спустио ка источној страни брега.  Ту, крај једног студенца, нађе Љубоја, који се у самоћи одмарао.  Љубоје је некада био страсан ловац, а од неког је доба охладнео.  У лов је сада изишао више од невоље, да се не замери, него што га је срце вукло.  А кад се нашао у планини, одаслао је своје ловачке помагаче, па је сам остао код студенца.  Ту га, на положеном деблу једног скоро обаљеног храста, затече и Тома.  — А зар ти, војводо, не тражиш лова? — упита Тома Љубоја, седнувши до њега.  — Слабо.  — Ни ја не тражих — продужи Тома — али наиђох на читаву заседу љубавничку.  Похватао сам тичице!  Ти ме, без сумње, не разумеш?  Добро, слушај.  Био сам сведок необично поверљивог и пријатељског разговора између ћефалије трилиског и наше лепе кнегињице.  Љубоја текну у срце, а Тома додаде:  — Нисам се надао —  — Ја јесам, слутио сам и наслутио, да она љуби Гојка војводу.  — Али ја рекох, Рајко —  — Он је само тумач њихових жеља.  — Онда ваља тамо на извору ту везу пресећи.  Љубоје ћуташе, а Тома се нешто замисли, па онда прекиде ћутање:  — Војвода је Гојко и иначе зрео.  О њему постоје већ читаве приче по Крстопољу.  Ми морамо још сада поћи у Драму.  — Зашто? — зачуђено упита Љубоје.  — Тако захтевају и наши и општи послови.  Чућеш и видећеш.  Ти желиш кући покојног Војихне добра?  — Као и себи самом! — искрено рече Љубоје.  — Онда је са њим лако!  — Али и Гојко ми је добар пријатељ.  — Који своме пријатељу срећу убија, душу тамни, наду одузима.  Ипак чућеш.  Где смо сад?  — Одавде до места, где нас очекују коњи са момцима, нема много.  Ја сам наредио да они буду ту, да нас уморне прихвате, — рече Љубоје.  — Добро, хајдемо.  И они обојица пођоше, а после неког заобилажења и стигоше тамо.  — Ти ћеш бити гласник, — рече Тома једном разборитом копљанику.  Отићи ћеш на свом коњу до нашег ловачког стана код млина, нађи светлога деспота и реци му:  „Велможа Тома и војвода Љубоје отишли су у Драму, куда их је узвишена ћесарица ненадно позвала.  Ипак - реци — није ништа страшно да би се светли деспот са својом свитом морао журити.  За тим Тома и Љубоје седоше на своје коње и пожурише се.  Било је око заранака, кад пођоше, а у Драму стигоше доцне.  Ћесарица се изненади, кад јој се јави Тома, па преплашена скочи.  Али је он умири.  За тим су лагано продужили разговор.  Ана је била изненађена.  — Узвишена ћесарице, ја мислим да не смемо оклевати.  Држећи све то у највећој тајности, ипак се морамо журити.  После неколико тренутака Тома јој рече:  — Ја се стављам на расположење, да одмах пођем.  Војвода је Љубоје са мном.  — Добро, он нека га за сад и замени.  Али будите врло пажљиви према Гојку.  Његова породица има великих заслуга за наш дом.  Овде нико ништа не сме за сад о томе знати, да не би глас допро до старог Властоја, који се поболео.  — По вашој заповести, узвишена ћесарице!  Не брините, јер је ваша ствар у поузданим рукама мојим, — рече Тома, са пуном готовошћу пољуби ћесарици руку, па се брзо удали, оставивши Ану збуњену немилим гласовима, које јој је донео.  После неколико тренутака изиђоше из града на коњима Тома и Љубоје са једним пратиоцем коњаником и окретоше јужним путем, који је водио право у Крстопољ.  По мрачној ноћи јездили су коњаници врло брзо.  Сва тројица бејаху уверени да им се ваља журити:  Тома, што је знао да гвожђе ваља ковати док је вруће, Љубоје — што му је Тома реко да им треба хитати, а пратилац — што је морао да иде за њима.  Кад су лагано прелазили преко првог већег моста, што долази кад се пређе трећина пута од Драме ка Крстопољу, Тома рече Љубоју:  — Гојко је бунтовник, који спрема Крстопољ, да се + оцепи од драмске области, па да га преда гусарима.  — То није могућно! није истина! — одлучно рече Љубоје, а Тома чисто уплашено похита:  — И мени и ћесарици јављено је у исто доба.  Ја ћу Гојка вратити у Драму, а ти ћеш га за време заменити.  Тако сам у споразуму са ћесарицом нашао за најбоље.  Ућуташе и ободоше коње.  Ваљало им је пуних десет часова јахати, зато у Крстопољ стигоше сутра дан у јутру.  Кад стражар са тврђаве огласи долазак њихов, Гојко им пође на сусрет.  Њихов га долазак изненади али и обрадова, па и не запази како се Љубоје чисто устезаше да се са њим пољуби.  Гојко их одведе на кулу, где је он становао и одакле је леп изглед на море.  На питања његова Тома одговараше непотпуно, само му искрено рече да је стари Властоје знатно болан.  Гојко сабра веђе:  — Коса је смртна у велико ударила у његов појас.  Године су превалиле.  Једва чекам, да се вратим у Драму. —  — И дочекали сте, — рече му Тома, па му онда испоручи: како га је ћесарица поздравила да управу у Крстопољу преда Љубоју, јер је он потребан Драми.  Гојку засија лице од радости:  — Хвала узвишеној ћесарици на таком поздраву а и вама, што сте ми га донели!  Брате Љубоје, хвала ти на замени!  За час су војничка посада и онај мален број крстопољских становника знали, да су добили новог заповедника.  За Гојком су сви жалили, али су се надали да његов заменик неће бити рђав, јер је из његовог друштва.  То су чули од Гојка, И били су мирни  Кад је сав тај посао био свршен, јави се, неопажен, Томи неки Грк из Прависте, која је неколико часова на запад од Крстопоља.  — Од куда ти овде, Анђеле? — изненади се Тома.  — Хе, хе! — смејаше се овај сатанским смехом — ја сам свуда, где знам да ћу ти требати.  Зар си заборавио на ону моју услугу?  А бејаше, збиља, лепа девојка!  Као пупољак ружин!  Хе, хе, а ко јој је крив, што је била тако лепа!  — А где си ти сада? — упита га Тома.  — Свуда и нигде.  Од неког сам доба у Прависти, а спуштао сам се чак на дно Грчке.  Ђаво ме однео, ако знам, шта ми је право занимање!  Ја сам и војник и видар и трговац и бродар.  Овамо чешће долазим.  Каква срећа што случајно дођох, кад и ти стиже!  — Шалу на страну, али ти си ми одиста потребан.  Јеси ли ти још онај стари Анђео?  — То јест ђаво!  Да Богме!  — А јеси л ’ тачан као пре?  — Да!  — И поуздан?  — Да!  — Колико можеш имати ваљаних помоћника?  — Толико, колико треба!  — Добро.  За добру услугу боља награда.  Пред вече да ми се јавиш.  Иди.  Анђео оде, а мало после и Тома се састаде са Љубојем.  — Јеси ли примио заповедништво? — упита Тома Љубоја.  — Јесам, и већ сам почео издавати заповести, — одговори Љубоје.  — А стража вечерас?  — Ја сам је већ одредио.  Ноћ се спушта.  У тај се мах врата на њиховој соби отворише широм, а на њих ступи Гојко страшног изгледа.  Огртач му се са десног рамена мало спустио, те се у сумраку видело, како му мишица набрецује, кад му се груди од силног узбуђења надму.