СИНОВАЦ.  ОРИГИНАЛАН РОМАН.  Написао  ДИМИТРИЈЕ РАДОВИЋ  Протопрезвитерски капелан вршачки.  У ВРШЦУ, 1907.  Штампарија М. П. Павловића  На обали маленога језера, а у полукругу гранатих шумских дрва, стоји леп замак ког се тамна сенка при заласку сунца надалеко прострла преко површине мирнога језера.  Око замка влада тишина, само се по кад кад чују из шуме ударци сикире, којом сељак обара суви храст, ког му је господар замка и шуме поклонио.  Што је сунце већма залазило, тим је већа тишина владала, напослетку и сикира у рукама вредна сељака умуче својим ударцима, и тек овде — онде чујеш цвркут птице као да жели „лаку ноћ“ својим другарицама..  Сунце зађе и ноћ поче да се спушта.  Месец се појави и просу своје сребрне зраке по мирној природи и убавом језеру.  Ветрић дуну и малени таласићи, гоњени њиме, изгледају као сребрне траке, које пловљаху и љубљаху зелену обалу.  Нему тишину прекиде лако веслање и иза једнога савијутка обале указа се мален чамац, који је средњом брзином јурио право замку.  У чамцу беху њих двоје; један младић витка и поносита стаса, малених наусница, танких обрва и ведра чела; и једна девојка лепа лика, са вечитим осмејком на ружичастим уснама и пламтећим црним очима, које је упрла у младића и гледаше га страсно и заносно.  „Ево нас — рече младић кад стигоше до обале, искочи, привеже чамац и прихвати девојку.  „Незнам да ли је Божидар већ дошао проговори девојче и баци један поглед на замак.  „Тешко да је дошао јер иначе би били осветљени прозори — рече младић, ухвати ју за белу руку и одведе ју до једне клупе.  — Он је казао да ће се тек око девет сати вратити натраг.  Причекајмо га овде.  Девојка се прене кад осети младићеву руку у својој и сва уздрхта.  „Шта је теби драга Зорице!?  Запита ју младић, — Ти дрхћеш.  Зар ту нисам ја.“  „Ох Бранко! протепа и посрну.  „Шта је говори! викну Бранко.  „Данас ниси требао долазити — једва промуца она.  Бранко је зачуђено погледа, пребледе, поново је ухвати за руку и грозничаво запита:  „Зар нам каква опасност прети?“  „Година дана већ како се љубимо — поче Зорица, пошто се мало прибрала.  Лице јој зажарено, очи јој пламте а рујне устне јој се трзаху — Година дана прође у милом заносу жарке љубави али се никад нисам осећала као данас ...  Док смо се возили гледах те, па као да сам у неком бунилу била, тако сам била узбуђена и узнемирена ...  Ох, бар да је Божидар ту, изусти и клоне на клупу.  Бранко је зачуђено гледаше она беше загонетна у овом тренутку.  Обоје ћутаху.  Месец је заишао за један облачак тама покри језеро и целу околину.  Гробна тишина овлада, ништа се не чује само тешко дисање Зорице и ватрени пољубци сретна младића.  Лађани поветарац дуну, несташно пролети кроз густо шипражје, летну до двоје загрљених као да је хтео украсти који пољубац за ватрених усана Зоричиних.  „Зоро! прибери се, дођи к ’ себи.  Данас ми чудновате речи збориш, и као да се страшиш близине моје — зачу се бранков дрхћући глас.  „Незнам, али ми се чини да ће ово бити кобно вече но мене — одговори девојка, па онда усплахирено ђипи и падне око врата драгану свом.  — Ох мили Бранко! да знаш како те жарко љубим! да знаш како ми твоја близина узбурка душу, а срце ми по њеним валима лута као да ће препући..  Па све бадава, твој отац ти никад неће допустити да..  „Не збори тако — прекиде је Бранко.  — Заклео сам ти се светом успоменом моје матере да те никад изневерити нећу, на чега се бојиш ...“  Даље речи му је Зорица са својим врелим пољубцима угушила, грчевито га обгрли и стиште га својим њежним рукама, као када се утопљеник у последњем тренутку хвата, за свога избавитеља и бесвесно га дави.  „Драги Бранко! зачу се опет као издишући глас Зоричин, па као у некој несвестици паде на клупу ...  Вечерњи поветарац још једанпут летну кроз танко грање и умуче.  С друге стране мирнога језера зачу се ловачка песма.  Глас певача умилно брујаше по површини воде и чаробно се одбијаше од обале, и изгледаше као да неко с ове стране одговара певачу.  Месец сијну, и један чамац се указа, који је овамо пловио.  „Он је! рече Зорица, нагло скочи са клупе и отрчи до обале.  Бранко учини то исто.  „Зоро! ти дрхћеш, колена ти клецају ...  Умири се, не буди малодушна — уплашено викне Бранко кад је виде бледу и уздрхтану.  „Ох боже, што сам ...! викне Зорица и сузе јој грунуше из очију.  Тишина је, само се веслање чуло, и лупа како лаки таласићи запљускивају чамац.  „Бранко! викне наједанпут девојка таким гласом да се овај тргао.  — Да ли ћеш заклетву одржати незнам, али дали да ћу ја себи живог скратити ако ме изневериш, то ти се заклињем љубављу нашом — очи јој као у лавице севнуше лице јој пребледи и беше ледено као да у срцу њеном изумреше сви осећаји, само јој се усне грозничаво трзаху.  „Зоро! имај вере у мени — проговори озбиљно Бранко.  — Одрећу се насљедства ако хоћеш, па ћу ићи стобом ...“  У тај пар викну онај са чамца:  „Зоро!  Бранко.  „Божидаре! викнуше заљубљени у један глас!  „Чисто бих волео да се још мало провозам — проговори Божидар кад је стигао до обале и из чамца искочио и са Бранком се руковао а Зорицу загрлио и пољубио.  — Били се ти сестро још мало возила по језеру, тако је лепо време ...“  „Баш сад стигосмо и ми — упаде му у реч Бранко и осети да му је крв ударила у лице јер сад је први пут у свом животу слагао.  „Онда је што друго — одговори Божидар и сви троје одоше у летњиковац.  А са каквим разним осећајима иђаху замку!  Божидар весело певуца, ћерета и смеје се; Бранко ћути, чело му се набрало и замишљено иде поред друга, и не чује шта овај говори; а Зорица бледа као смрт плашљиво гледа у брата, посрће и једва може да иде с њима, тек што не падне.  Уђоше у једну собу и Зорица упали свећу, па онда скоро клоне на столицу и обори главу.  „А што сте вас двоје тако ућутали — почеће Божидар пошто је пушку и ловачку торбу обесио.  Зоричино лице беше бледо, а Бранко сав гораше у лицу.  „Хахаха! баш сте деца — проговори опет весело Божидар.  — Бајаги ја незнам ...  Гле само како се уозбиљили, као да су им галије потонуле, а овамо једва чекају ....“  „Божидаре! ослови га сестра и усиљено се насмеши.“  „Хахаха! сад знам што ћутите!  Мора да сте се мало споречкали, као обично заљубљени, око једног по .....  Но, но немој се сестро тако жестити ...  А где је тетка Марта?“  „Она је у кујни, спрема вечеру — одговори сестра“  „Него дали вам се штуцало данас? тек ће на једанпут Божидар.  Обоје га зачуђено погледаше.  „Та мислим зато, што смо вас непрестано спомињали ...  Штета што ниси био тамо Бранко — дода окренув се овоме.  — Миливој обори једног дивљег вепра, па да се мало прошали по свом обичају, оде и седе му на леђа, уве флашицу која му висила о врату, па ће да наздрави, кад вепар скочи и поче с њим заједно бегати.  Наста смеј да се орило.  Миливој ушепртљио, оће да скочи ал ’ не може Кајиш од пушке, која му је о рамену била обавио се вепру око врата, и тако беху једно за друго везани.  Ми смо се смејали, али нам се смеј наједанпут претвори у ужас.  Вепар, који је био у врату рањен, јурио је као слеп право обали језера.  Потрчасмо за њиме.  У крајњем часу дохватим пушку и хтедох пући, кад спазим где Миливој извади ловачки нож, и баш кад хтеде бесна звер с обале у воду скочити, сјури му га у срце ...  Браво! повикасмо сви но Миливој као да не беше расположен.  Док га је ветар носио он се туцкао о дрва, и сва глава му је била од самих чворуга Пипкао се по глави, па најпосле се и сам стаде смејати..  После тога стрпамо вепра у кола и певајући одемо до шумареве куће ....“  Божидар се расћеретао, па кад после вечере донеше црно вино, пређе и на остале добре воља, и у пријатном разговору проведоше до неко доба ноћи.  Једанајест сати је било кад се Бранко опрости, уседне свога коња, па ком је тога дана дошао и оде, а остали легоше спавати..  Божидар и Зорица беху брат и сестра.  Родитељи им одавна помреше, и они сами са тетком живљаху на свом маленом добру, које им је толико прихода доносило да су могли пристојно живити.  Божидар је био од својих 25 год. био је пре војник, по кад му отац умре, напусти службу и дође кући да сестру помаже.  Осим осталих добара остао им је и овај замак крај језера са шумом.  Ту се и Бранко упознао са Зорицом и њих се двоје брзо заволеше.  Бранко је често долазио к ’ њима, више пута је но неколико дана пробавио код њих.  И сам је био страстан ловац, у гађању му није било равна, а са своје снаге био је чувен у целој околини.  Често је са голим шакама нападао на медведа и увек га оборио.  Но одкад се упознао са Зорицом, коју је он просто Зором звао, ређе је одлазио у лов, радије је крај свога злата проводио време.  Божидар је знао за њихову љубав и поносио се, само би му се по кад-кад чело наоблачило кад би помислио, да је Бранко из племићске породице, да му имање сто пута превазилази њиово но одмах би се разведрио код би помислио на Бранково племенито срце, на његову искреност и неокаљано поштење.  Њих двоје су живили као два рођена брата.  Село Н. је на два сата хода од замка.  Нове куће, уређене улице сведоче да је тек од пре две десетине година настањено.  Старији људи приповедају, да је на том истом месту и пре било село, што доказују и поједине развалине, него да га је пређашњи сахија у беснилу дао разорити и сравнити га са земљом.  То је био опак човек чију суровост и беснило нису могли подносити сељани, него се којекуда раселили.  Тек одкад дође ново властелин, који је прекупио од пређашњега спахије имање, почеше људи по ново насељавати то земљиште, и на брзо се подиже красно сеоце у средини плодоносне пољане, близу реке и големе шуме.  На једном узвишеном месту тик уз село стајао је старински двор, ког је још пређашњи спахија зидао.  Од двора се пружа права и чиста улица до малене црквице, која је на другом крају села била.  Сељани су у опште мирољубиви, вредни и поштени људи, а поред тога и задовољни, јер садањи је господар добра срца, не кињи их, не тражи од њих сувише; шта више, кад види да се по где који труди и марљиво стиче себи, он му прода њиву, коју је обделавао будзашта и ослободи га од поданичке дужности.  