ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА  1.  КЊИГА  Смрт Карађорђева  Историски роман из недавне прошлости  Са предговором Душана С. Николајевића  БЕОГРАД.  1928.  Штампан као подлистак у „Малим Новинама“ за 1892. и 1893. годину  Смрт Карађорђева  Штампа „Планета“, Београд, Ускочка улица број 10.  Било је то у почетку Марта 1817. године.  Зима протутњала, дани почели дужати, из даљине већ зенуло пролеће.  Кукурек огласио буђење природе, а нежна љубичица у подножју столетна храста, у загрљају његових снажних жила, већ помаља своју плаву главицу, шиљући у мирисном даху радосне поздраве првим зракама блага јутрења сунца.  Шарена бубамара, већ изишла из свога незнаног зимњег склоништа и виђам је сваки дан како некуда журно хита уз танану стаблику на, чијем су врху набубрели једри пупољци.  У Рогачи смо под Космајем!  Сунце тек што се смирило, и на далеком западу трепти још само последњи румени одсјај његових уморних, угаслих зрака.  Сутон као да мили и силази полако с околних брежуљака на којима се црне шумарци густих, младих гајева.  Дан се свршава, а ноћ настаје, и у овом свечаном тренутку, у целој природи као да беше овладала некаква побожна свечана тишина.  Али ко би боље ослушнуо, чуо би како се кроз ову тишину тихо, скоро нечујно носи некакав пријатан, чаробан шум.  Од куда то тихо брујање?  Народна песма вели: да се може чути „како трава расте.“  И песма право вели.  Кад се у пролеће буди, природа има свој дах.  И ово тихо жуборење, које овако мило лебди сутону мирне, ведре и топле мартовске ноћи — то је равномерно дисање велике и величанствене природе, коју је задахнуло пролеће и која се ево буди.  Али ову слатку вечерњу топлину наједаред поквари нека чудна и, за мирно село необична, врева.  Прво се чуше два три пуцња узастопце, онако као кад неко шенлучи, па се онда разлеже танка, гласовита песма, праћена свирком зурла и лупом бубња и таламбаса.  Песма је била турска.  Наскоро затим указа се крагујевачким друмом читав буљук Турака, њих двајестак на броју, сви на добрим коњима, а до зуба наоружани.  Мирно село Рогача није одавна виђало ове црне госте, и страх обузе сва срца.  Сеоски кнез, обамро од страха, потрча пред Турке.  Али Турци не учинише селу никаква квара ни зијана.  Они се зауставише пред механом и потражише да пију.  Искали су бојаги воде, а примали су и цевчили вино, понајвише ракију.  Кад су се добро поднапили и коње мало одморили кретоше даље, уз песму и грају, говорећи да ће тако право у Београд.  Ови Турци, враћали су се из Крагујевца.  Њих је био изаслао везир Марашли -Али- паша, кад му допадоше први гласи о Цукићевој и кнез Симиној буни.  Али кнез Милош није дао Турцима да се мешају у унутрашње вилајетске послове.  Он ове Турке заустави у Крагујевцу и врати их натраг, а везиру поручи да буде сербез, и да се о миру и тишини у народу ништа не брине.  Он, кнез Милош, одговара за мир и ред, и он ће сам похватати бунтовне вође, и опремити их честитом везиру, само нека везир не пушта Турке у народ.  Појава Турака у мирним српским селима само би узбунила народ, а то би ишло бунтовницима на руку.  И кнез је своје обећање одржао.  Један од бунтовних кнезова већ је био на путу за Београд.  Из даљине још се чула песма веселих Турака, кад у Рогачу уђе друга једна гомила коњаника, у многоме друкчија од оне прве.  Истина и ту се чула песма, али је та песма била више налик на болно јадање крвавог и несрећног срца.  Ова је песма била српска, а српска је била и пратња која је спроводила овога чуднога певача.  Било их је на броју десетак душа.  У средини је јахао невољни певач, а око њега склопили се мргодни, зловољни пратиоци.  Људи мрачна изгледа и мрка закрвављена погледа.  Сви добро одевени и добро наоружани, те се на први поглед могло познати да су верне слуге каква моћна господара.  Тужна је то била песма, што се кроз вечерњи сутон разлегала као последњи вапај препукла срца.  Незнани певач тужио је у песми за милим завичајем и праштао се с њим.  Сећао се детињства, када је као весело чобанче са свилоруним стадом својим проводио сретне дане по зеленим мирисним дубравама српским; како је доцније као младо момче, слушајући голуба како гуче, из његове песме научио шта је љубав и како се први пут свештени огањ љубавне милоште разбуктао у срцу његовом; опевао је мушко зрело доба, када је, у данима славе и величине српске, као соко прелетао с бојишта на бојиште, с голим ножем улетао у гомиле непријатељске и разгонио их као кобац нејаке тиће, све у славу имена српског; помињао је како од валовите Дрине и Новога Пазара па да Пореча и тиха Дунава нема ни једнога повећег места, у које он није свратио, ни једне планине кроз коју није прошао, ни једне реке коју није бродио или на којој се није заустављао да напоји добра коња свога; спомињао је пријатеље и добре знанце, с којима је делио жалост и радост, с којима је плакао и певао, тужио и веселио се, а сада је ево дошло доба, да се са свима растане, да све остави, да никад више не види она мила места, за која су везане толике драге успомене, где је остао по један комадић његовога живота и по једно парче његова крвава срца!  Све је то набрајала тужна песма, узимајући последње збогом од свију тих милих и далеких места и пријатеља, с којима се тужни певач за навек растајао.  А на крају свакога одељка, песма је, као с неком иронијом, понављала ове драстичне речи:  Горак подсмех судбини веје из овога подругљивог напева.  „Чувен човек, славни муж, зна за њега цела земља, а ето нестаће га, па не само да људи неће знати шта би с њим, но ће се чак чудити и сама гора и трава шта би од његове бујне главе, коју су поштедиле толике сабље непријатељске, да је најпосле у тами и незнању одруби братска секира“.  То је казивао и слутио онај горњи напев, а мрачна сумња наскоро је постала црно дело.  У сумрак ова пратња стиже пред хан у Рогачи.  Мрак се хватао и старешина спровода нареди да се ту конакује.  Цукић је познат амо по овим крајевима и има туда доста пријатеља.  Свет је, истина, преплашен и нико не сме јавно да се заузима за окривљене кнезове, али ноћу, из мрака, могло би бити нападаја и покушаја да Цукића отму.  С тога је, ради сваке сигурности, било боље преноћити у хану.  Пратиоци поскакаше с коња и предадоше их ханџијама.  Цукић је још седео на коњу; он се није могао сам скинути.  Чудно је било ово његово последње јахање.  Јахао је окован.  На ногама је имао тешке букагије, ударене пошто је узјахао на коња.  Те букагије заковале су му ноге испод коња, те се није могао скинути док се букагије не откључају.  Кључ од тих окова носио је старешина ове пратње, Петар Лазаревић, један од угледнијих момака Милошевих.  Кад га скинуше с коња, Цукић није могао стати на ноге.  Биле су му утрнуле и одумрле од стеге у оковима.  — Спустите ме децо, да седнем мало на ову меку младу травицу, да још мало погледам овај бели свет! — рече Цукић момцима, који га скидоше с коња.  Спустише га.  Он се притаји, изгледало је као да нешто ослушкује.  За тим додаде:  — Чујете ли како из даљине лепо одјекују чобанске меденице?  Како сам их друкчије слушао пре четрдесет година!  — Еј, младости, младости!  После опет поћута, опет је изгледало, као да нешто ослушкује.  За тим рече замишљено, као да сам себе пита, и као да сам себи одговара:  — Боже мој!  Да ли је истина што људи говоре, да душа после смрти за четрдесет дана обилази сва она места, куда је човек за живота пролазио! ...  Ала би то лепо било, кад би доиста било живота и после смрти!  Враћајући се с рада, неки сељаци застадоше пред ханом и почеше се купити око Цукића.  Буљубаша Петар даде миг момцима да уведу Цукића у хан, где га склонише у једну мрачну одају.  На одаји где је затворен Цукић, био је само један прозор и то мали, четвртаст, преграђен дебелим дрвеним коленикама.  Но Петар буљубаша опет нареди, да се то прозорче изнутра закује даскама.  Цукићу дадоше да једе и пије, што је хтео и што се у хану нашло, па га онда затворе и оставе на миру.  Споља поставе два стражара, један да чува стражу код прозорчета, а други да обилази око куће.  На вратима тако исто поставе два стражара.  Сем тога Петар простре своје ћебе и легне пред сами праг, наоружан и с пуном пушком украј себе.  Ханџији је било наређено, да ништа не казује кога има у одаји, и да што раније затвори хан.  Још неко време светлуцао је огањ у хану и овда, онда чуо се испрекидан говор, па онда све умуче и потону у густи мрак.  Стражари су стајали као црне, непомичне сени.  Из Цукићеве одаје чуло се по некад лако кашљуцање и по какав тежак уздах; буљубаша Петар шкрипао је у сну зубима и овда онда по штогод би промрмљао, као да сања некакав тежак, непријатан сан.  Иначе, свуд је царовала ноћ и мукла тишина.  Тако је трајало до у глухо доба, али тако није дочекана зора.  Могло је бити сахат по поноћи, кад се наједаред из даљине зачу коњски топот, а из мрака наскоро се указаше два црна коњаника, увијена у дугачке црне гуњеве.  Коњаници су ишли право к хану.  Два спољна стражара примакоше се ближе, да виде хоће ли незнани путници проћи или ће се пред ханом зауставити.  Коњаници стадоше, а стражари изађоше пред њих, да их упитају ко су и шта желе.  Један од коњаника, упита стражара рапавим, набуситим гласом, је су ли они момци господареви, и је ли Петар с њима?  Стражари познадоше одмах овај глас, и први дошану другоме:  „Буљубаша Марко“!  Одмах пробуде Петра.  Он се веома зачуди, кад виде у ово доба овога човека, што га његови стражари назваше буљубашом Марком.  