Већ је скоро по села ослобођено, а изглед је да ће и остали постати своје газде, а поред свега тога остаје властелину још грдно имање, које се на далеко простире.  И у самоме двору је промена.  Пре није могао свако ући унутра.  На врати је стојао црвен бркат хусар, који би сваког лоше одевеног посетиоца сурово одбио испред врата и само би оне пропуштао, који су били богато одевени, и који су му масне напојнице давали.  Сад су врата широм отворена, ако је ко имао какву молбу или жалбу могао је слободно без питања ући унутра и разговарати се са властелином.  Често се дешавало да који сељанин усљед разних непогода и несрећа сасвим осиромаши, па у тешкој невољи оде до господара, да му се потужи и да га замоли да га причека, јер му сад није кадар платити.  У таком случају чућеш овакав разговор:  „Бројтро господару! поздрави сељак властелина.  „Бог ти добро дао пријатељу — одазвао би се овај.  — Којо добро.?“  „Та, овај дошао сам ...  Ето ове године ми потопиле вода усеве ... марва ми угинула а каз’ти имам петоро деце ...  Радим, грбам, трудим се ал ’ бадава ...  Па би ко молио ....“  „Чуо сам за твоју невољу.  За ову годину ми нећеш платити аренду, а ево ти мало новаца па ћеш купити за догодине семена, и набави за ову зиму хране, да не гладујеш — рекао би племенити властелин, и сељак би са сузним очима радостан и утешен отишао кући, и свом снагом би се трудио да и делом докаже своју благодарност према свом љубљеном господару.  Такав човек је био садањи властелин Стојан Бачевић племић.  Он је омањи, гојазан човек са густим проседим брковима, дебелих обрва и малених очију, које се једва виделе од дебљине Жена му је пре пет година умрла.  Имао је само једнога сина Бранка, са киме смо се већ састали Старац је веома волео свога сина.  Најпре га ] е дао на школе, које кад је посвршавао, дао га је у војнике: но кад му жена умре, није могао бити без њега, него га доведе кући.  Бранку није било неправо што је морао кући доћи, није био славољубив, био је задовољан, весео племенит и милостив као и отац му.  Кад је старац видео сина код куће, одмах му је предао у руке сву управу над имањем, коју он већ не могаше вршити, које због старости, које због дебљине.  Кад би сад који сељак дошао к ’ њему, он би му само рекао:  Иди Бранку, он је сад оно што сам ја пре био.  И сељани се још већма радоваху младоме Бранку јер ни аа длаку није одступио од очеве добродушности, племенитости и осталих врлина ...  Једнога дана дозове стари властелин Бранка к ’ себи.  Кад је Бранко ушао, отац му сеђаше у наслоњачи, запалио чибук и пуштао густе димове.  „Седи овде — рече стари Бранку.  Наста тишина Бранко чекаше да му отац каже зашто га је звао.  Да се зауставимо мало код Бранка.  Ни дај боже онај младић какан је пре био.  Лице му бледо у очима му гори пламен неког тајног страховања, па као да је у том пламену била изражена и грижа савести.  Сињи терет ја притискивао његово племенито срце.  Тиштало га што није могао своме оцу да открије тајну па му каже за своју љубав, па да узме Зорицу.  Знао је да му то отац никад допустио не би Он није знао шта је имао његов отац против Зориног покојног оца, само толико да је међу њима морала бити каква велика завада..  Пре неки дан је опет био код Зоре, па кад је дошао кући био је као утучен.  Лутао 1е као без памети по пољани, често пута је узвикнуо и мрмљао неразумљиве речи, па онда би се упутио двору и грозничаво викнуо:  „Казаћу му све па шта буде!“  Више пута је тако чинио, но није имао снаге да своме оцу открије тајну која га тако тишташе.  Знао је да ако га раздражи, могло би се лако догодити, да га онако гојазна удари капља.  Тога се бојао, то га је дуго одвраћало, но на послетку се ипак решио, да све каже оцу.  Сад му дође згодна прилика.  „Хоћу да се озбиљио поразговорим стобом — поче старац после кратке почивке.  — Већ ти је 23 године, не фали ти ништа, здрав си, снажан си, паметан си ...“  Старац ућута а Бранко као на иглама да седи, једва чекаше да чује шта ће му отац даље рећи.  Знао је од прилике нашта циља и од тога се највећма бојао, ма да је одлучио бис, да сам оцу о тој истој ствари говори.  „Ја нећу дуго а може бити да ...  Мене на сваком кораку чека смрт.“  „Оче! шта говорите ви — викне Бранко.  „Седи мирно.  Ја говорим оно што јесте.  Оваки људи као што сам ја морају сваког часа очекивати смрт, па зато сам се још за времена постарао за све ...  Опорука је већ начињена и наћићеш је после моје смрти у мом писаћем столу ...  Све теби остављам јер другог никог немам осим тебе ...“  Опет наста мртва тишина.  Стари Стојан је истресао чибук, поново га напунио и запалио, па онда настави:  „Још једну радост да ми је да дочекам.  Хоћу да те видим ожењена.“  Бранко задрхта на ове речи но брзо се стиша и питајући погледи у оца.  „Бирај коју хоћеш, али себи равну и достојну твога имена..  Ја нећу бити противан ни онда ако сиромашнију узмеш, само нека је на свом месту ...  „Оче! викну Бранко на последње речи очеве.  „Но, но шта је!? смешкао се старац.  —Да ниси већ нашао цуру а?“  „На — на ...  Ох оче! допусти ми да њу узмем.“  „Па реци ми коју?  Знам те ја за коју говориш.  Да чујем!“  Бранко је испочетка као заливен ћутао, крв му се узбуркала па час бледи, час румени; напослетку одлучно рече:  „Допусти ми да узмем Зорицу Бакићеву.“  „Шта! викне као опарен старац и занеми.  Као да га је капља ударила седео је, очи разрогачио и укочено гледаше у Бранка, који је као скамењен стојао подаље од њега.  „Никад ти то допустити нећу — рече старац напослетку.  „Па ако вас је увредио њихов отац, зашто му не опростите кад је већ међу мртвима, зар на његову децу да се светите ....“  „Ни речи да чујем о њима — прекиде га старац.  — Ти ћеш узети ону, коју ти ја дозволим, иначе ћу те лишити свега..“  Као громови зујаху старчеве речи у ушима Бранка.  Осећаше као да му нека магла притискује свест, као да ће се стропоштати, као да му нека гуја стегла срце па хоће да га угуши.. примири се, свест му се поврати па као да се овога тренутка велика сила и храброст улила му у срце, проговори:  „Оче! зар хоћете да нас убијете!?  „То су детињарије.  Сви су млади људи таки, али се временом опамете, па и сами увиде, да су били луди..  Кажем ти, окај се ње.  Међу вами је непрелазни јаз т. ј. ако хоћеш да ме слушаш, и ако ме ко оца волиш; ако не ... говораше старац пошто се мало умирио.  „Ох оче! кажите ми шта вас гони да их тако мрзите!? викне очајно Бранко.  „Ево чуј.  Били смо другови још из детињства, па и као одрасли љубљасмо се као браћа.  Кад нам родитељи помреше постадосмо самостални људи, доста богати и виђени.  Ја сам своје богатство множио, а он се пропио и прокартао тако да се почео већ и у дуг уваљивати и од добра свог продавати.  Једнога вечера дође ми и заиште пет хиљада форината, каже да исплати један дуг свој.  Ја му као свом пријатељу дам без икакве признанице, и уједно га посаветујем да се окане тог неваљалог живота.  Неко време се повукао и био и живио је доста скромно, но то беше замало, страст опет овлада њиме и он поче наново да тера свој стари занат..  Напослетку је дотле дотерао да му је остао само замак, шума и 100 ланаца земље.  Кад сам видио шта је, заиштем мојих 5000 фор.  Па шта мислиш шта ми је рекао?  Нисам ја теби ништа дужан, одлази од мене, рекао ми је и скоро да ме избаци напоље.  Шта сам знао радити.  Тужити нисам могао, јер нисам имао доказа у руци, али сам се заклео да ћу му бити крвни непријатељ, па чак и његовом десетом колену.“  „Али зашто да се његовој деци светите, та они нису криви што им је отац такав био — прекиде га Бранко.  „Кажом ти, заклео сам се да му никад опростити нећу — рече старац — и реч ћу своју одржати ...  Сад је доста..  Иди да видиш шта млађи раде.  Чуо си све, сад иди па се промисли.“  Бранко као утучен изађе из собе напоље..  Прође неколико недеља.  Бранко је седео у својој соби, налактио се на стол и бленуо кроз отворен прозор у даљину.  Јесењи ветар је дувао и тресао са дрва увело лишће.  Цела природа беше суморна као што је и Бранкова душа била болна и суморна.  Бленуо је кроз прозор, а мисли Бог зна куда му се врзле.  Некад ведро чело сад наоблачено, очи му упале од неспавања, а лице му као попијено.  Дуго је седао на столици, из груди му се оте тежак уздах, устане и стане до прозора:  „Шта да радим — прошапта.  — Отац неће ни да чује, премда нема узрока да се на њу срди ...  Ох! зашто је тако тврдоглав?  Пре набедише на сиротог Саву Филиповог да је украо од свога комшије прасе, а он му одузме земљу и онај мораде отићи из села.  После се дознало да је крађу неко други извршио, ал отац зато оста при речи и недаде се наговорити ...“  Тако премишљаше Бранко и као да је био сасвим миран:  Ох, шта уреди! зашто ју убих! викну на једанпут грозничаво.  — Не, нисам ју убио — дода.  — Ја ћу је узети, венчаћу се с њоме, па макар ме отац лишио и насљедства и благослова То ми је света дужност, то ми савест и неокаљано поштење налаже ...  Идем, идем одмах ...  Ох Зоро! мој мили пупољче.  Добро рече ти онда.  Ох! ала сам гадан, ала сам гнусан — сикну као гуја и као да је пред собом сама себе гледао, устукну, натраг.  Идем да не свиснем од бола, идем да њу спасем, да јој срце од туге не препукне ...  Наглим корацима пође к вратима кад се ова отворише и један дечко уђе унутра.  „Донео сам вам једно писмо — рече деран, преда му писмо и удали се.  „Ваљда ми она пише!? прошапта Бранко и похита к прозору.  — Ох ово није њен рукопис то ми Божидар пише.  Да не зна што!?  Никад ми још писао није него је сам долазио.  Па гле! рука му је дрхтала.“  Нагло отвори писмо и прелети очима преко оног што је у њему написано било.  Рука му задрхта и писмо паде доле:  „Ја сам безчасник! викне дрхћућим гласом и лупи се руком по челу.  Тешко би било описати стање у ком се Бранко после прочитаног писма налазио.  Сав дрхташе, руке му се грчиле, лице му се грчевито трзаше, а у очима као да је усахнула и последња искра сјаја.  