Али није се имао кад много чудити, Марко га изазва на страну, и међу њима се отпоче овакав разговор:  — Где је онај?  — Ено га тамо у оџаклији.  — Шта ради, спава ли?  — Не знам, ваљада спава.  Уморан је с пута.  — Је ли окован и везан?  — Окован јесте, а везан није.  Није било нужда да га везујем.  — Нема ништа од оружја код себе?  — Нема!  Претресли смо га, кад је поведен из Крагујевца.  — Пса ваља убити!  — Па то ће му и бити!  Зар, га мислиш, што боље чека код везира у Београду!  — Какав везир, какав Београд!  Сад овога часа ваља њему одрубити главу.  Ко ти је од момака за то најзгоднији?  — Не, по богу брат Марко, ја сам добио заповест од господара да га предам везиру у град, и речено ми је да његову главу замењује моја.  Марко се срдито обрецну:  — Муч не будали!  Добио си заповест од господара!  А кога ја служим и по чијој заповести ја радим!  Јамачно по својој глави, или ме амо послао мој деда из гроба, да се у глухо доба ноћи пребијам по овим гудурама и планинама! ...  Но како рекох, ко ти је од момака најпоузданији да изврши тај посао?  — Па како ти то мислиш, буљубаша Марко?  — Шта како мислим?!  — Како мислиш да се тај човек погуби?  Марко се осече набусито:  — Затрокујеш ми ту као нека баба!  Како мислиш!  Шта имам још ту да мислим?  Ваља ући у собу па зликовца секиром у чело!  Треба премлатити пса и одсећи му главу, па ти с главом иди у Београд, а ја ћу се са срцем вратити у Крагујевац господару.  — Ама среће ти и очију ти, буљубаша Марко, да ли ти је то баш тако сам господар наредио?  Ја се све бојим, да ту не буде какве пометње и погрешке.  А кад се тако једном учини зло, онда га после нико више не исправи ...  Што би господар мењао своју намеру?  Мени рекао једно, а сад по теби поручио друго!  Марко се јетко и подругљиво осмехну:  — Па шта?  Ти сад хоћеш да узимаш господара на одговор, како сме мењати своју намеру, и по мени поручивати друго нешто, кад је теби већ рекао једно.  Немој лудовати, но говори што те питам, који ће од момака бити најзгоднији? ...  Да ли би то могли свршити Јова и Дамњан?  Буљубаша Петар Лазаревић још се двоумио и ћутао је замишљено.  Марко га дочепа за раме и сурово га продрмуса:  — Хеј, момче!  Да ниси задремао?  Што си се ућутао?  Говори!  Време пролази.  Петар слеже раменима.  — О, јада мојих!  Ја не знам шта да чиним овде. Ја не смем тога човека узети на своју душу, а ти буљубашо Марко, ето те, па како знаш! ...  У мраку није се могло видети, како ови људи изгледају, али, судећи по говору и држању, Марко мора да је био јако срдит.  Кад Петар спомену како не може узети Цукића на душу, Марко срдито прогунђа крупну псовку, и јетко се потсмехну Петру с његовом бригом о души.  — Врата ми одмах отварај, свршићу ја и сам шта треба!  Таке трице и нису за оваке послове — шгргутну Марко зубима.  Није се имало куд ни камо, Петар већ виде да мора зажмурети.  Нема сумње, заповест је од господара.  Не би ни Марко то смео узети тек онако на своју одговорност — мислио је Петар у себи.  — Кад је таква заповест господарева, ваља јој се покоравати — рече он сад гласно.  — Мичи се! — чу се опет набусити Марков глас.  Вратише се опет натраг пред одају, где је био затворен Цукић.  — Да ли да будим све момке? — упита Петар.  — Што ће ти?  Само да је више галаме!  Узми само два тројицу, који су ти најпоузданији.  А најпосле ни то ти не треба.  Ако већ немаш човека, који би био поуздан да сам уради, онда батали, не дирај ништа!  Ја ћу све свршити сам са мојим Николом.  Никола Шатрић био је момак Марков, који га је ноћас допратио.  У њега је Марко имао велико поуздање.  Обично је говорио:  — Мени заповеда господар, а ја моме Николи.  Где господар оком, ту ја скоком, а где ја скоком, ту он мора запети и рукама и ногама и зубима, јер му оде глава док оком тренеш.  Кад сам га узимао за момка, имао сам с господарем овакав разговор, он ми је Николу и препоручио и вели ми:  „Узми га, ваљан је!“  — Ја велим, хоћу господару, али кад ме не послуша, да убијем!  — Да бијеш можеш!  Али да убијеш биће много!  — А шта да чиним ја господару, ако због њега остане каква твоја заповест неизвршена?  Ја њега не узимам да служи мене, но да ми помогне да што боље ја услужим тебе.  Па хоћеш ли ти онда разбирати, да ли је крив Марко или Никола, кад се не учини што ваља, или ћеш ти по мени одозго?  — Господар се насмеја и рече:  „Ја ћу тебе за врат, а ти држи њега, ето ти га“!  И ја имам изун да убијем Николу кад год ме не послуша.  Никола је знао, да Марко ову своју претњу у шали може у збиљи извршити, и с тога је добро отварао очи да тачно изврши сваку његову заповест.  Марко сад узе сам да нареди шта треба.  Стражарима споља и изнутра буде издата наредба, да никога не пуштају и да ћуте, па ма шта изнутра чули.  Ханџиска момка који је ту спавао, отпрате чак далеко на извор, божем да донесе тазе воде.  Кад је све било спремљено, Петар полако откључа врата и опрезно уђе унутра, да види да ли спава заробљеник.  Кад се Петар указа на вратима, са зубљом луча у руци, корачајући опрезно, као мачка, Цукић је лежао полеђушке на поду крај угашена камина, покривен по глави кабаницом, испод које су му вириле само оковане ноге.  За Петром уђоше на прстима Марко и његов слуга Никола.  Никола је носио у руци осредњу секиру, покривену остраг под гуњем, а Марко је држао једну руку на јатагану а другу на пиштољу.  Слаба и немирна светлост од лучи једва је разгонила густи мрак у оџаклији, где се огањ на камину одавно бејаше угасио.  Петар застаде.  У овом сумраку на његовом оштром лицу био је исписан страх, бол и тешка душевна трзавица, кад савест човекову раздиру најужасније сумње.  — Стани, живога ти Бога, — прошапута он болно.  Али његов израз казивао је више но његове речи.  У погледу, у стиснутим уснама, које су се некако болно укосиле, у подигнутој руци, у премрлом даху огледало се преклињање, да се Марко заустави бар још за који тренутак.  Али стари хајдук само шкргутну зубима, махну главом и стиште руком јабучицу од пиштоља, као да је хтео рећи: „немој да од тебе почнем!“  У тај мах Цукић наједаред скочи, збаци кабаницу и онако седећки, упре разрогачене очи у ове немиле ноћне госте и упита зачуђено:  — Шта је Перо!? ...  Шта ћеш ту? ...  Ко ти је то?  У томе загледа боље, али Марка не могаде видети, јер он одступи за два три корака назад и стаде у сенку, крај врата, а у томе се и луч код Петра угаси, да ли случајно или хотимице, могао би само Петар рећи.  — Није ништа господару!  Ја сам овде имао нешто — рече Петар збуњено, па се онда окрете Марку и навали на њ, шапатом:  — Његов сам хлебац јео!  Богом те братимим изађи само за један тренутак, само за часак!  Ево, врата нека стоје ошкринута.  Да проговорим само реч две с њим!  Можда ће имати што да поручи породици, а нека се и Богу помоли.  Јазук је да крштено створење умире као мрцина!  Говорећи то, Петар бејаша оберучке обухватио Марка и гуркајући га тако полако, изведе га напоље.  Никола бејаше изашао пред њима.  Петар се опет врати унутра, носећи велику цепаницу упаљена луча, коју одмах пободе на сред оџаклије.  — Шта је то, сине Перо?  То је неко био с тобом?  Ко је то био? — упита Цукић узнемирено.  Петар одговори тужно.  — Буљубаша Марко, господару!  — Који црни Марко?!  Је ли Марко Штитарац?  — Он, господару.  Цукић скочи.  Тешке букагије одјекнуше на његовим ногама.  — Он је на моје зло овамо дошао!  — Није на добро, господару!  — Перо, не био ти харам мој хлеб, који си појео, кажи ми што је дошао Марко и шта хоће он?  Петар је ћутао.  — Говори Перо!  Од ћутања није вајде ни мени ни теби.  Добио је несретну заповест, господару.  — Какву заповест?  Да ме убије? ...  Петар слеже раменима ћутећки.  — А ко му је издао ту заповест?  Милошенда?!  Петар је ћутао.  — А шта ти на то велиш, Перо?  — Уби ме, господару! ...  Боље да ме нема, но што сам ово доживео!  Цукић за тренутак као да потону у мрачне и тешке мисли.  После додаде кивно:  — Ако ће! ...  Право има Милошенда! ...  Овако ће он свима нама главе појести, кад нисмо ми умели! ... Осушила ти се, Цукићу, ка ’ и што ће, што не стуца змији главу док се још змија није била откравила! ...  — С колико је људи дошао тај крвник? — упита он после кратког ћутања.  — Више их је од десет! ...  Опасали су целу кућу ...  Ако затреба, упалиће и хан, и убиће и мене и тебе, ако се најмање што успротивимо.  — Дотури ми један пиштољ, колико да не мрем без замене!  Да бар убијем тога пса, да не упропашћује друге људе.  — Ево ти мој пиштољ, господару, па њиме прво уби мене, а после што ти драго!  — Хоће ли крвник чекати бар док се раздани?  — Једва сам, господару, замолио неколико тренутака, ако би имао што поручити чељади на дому.  Цукић се наслони руком на оџак.  — Па баш да се мре Перо — рече он не дижући главе, како се беше наслонио на руку.  — Петар просузи.  — Знао сам ја то чим сам овако потеран амо ...  Само сам рачунао, да ће то свршити онај трорепи царски измећар у Београду (везир), а не овај куси крштени Турчин овде у шуми ...  Такав је био и његов план у почетку ...  Што ли га сад овако измени?  Јамачно се ђидија побојао, испапући ћу се ја како год од везира ...  А онда зна шта би га чекало! ...  Не био Цукић, ако га не бих жива одрао као јарца ...  Не би му помогле ни његове кабадахије, ни стражари, ни нико! ...  Овако је сад сабља у његовој руци.  Опет наста мртва тишина.  Луч је пуцкарао, пуштајући широк пламен и облачак дима, који се над њим ширио.  Цукић се наједаред трже, диже главу, коју је дотле држао поклопљену на руци и упре у Петра страшан, закрвављен поглед, а свака длака и на коси и у брковима, усправи му се.  