Као рањен лав викне и стропошта се на диван.  У писму беше ово:  Господине!  Не могу да нађем речи, којима бих вас достојно жигосао.  На најподлији начин злоупотребисте моје пријатељство.  Мишљах да сте поштен и племенит друг, а ево нађох у вамп непоштена подлаца, који је кадар био да поруши, да окаља најчистију невиност.  Ви знате шта хоћу овим речима да кажем.  Ви ме осрамотисте уједосте ме за срце.  Нанешену ову срамоту само крв може спрати.  Чекам вас сутра после подно у четир сата код „ловачке унке.“  Пре тога ме немојте тражити, јер нећу бити код куће.  Божидар.  Сутрадан узјаши Бранко бесна жерава и као муња летијаше замку Бакићевом.  Који га видеше тако помамно јахати, од чуда застадоше и машући главом гледаху за њим; немогаху појмити шта нагони добра младића да тако бесно јури ни на што не гледајући, само у даљину.  Као да су га беси гонили, јурио је напред.  Коња му бела пена обузела, коју је у беснилу госи преко главе бацао.  Бранко је као неосетљива стена седео на помамноме коњу, укоченим очима је непрестано у ту веселенску пучину гледао.  Он није ништа чуо ни видео.  Није видео мимопролазеће ни чуо им миле поздраве, он је био сад слеп и глув.  „Зоро! несретна Зоро! чуле би му се по кад — кад речи, па онда би још јаче стискао узде и страховито би ударао кукавна жерава, који је упропнице скакао и као ветар летео, док окупан у зноју и обучен у крваву пену пе застаде и заљуља се.  Тек сад се трже Бранко из страшних мисли.  Скочи са уморна коња и поче га трти и грлити, као да му је ово једини друг на овоме свету:  „Паси и пиј — говорио је у неком бунилу, - па онда ћемо опет ...  Ми ћемо одлетети донде ... хајд још мало ... ти си сретан ...  „Он не знађаше у овом тренутку шта говори није био при себи.  После по сата опет се баци на леђа добра жерава, и већ ено га где као стрела јури.  Дрва и поједине куће у крај друма као и у сну пролетаху мимо њега:  „Ха! ено га — викну наједанпут, очи му необичним жаром засветле, образи му запламте, па као да би полетети хтео издигао се на коњу:  „Хајде жераве, хајде још мало — прозбори, а кукаван коњ као да знађаше шта тишти господара му нагна још једном и већ ено их пред замком.  Бранко као стрела скочи доле, коња пусти да пасе, а сам улети у замак.  „Зоро!  Бранко! чуле се речи и двоје заљубљених падоше једно другоме у давно жељени загрљај.  Ко је кадар описати овај тренут, када се заборави на све горке часове, на јад и тугу на сву несрећу и ... па се преда радости и жаркој љубави која тако заноси, тако залуђује!  Ни једне речи не проговори, само се чудо јецање Зорино и жарки пољубци, којима је Бранко сушио те бисер сузе, које су последице њиховог заноса и младићске лакомислености.  „Не плачи анђелу мој!  Дошао сам да код тебе останем, твој ћу бити до гроба, проговори Бранко.  „Остани, остани! кликну као из сна пробуђена Зора.  „Зар си могла кад посумњати у моју љубав зар си могла и помислити, да у мени непоштено срце ...“  Овде застаде и пребледи.  „Бранко! шта ти је!? викну уплашено Зора.  Где је Божидар?“  „Пре по сата оде у лов — одговори са неком зебњом Зора.  „Колико је сати? запита ју брзо Бранко.  Сад је баш избило пола четир.“  „Ох! ја ћу задоцнити — промрмља Бранко.  — Збогом Зоро, ја морам ићи.“  „Куда? упита га Зора и ова претрну.  „Божидар ме чека, морам се састати с њиме у четир сата — одговори Бранко, извије се из њеног загрљаја и излети напоље, уседне коња и одјури.  Зора као скамењена стајаше на сред собе.  Очи је упрла у врата на која је Бранко изишао, и укочено гледаше у њих:  „Шта то може бити!? упита сама себе.  — Да није какво,..  Ха! шта је ово? рече и подиже са пода писмо, брзо га одви и прочита, пребледе, као рањена птица писну и стропошта се ...  То беше оно кобно писмо, које је Божидар писао Бранку и које је овоме из џепа испало ....  Ловачка унка је у средини шуме на један сат хода од летњиковца, но Бранко је ту даљину на коњу могао превалити за по сата.  Око унке је лепа чиста доља, од прилике 100 корачаји унакрст ...  Божидар је већ био ту, наслонио се на мач и нестрпељиво је изгледао свога противника.  Он је имао два мача, на један се наслонио, а другим је бесно млатао по ваздуху:  „Још га нема — рече и погледа на сат.  — Још пет минута па ће четир.“  Овај младић, који је свагда био весео и шаљивчина, у чијим очима гораше пламен благости и умиљатости, беше сад суров и страшан; из очију му сипаше пламен гњева, ведро чело му се наоблачило, зубма је шкрипао, и час би по страховито узвикнуо: „Крк, крв ... она нека спере срамоту!“  Наједанпут прену, из шуме се указа Бранко, који је журно корачао к ’ њему.  Божидар га као гладан тигар погледи, па онда подиже мачеве крочи два корака ближе и потмуло изусти:  „Мислио сам да нећете доћи ...  Ево бирајте“ и баци му мачеве.  Бранку јурну крв у лице на презриве речи Божидареве, очи му грозничаво севнуше, хтеде голим рукама насрнути на Божидара, и био би га својом ужасном снагом смождио, али се брзо стиша и благо проговори:  „Божидаре!  Зар да се овако растанемо, зар си жељан крви?“  „Крви хоћу, па или ја погинуо или ви ...  Један од нас двоје несме жив одавде отићи — прекиде га оштро Божидар.  „Зар ме држиш за непоштена? зар не видиш на мени трагове ...  Та јал сам дошао да се овога часа венчам са Зором ...“  Божидар као да се предомислити хтео, ћуташе неко време, па онда се грохотом насмеје и пакосно изговори ове речи:  „Кукавицо!  Зашто пре не дођосте, него тек после мога писма ...  Хахаха поштењаковићу ...  Хватајте за мач, ја перем срамоту а ви браните вашу подлост и непоштење .... "  Бранко као лав рикну, дохвати мач и громовито викну!  „Ха несретни друже! као силна олуја јурне на свога противника, који од громка гласа и страховита погледа Бранкова пребледи и задрхта као увео листак на дрвету, и устукне натраг.  „Божидаре! вређаш ме, а немаш право.  Манимо се проливања крви, па хајдмо да поправим..“ поче Бранко благо, када је угушио у себи силан гњев.  Сетио се јадне Зоре, шта ће она ако јој брата убије?  То је страшна мисао.  Челична рука му клоне и мач звечећи падне у траву.  Као да је видео пред собом мртво тело свога друга, а до њега и Зору ... беше скрушен, беше клонуо.  Божидар, који у беснилу мишљаше да је то само кукавичлук од стране овога, плане као рис и са речма:  „Кукавицо држ ’ се,“ јурне на безоружана противника.  „Кад хоћеш уби нас обоје — никне Бранко, подиже главу и неустрашимо стаде испред Божидара, а из очију си му читао, да не жали умрети.  Божидару у овом тренутку сенуше ове мисли у глави.  „Страшна љага на имену његовом и његове сестре, нитковлук и неверство Бранково“, па још он (Бранко) говори, уби нас обоје.  „Крв му појури у главу заслепио је, несвесно насрне на Бранка и сјури му мач у прса.  „Божидаре! шта учини!? чу се очајни врисак.  Божидар се на овај врисак растрезнио, мач му испадне из руке и као махнит гледну у своју сестру која је као каква фурија јурила к ’ њима и онесвешћена паде до Бранка.  Божидар као громом поражен стојаше крај двоје несретних.  Страшно га је било погледати.  Коса му разбарушена, очи отворио и несвесно их упро у оно двоје, долња вилица му спала, руке му дрхћу а ноге подклецивају:  „Ха! ко је то ...  Даље, не дирајте их.  Даље, јер ћу цео свет разорити ...  Зликовци, убице! ...  Крв, крв нека опере..  Ја, ја сам их убио ...  Бранко! рикну у лудилу, па онда се бесомучно окрете и хтеде побећи..  Божидаре! викну за њим Зора која је к ’ себи дошла.  Овај застаде, као убијен гледну у сестру, превуче руком преко врела чела, па као да је разгонио таму, која му притискиваше свест, отрчи до ње и падне јој око врата:  „Опрости сестро!  Ја сам га криво разумео, нисам му веровао.  — Бранко мили мој друже! викне и клекне до њега.  Обоје плакаху над несретним младићем.  „Ха, жив је! викну наједанпут Божидар кад чу изнемогли уздах из Бранкових груди.  „Брже жури по кола — рече му сестра, и Божидар скочи, узјаше Бранкова коња и као змај одлети.  „Бранко мили мој Бранко! јецаше Зора и љубљаше му склопљене очи, хладна уста и бледе образе..  — Зар да нам зађе срећа!?  Ох та ти си био веран, ти си данас по мене дошао ...  Устани, устани драги рају мој!  Ја сам веровала, ја сам знала да ме никад изневерити нећеш ...“  Тако јадаше Зора, док ево и кола дођоше.  Бранко отвори очи, погледа у Зору и насмеши се, па онда тихим гласом проговори:  „Ни ником не-го-вори-те о свему ...  Раз-бој-ни-ци ме на-па-ли. —  Не могаше више говорити, опет склопи своје лепе очи и лежаше као мртав.  Кад кола дођоше, Божидар отрчи до рањеника, извади чисто бело платно које је са, собом понео, донеше хладне воде са извора и Зора брижљиво испере рану и привеже, и гле! рањеноме као да је олакшало, поче лакше да дише, подиже мало главу и слабим гласом рече:  „Нека ме носе кући.“  Њежно га положише на пребеле јастуке у колима, и однеше га кући.. —  Бранко је тешко болестан био од добивене ране.  Сеоски лекар Веља није избивао из двора непрестано је лебдио над њим, све силе и знање употребио је, да спасе млађани и племенити живот.  Сељани су знали да је млади господар болестан, да су га разбојници напали у шуми и да су га оданде рањена кући донели.  Бранкова је жеља била да се та вест по селу распростре и сељани вероваху у ту вест.  Само отац Бранков, стари Стојан Бачевић није знао о целом догађају ништа, њему нису смели казати да му је син опасно рањен, јер су се бојали да му се што не деси узев у обзир да је због дебљине наклоњен удару.  Њему су казали да је Бранко отишао неком свом другу у неко село, где је приређена хајка на дивље вепрове.  Лекар Веља је свима у двору забранио да старцу ишта о догађају кажу, па ипак не могаху одклонити несрећу, које су се тако бојали Несмотрена куварица, коју су у двору као своју сматрали, једнога дана када је носила старцу доручак не могаше се уздржати од суза за болним Бранком, кога је као рањена мати љубила, и уђе плачна у собу.  А шта је теби? ти си плакала? запита ју старац.  „Не питај ме — одговори стара куварица, а једва се уздржала да се поново не заплаче.  „Шта је, говори!? запита је узбуђено старац.  „Казаћу вам, али немојте да се уплашите ...  Ми смо тајили од вас.  Ох, не могу, не смем вам казати..“  „Шта је, шта се догодило!? викне старац и преко лица му се превуче бледило.  — Говори, ја сам миран, небојсе ништа.“  „Мла-млади го-сподин је болестан.“  „Шта! викну старац и чисто подскочи.  — Зар он није отишао у лов код ...“  „Нашли су га рањена у шуми, — мучаше жена, а да је знала од каквих последица ће бити њене речи зацело неби ни речи проговорила о болести младога властелина, но она је мислила да ће олакшати себи, а и старца ће приуготовити за оваки случај.  „Рањен!.. убијен!.. дрекну старац загушљиво, скочи и појури напоље, но тек што прекорачи праг, од собе, посрне, стропошта се и више се не подиже.  Сирома старац! ударила га капља.  На вриску старе куварице дотрчи слуга Јован и кад виде господара на земљи бледа — упропасти се, па онда брзо отрча по лекара, који је баш изишао из Бранкове собе, који спаваше.  „Шта је;? упита лекар упрепашћеног слугу.  Го- господине! поче слуге и сузе му потоком ударише.  — Стари господар је умио ...“  Лекар Веља, као да га је ко год бичем ошинуо, сав претрну на Јованове речи и јурне на другу страну двора где су старчеве собе биле; Брао прегледи на поду лежећа старца, па онда даде знак Јовану, који брзо размести постељу, подигну мртваца и положе га у њу.  Веља је још једанпут прегледао тело старчево па кад се и по други пут уверио да у њему заиста нема живота, окрене се Јовану:  „Јоване!  Никоме ни речи не говори!  Дозови сву чељад овамо, али им не говори зашто их и ко их зове, иди брзо ...“  После десет минута беше сва чељад на окупу око постеље где је мртвац лежао.  Сви плакаху за добрим господаром.  „Јели ко од вас био данас код старога господина? запита их све лекар.  „Молим ја ја сам-би-била - одазва се стара куварица, а сва беше срушена, беше као убијена.  „И ти си му ваљда избрбљала, да је млади господин болестан!? викну јаросно Веља.  „Ох, ја сам му казала..  Ох, боље да ми је био језик отпао ... убите ме, ја — ја матора грешница крива сам, ја сам га убила..  Шта ме гледате, убите ме — викаше старица и груваше се у прса.  Лекар је киптао од гњева, али се стишао и озбиљном гласом проговори:  „Од сад сам вам ја господар, јесте ме разумели!?.  Ниједно од вас да се усуди ући у собу младога господина осим Јована.  Да се нисте главом шалили да прекорачите заповест, јер ћу вас све исећи ...  Млади господин не сме дознати да му је отац умро, јер би и сам у тај мах отишао за њим..“  „Нећемо ићи — одазва се чељад озбиљним тронутим гласом.  „Ти Јоване иди по г. Новаковића, нека одмах дође — заврши лекар, па пошто нареди све око мртваца, оде Бранку, а кад је свештеник дошао врати се опет натраг и дуго се са овим разговарао.  Укратко му је приповедио шта се догодило.  „Са свим сте добро урадили што сто им забранили улазак у Бранкову собу, он не сме дознати за очеву смрт — рече млади свештеник а сузе му се котрљаху низ благо лице.  Још су се дуго разговарали и уговорили како ће се погреб обавити, и онда свештеник оде кући а Веља је остао да још неке заповести изда, на онда се и он удалио..  Други дан после подне забрујаше звона на торњу сеоске цркве, и глас им као да оплакује некога жалосно одјекиваше у тишини сеоској.  Цело село се слегло око двора, али по упутству свештениковом нико ни речи не смеде проговорити, нити ближе отићи ономе крају двора где је Бранко у врућици лежао.  Поп Бошко је са озбиљном побожношћу, тијо и са сузним очима свршавао опело, очита и последњу молитву, сандук потмуло јекну неколико пута кад заклопац приковаше, њих шесторо подигоше сандук и спровод се крену.  Звона поново заплакаше својим тужним гласом ...  Спровод иђаше мирно, немо и достојанствено.  Деца не појаху ону тужну песму „Свјати Боже ...“ јер тако је млади свештеник наредио, да не би Бранко чуо и досетио се јаду, што би му можда тога часа скратило живот ...  „Што звоне тако тужно звона? запитаће Бранко лекара кад се тргао из тешкога сна.  „Сарањују једнога човека — одговори Веља.  Бранко је бацио поглед на прозор као да је видити хтео спровод, уздахне тешко па онда опет проговори слабим гласом:  „А што ти отац не долази, је ли већ био овде?“  Лекарово лице пребледи, но брзо се прибере и рече:  „Ваш отац не зна да сте ви болесни.“  „А шта му нисте казали, да је био дошао да ...“  „То нисам смео чинити — одговори озбиљно лекар.  — Бојао сам се да га не би та вест поразила ...“  „Знам, знам — прихвати Бранко и пружи му своју слабу руку.  - Хвала вам добри пријатељу.  Право сте имали што му нисте ништа спомињали о мојој болести ... "  Ућута и две сузе му се заблисташе у упалим очима.  Наста тишина.  Лекар је седео до болесникове постеље и ћутао, а Бранко је склопио очи али није спавао, његове мисли се тамо око замка врзле и често би се тргао, отвори очи и погледом би тражио некога, па онда би опет болно јекнуо и сузе би му потоком грунуле.  „Махните се тих тужних мисли то вам само распаљује бољетицу.  Чувајте се, ви имате..“  Ућута, и као да се бојао својих речи пребледе.  „Шта! зар ви знате..? викну грозничаво Бранко и подиже се.  „Стишајте се, ви не смете млого говорити.. примири се — рече лекар чисто збуњено.  „Господине! викну Бранко, — не могу бити миран, страшна ме слутња мори, ја очајавам ...  Говорите! ја имам снаге да чујем и најцрње вести ...  Не тајите ништа ...  Ох све се чуло, цео свет зна!..  Што нисам мртав остао ...  Ох Зоро несретна Зоро! ја сам те убио..“  Као мртав клону на меке душеке, лице му као у самртника беше бледо, дисање му преста и изгледаше као да је издахнуо.  Лекар брзо зовну Јована.  Читав сат се мучише двоје док једнога болесника повратише животу.  Бранко је био душевно јаке природе а и телесна снага му је много допринела те овога часа не испусти душу.  „Иди брзо по господина Новаковића — заповеди лекар Јовану.  Овај убезекнуто гледаше у њега и не помаче се с места.  „Није ништа опасно само хоћу да разговарам с њиме ...  Ако није код куће, нека после погреба одмах овамо дође.“  Јован оде.  Бранко је био изнемогао кад је к себи дошао и брзо је заспао.  Кад се пробудио у соби је горела свећа, јер је већ осми час у вече био.  На пољу је дувао хладан јесењи ветар и по који листак би лупнуо у прозор, нашто би се Бранко тргао и погледао онамо.  Никога не беше у соби, лекар је отишао да вечера, дворска чељад се забавила око свога посла а и иначе им беше забрањено да у његову собу долазе.  „Имао је право — зачу се Бранков глас као да је о нечем премишљао.  — Али шта сам знао радити кад отац ...  Не, требао сам се и преко његова воље венчати.  — А шта је с њоме, да ли је жива, да ли ме још љуби!?  Није могао да ме разуме, није веровао мојим речима ...  Воже! помози ми да оздравим, па да одем и да испуним своју задану реч, да поправим што сам ... "  Врата од собе се отворише, лекар и поп Бошко уђоше унутра.  „Здраво друже! викну слабим гласом Бранко кад је спазио свога друга Бошка.  „Здраво брате!  Ево дођох да те упитам за јуначко здравље — рече весело свештеник.  Преко Бранковог лица се превукао осмејак и благо загрли свога из детинства друга, који му се приближио и такође га топло загрлио.  „Море, а шта се ти мазиш? шалио се поп Бошко.  — Та ја би — не би ни осетио тако малу озледу а он, онај јаки и неустрашиви Бранко, који се некад са медведом хрвао, ево сад од једног малог убода ...“  „Ти си још онај стари ђаволан — рече Бранко и као да му шала свештеникова ублажаваше болове, осећао се лакшим и снажнијим.  Тек хтеде поп Бошко наставити, кад Јован уђе и нешто му шану на ухо.  Одмах ђипи и нагло остави собу.  Споља се чуо разговор и као да се неко силом отимао да унутра уђе.  После неколико минута поп Бошко се врати натраг, али се пренерази кад виде Бранка где у грозници дрхће и у бунилу спомиње Зору и Божидара.  „Шта је!? упита лекара.  „Чуо му је глас и познао га, па ме је гонио да га зовнем унутра ...“  Ужурбаше се око болесника.  Бранко се опет примири, отвори очи и упре их у поп Бошка, дуго га је гледао па онда на једанпут викне:  „Пропала је! је ли да је пропала?“  Прибери се и чуј шта ћу ти рећи — поче поп Бошко.  — Ти ништа ниси требао крити од пао двоје, можда би се све на боље окренуло него овако.  Ал ’ сад шта је, ту је ...  Погодио си, то беше Божидар дошао да те види, али га нисам хтео пустити унутра.  Не брини се ништа..  Тајну ником није издао, осим мене и Веље незна нико више о тој ствари.  А ево како смо ми дознали.  Пре неко вече дође Веља код мене на чај.  Тек што бесмо чај попили и хтедосмо запалити чибуке, кад Божидар као бесомучан јурне унутра.  Ја сам се уплашио, мислио сам да је полудео.  Паде на колена и страховито викне; „Оче! хоћу да се исповедим ... ја, ја сам убица.  „Ја сам га устрављено гледао.  После ми исприча како те је позвао на двобој и све остало.  Затим на једанпут скочи, поче неразумљиве речи говорити, спомињао је своју сестру Зору и тебе, и нагло излети на поље.  Ја јурнем за њим, викао сам га, али њега нестаде у густој помрчини.“  „Ох! уздахне Бранко и очи му се наводнише, па онда рече:  „Ви знате све, не треба да вам ја говорим.  Нека остане међу нами, а уједно вас молим, тебе Бошко да ме венчаш а ... будимо и ми другови — рече окренув се Вељи, пружи му руку коју овај радосно прихвати и пољубе се а тебе да ми будеш кум ... а кога.“  „Бранко! викну млади свештеник — као да ми из уста вадиш речи!  То сам и сам мислио.. "  „Опет ћу бити сретан!  Кликну радосно Бранко, ма да је осећао јаке болове, као да је најздравији, дигне се и седне у постељи.  — А кога ћемо за девера и ...“  „О томе ћу се ја већ побринути — рече Бошко.  — Ха! сетио сам се већ, нека моја жена буде стари сват а мој мали синчић, он је неразборит и неће ништа знати, нека буде девер..“  Још се дуго разговараху ова три одлична друга и тек око једанајест сати пре поноћи оставише поп Бошко и Веља двор, пошто је Бранко тврдо заспао био.  Зимње је доба.  