Он је изгледао ужасан.  — Да погинем! ...  Да ме убију мучки, потајно, да ме убију као крмка секиром у чело! ...  Да паднем без освете без замене по вољи једне крштене туркуше, једне улизице турске! ...  Не, не! ...  То неће, то не сме да буде! ...  Перо, дај амо твоје оружје рече Цукић, рапавим, испрекиданим гласом, гушећи се управо од срџбе.  Петар извади обадва своја пиштоља иза појаса и пружи их Цукићу са речима:  — Ево, господару, моји пиштољи, а твој севап; уби мене првога њима, па ти остало све просто! ...  На ту јуначку веру ево ти мога оружја!  Цукић журно јурну напред и дохвати пиштоље из руку Петрових, и сав је дрхтао од силна узбуђења.  Петар раздрљи груди и стаде пред Цукића.  Цукић је стајао пред њим с обадве уздигнуте руке, с напереним пиштољима Петру у груди, а прсти су му грчевито дрхтали на обарачама од пиштоља!  — Креши, господару! — рече Петар, гледајући Цукића право у очи.  Тренутак је био критичан.  Требало је да Цукић само најлак повуче за обараче и куршуми синџирлије из два пиштоља разнели би груди Петрове.  А то се најлакше могло десити у оваком узбуђењу и расположењу, у каквом се Цукић сад налазио.  Па опет зато Петар је стајао непомично.  Тако остадоше неколико тренутака, гледајући један другом право у очи.  Најзад Цукић као да не могаде више издржати овај поглед.  Његове руке малаксаше и клонуше.  Он спусти главу и очајно махну њоме.  — Не! ...  Нема ништа! ...  Дошао је земан, ваља да се мре! ...  На, сине Перо, узми твоје оружје! ...  Ти си био човек, ти си ми био бољи него рођени син и ја би био последњи неваљалац кад бих од тебе што више тражио ...  На, узми! ... — и пружајући Петру пиштоље Цукић га загрли и пољуби и додаде:  — Других сведока нема, али пред Богом те признајем и примам од сад за сина свога.  Петар је молио Цукића да то не чини.  Он није достојан тога.  Син према оцу има друге и друкчије дужности, које он у овој прилици није кадар испунити.  Овакав разговор водио се још неколико тренутака.  Најзад, Петар изјави зебњу, да Штитарац што не посумња, што се оволико задржаше и да не груне унутра.  — Зови га — викну тада Цукић.  — Је ли море, Марко, шта сам ја Милошу на путу, те хоће овако мучки и нечовешки да ми сече главу ноћу у планини? — упита Цукић Штитарца, кад овај уђе на позив Петров.  — Не сече теби, господару, Милош главу, већ везир тражи твоју јал ’ његову.  — Па Милошу јевтинија моја и њу хоће да пошље.  — Није што је јевтинија, но што си ти крив, војводо!  — Ја крив!  И то ти знаш, Марко?!  А зашто ли сам то крив?  — Зашто си крив!  Знаш и ти зашто си.  Гураш опет ватру у народ.  Тек се ова јадна сиротиња мало смирила и прогледала очима, а ви хоћете опет да упалите вилајет, а кад дође до густога, ви ћете онда у Немачку, као што сте и научили, а фукара нека плаћа кожом и главом вашу обест.  Е нећемо, бели, више тако, господару Павле.  — Еј, Цукићу, кукала ти мајка, боље да си се удавио у бабино мочило, но што си то дочекао, да ти слугерање Милошендине читају оваке вакеле! — узвикну Цукић и горко се насмеја.  После додаде:  — Гурам ватру у народ!  А Милош не гура! ...  Он се није бунио!  Та он лаже и Турке и сиротињу!  Буни се Хаџи- Продан пре њега — неваља!  Милош ту буну угушује заједно с Турцима.  Бунимо се ми после њега — опет неваља, и ево где мени за то хоће главу да откину!  Дакле добро је, и за сиротињу берићетно само онда кад се Милош буни!  Само он уме да погоди кад буна није од штете но од вајде!  Он је сад чак и од Вожда паметнији.  Сад ни Вожд не зна шта овој земљи треба, само то зна Милош Тешић!  — Цукић подругљиво напрћи уста.  — Вождово је било и прошло.  Он је своје проиграо.  Његово је умрло чим је он оставио и напустио ову земљу!  — Умрло!  Е, мој момче!  Много ће протећи воде Савом и Дунавом док Карађорђево прође и умре!  Мислиш од ваше су се силе Турци преплашили, те се сад с Милошем погађају и удешавају.  Да не бриде њима још леђа од Карађорђевих удараца не би вас нико вермао ни да сте живи!  Да не памте Турци крваво још из Карађорђева времена што је кадра да учини ова земља, кад је дотерају у шкрипац, сутра би нас Турци прегазили, што но реч, као Влах питу.  Што краљеви за нас данас знају и што Турци воде нека рачуна о нама, то од прве до последње све је Вождова тековина и заслуга.  Његово јунаштво, његова љубав за ову земљу, његово поштење, његов образ и његова вредност, капитал су од којег и ми данас живимо.  Милош једе из хамбара који је Карађорђе напунио.  Милош, и сви што се данас око њега купе, висе још о Карађорђевом пикљу.  Сви они глоцкају још његову тековину!  Да није било њега, не би било ни њих данас.  Готовом детету лако је бити отац, брајане мој — рече Цукић живо.  — Карађорђе је подигао дивну богомољу, намамио у њу што више света, па је онда обесветио, пљунуо на олтар, па закључао цркву, упалио је са четири стране и утекао у свет ...  У мојим очима то је крвопија, душманин, поганац, коме треба, као гуји присојкињи, што пре главу размрскати!  Док је Марко овако говорио, Цукић је бледио и зеленио у лицу, док на послетку не поцрни као земља.  — Пи! (он отпљуну) поганих уста, проклета ко их роди!  Мичи ми се испред очију да те зубима не закољем, погани једна!  Одлази!  Одлази! — привика Цукић и стаде бесно ударати ногом о земљу.  Вичући „напоље“, „напоље!“  — Цукић беше насрнуо на Марка, а овај, већ је држао у пола извучен јатаган, и мало је требало, па да ту одмах легне крв.  Видећи да у тренутку може бити меса, Петар обиште и око Цукића и око Марка, преклињући их наизменце да се бар за тренутак умере и стишају.  Но ни једна страна није била вољна за смирење.  Што их је Петар већма утишавао они су се све већма распаљивали и свака његова помирљива реч изазивала је код обе стране све љућу раздраженост и заваду.  Гуркајући се тако, Петар и Марко најзад дођоше до врата препирући се живо, при чему је Марко страховито грдио, а Петар се благо извињавао и молио свога друга да се не срди.  Видећи их тако догнате до самих врата, Цукић наједаред ненадно гурну шакама обојицу; једним потиском избаци их тако напоље, и брзо залупи врата за њима.  Избачен напоље, Штитарац рикну као бесан вук, и с дивљим урликом нападе на закључана врата.  Но врата су била од дебелих растових дасака, и није их било лако отворити ни разбити, баш кад се и сила употреби.  Штитарац одмах нареди да споља донесу дебелу греду, коју узеше четворица на руке и њоме стадоше обијати врата.  Уз то донесоше одмах и велики железни кавени тучак, којим се кава туца, те и њиме, као ћускијом, почеше изглављивати врата.  Најзад није заборављена ни секира.  Снажним ударцима сам Штитарац ударао је у врата то сечивицом то ушником, старајући се да их обије.  Петар се бејаше мало склонио на страну.  И добро је то учинио.  Љутит и киван, Марко је просипао најстрашније погрде, а у наступима гњева могао је од човека чуда учинити.  — Ах, Петре, Петре!  Ти си ми крив за све ово, понављао је Марко гњевно.  Прошло је добро по сахата у овоме обијању врата.  Најзад и она попустише.  Под силним ударцима даске прскоше, још један напор и разглављена врата с треском одскочише унутра.  Спреман за напад, Марко одмах убаци у одају велику гужву упаљена сена.  Пламен осветли оџаклију, а Марко и његов верни слуга Никола упадоше унутра с напереним пиштољима.  Надали су се да ће их Цукић дочекати киван и спреман за отпор, али како се изненадише кад оџаклију нађоше мирну и празну.  Марко је зачуђено зверао у наоколо и прва му је мисао била да је Цукић некуда утекао.  Али кад? ...  Куда? ...  Крочи ближе.  Крај оџака лежала је на поду некаква црна неразговетна маса.  Марко загледа боље.  То је био Цукић.  Лежао је згучен потрбушке, и одозго је био покривен кабаницом.  Марко застаде за тренутак, као у некој двоумици.  Затим махну руком одлучно и даде знак Николи.  За тренутак у одаји је владала мртва тишина.  Нејасан сумрак од запаљене гужве сена постајао је све гушћи.  У томе сутону Никола задену пиштоље за појас, саже се, узе нешто што је стајало споља до врата, и кријући га иза леђа, полако и опрезно се стаде приближавати притајеном Цукићу.  Наједаред, Никола оберучке снажно изману, нешто се диже и сену у ваздуху; чу се туп, нејасан, мокар ударац; нешто шкргутну и здроби се; она црна непомична маса оживе; кроз њу као да шину моћна електрична струја; у једном снажном покрету Цукић се праћну и изврте полеђушке, упаљена гужва сена догоре; у мрачној одаји чуло се само храпаво кркљање, налик на одвратне звуке који се чују кад стојимо уз приклано марвинче ...  Оџаклија је опет јасно осветљена, две велике цепанице луча букте крај оџака.  Никола брише рукавом очи, јер га дебео млаз крви бејаше запљуснуо право у лице.  Цукић је лежао покривен кабаницом, испод које се бејаше отегла велика бара крви.  Мало даље стајало је нешто увијено у повелику шарену бошчу!  Још даље, на троножној столичици, стајала је велика зелена каленица, пуна воде, а у њој је лежало некакво повелико срце, на коме су биле остављене за два три прста и обадве главне жиле што из срца воде.  — Похитај, похитај ти Никола!  Шта радиш ваздан?  Опери добро оно срце, да не крвави бисаге, па нај, зави га у овај јаглук, мети га у леву малу преграду у десном бисагу, па бисаг закључај — рече Марко слузи.  После се окрете Петру, који је ту стајао непомичан и нем.  — А теби ено у оној бошчи што ти је за потребу.  Однећеш је у Београд везиру.  Бакшиш ти не фали.  Но прво се постарај те ово укопај, затрпајте ту где год у потоку.  Само дубоко да свиње не изрију.  Хајд сад!  У бошчи је била одсечена глава Цукићева.  Била је близу поноћ.  У то доба у српском селу обично влада глуха, мркла ноћ, без јава и светлости.  До тога доба људи поспе, ватре се погасе, чак и пси полежу и село утоне у таму и тишину.  Али тако није изгледало сад у Трбушници, маленом сеоцету у београдској Колубари.  Ту је владала необична живост.  По сокацима, по авлијама свет је врио.  На више места гореле су пред кућом велике ватре.  Особито је било живо у једној великој авлији у сред села, где се кроз густ, млад шљивак видео висок шиљаст кућни кров од шиндре, а около пуно малих зграда с новим црвеним крововима од ћерамиде.  У тој авлији гореле су ватре на три четири места, а око њих видели су се многи наоружани људи.  Унаоколо за плот били су повезани многи спремни коњи, а неки су били смештени и по околним стајама.  На више места биле су постављене страже, нарочито на главној капији и унаоколо око велике куће.  На самом уласку у кућу стојала су на вратима четири кршна момка у богатом оделу, наоружани од главе до пете, с дугим пушкама у руци, стражарили су и на самом уласку у кућу, а крај њих је био још и један пети, коме се морао пријавити сваки који хоће да уђе у кућу.  По свему је изгледало да је ту пао на конак некакав важан човек.  У ствари тако је и било.  У Трбушницу је дошао на конак Милош Обреновић, човек који се за ово 2—3 последње године истакао као вођа народни и који је сад јавно носио титулу и потписивао се:  „Врховни Сербие Књаз.“  И књаз Милош и сва пратња његова стигли су амо на конак тек доцне у вече.  Међутим провели су цео дан на коњима, јурећи по сеоским распутицама, гудурама и густим гајевима и шибљацима, тако да су на конак пали и гладни и жедни и уморни, с тога је сад сваки гледао да накнади што је преко дана претрпео.  Печени млади јаганци, добра шумадијска шљивовица и добро вино били су у вече награда овој замореној војсци књажевој.  После тешких дневних напора, књажева пратња тражила је сада богату накнаду у јелу и пићу.  Било се већ превечерало, само су још пуне буклије ишле од гомилице до гомилице, које су се окупљале око великих разбуктаних огњева, наложених да разгоне сутон ове хладне мартовске ноћи.  Живи разговори, весело ћеретање, занимљиве приче вриле су у овим расположеним гомилицама око великих огњева.  Неки су одлазили и долазили, неки су прегледали оружје, неки се спремали да легну.  Док се овако весело грајало у селу, сасвим друкчије изгледало је у сеоској околини.  Ту се одигравао тужан призор!  У дубокој јарузи, коју је са свију страна опкољавала густа шума, било је искупљено десетак сељака, који су се нешто живо међу собом препирали.  У средини горела је мала ватра, тако да је једва на два три корака унаоколо осветљивала.  Сви ови људи били су оружани, а по изгледу срдити, кивни, грдно заморени, пуни јада и нека неисказана бола.  На њима је било нешто што те подсећа на рањену зверку, коју су дуго и дуго немилосрдно гонили, и која и сад чује у близини страховити лавеж паса од чега је страва подузима.  У средини ових људи, на трулом пању, седео је висок човек, дугих образа и великих бркова, наслоњен на дугу пушку, коју бејаше чврсто стегао у руку.  Седео је ћутећки, оборене главе, и на сва наваљивања свога друштва одговарао је само жалосним одмахивањем главе.  — Ако је дошло да се мре, онда да мремо сви, а не да се ти кољеш сам својом рођеном руком — примети му један сељак.  — Ама истина, Драгићу, каква је теби голема невоља да жив ускачеш вуку у чељусти?  Зар ће Милош пожалити данас твоју главу, кад је ономад појео Цукићеву?  Јеси ли ти здрав, да идеш крвнику у шаке и да сам подмећеш главу под џелатову секиру? ...  Ето где је Немачка!  За ноћ можемо прегрувати до на Саву, па ако се не може друкчије, макар го препливај, само изнеси главу.  Истина, Милошеве потере и дању и ноћу шушњаре на све стране, али ми знамо стазе и богазе и провешћемо те да ти длака једна не вали.  Спаси главу па онда иди сам лично у Русију господару Ђорђу, испричај му какве јаде ми овде трпимо и хајте заједно с њим амо у Србију.  Цео народ дочекаће вас као озебао сунце.  Драгић жалосно климну главом — као што нас је и сад дочекао — рече он подругљиво.  — Па шта хоћеш више!?  Народ је био спреман и листом би скочио.  Али, шта да се чини, кад сте ви и кнез Сима одоцнили да изађете у народ, а Милош дознао, јурнуо са својим кабадахијама, похватао толике угледне људе и престравио свет.  Сад се није вајде вајкати, што би овако и што не би онако, већ ваља спасавати главу, па тамо после гледати шта се може.  Драгић диже главу и оштро погледа пријатеља, који је на њега толико наваљивао.  — Да спасавам главу?!..  А што ће ми, пси је појели!  Да видим како ће се онај ерски пас налокати крви таквог дичног Србина, као што је кнез Сима.  Па ја то да преживим, Боже ме сачувај!  То никад бити неће!  Немојте се узалуд мучити!  Бежите, разилазите се, док није откудгод бахнула каква Милошева разбојничка чета, а ја одох да се предам и да с кнез Симом заједно мрем.  Биће му лакше када ме види крај себе.  Бар ће знати, да га нисам и ја издао.  — Е, овај је човек данас на нешто нагазио!  Хеј, по Богу, капетан Драгићу, је си ли ти при себи, кад тако говориш!  Па болан капетане, Милош то бога и моли, да му још ти паднеш шака.  Цукићу је већ смрсио конце; кнез Симу уловио, сад уздише још само за тобом.  Још да се напије твоје крви, па је после миран.  И ти хоћеш да му одеш на ноге, као поручен!  Не, по Богу капетане!  Ми смо тебе доста слушали!  Ево и сад смо на твоју реч пошли и не жалимо, па ма шта с нама било.  Али послушај једанпут сад и ти нас!  Немој ићи Милошу у руке, да му се не слади тиранско срце.  Послушај нас, капетане, кад те ево, сви овако зборски молимо.  Драгић скочи с пања као опарен.  — Не тако, газда Иво!  Све ћу вас друго послушати, само ово не могу.  Боже прости, сам Бог саваот да ме за то моли, не би му могао то учинити.  Ја сам кнез Сими задао моју поштену реч, да ћу с њим истрајати до краја, и ако дође да се мре, да ћу мрети напоредо с њиме.  Јуначка је беса дата, и ја бих сад био последња кукавица кад не бих одржао задану реч.  — Ама, зар задана реч према Милошу?  Зар да сверујеш веру у корист онога проклетника? — цикну старац, што је мало пре говорио.  — А шта ће кнезу Сими помоћи твоје друштво?  Зар није боље спасти главу па доцније бар осветити кнеза Симу, кад му се сад не може ништа помоћи.  Освести се, прибери се, капетане Драгићу, и учини што те молимо.  Драгић викну срдито и одсечно:  — Ништа ме немојте више молити, нити ми и једне о томе говорити.  Што не може бити, не може.  Ја сам човек и не могу имати две вере, две речи и две заклетве.  Једном сам се зарекао и то мора бити.  Хтели смо дићи буну, нисмо могли и сад треба то платити главом.  Да смо ми успели, плаћали би главом други, пропали смо, право је да платимо ми.  Да кнез Сима није ухваћен, ствар би била друга!  Могли би се заједно уклонити; али овако, он да погине, а ја да се спасем, боже сачувај, то никад ни до века неће бити!  За такав нитковлук, ја би сам себи гркљан ишчупао.  Баталите ме, дакле, немојте тражити од мене оно што бити не може.  Ја сам као човек поштено живео, и као човек хоћу поштено и да умрем.  Ако сте ми пријатељи немојте од мене тражити да се у овом тешком самртном часу покажем као кукавица.  Та, болан људи — Драгић рашири обадве руке и страшним ватреним погледом стрељао је око себе — та, болан људи и браћо моја, помислите, шта ви од мени тражите!  Да будем лажљив и варалица на самртном часу!  Помислите, шта би могао мислити кнез Сима у тренутку кад се над његовом главом завитла крвава џелатска секира!  „Ето, како ме и Драгић превари и издаде!  Ја гинем а њега ни откуда“ — Тако би морао помислити кнез Сима.  Па зар с том мишљу да оде на онај свет!  С мишљу, да сам га и ја издао! ...  И ја то да отрпим!  О, не дај Боже! ...  — Драгић се три пут прекрсти — О, не дај благи Боже!  Молим ти се!  Та боље је по сто пута да умрем!  Боље би било сто глава поклонити крвавом Милошу, нека их свих сто поједе, само овај страшни грех да не учиним ...  Сељаци већ видеше да Драгића није вајде више молити.  — Па добро, шта си сад науман? — упита га чича Ива његов сељак из Ропочева.  — Одох право Милошу да му се предам.  — А он ће ти или одсећи главу, или ће те послати везиру у Београд, да он то сврши! ...  — Тешто! ...  Из ове коже у другу не могу! ...  — А шта да чинимо ми несретници? — продужи чича Иван.  — Потеците одмах својим кућама и чините се свему невешти.  По селима су ваши људи; неће вас издати, а склоните се мало и у планину око стоке, док ова ватра не прође.  Неки од сељака понудише да га испрате до у село, но Драгић одби ту понуду.  Бојао се ухватиће их Милошеве страже.  — Не идем на свадбу, но на погибију, па што ће ми друштво?  Изљубише се и растадоше.  Сахат доцније Драгић је био већ пред Милошевим вратима.  На сред куће горела је велика, лепа ватра.  Мало даље, крај ватре, бејаху са стране одорине, а у средини набијен дебео слој лепе меке сламе, застрте дебелим, меким шареницама и лепим ћилимима.  Одозго је била набацана читава хрпа јастука, великих и малих.  То је била кнез Милошева постеља.  Али, и ако је поноћ већ била превалила, ова постеља још је била празна.  Удесно од постеље, ближе ватри, на малој дрвеној, троножној столици, преко које беше пребачено меко персиско шилте, седео је човек средња раста, јака састава и окрушасте снаге.  Могло му је бити, по изгледу, до 40 година.  