Кудгод оком погледиш само недогледне равнице и сметове замрзнута снега видиш.  У замку влада тишина.  Као да никога у њему нема, тако не чујеш ни гласка ни икаквог шума.  Тек кад се вече спустило, прозори се засветлише на једном крају замка где су и брат и сестра са старом тетком проводили зиму, и ти осветљени прозори те уверавају да у том усамљеном склоништу има живе душе да није пусто и остављено.  Уђимо унутра.  На дивану прилегла Зорица и одмара се.  Преко себе је пребацила топло ћебе, ма да је у пећи горела ватра и обилато разливала благотворну топлоту.  Изгледаше као да би да се сакрије испред љубопитљивих погледа.  Мирно је лежала и час би дигла главу и пажљиво је прислушкивала као да је очекивала некога: » Још га нема а поручио ми је, да ће овога вечера доћи — проговори и поново се задуби у слатке мисли.  На бледом лицу јој се указа благ осмејак, затим опет бледило неке стрепње и слутње.  На пољу је дувао ладан ветар и дизао читаве сметове снега.  Врата се од собе отворише и Зорица прене Божидар је дошао, беше озбиљан и намрштен.  Кад уђе скине са себе зимску хаљину и шешир, обеси их и седе на столицу преко од Зорице.  Ништа није говорио, само би по кад кад погледао своју сестру и тај поглед је био пун сажаљења и туге, па онда му наједанпут плануле очи и у њима се угледаше прекор и гњев.  Ћутаху обоје и дали се у мисли, али колико се разликоваху њихове мисли!?  Она је на свога драгана мислила па као да беше на све заборавила — смешила се, но Божидарове мисли беху црне, он је уверавао себе да је Бранко заиста непоштен, а и да према сестри не треба да је благ.  Он их је осуђивао.  Он је сам себе корео, чак је самога себе држао за кривца за све оно што се догодило; затим би плануо гњевом и шкрипнуо би зубма кад би се сетио одуговлачења Бранковог, које га све то већма увераваше да је ипак Бранко непоштен и неваљао.  „Ха, ево га! прену наједанпут Зорица и скочи.  Пред замком као да стадоше саонице.  После неколико минута, зачу се лако куцање, врата се отворише и унутра уђе Бранко, поп Бошко, Веља, попадија и њен синчић Стеван.  „Бранко! — кликну Зорица, скочи као срна и полети му у загрљај.  Бранко ни речи не изусти, очи му беху пуне суза, усне му дрхтаху а цело лице му облила румен; само скочи напред, њежно прихвати своје миље, стиште ју на своје узбуркане груди и љубљаше је тако топло тако жарко као да би у врелим пољупцима да излије све што му је на срцу, што му тишташе груди; „Ево ме Зоро, дошао сам да останем код тебе — рече после неколико минута, који беху за њега читав век пун рајска миље, радости и блаженства.  „Бранко, мили мој Бранко! говораше само Зора и тек кад примети да јој је спала велика марама с рамена, порумени и изви се из жарког загрљаја.  Ово двоје заљубљених осећаху као да нико више осим њих нема у соби.  Поп Бошку, Вељи и попадији се наводниле очи гледајући то двоје сретних.  А шта је Божидар осећао?  Кад је видео Бранка у сестрином загрљају, као да је обамро, седео је и бленуо у њих, па када му пада поглед на поп Бошка, све му би јасно, уздрхта се и заплака, па онда скочи, приђе Бранку и промукнуто викне:  „Бранко, опрости!“  Бранко га од свег срца загрли проговори:  „Бацимо забораву што је било и хвалимо Бога што је овако.“  Сутра дан рано још не беше мрка ноћца подигла свој ладни вео када се из замка указаше двоје саонице и преко замрзнутога језера упутише се капели, која је усамљена стајала на једном узвишеном месту.  У ту капелу долазили су на молитву људи којима је далеко било долазити у село, јер беху раштркани по салашима и замцима; ту им је свештеник служио и молио се за њих.  У ту капелу уведе Бранко своју невесту а читава свита беху лекар Веља, попадија, њен син, Божидар и његова стара тетка.  Поп Бошко у кога беху кључеви, сам упали свеће а затим складно и достојанствено сврши венчање и благослови младенце.  Вратише се натраг у замак, нико их није видео нико није био да им довикне „Сретно да Бог да!“ ...  Да се вратимо мало натраг.  Бранку су тек онда казали да му је отац умро, кад је већ са свим оздравио био.  Дирнула га је смрт очева, али се не могаше предати тузи, јер га је светија дужност дозивала у замак, и тако чим је одржао оцу шестнедељни парастос, оде као што смо видили у замак, и венча се са својом Зором.  Али ко би знао путеве судбине, ко би могао пронићи вољу божију, ко би могао провидети будућност и знао шта ће донети вече шта ли јутро, што идући час, шта овај тренутак?  Обоје беху сретни и задовољни.  Од како се венчање свршило Бранко није одлазио у село, управу над имањем предао је своме слузи сад већ ишпану Јовану, и овај је одправљао све послове, а богати властелин је у загрљају своје жене проводно дане.  Но за мало трајаше радост, за мало уживаху у непомућеној срећи над њима се натуштило небо, звезда њихове срећо је потамнела.  Тек што беху почели новим животом живити, тек што предаше забораву патње и јаде и предаше се безбрижној срећи, кад Зорици позли и паде у постељу, одакле очекиваше сретна мужа двострука радост, али — у божијој руци је све — можда и голема радост помешана са црном несрећом, јадом и тугом.  Јодног вечера Бранко и Божидар сеђаху у једној соби сами.  На њиховом лицу се огледаше унутарњи немир и неко запето стање.  Обоје су слутили.  Бранко беше блед и јако узнемирен; час па би устао и несигурним корацима ходао би горе доле по соби, па онда би застао и бленуо би у врати од побочне собе и чисто изгледаше прост и у неком бунилу ...  Наједанпут се врата пред њима отворе и доктор Веља ступи у собу блед и намрштен.  У одсудном часу када се Зорица са смрћу борила, морали су дозвати лекара.  „Ко — говори промрмља Бранко скоро бесвесно кад је Вељу бледа и намргођена спазио.  „За сад је добро, насљедник је здрав — одговори Веља и једва могаше стишати у себи јако узбуђење и страховање.  Бранко хтеде јурнути у другу собу, но Веља га задржи:  „Остани овде — рече скоро заповедајућим гласом, а сам оде онамо.  После читавог сата ево га натраг, али блед као смрт и сав уздрхтан:  „Уђе, али се умери — рече Бранку, нагло се окрете и сузе му потекоше из очију, сузе искрене туге и бола.  Бранко нагло уђе у другу собу, али док си тренуо ево га усплахирено натраг:  „Вељо она у-ми-ре! викне и посрне но Божидар га придржи да не падне ...  Зора је онесвешћена лежала.  Беше бледа као смрт, изгледаше као да је заиста издахнула само што јој се груди полако надимаху.  Чело главе јој стајаше стара тетка а Бранко је клечао крај постеље, ухватио је Зору за руку, љубљаше је и горко плакаше.  Болесница отвори очи и поглед јој паде на мужа; Бранко протепа да се једва чуло.  — Ја умирем ... ди је дете, дајте га мени.“  Дадоше јој дете, она га изљуби и преда тетки:  „Ходи ближе — рече Бранку.  — Ти си племенит и поштен.  — Пољуби ме ... тако, сад сам сретна сад могу умрети ...  Онде ућута, па после опет проговори али сасвим изнемоглим гласом:  „Мили мој Бранко! загрли ме и пољуби..  Збогом сећај — ме се ...  Збогом Божидаре! ...  Збогом мили моји, ја одлазим оцу и мајци ...  Збогом Бранко!  Чувај јединче, чедо наше ...  Збогом ...  " Још један поглед баци на Бранка, који је као у неком бунилу клечао поред постеље, преко дивног лица јој прелети блажени осмејак, затим јој се оте лак уздах из груди и лепе очи јој се за навек склопише ...  „Мртва је! врисну несретни муж и онесвешћен паде на ледне груди своје миле Зоре ...  Сви плакаху ...  Саранише несретну Зорицу.  Тек што мишљаше да је сретна поред свога мужа, тек што поче да се радује својој срећи и животу, одазва је смрт из загрљаја милога друга, из круга оних који су је искрено љубили а оставила чедо да га други негује — а хоће ли та нега бити материнска!? ...  Крај језера на оном месту где су се увек састајали, подигао јој је Бранко диван споменик али на њему осим њеног имена не беше ни речце написао.  Бранко је очајавао, више пута је као луд лутао по шуми, викао је Зору и горко је плакао.  Кад би знали они храстови и борови говорити, они би најбоље казали шта је јадни Бранко патио, како му се цепало срце за изгубљеном рајом, — али дрва су нема и не говоре ништа, она не издају тајну ни чију ...  Па где је налазио утехе?  Код свога јединчета, које тако рано оста без мајке, без мајчина загрљаја, пољубца, тепања.  Њему је сад посветио цео свој живот, њега је гледао да однегује, да се бар колко-толко одужи светој сени покојнице.  Но тежак беше то посао.  Да је покојна Зорица оставила за собом чедо, то мораде остати у тајности, да нико више не дозна за њу осим оних који већ знају.  Ох, да неко дозна тајну!  То беше страшна мисао за Бранка, он би тад кадар био са целим светом се покрвити он би полудео.  Дојкињу не смедоше узети, дакле, како да га одране?  Старица Ленка, тетка Божидарова узела је ту бригу на себе и она је матерински вршила своју тешку ади племениту задаћу, она беше права мати.  Ади шта да кажу свету, од чега је Зора умрла?  То је Веља изгладио, он је на самртној листи метнуо да је од назеба добила сушицу и од тога умрла.  Свет је веровао, јер од неколико месеци не видеше Зору никуд одлазити, а у замак нико приступа имао није пошто је Божидар у последње време постао био суров и насртљив.  Бранко је чешће по десетак дана пробавио у замку и нико ни сумњао није зашто тамо одлази:  „Млади су људи па воле да тумарају, по шуми и да лове — говорио је свет.  Чим вече дође и ноћ се спусти, видимо Бранка где клечи крај гроба Зориног, обгрлио крст и горко плаче, затим скине увели венац и положи други свеж.  Кад би се сит наплакао, онда би отишао у замак, узео би синчића на крило, љубио би га и тепао му слатке речи.  И Божидар је волео детенце, на њему је остало да га сакривена држи испред очију завидљива света и да са својом тетком Ленком однегује и васпита.  Више пута се и он заплакао гледајући у малога Стојана, тако је име добио малиша при крштењу, сетив се своје миле и несретне сестре ...  Тако је прошло две године и мали Стојан почео већ да говори, и радости Бранкове кад би чуо да га јединац зове „тата“ толико би га тад љубио смејао се и плакао да би мислио човек полудео је..  Тако је остало рођење малога Стојана у тајности.  Пређимо преко пуних 20 година за које време није се ништа важног догодило у животу особа о којима овде говоримо.  Ко је пре 20 година био у селу тај би се сад зачудио каква се промена догодила у њему.  Као да је поново разорено и ново подигнуто али није тако, јер ено још се види по дикоја од старих малих али нових кућа но исте се губе у средини осталих високих, које су скоро подигнуте.  Улице нису онако празне као пре, и са једне и са друго страно пута подигнута су два багрена, од којих свака два сачињавају дивну алеју, коју вечитом хладовином покриваху бујне и испреплетане грапе зелених дрва.  Читаво село изгледа као какав врт.  Али шта и нам највећма упада у очи?  Одмах до цркве, у размаку од 100—200 корачаји дижу се лепи двори сјајним бакром покривени.  Нема годину дана како су довршени, али још нико не седи у њима, новога господара не видеше сељани и чисто им загонетно било, ко их је сазидао и чији су!?.  Од овога двора опет, на једно хиљаду-две корачаји крај валовите реке, стоји један нов замак, ког је газда пре десетак година дошао амо са женом, сином и ћерком.  Тај замак је Марка Смиљанића.  Хајдмо у сеоски, у такозвани „велики бирт“ и тамо ћемо све чути.  Овај је баш прекопута од „сеоске куће“.  Неколико басамака воде горе и прво уђемо у једну повелику дворану, па онда на лево кроз врата у собу за боље госте.  У овој соби за једним столом сеђаху њих више богато одевених сељака; један старац са седи бркови, до њега крупан човек са црних бркова, и још три сељака.  На столу је флаша са неколико чаша у којима се блистало рујно, брдско вино.  После дужег разговора запитаће онај старкеља:  „А ко вам удеси тако ово село да изгледа као каква башта?”  „Зар ти још не чу старче? упита га онај са црни бркови.  „Нисам никад речи слушао, јер ево већ 25 година је прошло како сам одавде отишао због туђег неваљалства, због туђе крађе — говораше старац и као да му тешко би што мора о својој прошлости да говори, уздахне и настави.  — После толико година ено ме сад први пут у мом родном месту“  „Зар си ти одавде рођењем! зачудише се остали.  — Дед нам приповеди, како оде одавде и шта те нагони да оставиш ово сретно село и плодну земљу?“  „У ствари није ништа — поче старац коме је могло бити преко 60 година.  — Покојни властелин Стојан Бачевић, бог да му душу прости, био је добар да бољег не могосмо желети.  Он је овај велики хатар прекупио од неког странца, који је био прави крвопија за нас.  У Бачевићу нађосмо утехе и мелема за ране, које нам је задао онај обесни странац; није нас кињио, није отимао од сиротиње, чак нам је попустио од аренде толико да смо се сви дивили; шта више ако је кога задесила каква несрећа па није могао да аренду исплати, опростио му је исту и још би му дао новаца да се исхрани те зиме.  Ал ’ да прво искапимо једну — дода и подиже чашу, а остали за њим.  »Не прођо пет година — настави старац а остали га пажљиво слушаху, — кад нам добри властелин рече да ће сваком оном као својину уступити ону земљу коју ради, ако му може за то извесну своту платити, која је била тако малена да чисто нисмо веровали ...  Не прође млого а већ се трећина села, тако рећи одкупи и људи почеше као своје газде радити земљу.  И ја сам био скуцкао захтевану своту и хтедох му однети, кад се догоди нешто што ме отера из овога села.  Једнога јутра дође ми комшија и поче на мене зло, као да сам му ја украо назиме.  Ја се упропастих, говорио сам му и извињавао сам се, ал ’ он ме тужи властелину, који је био неумољим кад се тако што догодило у селу.  Без икаква саслушања и истраге, мени се одузме земља, коју сам радио и морадох отићи у свет да тражим себи хлеба.  Тек после чујем да је крађу извршио неки шваба, која се ту пре неколико месеци доселио.  „Па ти си Сава Филипов! викну бркајлија.  „Ја сам — одговори старац.  „Па то ћеш ти добити твоју земљу натраг — рече бркајлија.  — Данашњи властелин је ипрастивао за тебе, и није хтео никоме дати твоју земљу, док се не осведочи да си умро.  Ово ти је благо од човека.  Он нам украси цркву, подиже ову башту у селу, начини од села врт да му нема равна у свету.  Данас нема у селу човека, који га не благосиља, јер је сву земљу уступио нама, колко је који имао; допустио нам да „бели рит“ обрадимо и сваком нам одмери подједнако те сад сваки има двапут онолико колико је пре имао.  Само је задржао 400 ланаца, а остало је наше.  Така властелина не памти село.  Подигао нам „општинску кућу“, довео нам бележника, па и једног старог адвоката, која му је друг из детињства, а кога сам он издржава, јер иначе не би могао живити пошто овде у селу и незна свет за парничење, јер су сви ваљани и поштени.  Подигао нам је школу и довео доброг учитеља, кога опет он сам издржава.  Имамо и лекара.  „А како се зове нови властелин? запита га старац.  „Бранко Бачевић, покојног Стојана јединац.“  Старац зачуђено гледаше у остале; сетио се малога Бранка, кога је као сина волео ...  Разговор прекиде један дошљак.  То беше висок, доста развијен младић.  У лицу беше ружан.  Имао је црвене бркове и браду, на дугом носу је носиио наочаре иза којих се видела два жута ока, која неповерљиво и мотмуло звераху тамо амо.  Лице му је дугачко и богињаво.  Кад уђе у собу и не поздрави сељане добродошлицом, већ разгледи унаоколо, седе за један стол и викне бирташа.  Ћелави Гига брзо дође.  „Каква вина точите? запита га црвени господичић.  „Обична — проговори Гига шепаво, јер није имао предњих зуба.  „Шта је то обично?“  „Имам нашег брдског црног и белог вина — одговори Гига, који беше ушепртљио на странчево питање, који по спољашности изгледаше да је веома богат.  „Немате токајскога? запита странац.“  Гига зинуо, он сирома није ни чуо да постоји то „кајско“, како ли се зове вино:  „Не — немам тога.“  „Па дајте ми црнога — заврши новодошли.  Гига оде и донесе му вина.  Сељани зачуђено гледаху у странца, почеше шапућати и чуле се ове речи:  „Ко је то?“  „Незнам, сад га видим први пут.“ — „Ваљда је какав барун, или тако нешто.“  Највише га је старац посматрао, гледао га је дуго и мерио од главо до пете, па онда ће тихим гласом:  „Ти црвени људи нису добри.  Ја кад видим таког човека одмах ме нека језа спопадне ... "  За чудо да је и странац чешће бацао погледе на старца, који му се чињаше познат.  „Ако је он црвен не мора зато бити неваљао — рече бркајлија.  „Ви знате где је „ловачка унка?“ — поче старац мало јачим гласом, да је странац могао све чути.  „Знамо врло добро — одговоре сељани.“  „Од те унке на један сат и по хода пружа се планина што је зову „Несторова планина”, због оног догађаја кад су несретног кнеза Нестора разбојници напали, убили га и опљачкали.  Иза те планине у оној дољи подигао сам мало кућице и ту сам живовао од како сам одавде отишао, имао сам сина Радивоја, ког оженим и добијем унуку Смиљу.  Снаја ми на скоро умре а син ми оде у варош П. и постане вођ полицајни ...“  Старац ућута, чело му се наоблачи, очи му засузе и болно уздахне:  „Тог јединог сина сам имао и он ме уједе за срце, оцрни ми образ, окаља ми име!“  „А шта је било с њиме! запитаће га бркајлија дирнут речима старчевим.  „Ваљда сте читали за оно убиство у вароши, кад су нашли брата од стрица данашњег нашег властелина Бранка Бачевића убијена и поред њега и једног полицаја тешко рањена са ножем у руци?“  „Читали смо — одазваше се сви.  „То је мој син — рече старац горко.  „Па он је невин и пуштен је на слободну ногу, јер је обећао да ће за годину дана, што ли, наћи убицу!“  „Да Бог да, да је тако, ал ’ — изусти старац и замисли се, па онда подиже главу и настави:  „Ал да вам испричам што сам започео.  Кад ме је син оставио, остадосмо ја и моја баба са унуком.  Неговали смо сироту свакојако, док но дорасте за удају.  Нашао се брзо и младожења из честите куће, испроси је и ја дам благослов.  Једно послеподне дође младожења са родитељима да дарива девојку.  Двоје млади оду на ливади, па ће се мало и по шуми прошетати, а ми старији остадосмо да се при чаши вина поразговоримо о нашим стварима.  Наједанпут зачујемо пуцањ, који нас све уплаши, затим врисак и запомагање.  Брже боље истрчимо и управо онамо одкуда се пуцањ и јаук чуо.  Кад тамо, нађемо младожењу мртва, убијена из пиштоља.  Ал ’ ди је Смиља!?  Не чује се ништа.  Наједанпут се опет зачу запомагање, али као да се глас све даље губио у шуми.  Похитам тамо сам, јер је пријатељ остао код мртвога сина.  Брзо угледам где њих двоје вуку моју Смиљу.  Један је био висок са црвени бркови — без браде, није носио наочаре — ове је последње речи тихо изговорио и бацио један поглед па странца, који је окренуо био главу, подигао чашу и пио вина.  — Други је био мален и гурав.  Ономе нисам могао спазити лице.  Кад ме спазише, а у тај пар дотрча и један мој комшија, побегоше и изгубише се.“  „То је могао бити други ко, има их више такових — рече бркајлија, који је пажљиво слушао старчево речи.  — У осталом ти црвени људи јако личе један на другог.“  „Бирташ! викне странац и ћелави Гига брзо дође.  „Да ли још овде станује властелин Бранко Бачевић? запита странац, коме је могло бита од прилике 23 године, бирташа.  „Још је овде — одговори доброћудни Гига.  — Да ли имате што посла с њиме, или ћете што да му поручите?“  „Не, ја сам његов синовац — одговора странац.  Сељани који се беху налактили па стол нагло се исправише и зачуђено га погледаше, а старац чисто зинуо од чуда, па као да се бојао својих пређашњих речи мало уздрхта.  „Ви сто синовац племића Бранка Бачевића!? уста наједанпут бркајлија и приђе странцу.  „Ја сам и хтео би га посетити, па можда код њега и остати — одговори странац.  „Ја сам сеоски кнез — рече бркајлија, — Могу вас одвести до њега.  Сирома остарио је, сед је, ослабио је али је још држећи.“  „Чујем да се никад није женио? почеће наједанпут странац.  „Није — одговори кнез.  Синовац значајно жмирну очима и један му осмех прелети преко црвеног лица.  „Чујем да је посрнуо са имањем? запита поново и упре свој испитујући поглед у кнеза.  „Није, још га је умножио — одговори кнез — Истина да је на сељане распачао млого, али му је остало још доста ... преко 400 ланаца најбоље земље.“  „А ко руководи управу над целим добром? кад велите да је остарио.“  „Његов ишпан стари Јован и син му Алекса.  „Је ли му Јован какви род?“  „Није, него ваљан и поштен човек, који је већ од 30 година у двору.“  „А какав је оно дворац до цркво?  „То је неки богаташ сазидао, кажу да се зово Божидар Чупић, али се још није уселио у њега ... тек ако до године.“  „Видео сам и један замак крај реке?  „То је Мирка Смиљанића замак, он се пре десетак година амо доселио.  „Има ли породицу?  „Има сина Милоша, који ове годино свршава школе, и кћер Босиљку.“  Странац је као какав судија стављао питања а кнез одговарао, али сео и нашао у запари.  Остали се чудише запиткивању странчевом а странац је неколико пута махао главом, што није замакло странчевом ону.  „Велите да је мој стриц још држећи човек? упита опет синовац кнеза.  „Јесте — одговори кнез — него.“  „Шта него! упаде му у реч странац, који је све кнежеве речи халапљиво гутао.  „Ако се добро сећам, властелин Бачевић није имао рођена брата — муцао је кнез.  „Хахаха! насмеја се странац а глас му беше храпав и немило је дирао човека.  Ја сам његовога брата од стрица син, отац ми се звао Иван Бачевић, а моје име Мргуд.“  „Зар вам је отац умро? изусти и неотице кнез.  Преко Мргудовог лица пређе бледило, но то беше тренутно, прибере се и сасвим мирно рече.  „Пре годину дана је умро.“  Старац Сава је приметио бледило на младићевом лицу, али не могаше себи разјаснити зашто је пребледео кад га кнез упита за оца ...  Мргуд плати вино и устаде од стола.  Када је скидао са чивилука шешир нагне се ближе старцу који је на крају седео, и да нико но примети шапну му нешто на уво, па оде са кнезом.  Старац пребледе, брзо се подиже, опрости се са осталима и оде.  Уђимо у стара властелински двор.  На левом крају двора становаше Бранко Бачевић властелин.  Ево баш сад изађе стари Јован из једне собе, сигурно је у њој стари властелин.  Уђимо унутра.  Крај прозора у старој наслоњачи, на којој је некад седео покојни стари властелин, седео је садањи стари властелин, насљедник онога. Ни близу онај Бранко пре двадесет година.  Коса, бркови и брада, коју беше пустио, беше бела као снег, лице бледо и упало, руке суве скоро провидне, ади се још виде на њима трагови некадање челик снаге и она жилавост, која је кадра била да једним стиском медведа удави.  Плећа му широка али мало погурена, као што је и главу погурено носио.  Изгледаше као старац од 60—70 година, а тек ако му је било 48—50.  Нису то трагови старости, то су трагови жалости, то су трагови оних несрећа које је доживео, и она туга, која му још и сад притискује груди.  Колико пута би се отео из старачких му груди дубок уздах ког би ове речи пратиле:  „Ох лакомислена младости! колко патим због тебе, колико ми јада зададе да због тебе морам да кријем ... да се одречем несретнога ...  Ох што није овде да га притиснем на ове очинске, прерано остареле груди ...  Па чега се бојим, што ме одвраћа да са истином изађем на среди.  Ох драга слико, света сени која ми свагда пред очима лебдише! ти ми недаш да говорим, заповедаш ми да ћутим.  Ох Зоро! тебе не могу вређати ...  Овај мах када уђосмо, читао је новине.  Лице му се час мрштило, час грозничаво трзало.  Мора да је нешто важно читао!  Неко закуца на врати.  „Слободно — изусти и остави новине.  Кнез уђе унутра:  „Добар дан господару! поздрави старца.  „Добро ми дошао кнеже! одазва се стари властелин и пође му на сусрет.  Дођох са важним вестима, које ће вас за цело обрадовати — поче кнез и седе на столицу, коју му је властелин показао.  „Да чујем! рече старац.  — Ти ми свагда добре вести доносиш ваљда ће и ове бити такове.  Ваљда треба коме помоћи? дода и очи му се засветлише кад помисли да ће опет коме добра учинити.  „Тако је — рече кнез — Ви се сећате да је покојни ваш отац одузео неком Сави Филиповом земљу што се на њега потворила нека крађа, а после се доказало да је невин ...  Сећам се, па је ли жив!? запита нагло Бранко, који је одавна желео да тога човека усрећи, да поправи што је његов отац бесмислено погрешио.  Он се сећао тога човека, јер га је исти једном спасао из воде у којој се са децом купао и хтео се утопити.  „Сад сам био о њиме — поче кнез.  Он има вели, под „Несторовом планином“ мало кућице и земље и тамо живи.  „Иди одмах и дозови га — рече старац.  „Него имам још нешто да вам кажем.. ваш синовац је овде, вашег брата од стрица син Мргуд; отац му је пре годину дана умро ...“  Лице старчево се наоблачи, набра чедо и обрве му се скоро сјединише тако се беше намргодио.  Где је он? запита кроз зубе.  У предсобљу је и чека да га примите.“  „Нека уђе — рече Бранко.  — Него ми старца одмах пошаљи.  Кнез оде и после њега уђе Мргуд.  „Добар дан стриче! поздрави стрица и приђе му руци ...  Стриц не одговори ништа, него га поче својим проницавајућим погледом мерити од главе до пете, па онда му погледи у очи:  „А од куд ти овде?  „Дошао сам да вас посетим и ...“  „Шта и? запита га нагло стриц.  „Мили стриче! поче подмукло Мргуд — Отац ми је умро, остао сам саморан.“  „Отац ти није умро, он је мучки убијен — прекиде га стриц и оштро га погледи.  Мргуд задрхта код ових речи стричевих, али се брзо знаде умирити и рече:  „Јесте и то је моја највећа несрећа, јер сам остао сироче, без икога старијега кога би за савет запитао.“  „Па како је погинуо твој отац? запита га стриц, у новинама пише.  Ево их читај — рече, оде до писаћег стола и извади један број новина.  — Већ година дана како чувам овај број, јер сам ти волео оца као рођена брата, па ...  Ево читај ...“  Мргуд је већ више пута прочитао исти број, али га мораде и сад прочитати.  Никад се није тако осећао читајући црне редове о убиству свога оца, као сад.  Сад је стајао пред њим стриц, који је упро у њега оне велике очи, па као да је осетио да му неко срце ножевима пара, тако је пребледео и задрхтао, али је он своју узбуђеност вешто скрио, да на њему нико ништа приметити не би могао.  Ево како је гласио чланак о убиству Ивана Бачевића.  „Грозно убиство.  Овдашњи одлични грађанин Иван Бачевић нађен је једне ноћи мртав, прободен ножем.  Поред њега је нађен и вођ полицајни Радивој Филипов, који је такође био убоден ножем, но само је био рањен и држао је крвав нож у руци.  Нож је био нов, скоро купљен.  Обојицу однеше у полицију, Бачевић је други дан сарањен, а рањенога полицаја однеше у болницу где је најмарљивије негован и где је после месец дана оздравио.  Истрага је одмах поведена.  Полицај је ово рекао.  „У једанајест сати спазим једнога човека где је прошао поред цркве и упутио се кафани „Орла“, али не уђе унутра већ сави за исту и изгуби се у мрачноме сокачићу.  Не прође пет минута када чух потмуло запомагање.  Потрчим тамо и спазим два човека где оборише Бачевића и један му заденуо нож у прса.  Тргнем мач и јурнем на њих, но на несрећу запнем за камен и стропоштам се.  Убице хитро скочише на мене, осетих јак удар у врату и онесвестих се.  Још док сам се борио да се избавим, скинем једноме са лица образину и као да познах Мргуда, сина убијенога господина.  Онај други беше подаље, нисам му спазио лице, али сам видео да је гурав.“  Полицајна власт је одмах послала два момка у Бачевићев стан да доведу Мргуда, но не нађоше га код куће.  Тек сутра дан дође у варош и одмах буде позван у полицију.  Кад је суду изведен био је хладан само што се неко узбуђење приметило на њему.  Он је тврдио да је узбуђен због очеве смрти, а да те ноћи када се убиство догодило није био у вароши, него на салашу некога Лазе Квргића где је са њих више другова целу ноћ банчио.  Одмах буду позвани сви које је именовао и они се заклеше, да су заједно целу ноћ до саме зоре у теревенци провели.  Када се суочио са полицајем, и хладно је одбијао од себе потврду да је умешан у том убиству ...  После се доказало да је рањени полицај имао у руци крвав нож и посумња се да је он сам извршио убиство, па када је видео да неће моћи испред потера умаћи, да је и себе хтео убити, но само се ранио ...  Полицај, који је познат као врло ваљан и поштен човек, бранио се и доказивао да је невин, и пошто се и то узело у обзир да је убица може бити сам полицају тутнуо нож у руке да би потеру избегао, и напослетку пошто је један овдашњи веома уважени грађанин положио за њега извесну своту новаца у име кауције, пуштен је на слободну ногу да, као што је заклетвом обећао, убицу најдуже за годину и по дана пронађе, у противном пак случају својевољно се подвргава казни ...“  „Јели тако? запита старац синовца кад је овај све прочитао.  „Тако је — уздахне синовац и сузе му потекоше низ црвено лице.  Стриц га је неко време испитујући гледао, па кад га виде плакати, као да се уверио о његовој невиности рече му:  „Не плачи синовче!  Видим да си невин, да ниси покварен.  Него шта си урадио са новцем што си добио за продано имање?“  Мргуд обриса сузе и проговори:  „Отишао сам у Б ... где сам мислио да живим, но тамо ме занела жеља да удвостручим своје имање и ја се упустим у велика подузећа.  Испрва бејах сретан и добијао сам, но после се све окрену наопако и за кратко време изгубим све..  Остало ми је само толико да до вас дођем, мислећи да ће те ме примити макар за ишпана ...“  „Добро — рече стриц после дужег размишљања, — верујем ти да си се млад занео.  Остаћеш код мене али ти озбиљно кажем, ако дочујем да је ово све лаж што си ми рекао и ако будеш злоупотребио моју доброту, да ћу те одмах отерати..  Код мене ћеш остати док ти не нађем какво звање, које ће ти осигурати будућност.“  Мргуд се угризе за усне на последње речи стричеве:  „Ох драги стриче! поче и очи му се опет наводише.  — Зар да ме одбијете ... какво звање знам кад ...“  „Ваљда ће се наћи какво за тебе — рече стриц кратко.  „Ја сам мислио да останем овде до ваше смрти ...“  Стриц га намрштено погледи, поче гладити браду као увек кад му је што неповољно било.  