Лица је био округла и као мало прићоса, а поглед му је био жив и ватрен.  Кад би проговорио, говорио је брзо и кратко, а глас му је био јасан и громовит.  Оделом овај човек је потсећао на оџаковиће и угледније кнезове из онога доба.  На глави је имао висок, црвен вес, с кратком, плавом кићанком, која се у круг ширила.  На грудима је носио шарену гајтанли антерију, одозго чохан јелек, па чохано ћурче, а доле плаве чохане чакшире с везеним пачалуцима.  Опасивао се великим свиленим пасом, преко кога су долазили широки силаји, а на ногама је имао широке и кратке црвене чизме.  Од оружја сада је имао за појасом два сребрњака, с обичним зеленокорим ножем и везеном арбијом.  Крај њега на постељи лежала је крива турска сабља, с богатим сребрним корицама.  То је био главом књаз Милош Обреновић.  Кнез је седео замишљен с лактовима упртим о колена, с главом наслоњеном међу шаке.  Мало подаље од њега, седео је на другој постељи, покрупан, црномањаст човек с пером у руци и писао је нешто на колену, по турском хадету.  На махове књаз Милош је дизао главу и оном што пише нешто казивао.  Овај би то бележио, а кад цело писмо буде готово, прочитао би га књазу.  Он би тада или одобравао или би приметио:  — Чиниш ' волико, ниси му све рекао.  Кажи ти њему све да зна, шта му ја поручујем, да се после начисто види до кога је кривица, а да не беде после мене права и здрава.  Управо је довршавано једно овако писмо, намењено Герману, српском заступнику у Букурешту, кад у кућу уђе један од људи књажевих.  — Господару, овде је Драгић — јави он.  — Који Драгић? — чисто се прену књаз.  — Драгић ...  Ропочевац.  Кнез скочи.  — Он туна!  Ко га ухвати?  Ко га доведе?  — Дође сам! ...  Каже, хоће да се преда.  — Шта? ...  Хоће да се преда! ...  Он? ...  Драгић Горуновић? ...  А где је он и с киме је?  — Ево га овде пред кућом, сам је!  — Сам!? — књаз се нешто замисли и неколико пута крочи доле горе по кући — Сам! а је ли оружан? — упита кнез даље.  — Оружан је, господару; носи и дугу пушку.  — Па шта је тражио, да га тако пустите к мени?  — Питао је за те, господару, и рече толико, да је рад теби да се преда.  — Разоружајте га! — рече кнез полако — прегледајте га добро, и припазите да гдегод што не сакрије од оружја, па га онда пустите амо к мени.  За мало па у кућу уђе човек повисока раста, књаз га дочека, њини се погледи сусретоше и неко време гледали су се немо и непомично.  — А дође ли Драгићу, дође — рече књаз први.  — Дођох, господару Милошу, колико тек да не рекнеш, да те се бојим и да сам испред тебе побегао.  — Па јес, ви сте јунаци; само што вас морам из каца вадити (ово је био подсмех кнезу Сими, кога су пре 2—3 дана ухватили у селу Ђелијама, где се код неких пријатеља прикрио у велику кацу).  Не бежиш!  А како си радио требало би да бежиш сто дана хода, да бежиш у неврат откуда се никад не долази ...  Драгић га пресече: — јамачно од твога зора и јунаштва —  — Не од мога зора, већ од себе сама, од образа свога, ако га још имаш, да бежиш од срамоте и издаје своје и проклетства ове сиротиње које ће те и на оном свету стићи, несретниче мој; — рече Милош ледено и кивно.  Драгић се подругљиво насмеја:  — А теби Милошу, баш прирасла сиротиња за срце; чим отвориш уста, она ти је на језику.  А откуд је ти жалиш и помажеш, одонуд јој кожа пуца!  Од кад си ти почео купити харач по народу, људи почињу жалити за турским харачлијама.  Твоји момци гори су од најгорих јаничара.  Кудгод они прођу за њима остаје кукњава и јад.  Колико су људи испребијали само за ово неколико последњих дана!  Хвалиш се да си одагнао и стукнуо Турке, а овамо сам си се начинио паша, и гори си од онога у Београду ...  Сакупио си око себе читаву тевабију скитница и бескућника, нахранио их и одео новцем откинутим од сиромашног залогаја, па с тим кабадахијама гњечиш ову сиротињу те крвав зној из ње цедиш.  Какав паша, какав везир, ти си се начинио већи господар од њих.  Од тебе и твојих зулумчара сиротиња данас горе пишти, но што је пре три године пиштала од Скопљака.  Од тебе морају људи да крију своје жене и кћери, као од најгоре Туркуше.  Драгић би и даље говорио да га Милош не пресече, он цикну као гуја и привика да Драгића одмах вуку, и да му ударе букагије на ноге и на руке.  ...  — Место да се правда и брани, он узе нападати, оптуживати и уједати као бесно псето! ...  Запињу им за очи Милошево богатство и господство.  Пакосни завидљивци, сви би хтели да буду књажеви и господари!  Штета, што нема негде у свету какве царевине без газде, па да се ту сви понамештају за кнезове и војводе.  Тек што је отрљао крмељ с очију, а већ свако ти то хоће да је господар и војвода.  Али нису за то криви ови слепци овде, већ они матори душмани отуда из Русије.  Они, они, Бог их посекао!  Утекли као курве и ђидије, а оставили ову сиротињу саму, па сад видели где народ почиње мало повраћати душу и већ им зинуло грабљиво срце за власт.  Сад би се опет вратили, опет би упалили ватру у народу, само да се они како год дочепају господства и власти ...  Али нећете куда сте наумили!  Ви сте у вашу тековину гурнули угарак и спалили је.  Ово је Милошева мука, и док је он жив нећете омастити брка.  Свак би сад умео доћи на готово и офукати оно што је други стекао.  Али за те готоване спремљен је ушник и готованлук ће се главом плаћати.  Тако је књаз Милош викао и праскао, док момци бејаху спопали Драгића да га извуку напоље.  — Верујем ти!  Не бих ти веровао кад би рекао, да ћеш лепо и као човек дочекати старе војводе и заслужне мужеве и трудбенике, који су за отаџбину своју крв лили.  А да ћеш их дочекати секирама и ушницима, то ти верујем.  Ти си то и научио.  Лане си појео главу Молеру и владици Мелентију, ономад Цукићеву, а сад ћеш наше, па тако редом док и тебе једном не удави људска крв.  Док је Драгић ово говорио момци су га вукли, и он је једва могао испрекидано рећи ово неколико речи.  Један га момак бејаше ударио шаком преко зуба, па је сав био обливен крвљу.  Међутим књаз Милош је у највећој јарости викао.  — Вуците ми испред очију тога пса, да не поганим руке о њега —  У тај мах упаде у кућу Сима Паштрмац.  Он сави руке око Милоша, који се већ бејаше машио за пиштољ и повика:  — Не, господару, ако Бога знаш!  Ако је он махнит, немој ти прљати то светло оружје, на коме се досад блистала само дика и слава српска.  — Одлази ми одавде, ти Амиџа; немој ми бар ти стајати на муку! ...  Зар ово марвинче заслужује што друго, но да га овде премлатим.  — Па баш зато га и остави нека од другога нађе, а какав је, неће то дуго тражити.  За премлаћивање марве има других; врховни књез има друга, боља посла.  — Поносите се — рече Драгић подругљиво, бришући рукавом крв, која му је лопила из повређене горње вилице — поносите се, ово и приличи јунацима као што сте ви, који ударају по педесет на једнога и који оружани кидисавају на човека голих шака, који им је сам добровољно дошао у руке.  Јазук, вајни војводо! ... — викао је Драгић, и хтеде и даље, али га Паштрмац с момцима изгура напоље.  — Море, торњај се одавде, бедо, видиш где ћеш главом да платиш, Бог те убио — рече Паштрмац срдито избацујући Драгића.  Милош је шгргутао зубима и сиктао јетке и необуздане нападе.  Паштрмац га је ублаживао, салећући га са сваке стране.  Спомену му како су Драгић и остали, најпосле, људи који можда нису ни имали зле намере у срцу, али су се повели за надом да ће оно бити боље што они скроје и испланирају.  — Не би ја марио да су они сами дошли на ту луду мисао, да сад у најгоре доба муте и бунтују народ.  Они овде виде шта је, па им то не би могло ни доћи на ум.  Но они су подбодени са стране, они су само машице у туђим рукама.  Све је то масло онога Црнога пса, црн му образ био, као и што је, они су ти што не дају овој сиротињи душом дахнути; они су и ове будале подболи и навукли их, да сада својим лудим главурдама плаћају несретне злочине своје; њих, да је мени добити у шаке, с њима да се ја разрачунам, млеко их српско разгубало — викао је књаз Милош.  — И ја сам слушао да их подбадују они из Русије.  Само, што је мени тешко у то веровати.  Ако ико, Црни Ђорђе зна шта је рат с Турцима, и бар он не би тако олако уваљивао овај народ у нову крајину.  Милош га пресече.  — Зна!  Да боме да зна.  Али зар је ту запело само до знања и незнања?  Зна и ђаво шта је право, мој Штрбо, али неће да ради!  Зинула им хала за господством, па им и памет појела.  И ако је у другим приликама био вољан, да старим војводама призна њине муке и заслуге, сад овако љутит, Милош им је све порицао, тврдећи да су то душмани српски и да би највећу услугу учинили земљи да изаберу најдубљи вир у Црноме Мору, па сви у њега да поскачу.  Паштрмцу је било главно да Милоша умири, с тога му је све повлађивао и ако, у истини, није све онако мислио.  Док је Милош овако праскао, а Паштрмац га блажио, момци јавише да су Драгићу, по кнежевој заповести, ударили букагије на ноге, а лисице на руке, па су питали шта им ваља даље чинити.  Паштрмац је очима давао знак момку да не запиткује и да није требао ни долазити, кад га нико није ни звао.  Кнез Милош опази ово мигање и испречи се на Паштрмца, претећи да ће и с њим овако учинити као и с Драгићем.  Паштрмац се правдао да није ништа зло мислио, само је хтео потсетити момка да остави ствар до сутра.  — А што да је остављам и одлажем до сутра?  Нећу га остављати ни једне декине (минуте), знаш ли ти то! — викао је кнез.  После се окрете момку:  — Коње спремајте, па овога тренутка да се кренете!  Мислиш да развучеш, да одужиш док се ствар не охлади, па после твојим шеретлуцима да га измолиш, као што си и лане измолио онога пса, па је си л ’ видео чиме је платио и мени и теби! (Овде је Милош мислио на кнеза Симу, кога је хтео још раније погубити, но га пусти на молбу и наваљивање људи).  Али нећеш, Штрбо, куд си наумио, не!  — Окрете се Милош сад Паштрмцу.  И Паштрмчеве молбе збиља нису ништа помогле.  Драгић, истина, није кренут те ноћи, али је, одмах сутра дан рано у јутру под јаком стражом одаслан у Београд везиру, коме је, дан пре, био упућен и кнез Сима.  Међутим, Цукићева глава била је стигла у Београд, и већ од два дана зијала је натакнута на колац и истакнута на бедем београдски одакле се згодно могла видети и из тврђаве и из вароши.  Пошто се тако ослободио три своја опасна противника, Милошу чисто одлану на души.  У овоме успеху, који је постигао и лакше и брже но што се надао, Милош је видео прст и вољу божију, а веровао је да је сам Бог тако хтео, да га спасе ове беде и напасти.  Кнез Сима по угледу, памети и речитости својој; Цукић и Драгић по јунаштву и смелој одлуци — били су у оно доба врло опасни противници Милошу, и он није ни мало претеривао, кад је толико полагао на постигнути успех против њих.  Умирен и обрадован њином погибијом, он из Трбушнице крене даље кроз вилајет, науман да пропутује свих шест нахија, у којима су бунтовници били упалили ватру.  Овај пут, ови дочеци, ови састанци Милоша с народом били су за њега нов триумф, нова слава, и он је и ову прилику умео згодно употребити да свој углед уздигне и да своје везе с народом учврсти.  Па како се успеху свак клања, то и на овом путу Милошу су највише викали „ура, живео“ и најдубље му се теменисали баш они, који су пре неколико дана на њега највише викали и кривили га за најтеже злочине.  8. је март 1817. године.  Велика кава на Зереку, великог дахије Аганлије, препуна је дима и гостију.  Више од 40 пари јеменија, свакојаке величине и каквоће, стоје поређане пред миндером, што се пружа дуж сва четири каванска зида, а горе на миндеру седи око 50 људи и ћутећки срчу своје наргиле.  Патос је сав застрт хасурама, а лево и десно, по угловима, прострти су ћилими и сиџадета, на којима седе у гомилици по 7—8 и по десетак постаријих гостију.  Сви седе скрштених ногу а пред сваким, сем наргила, стоји још и филџан с црном кавом, по негде углављен у укусне, богато извезене зарфове од жуте и беле тенећке или од саме срме.  Насред каване на огромном ћилиму, на коме се прелива стотина живих боја, седе три Турчина у високим зеленим турбанима и дувају у неке дугачке тршчане свирајке, које дају танке, развучене тужне звуке.  Уз пратњу те чудне свирке, коју допуњује вешто ударање дахира, што као перце игра у рукама раздрагане играчице, млада, висока женска изводи тешку и заморну игру, при којој дрхти сваки мишић на телу, те крупне капље зноја искачу по заруделим образима црнпурасте источњачке лепотице.  Све очи упрте су у дивну играчицу; сем ње нико ништа не види и нико ништа не чује.  Али, она ево доврши своју чудну игру; звучно дахире одјекну још једанпут, заносна играчица још се једном окрете на пети, још се једном преви преко главе додирујући скоро земљу, још једном задрхташе сви мишићи на њеном облом, као прекаљени челик гипком телу, па онда на мах све престаде, све умуче, све изумре и у великој кави наста тајац, као да у њој није живе душе.  — Чокјаша! (живела) — рече један стари Турчин прекидајући тишину.  Са свију страна зачуше се одобравања.  И ако Турци обично не исказују своју радост и допадање виком и пљескањем, овде су гласно и са свију страна изјављивали своје одобравање.  Но играчица пође да купи бакшиш, и у великој кави опет овлада мртва тишина.  Но њу на брзо прекиде средовечан, просед Турчин, који преко целе каване, упита госта, који је чак на другоме крају седео.  — Море, болан, Раџо, какви је то баксуз ударио у вас рају, те ви сад тикве жешће полијећу но приђе кад је Скопљакова чорда сијевала!  А јесте, рзуси, кукали са Скопљака, е већ грђих јада од његовијех не море бити!  Средовечан човек седећи на шилтету у дну каве, диже главу, слеже раменима и рече:  Не знам ти ја ништа од те работе, Ага Джоне, то моја посла нису и ја се у то не мешам.  — Како, болан, нијесу твоја посла, а да чија је оно глава што већ трећи дан зија на бедему?!  Турска, бели, није, но ваша! ...  — Гађају је, болан, наша дјеца бусеницама, па никако да је погоде — окрете се Ага - Джон Турцима до себе, а затим се опет обрати Србину доле у дну каве.  — Кажу, болан, Раџо, то ви је био неки ваш првијенац, бојсе Чукић (Цукић) му је име, па га, болан, посјекао ваш Коџа Милош, а није да га је и посјекао ка ’ што би приличило иксану, но кажу, болан, сјекиром му главу одрубио, исто ка ’ и сваком крмку.  — Јазук, јазук — чу се с многих страна.  Ово су Турци изговарали вртећи главом.  — Ако је кнез Милош тако учинио, онда је јамачно тако и требало да буде.  Зна он боље од мене и од тебе Ага - Джоне, шта ваља а шта не ваља.  — Знаде, море, па још како знаде он за себе, само не знам ... — поче Ага - Джон, но Србин га прекиде.  — Добро је, хвала Богу, и нама.  Шта нам вали!  — Е право велиш!  Та ти Цариграда вриједи, и ваистину ништа вам не вали, само што вам Милош једном по једном туца главе ка ’ оно што ви ђаури о вашем Васкрсу туцате црвена јајца.  Не да ви, болан, главе дићи.  Шта сам их ја само с мојега ћепенка гледао, што им је по тужби Милошевој одсјечена глава.  Ово дана опет ће двојицу посјећи.  Бојсе, синоћ су их догнали амо у тврђу!  — Па тешто!  Догнали двоје; нека их догнају и двеста!  Ако полећу, наше главе полећу!  Шта то вас боли!  Од кад то ви Турци почесте тако жалити за нашим главама! — рече Србин с доња краја каване и устаде.  — А, пјан био, ко ти вели да Турци жале за вашим тиквама?  Испало око које за њима заплакало!  Није ријеч о жаљењу, но да познате, болан, да Турци нијесу онако зли, како сте се ви, динсузи, свуђер јадали.  Ето ви сад ваш човјек и богме ви је трипут гори од свака Турчина.  Човек, на кога су управљене ове речи, бејаше устао да пође и баш у тај мах плаћао је кавеџији.  — А што, болан, бјежиш, што?  Ако ти је што гођ криво, ето нећу те дирати ни питати.  — Није ми ништа криво, али нисам дошао у каву да водим таке разговоре.  Најпосле, мали смо и ја и ти, Ага - Джоне, да оцењујемо да л ’ ваља или не ваља што ураде кнез Милош а и светли везир — рече Србин и пође.  — Како море, како?  Зар су код тебе, ђаурска рђо, свијетли везир и твој кнежић Милош једно исто, те их барабариш?  Наш свијетли везир сједи овђе мјеште цара, нека му је слава, и у његово име влада и заповједа.  А у чије име заповједа ваш Милош?  Он је прости слуга везирова.  Сјутра ако хоће море му главу укинути, ка ’ и орозу (петлу), па да га нико не упита шта учини.  Милош је измећар свијетла везира.  Што везир заповједа, Милош мора да пољуби па да учини, уисало му јал ’ не уисало!  — Па што онда кривите Милоша за одсечене главе, кад он све ради по везировој заповести — рече човек хватајући се за врата да изађе.  — То му, бели, није нико заповједао.  Што ће свијетлом везиру ваше крмеће главе?  Но оне Милошу кваре ракам (рачун), те их он једну по једну поткресава.  Србин не одговори ништа.  Он махну руком и изађе напоље.  Доле у кави било је још Срба, но они су ћутали.  Турци продужише разговор сами међу се.  Говорили су полако, али, како сви остали ћуте док један говори, у кави је владала мртва тишина, те се свачији разговор чуо јасно и разговетно.  Турци прво почеше распитивати Ага - Джона, каква су то двојица што вели да су синоћ догнати.  Ага-Джон имао је свој дућанић баш на калимегданском углу, куда се пролази за тврђаву (онде где је сад гостионица „Српски Краљ“) и седећи ту с прекрштеним ногама на ћепенку, он је видео свакога ко уђе и изађе из тврђаве.  Казивао је и оно што је синоћ видео, али то није било бог зна шта.  Знао је толико да су синоћ у сумрак, под јаком стражом, Милошеви момци дотерали два човека окована у ланце од главе до пете, а вели се да су неки бунтовници, и да их је Милош послао везиру да их посече.  Толико је знао Ага-Джон.  Али ту у кави био је Бекрен-Ашар- ага, млађи помоћник градског тамничара, и он ће ваљда знати што више да каже.  Сви Турци упреше погледе на млада, лична Турчина, који је замишљено седео у горњем делу каване.  Млади Турчин био је увијен у читав облак дима, кроз који је једва просијавало његово богато господско одело.  — Е, вала, чоче, кажи ако што више знадеш — рече стари Турчин, који је седео с десна до Бекрен-Ашар- аге.  Млади Турчин сркну два три пут убрзо расхлађени дим из наргила, погледа унаоколо испод очију, диже веђе и рече:  — Не имам вам што много казиват.  Исто је како рече Ага - Джоне.  Доћерали су два бунтовника, и за који дан биће посјечени.  — А који су, дина ти? — упита седи сусед с десна.  — Кнез Сима из Велика Борка, и његов побрат капетан Драгић.  — Ама шта рече, чоче? — примети стари Турчин, а с више страна чу се чуђење и двоумица.  — Виђени људи и друштво Милошево! — рече један.  — Знадем их обојицу, а особито Сима.  Кад се бејаше оно и Милош похасио, Симо му је био десна рука.  Каква му невоља, да му он сад главу сијече? — примети други.  — Није на ино, но су се морали увалити у какво крупно зло, да их ово снађе.  Није се забадава зуцало о новој буни!  Не море бит ’, да нијесу и они ту замочили своје прсте — домишљао се трећи.  — Близу догоните — рече Бекрен-Ашар- ага — ама нијесте још праву погодили.  Јесу били виђени људи, ама су злице.  Имали су дослух с Црнијем Ђорђијем, и од њега су књиге примали.  