Хтеде нешто рећи, и уздржа се и само рече:  „Сад видиш сумњам у твоје горње речи ....  Мислиш ваљда да наследиш и моје имање ти.“  Мргуд га као гуја погледи преко наоучари, па онда више кроз зубе проговори:  „Па ја сам вам једини рођак, другог немате осим мене ...“  „Имам — одговори стриц љутитим гласом, који је Мргуда порази.  Ко је тиј, који му је ближи од њега?  Где је, какав је и одакле је? врзло му се по глави:  „Бар ми дозволите да овде останем до ваше смрти — проговори напослетку.  На реч „смрт“ старац прену, као муња му пролетише кроз главу речи онога чланка у новинама, пребледе но нагло се окрете да Мргуд не спази и рече јетко: „видећемо.“  Мргуду као да сињи терет спаде са срца уздахне и један подмукао осмејак му прелети преко лица, шкрипну лако зубма и чисто претећи поглед баци на свога стрица, који се окренуо од њега и отишао к ’ прозору.  „Сад иди у трапезарију и нека ти донесу доручак — проговори стриц.  Мргуд је једва чекао да чује те речи, нагло се окрете и изиђе напоље.  Осећао се млого лакшим кад је из собе изашао, унутри му беше загушљиво и непријатно; „Матора хуља! промрмља и оде у трапезарију.  Тога дана у вече око девет сати Мргуд се пажљиво извуче из двора и упути се врту, који је одма до двора био.  Нико га није смотрио кад је изишао.  Лаганим корацима пође великом путањом, па онда сави на лево и после неколи-минута провуче се кроз неко густо жбуње и нађе се на једној чистини одприлике четир корака унакрст.  Тек што је стао био кад се поиздаље зачу полугласан звижд.  Мргуд се одазва, нашто се чуше кораци, жбуње се разгрну и пред њега стаде човечуљак са великом гуром на леђа.  „Мргуде! чу се глас човечуљка.  „Ја сам грбоњо — одазва се Мргуд.  „Опет ми се ругаш — рече грбоња промукнутим гласом.  — Немој да ме расрдиш — дода и очи му у помрчини као у мачка севнуше.  „Ајд не лудуј Ћиро, шалио сам се — извињаваше се Мргуд.  „Шта је! како те је примио старац? поче опет грбоња који као да се брзо одсрдио.  „Хајдмо унутра па ћу ти исприповедити — рече Мргуд и пође.  „Ал ’ ако нас ко год спази?“  „Небој се; сви спавају.“  После четврт часа видим их у једној собици за једним столом.  Мргуд забрави врата и онда укратко исприповеди грбоњи како га је стриц дочеко и шта му је рекао.  Кад му је казао како је морао и да плаче, грбоња подргљиво рече:  „Да ти је стриц знао да су то крокодилске сузе и да њега оплакујеш, обесио би те за прво дрво.“  „Погодио си — рече Мргуд.  — Него ђаволски је то човек.  По његовим речима неће бити по мене баш најбоље у опоруци; како се излануо као да има ближег рођака ...“  Грбоња се исправи на столици и очи му засветлише:  „Та он се никад није женио!  Рођенога брата није имао ... ти си му ... "  „Ја не знам шта је у ствари, али мора да се код њега крије каква тајна, коју ми морамо дознати.  Ако има кога, рецимо сина, кома би оставио имање, онда је зло по нас..  Јајтелес нам неће више давати новаца и може нас упропастити, ако нам план не испадне за руком и не платимо му ...“  Грбоња се замислио, па онда као да се досетио нечему рече: „3а опоруку је најлакше“  „Како! викне Мргуд.  „А зар сам ти једну меницу потписао у име твог покојног оца, па је било добро, нико није могао приметити да је меница лажна ...  Кад он умре лако је ону опоруку преиначити..  Ти ћеш ваљда моћи дознати где је држи, па ако видимо да те је из насљедства изоставио, показаћеш ми рукопис, набавити хартије, мало мастила и перо па готов посао.  Остало је моја брига.“  „Ал и то ми је рекао да ће ми наћи ди год какво место да радим ...  Шта ћемо ако ме отера од себе.“  „А ти гледај па му се умили, довијај се како знаш..  У осталом не мора он дотле живети док ти звање нађе — заврши грбоња и жмирне.  Мргуд га је разумео.  Пошто је грбоња рекао да је гладан, отвори Мргуд орман и донесе хладна печења, леба и неколико флаша вина, које је све још за раније спремио био ...  Тек доцне у ноћ оде грбоња из двора ...  Одмах од сеоске цркве, а између ње и новога дворца, стоји стари бунар из ког скоро читаво село воду црпе.  Једнога јутра још не беше сунце своје прве зраке помолило, стари ђерам је већ цврчао гибајући се час доле час дижући се горе преко дрвене осовине, која је углављена била у два крака отаре соје.  Вредне водоноше поранише да још пре сунца захите воде, јер кажу, који се пре сунца напије воде из тога бунара и умије њоме лице, неће никад имати пеге по лицу, а то зато, што је бунар близу цркве па је постала гатка, да се у њему анђели купају.  Овога дана се искупило њих више девојака, па у место да, кад која напуни судове, оде кући, стоје и ћеретају.  „А кад ће богами доћи већ тај нови господин? почеће Тинка као питајући остале другарице.  „А бог би га знао — одговори Јуца.  — Сазидао таке красне дворе, ни Гојкови нису лепши, па мано да се пацови по њему легу.“  Милица једна између њих, дубоко уздахне и загледа се у дворац.  „А што ти богати Милице уздану? запитаће је Тинка и намигну на остале.  — Ваљда ти није био синоћ рузмарин?”  „Да су то одкуд мога Миле дворови — поче Милица сасвим наивно.  „Хахаха! насмејаше се остале цуре.  „Па онако кад из поља дође сав блатњав и мокар да је мало протоциља по оним мермер салама — рећи ће Јуца, — а ти да се засучеш па да варјачом мешаш куљу у сребрној шерпењи ....“  „Ја неби желела да тај господин поклони тај дворац моме Ненаду — рећиће наједанпут Јелка, која је до сад ћутала.  — Ту седи нечастиви, зато и не долази тај господин ...“  „Шта, шта, шта! повикаше остале у глас и покупе се у гомилу око Јелке.  „Само лакше.  Прекрстите се па да вам приповедим шта сам синоћ видела — рече Јелка, и све се прекрсте окренуте цркви.  „Идем вам ја синоћ, могло је бити девет сати, од тетка Сосе.  Однела сам јој саћурицу брашна, па се мало задржала.  „Ваљда ти је био лепи Макса код тетка Сосе!? тек ће Јуца и ђаволасто се насмеши.  Јелка поруменила, не одговори ништа, него, као да је пречула Јуцине речи настави:  „Кад сам се враћала натраг била је помрчина као тесто.  Да растерам страх почнем певати.  Но кад сам дошла наспрам двора мене спопаде нека језа па престанем певати.  Незнам зашто сам се бојала кад сам до њега дошла.  Наједанпут се засветли један прозор, а ја сва претрну.  Погледам горе а он, боже ми прости — рече и прекрсти се — сав сед као овца иде по соби а све звера којекуда.  Па онда оде у другу собу па у трећу, па тако редом.  Ја почела да дрхћем хоћу да пођем ал не могу, опет се вратим натраг.  Наједанпут стане код прозора ...  Ух ала је био страшан! још и сад дрхћем кад се сетим.  Стао на прозор, сав у бело, очи му црвене ко у петла а коса му чак на плећа пала, па рогови, па..  Наједанпут нестане светлости и ја чујем као да флура свира а по крову почеше неки светлаци да скакућу.  Па овда као да и гајдаш поче свирати, па онда наједанпут удри нешто налик на добош и читава банда поче да свира.  Кад после спазим да се нешто бели на прозору, па као да се неко спушта но пајвану доле, па управо мени.  Очи му светле к’о у мачка, а из уста му ко неки модар пламен лиже.  Обневидила сам и пала.  Даље незнам шта је било тек кад сам дошла к ’ себи а ја лежим на земљи.  Кад сам се свега сетила, прекрстим се и побегнем ... "  „И ти си га видила! тек ће Тинка.  „Та као што сад Вас гледим — одговори свечаним лицем Јелка.  „А мени приповеди браца да су наишли на нике кости кад су копали фундамент — па кад је додирнуо ашовом а оно као да је неко стењао.  Браца се поплаши па да побегне из јаме.  Било је већ десет сати ноћу, јер је господин наредио да се и ноћу при свећи копа само да пре буде готово.  Кад он да пође напоље а неко дуне, фењер му се угаси и испусти га са ашовом заједно.  Почео је да дрхће, али се окуражи и хтеде да скочи, кад осети да га неко вуче за дороц, испусти карву од лотре за коју се ухватио па се стрмоглави ...  „То ће бити он (нечастиви) — рекоше све као у један глас.  „Ала сте ви луде — тек ће Звездана, која је све то слушала иза једног дебла храстовог.  Све пренуше и окретоше се Звездани.  „Шта ти знаш! осекну се Јелка, која је била у завади са Звезданом јер јој ова преотела драгана.  — Иди па се исмевај са твојим.“  „А знате друге шта је у ствари!  Поче Звездана и не слушајући Јелкине речи.  „Шта? викнуше све радознало као обично кад се каква новост чује.  „Синоћ је стигао нови господар са сином.“  „Та је ли могуће! викнуше све у глас.  „С њима је дошао и наш господин — рече Звездана а под речи „господин“ мислила је поп Бошка.  Тек што беше изговорила последње речи, кад се на двору отворише врата и један висок, сед човек изађе напоље.  Лаганим корацима прође поред девојака, назва им „добро јутро“ и удали се.  „Ето то ти је тај нечастиви — проговори Звездана с подсмехом и гледну у Јелку.  Јелка се само угризну за усне и као заливена ћуташе.  „Па видите није горд — рећи ће Тинка. —  Назвао нам „добро јутро“, а не као онај Мргуд.  Тај није чист девојке, тај баратује са нечастивима.  „Како то! викну Звездана подсмешљиво, која није веровала у гатке.  „Пре неко вече прођем вам ја поред дворског врта — поче Тинка да приповеда, — и спазим Мргуда, иде лагано као да се бојао да га когод не види.  Кад је дошао до једне клупе а он звижне.  Ја стала да видим шта ће? кад наједанпут као да је из земље поникао, искочи из жбуна један гуроња и управо к ’ њему.  Ја мал нисам цикнула, јер је био здраво близу мене кад се појавио, но приберем се и почнем прислушкивати.  Онај црвени ђаво извади из џепа једно писамце принесе га фењеру ког је под огртачем донео, но да их, ваљда, не би ко год спазио, одоше у неко жбуње, а ја се привучем ближе да сам све могла чути.  „Дознао сам тајну — говорио је Мргуд и почне читати писмо:  „Драги друже! тако је гласило писмо.  — Не могосмо до сад доћи, јер је Стојан морао да полаже последњи испит.  Кроз осам дана долазимо обоје, Стојан је здрав и чио, дивићеш му се кад га видиш можда га нећеш моћи ни познати.“  „На ту не стоји ништа у свези са нашом ствари — упаде му у реч онај гуроња као да је имао хуњкавицу.