Великога шејтана носили су они под клобуком, за то ће им и појест главе.  Кројили су бунт да потекар упале цео вилајет.  Свијетлом везиру докаже се за то, те он призове Милоша и затражи да му у кратку земану пофата хајдуке, или ће вели, он сам изаћ у народ на „тефтиш“па онда нека нико не кука, и што ко прогута то му је.  Ако ти не мореш наћи те хајдуке и смутљивце, што буне народ, ја ћу их, бели, наћи ... попријетио је свијетли везир.  Што је друго и могао чињети Милош, но послати хајдуке.  Прво је дошла Цукићева глава, а синоћ догнаше и ову двојицу.  — Алах шућур (богу хвала), све је како Алах хоће!  Враг је био преластио и ову земљу и ови народ!  — Све је било пошло ђавољијем трагом, и девет пунијех година турском имену и турском дину (вера) није било станка ни помена у овоме вилајету.  Али Бог даде и црноме ђаволу Ђорђију дође крај.  Стуцаше се и његови рогови.  Он побеже у ђаурску Московију, а вође оста Коџа Милош.  У зачетку и он је, наопако му било, био забраздио далеко; и он је хтјео трагом онога Црнога.  Али као мудар човјек брзо је видео да на ону руку не иде више, и он окрете другу.  Четврта је година од онога земана.  Знам све, као да на прсте бројим, шта се десило од тога доба.  И слободно могу рећи, да би до сад било бар 3—4 истинске, големе и опасне буне, да то све није утулио и прегазио Коџа Милош.  За садашњи рахатлук поглавито треба благодарити њему, Милошу, и свијетлом везиру који Милоша чува и њиме се мудро послужује.  Нека им је слава обојици — рече крупан стар Турчин, допијајући последњи гутљај своје каве.  У другом углу, седео је омален као овца сед Турчин смежурана лица, а веома живих ватрених очију.  Док су остали разговарали, он је немирно погледао час на једну, час на другу страну, а овда онда усне су му грчевито дрхтале, као да нешто за се шапуће.  Његово сухо, смежурано безбројним борама избраздано лице било је веома осетљиво и покретно; сваки осећај на њему се изражавао и брзо и јасно.  Разговетно се могло познати како облак за облаком наилази и силази с висока чела старчева, према обрту разговора који се ту водио.  Ова последња хвала Милоша и везира као да нарочито дирну старца.  Он чисто подскочи с миндера, као да га нешто упечи и пун нестрпљења, узе махати десном руком, као да некоме прети.  Његов сухи кажипрст с великим добро очуваним ноктом, пожутелим као ћилибар од дуванска дима, правио је колуте по ваздуху, као да указује некуда тамо далеко, на далеку будућност, или као да пише по празном простору неке тајанствене знаке, чији пророчански смисао само он разуме.  И ако је код Турака обичај да мирно говоре и онда кад су у највећем узбуђењу, старац се сада подругљиво насмеја и уз непрекидно махање и руке и главе он поче овако:  — Добар Милош, добар везир, добри ђаури, добри Турци, сви смо ми добри, све је како најбоље хоћеш, а полумесец опет све ниже и ниже обара рогове, турска сила све је бесилнија, а Турству су скути све краћи и краћи!  Гдје је Беч и гдје Биоград?  Јуче се за Беч машали руком, а данас благодаримо Алаху што нам и Биоград уздржа.  Хеј, сабљо турска, грдно ли си се иступила, кад не мореш данас једнијем махом да прерубиш ни ову паучину, што се зове шумадиски ђаурлук! ...  Старчић је ово изговорио кивно, јетко тако, да сви присутни обратише пажњу на њега.  — Ама што је, хоџа Изедине, што си, болан чоче, тако карли?  Бојсе, јад ти неки пао на срце? — рече му онај крупни проседи Турчин.  — Јад!  А да, што ме друго може и сретати у ови наш црни земан?  Гдје је то сунце, од којег би ме могло какво добро огријати?  Виђесте ли како, не од годишта до годишта, но од сахата до сахата пропада и опада све што је наше било и нашијем се назвало.  Гдје је пријешња турска сила, турски сјај и турско господство, и гдје ли наш пријашњи рахатлук?  Усред Биограда наше богомоље стоје опале и порушене и са паучљивих мунарета јејина пјева злослутну пјесму своју.  За сретна земана Биоград се са Стамболом надметао по сјају и љепоти својој.  Шта би и куд се деде сад све то?  Гдје су данас богати двори и сјајни биоградски турски теферичи?  Гдје су оне рајске башче, што су се могле мерити са Бакчи-сарајем кримскијех канова?  Гдје су осиони и пребогати Турци Биоградци, који су некада до Стамбола и Шама били чувени са јунаштва, са богатства и господства својега; који су за собом водили сјајне свите све у суху злату и алему, да се са султанскијем барабарити могу; који су читаве војске издржавали о своме харчу и ајлуку?  Гдје су на далеко чувени безистени и пазари биоградски, у које се стицала најљепша и најскупоценија роба из три дијела свијета?  Јес, гдје је наш стари сјај и сила, те смо данас овако грдно посрнули, и видимо се као божјаци, захвални ако им ко удели мрвице, које падају с туђе господске трпезе? ...  Ја, гдје је сад све то.  Виђите домове наше, виђите хареме наше, загледајте харове наше, наше ризнице и пусатнице (оружнице), и погледајте низ нас саме!  Са свијех страна провирује опадање и сиромаштина; све је у рушењу и посртању, све иде са зла на горе; убоштво нам се већ кези из свакога ћошка, а уз привратак домова наших већ стоји наслоњена просјачка палица с којом ћемо у свијет поћ ....  Је ли тако Турци или није?  Са свију страна чу се одобравање, а многи су жалосно вртели главом, признавајући с болом, да су збиља настала већ последња времена.  Старчић је жустро погледао по оним растуженим и забринутим лицима, код којих је његов говор збиља изазвао сетно расположење.  Сад опет прихвати реч живо и енергично:  — Па кад је тако, што ми онда хвалишете Милоша и што ли везира?  Каква смо добра и рахатлука од њих дочекали?  Зар не видите ви кудер ово гура и нашто ће напослетку изаћи?  Видите ли ви да ће нас баш ови везир и његов Коџа Милош одагнати у просјаке!  Што су други започели, они ће довршити на нашему упропашћењу.  Везир је добар човјек, али њега је сам шејтан (ђаво) амо пратио на нашу велику несрећу.  Њему треба пара, много пара, он држи Милоша да му то даје, и кад му то даде, онда море чинити што хоће.  Лукави Милош тако и ради, и мало по мало он постаје господар и раји и Турцима ...  — Да не да Алах! — чу се с неколико страна из густога дима, који је пунио каву.  Чичине очи сенуше и он је срдито зверао по дружини.  Сад продужи кивно:  — Ама шта, болан, да не да!  Ама, дао вам је већ све, и не има вам ништа више давати.  Старцу су тако брзо навирале речи на уста, да су га чисто гушиле, и он је на махове морао застајати да одахне.  Сад опет понови:  — Молите Бога да не да силу ђаурину!  Али ваша молитва доцне стиже.  Сила је већ прешла у ђаурске руке.  Зар ви не видите како Милош расте из дана у дан, док наш везир бива из дана у дан све мањи и мањи.  Вичете на Кара-Ђорђија, ама он је за нас био мања невоља од Милоша.  Код њега није било два лица, и знао си вазда што ти мисли.  Он је био отворени душманин турски, и лакше нам је било од њега се бранити.  Милош је подмукао; на његовијем устима је покорност и послушност цару.  Он само о својој вјерности говори, и кад гођ приграби по коју нову власт у шаке, он вели:  „Ово је да боље и верније послужим цару!“  Уз то је опрезан као стари лисац, оњушиће где гођ има какве опасности за њега.  Ко му гођ може бити опасан, тога уклања, а амишан је за новце и сабраће огромно богатство.  С тијем парама биће он још три пут опаснији.  Биоградски везири биће његови плаћеници, и памтите моју реч, Турци браћо, доћи ће времена када ће ови исти Милош седећки примати биоградске паше и везире и шамарима их изгонити из својег конака.  Док су се оваки разговори водили у великој турској кави, онај Србин што изађе из те каване, прво застаде код врата, као да се нешто омишља, и после сави на више и нестаде га у мраку.  После четврт часа он се заустави пред вратима нове двокатне дрвене куће, према данашњој Саборној Цркви у правцу испод Старога Здања.  Та је кућа била скоро грађена, доњи бој је куће био од ћерпића, а горњи махом од дрвета, али је по турском кроју лепо изведена и укусно ишарана.  Улазак је био споља, водио је кроз дугачак, узан ходник, а лево и десно повијале су двоје степенице за горњи спрат.  Човек дође пред кућу, стаде, ослушну, па онда удари три пут звекиром у железни колут на вратима. Врата се брзо без шкрипе отворише и човек устрча уз степенице.  На врху га дочека човек повисока раста, просед, крупних бркова, а избријане браде.  На њему је била чохана, везена долама и у опште чохано чаршилиско рухо из онога доба.  Знанци се поздравише и уђоше у оџаклију.  — Добро те нађох; задржао сам се код Турака у великој кави, па сам се бојао бићеш куда изашао.  — Куда бих у ово доба!  А шта говоре Турци?  — Не могадох остати до краја.  Остао је Баћа да чује.  Ако раније сврше свратиће и он амо.  — Па шта мислиш сад, хоћемо ли спасавати кнеза Симу и Драгића? — упита домаћин зловољно.  — Није питање хоћемо ли, већ можемо ли и како ћемо?  То ми казуј, ако што знаш.  — Што ја знам, то је: оштра секира па Милошенду за врат ушником.  Кад он секиром убија друге, право је да од секире и сам погине — рече домаћин кивно.  — Море прођи се тога белаја и не говори то, Милошева погибија неће спасти ову двојицу од погибије, а сад прво то треба гледати.  — Вала, да ми је видети да полети његова глава, па тешто, макар и они главом платили.  — Немој тако молим те.  То је говор тек онако од беде.  Ми прво морамо гледати да ову двојицу спасемо и дај о томе да се посаветујемо.  Како би било, да молимо неке и неке виђеније базрђане (трговце), да узмемо и Турке и Грке и Јермене па да иду сви у град да моле за њих везира.  Домаћим је невернички вртио главом.  — Ништа од тога не може бити! — рече он мрачно — Везир ће ти одговорити, као оно што је одговорио кад смо га лане молили за Молера.  Изговорио се на народ и Милоша.  Тако ће бити и сад.  У истини пак, Милош њему плаћа за свако тако погубљење.  За самога Молера платио му је 6 кеса да га погуби.  То сам чуо од једнога повереника везирова, који је и Милошев велики пријатељ.  Овде за ову двојицу даће још и више.  Кад би било откуда пустих пара, па да ми понудимо више, но што даје Милош — то би можда једино помогло.  — Није ваљда дотле дотерао, по Богу!  До сад су кнезови давали откуп везирима, да спасу главе заробљених Срба, а не да их за ту плату Турчин посече.  — Није!  Теби се све чини неверица.  Ти рачунаш како су радили други и како би требало да се ради.  Али ово је Милош, еј Милош — викну домаћин срдито.  — Ако је Милош није ваљда Турчин!  Па до јуче је и он стрепио! ...  Домаћин га пресече.  — Шта није Турчин!  Три пута је гори од најопаснија Турчина!  Слађе му се напити српске крви но да га медом нахраниш.  Него ту нема друге помоћи; њему ваља вратити онаком истом мером каквом он позајмљује.  Њему су јевтине туђе главе.  Ни његова не сме бити ни нама скупа.  — Ти опет забраздио!  И њима је ту једини спас.  Милошенди треба послати крвав фишек и писмо крвљу написано, где ће му се рећи:  „Знамо да си ти предао везиру да посече ова два човека.  Ти једини можеш их и спасти.  Не хтеднеш ли то, овај ти је фишек наше поздравље.  Кунемо ти се живим Богом, и мученичким гробовима њиним, и крвљу овом којом ти ово пишемо, и очњим видом нашим, и да Бог да слепи и неми светом ходили, ако те не смакнемо пре, но што на њиним гробовима трава никне.  Сав Стамбол да те чува, учувати те не може, нити ћеш се ти наносити главе, ако по несрећи њине одлете.  То ти јављамо и то ти се заклињемо нас петоро пријатеља и другова кнеза Симе и капетана Драгића.  Јављамо ти ово да не рекнеш да је било силе, да смо те напали кришом, и да ти нисмо јавили за времена док се ствар још могла поправити.“  — Зар ти мислиш да би то помогло?  — То је још једино што може помоћи.  Знам ја те кукавице што су тако брзе на кидање туђих глава.  Они су свирепи са голема кукавичлука свога.  Убијају, јер се боје за своју главу.  — Не бих рекао да је Милош страшљив.  Био је у толиким бојевима.  — Слушај ти што ја теби кажем.  Ако ишта може спасти ову двојицу, то је страх Милошев.  — Али ако све то не помогне?  — Онда ћемо убити Милоша!  Ми с њиме и тако морамо једном свршити, или ће нам он свима доћи главе.  Ја и за господара Ђорђа од њега стрепим.  Ја се све бојим, да ће он Карађорђу главу појести.  — Море, не бринем се ја за господара Ђорђа.  Истина, кнез Милош је данас сила, али опет је он мали да може Карађорђу и на сенку стати, а камо ли што друго.  А после, господар Ђорђе је далеко.  Но дед ти, шта ћемо ми с ова два роба овде, којима главе висе о концу и којима још сутра може за навек смркнути.  — Није ваљда баш тако призорило.  — Богме јесте, те још како призорило.  Већ то, што су заробљеници спроведени право везиру, слути на зло.  Да је Милош мислио развлачити ствар, он би ове људе послао преко народне канцеларије, као што је био ред, а не би нас обилазио.  Овако се бојим, појешће и ову двојицу помрчина исто онако, као оно пре 5—6 дана Цукића.  А после, мртвој глави лека нема!  — Па где су управо заробљеници?  — Где су баш сад у овај мах не знам, али прво су били затворени у казамет више барутане, баш на савијутку где се из горњега града силази у доњи, поред лековите водице.  То је грозан казамет, можда најстрашнији у целом граду.  Турци га зову ћор-кула, ваљда с тога, што је изрезан у самом камену и нема нигде отвора за светлост.  — Знаду ли други кнезови да су ова двојица догнати?  — Знаду, али овде ти их сад и нема много, свега нас тројица.  Да смо сви бар, па онако заједнички да изађемо пред везира и да га замолимо.  — А зар би сте смели од Милоша? — упита домаћин подругљиво.  — Па слободно је ваљда бар молити.  — Бога ми, вас би Милошенда за то живе одерао као јарчеве.  „Слободно је бар молити“, али за кога Милош рекне да је крив не смеш ни молити.  И окрећите ви ствар како хоћете, другога вам спаса нема но да се уради онако како ја велим.  Прво, да се Милошу озбиљно запрети, а после овде се може чинити још штогод и поред тога.  Тако је наваљивао домаћин, но гост никако није пристајао да се почиње претњом.  Претњу после ваља и извршити, то би значило убити Милоша — а ко би ту одговорност смео узети на се и пред Богом и пред народом! ...  — Није ту у питању једна српска глава мање или више, већ Милош се сада јавља као представник и носилац једне мисли народне, убијајући њега, не би ли била убијена и та мисао народна ...  Домаћин плану, пресече госта и не даде му да доврши.  — Тешко овоме народу, ако је још и Милош носилац његових мисли и надежда.  Милош је удворица турска и сутра ће продати и земљу и народ и што год хоћеш за један реп турски. — У томе се не можемо никад сложити.  Милош је на муци; мора се довијати, мора по невољи угађати Турцима, али он њих не воли.  — Не велим ни ја да их воли.  Он не може никога волети.  Његово је срце тако пакосно, себично, грабљиво!  Он воли само себе, а погинуо је за господством и влашћу.  Продаће сто српских права само да се господства дочепа ...  Камо ти Петра Молера, камо ти владике Мелентија Никшића, камо толико других угледних људи?!  Све их је он побио!  Кнез је, али његов пут којим се попео до те висине засут је људским костима.  Таким је путем он пошао, таким ће и даље ићи; његова слава и величина дићи ће се на гробовима свију бољих и отреситијих Срба, ако се не нађе паметнијих људи да томе злу што скорије стану ногом за врат.  Док се овакав разговор водио између ова два политичара, у другој српској кући, у једној нахереној страћари, што се готово губи у гомили осталих кућерака сиромашног краја у Савамали, дешавао се други и друкчији призор.  Крај огњишта, на коме је буктала лепа ватра, седела је на скромној постељи, заваљена на високо узглавље од јастука, стара кукуљава старица око које, с десна и с лева, бејаху приселе две млађе жене.  — Како ти је сад, нано? — упита млађа жена с десна.  Старица ништа не одговори; њене мале, упале, суре очи укочено су гледале у жеравицу.  — Подај јој нека сркне још мало те вруће ракије, видиш како је то поврати — рече жена с лева.  Пружише јој и старица прогута гутљај два.  То је доиста мало оживи.  Са мртвачки бледих, смежураних образа њених нестаде оне самртничке укочености и лице доби строг али жив и симпатичан израз.  Како је много говорило ово суво, спечено лице; како је дугачка и страшна била она прича препаћена живота, што је на њему бејаху исписале оне безбројне ситне и крупне боре! ...  Ову старицу знао је скоро цео Београд.  Више је од тридесет година само, како је сви знају под именом баба Јане.  А колико је тек година прошло док је добила ту почасну титулу баба Јана, она је много и много памтила.  Сама баба Јана, често је узвикивала: — „Дуго, дуго, ох како ја дуго живим!.  Ова јадна душа — ваљда за какве тешке грехе моје — спекла се у телу па никако од њега да се одвоји!“.  И доиста баба Јана одавно живи и много, много памти!  Она је као кроз сан памтила, кад је везир Ћуприловић отео од Немаца Београд, и причала је страхобе какве су претрпели Београђани, кад су Ћуприлићеви топови запалили аустриске барутне магацине и читаве крајеве вароши порушили и попалили.  О аустријској двадесетогодишњој окупацији Србије причала је, као да је јуче била.  Кад је ударен темељ знаменитој грађевини Пиринчани, она је била већ по други пут удовица ...  Да, дуго и одавно живи баба Јана.  Страшно је рећи: ова нејака старица носила је на својим погрбљеним плећима огроман терет од преко сто тридесет година!  Рођена при крају 17. века, она је ево већ у велико била закорачила у век деветнајести.  Она је имала ретку судбину да види три разна века.  Да живи у 17, 18. и 19. столећу, да наџиви најмрачније доба српскога робовања и да види како почиње рудети дан српског васкрса.  Рођена под владом Сулејмана ИИ, она је наџивела владавину десет разних султана турских.  Ахмед ИИ, Мустава ИИ, Ахмед ИИИ, Махмуд И, Осман ИИИ, Мустафа ИИИ, Абдул -Хамид И, Селим ИИИ, Мустафа ИВ, били су султани чије је ступање на престо и силазак с престола она преживела и ево је доживела владавину Махмуда ИИ, о коме се тада није још ни слутило, да ће једног дана то бити страшни уништилац јаничара.  Одавно, одавно живи баба Јана!  Много су и много виделе оне њене мале, суре очи, што сад онако упорно гледају у јасну жеравицу на огњишту.  — Је л’ти лакше, нано? — понови жена с десна, бришући старици зној с чела, и уклањајући један прамичак седе, проређене косе, што се самовољно бејаше одвојио и пао старици по набраном, избразданом чело.  Старица мало поћута; после погледа десно, погледа лево, заустави поглед на једној па на другој жени, што су крај њене постеље клечале; некакав благ, срдачан израз разли се по њеном смежураном лицу и она прошапута.  — Добро ми је ћеро, добро ми је дијете, оставите ме само овако мало да одахнем.  И две жене притајаше се, као да се боје, да и својим дисањем не узнемире ову слабачку стару душу.  Старица се брзо повраћала.  Сад је већ могла сама дићи руке, извући их и метнути одозго по покривачу.  Ово охрабри жене и она с десна прозбори шапућући:  — За Бога милога, нано, што ти је то тако било на једанпут?  Кажу нам, да си на сред улице пала као свећа.